Beli islamolevičarski, libertardski rasizam

54230769_1475291832601567_3707728675454582784_nTip koji je izvršio masakr u džamijama na Novom Zelandu u mestu Krajstčerč je beli suprematista. Tako su nam objasnili mediji. Bauk belog suprematizma širi se svetom, sudeći po mobilizaciji medija, javnih i anonimnih ličnosti koji udružuju snage u borbi protiv ovog globalnog zla.

Ubica jeste beli suprematista. Uostalom sam se tako predstavlja. Šta je beli suprematista? Beli suprematizam je rasistička politička doktrina koja veruje da su belci superiorniji u odnosu na druge ljudske rase što im daje pravo da nad njima dominiraju u društvenom, političkom, istorijskom i institucionalnom smilu. Doktrina se nadahnjuje kvazinaučnim i /ili verskim argumentima – striktno biološki gledano rase među ljudima ne postoje (s gledišta nauke različita boja kože nije dovoljna da se govori o rasama u okviru ljudske vrste) a verski motivisan rasizam počiva na autoritetu Biblije i njenom tumačenju po kome su crnci potomci Hama, prokleti i pocrneli od grehova, što će reći od boga predodređeni da služe belcima. Suprematizam je, dakle, složićemo se bez dalje rasprave, moralno apsolutno nedopustiv. Amin za to.

I bezrezervno smatram da smo svi dužni da mu se suprostavljamo.

Ono što je Brenton Tarant na Novom Zelandu učinio, masakrirao 50 muslimana motivisan ideologijom belog suprematizma je nedopustivo. To što se ovakvi napadi ne dešavaju često, a kamoli svakodnevno kao islamistički, nikako ne znači da ne zaslužuje da bude najstrože osuđen. I tu ćemo se složiti.

Ono što me buni je, kako je moguće, budući je čovečanstvo globalno gledano izgleda konačno razvilo svest o moralnoj nedopustivosti rasizma, islam sa svojom ideologijom suprematizma dobija belu kartu za svakodnevne zločine gotovo na industrijskoj skali od strane istih onih ljudi koji se protiv rasizma (i njegovog derivata suprematizma) navodno bore? I to se ne vidi nigde toliko jasno kao kad se desi nešto nalik onome kao što se neki dan desilo u Krajsčerču. Nije da nam je takav jedan nesrećan događaj potreban da bi se osvestili, svedoci smo toga svakog dana kada se liberal leva ekipa upinje da vas proglasi za islamofoba (fašistu, populistu, desničara, belog suprematistu itd) čim se usudite da iznesete neki argument protiv njihove fantazije o mogućnostima multikulture sa muslimanima.

A kad se desi ono što se desilo u Krajstčerču (uzgred, upućujem izazov, setite se sad odmah, bez guglanja, nekog sličnog terorističkog napada na muslimane u zapadnim društvima) liberal leva ekipa diže svoju inkvizicijsku glavu, želi doslovno da vas ućutka po svaku cenu, snagom cenzure i slovom zakona.

Evo vesti, najprostije moguće rečene – nema multikulture sa muslimanima kao većinom. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na planeti.

Dalje, islam je ultimativna suprematistička ideologija. Ne možeš biti supremastičkiji od islama. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na svetu i stanje bilo koje manjine u njima.

U nervnu islama kao ideologije nalazi se pojam kufira -nevernika, nemuslimana. Kufir je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. Nacisti su imali istovetnu ideologiju – svet su delili na arijevce i niže rase. Čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada. Islam propoveda istu stvar – potpunu svetsku dominaciju muslimana u kome će nemuslimani moći da biraju jedino između obespravljenosti i progona ili prelaska na islam. Uostalom, to oni ne prestaju da ponavljaju ali islamolevičari ne žele da čuju. Potpuno je neshvatljivo da islamolevičari neprestano zahtevaju nekakvu najstrožu inkviziciju nad belim suprematizmom, koji svakako postoji ali je u svim zapadnim društvima margina i ogromna većina pripadnika tih društava ima svest o tome da je moralno nedopustiv, a gde se i bacanje svinjskih papaka u dvorište džamije računa kao ozbiljan zločin iz mržnje, dok se istovremeno potpuno ignoriše islamski suprematizam koji je kod muslimana ideološki mainstream a neprekidni i svakodnevni napadi i progoni manjina kao što su hrišćani Bliskog istoka, Jezidi, LGBT zajednica itd, ignorišu.

Ne postoji nikakva ravnoteža između terorističkih napada na muslimane i islamskih terorističkih napada. Nikakva. I insitiranjem na tome da ona ipak postoji dok je matematički i statistički dokazivo da ne postoji, vi zapravo postajete saučesnikom islamskog suprematizma koji se propoveda bilo u „umerenoj“ bilo u „radikalnoj“ formi apsolutno svuda u muslimanskom svetu ukljućujući i džamije na zapadu, ukljućujući i napadnutu džamiju u Krajstčerču u kojoj se „radikalizovao“ konvertit Novozelanđanin Daril Džons koji je 2013. godine poginuo od američkog drona u Jemenu.

Obrnuto srazmerno veštačkoj ravnoteži koju islamolevičari uporno nameću, između zapadnog, belačkog i islamskog terorizma, je zaglušujuća medijska tišina kad su u pitanju islamski zločini protiv ostatka čovečanstva. Često se može čuti apsurdna tvrdnja da su mediji krivi za loš imidž islama u svetu (naime, usredsređujući se samo na loše stvari u njemu, kakav je eto povremeni terorizam) dok je stvarnost potpuno drugačija – činjenica da islam uopšte još uvek ima mesto u civilizovanom svetu je zasluga medija koji osim što nas o njemu ne izveštavaju ili čine to sporadično i netačno, neprestano plasiraju isfantaziranu, nepostojeću i lažnu sliku o njemu.

