Svest o izuzetnosti

velika-srbija-uzice-spomenik-originalno-resenje
Velika Srbija, Đorđe Jovanović

Svest je ključ svega. Psihologija i psihijatrija to odavno znaju, pa kad vam prepišu tablete to je samo da premostite fazu osvešćivanja, kao i da vas osvešćivanje prekomerno ne šokira pošto je i to moguće da se desi, odnosno toliko duboke prethodne zablude i verovanja mogu da budu. Jer, bez osvešćivanja nema ni rešenja kakav god problem da je u pitanju, ne treba vam diploma da toliko shvatite. Koliko ste puta u razgovoru s prijateljima čuli „nije ni svestan da je u problemu“, rečenicu koja je podrazumevala, a vi biste upravo to tako i shvatili, da za dotičnu osobu nema rešenja na vidiku.

Može to biti i individualni i kolektivni proces. Na ličnom primeru bih mogao, pošto sam ponosni vlasnik nekoliko, moderno rečeno, manjinskih identiteta, da vam opisujem kako je to rudarski naporan posao. Zahteva i energije i snage i vremena. Nije za svakoga, biću neskroman. Jer pitanje nije samo osvestiti nešto, već i šta dalje sa novom svešću. Zadržati otkriće za sebe i gurati dalje kao da se ništa nije dogodilo, što bi bilo pristati na ugnjetavanje ili nepravdu u najmanju ruku ili suprostaviti se, pobuniti se, boriti se, za šta vam je potrebno još više energije, još više snage i još više vremena. Jer tada postajete svačija meta.

Na kolektivnom nivou mogao bih vam navesti mnogo primera. Držati crnce u lancima je nekad bila potpuno normalna stvar. Nije postojala dovoljno kritična masa svesti da je to moralno nedopustivo. Štaviše, među samim crncima je bilo onih koji su smatrali da je to  nešto savršeno normalno i prihvatljivo. I nije da vam govorim o nekoj dalekoj istoriji. Rasizam je bio društveno prihvatljiv u SAD (tom tkz „vođi slobodnog sveta“) praktično donedavno, pre nekoliko decenija. Setite se Južne Afrike. Zlostavljati Jevreje je vekovna evropska tradicija, možemo slobodno govoriti o antisemitizmu kao zapadnjačkom kulturološkom kodu. To je kulminiralo holokaustom. Mislilo se vekovima da smo mi, kao ljudi, iznad univerzalnog zakona bioravnoteže planete. Dok nismo razvili svest da nismo. Otud i ekologija danas. Postoji zastrašujuće veliki broj društava na svetu koja misle da je vešati gejeve u redu. Postoji takođe zastrašujuće veliki broj ljudi koji misli da su pedofilni brakovi neprihvatljivi za bele evropske devojčice, ali su skroz ok za tamnopute devojčice Bliskog istoka na primer. To vam je polusvest. Zbog čega je važno kad jednom kreneš nešto da osvešćuješ, ne treba da staneš. I tako dalje ….

Neki dan gledam film, neko američko apokaliptično sranje i u jednom trenutku jedan od likova, mišićavi crnac marinac, počne da se priseća kako je svojevremeno u Iraku svakodnevno ispraćao nekog Iračanina na putu u školu da sačeka svoju ćerku, jer je bio dirnut njegovom brigom da ćerka ipak ide u školu, uprkos opštoj nestabilnosti u selu. Zasuziše mu oči. Nada se, kaže, da je i dalje odvodi u školu. Šmrc.

Koliko bi vas pomislilo ono što sam i ja? Koji je kurac američki marinac uopšte tražio u Iraku? E, to vam je svest. Ajd američko apokaliptično sranje možda bi nekako i prošlo za jedno dosadno zimsko poslepodne, ali američko apokaliptično sranje u paketu sa američkim imperijalističkim sranjem je too much.

