Nacoškinje

Serbien muss sterbien!

48371580_302190803753681_2608795622723026944_n„Srbija mora umreti!“, uzvikivao je politički Beč nakon sarajevskog atentata ubrzavajući pripreme za rat u kome će ovu krilaticu sprovesti u delo i tako konačno rešiti srpsko pitanje. Obratiti pažnju na „konačnost“ rešenja. Ratni cilj Austrougarske nije bila pobeda nad Kraljevinom Srbijom i njena eventualna okupacija. Ratni cilj bio je nestanak Srbije.

Izraz vam je poznat iz nešto kasnije istorije ali nije toliko nedavan, kružio je bečkim kancelarijama još početkom prošlog veka. Niti su nacistički koncentracioni logori specifično nacistički izum (za razliku od onih za istrebljenje) – Austrijanci su ih imali za Srbe već u Prvom svetskom ratu.

Ideologija o satiranju Srbije da bi bila opravdana morala je biti potkrepljena propagandom koja bi legalizovala zlostavljanje i ubijanje Srba koji su od trenutka vaspostavljanja državotvornosti bili smetnja interesima krupnih geopolitičkih igrača na Balkanu. Već u vreme samih oslobodilačkih ratova protiv Turaka kada je Britanskoj imperiji u interesu bio opstanak turske carevine, engleski izveštači govorili su o jezivim srpskim zločinima protiv nedužnog turskog stanovništva. Zaista moraš biti engleski ciničan da bi govorio o jezivim zločinima protiv nekoga ko te vekovima nabijao na kolac i odvodio ti decu kao porez.

Antisrbizam je evoluirao u nove oblike netrpeljivosti usled nastojanja tek oslobođenih Srba da dovrše svoj državotvorni proces koji je podrazumevao irenditistički karakter srpskog nacionalizma. Tu na scenu stupaju Austrijanci i Mađari potpomognuti podguznim muvama Krvatima, sa svojim projektima, verovatno prvim modernim pokušajima socijalnog inženjeringa u istoriji, kreiranja bošnjačke nacije i albanske države. Ne zaostaju ni Bugari čija je netrpeljivost prema Srbima iz vremena Bugarske egzarhije vremenom evoluirala u otvorenu srbofobiju i antisrbizam. Nacistima antisrbizam dolazi kao prirodna stvar koja se savršeno uklapa u doktrinarni antislavizam s izrazito rasističkim obeležjima uperenim protiv državotvornih slovenskih naroda kao što su Rusi, Srbi, u izvesnoj meri Česi i Poljaci. To ujedno objašnjava i kako su uprkos antislavističkim rasnim teorijama pojedini slovenski narodi, kao Hrvati i Ukrajinci, bili zdušni nacistički pomagači. Na meti su oni koji bi da su slobodni.

„Srbija mora umreti“ ima, dakle, veoma dugu tradiciju koja se proteže sve do današnjih dana. To je pojava poznata pod mnogim nazivima i varijacijama, od kojih je Velika Srbija svakako najpoznatiji politički korektan izraz za nezauzdanu srbomržnju. Ne kažemo više antisemitizam već anticionizam, taj rad. Ne kažemo više ni „Srbija mora umreti“ već „Velika Srbija“.

Slično nacističkoj mračnoj fantaziji o „svetskoj jevrejskoj zaveri“ i Velika Srbija je ustaško-šiptarska fantazija raspaljena iz Beča a čiji je cilj deligitimizacija inače savršeno LEGITIMNIH SRPSKIH NACIONALNIH INTERESA, naime slobodna i nezavisna srpska država.

Bosna je i danas, baš kao i pre više od sto godina kada je Austrija uzvikivala da Srbija mora umreti, savršeno legitiman srpski nacionalni interes. Bosna je i danas, kao i pre sto godina, srpska zemlja. I Republika Srpska ima svako moguće pravo, od koje bi ono moralno, imajući u vidu istoriju regiona, moralo biti na vrhu lestvice, na sjedinjenje s maticom Srbijom. E, tu stupa Velika Srbija, lozinka za početak genocida nad Srbima, niskog intenziteta (šikaniranjem, pokatoličavanjem, obespravljivanjem) u mirnodopskim, i visokog intenziteta (masovnim klanjem i progonom) u ratnim uslovima. Jer, čak i kad bi bila potpuno ujedinjenja, sa svim svojim etničkim i istorijskim prostorima, Srbija ne bi bila velika, bila bi tek Srbija. Velika Srbija je dimna zavesa za klerofašističku Veliku Krvatsku na prostoru koji nikada, ni etnički ni istorijski nije bio krvatski s jedne strane, i isto tako fašističku, samo s prefiksom islamo, Veliku Albaniju s druge strane, takođe na prostoru koji ni istorijski ni entički nikad nije bio njen.

Antisrbizam ima i svoje druge nazive, velikosrpska hegemonija na primer. Srbi su tako, stvorili Jugoslaviju, oslobodivši prethodno njene narode i davši im državu i jezik da bi njome hegemonisali. Slovenci su prvu državu i narodnu kulturu dobili zahvaljujući Srbima, Krvatima su sve važnije državotvorne institucije podigli Srbi, jugoslovenski muslimani su se opismenili tek za Karađorđevića i prestali da budu raja. Sve istorijske činjenice, svi statistički parametri, ukazuju samo na jedan moguć zaključak, Srbi su za Jugoslaviju najviše žrtvovali i u njoj najviše izgubili. Još preciznije, svi su u Jugoslaviji dobili šta su hteli uključujući i ono što nikad nisu imali, samo su Srbi u njoj izgubili i ono što su imali. Ipak, govorimo o velikosrpskoj hegemoniji. Onoj koja je u drugoj Jugoslaviji, onoj Titovoj, u Srbiji stvorila dve pokrajine s atributima državnosti, i to nakon što je u prethodnom ratu nad Srbima počinjen genocid. Krvati su počinili genocid i bili na strani nacista, ali su u svom sastavu dobili srpsku Dalmaciju, Krajinu i Slavoniju, umesto da Srbi tamo dobiju svoje pokrajine. Muslimani su počinili genocid ali Srbi u Bosni nisu dobili svoju pokrajinu već su utopljeni u BiH republiku, Mađari su latentno a Šiptari otvoreno podržavali fašizam i učestvovali u genocidu al je Srbija dobila severnu i južnu pokrajinu s prerogitivima državnosti. Toliko o velikosrpskoj hegemoniji.

Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpska hegemonija imaju svoje plodove i njih možete pogledati na naredne tri fotografije na kojoj su svedočanstva austrijskog, bugarskog i krvatskog genocida:

Hromadná_poprava_Srbů

1280px-Ostatky_Srbů_povražděných_Bulhary

 

 

 

 

 

Corpses_in_the_Sava_river,_Jasenovac_camp,_1945

 

 

 

 

 

 

 

U Prvom svetskom ratu stradalo je oko 720.000 Srba, u Drugom oko milion, žrtve bugarskog genocida nikad nisu tačno prebrojene, a nismo popisali ni one šiptarskog. Ali, Velika Srbija!

Satiranje Srba nastavilo se i dalje sve do današnjih dana. Antisrbizam je devedesetih postao globalni fenomen slično antisemitizmu koji postoji i u zemljama gde Jevreja nema, praćen daljim eksperimentima socijalnog inženjeringa kakvi su crnogorska ili kako god da se trenutno zove nacija koja naseljava prostore negdašnje Stare Srbije. Kako jednom prilikom reče Dobrica Ćosić – „Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Mi smo simbol zla, sotona sveta.“ Ma koliko vam se ovo činilo preterano, ovo je u stvari tačno.

„Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista“, izjavljuje Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske na ručku šefova vlada država članica EU 1995. godine. „Trebali bismo Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koja ona nosi ne izbriše“ – David Gomper, stariji direktor za Evropu u savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije za časopis „Foreign Affairs“ 1994. godine. Sličnim terminima – paraziti – nacisti su opisivali Jevreje, a ideja karantina je zapravo ideja getoizacije za koju znamo kako je završila. „Zaustavite Srbe, odmah. Zauvek!“ (zauvek ili „konačno“ drugim rečima) – Margaret Tačer  za „New York Times“ 1994. godine. „Bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica“, pisao je Johan Fric, direktor bečkog dnevnika „Die Presse“ i direktor Međunarodnog instituta za štampu. „Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993. (Nacisti su o Jevrejima govorili kao podrasi). „Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” – Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999. „Rat protiv Srba nije viče samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Srbi su, dakle, simbol zla. Globalnog zla. Njihovo satiranje ne samo da je legitimno, ono je i dužnost svakog čoveka koji za sebe drži da je humanista.

Na ovo postoji samo jedan mogući odgovor a on je izraelski – jaka, moćna, nacionalna i do zuba naoružana srpska država sa trostruko makijavelističkom politikom u odnosu na svoje neposredno okruženje. Nek se mržnji pridruži strah. Ali, nije mi to tema ovaj put.

Tema mi je zaokruživanje procesa antisrbizma nastojanjima da se žrtva proglasi dželatom. Kad već govorimo o borbi dobra i zla, ovo će vam dati jedan sasvim novi uvid u to kako bi trijumf potpunog zla mogao da izgleda – zamislite da se nakon Drugog svetskog rata i Holokausta u kome je nestalo blizu šest miliona Jevreja, Jevreji proglase za krivce za rat i sudi im se u Nimbergu. Taj red veličine zla, ako uopšte uspevate da to sebi predstavite.

Da vam ilustrujem:

Nedavno je jedna naša sociološkinja izjavila sledeće – „Izuzetno je važno da se povodom 70. godišnjice od usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida da se govori o tome, jer je to pitanje civilizacijskog nivoa“.

Tačno. Važno je.

„Ovaj prostor je postgenocidni i to će ga obeležiti u narednih nekoliko generacija, uz sva poricanja.“

I ovo je tačno. Ja bih još dodao i da će genocid obeležiti ovaj prostor ne samo u narednih nekoliko generacija, već zauvek.

„To su prostori koji su duboko deformisani vladavinom terora i to je prvo što moramo da naučimo da bismo mogli da delujemo u skladu sa tim saznanjem“.

I s ovim bih mogao da se složim.

Šta je onda sporno, pitaćete se. Sociološkinja koja je ovo izjavila nije mislila ni na ustaški, ni na šiptarski, ni na bugarski, ni na austrijski genocid. Mislila je na izmišljeni srpski. Nije mislila ni na teror (neo)ustaškog režima u Zagrebu, ni na latentno šerijatsku sprdačinu od države u Sarajevu, ni na politički teror koji se otvoreno sprovodi nad Srbima u njihovoj državi Crnoj Gori. Mislila je na Srbiju, uzgred, jedinu istinsku multietničku i multikonfesionalnu državu na ovom postgenocidnom prostoru obeleženim terorom koji pominje.

Prevedeno na srpski, sociološkinja žrtve proglašava dželatima, što nju ne čini sociološkinjom već nacoškinjom. Nazovimo stvari pravim imenom. Inače, ovo će vas zabaviti, nacoškinja se zove Janja Beč, što divno poetično ide uz njenu ideologiju, a ovo je izjavila za Al Džaziru, taj svetionik slobodne misli finansiran petrodolarima Katara u kome je ropstvo još uvek normalna pojava a prenela je Autonomija, bastion srpstva.

47687141_1150695431765597_1365448447896846336_nNije samo njeno prezime poetično simbolično, to je isto i njena njuška. Nacoškinja gospođa Beč ima njušku koja je prosto izložbeni pano njene nacoške ideologije. Ona je jednostavno poricatelj genocida što je čini saučesnikom njegovih počinitelja. Isto važi i za ostale profesionalne nacoškinje srbomrziteljke – Stašu Zajević, Natašu Kandić, Biserko. Priča da su ove nacoškinje borkinje za istinu i pravdu i suočavanje sa zločinima i prošlošću je vic. I to bolesni. One su kerberi nacoške ideologije Serbien muss sterbien i svakome kome istina i pravda i budućnost sopstvene dece išta znače, dužni su da se tome aktivno suprostavljaju. Jer, mi se danas, kao i u svakoj prethodnoj okupaciji, upisujemo u istoriju. One su odabrale stranu i istorija ih je ubeležila onako kako zaslužuju da budu ubeležene. U istoriju se upisujem i ja, sasvim svesno, svakom svojom izgovorenom i napisanom rečju. Upišimo se svi, jer u vremenima kao što su ova, mi kao ljudi nemamo pravo na ravnodušnost. Otvorena, srčana, glasna i jasna odbrana srpstva i Srbije, je slobodarski čin. I uopšte nije neophodno da za to budete Srbi.

Nacoškinja je i Mirjana Karanović. Dozvoljavam da toga možda nije svesna kao što pretpostavljam da nacoš „borkinje“ za suočavanje za prošlošću jesu svaki put kad iz nekog od svojih ideoloških centara prime donaciju. Ali to ne menja činjenicu da je nacoškinja. Ni to što je dobra glumica to ne menja. Leni Rifenštal je, kažu, bila odličan sineast, al to ne menja činjenicu da je bila i nacoš.

Karanovićeva izjavljuje da je „NATO na kraju morao da nas bombarduje da bi nas zaustavio. Kao kada osobi u histeričnom napadu moraš da opališ šamar da bi se smirila“. Ne, savršeno me ne zanima kontekst u kome je ovo izjavila jer ne postoji NIJEDAN kontekst u kojoj bi ovo imalo bilo kakvog opravdanja i smisla. Ova izjava podrazumeva jednu jezivo zlu i milion puta ponovljenu laž – da su Srbi krivi za rat devedesetih. Nisu. Krivi su Krvati i njihovo cveće, toponim nacija Bošnjaci. Srbi nisu želeli rat. Nisu hteli da rasture Jugoslaviju za koju su dva puta toliko krvarili. Nisu želeli ni da unište nacije koje su prethodno tako velikodušno emancipovali. Želeli su samo da izbegnu treći genocid za manje od sto godina. Upravo je suprotno od onoga što Karanovićeva izjavljuje – Srbi su kao ulog imali goli opstanak. Sve dok Republika Srpska postoji kao entitet, Bosna kao država je zapadnjački eksperiment kome je suđeno da propadne. Bošnjaci su, s druge strane, kao ulog imali satiranje Srba jer sve dok Srbi u Bosni postoje njihov novi laboratorijski identitet ne može da živi jer ih Srbi neprekidno podsećaju na onaj stari.

Ova izjava žrtve pretvara u dželate, a to je, izvinite al ne nalazim drugačiji odgovarajući izraz, otvoreno nacoški.

