Živela blasfemija!

„Verujem u cenzuru“ – izjavila je svojevremeno legendarna Mae West. „Zahvaljujući njoj, imam karijeru!“

Zaista, čini se da za umetnika nema bolje reklame od cenzure i zabrane. Pokazalo se toliko puta do sada. Zahvaljujući njoj čak i dela za koje su šanse skoro pa ravne nuli da ih ikada vidite i pročitate (ili, da ih primetite iako ih vidite ili pročitate) dospeju do najšire moguće publike. Svet želi da vidi šta je to što je smatrano potencijalno toliko subverzivnim da je moralo biti zabranjeno. Jer, iza zabrane se, više od straha da se nečija osećanja ne povrede (kao što se uobičajeno od strane cenzora u takvim stvarima deklariše, pri čemu se na umu ima nekakav fantomski javni moral) krije strah od subverzije, tj. istine. Umetničke, što će reći, životne.

Delo mlade Danijele Tasić, nedavno jednostavno zabranjeno da bude izloženo u gradu Novom Sadu, „srpskoj Atini“, tobož najevropskijem komadu Srbije, leta gospodnjeg 2013, u tom smislu gađa cilj. Možda previše očigledno za moj ukus i senzibilitet, ali to ovde, nije tema. Niti su eventualni umetnički dometi u ovom slučaju od bilo kakve važnosti za raspravu. Nešto drugo je bitno.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj, tim povodom je na svom FB profilu stavio sledeći komentar, pozivajući na razmenu mišljenja. Prenosim ga u celosti:

Sporna-slika-Isus-sa-parama„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога. Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана. На то имам коментар. Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру. ПС Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.“

Odakle krenuti?

Najpre, čitava ova bogomoljačka dušebrižnička šarada odiše moralnom panikom, koja se dalje stihijski širila u komentarima, koja je tim dirljivija što dolazi od strane onih kojima popovi jebu decu.

Fajgelj je tražio mišljenje od svih autoriteta do kojih je stigao – autora, profesora, vernika i običnih građana. U redu autori i profesori (mada se to, valjda, radi pre postavke izložbe) ali kakve su kompetencije vernika u ocenjivanju umetničkih dela? I zašto je kategorija vernika posebna kategorija u odnosu na kategoriju „običnih građana“? Dalje, pominje se pravo na zaštitu verskih osećanja? Po strani sad to ko je Fajgelja ovlastio time da se bavi, i po strani to da zakon o blasfemiji u Srbiji ne postoji. Vernička osećanja su već zaštićena sekularnim (u nekim dronjavim ostacima) uređenjem republike Srbije. Sekularizam podrazumeva slobodu veroispovesti ali i slobodu OD vere. Dakle, vernici su imali pravo da ne odu na izložbu. Ako je nešto ostalo nezaštićeno onda je to ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja i Fajgelj bi, pošto je prekršio Ustav, morao da bude podhitno smenjen. Vernici mogu da odlučuju o kvalitetu freska i ikona po svojim bogomoljama i da tim povodom daju mišljenje koje za nekoga može biti obavezujuće. I nigde više. Bogomoljačka uvređenost apsolutno nikoga ne treba i ne mora da obavezuje. I, sasvim uzgred, zašto bogomoljačka uvređenost ima prioritet nad recimo mojom ateističkom uvređenošću? Mene vređa skoro apsolutno sve u hrišćanstvu. Vređa me pretpostavka da sam kompletni kreten (sama reč, inače, najverovatnije potiče od francuske za “hrišćanina”) pa da verujem da je Isusa rodila devica koga je začela svetim duhom, pa ostala devica, pa on umro, pa nije umro, već odleteo itd. Vređaju me antisemitizam koji već dva milenijuma generiše hrišćanstvo, rasizam, mizoginija, homofobija, anti intelektualizam, vređa me njihova sumanuta ideja da imaju bilo kakav oblik jurisdikcije nad bilo kojim oblikom mog bivstvovanja … i, šta sad?

Ova zabrana izlaganja odlično ilustruje vrtoglave ponore hrišćanske licemernosti. Čemu uvređenost, blasfemičari će ionako u pakao, zar ne? Zar večne paklene muke nisu dovoljna kompenzacija za njihovu duševnu bol? Zar je bogu potrebna njihova zaštita? Ja sam mislio da je omnipotentan. Tako bar sami vernici pričaju.