Isto neki dan, film u kome je glavni lik srpski ratni zločinac koji je u Sarajevu počinio genocid. Istina je da je u Sarajevu nestalo Srba. Njih je u Sarajevu postojano nestajalo i u vremenima mira. Čudan neki genocid. Uzgred, ovakvih filmova, samo po mojoj evidenciji koja verovatno nije kompletna, ima oko pedesetak. Gledao sam i jedan u kome Srbi prete da američkoj predsednici pred kamerama odrube glavu, i to pošto je prethodno siluju, a Evropi iščupaju srce. Ne preuveličavam, tim rečima baš. Dakle, antipod civilizacije, Srbi. Jel imate svest o tome da to znači, ako se prethodno složimo koliko je popularna kultura moćna u formiranju stereotipa, da je Srbe ne samo legalno već i sasvim poželjno zlostavljati. Tako se nedavno u Francuskoj digla prašina što je jednog crnog komičara na sceni neko iz publike nazvao „prljavom crnčugom“ a kad je radio voditelj izjavio (u vrlo slušanoj emisiji koja se prenosi i na TV) da vam „razgovor sa Srbinom šanse za život smanjuje na 15 minuta“ ceo studio se valjao od smeha. Da vam prevedem, s francuskog na francuski, novinar je izjavio da su Srbi kolektivni divljaci i ubice. A publika u tome nije videla ništa sporno.

Jednom će možda, ako se kolektivna svest o tome uzdigne, biti neprihvatljivo Nobela za mir dodeliti predsedniku SAD, jer on po prirodi stvari ne može da dobije nagradu za mir budući je na čelu najvećeg vojno industrijskog kompleksa na svetu o čijim je imperijalističkim interesima dužan da brine. Ili psihopati ubici kakva je bila majka Tereza, samo zbog toga što je nosila kaluđersku uniformu i tiho zborila. Ili čoveku koji je pomogao formiranje kriminalnog entiteta kvazi države Kosovo koja privređuje žetvom ljudskih organa, mladih istočnoevropljanki i tonama heroina. Nekad možda ljudi budu zapanjeni ovim stvarima, ko što smo mi danas zapanjeni činjenicom da su crnce držali u lancima.

Lično, prevalio sam dug put, a verovatno nisam još ni na polovini. A mogao sam se zaustaviti u bilo kom trenutku, jer nije baš da je to ravan autoput po kom pičiš 120 na sat, više je to krivudava, uska i strma planinska staza, puna trnja i oštrog kamenja od kog možeš da sklizneš i sunovratiš se. Mislio sam nekad da treba da krijem koga volim. Bio sam Jugosloven, a potom kosmopolita samo da izbegnem da budem Srbin jer je to naporno. Mislio sam da ako moje mišljenje nekoga vređa da moram da oladim. Sada mislim da u tom slučaju na njemu moram da insistiram. Mislio sam da postoje situacije u kojima se s istinom može pregovarati u ime nekih viših interesa. Sada mislim, hvala Karlu Saganu, da sve što istina može da uništi zaslužuje da bude uništeno.

Nevolja je da što više odmičeš to se više čudiš kako ti izvesne stvari nisu bile očigledne. Hitler nekad nije bio očigledni zlikovac, ma koliko vam danas to neverovatno zvučalo a negde sam pročitao da je Čerčilu svojevremeno bilo uskraćeno gostovanje na engleskom radiju zbog preterano oštrih stavova prema nacističkoj Nemačkoj. Da pređem na stvar, ne možete se baviti molekularnom biologijom i  zaključiti da je bog stvorio svet za šest dana. Ne možete braniti islam i sebe zvati humanistom i/ili levičarem. Ne možete biti „vođa slobodnog sveta“ i saveznik sa Saudijskom Arabijom. Ne možete biti ožaloščena majka i slaviti koljača tuđeg deteta. Ne možete biti borac za ljudska prava i primiti odlikovanje od nacističke Krvatske. Ne možete govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini sve zalažuči se za istinu i pomirenje.

Meni su te stvari sada očigledne i od kad su mi očigledne ne prestaje da me zapanjuje ne samo to kako nisu očigledne svima već kako to da mi je bilo potrebno toliko dugo da shvatim nešto toliko očigledno.