Nedavno je u organizaciji „Žena u crnom“ održana promocija knjige Helsinškog odbora za ljudska prava „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“. „Danas“, taj kolaboracionistički list je s promocije preneo – „Prostor u kojem je smeštena nevladina organizacija Žene u crnom je topao dom za sve one koji na retko dosledan i neprikosnoven način vode društveno angažovanu borbu za istinu, pravdu i pomirenje u ovdašnjoj post-ratnoj i, nažalost, gotovo potpuno neosvešćenoj zajednici.“

Zajednica postaje sve osvešćenija i, paradoksalno, za to imamo da zahvalimo upravo ovoj i sličnim organizacijama. Niko na buđenju srpstva ne radi bolje od njih. Trebalo bi ustanoviti godišnju nagradu tipa „Zlatni opanak“ ili „Zlatna šljiva“ i dodeljivati je u ovako gustoj konkurenciji.

Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu“ – zaključio je Aleksandar Sekulović, učesnik debate.

Uviđate li kontinuitet matrice?  Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpski hegemonizam, srpski nacionalizam….

Istina je sledeća, a istorija ju je već potvrdila. Mir na Balkanu moguć je JEDINO uz srpski nacionalizam u punom pogonu. Jedino jaka, ujedinjena, do zuba naoružana, militarizovana napredna i samoodrživa Srbija je garant mira na Balkanu.

Živela Srbija! Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

 

Advertisements

NO PASARAN

11880875_10206970009997836_443097297_nKanio sam ionako da se osvrnem na promenu kroz koju sam nedavno prošao, osećao sam da dugujem objašnjenje, jer naravno da ljudima ne može biti očigledno onako kako je to meni, čim ugrabim malo vremena, a onda sam jutros na jedan od svojih postova dobio sledeći komentar:

Lambros, svaka čast na tvom pisanju, čitam i ako ne šaljem fotose sa tvojim knjigama, ne tražim potpise, poklone… Veliki broj tekstova me je oduševio i zato verno pratim šta govoriš! Međutim, u poslednje vreme sam zbunjen! Naročito nakon tvoje posete Izraelu primećuje se ogromna ljutnja, bes, emocije koje ne razumem i to insistiranje na bezkompromisnom slaganju sa svime što pišeš i ukoliko se neko drzne da kaže išta protiv reaguješ, kroz napisano kao ranjena zver. Molim te, ukoliko imaš vremena između rada i potpisivanja knjiga svojim obožavaocima da meni običnom smrtniku pokušaš da pojasniš čemu i odakle te jake i negativne emocije?! Hvala unapred i izvini ukoliko sam nečim u komentaru povredio nesvesno.

I to me je prelomilo da za danas zabatalim planove i obaveze i osvrnem se potanko na ovo opažanje. Koje je tačno! Promena se dogodila, i dogodila se u Izraelu.

Mislim da sam, kako to obično u životu i biva, za promenu bio spreman, da je ona sazrevala u meni već dugo, a da je poseta Izraelu tu samo bila spoljni okidač. Izrael, zemlja koju sam iz svojih političkih i ideoloških ubeđenja podržavao kao da mi je rođena, agitovao, raspravljao, svađao i ubeđivao, više nego što sam to ikad činio za Srbiju, jeste na mene ostavio dubok i preobražavajuć utisak. Ako treba da izdvojim jedno putovanje iz dosadašnjeg života koje je toliko duboko na mene ostavilo utisak, onda je to bez sumnje Izrael. A pri tom to nisu bili ni priroda ni znamenitosti, ništa od toga, već sama energija i snaga te malene pustošne zemlje koju iracionalno mrzi bezmalo cela planeta – bila je to praktična lekcija iz suštine kabale, o principu akcije i reakcije, i da nije bilo te posete, možda nikad ne bih uspeo da je usvojim i praktično. Primer je uvek sto puta vredniji od teorije, a Izrael je primer. Ali, tome bih zaista morao da posvetim poseban članak i obavezujem se i da hoću.

Učestvujući na seminaru o holokaustu, na prestižnom Yad Vashemu, bio sam u prilici da se mimo predavanja družim sa svetom, ostalim učesnicima, sličnih interesovanja iz različitih delova sveta, anglofonih uglavnom. I kako na takvim skupovima biva, koliko i sama predavanja, podjednako zanimljiva i informativna su i nezvanična druženja s ostalim učesnicima. Dva su mi bila posebno korisna, mada bi otrežnjujuća bila tačnija reč.

Jedan Kanađanin iz Kvebeka, koji je tokom jedne pauze, znajući da sam Srbin, prišao da me pita – „Ti mora da se osećaš kao Nemci posle rata?“

Na trenutak sam, svega mi na svetu, pomislio da ga nisam dobro razumeo. „Izvini, nisam te razumeo?“

„Kažem, mora da se osećaš kao Nemci posle rata, s obzirom na rat koji ste izazvali, genocid i sve to?“

Uh, sunce ti! Odakle sad ovo?! Moram da kažem da Kanađanin u pitanju nije delovao (a posle ovolikog iskustva iza sebe, mislim da bezbedno mogu reći da umem da ih namirišem) od onih ideološki formatiranih. Delovao je zaista dobronamerno (pre nekoliko godina bio sam na seminaru u Brižu i Briselu, gde nisam upoznao ni jednog učesnika da nije bio komesar, nijedan nije imao mozak već čip s programom u glavi). Iz te dobronamernosti, a verovatno i suočen s mojom neksrivenom preneraženošću – „Pa, ako već hoćeš da praviš paralelu tog tipa, ne, ne osećam se kao Nemac, osećam se kao Jevrejin“ – Kanađanin je požurio da me uveri da „ ne zna dovoljno o tome šta se tačno kod nas tamo dešavalo, sem onoga što je imao prilike da sazna iz medija“.

Usledila je rasprava koja je krenula od pitanja o srpskog agresiji. Kakvoj, bre, agresiji? Kako neko ko brani sopstvenu kuću i nije došao u okviru nekakve invazije spolja može da bude agresor? Agresor sopstvene zemlje. I da vas sad ovom prilikom ne davim time posebno što ćete o tome ubuduće od mene mnogo slušati, o Srbima i srpskoj ulozi u ratovima devedesetih i njihovoj navodnoj krivici itd, Kanađanin je do kraja seminara svakog dana tokom pauza dolazio kod mene s novim pitanjima.

Prvi put u ovakvim situacijama nisam osećao nelagodu koju bih osećao svaki put kada bih o politici raspravljao, bilo sa strancima bilo sa domaćim likovima. Kakva nelagoda, otkud? Neke od vas će ovo sigurno da iznenadi, ali sam zaključio da sam preterano fino vaspitan. To, u kombinaciji s mojom večitom strepnjom da ne budem neuravnotežen u pristupu (iz straha od manjka relevantnih podataka, iz straha da se ne ogrešim o nečiju dobronamernost, iz straha da iz zone objektivnosti ne skliznem u nešto što bi se moglo oceniti kao propaganda da, na kraju krajeva, ne uvredim nekoga svojom istinom). E, pa, zajebite me. Slušaj Kanađanin, situacija ti je ovakva …. idi pa čeprkaj sam ako mi ne veruješ, evo daću ti neke reference.

