Vučićizam

Kad u manje veselim životnim trenucima krenem da brojim svoje blagoslove da iz njih izvučem posrnulu motivaciju, obavezno u njih uvrstim i velika umetnička dela koja sam imao prilike da uživo pogledam. Dobro zdravlje, dobro porodica, dobro krov nad glavom i parče hleba i što ne moram da pešačim po kanticu blatnjave vode 45 kilometara po trnju i suncu. Slažem se. Ali meni je umetnost ta fina granica između postojanja i življenja, nešto što mi je potrebno da hranim svoju utopiju da će lepota spasiti svet, lekovita obloga na moju anksioznost od zastrašujuće pomisli da bi život mogao biti samo čista biohemija. Neke su stvari bile toliko lepe da su doslovno zabolele. Botičeli recimo. Neke su mamile suze, jer su bile savršene, a potraga za savršenstvom je put u ludilo. Grčka statua Efeb s Antikitere, recimo. Neke su mi opasno grčile moždane vijuge i čašile mi užlebljeni pogled na stvarnost. Kao Rene Magrit. Kandinski, na koga mi je samo jedan jedini pogled izbliza, razrešio misteriju apstraktnog slikarstva s kojom sam konačno naslutio i misteriju kosmosa. Neke su stvari bile toliko brutalne u svojoj iskrenosti da su mi onako psihoanalitički na površinu izvlačile moje zatrpane traume i strahove i terale me da se suočim sa njima. Književnost i filmovi uglavnom. Te koje su ostavljale najjači utisak i koje ne zaboravljam ni godinama kasnije, pomažu mi da obrazujem svojevrsnu ličnu „emocionalnu geografiju“. Tako to zovem. Gde sam to u datom trenutku bio, i u kakvom sam psihoemotivnom stanju bio. I u koji me je tačno to nerv određeno delo pogodilo, kad sam oko njega uspeo da iskonstruišem čitavu mini memorijsku karticu života, koju mogu da izvučem u bilo kom trenutku, a što će mi jednog dana možda biti posebno dragoceno.

Jedno od tih dela koja su me oduvala, bila je i video instalacija Madonninog The Beast Within sa Reinvention turneje. Zašto izvlačim baš to? Samo zbog forme dela, koja je, ko što rekoh, video instalacija. U stanju sam da savršeno živo taj trenutak prizovem u sećanje. Mrak Vembli dvorane, uzbuđenje gotovo opipljivo u vazduhu, njen glas koji odjednom odjekuje iz zvučnika … „proročanstvo, proročanstvo“. I, bum! Eksplozija estetike, osećanja, zadivljenosti nalik onoj koju osetite kad u vedroj letnjoj noći punoj zvezda meditirate nad beskrajem kosmosa i svojom prolaznošću. Stihovi Otkrovenja Jovanovog i Madonna kao baktrijska kraljica. Dva milenijuma sažvakavano i prežvakavano hrišćanstvo u nadrenesansnoj formi u posthrišćanskoj 2004. godini. Duh epohe.

I, ono što za mene velika dela čine, mogu tačno da vam rekonstruišem tu 2004. godinu, gde sam emotivno, psihički, estetski i misaono bio, samo na osnovu tog jednog bljeska koji mi se trajno urezao u sećanje.

Zna to Madonna. Jedan njen drugi video rad završio je u trajnoj postavci muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Sećam se da kad sam naleteo na taj podatak, da sam dugo razmišljao nad sopstvenim konzervativizmom, njegovim korenima i time kako je moguće da sam ga, evo do tog trenutka, bio nesvestan. A još imam i diplomu iz istorije umetnosti. Video instalacija?! U stalnoj postavci?! Pa sam samom sebi, sećam se, održao jedno predavanje na problem koji su mi učenici svojevremeno znali često da postave a koji može da se sažme u ovo suštinsko pitanje – „Zašto danas umetnici ne prave lepa dela kao što su to radili antički Grci?“ Ili, preformulisano, problem ideje i forme.

17309011_758134841021660_629593657257789355_nInače, s istorijom umetnosti, to će vam potvrditi svi koji su se njome „zamlaćivali“ (izraz moje majke) a ja studiozno jesam, prava zabava počinje od impresionista. Koji, eto, danas deluju čudesno klasično, da je teško zamisliti oko čega se pre samo stotinak godina dizala tolika galama. Pa onda se žurka zahuktava sa svim onim –izmima prve polovine dvadesetog veka, da bi smor nastao, a ovde govorim u svoje i svoje isključivo ime i ne stajem iza autoriteta diplome, sa Vorholom. Izuzev, možda, njegove Zlatne Merilin celokupan njegov opus izaziva mi razdražljivost i dosadu, ko slavina koja curi a kapljice tupo i besomučno udaraju u sudoperu. Voleo bih da mogu da se ogradim prostom ravnodušnošću, za koju držim da je sasvim legitimna u pitanjima umetnosti i njene vrednosti, ali se bojim da gajim, kako prema liku tako i prema delu, latentno neprijateljstvo. Film Empire? (osam sati i pet minuta slowmotiona Empire State Building u Njujorku). Aj ne seri.

Ako treba da izdvojim umetnika posle koga je svako sranje bilo moguće, a posebno u skladu sa proklamovanim manifestom da je „najveća umetnost zgrtanje love“, onda je to Vorhol.

Naravno, nedostatak čvrstih estetskih i idejnih postulata kojih smo se kroz istoriju mogli držati, može da vas frustrira ili zabavlja. Ja sam odlučio da me zabavlja. Unosim, štaviše, u to toliko strasti, da sam postao i kolekcionar.