Seća li se neko napada na crkvu u Pešavaru u Pakistanu iz 2013. godine u kome je poginulo 127 a povređeno više od 250 ljudi? Ili napada na koptsku crkvu u Kairu iz 2016. godine u kome je stradalo 25 ljudi? To nije samo zbog toga što su islamski napadi toliko česti da je teško držati evidenciju i hronologiju u glavi, već i zbog toga što su to bile vesti za jedan dan iza kojih nisu sledile nikakve specijalne emisije, okrugli stolovi, debate ili bilo šta slično ovome što viđamo ovih dana po medijima povodom napada na džamiju u Krajstčerču.

Početkom marta na severu Nigerije muslimani su mačetama izmasakrirali 23 hrišćana. Samo u januaru na severu Nigerije, u oblasti Benue, muslimani su izmasakrirali oko 70 hrišćana. Šta znamo o tome?

Hrišćani raznih denominacija su početkom prošlog veka činili oko trećinu populacije Bliskog istoka. Danas ih ima oko 5%.

U neprestanom tetošenju muslimanima i davanju bele karte da čine zločine po svetu čije ćemo dimenzije ili relativizovati ili ublažavati ili jednostavno kriti, zapadni islamolevičari u suštini ispoljavaju duboki levi, progresivni rasizam. Tetošenjem islama i muslimana oni zapravo otkrivaju svoje duboko uverenje da muslimani nisu sposobni da dobace do osnovnih civilizacijskih normi. Ako to nije rasistički, ja onda ne znam šta je.

U živom uključenju za francuski dnevnik iz Krajstčerča novinar nas je izvestio da se Novozelanđani mobilišu u znak solidarnosti s muslimanskom zajednicom. Šta rade? Donose i ostavljaju halal proizvode u bolnicu u koju su smešteni povređeni u napadu i nude se muslimanima koji se sada plaše da ih ispraćaju na ulicu.

Za moje poimanje stvari ovo je rasizam par excelance. Ja ovo čitam kao „nedorasli ste našim civilizacijskim normama zato vas tetošimo kao retardirane“. Halal meso je meso životinja koje se ubijaju na krajnje primitivan i okrutan način (na stranu sad to što deo prihoda od halal sertifikata odlazi na finasiranje džihada) koji se ama baš nikako ne uklapa u ovaj masovni zapadnjački pokret oslobađanja životinja iz ograničenih i nehumanih uslova života i odgajanja na farmama od kojih se na pojedinim kravama iz zvučnika pušta klasična muzika da bi ublažile stres. Dakle, suspendujemo naše civilizacijske norme da bi tetošili one za koje smo duboko ubeđeni da do njih ne mogu da dobace.

A ideja o pratnji uplašenih muslimana je onoliko rasistička koliko to može biti pored toga što je i apsurdna koliko apsurdna može biti. Otprilike kao da pratite lava u savani da ga ne napadnu antilope. Jer ako iko ima potrebu za pratnjom i zaštitom to su bilo koje manjine, seksualne, etničke, verske, samo reci, u većinski muslimanskim društvima. Ona je potrebna već i većini u zapadnjačkim društvima u kojima već postoje no-go muslimanske zone u koje i policija a kamoli građani, posebno žene, izbegavaju da zalaze.

Taj rasizam, beli islamolevičarski, koji izvire iz uverenja da su muslimani nesposobni da žive u skladu sa civilizacijskim normama zapada, koje, inače, bez ustručavanja i problema zahtevamo od svih, mnogo je opasniji od belog suprematizma. Ovog drugog smo svesni i suprostavljamo mu se, ovaj drugi otvoreno sarađuje s islamofašizmom i njegovim suprematističkim ambicijama, usput uspešno ućutkujući sve nas koji imamo hrabrosti da mu se suprostavimo.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Pravi krivci

rsz_rtsf687Situacija je, dakle, sledeća – neki beli suprematist, neonaci, ultra šta već (dopišite ovde) je na Novom Zelandu u mestu Christchurch upao u džamiju u vreme molitve i pobio silan neki svet. Tačnije, miran, pobožan, muslimanski svet koji je na Novi Zeland došao da ostvari svoje snove o boljem životu. Dakle, normalni ljudi ko i mi.

Pre nego pređem na stvar, dozvolite mi samo da za trenutak izkontempliram nad divno poetičnim podatkom da se napad na džamiju dogodio u mestu koje se zove „Hristova crkva“. Šta mi je tu poetično? Pa to da u mestu s takvim nazivom postoji džamija. U nekom idealnom svetu (multikulturnom kakav recimo postoji u fantaziji današnje evropske liberal levice) to bi bilo isto kao da u Rijadu postoji crkva. Da, you may say I am a dreamerbut I am not the only one.

Za moju poentu nije bitno ni kako se taj lik zove, ni kog je tačno porekla, ni koliko je ljudi u tom napadu nastradalo. Koliko god da ih je nastradalo, nastradalo ih je barem isto toliko u istom danu, a ja bih se ležerno kladio i na više, u među muslimanskim obračunima (šiitsko sunitskim naime) o kojima čujemo slabo šta, ili najčešće ništa, jer mediji nas brižljivo dezinformišu o svemu što se islama tiče, kako bi se u životu očuvao fantazam belog liberal levičara o nekakvoj velikoj islamskoj civilizaciji i kulturi. Da ne pominjem sada koliko je nemuslimana, isto samo danas, stradalo od islama u svetu, koliko je gejeva bačeno s krovova, koliko je žena ubijeno iz „časti“ (one srećnije prošle su s otfikarenim klitorisom i kiselinom bačenom u lice), koliko je maloletnih devojčica na silu udato za matore pedofile, koliko ih je silovano jer je seksualno ropstvo inače halal. Evo, trećeg marta su muslimani u Nigeriji mačetama posekli više od 20 hrišćana, a dvanaest dana je ovoj vesti bilo potrebno da se probije kroz blokadu mejnstrim medija do malih alternativnih i mahom elektronskih medija kakav je jihadwatch. Zamislite našta bi ličilo kad bi čitav dan danas crvenim i velikim slovima svuda flešovalo „anti hrišćanski napad u Nigeriji“. Ne ide, složićemo se. Ne ide u divnom progresiv multi kulti svetu u kakvom treba u budućnosti da (pre)živimo.