Srba bi, prema procenama demografa, bilo 27 miliona, da nije bilo ratova u dvadesetom veku. Ratova od kojih su svi bili ili oslobodilački ili odbrambeni, ili nijedan, ako više volite, nije bio osvajački. Pa hajde da bude da su demografi lupili za 15 miliona, nek bude da su preterali za čitavih 15 miliona, bilo bi nas sada barem 12-ak. A ovamo dal se ja osećam kao Nemac! Ma marš bre.

Drugi otrežnjujući šamar došao je od jedne Austrijanke (na doktorskim studijama u Meksiku) koja je isto tako ispoljavala radoznalost za događaje u bivšoj Jugoslaviji, pa je dolazila da čuje moje mišljenje po raznim pitanjima, neizbežna Srebrenica included.

Pošto je znala da sam Srbin, dolazila je da me pita, evo ovako formulisano, „kakav je narativ srpske strane“ o ovome ili onome. Narativ? Treba da zapamtite ovu reč! U početku sam bio jako zbunjen. Šta joj je, bre, ovaj narativ? Razjasnila mi je sama. Pošto je hrvatsko-muslimanski „narativ“ od strane Zapada usvojen kao tačan ili „poželjan“ (njeno preciziranje!) faktički su ostali potpuno uskraćeni za srpski „narativ“, što mu dođe srpska verzija događaja. Istih događaja. A te verzije, do sada to već kapirate i sami, mogu biti ne samo različite u detaljima i tumačenjima, već u temeljnim postavkama. Evo recimo, žrtva genocida po jednom narativu, po drugom je počinilac genocida. Jel možete da zamislite različitije narative od ovog? Ja ne mogu.

Nema potrebe da ovde prenosim detalje te izuzetno zanimljive diskusije, dovoljno je da se zapitate zašta plaćate srpsku diplomatiju a ja obavljam sezonske poslove, između pisanja knjiga. I kako vam je Toma, s nepostojećom diplomom s nepostojećeg fakulteta s neke neutefterene vojvođanske njive, predsednik.

Ključno pitanje u ovom članku je – ŠTA JE SRPSKI NARATIV? I, pre svega, imaju li Srbi uopšte ikakav narativ, ili su samo krpenjača koju šutiraju onako kako se velikim igračima tog jutra nadigne? Jer, ako ćemo iskreno, meni Srbija deluje kao maltretirana žena, godinama premlaćivana i zlostavljana a koja sve to vreme živi u ubeđenju da je zaslužila da je biju. Štaviše, premlaćivanje uzima za dokaz ljubavi. Jer Doris, jer Cedevita, jer Hvar. I onda jednog jutra zakuca sekiru svekrvi u glavu i prijavi se sama policiji.

I dok nemam dilemu šta je hrvatski, bošnjačko-muslimanski i zapadni narativ, strangely enough, predstavu nemam šta je srpski. Štaviše, izgleda da su i sami Srbi usvojili hrvatsko-muslimanski narativ kao tačan i kao svoj. Jer, ako dronjka objektivnosti radi probaš i da ga dovedeš u pitanje, nudeći pri tom argumente, ako taj intelektualni atavizam uopšte više u raspravama i kreiranju narativa igra bilo kakvu ulogu, jer izgleda je sve postalo pitanje toga čija si kurva, vašingtonska, briselska, rijadska, moskovska … odmah bivaš doslovno prokažen. Prokažen nije dovoljno jaka reč. Nateran u ćutnju i sramotu, optužen i izblaćen, verbalno kamenovan i linčovan. Ja sam, tako, redovno četnik, velikosrbin, nacoš, fašista, rasista, islamofob, cionista, plaćenik, srbočetnik, huškač i šta ti ja znam šta sve.

Napušite mi se kurca.

Evo mog narativa, izlistanog bez naročitog alfabetskog ili hronološkog ili bilo kakvog drugog reda:

Hrvatska je kleronacistički isprdak koji je nad Srbima izvršila jedan od najjezivijih genocida u istoriji ljudskog roda i za to nikad nije bila kažnjena. „Velika Srbija“ je ustaški mit i ustaški narativ. Postoji samo Srbija u svojim najprirodnijim mogućim granicama, koja obuhvata i Krajinu. Spaliti hrvatsku zastavu je isto ko spaliti i nacističku s kukastim krstom, i ne predstavlja nikakav prekršaj. I nisu me ustaše gurnule u ovaj narativ, s njima i ne raspravljam, već hrvatski „antifašisti“ a koji su u najboljem slučaju ili apologete ustaštva ili teški relativizatori. Srbi ne snose nikakvu odgovornost za ratove devedesetih u Jugoslaviji. Samo bi kompletna budala bez ikakvog refleksa za samoodržanjem i životom, posle tako svežeg iskustva prethodne nezavisne Hrvatske, sedela skrštenih ruku i prigrlila novu. A vidimo i da nema neke suštinske razlike. A i čuli smo vam narativ, tajno usnimljen – „javno ih pozivajte da ostanu i obećajte im zaštitu a tajno ih zastrašujte“. Bošnjaci nisu narod, nit je bošnjački jezik, a kad smo već kod toga, nije ni hrvatski. To što ga pišete latinicom ne čini ga drugim jezikom, i to ne kažem ja, kažu lingvisti. A i možemo precizno da pratimo unazad do trenutka kada ste ga, jednostavno da jednostavnije ne može biti, ukrali. Jezik je nematerijalno kulturno dobro a krađa je krađa i ako vas nije sramota što ste lopovi, što bi mene (ili Srbe en general) bilo sramota da vas zovemo lopovima? Republika Srpska ima puno pravo da se otcepi i prisajedini Srbiji i to je narativ koji treba besomučno ponavljati sve dok jednog dana, jer ničija nije gorela do zore. Bošnjaci su, a ne Srbi, krivi za krvoproliće u Bosni. Čitajte islamsku deklaraciju Izetbegovića, koja je ideološki nastavak narativa velikog muftije El Huseinija koji je tokom Drugog svetskog rata formirao SS odrede od domaćih muslimana koji su glavni odgovorni za genocid nad bošnjačkim Jevrejima. Izetbegovićevi politički pajtosi su ološ iz Al Kaide koji je po Bosni odrubljenim srpskim glavama igrao fudbal. Muslimani su krivi za rat. Dalje bosanski muslimani su Srbi islamske vere i jedino u tom i samo tom kontekstu, pardon, narativu, možemo raspravljati o srpskoj krivici za rat. Al pre toga morate priznati ovu jednostavnu i iz svemira vidljivu činjenicu. Vukovići, Karadžići, Filipovići itd, a Bošnjaci? Pa odstranite mi levu hemisferu mozga, pa možda usvojim taj narativ i nastavimo da diskutujemo. Srebrenica jeste ratni zločin i moj narativ je da ga treba rasvetliti do poslednjeg detalja, uključujući i ulogu bošnjačkog rukovodstva u njegovom kreiranju kao i zločine koje su Bošnjaci godinama oko Srebrenice činili prema Srbima. Ali nije genocid. Srebrenica je briselsko-vašingtonski narativ pranja nacističke prošlosti Nemačke, Hrvatske i ostalih zapadnih fašista na račun politički nemoćnih Srba. I relativizacije samog pojma genocida, jer ako je Srebrenica genocid, šta je onda ono što su uradili Nemci, Hrvati, Belgijanci i Britanci u ne tako dalekoj prošlosti? Moj narativ je da kad Hrvatima i Bošnjacima oduzmeš ono što su pokrali od Srba, počevši od jezika, jedino što definiše njihovo nacionalno biće je fanatična opsednutost i mržnja prema Srbima. Mržnja prema Srbima je srž njihovog nacionalnog bića.

