Najdugovečnija mržnja

ISRAEL-100029559340Ako je svet danas „globalno selo“, Izrael je onda novi jevrejski geto a antisemiti oštre noževe planirajući konačni pogrom. Ovo nije jevrejska paranoja već činjenica. Dokazi su tako jasni da je sam čin njihovog negiranja svojevrsni oblik antisemitizma. Oblik maskiranja opasnosti.

U našem naopakom svetu, Izrael, jevrejska država, je rasistička, kolonizatorska nacija koju treba izolovati, prognati i svršiti sa njom. Palestinci su jevrejske žrtve, koji prolaze kroz patnje holokausta. Po ovom scenariju, koji je u svetu sve prihvaćeniji, Izraelci su nacisti a Palestinci su pravi Jevreji.

Samo postojanje ove iskrivljene stvarnosti je metafizičko u svojim implikacijama. Što će reći, kako nema normalnog objašnjenja za ovu globalnu laž o jevrejskoj državi, jedini način da se objasni ova masovna psihoza jeste da smo opet u „zoni sumraka“ podivljalog antisemitizma. U ovom svetu, izraelsko-palestinski sukob je glavni planetarni problem. Dok je činjenica da je u proteklom veku u izraelsko-palestinskom sukobu stradalo manje od 50.000 ljudi. Građanski rat u Siriji odneo je više od četvrt miliona života za samo četiri godine.

Dok je svet usredsređen na izraelsko-palestinski sukob, milioni ljudi širom sveta umrli su i pokopani u neobeleženim grobovima. Njihov nestanak jedva da je i primećen. Na primer, u Darfuru je ubijeno vše od pola miliona ljudi. Ipak, koliko njih uopšte zna i gde je Darfur? U Kongu je, samo u 21. veku, umrlo nekih pet miliona Afrikanaca i jedva da to nekoga uopšte i zanima.

Zatim, tu je pitanje izbeglica. Godine 1948. bilo je 700.000 palestinskih izbeglica. Isti toliki broj Jevreja pobegao je iz arapskih zemalja. Zašto svet nije opsednut jevrejskim izbeglicama? Zapravo, zašto svet nije opsednut bilo kojim izbeglicama koje nisu Palestinci? U ovom trenutku, prema podacima UNHCR-a oko tri miliona izbeglica pobeglo je iz Sirije a još oko šest i po miliona razmešteno je unutar same zemlje. To je skoro deset miliona Arapa koji se nikog ne tiču. Zašto?

992831_10201625596263400_591377228_nOdgovor je jednostavan ma koliko bio neprijatan za civilizovan svet. Svet nije briga ni za Afrikance, ni Arape ili Palestince. Ono čime je dobar deo planete opsednut su Jevreji. Da se Palestinci bore sa Sudancima, nikoga ne bi bilo briga, baš kao što nikoga nije ni briga za potlačene sudanske hrišćane. Nikoga, na primer, nije briga ni za Kurde. Na kraju krajeva, Kurdi nemaju tu sreću da se bore s Jevrejima, već s Turcima. Kada bi krenuli da se bore s Jevrejima, svet bi odjednom obratio pažnju.

Ali kako požar antisemitizma sve više okružuje jevrejsku državu, političko, ekonomsko i versko rukovodstvo Jevreja je u blaženom neznanju. Evo ironije: moderna jevrejska država je nastala iz pepela Aušvica kako bi se jevrejski život „normalizovao“. Izraelci su naučeni da veruju da je Izrael „normalan“ koliko i Grčka ili Italija. Posledica toga je da su Izraelci najmanje obučeni da nanjuše antisemitizam. Eto zbog čega Izraelci žive u iluziji da je njihova sadašnja neprilika, to jest, izolacija, posledica loše politike. Nije. Antisemitizam je. Možemo biti i određeniji. Pokojni filozof Emil Fackenheim nije voleo pseudonaučni izraz „antisemitizam“ jer zabarušuje suštinu stvari. Istrajavao je na izrazu „mržnja prema Jevrejima“. I upravo je u tome uzrok sadašnjih izraelskih neprilika.

Kada je moderni Izarel rođen 1948. vatikanski dnevni list L’Osservatre Romano napisao je da Jevreji ne mogu više da polažu pravo na biblijski Izrael jer „Sveta zemlja i njene svetinje pripadaju hrišćanstvu, Pravom Izraelu“. Po ovoj logici, Jevreji – drevni Izrael, ne treba više da postoji jer ga je zamenio „Pravi Izarel“. Vatikan je izrazio ono što je postalo opšte popularno: suštinsko odricanje prava jevrejskog naroda na sopstvenu državu. Nakon rođenja modernog Izraela Vatikanu je bilo potrebno 45 godina da „prizna“ jevrejsku državu. Ali, prošlog meseca „Sveta stolica“ je priznala palestinsku državu i pre nego je stvorena. Najbizarniji detalj ovog uvrnutog priznanja je da je papa Franja palestinskog vođu Mahmuda Abasa nazvao „anđelom mira“. To je isti Abas koji poriče holokaust, stoji na čelu terorističke organizacije koja otima avione i počistila je praktično sve hrišćane sa teritorija kojima upravlja, uključujući i Vitlejem.

Tu je i klizava strana vatikanske mržnje prema Jevrejima. Znate ono kad antisemita objavi da su neki od njegovih najboljih prijatelja Jevreji. Uzmimo američkog predsednika Obamu na primer. Nema nikakve sumnje da ima mnogo Jevreja među prijateljima i kolegama. On je prvi predsednik koji je obeležio Pashu u Beloj kući i prošlog meseca držao je govor u vašingtonskoj konzervativnoj sinagogi. Ali, na kraju balade, šta je njegova poruka? Poruka je da je izraelsko-palestinski sukob središni bliskoistočni, a samim tim, i planetarni problem.

Dvadeset godina Obama je mirno sedeo u klupi crkve Džeremija Rajta slušajući antisemitska bulažnjenja ovog sveštenika. A sada je istinski ljut na opsesiju Iranom izraelskog premijera Netanjahua. Razmislite. Manje od 70 godina nakon holokausta Iran pravi nuklearnu bombu u svrhu spaljivanja osam miliona stanovnika Izraela a Obama je gnevan na Izrael. Koja se to još zemlja na planeti suočava s pretnjom nuklearnog uništenja? I šta bi bilo koja druga zemlja, uključujući i SAD, učinila da se nađe u izraelskoj ‘život ili smrt’ poziciji? Da li bi se oslonila na iransku razumnost? Naravno da ne bi. Ali za Jevreje važe neki drugi standardi.