Fajgelj se poziva na zaštitu osećanja onih čijim se poreskim novcem finansira rad Kulturnog centra. Za ovoliki bezobrazluk zaista je neophodno da budete hrišćanin. Jer SPC je organizacija koja ne plaća nikakav porez, nema nikakvu finansijsku odgovornost, a kad smo već kod toga ni bilo kakvu drugu, prema bilo kome, a sveprisutna je u javnom i političkom životu. Evo rešenja, vernici nek plaćaju porez crkvi, crkva državi, pa nek onda lepo odlučuju o živopisu za svoje novce po svojim bogomoljama. Čak ni tada ne bi imali nikakvu nadležnost za sekularne insituticije sistema kakva je, pretpostavljam, i Kulturni centar Novog Sada.

Potom sledi jadikovka nad moralnom truleži društva koje je, verovatno nisam jedini koji to primećujem, sve truleženije što je teokratskije. Zatim daje savete koji se tiču prirode umetnosti i stvaralaštva, pozivajući se na njene klasične ideale, koji nehotice otkrivaju nameru i volju za disciplinovanjem i modelima poželjnosti. Nacisti su u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka proganjali umetnike ekspresioniste i palili njihove slike (koje su danas vredni eksponati svih većih muzeja u svetu). Te slike su vređala osećanja bogobojažljivih, porodičnih, nedekadentnih, nacionalno osvešćenih Nemaca. Ovo bi pametnom trebalo da bude dovoljno.

Fajgelj „iz ubeđenja“ nije hteo da promoviše „incidentnost“. A upravo je to učinio. Promovisao je incidentnost a usput i svoje ubeđenje, i to vrlo ubedljivo. Jer, incident nije blasfemično delo, incident je zabrana.

Direktor Kulturnog centra u jednom od svojih medijskih komentara kaže da „nije želeo da, kako je to kod nas prečesto slučaj, situacija bude ili-ili“. Otuda i naziv „Treća Srbija“ (kao alternative „prvoj“ i „drugoj“) njegove političke organizacije, kojoj sam, mahinalno upravo ja kumovao (blog Treća Srbija). Ali situacija je upravo takva: ili-ili. Ili je Srbija sekularna demokratija, ili je pravoslavna talibanija.

Na kraju, kao nekakav argument neizmerne težine navodi odgovor umetnice da ne bi predstavila Muhameda u nekom sličnom blasfemičnom kontekstu. Zbog čega ne bi, mene uopšte ne zanima.

Ali ovo odlično poentira na čitavu priču. Naime, postoji razlog što su muslimanska društva bedna, jadna, zaostala, intelektualno, naučno, stvaralački pustošna. A to je zabrana blasfemije pod pretnjom smrtne kazne.

Ismevanje religije je  verovatno najveća tekovina zapadne civilizacije. Počeci ljudske emancipacije su sposobnost da se smeje vlastima.

Završavam redovima, po mom mišljenju, jednim od najlepših, koji se tiču blasfemije i cenzure –

n8Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. (Patrik Kondel)

Treća Srbija

Pojam „dve Srbije” mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije” mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Ovo klackanje simboličan izraz dobilo je u dvostrukom krštavanju župana Nemanje, osnivača srpske srednjevekovne države i njene najznačajnije dinastije, a koji je kao dečak kršten po katoličkom a u zrelim godinama po pravoslavnom crkvenom ritualu. Naprslina koja se pomolila za vreme njegove vladavine a koja će vremenom evoluirati u šizofreni bipolarni rascep, produbila se već za vremena njegovih sinova. Srednji Stefan, kraljevsku krunu i titulu dobiće iz papskog Rima dok će najmlađi Rastko, crkvenu samostalnost izdejstvovati od pravoslavnog vaseljenskog patrijarha u Vizantiji.

Potpunoj zabuni doprineće potonji vladar knez Lazar koji je konceptu dve Srbije dodao doslovno kosmičku dimenziju – pored zemaljske, s doduše nikad ustanovljenim granicama, prilikom pokušaja ostvarenja sumanute ideje kolektivnog samoubistva pri neveselim političkim prilikama, uveo je i pojam nebeske Srbije koju naseljavaju duše najvernijih sinova i kćeri srbskih dok one u pogledu roboljublja nešto kolebljivije istrajavaju na zemaljskim danima u zemaljskog Srbiji ma i po cenu teškog prokletstva Lazara i njegovih vitezova.