Ukratko, bilo bi politički nekorektno, jer danas je dan kad ćemo srati o tome koliko je islamska kultura velika i koliko belo suprematističko zlo predstavlja pretnju za svet.

Pada mi u oči, da od ono malo medija što sam ovim povodom prelistao, niko (sem Kurira, al kad ti Kurir kaže da si lud) napadača ne kvalifikuje kao psihički nestabilnu osobu. Za sada nema ni pomena o teškom odrastanju u siromašnom kvartu, nezaposlenosti, krizi identiteta u novozelandskoj multikulturnoj sredini … Što obično budu neki od mogućih objašnjenja kad musliman na zapadu uz povike „allahu akbar“ nožem nasrne na prolaznike. Jer, kao da između psihičke nestabilnosti i verovanja u 72 hurije koje čekaju da ih ovakav manijak na nebu defloriše, postoji nekakva suštinska razlika. Dakle, uzroci mogu biti razni, sem ideološki. A kad sami napadači, iliti esktremni muslimani kako nam mediji saopštavaju (što je pleonazam jer kako se biva ekstreman u odnosu na izričitu kuransku naredbu da se nevernici ubijaju?) insistiraju na tome da ubijanja čine iz ideoloških pobuda (kao da ‘allahu akbar’ nije dovoljno da se shvati) mediji krenu da nam objašnjavaju da su to fundamentalisti.

Shvatili smo i to. Ok, fundamentalisti su. Pitanje je onda kakvi su to fundamenti ideologije (jer islam nije samo vera, on je iznad svega i ideologija, inače bi negde postojalo nešto nalik zapadnom konceptu sekularizma u većinski muslimanskim zemljama) kad onaj koji odluči da ih se strogo drži, dakle fundamentalista, postane masovni ubica? Fundamenti budizma, na primer, vode neizbežno u veganstvo.

Dakle, novozelandskog teroristu na ovaj bezumni čin nadahnuli su neonacizam i Srbi. Pitanje kako su se neonacizam, Hitler i Srbi našli u istoj korpi ideološkog nadahnuća, može da postavi samo neko ko je u političkom smislu prespavao poslednjih trideset godina. Ili nije gledao holivudska propagandna smeća otprilike isti taj broj godina. To je posledica neizmerno puta ponovljenog poređenja Aušvica i Srebrenice. Holokausta i borbe Srba da izbegnu treći genocid u jednom veku, brojnih američkih, a bogami i domaćih filmova, u kojima su Srbi planetarni zlikovci od kojih se u najnovijem pojavljuju kao odrubljivači nedužnih muslimanskih glava u Bosni. Odrubljivanje glava u Bosni se dogodilo, ali to su činili muslimani a glave su bile srpske.

Ali, takvi detalji, kao što su činjenična istina su, za potrebe određenog političkog narativa ili agende, ne od manjeg, nego od apsolutnog nikakvog značaja. A po nesreći, agendu guraju sledeće grupe, od kojih su svaka pojedinačno i za sebe dovoljno jezive, a udružene su doslovno apokaliptične – američki imperijalizam, evropski liberal levi progresivizam i islamizam.

O tome se radi kad naučite da gledate kroz politički korektan bulšiting. Ok, bilo je tu još nekih ćiriličnih natpisa na oružju, dal bugarskih, beloruskih, nebitno. Nisu oni holivudski bad guys, Srbi su. Inače, istina je da se Srbi bore protiv islama još od 1389. i da su njihove zasluge za spas Evrope, ili baš ako hoćete, zapadne civilizacije, nezanemarljive. Nije to sporno uopšte. Sporno je kako smo uprkos tim zaslugama završili kao krivci za napad na muslimane u Krajstčerču.

I ako mi dopustite, pošto sam se malo u slobodno vreme bavio temom, možda bih mogao da vam dam materijal za razmišljanje.

Onako kako ja vidim stvari, za napad je odgovoran Bernar Anri Levi. Možda ne baš direktno, ali indirektno nesumnjivo. On i svi njegovi ideološki puleni.

On je upravo juče u Amsterdamu održao predstavu „U potrazi za Evropom“ koju je, kako čitam, posvetio protiv Wildersa i uspomeni na dva Van Goga. Wilders je holandski političar, onakav kakve na progresiv EU zapadu po navici zovu ultradesničarima, populistima i islamofobima. Jedan Van Gog je slikar za koga po svoj prilici znate čak i da niste ljubitelj umetnosti (dakle, Holanđanin koji je ušao u kolektivnu evropsku kulturnu svest, što je ok) a drugi je Teo Van Gog, aktivista koga je nožem na ulici na smrt iznabadao, pogađate, musliman. Dakle, u istoj rečenici osudiš čoveka koji neprestano ukazuje na opasnosti islamizacije zapada (i živi pod stalnom policijskom zaštitom) i ukazuje na kuran kao ideološku podlogu terorizmu, i odaš poštu čoveku koje je stradao od muslimanske ruke.