Čini se, kako stvari trenutno stoje, da ne mogu biti gore. Ali mogu. Kako se praktično svaka arapska država urušava u krvi, prosutim utrobama i odrubljenim glavama, Obamin često ponavljani spoljnopolitički cilj je da stvori još jednu neuspešnu arapsku državu – Palestinu. Zašto? Čak je i Hamas, diktatorski upravitelj Gaze, jasno stavio do znanja da ne žele državu koju smatraju zapadnjačim izumom. Ono što eksplicitno žele je lanserna platforma za uništenje Izraela i stvaranja Islamske republike. Ali Obamu nije briga. On će Palestincima da da državu bez obzira na to žele li je oni ili ne, zaslužuju li je ili ne, i bez obzira na to da li će njeno postojanje samo dalje destabilizovati već destabilizovani region. Jer, ovo bi do sada trebalo da je jasno, ne radi se o Palestincima, već o Jevrejima.

A šta sami Jevreji povodom svega ovoga rade? Pa, ništa. Izraelske vođe čak ni ne uviđaju da se omča steže. Dok izraelski neprijatelji troše milijarde dolara na demonizaciju i marginalizaciju Izraela u medijima, po univerzitetima i kuloarima političke moći, Izraelci uzvraćaju „glasnogovornicima“ koji od stručne spreme imaju samo jak naglasak kad govore engleski. Što se izraelskih prijatelja u inostranstvu tiče, neki od njih troše vreme na „odbranu“ Izraela. To je lepo, ali je izgubljena bitka na duge staze. Kao što će vam to bilo koji sportski trener reći, ako igrate samo odbranu ne možete pobediti.

I evo zanimljive stvari: mnogi američki Jevreji nisu zainteresovani za odbranu Izraela ili njegovu promociju. Oni ne žele da Izrael pobedi u borbi sa svojim neprijateljima. Na primer, većina američkih Jevreja podržava Obamu i njegovu smrtonosnu opsesiju jevrejskom državom. Udruženja poput J-Street tvrde da vole Izrael dok neprestano kritikuju njegove izabrane zvaničnike. Zašto? Kako bi Izraelce spasili sebe samih, kažu. Ove jevrejske ujka Tome izražavaju svoju žestoku ljubav prema Izraelu tako šta ga rutinski olajavaju. „Mi nismo kao ti Jevreji tamo“, eto tako zvuče, „mi smo drugačiji. Mi smo baš kao što ste i vi“.

Samomrzački (self-hate) fenomen nije nov. Pre Drugog svetskog rata mnogi nacistički oficiri imali su jevrejske ljubavnice. To su bili „dobri Jevreji“, oni koji nisu izgledali suviše jevrejski i razumeli su zbog čega su nemački nacionalisti ortodoksne Jevreje smatrali odvratnim. Čak je i Hitler imao svog omiljenog Jevrejina – porodičnog lekara kome nije zaboravljao da šalje čestitku za rođendan.

Kao i predratni kolaboratori, američke Jevreje ne zanima jevrejska egzistencijalna stvarnost. Ne zanima ih što nestaju hiljadugodišnje jevrejske zajednice. Dok ovo pišem, nema više Jevreja u Jemenu. Jevreji Iraka, Egipta, pa čak i Francuske su nestali ili su u procesu nestajanja. Ali nema američkog jevrejskog protesta protiv tlačenja Jevreja širom sveta. Progresiviste ne zanima sudbina proganjane braće po veri.

Ovu jevrejsku samomržnju viđali smo i ranije. Za vreme Inkvizicije, Torkemada, Veliki inkvizitor lično, bio je Jevrejin. Toliko je voleo Jevreje da je pod mukama hteo ih prevede u hrišćanstvo kako bi spasio njihove duše. Čak i ranije, tokom velikog jevrejskog ustanka od 66. do 70. god.p.n.e. dok su Rimljani razapinjali na krst nebrojene Jevreje, dok je Jerusalim bio pod opsadom a Hram spaljen, drugi komandujući u rimskoj vojsci bio je niko drugi do jevrejski aristokrata Tiberijus Julijus Aleksandar. Voleo je Jevreje ali je mrzeo one koje je smatrao ekstremnim Jevrejima. Svoju ljubav prema Jevrejima izrazio je tako što je uništio njihovu državu.

Danas duh Tiberijusa Julijusa Aleksandra nastavlja da živi. Mnogi Izraelci više su angažovani oko jevrejskih naseobina u drevnoj Judeji nego oko nuklearnog programa Irana. Potpuno je neverovatno, zaista, da je 80% britanskog mandata Palestina pod arapskom jordanskom kontrolom a ipak su razumni ljudi i dalje u stanju da pričaju kako ih Jevreji tlače. Potpuno je neverovatno da nekih milion i po Arapa može da živi u Izraelu i ima poslanike u parlamentu dok ni jedan jedini Jevrejin ne može da živi pod palestinskom jurisdikcijom. Da vam razjasnim: iako Jevreji u izraelskoj zemlji postoje već nekih 3.500 godina, nema ni jednog jedinog Jevrejina koji živi na teritorijama pod upravom „anđela mira“. Štaviše, nema čak ni jednog mrtvog Jevrejina tamo. Sva jevrejska groblja pod palestinskom upravom su oskrnavljena. Nema ni jednog nadgrobnog jevrejskog spomenika koji još uvek stoji uspravno.

Jevrejska država i jevrejski narod su opet sami. I jevrejski opstanak je opet na ivici.

lambrosfoto55Šta činiti? Uzvratiti. Prekinite da se izvinjavate. Da se branite. Da trpate glavu u pesak. Ne možete ubediti mrzitelje Jevreja. Ne možete ih zagrliti, spavati s njima ili slaviti Pashu. Sve što možete da uradite je da im se direktno suprostavite. Da im se suprostavite u medijima, po univerzitetskim kampovima, u kuloarima političke moći – ne možete se nikad predati. Morati ih nazvati pravim imenom i pustiti njih da se brane. Podsetiti pristojne ljude sveta, na primer, da izraelski neprijatelji praktikuju klitorektomiju. Podsetite ih da milionima arapskih devojčica na kuhinjskom stolu članovi porodice nožem za šniclu odsecaju klitoris. To je lice izraelskih neprijatelja. To su ljudi koji odrubljuju glave onima koji im se suprostave. To su ljudi koji ubijaju manjine, bacaju gejeve sa krovova zgrada, siluju devojčice, uništavaju arheologiju, razapinju hrišćane, ne oklevaju da upotrebe gas, teror ili bilo koje drugo oružje koje bi moglo da opustoši civilizovani svet. I koji sopstvenoj deci odsecaju klitoris. Ne zanimaju ih države, čak ni arapske, ni „Palestina“. Oni žele da stvore carstvo zla. Žele da stvaraju islamske republike ili kalifate kojima upravlja ideologija smrti. Podržavati njih i protivi se Izraelu znači biti na pogrešnoj strani apokaliptičkog rata.

