Šerijat za Belgiju!

12421536_10207694691637555_2068124738_nEvo strašne istine o meni – nisam nimalo saosećao sa Briselom pre neki dan. Ič. Nije da nisam pokušavao. Pokušao sam da izmantram dok mi ne utrne mozak da su to nevine žrtve i da čovek po prirodi stvari mora da saoseća sa nevinim žrtvama. To je mogao da bude neko moj. To je moglo da bude u Beogradu. Oh, wait.

Volim o sebi da mislim kao dobrom čoveku, pa me je ovo što ne saosećam sa nevinim žrtvama malo žuljalo, iskren da budem. Bio sam takođe malo i u problemu sa ovim što su na mrežama slavili. Nije u redu. Mislim, valjda nije. Ne možeš, jednostavno ne možeš da se raduješ nečijoj smrti. Namerno izbegavam reč „nesreći“. Takođe sam bio u problemu s ovima što su naricali. Ne zbog toga što im je narikanje isključivo i dokazano selektivno, jer za naricanje materijala ima svakodnevno, po čitavom svetu, već i zbog toga što je ono išlo u paketu sa slovom o tome koliko smo mi Srbi gadni. Toliko gadni da nije ni čudo što nas je snašlo sve što nas je snašlo. Drugim rečima, zaslužili smo šta god da nas je snašlo jer smo gadni, dok su oni u Briselu nevini.

I tako sam pokušavao da održim balans između levo i desno, i prebrodim tih nekoliko dana ko Odisej između Skile i Haridbe. A biće tih dana još. Spremte zastave. Ja sam ih, inače, najavljivao u svojim blogovima i knjizi već odavno, jedino u čemu sam se prešao jeste koliko brzo će doći i koliko često će se ponavljati. Nisam nikakav prorok već posmatram svet širom otvorenih očiju, a neke stvari su do te mere očigledne da moraš da prođeš intervenciju na mozgu pa da ih ne vidiš. I ta intervencija se zove medijsko ispiranje mozga, ali desi se da kod nekih ne uspe. Inače, častili su me redovno tada pridevima, tipa fašista, zbog toga što sam islam nazivao onim što jeste – totalitarna, ubilačka ideologija u mnogim elementima slična, a u mnogima još i gora od nacizma. Ogrnuta u veru. Što je čini neizmerno mnogo puta opasnijom. Jer, temeljna je konvencija naše civilizacije da se nečija verovanja ne dovode u pitanje. Da se neko ne uvredi. Sve drugo da, samo vera ne. Tako da, ne brinite za budućnost „terorizma“ (lično sam sklon terminu islam jer ne volim eufemizme). Evo po zapadnim medijima posle Brisela ne prestaju da vrte kako „terorizam nema veze s islamom i kako nikako ne smemo da mešamo tu miroljubivu religiju sa nekoliko radikalizovanih fanatika“, koji su se valjda radikalizovali u odnosu na Bhagavat Gitu a ne Kuran. Oni malobrojni koji su izbegli da fasuju ovaj islamolevičarski moždani virus a koji se usude da progovore, ne stignu dalje od „čekajte, bre, malo ljudi …“ Budu odmah verbalno i medijski linčovani – „Spalite ga, spalite ga! Igra igru Front nasionala!“. Jer sloboda govora, kultura dijaloga, slobodni mediji, temeljne vrednosti zapadnih demokratija.

Žonglirao sam tako sa svoje tri suštastvene ravni – filozofske, intelektualne i emotivne. Traljavo je išlo jer su mi loptice stalno ispadale. Taj filozofski i intelektualni deo trebalo bi da je prost – univerzalnost humanizma. Svi ljudi jednaki u svemu. Svestan sam da je pravda ljudska a ne božanska kategorija (Platon da ga puši) i zato treba raditi svakodnevno kroz neprekidne pomake i borbu na njenom poboljšavanju, uglavnom u pravcu toga da jači ne može neometano da tlači slabije. Da ogrnem, dakle, togu i izađem na fejs i propovedam bratstvo i solidarnost. Jer, u humanizam i verujem, nije da bih išao protiv sebe.