Istom progresiv levom mentalnom akrobatikom je pre neko veče na francuskoj televiziji izjavio sledeće – „Evropa je u Bosni nemo posmatrala kako se uništava (Srbi, opet dobro pogađate) sekularni islam, koji je evropska vrednost“. Na stranu sad to šta bi bilo da nije nemo posmatrala, ove reči dolaze iz usta čoveka koji je za vreme rata u Bosni branio autora „Islamske deklaracije“ u kojoj stoji sledeće –„”Nema laičkog načela. Država treba biti izraz i podržavati moralne koncepte religije“ i „Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Polažući pravo sam uređivati svoj svijet, islam razvidno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području.“

A unitervjuu za sarajevsku TV 10. aprila (oh, gle simbolike, rođendan NDH) 1991. godine – „”Ili će biti kako Muslimani kažu, ili nema dogovora… Desetine hiljada mladih Muslimana spremno je da brani BiH najstrašnijim terorizmom”.

I, eto, ovu evropsku vrednost su Srbi uništili.

Dakle, ovaj mind fuck narativ je, po mom skromnom mišljenju odgovoran za današnji masakr muslimana u Christchurchu. Đe je veza? Pa evo gde – svaki put kad bi neko otvoreno i pošteno progovorio o islamu a likovi, intelektualne i moralne nakaze kakav je Bernar Anri Levi, upru prstom i viknu – islamofob! – (što u prevodu s islamolevičarskog znači „osoba koja o islamu zna više nego što bi muslimani želeli da znate“) uvodi se atmosfera cenzure koja hrani i podstiče, s jedne strane islamofašizam, a s druge banalni beli fašizam kakav je ovog Novozelanđanina.

To je narativ koji muslimanima omogućava da uživaju i koriste svoj status žrtve (što oni i jesu, ali žrtve islama a ne zapadnjačke netolerantnosti) dok su u suštini predatori. To je takođe narativ koji omogućava da se prave žrtve (Srbi recimo) proglase zločincima. I to je na kraju narativ koji nas istinske liberale i istinske demokrate, pretvara u fašiste ili populiste u najmanju ruku, što cenzuru čini neophodnom.

Ja sam intimno duboko ubeđen, da uprkos suzama i izrazima saučešća za nedužnom muslimanskom zajednicom Novog Zelanda, od kojih danas ne može da se živi po društvenim mrežama, islamolevičarska, liberal progresiv i drugosrbijanska ekipa umiru od radosti, a neki su doživeli i orgazam.

Jer ovo im daje pravo za sve, posebno ako baš današnji dan, i današnji povod, ko zaboga ja sada, iskoristimo da ukažemo na to da je islam ideologija u svemu slična nacizmu i planetarna pošast u odnosu na koju globalno zagrevanje deluje ko bezazlen problem. Ovo im potvrđuje superiornu moralnu poziciju koja na dnevnoj bazi ne pije vodu jer ih stvarnost demantuje i to uprkos brižljivoj medijskoj cenzuri.

Čim je social justice warior (SJW) kuknjava jutros krenula setio sam se razgovora nekog muftije i pravoslavnog popa na televiziji onomad kad je bila zapaljena niška džamija. Ne sećam se imena, ali muftija je bez kraja i konca verglao o jadnim muslimanima, žrtvama velikosrpskog nacionalizma, la la la …. Pop ćuti, sluša i kad dobija reč počinje sa – „zadivljujuće je kako ste sve one srpske crkve i manastire na Kosmetu, što oskrnavljene što uništene, uspeli da izjednačite sa ovom jednom džamijom …. „ Taj rad.

Hvala, nisam kupac.

 

 

Šerijat za Belgiju!

12421536_10207694691637555_2068124738_nEvo strašne istine o meni – nisam nimalo saosećao sa Briselom pre neki dan. Ič. Nije da nisam pokušavao. Pokušao sam da izmantram dok mi ne utrne mozak da su to nevine žrtve i da čovek po prirodi stvari mora da saoseća sa nevinim žrtvama. To je mogao da bude neko moj. To je moglo da bude u Beogradu. Oh, wait.

Volim o sebi da mislim kao dobrom čoveku, pa me je ovo što ne saosećam sa nevinim žrtvama malo žuljalo, iskren da budem. Bio sam takođe malo i u problemu sa ovim što su na mrežama slavili. Nije u redu. Mislim, valjda nije. Ne možeš, jednostavno ne možeš da se raduješ nečijoj smrti. Namerno izbegavam reč „nesreći“. Takođe sam bio u problemu s ovima što su naricali. Ne zbog toga što im je narikanje isključivo i dokazano selektivno, jer za naricanje materijala ima svakodnevno, po čitavom svetu, već i zbog toga što je ono išlo u paketu sa slovom o tome koliko smo mi Srbi gadni. Toliko gadni da nije ni čudo što nas je snašlo sve što nas je snašlo. Drugim rečima, zaslužili smo šta god da nas je snašlo jer smo gadni, dok su oni u Briselu nevini.