I ovom ratu su potrebna sredstva. Podržavaoci Izraela uopšteno i jevrejska država posebno moraju finansirati vojsku dobro obučenih PR ratnika koji će se suprostaviti neprijatelju na svakom ćošku. Ne postoji ta količina novca na svetu koja će mrzitelje Jevreja pretvoriti u ljubitelje Jevreja. Ali će im raskrvariti nos, opredeliti pristojan svet za pravu stranu ovog sukoba i osigurati opstanak Izraela i Jevreja.

 članak napisao: Simcha Jacobovici

 prevod s engleskog: AleXandar Lambros

članak na engleskom ovde

 

Advertisements

Krvava misa

Zamislite sledeće:

aleks 2_1398811997U najvećoj berlinskoj katedrali drži se misa za Hitlera dok ispred protestvuje šačica Nemaca držeći transparente na kojima opominju da je to čovek koji je u gasnim komorama pobio milion i po Jevreja. Ulice u gradićima u delovima Švajcarske gde se priča nemački nose imena Geringa, Gebelsa, Jozefa Mengela, Hajdriha i ostalih nacističkih masovnih ubica. Fudbaleri nemačke reprezentacije na utakmicama navijače pozdravljaju nacističkim pozdravom a ovi im isto tako odpozdravljaju. Na nemačkim trgovima rok grupe drže koncert i pevaju pesme sa refrenom „čujte bando Jevreji, stići će vas naša ruka i u Izraelu“. Predsednik Kanade, recimo, nemačkoj zajednici Kanade čestita datum Hitlerovog dolaska na vlast. Nemački predsednik Joakim Gauk daje izjave o tome kako neće uspeti pokušaji da se izvrne antinacistička prošlost Nemačke i da joj se oduzme status pobednice u Drugom svetskom ratu. Organizovane grupe mladih Nemaca po nemačkim gradovima lome table sa natpisima na hebrejskom. Nemačka država plaća penzije nacističkim oficirima (ukoliko donesu potvrdu iz, recimo, Yad Vasheema da su registrovani kao nacističke ubice). Nemačka pred međunarodnim sudom tuži Izrael za genocid. Ili Turska Jermeniju ako vam je graničenje zemlje preduslov da zamislite tako nešto. Zamislite nemačku štampu koja piše da su nacisti i cionisti isto jer, eto, bilo je cionista koji su ubijali naciste. Na kraju, zamislite i to da se Jevrejima neprestano sugeriše da nikada i nipošto ne pominju holokaust kako bi ostali u dobrim odnosima s Nemačkom. Ili, baš ako moraju onda da ne idu dalje od cifre od milion i po (pod izgovorom da ni to nije malo!) jer je to maksimum koji Nemci danas mogu da progutaju. I još dalje, da Jevreji prestanu da pominju holokaust jer će u suprotnom Nemačka da iskoristi svoj politički i diplomatski uticaj u međunarodnim organizacijama da spreči izraelski pristup i učešće u istim.

Sad pređite ovaj letimično napravljeni spisak još jednom. I probajte. Kako vam ide?

Zapravo, ovo uopšte ne bi trebalo da predstavlja izazov ni za vašu imaginaciju ni za vaš osećaj za moral i pravdu. Ovo se sve dešava. Akteri su samo drugi. Nisu Nemačka i Izrael ili Nemci i Jevreji ili nacisti i Jevreji već Hrvatska i Srbija, odnosno Hrvati i Srbi, odnosno ustaše i Srbi. (Je li ovo bilo dovoljno politički korektno?)

604127_323496907762241_451013822_nU glavnoj zagrebačkoj katedrali, dakle govorimo o prestonici zemlje članice EU, jednom od najvećih zločinaca čovečanstva drži se misa. U istoj katedrali u kojoj se katolički vernici u zanosu i dubokom poštovanju poklanjaju moštima beatifikovanog nadbiskupa genocida Stepinca. Doduše, bilo je nekih jadnih prosvjeda (oh ne, ništa slično onome što se neki dan moglo videti na ulicama Berlina kada su građani izašli da se suprostave maršu neonacista) s nekim sklepanim transparentima na kojima se opominjalo da je Pavelić odgovoran za smrt 200.000 nevinih ljudi, žena i dece. Strašno mi je zamereno što sam ostao neimpresioniran ovim jadnjikavim prosvjedom. Izgleda sam nezahvalan. Štaviše, optužen sam za četništvo. Pa da vam kažem, umanjivanje razmera zločina za skoro pa ¾ zove se žestoka relativizacija. A što se mene tiče to je skoro pa negiranje. Tako da ostajem neimpresioniran i dalje. Ako su to hrvatski antifašisti i borci za istinu, onda sam i više od neimpresioniran. Zgađen sam.

Dalje, hrvatski reprezentativci navijače pozdravljaju ustaškim pozdravom a ovi u delirijumu otpozdravljaju. Malo se ćeretalo al nikom ništa nije falilo niti je ko odgovarao. Naime, čovek je domoljub a ne nacista. Uzgred, ne bejah lenj pa proverih … fejsbuk grupa podrške Josipu Šimuniću ima skoro 148.000 lajkova. Fejsbuk grupa „ustaše su najveća sramota Hrvata“ ima manje od 4.000 lajkova. Ako koza laže screenshot ne laže. Toliko o hrvatskom antifašizmu koji predsednik Josipović želi da u svoju povjest nekako prokrijumčari.

Zatim, više od 13.000 pripadnika ustaških jedinica i domobrana i članova njihovih porodica imaju pravo na penziju republike Hrvatske. Pominje se suma od 53 miliona evra. Evo vrhunca ovog bolesnog vica – ako vas ne pronađu u arhivama Hrvatske, uvažiće vam i potvrdu Vojnog arhiva Srbije. Dakle, kao kad bi nemački nacista otišao u izraelski Yad Vaseem da mu izdaju potvrdu da je bio nacista kako bi ostvario pravo na nemačku penziju. Šta kažete na to?

Na koncertima pevaju se pesme u kojima se Srbima poručuje da će ih ustaška ruka stići i u Srbiji. Jer, valjda 700.000 zaklanih i četvrt miliona proteranih nije dovoljno. Ulice u većinski hrvatskim mestima u BiH nose nazive najvećih ustaša (najveći ustaša je onaj koji je zaklao najviše Srba) – Mile Budak, Jure Francetić (zapovednik „Crne legije“, elitne ustaške jedinice), Mladen Lorković (ministar unutrašnjih poslova NDH) itd …

3349vePremijer Australije, Toni Abot, je posredstvom člana parlamenta Krejga Kelija, australijskim Hrvatima okupljenim na proslavi u Sidneju, čestitao 10. April – dan osnivanja NDH. I, konačno, Hrvatska je Srbiju tužila za genocid. Jer, nije dovoljno što nisu kažnjeni. Moramo im se izviniti što su nas klali, palili, u jame bacali i proterivali. A ako Srbi budu bili baš bezobrazni i insistirali na hrvatskom genocidu Hrvatska će raditi na sprečavanju njihovog pridruživanja EU. Iako mislim da zaista nije potrebna velika pamet da se doseti ko će im u tome pomagati, nagovestiću – veliki vlasnik EU pred kojom i Francuska aminuje. Danke Deutschland.