Problem je u tome što sam izgleda sklon Heraklitovom viđenju sveta kao mestu stalnog sukoba. I što umesto da tvrdoglavo istrajavam s hipi propovedi s venčićem maslačaka na glavi, dok kroz nekoliko milenijuma ljudi ne skapiraju stvari, više verujem u efikasnost „dobijanja po pički“ da se narodski izrazim. Iskreno, ja vam uopšte ne verujem u metodu razumnog i strpljivog razgovora sa siledžijom dok on sam ne uvidi sopstvene greške i probudi u sebi empatiju za svoje žrtve. I eventualno kajanje, izvinjenje i kako to već ide. To retko kad funkcioniše i u životu, na invidualnom planu, a kamoli u geopolitičkoj svetskoj areni. Jel vi znate za neki takav slučaj? Ja ne. Dakle, siledžija je dobio po nosu i sve što ja mogu da kažem je – neka je.

Da li će da zastanu i zapitaju se kako se i zašto to dogodilo? Preispitaju se? Neće. A evo i zašto. Kao i muslimani i Belgijanci vam isto tako veruju da su žrtve. I to potpuno nevine. I ja tu mogu da se složim. To da su i muslimani i Belgijanci žrtve. Muslimani su žrtve islama i to će i ostati sve dok se jednog dana ne prekine sa terorom političke korektnosti i otvoreno im se kaže da je njihova divljačka totalitarna ideologija neprihvatljiva za civilizovan svet i da se izvole pozabaviti njenom reformom. A jednom će morati, pitanje je samo još koliko stotina hiljada ljudi će prethodno biti ubijeno (da, da, upravo se o toj brojki radi, druga stvar je što vi prebrojavate samo zapadnoevropske žrtve). A to se neće dogoditi sve dok vi ne prestanete da serete kako je to religija mira koju zloupotrebljava grupica manijaka.

S druge strane, i Belgijanci (Francuzi, Britanci i ko god u budućnosti da strada od džihada) su takođe žrtve. Oni su žrtve svojih vlada i političkih rukovodstava. I na njima je da se takođe time pozabave. Da li će se to dogoditi? Neće. Makar ne još jako dugo. A zašto? Pa upravo zato što Belgijanci žive u ubeđenju da su nevine žrtve i da nemaju nikakve odgovornosti u onome što ih je snašlo. A vi što ih žalite i kačite njihove zastave u tom ubeđenju ih i utvrđujete. Ne može negde ono što se dogodilo u Briselu da bude „pobuna“ i to skroz legalna, a negde terorizam. Ne možeš da koristiš džihad širom planete u skladu sa svojim imperijalističkim ciljevima pri tom i demonizujući njegove žrtve a slaveći dželate a onda kad ti se to vrati kao govno na ventilatoru da jaučeš kako si nevina žrtva. Ne možeš da osuđuješ Rusiju za nepoštovanje ljudskih prava a da Saudijskoj Arabiji dodeliš Legiju časti i mesto u komitetu za ljudska prava pri UN. Mislim, možeš, ali to ima posledice. Pa onda, izvolite, suočite se sa njima.

Drugim rečima, onako kako ja vidim stvari, vi koji tapšete sirote Belgijance po ramenu pri tom deleći pravedničke packe onima s manjkom empatije, pomažete džihad.

Muslimani su sopstvene žrtve, Belgijanci takođe. A mi smo njihove žrtve. Jer uzajamno su se koristili i pomagali u tome da nas satru. A opet smo mi nekako loši.

Roza Luksemburg je jednom rekla da je najrevolucionarniji čin reći ono što jeste. Krenimo od toga. Prestanite da tetošete i sažaljevate krvnike. Već im otvoreno recite ono što jeste. A to je da ne samo da nisu nevine žrtve, već su i zločinci koji ne odgovaraju za svoje zločine. Učinite im uslugu i recite im da su zapravo vrlo krivi za ono što im se desilo. To bi imalo mnogo više smisla i efekta nego kačenje zastave po društvenim mrežama.

Ja, recimo, nemam uopšte nikakav problem da im objasnim. „Zbog ovakvih koji vam podmeću bombe po metroima i aerodromima ste nas bombardovali. Sami ste krivi za ovo što vas je snašlo i što će vas tek snaći. Bosna i Kosovo zbog kojih su Srbi bombardovani i demonizovani i gde su džihadisti igrali fudbal s odrubljenim srpskim glavama sada su glavni evropski snabdevači ISIS-a“. Jednostavno. Ne prija im da čuju, ali se zamisle.