I tako sam pokušavao da održim balans između levo i desno, i prebrodim tih nekoliko dana ko Odisej između Skile i Haridbe. A biće tih dana još. Spremte zastave. Ja sam ih, inače, najavljivao u svojim blogovima i knjizi već odavno, jedino u čemu sam se prešao jeste koliko brzo će doći i koliko često će se ponavljati. Nisam nikakav prorok već posmatram svet širom otvorenih očiju, a neke stvari su do te mere očigledne da moraš da prođeš intervenciju na mozgu pa da ih ne vidiš. I ta intervencija se zove medijsko ispiranje mozga, ali desi se da kod nekih ne uspe. Inače, častili su me redovno tada pridevima, tipa fašista, zbog toga što sam islam nazivao onim što jeste – totalitarna, ubilačka ideologija u mnogim elementima slična, a u mnogima još i gora od nacizma. Ogrnuta u veru. Što je čini neizmerno mnogo puta opasnijom. Jer, temeljna je konvencija naše civilizacije da se nečija verovanja ne dovode u pitanje. Da se neko ne uvredi. Sve drugo da, samo vera ne. Tako da, ne brinite za budućnost „terorizma“ (lično sam sklon terminu islam jer ne volim eufemizme). Evo po zapadnim medijima posle Brisela ne prestaju da vrte kako „terorizam nema veze s islamom i kako nikako ne smemo da mešamo tu miroljubivu religiju sa nekoliko radikalizovanih fanatika“, koji su se valjda radikalizovali u odnosu na Bhagavat Gitu a ne Kuran. Oni malobrojni koji su izbegli da fasuju ovaj islamolevičarski moždani virus a koji se usude da progovore, ne stignu dalje od „čekajte, bre, malo ljudi …“ Budu odmah verbalno i medijski linčovani – „Spalite ga, spalite ga! Igra igru Front nasionala!“. Jer sloboda govora, kultura dijaloga, slobodni mediji, temeljne vrednosti zapadnih demokratija.

Žonglirao sam tako sa svoje tri suštastvene ravni – filozofske, intelektualne i emotivne. Traljavo je išlo jer su mi loptice stalno ispadale. Taj filozofski i intelektualni deo trebalo bi da je prost – univerzalnost humanizma. Svi ljudi jednaki u svemu. Svestan sam da je pravda ljudska a ne božanska kategorija (Platon da ga puši) i zato treba raditi svakodnevno kroz neprekidne pomake i borbu na njenom poboljšavanju, uglavnom u pravcu toga da jači ne može neometano da tlači slabije. Da ogrnem, dakle, togu i izađem na fejs i propovedam bratstvo i solidarnost. Jer, u humanizam i verujem, nije da bih išao protiv sebe.

Problem je u tome što sam izgleda sklon Heraklitovom viđenju sveta kao mestu stalnog sukoba. I što umesto da tvrdoglavo istrajavam s hipi propovedi s venčićem maslačaka na glavi, dok kroz nekoliko milenijuma ljudi ne skapiraju stvari, više verujem u efikasnost „dobijanja po pički“ da se narodski izrazim. Iskreno, ja vam uopšte ne verujem u metodu razumnog i strpljivog razgovora sa siledžijom dok on sam ne uvidi sopstvene greške i probudi u sebi empatiju za svoje žrtve. I eventualno kajanje, izvinjenje i kako to već ide. To retko kad funkcioniše i u životu, na invidualnom planu, a kamoli u geopolitičkoj svetskoj areni. Jel vi znate za neki takav slučaj? Ja ne. Dakle, siledžija je dobio po nosu i sve što ja mogu da kažem je – neka je.

Da li će da zastanu i zapitaju se kako se i zašto to dogodilo? Preispitaju se? Neće. A evo i zašto. Kao i muslimani i Belgijanci vam isto tako veruju da su žrtve. I to potpuno nevine. I ja tu mogu da se složim. To da su i muslimani i Belgijanci žrtve. Muslimani su žrtve islama i to će i ostati sve dok se jednog dana ne prekine sa terorom političke korektnosti i otvoreno im se kaže da je njihova divljačka totalitarna ideologija neprihvatljiva za civilizovan svet i da se izvole pozabaviti njenom reformom. A jednom će morati, pitanje je samo još koliko stotina hiljada ljudi će prethodno biti ubijeno (da, da, upravo se o toj brojki radi, druga stvar je što vi prebrojavate samo zapadnoevropske žrtve). A to se neće dogoditi sve dok vi ne prestanete da serete kako je to religija mira koju zloupotrebljava grupica manijaka.

S druge strane, i Belgijanci (Francuzi, Britanci i ko god u budućnosti da strada od džihada) su takođe žrtve. Oni su žrtve svojih vlada i političkih rukovodstava. I na njima je da se takođe time pozabave. Da li će se to dogoditi? Neće. Makar ne još jako dugo. A zašto? Pa upravo zato što Belgijanci žive u ubeđenju da su nevine žrtve i da nemaju nikakve odgovornosti u onome što ih je snašlo. A vi što ih žalite i kačite njihove zastave u tom ubeđenju ih i utvrđujete. Ne može negde ono što se dogodilo u Briselu da bude „pobuna“ i to skroz legalna, a negde terorizam. Ne možeš da koristiš džihad širom planete u skladu sa svojim imperijalističkim ciljevima pri tom i demonizujući njegove žrtve a slaveći dželate a onda kad ti se to vrati kao govno na ventilatoru da jaučeš kako si nevina žrtva. Ne možeš da osuđuješ Rusiju za nepoštovanje ljudskih prava a da Saudijskoj Arabiji dodeliš Legiju časti i mesto u komitetu za ljudska prava pri UN. Mislim, možeš, ali to ima posledice. Pa onda, izvolite, suočite se sa njima.

Drugim rečima, onako kako ja vidim stvari, vi koji tapšete sirote Belgijance po ramenu pri tom deleći pravedničke packe onima s manjkom empatije, pomažete džihad.

Muslimani su sopstvene žrtve, Belgijanci takođe. A mi smo njihove žrtve. Jer uzajamno su se koristili i pomagali u tome da nas satru. A opet smo mi nekako loši.

Roza Luksemburg je jednom rekla da je najrevolucionarniji čin reći ono što jeste. Krenimo od toga. Prestanite da tetošete i sažaljevate krvnike. Već im otvoreno recite ono što jeste. A to je da ne samo da nisu nevine žrtve, već su i zločinci koji ne odgovaraju za svoje zločine. Učinite im uslugu i recite im da su zapravo vrlo krivi za ono što im se desilo. To bi imalo mnogo više smisla i efekta nego kačenje zastave po društvenim mrežama.