Ovom prilikom ne bih o tome da su svi državni simboli današnje nezavisne Hrvatske isti ko i one prethodne na koju su ponosni i kontinuitet zasnivaju, kao recimo šahovnica i kuna.

Ipak, Hrvatska je odslužila svoje i denacifikovana je. A ja sam nacionalista i četnik. A bila je i Srebrenica, što će reći puj pike. Sad, ako biste baš da cepidlačite i udubljujete se u detalje kakvi su razmere, obim, monstruoznost, motiv i geneza tog zločina to je pouzdan pokazatelj da ste četnik. Posebno ako insistirate na genezi Srebrenice, to je ultimativni dokaz da ste četnik jer vi biste sada da zločin pravdate zločinom, bez obzira na njihovu nesrazmernost u svim mogućim aspektima, što je apsolutno nedopustivo. Sem ako, prirodno, reč nije o Srebrenici. Srebrenica briše sve unazad do Prvog svetskog rata u kome su Srbi na strani saveznika izgubili 2/3 muškog stanovništva ili 1/3 ukupnog broja stanovnika. Jer, Austrijanci su, sve predviđajući užase budućeg građanskog rata u Bosni koji se ne bi desio, jasno je ko dan, da Srba nije bilo (ili da su Hrvati uspeli da završe posao istrebljenja pre pobede saveznika 45-te) prosto morali da vešaju srpske seljanke u nošnjama duž seoskih puteva, razapinju srpske seljake na krst i odsecaju im udove i tako razapetima nabijaju im ih u usta. Bečka škola, što bi se reklo. A Hrvati su bečki đaci koji su nadjebali učitelja. A i Bizantinci gadni brate, nije im mesto u Evropi/Europi. Jer, evo realno, pogledajte … Srbi se nisu smirili dok nisu izazvali rat, prosto su čačkali i čačkali, i to samo što su se oslobodili od Turaka i posle svih onih balkanskih ratova, dok strpljenja i mira puna Austrougarska nije pokrenula silu božju da je zgazi. Jer joj prekipelo. Što bi se reklo, čuvaj se gneva strpljiva čoveka. A i jer je Gavrilo Princip bin Ladenov ćale, metaforički rečeno. Da nije bilo njega ne bi bilo ni bin Ladena, ni terorizma, ni ratova, a i Bosna bi, naravno, još bila u sastavu Austrougarske. Ukratko, da nije bilo Srba, na svetu ne bi bilo nikakvih sranja.

A ko ne veruje, evo ima knjiga i doktorata što harvardskih, što oksfordskih, što kembridžskih, koji sve to crno na belo dokumentuju, a i vi možete dobiti stipendiju za akademsku karijeru, ako niste četnik, naravno, jer to danas ne košta mnogo, tu oko 800-tinak evra mesečno, a mnogo znači, a i metode ratovanja su se promenile.

Za funkcionalno nepismene – zalažem se za potpunu i najdetaljniju moguću istragu Srebrenice. Do imena poslednje žrtve. Koliko zbog žrtava, još više zbog počinilaca. Isto onoliko koliko se zalažem za istragu do imena i poslednje žrtve i austrijskog i hrvatskog genocida.

Ne bih pominjao Srebrenicu u članku kome je tema nikad uništeni ustaški nacizam koji danas plamti žarom četrdesetih. Ne bih da ne znam da će to biti prvi komentar na članak.

Ovako vam stoje stvari: ako između Jasenovca i Srebrenice postoji neka veza, onda je to da Srebrenice ne bi bilo da nije bilo Jasenovca. A sad uzmite da brojite do barem pola miliona, al onako lagano, ne ko kad se broji za žmurke, sve po pet. Pa da vidite koliko treba da se maljem rascopa, nožem raspori, u jamu baci, testerom prereže, bajonetima iznabada, oči povade, crevima iz utrobe obesi, za kamen veže i u more potopi pola miliona muškaraca, žena i dece. DECE. Jer kad se uskovitlaju emocije, one duboke, mračne, iskonske, plemenske, etničke, vekovne … nema boljeg načina od njihovog kontrolisanja od hladne, racionalne, nezainteresovane matematike.

Novog rata ne bi bilo da su zlotvori iz prošlog kažnjeni. Srbi se nisu iz ludila digli protiv nove NDH već zbog jako živog sećanja na onu prethodnu. Nije nikakvo čudo da su se digli, bilo bi čudno i neverovatno da nisu. I ne, četnici nisu isto što i ustaše. Možete natezati do mile volje, ne vredi. (Ne raspravljam o njihovoj ulozi u ratu, to me ovde ne zanima, mada Draža ima spomenik u Vašingtonu i de Gol nije podnosio Tita zbog njega; na najprizemnijem činjeničnom nivou, četnici nisu srpski pandan ustašama).

Kao što je neverovatno da Srbija diluje na sitno sa žrtvama hrvatskog genocida. Jer ništa, apsolutno ništa više ne govori o nama koliko spremnost Srbije da povuče svoju tužbu za genocid protiv Hrvatske ako ona povuče svoju. To je sećanje na žrtve? To je svest i pamćenje? To je odnos prema zločinu? I iznad svega, to je odnos prema nama samima? Zašto bi nas bilo ko drugi tretirao bolje?

Ustaše_order_for_Jews_and_Serbs_to_leave-1941Spočitavaju mi neprestano da imam problem s Hrvatima. To apsolutno nije tačno. Ja imam problem s ustašama. A ogromna većina njih jesu Hrvati. Ali imati problem s Hrvatima i imati problem s ustašama su dve potpuno različite stvari. S tim što su za mene ustaše i oni koji priznaju 200.000 zaklanih, iako se reklamiraju za antifašiste.

Brišu me, naravno, s društvenih mreža. Brišu me i Srbi. Ne zanima me dal će se komšiluk uvrediti. Ne zanima me prijateljstvo u kome je moje ćutanje preduslov. Ne verujem u dobrosusedske ili bilo kakve druge odnose bez čistog računa. Posebno me ne zanima ta bedačka psihologija maltretirane žene kojoj su šamari dokaz ljubavi. Ne zanima me ucena niti bilo čija podrška.