Meša Selimović je srpski pisac. To nije moj narativ. Njegov je. A Srbi su i Njegoš i Gundulić. I Ruđer Bošković je Srbin, a to je i Skender beg. I ako imate problem s ovim narativom, najobičnije ste lopuže. Ili ako vam je „svejedno“ jer „umetnost je umetnost bez obzira na naciju i veru“ onda nek budu Srbi, jer to i jesu, i lepo produžite dalje a mene ostavite da „huškam“, jer otherwise, vi me ućutkujete i cenzurišete a to je već briselski narativ koji mi ekstremno ide na kurac i za koji imam ZERO strpljenja. Kosmet je kombinovanim džihadsko-komunističkim terorom nad Srbima oteta teritorija i sada se nalazi pod združenom okupacijom Vašingtona i Brisela i predstavlja talibansko-mafijašku crnu rupu Evrope i leglo kriminala. Zbog čega zdušno podržavam muslimane u Evropi, jer mislim da Evropa mora da izjede govna koja servira drugima. Jel sam pomenuo da je Skender beg Srbin? Albanska manjina je pak zaista ugrožena u BJRM (raspravite se s Grcima oko imena, ne zanima me, oni nisu priznali Kosovo) i Crnoj Gori i iskreno sam zabrinut za stanje njihovih prava tamo i mislim da je jedino rešenje albanskog pitanja u BJRM i Crnoj Gori kreiranje posebnih autonomnih albanskih entiteta u ovim državama. Takav mi je narativ s ovima koji su priznali Kosmet. I zabole me kurac što ste morali. Mora samo da se umre. Pomirenje i zaborav ne radi, i neće nikad da radi, i to ne samo zato što je za to potrebno da su obe strane dobronamerne i iskrene u namerama, a sem ako niste i slepi i gluvi, očigledno je da nisu, već što je namera tog navodnog projekta pomirenja da se krivica svali na žrtvu. Kako ja vidim stvari, svačiji nacionalizam je dobar i ultra levičarski, osim srpskog, on je nacionalistički i desni. Važi.

S lokala na global, Krim je Rusija. Zapravo Rusija je sve do Galicije. A NATO pakt je zločinačka organizacija i ako Amerika i Brisel imaju puno pravo da štite svoje interese na Dnjepru, ima i Rusija da ih štiti tamo gde su Rusi. Inače ste imperijalisti, ali oni najcrnji. Palestina ne treba da postoji, jer svetu je baš potrebna još jedna islamistička kenjara, kao da ih već nema dovoljno. A o Izraelu možemo da diskutujemo samo onda kada te super standarde koje primenjujete na njega počnete da primenjujete u procentu 5 na Arape. Inače ste, za mene i moj narativ, najobičniji nacoši i antisemiti koji su se presvukli u anticionizam a uz to ste i rasisti koji misle da su Arapi divljaci koji ne mogu da dobace dalje od kamenovanja svojih žena svezanih u džakove. A kad smo kod žena i pedera i svih manjinskih i ugroženih grupa, redovno ugroženih u Rusiji i gde god da je Zapadu zgodno tog jutra, sve dok iste standarde ne počnete da primenjujete na celu planetu, uključujući i Saudijsku Arabiju i svaku islamističku kenjaru na planeti, za mene ste najobičniji fašisti. A s fašistima ne pregovaram. Eto, takav mi je narativ, da su ljudska prava UNIVERZALNA.

Da li sam vam radikalan / netolerantan / agresivan / nacionalista i šta ti ja znam, dopišite sami? Moguće da jesam. Ali to je samo zato što vam je takav narativ. Moj narativ je da u borbi, rečju i argumentima, protiv ustaštva, briselskog fašizma, islamskog fašizma, istorijskog revizinoizma, i relativizma pojma ljudskih prava, ne možeš nikad da budeš dovoljno radikalan. Šta znači biti radikalan antifašista? To, zapravo, znači ovo – „znaš podjednako si netolerantan kao nacisti koje kritikuješ“. Napasete mi se muda s tim narativom.

Eto otkuda ova promena kod mene nakon posete Izraelu. Na seminaru su bili ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u studije holokausta. Na njemu sam sreo ljude koji rade u muzejima genocida u Južnoj Africi i Vašingtonu a koji nikad nisu čuli za Jasenovac. Za Srebrenicu su svi čuli. Pored mene u kafani su sedeli i ugodno uz meze ustašovali pripadnici Kolindine pratnje. Nazdravljali su „Oluji“, uz bitku kod Staljingrada na strani nacista, najveću hrvatsku povjesnu bitku. Na metar od mene. I, da se navratim na pitanje Kanađanina, osećao sam se kao Jevrejin koji sluša nacoše za susednim stolom kako nazdravljaju Hitleru. Kolinda je, sasvim ugred, uspela da u vremenskom opsegu od svega nekoliko nedelja, položi cveće ustašama u Blajburgu i položi venac u Dvorani sećanja u Yad Vashemu, izraelskom memorijalu holokausta. Pa se vi zapitajte o srpskom narativu. Jer, evo, ja čitam da srpski premijer ima istu genijalnu ideju ko ustaškinja Kolinda Grabar Kitarović – da SVE žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji, imaju svoj Dan sećanja. Ustaškinja Kolinda predlaže, u istom tom narativu, da žrtve hrvatskog genocida i žrtve komunističkog političkog totalitarizma, imaju jedan zajednički spomenik. Jer ustaštvo i komunizam su nekako isto. Dalje, tom logikom, ili tim narativom ako hoćete, svi su žrtve što znači niko nije žrtva, što znači niko nije kriv i, ustaškog genocida nije bilo. Pa neće da može.

Ne pristajem na ćutanje jer je ćutanje, po mom narativu, saučesništvo a postoje stvari u kojima ne želim da saučestvujem. I to što delujem „netolerantno“ i „radikalizovano“ je optička varka jer me posmatrate kroz naočare briselskog neofašističkog, liberalnog neoimperijalnog narativa po kome je nevaspitano fašistima se suprostavljati.

„Nije bitno dal si Srbin, Hrvat, Bošnjak, već kakav si čovek“ – mantra je fejsbuk pacifizma na koju nalećem svakodnevno po forumima i mrežama. Pa pojma nemate koliko se s ovim slažem. Ali, dok se u EU koja se kune u jednakost, multikulturalizam i prava, macolama lupaju ćirilične table a genocid slavi ko državni praznik, izvinite me, al meni je odjednom moje srpsko etničko poreklo bitno. Moji preci nisu imali logore za decu, niti su bacali žive ljude u jame, niti su pravili ogrlice od izvađenih ljudskih očiju, niti su pisali Hitleru da mu se zaklinju na vernost niti su mu slali SS divizije. Nacisti su Beograd bombardovali da bi u njega ko okupatori ušli, u Zagreb su ušetali po ulicama posutim cvećem i uz oduševljene pokliče dobrodošlice. Pa nije dovoljno ni to što ste se izvukli s genocidom već je potrebno da žrtvu pretvorite u krivca. A mene treba da je sramota i ja sam nevaspitan i netolerantan? Jer fašizam je za tolerisanje, inače.