Ovde se srećemo s prvim i, moguće, najznačajnijim od brojnih paradoksa srpskog društvoslovlja – reč je o posebnoj vrsti autohtone demagogije za koju postoje brojni domaći izrazi kao što su palamuđevina, mrsomuđevina, prodaja muda za bubrege i slično. U kontekstu dve Srbije, potrebno je naglasiti, reč je o pojavi gde idejni zastupnici nebeske Srbije u nju šalju pristalice zemaljske dok oni istovremeno zemaljsku pustoše do mere nezamislivog i neverovatnog.

U vekovima turske okupacije ideja dve Srbije latentno je tinjala pod istorijskom okolnošću da su se srpske zemlje ponovo našle na granici dva carstva – Otomanskog i Austro-Ugarskog, kao i ideje spasonosne islamizacije nasuprot ideji upornog otpora.

Koncept dve Srbije punom snagom aktuelizovan je odmah po obnavljanju samostalnosti srpske države. U ovoj činjenici mnogi istraživači prepoznaju, ne teret neblagonaklonih istorijskih i geostrateških okolnosti, već osobenu i izuzetno žilavu nacionalnu osobinu – tvrdoglavost s elementima inaćenja koja se ispoljava u potrebi za kontriranjem, suprostavljanjem, pametovanjem i, iznad svega, strastvenim svađanjem.

Ideja dvostruke državnosti, zemaljske i nebeske, čiju smo moguću istorijsku pozadinu ovde ukratko izneli, jedinstveno je srpska i nije zabeležena ni kod jednog drugog naroda, s izuzetkom možda jevrejskog koji poznaje koncept Nebeskog Jerusalima ali koji je na snazi i aktuelnosti izgubio po stvaranju jevrejske države sa zemaljskim Jerusalimom kao njenom prestonicom. Slično tome ideja nebeske Srbije jača proporcionalno smanjivanju teritorija zemaljske.

Praktično ne postoji oblast nacionalnog života oko koje je postignut minimum neophodnog konsenzusa. Od krupnih državnih pitanja do sitnih svakodnevnih i naizgled bezazlenih stvari poput sporta i muzike, najmanje što možete da očekujete jesu dve žestoko suprostavljanje strane i u okviru njih barem još nekoliko podjednakom žestinom suprostavljenih frakcija.

Primera je pregršt. Od toga da je kao kraljevina imala dve dinastije i, razume se, pristalice obe, do četnika i partizana koji su se, na zadovoljstvo okupatora, a i po kojeg saveznika, nemilosrdno međusobno tamanili u vihoru svetskog rata. Potrebno je napomenuti da ni posle više od šest decenija po okončanju rata sukob između četnika i partizana nije završen uprkos činjenici da je većina njegovih vinovnika pomrla davnih dana. To kao ilustracija toga koliko žestoko a i koliko uporno dugo dve Srbije mogu biti međusobno nepomirljivo suprostavljene.

Uprkos dubokoj ukorenjenosti ovog jedinstvenog fenomena svojevrsne raspolućenosti nacije na dve nepomirljive strane, pojam dve Srbije danas obogaćen je novim simboličkim značenjima i relativno je novijeg datuma. Najgrublje rečeno pristalice prve vuku ka Istoku, dok pristalice druge vuku ka Zapadu. U ovome se lako da prepoznati kobna posledica posebnosti geografskog položaja na liniji tektonske raspukline negdašnjeg Rimskog carstva na dva dela. Pripadnici prve Srbije pogleduju u pravcu pravoslavne Rusije kao svemoćnog mitskog zaštitinika takozvanih tradicionalnih vrednosti sa sve njenim despotsko autoritativnim metodama koje neupitnu prednost daju kolektivitetu naspram individualizma dok su oči druge Srbije uprte u pravcu EU i njenoj favorizaciji ličnih sloboda i demokratskih metoda.

Podela se dalje proteže na gradsku i seljačku, iliti urbanu i džibersku Srbiju, naprednu i nazadnu, liberalnu i konzervativnu, sekularnu i teokratsku, pismenu i polupismenu, racionalnu i mitomansku, latiničnu i ćiriličnu …. i, na vrlo simboličnoj ravni, na poklonike Exita ili Guče.