Mi smo krivi. Za ovo, kao i za sve drugo što nas je od nesreća snašlo. Tako gledano, krivi smo i za devedesete.

A ja da se pitam, Hrvatsku bih ganjao za genocid do kraja sveta i veka. Do laguma vatikanskih arhiva i depoa pokradenog blaga. I imena i prezimena poslednje ustaške žrtve.

Šta bi me ubedilo u to da se Hrvatska suočila sa svojom nacističkom prošlošću i konačno je se nedvosmisleno odrekla? Evo, odgovoriću vam, ali vas prethodno molim da još jednom preletite onaj spisak s početka članka.

Ubedio bi me zakon o zabrani negiranja genocida. Koji bi imao i član koji se odnosi na njegovu relativizaciju. Spomenik u centru Zagreba, onakav kakav su Nemci podigli Jevrejima u centru Berlina. Suočavanje sa počinjenim genocidom kroz obrazovni plan i program u hrvatskim školama. Izmeštanje Stepinca iz zagrebačke katedrale. Povraćaj imovine svim proteranim Srbima. Omogućavanje njihovog povratka. Aktivna diplomatska podrška Srbiji od strane Hrvatske u svim međunarodnim političkim telima, posebno u EU. Josipović na kolenima u Beogradu. Papa na kolenima u Beogradu. Njihov je najbolji ortak, pa nek mu pišu. I, naravno, sve ove ustaške govnarije s početka teksta da se pometu.

Nedavno sam na francuskoj televiziji gledao dokumentarac o potomcima viđenijih nacista. Bilo je tu i potomaka Geringa i Gebelsa i drugih. Potresan do koske, mimo svih mojih očekivanja. S kojim su se užasom ti ljudi, čija je jedina krivica genetika, morali da suoče i nose. Ima ih koji su emigrirali u Izrael i sad tamo žive. Mnogo ih je prešlo u judaizam i sad za sebe kažu da su Jevreji. Zamislite Jevrejku koja se preziva Gering. Mnogi rade na objavljivanju arhiva, i po jevrejskim institutima. Potomci nekadašnjih ustaša su i oni ustaše. Voleo bih da vidim nekog ko je prešao u pravoslavlje. Radi na otkivanju ustaških i vatikanskih arhiva. Potpisuje se ćirilicom.

Eto, to bi me skoro pa ubedilo.

Mnogo? Al to je tek neophodni minimum.

 

Kako je biti ja ?

tumblr_lvwldqhdTP1r78bvto1_500U jednoj debati čija je tema bila „Religija, politika i kraj sveta“ Sam Haris, jedan od vodećih sekularističkih, racionalističkih i ateističkih aktivista današnjice (mada se taj aktivizam, neki bi rekli militantni čak, sastoji od pisanja knjiga i držanja predavanja) je, nakon razgovora gluvih s mnogoštovanim kolegom teistom, slikovito izrazio kako se oseća u takvim i sličnim debatama:

„Zamislimo da smo ovaj razgovor vodili pre 500 godina. Život je bio težak, ljudi očajni, žetve slabe, boleštine su se širile, ljudi su patili od trenutačnih i katastrofalnih udara sudbine i za sve to je postojao razlog, čak razlog koji su oni dobro razumeli  – veštičarenje. I srećom, crkva je imala energične ljude koji su znali kako da se nose s ovim problemom. I tako je svake godine na stotine, ili čak na hiljade žena, živo spaljeno zbog toga što su bacale zle čini na svoje susede. Zamislite kako li je bilo biti među pet, najviše deset odsto ljudi koji su razumeli da je samo verovanje u magiju, veštičarenje, belo ili crno, opasna fantazija. Da bele veštice koje pomažu ljudima s travkama i kao babice nisu na čvršćem tlu od crnih s urokljivim okom. Ceo sistem verovanja je bio pogrešan. Sad zamislite kritike koje ste mogli dobiti – ’ne, ne, ti imaš problem s fundamentalističkim veštičarenjem. Veštičarenje je mnogo više od toga, ne postoji sukob nauke i veštičarenja jer nauka se bavi fizičkim zakonima a veštičarenje se bavi činima i večnom vezom među stvarima’.“

E, pa tako nekako.

Gledam ovih dana euforiju oko novog pape. Dva cela dana kamere na skoro svim kanalima bile su uperene u dimnjak na Sikstinskoj kapeli. Toliki je očaj čovečanstva. Saznao sam sve – kako se dimnjak montira i demontira, kako se pravi crni a kako beli dim, neki monsinjor nam je, pun bogougodnog ushićenja, opisao atmosferu koja je vladala kad je konklava zaključana, sveti duh koji je ispunio kapelu, ozbiljnost kardinala pod Mikelanđelovim Strašnim sudom s kojom su pristupili izboru novog Hristovog namesnika na Zemlji.

Hristov namesnik na Zemlji. Princ crkve. Hristov vikar. Naslednik sv. Petra. Vrhunski pontif. Sluga božijih slugu …. Predsednik Severne Koreje ima isto tako neke titule – Superiorni, Briljantni, Jedinstveni, Otac nacije, Zrak Sunca koji vodi, Voljeni otac, Sunce naroda, Nebeski čovek, Nosilac nezamislivog rublja, Spasilac … ali na TV kažu da su Severnokoreanci indoktrinisani, pa mu ovo dođe čisto ludilo.

Onda se pojavio dim. Beli, naravno. Mada bi ružičasti bio prikladniji. Ne samo što će glavna tačka pontifikata novog pape biti borba protiv gej prava, već i zbog toga što je Vatikan pun pedera. Kladim se da je za vreme konklave poneki kardinal pogledavao u pravcu Mikelanđelovog Strašnog suda u donejm levom uglu, gde đavo fistuje sodomitu. Masa na trgu je počela da kliče i plače od radosti. Čak je i neka ptica sletela na dimnjak! Znamenje! Televizije su prenele i to. Nadam se da se makar posrala u njega.

I onda, novi papa na balkonu sv. Petra. Deus ex machina. Tako je makar delovalo na TV. Masa beše u transu. Izgledalo je kao da su problemi sveta odnešeni rukom. Onom kojom je novi papa mahao masi u ekstazi.

S kanala na kanal specijalne emisije sa specijalnim gostima. Sve neke sede, proćelave učene glave, bogougodnih izraza lica, sa mnogoštovanim titulama i diplomama – stručnjaci za religijska pitanja. Stručnjaci za islam/arapski svet/međunarodni terorizam, koji nam iz dana u dan neumorno drže predavanja o religiji mira nakon bloka vesti o najnovijim žrtvama iste, ovih dana imaju slobodno. Neplanirani odmor.

Bogte, koji entuzijazam! Kažu novi papa je revolucionar, oličenje skromnosti i … „blizak siromašnima“.