Kako proslavljati ratni zločin – vodič u četiri tačke

piše: Jason Harrington

prevod: Alexandar Lambros

2275.ustase--foto-vecernje-novosti_iffProtekle nedelje Hrvatska je svetu održala lekciju o tome kako proslavljati ratne zločine. Povod je bila dvadesetogodišnjica vojne operacije „Oluja“ iz 1995-te, u okviru koje je proterano preko 200.000 Srba iz Krajine, i usput ubijeno oko 2.000. U ovom članku raščlanjujem ovu hrvatsku lekciju u prikladan priručnik u četiri tačke, za države koje žele da sebi čestitaju na svojim zločinima iz prošlosti.

Srpski političari bi trebalo da hvataju beleške. Srbija ovu stvar ne kapira već godinama, što možda objašnjava činjenicu da je Hrvatska članica EU i NATO, a Srbija nije.

  1. Budite što je moguće ratoborniji

Kada se približi datum neprijatne ratne godišnjice, ne izvinjavajte se! Budite agresivni! Razmislite o organizovanju velike vojne parade poput one nedavno održane u Zagrebu, zajedno s tenkovima i oklopnim vozilima. Proslava napada na civile kao velike ratne pobede je prava stvar da se stvori odgovarajući štimung.

Ovo možete propratiti s nekim u narodu popularnijim događajima, kao što je koncert održan u krajiškom gradu Kninu, na kom je gomila skandirala „Ubi, ubi Srbina“ i „Mi hrvati ne pijemo vina, već krv četnika (Srba) iz Knina“.

Za šta god da se odlučite, ni slučajno ne potežite s nekim od onih apologetskih i pomirljivih budalaština! Srpski premijer Aleksandar Vučić je ovu lekciju naučio na teži način, kada je prisustvovao ceremoniji obeležavanja dvadesetogodišnjice masakra u Srebrenici. Izvinjavajući se za, kako je rekao, „monstruozni zločin“, Vučića je kamenovala besna gomila koja je uzvikivala „Alahu Akbar“. Eh. Da je znao da prepiše od Hrvata.

  1. Budite ponosni na svoju fašističku prošlost

10153289_876532982362207_1443888030404032727_nHrvatska je svetski prvak u ovoj disciplini. Ona je početkom devedesetih oživela sve simbole pronacističke ustaške vlade, uključujući i zastavu i monetu. Naravno, to ponekad može da vam se obije u glavu, kao hrvatskom fudbaleru Josipu Šimuniću, koji je kažnjen zbog fašističkog pozdravljanja i skandiranja zajedno s navijačima, na kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo u fudbalu u novembru 2013. Tu je takođe i neugodan incident s kukastim krstom na travnjaku fudbalskog terena iz juna ove godine, tokom kvalifikacione utakmice za Evropsko prvenstvo. Čitava ta stvar s veselim fašizmom prolazi dosta bolje s domaćom nego međunarodnom publikom. Ali, ne brinite previše – ako stranci ne ukapiraju, uvek možete izbaljezgati nešto o drevnim srednjevekovnim simbolima i nacionalnom identitetu.

Srbi su, opet, sve ovo skroz pogrešno skontali. Pošto su tokom devedesetih, i kasnije, označeni kao nacisti, izgubili su silnu energiju pokušavajući da opovrgnu i odreknu se onoga što su doživljavali kao klevetu svog nacionalnog karaktera. Iskreno rečeno, Srbi su ovde u zajebanom položaju, pošto nemaju fašističku prošlost koju bi proslavljali. Dok su nacisti dočekani uz pokliče entuzijastične gomile u Zagrebu 1941, Beograd su morali da bombarduju da bi ga pokorili. Mora da se Srbi sad šamaraju oko čitave te „antifašistički otpor“ budalaštine.

  1. Ne koristite reč na G

11872794_10206564406820412_2131480941_nZapamtite, etikete su jako bitne! Tako da dok paradirate okolo sa Seig Heil pozdravima uzvikujući parole o ispijanju krvi vaših Untermenschen komšija, svaki razgovor na temu genocida mora biti isključivo o tome šta su oni učinili, nikako o vašem slavnom rekordu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je ovo odlično ukapirala kada je osudila srpske političare koji o „Oluji“ govore kao o genocidu protiv Srba, praveći paralele sa Srebrenicom. S velikodušnom naznakon simpatija, pozvala je te zabludele Srbe da odustanu od „mitova, laži i prevara“.

Zapravo, Srbi delimično kontaju važnost etiketiranja, zbog čega insistiraju na tome da je operacija „Oluja“ čin „najvećeg etničkog čišćenja“ u jugoslovenskim ratovima devedesetih. Stvar s etiketiranjem, međutim, je ta da etikete moraju biti velike i podvučene, ako hoćete da budu primećene. Zbog toga je catchy etiketa za Srebrenicu – „Najveći evropski zločin od Drugog svetskog rata“ – u neprestanoj upotrebi. Pronađite dobru etiketu i nema da brigate o detaljima. Koga zabole to što su Srbi izdvojili žene, decu i starce Srebrenice i autobusima ih otpratili na sigurno, dok je „Oluja“ bila usmerena na civile. Oni su počinili genocid, mi smo se oslobađali!

  1. Imajte prijatelje na visokim položajima

pula_ustase_NDH_RegionalExpress_540pxSrećna okolnost za Hrvatsku je to što ima dosta uticajnih prijatelja, zbog čega je operacija „Oluja“ od početka prihvaćena kao dobra stvar. Teško da ovde ima nekog iznenađenja s obzirom na to da je „Oluja“ izvedena uz američko odobrenje i podršku. The Guardian je svojevremeno pisao da „napad treba pozdraviti“ opisujući ubijanje i masovno proterivanje civila kao „upornu srpsku agresiju“ (5. avgust 1995), dok je Independnt u svom uvodniku zabeležio da je „teško ne osetiti euforiju“ (7. avgust 1995).

Stvari su neko vreme bile zeznute, kada su dva hrvatska generala proglašena krivim za ratni zločin pred Međunarodnim sudom „pravde“ u Hagu, 2011. godine. Komandant operacije „Oluja“, hrvatski narodni heroj Ante Gotovina, osuđen je na 24 godine zatvora, zbog „ubistava, okrutnosti, nehumanosti, razaranja, pljačke, progona i deportacije“ tokom „sistematskog napada na srpsko civilno stanovništvo“. Ups. Al, bez brige – presuda je poništena naredne godine.

Teško li je zemlji bez ovakvih prijatelja! Pomislite na staru dobru, jadnu Srbiju, još uvek krivu za sve što se dešavalo na Balkanu devedesetih. Evo, nema ni mesec dana kako su Amerika i Britanija preduzele na sebe da proture UN rezoluciju o Srebrenici koju je Vitalij Čurkin opisao kao „destruktivan dokument koji želi da krivicu svali na jednu zajednicu“. Pogodite koju?