Mi smo u ratu. I on traje već dve decenije bez prestanka. Ako toga niste svesni, operacija na vašem mozgu je uspela. On se ne vodi konvencionalnim sredstvima mada bilo je i prosipanja uranijuma po glavama, nije da nije, iako vas psiho nakaze poput Jelene Milić i Nataše Kandić mogu uskoro početi da ubeđuju kako je uranijum lekovit za reumu i išijas. Ne znam ni za jedan rat u kome stradaju oni koji su ga zakuvali. Stradaju uvek nevini. Tačno je da nije napadnuto sedište NATO-a ili EU u Briselu, već aerodrom. Ipak, Brisel jeste simbolična meta. To je prestonica Evrope, što će reći, uz Vašington, prestonica zapadne civilizacije/demokratije, smrtnog neprijatelja islama.

Ponešto o vrednostima te civilizacije možete naučiti iz činjenice da Belgijanci, bez trunke blama i sasvim otvoreno, kao nacionalnog heroja slave jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Reč je o njihovom kralju Leopoldu II koji je sakaćenjem i robovskim radom u smrt oterao cirka desetinu miliona ljudi. To mu dođe nekih 1.700 Srebrenica. Sa sve ženama i decom. Ili stanovnici Konga nisu ljudi? Ne znam. Do pre nekoliko decenija su ih izlagali u briselskom zoološkom vrtu ko egzotično zverinje.

Evo šta piše na spomeniku ovom zločincu u belgijskom gradu Arlonu – „Poduhvat u Kongu preduzeo sam u interesu civilizacije i za dobro Belgije“. Čiste evropske vrednosti. Belgija je, onako kako ja vidim stvari, genocidna tvorevina. Hrvatska u srcu Beneluksa.

Za sve vas koji se pravednički gnevno pitate koliko je to evropskih žrtava potrebno da se osveti bombardovanje 1999-te, evo odgovora kontrapitanjem – koliko bombi, Hagova, ekonomskog davljenja, ucenjivanja, pljačkanja i mrcvarenja je još potrebno da se Srbi rehabilituju kao ljudi dostojni slobode i života? Jer, onolike žrtve u oba svetska rata na strani saveznika, izgleda nisu dovoljne, iako smo došli do ivice biološkog opstanka. Jer ako smo mi krivi za ono što nas je snašlo, a sklon sam da radije upotrebim izraz „glupost“ umesto „krivica“, onda su i oni krivi za svoja sranja i ne vidim što bi to bila moja sekiracija. Albanci koje hvataju po nemačkim aerodromima s eksplozivom u koferima zovu teroristima, dok su kod nas bili pobunjenici. Pa eto, izvolte, poslužite se sada sopstvenim govnima.

A za one koji se pitaju kakve veze ima Kongo s napadima u Briselu, evo da odgovorim – nemam pojma. Ali mi se dopada da ponavljam priču o Belgiji kao genocidnoj tvorevini. Makar je istinita. Za razliku od ustaško-vatikanskog-EU mita o Velikoj Srbiji.

Razlika između nekadašnjih i današnjih ratova je u tome što se znalo ko ti je neprijatelj i što se očekivalo da ćeš pružiti nekakav kurčev otpor. Ako si slab da se biješ, makar ćeš dušmaninu staviti do znanja da znaš da si porobljen. E, danas više nije tako. Danas se od tebe očekuje ne samo da dušmaninu ljubiš dupe već i da se pretvaraš na sva zvona da ti je najbolji prijatelj. Štaviše, prijatelj koji nema alternativu. I, naravno, njemu ako je loše, ti najviše da naričeš, da ne bi, nedo bog, posumnjao u tvoju lojalnost.Odbrana je postala politički nekorektna.