Ja, recimo, nemam uopšte nikakav problem da im objasnim. „Zbog ovakvih koji vam podmeću bombe po metroima i aerodromima ste nas bombardovali. Sami ste krivi za ovo što vas je snašlo i što će vas tek snaći. Bosna i Kosovo zbog kojih su Srbi bombardovani i demonizovani i gde su džihadisti igrali fudbal s odrubljenim srpskim glavama sada su glavni evropski snabdevači ISIS-a“. Jednostavno. Ne prija im da čuju, ali se zamisle.

Mi smo u ratu. I on traje već dve decenije bez prestanka. Ako toga niste svesni, operacija na vašem mozgu je uspela. On se ne vodi konvencionalnim sredstvima mada bilo je i prosipanja uranijuma po glavama, nije da nije, iako vas psiho nakaze poput Jelene Milić i Nataše Kandić mogu uskoro početi da ubeđuju kako je uranijum lekovit za reumu i išijas. Ne znam ni za jedan rat u kome stradaju oni koji su ga zakuvali. Stradaju uvek nevini. Tačno je da nije napadnuto sedište NATO-a ili EU u Briselu, već aerodrom. Ipak, Brisel jeste simbolična meta. To je prestonica Evrope, što će reći, uz Vašington, prestonica zapadne civilizacije/demokratije, smrtnog neprijatelja islama.

Ponešto o vrednostima te civilizacije možete naučiti iz činjenice da Belgijanci, bez trunke blama i sasvim otvoreno, kao nacionalnog heroja slave jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Reč je o njihovom kralju Leopoldu II koji je sakaćenjem i robovskim radom u smrt oterao cirka desetinu miliona ljudi. To mu dođe nekih 1.700 Srebrenica. Sa sve ženama i decom. Ili stanovnici Konga nisu ljudi? Ne znam. Do pre nekoliko decenija su ih izlagali u briselskom zoološkom vrtu ko egzotično zverinje.

Evo šta piše na spomeniku ovom zločincu u belgijskom gradu Arlonu – „Poduhvat u Kongu preduzeo sam u interesu civilizacije i za dobro Belgije“. Čiste evropske vrednosti. Belgija je, onako kako ja vidim stvari, genocidna tvorevina. Hrvatska u srcu Beneluksa.

Za sve vas koji se pravednički gnevno pitate koliko je to evropskih žrtava potrebno da se osveti bombardovanje 1999-te, evo odgovora kontrapitanjem – koliko bombi, Hagova, ekonomskog davljenja, ucenjivanja, pljačkanja i mrcvarenja je još potrebno da se Srbi rehabilituju kao ljudi dostojni slobode i života? Jer, onolike žrtve u oba svetska rata na strani saveznika, izgleda nisu dovoljne, iako smo došli do ivice biološkog opstanka. Jer ako smo mi krivi za ono što nas je snašlo, a sklon sam da radije upotrebim izraz „glupost“ umesto „krivica“, onda su i oni krivi za svoja sranja i ne vidim što bi to bila moja sekiracija. Albanci koje hvataju po nemačkim aerodromima s eksplozivom u koferima zovu teroristima, dok su kod nas bili pobunjenici. Pa eto, izvolte, poslužite se sada sopstvenim govnima.

A za one koji se pitaju kakve veze ima Kongo s napadima u Briselu, evo da odgovorim – nemam pojma. Ali mi se dopada da ponavljam priču o Belgiji kao genocidnoj tvorevini. Makar je istinita. Za razliku od ustaško-vatikanskog-EU mita o Velikoj Srbiji.

Razlika između nekadašnjih i današnjih ratova je u tome što se znalo ko ti je neprijatelj i što se očekivalo da ćeš pružiti nekakav kurčev otpor. Ako si slab da se biješ, makar ćeš dušmaninu staviti do znanja da znaš da si porobljen. E, danas više nije tako. Danas se od tebe očekuje ne samo da dušmaninu ljubiš dupe već i da se pretvaraš na sva zvona da ti je najbolji prijatelj. Štaviše, prijatelj koji nema alternativu. I, naravno, njemu ako je loše, ti najviše da naričeš, da ne bi, nedo bog, posumnjao u tvoju lojalnost.Odbrana je postala politički nekorektna.

Umesto da jaučem nad belgijskom nevinošću bez zaštite, pozivam belgijske organe reda i vojsku da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile. Još bolje, u cilju smirivanja napetosti i izbegavanja daljih sukoba apelujem da belgijska vojska i policija ostanu u svojim kasarnama. Ono što ja na TV vidim da se trenutno dešava u Belgiji je brutalna i neumerena upotreba sile nad nevinim muslimanskim stanovništvom. Takođe, pozivam da se Belgija suoči sa svojom prošlošću i poruši sve spomenike i promeni sve nazive ulica koje nose ime kralja Leopolda II. Dalje, krajnje je vreme da se belgijsko društvo demokratizuje i u institucije sitema koje su dominantno belgijske uključi i predstavnike džihadista. Da se u opštinama poput Molenbeka sprovede referendum (pa da vidite kako će da glasaju ti mitski umereni muslimani) a potom da se formira i Zajednica belgijskih šerijatskih opština u kojima će Belgijancima biti zagarantovana sloboda kretanja i autonomija (predlažem snage Arapske lige, kao garant mira).

Jel boli? Neka boli, i treba da boli i tek će da boli. Bol otrežnjuje. Šerijat za Belgiju!

 

 

 

 

 

 

 

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Psihologija – zašto islam stvara čudovišta?