Skroman je jer ne živi u kardinalskoj palati već u običnom stanu, ponekad kuva i ne koristi službena kola. Ah, da, nije nazuo ni crvene, Doroti cipelice. Sve to zbog skromnosti. Oh, wow!

Revolucionar je … ne znam zbog čega, ne kažu, ali insistiraju da jeste.

Pa da vam kažem kako ja zamišljam revolucionarnog papu. Kao ženu (rodna jednakost), crnu (rasna jednakost), uz to i lezbejku (seksualna jednakost) … meni je to revolucionarno, vi kako hoćete.

Ali, ipak, od svega mi se „bliskost sa siromašnima“ najviše dojmi. Ja odma’ zamislio papu kako pretače zlatne putire i grebe pozlatu s korinstkih vatikanskih kapitela. Da nahrani gladne. You may say I am a dreamer … Ali, pre će biti da je neka metafora u pitanju. Kontam da se radi o duhovnoj bliskosti. Verovatno saoseća s patnjama siromašnih i moli se za njih. To će da im pomogne. To, u paketu s  borbom protiv kondoma.

I dok bliskost sa siromašnima ostaje duhovna, bliskost s moćnicima je i dalje opipljiva. Novi papa je, naime, kao i prethodni, malčice „kontroverzan“. Ima li ova reč, uopšte, još uvek nekakvo značenje? Kažu da je nešto bio umešan u argetinsku diktaturu. E, pa, to bi baš bilo iznenađenje. Mada, ne veće od članstva prethodnog pape u Hitlerovoj mladeži.

Novi papa je jezuita. Prvi papa jezuita u istoriji. Za one koji ne znaju, to su oni koji su obrnuli tok kontrareformacije tamo negde krajem 16. veka. Pa vi vidite. Osnivač reda, Ignacio Lojola, u 13. pravilu „Pravilnika za razmišljanje sa crkvom“ napisao je ovo – „ako Crkva nešto što našim očima deluje kao belo, proglasi za crno, mi takođe treba da potvrdimo da je ta stvar crna“.

Novi skromni papa revolucionar, imao je i ove revolucionarne izjave:

„Žene su prirodno neprikladne za političke poslove. Uređenje prirode i činjenice nas uče da je muškarac političko biće par ekselans, a sveto pismo nam pokazuje da je žena podrška muškarcu koji razmišlja i stvara, ali ništa više od toga.“

i

„Ne budimo naivni. Ovde se ne radi o nekoj običnoj političkoj borbi. Reč je o uništiteljskim namerama protiv božjeg plana. Ne radi se samo o običnom predlogu zakona (zakon koji dopušta skalapanje istopolnih brakova u Argentini) već o spletki Oca Laži koji traži načina da zbuni i prevari božju decu“

Suze, razdraganost, nada … zamišljam se na trgu svetog Petra s papom na balkonu u sred onog stada ovaca. Ne, nisam bezobrazan. Tako se kaže. Metaforički. Oni su ovce a papa je pastir. Zamišljam i spopada me osećaj blizak paranoji.

Osećam se kao Neo.

This is your last chance. After this, there is no turning back. You take the blue pill – the story ends, you wake up in your bed and believe whatever you want to believe. You take the red pill – you stay in Wonderland, and I show you how deep the rabbit hole goes.

Too late. Izabrao sam crvenu.

And, let me tell you. It goes very, very deep.

TV stručnjaci se pitaju kako će novi papa da se nosi „sa izazovima budućnosti s kojima se katolička crkva suočava“. Ja se ne bih brinuo. Glupost je neuništiva.

https://www.youtube.com/watch?v=zQ1_IbFFbzA

Habemus papam!

Časopis Esquire je 2007. Za pobednika u kategoriji Accessorizer of the Year izabrao odlazećeg papu Benedikta XVI. Pobedio je čak i Džastina Timberlejka, a to je, mora se priznati, dostignuće. Papa tako ovu laskavu titulu može dodati svom podugačkom spisku fensi titula, među kojima je i Hristov vikar, Vrhunski pontif, Sluga božijih slugu …

habemuspapumPoznavaoci prilika kažu da Benediktov pontifikat ostaje obeležen borbom protiv „moralnog relativizma“. Ne, nije zez. Borac protiv moralnog relativizma, bivši Hitlerov omladinac, za užase nacizma je, zadržite dah, optužio agresivni ateizam. I pored toga što Mein Kampf prosto pršti od Hitlerovog oduševljenja katoličanstvom i metodama katoličke crkve. I’ll give you a hint –

Kako ćemo ljude ispuniti slepom verom u ispravnost doktrine? I ovde možemo učiti na primeru katoličke crkve. U sukobu s naukom i istraživanjem nije voljna da žrtvuje ni slovca svoje doktrine. Samo takve dogme daju karakter vere.“ (Mein Kampf)

Borac protiv moralnog relativizma čitavu karijeru izgradio je na skrivanju serijskih silovatelja dece iz redova svoje organizacije, premeštajući ih iz parohije u parohiju gde su imali pristup novim žrtvama. Zasiti se čovek brzo. I razmazi. Posebno kad su stvari lako dostupne, kao što su to uplašeni dečačići iz crkvenih horova. Njegov lični saradnik „u borbi“ protiv pedofilije, Rikardo Sepia, uhvaćen je kako preko dilera droge „nabavlja“ dečake za seks. Presreten je telefonski razgovor u kome odbija ponudu da mu se podvedu šesnaestogodišnjaci, jer su prematori.

Upitan da prokomentariše serijsku pedofiliju u svojoj crkvi, borac protiv moralnog relativizma, izjavljuje u nenadjebivoj jezuitskoj tradiciji:

Crkva prolazi trenutak pokajanja, poniznosti i obnovljene iskrenosti“.

Ne znam koja me se od ove tri reči – pokajanje, poniznost ili obnovljena iskrenost – više dojmila.

U herkulovskom rvanju s moralnim relativizmom papa je mnogo zborio i o homoseksualcima. Naime, civilizaciji preti urušavanje zbog pedera. Dođe čoveku da se zapita, kad se sv. Petar urušio nije, što bi civilizacija? S obzirom na veličinu Vatikana, bezbedno je konstatovati da je to pederima najgušće naseljena teritorija na celom svetu. Saudijska Arabija bi mogla da konkuriše, da nije tako ogromna. 

Italijanska Republica piše da iza papine ostavke stoji ucena nekakvog gej vatikanskog lobija, o čemu se navodno govori u nekom tajanstvenom izveštaju na više od 300 strana, koji su sastavila trojica kardinala, a u kome se pominju „izvesne veze sa spoljnim svetom“ jednog broja visokih katoličkih sveštenika, koji su zbog njih bili ucenjeni. I sve tako nešto. Lično sam fan ove katoličke mistike i teorija zavere. „Izvesne veze“, dakle opasne, i slično. Papa je, kažu insajderski izvori, tim povodom prokomentarisao da su „u mrežu crkve uhvaćene i neke loše ribe“. Fan sam i ovih metafora.