Pentrajući se tom strmom stazom razvio sam i svest o izuzetnosti zasnovanoj na jednoj slučajnoj činjenici, da sam Srbin. Možete pomisliti da je ovo otvoreno nacionalistička izjava, sama pomisao da bi za to mogao biti optužen nekada je bila u stanju da me parališe, jer zaboga, ja sam univerzalni humanista. Ali ona jeste upravo to, ja tu optužbu prihvatam i podižem ulog. Srbizam je više od nacionalizma. On je simbol. Tim veći što živimo u vremenu bez simbola. Još više danas nego pre stopedeset godina kada su ugnjeteni i nišči Srbiju zvali Slobodijom. Narod koji je uvek bio na pravoj strani bez obzira na to kolike će žrtve to da ga košta, a koštalo ga skoro pa biološkog opstanka. Narod koji nije osvajao i ugnjetavao, već oslobađao i emancipovao. Narod koji je prvi ne samo pokrenuo, već i nadahnuo sve ostale nacionalne i oslobodilačke revolucije Balkana. Pa i šire, narod čija je pobeda ogrejala suncem i Češku, Slovačku i Poljsku. Narod čiji kolektivni genij peva o slobodi, junaštvu, ljubavi i pravdi dublje od školovane evropske elite, koji ima 1.300 kaplara, velikih ko Leonidinih 300 Spartanaca, koji je kost u grlu svakoj imperiji koja je protutnjala, od turske do američke, jer mu je sloboda iznad svega, koji ima kreativni potencijal koji nisu satrla ni tri genocida samo u poslednjem veku, koji je nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu doprineo čovečanstvu. Narod čiji junak daje ime kanadskoj planini a naučnik mesečevom krateru. Čiji je jedan od mnogih genija doslovno obasjao čovečanstvo. Narod čiji su heroizam, otpor i borba učinili da biblijska metafora o Davidu i Golijatu bude prevaziđena.

Ne morate biti Srbin da biste branili srpstvo. Štaviše, ako branite srpstvo a niste Srbin, postajete autentični levičar i antiimperijalista, slobodar i humanista. Sa svakim novim američkim antisrpskim sranjem, sa svakom novom laži iz usta moralnih nakaza kakve su Bernar Levi, Bernar Kušner ili Nataša Kandić, moja svest o izuzetnosti raste. Ovo vam pak, može zazvučati narcisoidno, i ja vam i tu dajem za pravo. Kad sam zavoleo osvešćenog sebe, nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe i prestanemo da se svodimo na meru prihvatljivu onima za koje smo nedostižni krenuće nam bolje. Ne možeš da nas ne voliš kad vidiš ko nas mrzi. Srbofilija je postala intelektualni imperativ.

Jer mi NISMO oni. Kružila je ovih dana nečija izjava po društvenim mrežama – „Srbi su danas gori nego što su ikad bili, i opet su i takvi bolji od svih ostalih“. I jesmo. A za svoje neprosredno okruženje smo civilizacijski Olimp.

Ponos i arogancija, jer to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo.

Živela Srbija, živelo srpstvo!

Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

Advertisements

NO PASARAN

11880875_10206970009997836_443097297_nKanio sam ionako da se osvrnem na promenu kroz koju sam nedavno prošao, osećao sam da dugujem objašnjenje, jer naravno da ljudima ne može biti očigledno onako kako je to meni, čim ugrabim malo vremena, a onda sam jutros na jedan od svojih postova dobio sledeći komentar:

Lambros, svaka čast na tvom pisanju, čitam i ako ne šaljem fotose sa tvojim knjigama, ne tražim potpise, poklone… Veliki broj tekstova me je oduševio i zato verno pratim šta govoriš! Međutim, u poslednje vreme sam zbunjen! Naročito nakon tvoje posete Izraelu primećuje se ogromna ljutnja, bes, emocije koje ne razumem i to insistiranje na bezkompromisnom slaganju sa svime što pišeš i ukoliko se neko drzne da kaže išta protiv reaguješ, kroz napisano kao ranjena zver. Molim te, ukoliko imaš vremena između rada i potpisivanja knjiga svojim obožavaocima da meni običnom smrtniku pokušaš da pojasniš čemu i odakle te jake i negativne emocije?! Hvala unapred i izvini ukoliko sam nečim u komentaru povredio nesvesno.