Nicolai Sennels

preveo: AleXandar Lambros

20120729_terrorist_islamist_jpegPsihopate i psihopatološko ponašanje sreću se u svim kulturama i religijama. Ali jedna prevazilazi sve ostale – i to po svim parametrima. Svakodnevna masovna ubistva, teror, proganjanje i egzekucije čitavih porodica koja sprovode sledbenici islama izazivaju mučninu a maštoviti načini koji se pri tome primenjuju (uvek u potrazi za novim i učinkovitijim načinima za ubijanje i terorisanje) su zapanjujući: otmice putničkih aviona koji se potom zakucavaju u nebodere, lov granatama i automatskim puškama na nevine i nenaoružane ljude u tržnim centrima, obmotavanje bombama, korišćenje maketnih aviona kao avione bez pilota, pričvršćivanje rotirajućih sečiva na točkove kamioneta koji se potom koriste kao kosilice za ljude, ubijanje porodica kiselinom ili vatrom, javno vešanje ljudi na kranovima pred publikom koja klikće itd. Čovek ne može da se ne zapita: šta to stvara takav nedostatak empatije i takvu maštovitost za ubijanje zamišljenih neprijatelja?

Ovo je pitanje za psihologe kao što sam ja.

Proučavanje muslimanskog uma

iran_execution-of-gaysNiko se ne rodi kao masovni ubica, siledžija ili nasilni kriminalac. Šta je onda to u muslimanskoj kulturi što na njihovu decu utiče tako da je kasnije među njima toliko mnogo onih spremnih da povrede drugoga?

Kao psiholog u jednom danskom zatvoru za omladince bio sam u jedinstvenoj prilici da proučavam mentalitet muslimana. Među mladim prekršiocima zakona u Danskoj njih 70% su muslimani. Bio sam u prilici da ih poredim sa nemuslimanima iste životne dobi iz manje više istog društvenog miljea. Došao sam do zaključka da islam i muslimanska kultura raspolažu izvesnim psihološkim mehanizmima koji utiču na pojavu kriminalnog ponašanja i ometaju lični razvoj pojedinca.

Svestan sam, naravno, da su muslimani drugačiji i da se ne drže svi nasilnih i izopačenih poruka Kurana i sramnog primera njihovog proroka. Ali, kao što to čine i sve ostale religije, islam utiče na svoje sledbenike i kulturu u kojoj žive.

Može se govoriti o dve grupe psiholoških mehanizama koji, pojedinačno i zajedno, dovode do povećanja nasilnog ponašanja. Jedna je mahom povezana sa samom religijom, čiji je cilj najranija moguća indoktrinacija dece islamskim vrednostima po svaku cenu, uključujući i nasilje i zastrašivanje. Može se razumeti zabrinutost roditelja za versko opredeljenje potomstva ali šerijat za decu koja se opredele za neku drugu religiju propisuje smrtnu kaznu. Druga grupa mehanizama više je kulturološka i psihološka. Ovi kulturološko psihološki mehanizmi su prirodna posledica uticaja religije kakva je islam koja potiče iz 1.400 godina starog plemenskog društva sa vrlo ograničenim mogućnostima za razvoj preko onoga što religija propisuje.

Klasične metode ispiranja mozga u vaspitavanju

Isprati nekome mozak toliko da taj neko čini stvari protiv svoje ljudske prirode – kao što je mrzeti nekoga ili ubiti nevine ljude koje čak i ne poznajete – tradicionalno se postiže kombinacijom dve stvari: bola i ponavljanja. Namerno nanošenje psihičkih i fizičkih patnji slama otpor pojedinca na neprestano ponavljanje poruke.

Totalitarni režimi koriste se ovom metodom da preobrate političke disidente. Vojske u manje civilizovanim zemljama koriste se njome da bi stvorili nemilosrdne vojnike, a razne verske sekte širom sveta takođe je koriste za fanatizovanje svojih sledbenika.

Tokom brojnih razgovora sa više od sto muslimana zaključio sam da su nasilje i neprestano ponavljanje verske poruke preovlađuju u muslimanskim porodicama.

Muslimanska kultura jednostavno nema isti stepen shvatanja ljudskog razvoja koji postoji u civilizovanim društvima i fizičko nanošenje bola i pretnje često su sredstva kojima se daje prednost prilikom podizanja dece. Upravo zbog toga toliko mnogo muslimanskih devojčica kasnije prihvata bračno nasilje a muslimanski dečaci rastu sa idejom da je nasilje prihvatljivo. Ujedno to je i razlog zbog čega devet od desetoro dece koje vlasti u Kopenhagenu oduzmu roditeljima, dolazi iz imigrantskih porodica. Muslimanska tradicija korišćenja bola i zastrašivanja predstavlja deo procesa disciplinovanja dece i naširoko se primenjuje i u muslimanskim školama, čak i na zapadu.

Ovo u kombinaciji sa neprestanim ponavljanjem stihova iz Kurana u muslimanskim školama i porodicama čini decu gotovo nemoćnom da se odbrane od indoktrinacije Kuranom, čak i kad je to protivno sekularnim zakonim, logici i najprostijem razumevanju saosećajnosti.

I kao što nam je poznato iz brojnih psiholoških studija, kada se na ovakav način rano utiče na dete kasnije je potreban neverovatan lični napor da bi se ikakva promena ostvarila. Ne čudi onda što su muslimani uopšte, uprkos nehumanoj prirodi islama i njegovoj očitoj nesposobnosti da svoje sledbenike opremi humorom, saosećanjem i drugim privlačnim kvalitetima, čvršći u svojoj veri od sledbenika bilo koje druge religije.

Četiri psihološka faktora

Ne samo da tradicionalno islamsko vaspitanje dece po metodama liči na klasično ispiranje mozga, već i kultura koju stvara neguje četiri psihološke karakterstike koje dalje omogućavaju i utiču na rast nasilnog ponašanja.