Umesto da jaučem nad belgijskom nevinošću bez zaštite, pozivam belgijske organe reda i vojsku da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile. Još bolje, u cilju smirivanja napetosti i izbegavanja daljih sukoba apelujem da belgijska vojska i policija ostanu u svojim kasarnama. Ono što ja na TV vidim da se trenutno dešava u Belgiji je brutalna i neumerena upotreba sile nad nevinim muslimanskim stanovništvom. Takođe, pozivam da se Belgija suoči sa svojom prošlošću i poruši sve spomenike i promeni sve nazive ulica koje nose ime kralja Leopolda II. Dalje, krajnje je vreme da se belgijsko društvo demokratizuje i u institucije sitema koje su dominantno belgijske uključi i predstavnike džihadista. Da se u opštinama poput Molenbeka sprovede referendum (pa da vidite kako će da glasaju ti mitski umereni muslimani) a potom da se formira i Zajednica belgijskih šerijatskih opština u kojima će Belgijancima biti zagarantovana sloboda kretanja i autonomija (predlažem snage Arapske lige, kao garant mira).

Jel boli? Neka boli, i treba da boli i tek će da boli. Bol otrežnjuje. Šerijat za Belgiju!

 

 

 

 

 

 

 

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Psihologija – zašto islam stvara čudovišta?

Nicolai Sennels

preveo: AleXandar Lambros

20120729_terrorist_islamist_jpegPsihopate i psihopatološko ponašanje sreću se u svim kulturama i religijama. Ali jedna prevazilazi sve ostale – i to po svim parametrima. Svakodnevna masovna ubistva, teror, proganjanje i egzekucije čitavih porodica koja sprovode sledbenici islama izazivaju mučninu a maštoviti načini koji se pri tome primenjuju (uvek u potrazi za novim i učinkovitijim načinima za ubijanje i terorisanje) su zapanjujući: otmice putničkih aviona koji se potom zakucavaju u nebodere, lov granatama i automatskim puškama na nevine i nenaoružane ljude u tržnim centrima, obmotavanje bombama, korišćenje maketnih aviona kao avione bez pilota, pričvršćivanje rotirajućih sečiva na točkove kamioneta koji se potom koriste kao kosilice za ljude, ubijanje porodica kiselinom ili vatrom, javno vešanje ljudi na kranovima pred publikom koja klikće itd. Čovek ne može da se ne zapita: šta to stvara takav nedostatak empatije i takvu maštovitost za ubijanje zamišljenih neprijatelja?

Ovo je pitanje za psihologe kao što sam ja.

Proučavanje muslimanskog uma

iran_execution-of-gaysNiko se ne rodi kao masovni ubica, siledžija ili nasilni kriminalac. Šta je onda to u muslimanskoj kulturi što na njihovu decu utiče tako da je kasnije među njima toliko mnogo onih spremnih da povrede drugoga?

Kao psiholog u jednom danskom zatvoru za omladince bio sam u jedinstvenoj prilici da proučavam mentalitet muslimana. Među mladim prekršiocima zakona u Danskoj njih 70% su muslimani. Bio sam u prilici da ih poredim sa nemuslimanima iste životne dobi iz manje više istog društvenog miljea. Došao sam do zaključka da islam i muslimanska kultura raspolažu izvesnim psihološkim mehanizmima koji utiču na pojavu kriminalnog ponašanja i ometaju lični razvoj pojedinca.

Svestan sam, naravno, da su muslimani drugačiji i da se ne drže svi nasilnih i izopačenih poruka Kurana i sramnog primera njihovog proroka. Ali, kao što to čine i sve ostale religije, islam utiče na svoje sledbenike i kulturu u kojoj žive.

Može se govoriti o dve grupe psiholoških mehanizama koji, pojedinačno i zajedno, dovode do povećanja nasilnog ponašanja. Jedna je mahom povezana sa samom religijom, čiji je cilj najranija moguća indoktrinacija dece islamskim vrednostima po svaku cenu, uključujući i nasilje i zastrašivanje. Može se razumeti zabrinutost roditelja za versko opredeljenje potomstva ali šerijat za decu koja se opredele za neku drugu religiju propisuje smrtnu kaznu. Druga grupa mehanizama više je kulturološka i psihološka. Ovi kulturološko psihološki mehanizmi su prirodna posledica uticaja religije kakva je islam koja potiče iz 1.400 godina starog plemenskog društva sa vrlo ograničenim mogućnostima za razvoj preko onoga što religija propisuje.