I to me je prelomilo da za danas zabatalim planove i obaveze i osvrnem se potanko na ovo opažanje. Koje je tačno! Promena se dogodila, i dogodila se u Izraelu.

Mislim da sam, kako to obično u životu i biva, za promenu bio spreman, da je ona sazrevala u meni već dugo, a da je poseta Izraelu tu samo bila spoljni okidač. Izrael, zemlja koju sam iz svojih političkih i ideoloških ubeđenja podržavao kao da mi je rođena, agitovao, raspravljao, svađao i ubeđivao, više nego što sam to ikad činio za Srbiju, jeste na mene ostavio dubok i preobražavajuć utisak. Ako treba da izdvojim jedno putovanje iz dosadašnjeg života koje je toliko duboko na mene ostavilo utisak, onda je to bez sumnje Izrael. A pri tom to nisu bili ni priroda ni znamenitosti, ništa od toga, već sama energija i snaga te malene pustošne zemlje koju iracionalno mrzi bezmalo cela planeta – bila je to praktična lekcija iz suštine kabale, o principu akcije i reakcije, i da nije bilo te posete, možda nikad ne bih uspeo da je usvojim i praktično. Primer je uvek sto puta vredniji od teorije, a Izrael je primer. Ali, tome bih zaista morao da posvetim poseban članak i obavezujem se i da hoću.

Učestvujući na seminaru o holokaustu, na prestižnom Yad Vashemu, bio sam u prilici da se mimo predavanja družim sa svetom, ostalim učesnicima, sličnih interesovanja iz različitih delova sveta, anglofonih uglavnom. I kako na takvim skupovima biva, koliko i sama predavanja, podjednako zanimljiva i informativna su i nezvanična druženja s ostalim učesnicima. Dva su mi bila posebno korisna, mada bi otrežnjujuća bila tačnija reč.

Jedan Kanađanin iz Kvebeka, koji je tokom jedne pauze, znajući da sam Srbin, prišao da me pita – „Ti mora da se osećaš kao Nemci posle rata?“

Na trenutak sam, svega mi na svetu, pomislio da ga nisam dobro razumeo. „Izvini, nisam te razumeo?“

„Kažem, mora da se osećaš kao Nemci posle rata, s obzirom na rat koji ste izazvali, genocid i sve to?“

Uh, sunce ti! Odakle sad ovo?! Moram da kažem da Kanađanin u pitanju nije delovao (a posle ovolikog iskustva iza sebe, mislim da bezbedno mogu reći da umem da ih namirišem) od onih ideološki formatiranih. Delovao je zaista dobronamerno (pre nekoliko godina bio sam na seminaru u Brižu i Briselu, gde nisam upoznao ni jednog učesnika da nije bio komesar, nijedan nije imao mozak već čip s programom u glavi). Iz te dobronamernosti, a verovatno i suočen s mojom neksrivenom preneraženošću – „Pa, ako već hoćeš da praviš paralelu tog tipa, ne, ne osećam se kao Nemac, osećam se kao Jevrejin“ – Kanađanin je požurio da me uveri da „ ne zna dovoljno o tome šta se tačno kod nas tamo dešavalo, sem onoga što je imao prilike da sazna iz medija“.

Usledila je rasprava koja je krenula od pitanja o srpskog agresiji. Kakvoj, bre, agresiji? Kako neko ko brani sopstvenu kuću i nije došao u okviru nekakve invazije spolja može da bude agresor? Agresor sopstvene zemlje. I da vas sad ovom prilikom ne davim time posebno što ćete o tome ubuduće od mene mnogo slušati, o Srbima i srpskoj ulozi u ratovima devedesetih i njihovoj navodnoj krivici itd, Kanađanin je do kraja seminara svakog dana tokom pauza dolazio kod mene s novim pitanjima.