Katoličanstvo je tako jebeni seksi. Mislim da ne postoji pornić više napaljiviji od raspeća na zidu iznad kreveta. Tanatos i Eros.

Zanosi i vizije, sv. Tereza, Rita i Katarina, Sebastijan proboden strelama, sacre coeur i ekstatični pogledi upereni u nebo. Oh my God, I am heartly sorry ….

Vajld, kralj dekadencije (I find it harder and harder every day to live up to my blue china) bio je opčinjen mračnim erotizmom katoličanstva, toliko da je godinama razmišljao o pokrštavanju. Otac je pretio da ga liši nasledstva. Na dan kad je trebalo i zvanično da se pokrsti, izvesnom ocu Baudenu poslao je buket oltarskih ljiljana, pošto se nije pojavio.

Pošto nasledstva nema, kod mene bi to išlo lakše. Seljačko-domaćinski erotizam Bogojavljanja mi nije dovoljno privlačan. A porodična zaštitnica Petka ni izdaleka ikonografski zanosna ko sv. Rita. Dekadentan sam. Da nisam toliko lajao, mogao sam ladno da doguram bar do kardinala. A možda i pape, što da ne? Ne bih bio ni prvi Srbin papa, a siguran sam ni prvi ateista na prestolu sv. Petra. Moja sklonost perverzijama već bi bila potpuno u duhu tradicije. A vežbao sam i pogled pun zanosa i puštao bradu da ličim na Isusa. 

Madonna, koja me je i uvela u tajne katoličke ikonografije nekoliko godina ranije pre nego što ću se s njom i zvanično na studijama sresti, govorila je da sveštenici moraju biti lepi. Ja se slažem. Zaista, zašto biraju ove pacolike zle starce kao što je Racinger (čak mu je i ime nekako pacovsko – Ratzinger) ili onog pre njega, s gerantološkog odeljenja obolelih od parkinsona? Gde su oni lepotani s Calendario Romano?! Zašto se oni drže iza kulisa?

Kao što je ona, paradokslalno, učinila više za katoličku crkvu od Julija II naovamo, sigurno bi i neki seksi papa neizmerno doprineo toliko željenoj obnovi vere kod ravnodušne pastve.

Više od svih špekulacija vezanih za izbor novog pape mene zanima hoće li novi papa nositi crvene cipelice. Obožavam papske Doroti cipelice. Uparene sa belom čipkanom haljom besedi o opasnostima homoseksualnosti daju jedno posebno, uzvišeno dostojanstvo. I ubedljivost.

Uzgred, cipelice nisu Pradine. Pravi ih izvesni obućar Adriano Stefaneli. Crvena simboliše krv Hristovih mučenika i vatru koja se pominje u Delima apostolskim. Crvena je bila boja rimske aristokratije, baš kao što je carska žuta bila rezervisana samo za kineske careve a purpurna za vizantijske.

U okviru svog programa vraćanja tradicijama i korenima crkve, Benedikt XVI ih uvodi ponovo u modu (prethodnik ih nije nosio). Doroti cipelice na simboličan način otkrivaju suštinu papine hard line agende.

Ne tako davno prilikom papske audijencije bili ste u obavezi da poljubite papinu cipelu. Preko nje je stajao fino izvezeni krst, valjda da označi mesto celivanja. Crvena je osetljiva, mogla bi se uprljati. Tek je Pavle VI (1963-78) ukinuo ovaj običaj. Sad se prilikom audijencije celiva prsten – ribarski prsten s likom sv. Petra koji zabacuje ribarsku mrežu (simbolično, crkva koja lovi duše) i koji se čekićem razbija kad papa umre. A kad papa umre, procedura je sledeća – lekar konstatuje smrt a onda kardinal kamerlengo (rizničar Apostolske komore) uzima posebni srebrni čekić kojim tri puta čukne papino čelo dozivajući ga po pravom imenu na njegovom maternjem jeziku.

Ja bih, kao papa, otišao još dalje u tradicionalizmu. Ja bih otišao do renesansnog Rima. Vajld, kad su ga jednom prilikom pitali u kojoj bi istorijskoj epohi, da može, izabrao da živi, odgovorio je da bi bio kardinal u renesansnom Rimu. Priređivao bih najbolje orgije na svetu i bio u potrazi za Mikelanđelom koji će ovekovečiti moj pontifikat.

Niste čestit peder ako ne znate za ovaj podatak – papske odore od 1798. godine kroji krojačka radnja Gammarelli TailorsSartoria Per Ecclesiastici. Pred izbor svakog pape pripreme tri odore u tri različite veličine – mala, srednja i velika ili S, M i L …

E pa, za mene bi se potrošili oko čipke. Pa kad se ogrnem u onaj fenomenalni svetlucavi papski plašt i stavim krunu s dijamantima i rubinima, a neki lepi kardinal, obavezno iz onog rimskog kalendara, izađe na balkon da me najavi – Habemus papam!

I pojavim se da blagosiljam okupljeni svet. A masa mi oduševljeno kliče. Pošto se već zovem kao papa Bordžija, uzeo bih onda ime Innocentius (Inoćentije). Like a Virgin. A trgom nek se prolomi, u deep groovingu – I detest all my sins!

It’s so hypnotic!

Samo da znate, ja bih vratio i običaj celivanja cipele. Fetišista sam, a i loži me potčinjavanje. Bio bi mi stalno dignut za vreme audijencija.

Pozlaćeni pacov

Priča se da je Alfred Hičkok, veliki filmski majstor u umetnosti zastrašivanja ljudi, vozeći se jednom prilikom kroz Švajcarsku, iznenada uperio prst u prozor automobila i rekao: „To je najstrašniji prizor koji sam u životu video”. A video je sveštenika kako razgovara s dečačićem i drži ruku na njegovom ramenu. Hičkok se nagnuo kroz prozor automobila i povikao: „Trči, dete! Trči, ako ti je život mio!”

Ne procenjuj ljude na osnovu toga kako izgledaju. Trudim se da se držim ovog samonametnutnog, politički korektnog pravila i po cenu zanemarivanja intuicije. Volt Dizni nije imao tih skrupula kada je stvarao svoje junake. Samo je vizuelizovao arhetipske slike podsvesti. Ja se jesam zeznuo par puta kada sam tvrdoglavo istrajavao da zanemarim alarm intuicije kako bih sebi dokazao koliko sam širok i bez predrasuda. Manje puta sam se zeznuo u suprotnom smeru – drugim rečima, intuicija me retko vara.