Klasične metode ispiranja mozga u vaspitavanju

Isprati nekome mozak toliko da taj neko čini stvari protiv svoje ljudske prirode – kao što je mrzeti nekoga ili ubiti nevine ljude koje čak i ne poznajete – tradicionalno se postiže kombinacijom dve stvari: bola i ponavljanja. Namerno nanošenje psihičkih i fizičkih patnji slama otpor pojedinca na neprestano ponavljanje poruke.

Totalitarni režimi koriste se ovom metodom da preobrate političke disidente. Vojske u manje civilizovanim zemljama koriste se njome da bi stvorili nemilosrdne vojnike, a razne verske sekte širom sveta takođe je koriste za fanatizovanje svojih sledbenika.

Tokom brojnih razgovora sa više od sto muslimana zaključio sam da su nasilje i neprestano ponavljanje verske poruke preovlađuju u muslimanskim porodicama.

Muslimanska kultura jednostavno nema isti stepen shvatanja ljudskog razvoja koji postoji u civilizovanim društvima i fizičko nanošenje bola i pretnje često su sredstva kojima se daje prednost prilikom podizanja dece. Upravo zbog toga toliko mnogo muslimanskih devojčica kasnije prihvata bračno nasilje a muslimanski dečaci rastu sa idejom da je nasilje prihvatljivo. Ujedno to je i razlog zbog čega devet od desetoro dece koje vlasti u Kopenhagenu oduzmu roditeljima, dolazi iz imigrantskih porodica. Muslimanska tradicija korišćenja bola i zastrašivanja predstavlja deo procesa disciplinovanja dece i naširoko se primenjuje i u muslimanskim školama, čak i na zapadu.

Ovo u kombinaciji sa neprestanim ponavljanjem stihova iz Kurana u muslimanskim školama i porodicama čini decu gotovo nemoćnom da se odbrane od indoktrinacije Kuranom, čak i kad je to protivno sekularnim zakonim, logici i najprostijem razumevanju saosećajnosti.

I kao što nam je poznato iz brojnih psiholoških studija, kada se na ovakav način rano utiče na dete kasnije je potreban neverovatan lični napor da bi se ikakva promena ostvarila. Ne čudi onda što su muslimani uopšte, uprkos nehumanoj prirodi islama i njegovoj očitoj nesposobnosti da svoje sledbenike opremi humorom, saosećanjem i drugim privlačnim kvalitetima, čvršći u svojoj veri od sledbenika bilo koje druge religije.

Četiri psihološka faktora

Ne samo da tradicionalno islamsko vaspitanje dece po metodama liči na klasično ispiranje mozga, već i kultura koju stvara neguje četiri psihološke karakterstike koje dalje omogućavaju i utiču na rast nasilnog ponašanja.

Ta četiri faktora su sledeći: bes, samopouzdanje, odgovornost prema sebi i tolerancija.

Kada je bes u pitanju u zapadnom društvu opšti je konsenzus da on predstavlja odraz slabosti. Nekontrolisane eksplozije ovog neprijatnog osećanja možda su najbrži način da se izgubi ugled, posebno u severnim evropskim zemljama, i mada takvi ljudi mogu izazvati strah oni nikad ne dobijaju poštovanje. U muslimanskoj kulturi bes je mnogo prihvatljiviji i biti u stanju zastrašivati ljude vidi se kao snaga i izvor društvenog statusa. U prilici smo čak da vidimo kako u nekim muslimanskim etničkim grupama i zemljama ponosno proglašavaju čitave dane besa, koristeći se izrazima kakav je „sveti bes“ – izraz koji u miroljubivim kulturama zvuči kontradiktorno.

U zapadnim društvima sposobnost da se podnese konstruktivna kritika kad je ona opravdana ili da se ne reaguje burno kad nije, vidi se kao izraz samopouzdanja i integriteta. Kao što su svi primetili, to nije slučaj među muslimanima. Kod njih se kritika, ma koliko opravdana bila, vidi kao napad na čast i očekuje se da se ona povrati tako što će se protivnik ućutkati, pa ma kako. Muslimani skoro nikada ne pokušavaju da na kritiku odgovore argumentovano. Umesto toga pokušavaju da uguše kritiku pretvarajući se da su uvređeni ili etiketiranjem sagovornika ili pretnjama ili čak i ubistvom.