Prvi put u ovakvim situacijama nisam osećao nelagodu koju bih osećao svaki put kada bih o politici raspravljao, bilo sa strancima bilo sa domaćim likovima. Kakva nelagoda, otkud? Neke od vas će ovo sigurno da iznenadi, ali sam zaključio da sam preterano fino vaspitan. To, u kombinaciji s mojom večitom strepnjom da ne budem neuravnotežen u pristupu (iz straha od manjka relevantnih podataka, iz straha da se ne ogrešim o nečiju dobronamernost, iz straha da iz zone objektivnosti ne skliznem u nešto što bi se moglo oceniti kao propaganda da, na kraju krajeva, ne uvredim nekoga svojom istinom). E, pa, zajebite me. Slušaj Kanađanin, situacija ti je ovakva …. idi pa čeprkaj sam ako mi ne veruješ, evo daću ti neke reference.

Srba bi, prema procenama demografa, bilo 27 miliona, da nije bilo ratova u dvadesetom veku. Ratova od kojih su svi bili ili oslobodilački ili odbrambeni, ili nijedan, ako više volite, nije bio osvajački. Pa hajde da bude da su demografi lupili za 15 miliona, nek bude da su preterali za čitavih 15 miliona, bilo bi nas sada barem 12-ak. A ovamo dal se ja osećam kao Nemac! Ma marš bre.

Drugi otrežnjujući šamar došao je od jedne Austrijanke (na doktorskim studijama u Meksiku) koja je isto tako ispoljavala radoznalost za događaje u bivšoj Jugoslaviji, pa je dolazila da čuje moje mišljenje po raznim pitanjima, neizbežna Srebrenica included.

Pošto je znala da sam Srbin, dolazila je da me pita, evo ovako formulisano, „kakav je narativ srpske strane“ o ovome ili onome. Narativ? Treba da zapamtite ovu reč! U početku sam bio jako zbunjen. Šta joj je, bre, ovaj narativ? Razjasnila mi je sama. Pošto je hrvatsko-muslimanski „narativ“ od strane Zapada usvojen kao tačan ili „poželjan“ (njeno preciziranje!) faktički su ostali potpuno uskraćeni za srpski „narativ“, što mu dođe srpska verzija događaja. Istih događaja. A te verzije, do sada to već kapirate i sami, mogu biti ne samo različite u detaljima i tumačenjima, već u temeljnim postavkama. Evo recimo, žrtva genocida po jednom narativu, po drugom je počinilac genocida. Jel možete da zamislite različitije narative od ovog? Ja ne mogu.

Nema potrebe da ovde prenosim detalje te izuzetno zanimljive diskusije, dovoljno je da se zapitate zašta plaćate srpsku diplomatiju a ja obavljam sezonske poslove, između pisanja knjiga. I kako vam je Toma, s nepostojećom diplomom s nepostojećeg fakulteta s neke neutefterene vojvođanske njive, predsednik.

Ključno pitanje u ovom članku je – ŠTA JE SRPSKI NARATIV? I, pre svega, imaju li Srbi uopšte ikakav narativ, ili su samo krpenjača koju šutiraju onako kako se velikim igračima tog jutra nadigne? Jer, ako ćemo iskreno, meni Srbija deluje kao maltretirana žena, godinama premlaćivana i zlostavljana a koja sve to vreme živi u ubeđenju da je zaslužila da je biju. Štaviše, premlaćivanje uzima za dokaz ljubavi. Jer Doris, jer Cedevita, jer Hvar. I onda jednog jutra zakuca sekiru svekrvi u glavu i prijavi se sama policiji.