Ako ćemo da budemo iskreni, tačke 1, 2 i 3, ne služe ničemu bez tačke 4. Ali, ako imate prijatelje u „međunardonoj zajednici“, radujte se. Bukvalno možete da se izvučete s ubistvom.

 original članka na engleskom – ovde

capture-20150814-231814

Krvava misa

Zamislite sledeće:

aleks 2_1398811997U najvećoj berlinskoj katedrali drži se misa za Hitlera dok ispred protestvuje šačica Nemaca držeći transparente na kojima opominju da je to čovek koji je u gasnim komorama pobio milion i po Jevreja. Ulice u gradićima u delovima Švajcarske gde se priča nemački nose imena Geringa, Gebelsa, Jozefa Mengela, Hajdriha i ostalih nacističkih masovnih ubica. Fudbaleri nemačke reprezentacije na utakmicama navijače pozdravljaju nacističkim pozdravom a ovi im isto tako odpozdravljaju. Na nemačkim trgovima rok grupe drže koncert i pevaju pesme sa refrenom „čujte bando Jevreji, stići će vas naša ruka i u Izraelu“. Predsednik Kanade, recimo, nemačkoj zajednici Kanade čestita datum Hitlerovog dolaska na vlast. Nemački predsednik Joakim Gauk daje izjave o tome kako neće uspeti pokušaji da se izvrne antinacistička prošlost Nemačke i da joj se oduzme status pobednice u Drugom svetskom ratu. Organizovane grupe mladih Nemaca po nemačkim gradovima lome table sa natpisima na hebrejskom. Nemačka država plaća penzije nacističkim oficirima (ukoliko donesu potvrdu iz, recimo, Yad Vasheema da su registrovani kao nacističke ubice). Nemačka pred međunarodnim sudom tuži Izrael za genocid. Ili Turska Jermeniju ako vam je graničenje zemlje preduslov da zamislite tako nešto. Zamislite nemačku štampu koja piše da su nacisti i cionisti isto jer, eto, bilo je cionista koji su ubijali naciste. Na kraju, zamislite i to da se Jevrejima neprestano sugeriše da nikada i nipošto ne pominju holokaust kako bi ostali u dobrim odnosima s Nemačkom. Ili, baš ako moraju onda da ne idu dalje od cifre od milion i po (pod izgovorom da ni to nije malo!) jer je to maksimum koji Nemci danas mogu da progutaju. I još dalje, da Jevreji prestanu da pominju holokaust jer će u suprotnom Nemačka da iskoristi svoj politički i diplomatski uticaj u međunarodnim organizacijama da spreči izraelski pristup i učešće u istim.

Sad pređite ovaj letimično napravljeni spisak još jednom. I probajte. Kako vam ide?

Zapravo, ovo uopšte ne bi trebalo da predstavlja izazov ni za vašu imaginaciju ni za vaš osećaj za moral i pravdu. Ovo se sve dešava. Akteri su samo drugi. Nisu Nemačka i Izrael ili Nemci i Jevreji ili nacisti i Jevreji već Hrvatska i Srbija, odnosno Hrvati i Srbi, odnosno ustaše i Srbi. (Je li ovo bilo dovoljno politički korektno?)

604127_323496907762241_451013822_nU glavnoj zagrebačkoj katedrali, dakle govorimo o prestonici zemlje članice EU, jednom od najvećih zločinaca čovečanstva drži se misa. U istoj katedrali u kojoj se katolički vernici u zanosu i dubokom poštovanju poklanjaju moštima beatifikovanog nadbiskupa genocida Stepinca. Doduše, bilo je nekih jadnih prosvjeda (oh ne, ništa slično onome što se neki dan moglo videti na ulicama Berlina kada su građani izašli da se suprostave maršu neonacista) s nekim sklepanim transparentima na kojima se opominjalo da je Pavelić odgovoran za smrt 200.000 nevinih ljudi, žena i dece. Strašno mi je zamereno što sam ostao neimpresioniran ovim jadnjikavim prosvjedom. Izgleda sam nezahvalan. Štaviše, optužen sam za četništvo. Pa da vam kažem, umanjivanje razmera zločina za skoro pa ¾ zove se žestoka relativizacija. A što se mene tiče to je skoro pa negiranje. Tako da ostajem neimpresioniran i dalje. Ako su to hrvatski antifašisti i borci za istinu, onda sam i više od neimpresioniran. Zgađen sam.

Dalje, hrvatski reprezentativci navijače pozdravljaju ustaškim pozdravom a ovi u delirijumu otpozdravljaju. Malo se ćeretalo al nikom ništa nije falilo niti je ko odgovarao. Naime, čovek je domoljub a ne nacista. Uzgred, ne bejah lenj pa proverih … fejsbuk grupa podrške Josipu Šimuniću ima skoro 148.000 lajkova. Fejsbuk grupa „ustaše su najveća sramota Hrvata“ ima manje od 4.000 lajkova. Ako koza laže screenshot ne laže. Toliko o hrvatskom antifašizmu koji predsednik Josipović želi da u svoju povjest nekako prokrijumčari.

Zatim, više od 13.000 pripadnika ustaških jedinica i domobrana i članova njihovih porodica imaju pravo na penziju republike Hrvatske. Pominje se suma od 53 miliona evra. Evo vrhunca ovog bolesnog vica – ako vas ne pronađu u arhivama Hrvatske, uvažiće vam i potvrdu Vojnog arhiva Srbije. Dakle, kao kad bi nemački nacista otišao u izraelski Yad Vaseem da mu izdaju potvrdu da je bio nacista kako bi ostvario pravo na nemačku penziju. Šta kažete na to?

Na koncertima pevaju se pesme u kojima se Srbima poručuje da će ih ustaška ruka stići i u Srbiji. Jer, valjda 700.000 zaklanih i četvrt miliona proteranih nije dovoljno. Ulice u većinski hrvatskim mestima u BiH nose nazive najvećih ustaša (najveći ustaša je onaj koji je zaklao najviše Srba) – Mile Budak, Jure Francetić (zapovednik „Crne legije“, elitne ustaške jedinice), Mladen Lorković (ministar unutrašnjih poslova NDH) itd …

3349vePremijer Australije, Toni Abot, je posredstvom člana parlamenta Krejga Kelija, australijskim Hrvatima okupljenim na proslavi u Sidneju, čestitao 10. April – dan osnivanja NDH. I, konačno, Hrvatska je Srbiju tužila za genocid. Jer, nije dovoljno što nisu kažnjeni. Moramo im se izviniti što su nas klali, palili, u jame bacali i proterivali. A ako Srbi budu bili baš bezobrazni i insistirali na hrvatskom genocidu Hrvatska će raditi na sprečavanju njihovog pridruživanja EU. Iako mislim da zaista nije potrebna velika pamet da se doseti ko će im u tome pomagati, nagovestiću – veliki vlasnik EU pred kojom i Francuska aminuje. Danke Deutschland.

Ovom prilikom ne bih o tome da su svi državni simboli današnje nezavisne Hrvatske isti ko i one prethodne na koju su ponosni i kontinuitet zasnivaju, kao recimo šahovnica i kuna.