Obe Srbije imaju svoje fundamentalističke vizije. Prva Srbiju zamišlja kao srednjevekovnu feudalno poljoprivrednu zajednicu pravoslavnih podanika s granicama iz 1346. plus teritorijalna proširenja na račun negdašnje Austro-Ugarske, s Dušanovim zakonikom kao vrhovnim zakonodavnim aktom i Sinodom SPC kao svojevrsnim predstavničkim telom nalik drevnim senatima a čija bi uloga bila isključivo savetodavna u onim sudbonosnim prilikama kad bi srbski car bio u situaciji da donosi važnu političku odluku. Zvanični jezik bio bi crkvenoslovenski a svojevrsno Ministarstvo protiv poroka, nalik onom iz Saudijske Arabije, budno bi pratilo da kakva nepodopština, mahom seksualna, na zemlju ne navuče pošast u vidu najezde skakavaca ili povratka Turaka. Vrhovna vojna komanda – „Svebor” – naoružana primercima naoružanja pažljivo prekopiranih s ranih radova Paje Jovanovića pod združenim srbsko-ruskim zapovedništvom budno bi držala borbenu liniju pravoslavlja u pravcu katoličkog Zapada uz neprestano bdenije izabranih hilandarskih pojaca kao drugom linijom odbrane. Redovnom zvonjavom sa svih pravoslavnih hramova širom Carstva ubijale bi se patogene bakterije, virusi i bacili čime bi se, uz svakodnevno čitanje žitija svetitelja srbskih održavalo zdravlje nacije. Umesto truležnih zapadnjačkih modnih časopisa štampali bi se reprinti fresaka sa zidova manastira raške, srpsko-vizantijske i moravske stilske grupe. Bila bi to zemlja modnog diktata u kome bi žene bile u obavezi da što je moguće više nalikuju Madam Piano iz spota „Što li mi te nema” ili Katarini Gojković u „Kosovskom boju” a muškarci Žarku Lauševiću u istoimenom filmu. Nauka bi bila ukinuta sem u slučaju pokušaja kloniranja cara Dušana na osnovu DNK izolovanog iz njegovih zemnih ostataka pohranjenih u beogradskoj crkvi Svetog Marka.
Druga Srbiju vidi u istorijskim granicama Smederevskog sandžaka (poznatijeg kao Beogradski pašaluk) iz 1804. godine sa kantonima kao konfederalnim jedinicama u granicama negdašnjih nahija i s administrativnim uređenjem koje čini kombinaciju rešenja Singapura i Monaka. Sa najmanje 14 zvaničnih jezika od kojih su barem 11 nepostojeći, Velikim ratnim ostrvom kao novim poslovnim centrom jugoistočne Evrope, načičkanim njujorškim oblakoderima, legalizovanom prostitucijom, lakim drogama i gej brakovima, sa poljoprivrednim delom stanovništva u emigraciji i urbanim zaposlenim u bankarsko finansijskom sektoru u glavnim gradovima kantona. Ostatak kulturnog nasleđa kao i nacionalne istorije velikodušno bi bili poklonjeni okolnim novostvorenim državama i nacijama, kao na velikoj američkoj garažnoj rasprodaji, ko šta voli i kome šta treba, dok bi nova Srbija krenula od nule pošto bi prethodno preuzela istorijsku odgovornost za globalno otopljavanje, ozonske rupe, genocid nad latinoameričkim Indijancima, nestanak više biljnih i životinjskih vrsta, bliskoistočnu krizu, oba svetska rata i preranu smrt Ejmi Vajnhaus. Kao članica EU, UN, Nato-a i ostalih svetskih političkih, vojnih i finansijskih tela, vodila bi aktivnu samostalnu politiku po uputstvima Vašingtona i Brisela i obavezno u neinteresu Rusije i Kine.
Između ove dve polarizovane, fundamentalističke vizije Srbije nalazi se široki spektar kombinacija elemenata iz obe. Pogrešno bi bilo ovu vrstu eklektičara odrediti pojmom Treća Srbija pošto elementi jedne od dve pretegnu na način koji kategorizaciju čine očiglednom i lakom.

Međutim, Treća Srbija kao pojam postoji iako je čini mali broj ljudi usled čega ima zanemarljiv društveni ili politički značaj pa se kao nereferentna u javnom diskursu najčešće i ne pominje.

Nju čine ljudi koju Srbiju vide onde gde ona zaista i jeste. Naime, u kurcu. A kao jedinu zaista realnu perspektivu vide konačni kolektivni odlazak u pičku lepu.