I dok nemam dilemu šta je hrvatski, bošnjačko-muslimanski i zapadni narativ, strangely enough, predstavu nemam šta je srpski. Štaviše, izgleda da su i sami Srbi usvojili hrvatsko-muslimanski narativ kao tačan i kao svoj. Jer, ako dronjka objektivnosti radi probaš i da ga dovedeš u pitanje, nudeći pri tom argumente, ako taj intelektualni atavizam uopšte više u raspravama i kreiranju narativa igra bilo kakvu ulogu, jer izgleda je sve postalo pitanje toga čija si kurva, vašingtonska, briselska, rijadska, moskovska … odmah bivaš doslovno prokažen. Prokažen nije dovoljno jaka reč. Nateran u ćutnju i sramotu, optužen i izblaćen, verbalno kamenovan i linčovan. Ja sam, tako, redovno četnik, velikosrbin, nacoš, fašista, rasista, islamofob, cionista, plaćenik, srbočetnik, huškač i šta ti ja znam šta sve.

Napušite mi se kurca.

Evo mog narativa, izlistanog bez naročitog alfabetskog ili hronološkog ili bilo kakvog drugog reda:

Hrvatska je kleronacistički isprdak koji je nad Srbima izvršila jedan od najjezivijih genocida u istoriji ljudskog roda i za to nikad nije bila kažnjena. „Velika Srbija“ je ustaški mit i ustaški narativ. Postoji samo Srbija u svojim najprirodnijim mogućim granicama, koja obuhvata i Krajinu. Spaliti hrvatsku zastavu je isto ko spaliti i nacističku s kukastim krstom, i ne predstavlja nikakav prekršaj. I nisu me ustaše gurnule u ovaj narativ, s njima i ne raspravljam, već hrvatski „antifašisti“ a koji su u najboljem slučaju ili apologete ustaštva ili teški relativizatori. Srbi ne snose nikakvu odgovornost za ratove devedesetih u Jugoslaviji. Samo bi kompletna budala bez ikakvog refleksa za samoodržanjem i životom, posle tako svežeg iskustva prethodne nezavisne Hrvatske, sedela skrštenih ruku i prigrlila novu. A vidimo i da nema neke suštinske razlike. A i čuli smo vam narativ, tajno usnimljen – „javno ih pozivajte da ostanu i obećajte im zaštitu a tajno ih zastrašujte“. Bošnjaci nisu narod, nit je bošnjački jezik, a kad smo već kod toga, nije ni hrvatski. To što ga pišete latinicom ne čini ga drugim jezikom, i to ne kažem ja, kažu lingvisti. A i možemo precizno da pratimo unazad do trenutka kada ste ga, jednostavno da jednostavnije ne može biti, ukrali. Jezik je nematerijalno kulturno dobro a krađa je krađa i ako vas nije sramota što ste lopovi, što bi mene (ili Srbe en general) bilo sramota da vas zovemo lopovima? Republika Srpska ima puno pravo da se otcepi i prisajedini Srbiji i to je narativ koji treba besomučno ponavljati sve dok jednog dana, jer ničija nije gorela do zore. Bošnjaci su, a ne Srbi, krivi za krvoproliće u Bosni. Čitajte islamsku deklaraciju Izetbegovića, koja je ideološki nastavak narativa velikog muftije El Huseinija koji je tokom Drugog svetskog rata formirao SS odrede od domaćih muslimana koji su glavni odgovorni za genocid nad bošnjačkim Jevrejima. Izetbegovićevi politički pajtosi su ološ iz Al Kaide koji je po Bosni odrubljenim srpskim glavama igrao fudbal. Muslimani su krivi za rat. Dalje bosanski muslimani su Srbi islamske vere i jedino u tom i samo tom kontekstu, pardon, narativu, možemo raspravljati o srpskoj krivici za rat. Al pre toga morate priznati ovu jednostavnu i iz svemira vidljivu činjenicu. Vukovići, Karadžići, Filipovići itd, a Bošnjaci? Pa odstranite mi levu hemisferu mozga, pa možda usvojim taj narativ i nastavimo da diskutujemo. Srebrenica jeste ratni zločin i moj narativ je da ga treba rasvetliti do poslednjeg detalja, uključujući i ulogu bošnjačkog rukovodstva u njegovom kreiranju kao i zločine koje su Bošnjaci godinama oko Srebrenice činili prema Srbima. Ali nije genocid. Srebrenica je briselsko-vašingtonski narativ pranja nacističke prošlosti Nemačke, Hrvatske i ostalih zapadnih fašista na račun politički nemoćnih Srba. I relativizacije samog pojma genocida, jer ako je Srebrenica genocid, šta je onda ono što su uradili Nemci, Hrvati, Belgijanci i Britanci u ne tako dalekoj prošlosti? Moj narativ je da kad Hrvatima i Bošnjacima oduzmeš ono što su pokrali od Srba, počevši od jezika, jedino što definiše njihovo nacionalno biće je fanatična opsednutost i mržnja prema Srbima. Mržnja prema Srbima je srž njihovog nacionalnog bića.