Ipak, Hrvatska je odslužila svoje i denacifikovana je. A ja sam nacionalista i četnik. A bila je i Srebrenica, što će reći puj pike. Sad, ako biste baš da cepidlačite i udubljujete se u detalje kakvi su razmere, obim, monstruoznost, motiv i geneza tog zločina to je pouzdan pokazatelj da ste četnik. Posebno ako insistirate na genezi Srebrenice, to je ultimativni dokaz da ste četnik jer vi biste sada da zločin pravdate zločinom, bez obzira na njihovu nesrazmernost u svim mogućim aspektima, što je apsolutno nedopustivo. Sem ako, prirodno, reč nije o Srebrenici. Srebrenica briše sve unazad do Prvog svetskog rata u kome su Srbi na strani saveznika izgubili 2/3 muškog stanovništva ili 1/3 ukupnog broja stanovnika. Jer, Austrijanci su, sve predviđajući užase budućeg građanskog rata u Bosni koji se ne bi desio, jasno je ko dan, da Srba nije bilo (ili da su Hrvati uspeli da završe posao istrebljenja pre pobede saveznika 45-te) prosto morali da vešaju srpske seljanke u nošnjama duž seoskih puteva, razapinju srpske seljake na krst i odsecaju im udove i tako razapetima nabijaju im ih u usta. Bečka škola, što bi se reklo. A Hrvati su bečki đaci koji su nadjebali učitelja. A i Bizantinci gadni brate, nije im mesto u Evropi/Europi. Jer, evo realno, pogledajte … Srbi se nisu smirili dok nisu izazvali rat, prosto su čačkali i čačkali, i to samo što su se oslobodili od Turaka i posle svih onih balkanskih ratova, dok strpljenja i mira puna Austrougarska nije pokrenula silu božju da je zgazi. Jer joj prekipelo. Što bi se reklo, čuvaj se gneva strpljiva čoveka. A i jer je Gavrilo Princip bin Ladenov ćale, metaforički rečeno. Da nije bilo njega ne bi bilo ni bin Ladena, ni terorizma, ni ratova, a i Bosna bi, naravno, još bila u sastavu Austrougarske. Ukratko, da nije bilo Srba, na svetu ne bi bilo nikakvih sranja.

A ko ne veruje, evo ima knjiga i doktorata što harvardskih, što oksfordskih, što kembridžskih, koji sve to crno na belo dokumentuju, a i vi možete dobiti stipendiju za akademsku karijeru, ako niste četnik, naravno, jer to danas ne košta mnogo, tu oko 800-tinak evra mesečno, a mnogo znači, a i metode ratovanja su se promenile.

Za funkcionalno nepismene – zalažem se za potpunu i najdetaljniju moguću istragu Srebrenice. Do imena poslednje žrtve. Koliko zbog žrtava, još više zbog počinilaca. Isto onoliko koliko se zalažem za istragu do imena i poslednje žrtve i austrijskog i hrvatskog genocida.

Ne bih pominjao Srebrenicu u članku kome je tema nikad uništeni ustaški nacizam koji danas plamti žarom četrdesetih. Ne bih da ne znam da će to biti prvi komentar na članak.

Ovako vam stoje stvari: ako između Jasenovca i Srebrenice postoji neka veza, onda je to da Srebrenice ne bi bilo da nije bilo Jasenovca. A sad uzmite da brojite do barem pola miliona, al onako lagano, ne ko kad se broji za žmurke, sve po pet. Pa da vidite koliko treba da se maljem rascopa, nožem raspori, u jamu baci, testerom prereže, bajonetima iznabada, oči povade, crevima iz utrobe obesi, za kamen veže i u more potopi pola miliona muškaraca, žena i dece. DECE. Jer kad se uskovitlaju emocije, one duboke, mračne, iskonske, plemenske, etničke, vekovne … nema boljeg načina od njihovog kontrolisanja od hladne, racionalne, nezainteresovane matematike.

Novog rata ne bi bilo da su zlotvori iz prošlog kažnjeni. Srbi se nisu iz ludila digli protiv nove NDH već zbog jako živog sećanja na onu prethodnu. Nije nikakvo čudo da su se digli, bilo bi čudno i neverovatno da nisu. I ne, četnici nisu isto što i ustaše. Možete natezati do mile volje, ne vredi. (Ne raspravljam o njihovoj ulozi u ratu, to me ovde ne zanima, mada Draža ima spomenik u Vašingtonu i de Gol nije podnosio Tita zbog njega; na najprizemnijem činjeničnom nivou, četnici nisu srpski pandan ustašama).

Kao što je neverovatno da Srbija diluje na sitno sa žrtvama hrvatskog genocida. Jer ništa, apsolutno ništa više ne govori o nama koliko spremnost Srbije da povuče svoju tužbu za genocid protiv Hrvatske ako ona povuče svoju. To je sećanje na žrtve? To je svest i pamćenje? To je odnos prema zločinu? I iznad svega, to je odnos prema nama samima? Zašto bi nas bilo ko drugi tretirao bolje?

Ustaše_order_for_Jews_and_Serbs_to_leave-1941Spočitavaju mi neprestano da imam problem s Hrvatima. To apsolutno nije tačno. Ja imam problem s ustašama. A ogromna većina njih jesu Hrvati. Ali imati problem s Hrvatima i imati problem s ustašama su dve potpuno različite stvari. S tim što su za mene ustaše i oni koji priznaju 200.000 zaklanih, iako se reklamiraju za antifašiste.

Brišu me, naravno, s društvenih mreža. Brišu me i Srbi. Ne zanima me dal će se komšiluk uvrediti. Ne zanima me prijateljstvo u kome je moje ćutanje preduslov. Ne verujem u dobrosusedske ili bilo kakve druge odnose bez čistog računa. Posebno me ne zanima ta bedačka psihologija maltretirane žene kojoj su šamari dokaz ljubavi. Ne zanima me ucena niti bilo čija podrška.

Mi smo krivi. Za ovo, kao i za sve drugo što nas je od nesreća snašlo. Tako gledano, krivi smo i za devedesete.

A ja da se pitam, Hrvatsku bih ganjao za genocid do kraja sveta i veka. Do laguma vatikanskih arhiva i depoa pokradenog blaga. I imena i prezimena poslednje ustaške žrtve.

Šta bi me ubedilo u to da se Hrvatska suočila sa svojom nacističkom prošlošću i konačno je se nedvosmisleno odrekla? Evo, odgovoriću vam, ali vas prethodno molim da još jednom preletite onaj spisak s početka članka.

Ubedio bi me zakon o zabrani negiranja genocida. Koji bi imao i član koji se odnosi na njegovu relativizaciju. Spomenik u centru Zagreba, onakav kakav su Nemci podigli Jevrejima u centru Berlina. Suočavanje sa počinjenim genocidom kroz obrazovni plan i program u hrvatskim školama. Izmeštanje Stepinca iz zagrebačke katedrale. Povraćaj imovine svim proteranim Srbima. Omogućavanje njihovog povratka. Aktivna diplomatska podrška Srbiji od strane Hrvatske u svim međunarodnim političkim telima, posebno u EU. Josipović na kolenima u Beogradu. Papa na kolenima u Beogradu. Njihov je najbolji ortak, pa nek mu pišu. I, naravno, sve ove ustaške govnarije s početka teksta da se pometu.

Nedavno sam na francuskoj televiziji gledao dokumentarac o potomcima viđenijih nacista. Bilo je tu i potomaka Geringa i Gebelsa i drugih. Potresan do koske, mimo svih mojih očekivanja. S kojim su se užasom ti ljudi, čija je jedina krivica genetika, morali da suoče i nose. Ima ih koji su emigrirali u Izrael i sad tamo žive. Mnogo ih je prešlo u judaizam i sad za sebe kažu da su Jevreji. Zamislite Jevrejku koja se preziva Gering. Mnogi rade na objavljivanju arhiva, i po jevrejskim institutima. Potomci nekadašnjih ustaša su i oni ustaše. Voleo bih da vidim nekog ko je prešao u pravoslavlje. Radi na otkivanju ustaških i vatikanskih arhiva. Potpisuje se ćirilicom.

Eto, to bi me skoro pa ubedilo.

Mnogo? Al to je tek neophodni minimum.