Ta četiri faktora su sledeći: bes, samopouzdanje, odgovornost prema sebi i tolerancija.

Kada je bes u pitanju u zapadnom društvu opšti je konsenzus da on predstavlja odraz slabosti. Nekontrolisane eksplozije ovog neprijatnog osećanja možda su najbrži način da se izgubi ugled, posebno u severnim evropskim zemljama, i mada takvi ljudi mogu izazvati strah oni nikad ne dobijaju poštovanje. U muslimanskoj kulturi bes je mnogo prihvatljiviji i biti u stanju zastrašivati ljude vidi se kao snaga i izvor društvenog statusa. U prilici smo čak da vidimo kako u nekim muslimanskim etničkim grupama i zemljama ponosno proglašavaju čitave dane besa, koristeći se izrazima kakav je „sveti bes“ – izraz koji u miroljubivim kulturama zvuči kontradiktorno.

U zapadnim društvima sposobnost da se podnese konstruktivna kritika kad je ona opravdana ili da se ne reaguje burno kad nije, vidi se kao izraz samopouzdanja i integriteta. Kao što su svi primetili, to nije slučaj među muslimanima. Kod njih se kritika, ma koliko opravdana bila, vidi kao napad na čast i očekuje se da se ona povrati tako što će se protivnik ućutkati, pa ma kako. Muslimani skoro nikada ne pokušavaju da na kritiku odgovore argumentovano. Umesto toga pokušavaju da uguše kritiku pretvarajući se da su uvređeni ili etiketiranjem sagovornika ili pretnjama ili čak i ubistvom.

Treći psihološki faktor tiče se odgovornosti prema sebi i ovde psihološki fenomen poznat kao „mesto (locus) kontrole“ igra glavnu ulogu. Ljudi koji su vaspitavani po zapadnom modelu uglavnom poseduju unutrašnji locus kontrole što će reći da kroz život idu vođeni unutrašnjim faktorima, kao što su sopstveni životni izbori, svetonazori, način reagovanja na osećanja i različite životne situacije itd. Muslimani se vaspitavaju tako da život vide kao nešto što je kontrolisano spolja. Sve što se dogodi je „insha’ Allah“ – božja volja – i brojni verski zakoni, tradicije i moćni muški autoriteti ostavljaju malo prostora za individualnu odgovornost. Ovo je uzrok svetski čuvenom muslimanskom mentalitetu žrtve po kome su svi drugi krivi i trebaju biti kažnjeni za situaciju koju su inače sami stvorili.

Konačno, četvrti psihološki faktor koji muslimane čini tako prijemčivim za nasilne poruke Kurana tiče se tolerancije. Dok zapadna društva uopšteno dobru osobu opisuju kao otvorenu i tolerantnu, muslimanima je rečeno da su superiorniji u odnosu na nemuslimane, da su predodređeni da dominiraju nad nemuslimanima i da se društveno i emocionalno moraju distancirati od nemuslimana. Mnogi stihove mržnje i dehumanizovanja u Kuranu i haditima spram nemuslimana, vrlo nalikuju psihološkoj propagandi kojom se koriste vođe za mentalnu pripremu sopstvenog naroda za rat i ubijanje neprijatelja. Ubiti drugo ljudsko biće je lakše ako ga mrzite i ako ga ne vidite kao ljudsko biće u punoj meri.

Zašto islam stvara čudovišta?

Kulturološki i psihološki koktel besa, niskog stepena samopouzdanja, mentaliteta žrtve, volja da se bude slepo vođen spoljnim autoritetima, i agresivan i diskriminatorski pogled na nemuslimane, a koji im se nameće kroz bol, zastrašivanje i beskonačno ponavljanje (do stepena zatupljivanja) bezbrojnih kuranskih stihova mržnje i nasilja spram nemuslimana, je razlog zbog čega islam stvara čudovišta.

Psihološki problem unutar islama

Problem sa islamom i muslimanskom kulturom je taj što postoji toliko mnogo psiholoških faktora koji njegove sledbenike gura nasilničkom ponašanju prema nemuslimanima tako da je opšti nasilni sukob, barem iz psihološke perspektive, neizbežan. Sa tako jakim pritiskom i tako jakim osećanjima unutar tako velike grupe ljudi gde su svi napujdani protiv nas, suočićemo se sa žestokom olujom, i ne vidim mogućnost da se to predupredi. Da bi se ljudi promenili potrebno je da oni to žele, da im je to dozvoljeno, i da su u stanju da tu promenu izvedu. Samo sićušna manjima muslimana ima te srećne okolnosti.

Suviše mnogo ljudi podcenjuje moć psihološkog uslovljavanja religije i kulture. Kao što smo već videli, ne postoji ta vojska socijalnih radnika, količina socijalne pomoći, slatkorečivih političara, politički korektnih novinara, militantnih promotera demokratije koja bi mogla zaustaviti ove moćne sile. Osetljivi imigracioni i antiislamistički zakoni u našim zemljama mogu ograničiti količinu patnje ali, na osnovu svog obrazovanja i profesionalnog iskustva kao psihologa za muslimane, procenjujem da nećemo biti u stanju da odvratimo ili izbegnemo ovaj višestrani, agresivni pokret protiv naše kulture.

Verujem da mi, kao demokratsko i prosvećeno društvo možemo da se usredsredimo i organizujemo kad je u pitanju očuvanje naših vrednosti i da možemo pobediti u ovom sukobu koji već traje a koji su započeli često urođeni sledbenici šerijata. Veliko pitanje je koliko dostojanstva, građanskih prava, krvi, suza i novca ćemo u tom procesu izgubiti.