Meša Selimović je srpski pisac. To nije moj narativ. Njegov je. A Srbi su i Njegoš i Gundulić. I Ruđer Bošković je Srbin, a to je i Skender beg. I ako imate problem s ovim narativom, najobičnije ste lopuže. Ili ako vam je „svejedno“ jer „umetnost je umetnost bez obzira na naciju i veru“ onda nek budu Srbi, jer to i jesu, i lepo produžite dalje a mene ostavite da „huškam“, jer otherwise, vi me ućutkujete i cenzurišete a to je već briselski narativ koji mi ekstremno ide na kurac i za koji imam ZERO strpljenja. Kosmet je kombinovanim džihadsko-komunističkim terorom nad Srbima oteta teritorija i sada se nalazi pod združenom okupacijom Vašingtona i Brisela i predstavlja talibansko-mafijašku crnu rupu Evrope i leglo kriminala. Zbog čega zdušno podržavam muslimane u Evropi, jer mislim da Evropa mora da izjede govna koja servira drugima. Jel sam pomenuo da je Skender beg Srbin? Albanska manjina je pak zaista ugrožena u BJRM (raspravite se s Grcima oko imena, ne zanima me, oni nisu priznali Kosovo) i Crnoj Gori i iskreno sam zabrinut za stanje njihovih prava tamo i mislim da je jedino rešenje albanskog pitanja u BJRM i Crnoj Gori kreiranje posebnih autonomnih albanskih entiteta u ovim državama. Takav mi je narativ s ovima koji su priznali Kosmet. I zabole me kurac što ste morali. Mora samo da se umre. Pomirenje i zaborav ne radi, i neće nikad da radi, i to ne samo zato što je za to potrebno da su obe strane dobronamerne i iskrene u namerama, a sem ako niste i slepi i gluvi, očigledno je da nisu, već što je namera tog navodnog projekta pomirenja da se krivica svali na žrtvu. Kako ja vidim stvari, svačiji nacionalizam je dobar i ultra levičarski, osim srpskog, on je nacionalistički i desni. Važi.

S lokala na global, Krim je Rusija. Zapravo Rusija je sve do Galicije. A NATO pakt je zločinačka organizacija i ako Amerika i Brisel imaju puno pravo da štite svoje interese na Dnjepru, ima i Rusija da ih štiti tamo gde su Rusi. Inače ste imperijalisti, ali oni najcrnji. Palestina ne treba da postoji, jer svetu je baš potrebna još jedna islamistička kenjara, kao da ih već nema dovoljno. A o Izraelu možemo da diskutujemo samo onda kada te super standarde koje primenjujete na njega počnete da primenjujete u procentu 5 na Arape. Inače ste, za mene i moj narativ, najobičniji nacoši i antisemiti koji su se presvukli u anticionizam a uz to ste i rasisti koji misle da su Arapi divljaci koji ne mogu da dobace dalje od kamenovanja svojih žena svezanih u džakove. A kad smo kod žena i pedera i svih manjinskih i ugroženih grupa, redovno ugroženih u Rusiji i gde god da je Zapadu zgodno tog jutra, sve dok iste standarde ne počnete da primenjujete na celu planetu, uključujući i Saudijsku Arabiju i svaku islamističku kenjaru na planeti, za mene ste najobičniji fašisti. A s fašistima ne pregovaram. Eto, takav mi je narativ, da su ljudska prava UNIVERZALNA.