Teško da bih sa gospođicom sa slike levo pokrenuo razgovor na temu uticaja filozofije neoplatonizma na problem nedovršenosti Mikelanđelovih skulptura, ali isto tako možete biti sigurni da ne bih podigao ne samo svoje već bilo čije dete da ga celiva i dotakne sveti otac Benedikt XVI.

Kucam ovo „sveti” i „otac” s nekom nejasnom zebnjom kao da će laptop od toga iznenada da eksplodira i samom sebi objašnjavam kako će ljudi prepoznati cinizam u namernom isticanju ove besmislene titule. Neki i hoće. Žalosno mali broj njih. Kod ogromne većine drugih probudiće se osećanje uzvišenog poštovanja i ponosa. I želje da se celiva delić zlatnog oklopa ovog humanoidnog štakora, kralja svih pozlaćenih štakora purpurnih kapica koji svetom šire smrtonosni virus moralne i duhovne kuge.

Sveti otac Benedikt izgleda upravo onako kako bi čovek i zamislio da izgleda prvi čovek organizacije koja je spalila stotine hiljada živih žena, proganjala Jevreje, skrivala naciste, proganjala, spaljivala i maltretirala slobodnomisleće ljude, čiji misionari smrti svojim vatrenim propovedima protiv kondoma žanju milione života u subsaharskoj Africi, koja je temeljno porušila sve tekovine paganske civilizacije, predivne hramove i još divnije skulpture koje su slavile život, ljubav i čulnost, spalila poeziju Sapfe i Anakreonta, do temelja porušila aleksandrijsku biblioteku i spalila njene pergamente, jer znanje i inteligencija su najveći neprijatelji Benediktovog boga, čiji su duhovni preci na ulicama kosmopolitske Aleksandrije razvukli, izmrcvarili i raskomadali Hipatiju jer je bila žena, lepa, pametna i hrabra.
Sveti otac izgleda kao štakor. Optočen zlatom. I ako je tačno ono što priglupe mase veruju, da se Nečastivi obznanjuje tamo gde biste to najmanje očekivali, onda, eno ga, zaseo je na presto sv. Petra. I toliko je moćan da mu više nije potrebno da na sebe preuzima najzavodljivije oblike, toliko je u prednosti u večnoj borbi dobra i zla da sad može sebi da dopusti i da izgleda ko esencija zla.

Papin posjet odanoj Hrvatskoj vremenski se poklopio sa „skandalom” u Italiji. Sveštenik Rikardo Sepia, inače Benediktov blizak saradnik na zataškavanju ranijih pedofilskih zločina katoličkih sveštenika, naručivao je preko marokanskog dilera droge da mu ovaj nabavi dečake za seks. Policija je presrela telefonski razgovor u kome ugledni papin saradnik na ponudu da mu se isporuči jedan šesnaestogodišnjak kaže – „Ne želim šesnaestogodišnjake, želim mlađe. Četrnaestogodišnjaci su OK. Potraži neke ugrožene, iz problematičnih porodica”.

Skandal je izlizana reč koja nema više nikakvu težinu i značenje. To je tek mamac sa naslovnih strana novina koji obećava malo „prljavštine”, nešto razbibrige kao protivteže sumornoj globalnoj ekonomskoj i političkoj situaciji. Jer, ako Vatikan i njegov moralni kredibilitet nisu uzdrmale veze sa nacistima kako očekujete da će to učiniti sveštenik, pa bio on i papin saradnik, koji drogom plaća da maloletnim dečacima iz problematičnih porodica svoj sramotni i tajni ud gura u njihova gladna usta. Ljudi su glupi do te mere da će uprkos činjenici da je njihov duhovni vođa i vrhovni moralni autoritet skrivao i štitio silovatelje i zlostavljače dece, podići svoje da ga ovaj blagoslovi i celiva.

Živimo u takvim vremenima.

Papa je, dok njegov saradnik sa svojim odvjetnicima razmatra kako da se nagodi sa pravdom, uostalom, on je pod jurisdikcijom nebeske a ne zemaljske pravde i krajnja je drskost, da ne kažem bogohuljenje i sama pomisao da mu se sudi, u odanoj Hrvatskoj sasvim prigodno održao slovo o smislu savesti. Toliko je simbolike u tome da jedva uspevam da je raspetljam i rastumačim. I daleko prevazilazi činjenicu da slovo o savesti drži čovek koji je zataškavao zločin. I ateizam izjednačavao sa nacizmom a njegova organizacija je naciste krila i spašavala pacovskim kanalima. Štaviše, sam je bio pripadnikom hitlerove mladeži.

Simbolika je daleko dublja nego što se to na prvi pogled čini. Toliko duboka da vam se može zavrteti u glavi ukoliko nastavite da zurite u njenu dubinu. Duboka ko jame pune srpskih, jevrejskih i romskih žrtava ustaškog genocida. Genocida koji nikada nije bio kažnjen a koji je bio blagosloven iz Vatikana. I koji je puno priznanje i svečanu i uzvišenu legalizaciju dobio beatifikacijom Stepinca, kardinala genocida i najvećeg sina hrvatske nacije. I, po papinim rečima, velike žrtve komunističkog režima, u kome je, uzgred, na miru od starosti umro. Čiste savesti.

Posle slova o savesti papa je odanu Hrvatsku pohvalio kao naciju na koju bi se mogle ugledati mnoge druge. Turska da je katolička, već bi bila u EU. I tako, Hrvatska je na pragu EU, čista, etnički naravno, duhovno krepka, povjesno uzorita, konačno spašena bizantijskog smrtonosnog stiska u kome je njena europska kulturna baština opstajala samo zahvaljujući nebeskoj intervenciji djeve Marije, majčinske brige katoličke crkve i očinske ljubavi dugačkog niza svetih otaca na prestolu svetog Petra. I mnoštvu naoštrenih i krvavih kama.

Mnogima su suze udarale na oči gledajući pozlaćenog pacova kako papamobilom, jer ništa tako kao blindirano staklo ne potvrđuje veru u boga, mili ka trgu bana Jelačića. Meni se povraćalo. Dok je katolička mladež, na nekakav svoj praznik, klicala „papa mi te volimo” u pop scenografiji sa sledeće Lady Gagine turneje, papa je zborio o relativnosti današnje moralnosti i spasu u obnovljenoj katoličkoj duhovnosti. Glupost je neuništiva i neprestano se podmlađuje. I svaki put izgleda sve strašnije, kao papa koji odglumljenom telesnom slabošću želi da naglasi svoju duhovnost na način na koje zlato na njemu obasjava sjaj istine Kristove poruke o skromnosti i siromaštvu. Trčite, trčite …. Za koga nije kasno.