Treći psihološki faktor tiče se odgovornosti prema sebi i ovde psihološki fenomen poznat kao „mesto (locus) kontrole“ igra glavnu ulogu. Ljudi koji su vaspitavani po zapadnom modelu uglavnom poseduju unutrašnji locus kontrole što će reći da kroz život idu vođeni unutrašnjim faktorima, kao što su sopstveni životni izbori, svetonazori, način reagovanja na osećanja i različite životne situacije itd. Muslimani se vaspitavaju tako da život vide kao nešto što je kontrolisano spolja. Sve što se dogodi je „insha’ Allah“ – božja volja – i brojni verski zakoni, tradicije i moćni muški autoriteti ostavljaju malo prostora za individualnu odgovornost. Ovo je uzrok svetski čuvenom muslimanskom mentalitetu žrtve po kome su svi drugi krivi i trebaju biti kažnjeni za situaciju koju su inače sami stvorili.

Konačno, četvrti psihološki faktor koji muslimane čini tako prijemčivim za nasilne poruke Kurana tiče se tolerancije. Dok zapadna društva uopšteno dobru osobu opisuju kao otvorenu i tolerantnu, muslimanima je rečeno da su superiorniji u odnosu na nemuslimane, da su predodređeni da dominiraju nad nemuslimanima i da se društveno i emocionalno moraju distancirati od nemuslimana. Mnogi stihove mržnje i dehumanizovanja u Kuranu i haditima spram nemuslimana, vrlo nalikuju psihološkoj propagandi kojom se koriste vođe za mentalnu pripremu sopstvenog naroda za rat i ubijanje neprijatelja. Ubiti drugo ljudsko biće je lakše ako ga mrzite i ako ga ne vidite kao ljudsko biće u punoj meri.

Zašto islam stvara čudovišta?

Kulturološki i psihološki koktel besa, niskog stepena samopouzdanja, mentaliteta žrtve, volja da se bude slepo vođen spoljnim autoritetima, i agresivan i diskriminatorski pogled na nemuslimane, a koji im se nameće kroz bol, zastrašivanje i beskonačno ponavljanje (do stepena zatupljivanja) bezbrojnih kuranskih stihova mržnje i nasilja spram nemuslimana, je razlog zbog čega islam stvara čudovišta.

Psihološki problem unutar islama

Problem sa islamom i muslimanskom kulturom je taj što postoji toliko mnogo psiholoških faktora koji njegove sledbenike gura nasilničkom ponašanju prema nemuslimanima tako da je opšti nasilni sukob, barem iz psihološke perspektive, neizbežan. Sa tako jakim pritiskom i tako jakim osećanjima unutar tako velike grupe ljudi gde su svi napujdani protiv nas, suočićemo se sa žestokom olujom, i ne vidim mogućnost da se to predupredi. Da bi se ljudi promenili potrebno je da oni to žele, da im je to dozvoljeno, i da su u stanju da tu promenu izvedu. Samo sićušna manjima muslimana ima te srećne okolnosti.

Suviše mnogo ljudi podcenjuje moć psihološkog uslovljavanja religije i kulture. Kao što smo već videli, ne postoji ta vojska socijalnih radnika, količina socijalne pomoći, slatkorečivih političara, politički korektnih novinara, militantnih promotera demokratije koja bi mogla zaustaviti ove moćne sile. Osetljivi imigracioni i antiislamistički zakoni u našim zemljama mogu ograničiti količinu patnje ali, na osnovu svog obrazovanja i profesionalnog iskustva kao psihologa za muslimane, procenjujem da nećemo biti u stanju da odvratimo ili izbegnemo ovaj višestrani, agresivni pokret protiv naše kulture.

Verujem da mi, kao demokratsko i prosvećeno društvo možemo da se usredsredimo i organizujemo kad je u pitanju očuvanje naših vrednosti i da možemo pobediti u ovom sukobu koji već traje a koji su započeli često urođeni sledbenici šerijata. Veliko pitanje je koliko dostojanstva, građanskih prava, krvi, suza i novca ćemo u tom procesu izgubiti.