Da li sam vam radikalan / netolerantan / agresivan / nacionalista i šta ti ja znam, dopišite sami? Moguće da jesam. Ali to je samo zato što vam je takav narativ. Moj narativ je da u borbi, rečju i argumentima, protiv ustaštva, briselskog fašizma, islamskog fašizma, istorijskog revizinoizma, i relativizma pojma ljudskih prava, ne možeš nikad da budeš dovoljno radikalan. Šta znači biti radikalan antifašista? To, zapravo, znači ovo – „znaš podjednako si netolerantan kao nacisti koje kritikuješ“. Napasete mi se muda s tim narativom.

Eto otkuda ova promena kod mene nakon posete Izraelu. Na seminaru su bili ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u studije holokausta. Na njemu sam sreo ljude koji rade u muzejima genocida u Južnoj Africi i Vašingtonu a koji nikad nisu čuli za Jasenovac. Za Srebrenicu su svi čuli. Pored mene u kafani su sedeli i ugodno uz meze ustašovali pripadnici Kolindine pratnje. Nazdravljali su „Oluji“, uz bitku kod Staljingrada na strani nacista, najveću hrvatsku povjesnu bitku. Na metar od mene. I, da se navratim na pitanje Kanađanina, osećao sam se kao Jevrejin koji sluša nacoše za susednim stolom kako nazdravljaju Hitleru. Kolinda je, sasvim ugred, uspela da u vremenskom opsegu od svega nekoliko nedelja, položi cveće ustašama u Blajburgu i položi venac u Dvorani sećanja u Yad Vashemu, izraelskom memorijalu holokausta. Pa se vi zapitajte o srpskom narativu. Jer, evo, ja čitam da srpski premijer ima istu genijalnu ideju ko ustaškinja Kolinda Grabar Kitarović – da SVE žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji, imaju svoj Dan sećanja. Ustaškinja Kolinda predlaže, u istom tom narativu, da žrtve hrvatskog genocida i žrtve komunističkog političkog totalitarizma, imaju jedan zajednički spomenik. Jer ustaštvo i komunizam su nekako isto. Dalje, tom logikom, ili tim narativom ako hoćete, svi su žrtve što znači niko nije žrtva, što znači niko nije kriv i, ustaškog genocida nije bilo. Pa neće da može.

Ne pristajem na ćutanje jer je ćutanje, po mom narativu, saučesništvo a postoje stvari u kojima ne želim da saučestvujem. I to što delujem „netolerantno“ i „radikalizovano“ je optička varka jer me posmatrate kroz naočare briselskog neofašističkog, liberalnog neoimperijalnog narativa po kome je nevaspitano fašistima se suprostavljati.

„Nije bitno dal si Srbin, Hrvat, Bošnjak, već kakav si čovek“ – mantra je fejsbuk pacifizma na koju nalećem svakodnevno po forumima i mrežama. Pa pojma nemate koliko se s ovim slažem. Ali, dok se u EU koja se kune u jednakost, multikulturalizam i prava, macolama lupaju ćirilične table a genocid slavi ko državni praznik, izvinite me, al meni je odjednom moje srpsko etničko poreklo bitno. Moji preci nisu imali logore za decu, niti su bacali žive ljude u jame, niti su pravili ogrlice od izvađenih ljudskih očiju, niti su pisali Hitleru da mu se zaklinju na vernost niti su mu slali SS divizije. Nacisti su Beograd bombardovali da bi u njega ko okupatori ušli, u Zagreb su ušetali po ulicama posutim cvećem i uz oduševljene pokliče dobrodošlice. Pa nije dovoljno ni to što ste se izvukli s genocidom već je potrebno da žrtvu pretvorite u krivca. A mene treba da je sramota i ja sam nevaspitan i netolerantan? Jer fašizam je za tolerisanje, inače.