Tako neki dan, na netu naletim na kolaž fotografiju koju čine 19 naslovnih strana novina Informer. Pored logoa, sve su imale još jednu zajedničku stvar, naime apokaliptični naslov o zaveri protiv Vučića. Jedan maštovitiji od drugog, Holivud bi mogao da se osveži Vučićevićevom ekipom, a ako zafali nadahnuća za novi horor serijal potrebno je samo da lično uredniku Vučićeviću uzmu voštani otisak lica. U duh mi iskrsnuše Vorholove konzerve Kempbel supe. Pomislih – jebote, ovo je Vorhol, samo rokoko. Ovo treba poređati i uramiti, baš kao Vorholove konzerve, i smestiti u muzej. Za nekoliko decenija imaće i dokumentrani i umetnički značaj. Našao sam mu čak i naslov, koji možda nije originalan, ali je adekvatan – Kad jaganjci utihnu. Strava i genijalnost u jednom. Tad sam, beležeći sebi u notes „nabaviti 19 brojeva Informera“ pomislio kako Vučić možda nije samo lud, kako sam verovao, već i genijalan. Baš kao Hanibal Hektor.

Uvek držim svoju reč

Potvrda je stigla samo nekoliko dana kasnije. Da, Vučić je i lud i genijalan. Predizborni spot Uvek držim svoju reč. Ako su Madonine video instalacije završile u njujorškom muzeju moderne umetnosti onda ovaj video uradak definitivno mora da se nađe u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Mislim, jednom kad se renovira. A eto, čak i tu je artistički tvist, ako me kontate. Taj je muzej, zatvoren i razvaljenih električnih instalacija a inače zaista divne arhitekture, tačno nasuprot budućem Beogradu na vodi, za sada betonska višespratna školjka usred blata i smeća, s monumentalnim prilazom u obliku jednog nakrivljenog poljskog wc-a. Posedujete li tu širinu, pitam vas, da prođete kroz sve slojeve ove simbolike?

Ista neverica, šok, oduvanost, nemogućnost da se iznedri misao, na kraju krajeva i katarza, koju sam doživeo gledajući i The Beast Within. Mislim, ista u intenzitetu ali ne i kvalitetu. Ili obrnuto? Ne znam, pomerio mi se mozak. Valja sačekati koji dan da se potres slegne. Ako ovo nisu kvaliteti jednog umetničkog dela ja onda, evo, ne znam šta jesu. Sama mi se od sebe napravila memorijska kartica „Srbija 2017“ i verujte mi, nemoguće je zaboraviti sve asocijacije koje, poput čipa, pohranjuje u sebi.

Mišljenja sam, ako mi dopustite da na ovom mestu uložim svoju diplomu kao kviska, da možemo govoriti o novom umetničkom pravcu – vučićizam. Do sad je to bio predlog za novu dijagnozu psiho(fizi)ičke patologije, ako ljudi od struke uspeju da dokuče od koje bi se tačno tajanstvene kombinacije dijagnoza ona mogla sastojati. Ja, kao laik, detektujem patološko laganje, paranoju, epsku kleptomaniju, šizofreniju, maniju veličine, te izvesni oblik hermafrodizma, doduše netipičnog, sa sve ginekomastijom (mlitave masne sise, nalik ženskim) i dislociranom vaginom (tamo gde se obično nalaze usta). Od sad je vučićizam ne samo dijagnoza, već i umetnički pravac.

Yellow-billed_Oxpecker_feeding_on_ticks_around_anus_of_cowKoje su odlike stila, možete se zapitati? Najpre, on je monumentalan. Zaboravite na egipatske piramide i rimski Koloseum. To je smešno. Pomislite radije na land art. To su vam one gigantske intervencije na zemlji ili prirodi, kako naziv pravca i sugeriše, koje su toliko obimne i monumentalne da se uglavnom ne daju sagledati drugačije nego iz vazduha. E sad, po ovom ključu, zamislite Srbiju u kojoj su svi stanovnici pretrpeli intervenciju koja je od njih napravila teletabise. A od čitave zemlje EU kloaku. Dalje, ovaj stil krasi meta apsurd. Zaboravite na Kamija i njegov odblesak sunca na nožu koje su dovele do zločina i slične tričarije. Kami apsurd nije dogurao ni do trećine granice pucanja do koje ga je doterao Vučić, a dobio je Nobela. Ako možete sebi da predstavite toliku genijalnost. To je apsurd koji ne može da se prokomentariše, koji ne može da se ismeje ni parodira, to je suprematizam beznađa u odnosu na koji Maljevičev crni kvadrat na crnom izgleda kao vizija raja. Dalje, stil odlikuje smelost. Nikad nijedan umetnik u istoriji nije bio toliko smeo. Nijedna tema, nijedna tehnička prepreka, ni kupola Svete Sofije ni čelična Ajfelova konstrukcija, ni Hrist u pišaći Andresa Serana, ni Umetnikovo govno u konzervi Pjera Manconija, ni simulacija samokastracije Rudolfa Švarckoglera, ništa, aposlutno ništa, ne može da se, u svojoj smelosti, poredi sa bezobrazlukom Aleksandra Vučića koji nas, u tradicijama konceptualizma (zamislili smo, dakle ostvarili smo i realizacija je suvišna) spasio finansijske propasti, istovremeno sekući vrpcu da se u rad pusti ulična kanta za đubre, što je meta performans par excellence kakav, po mnogim kritičarima najuticajnija umetnica današnjice, Marina Abramović, ne može da osmisli ni u najvećem delirijumu. Ovde, dakle, imamo i neverovatan fjužn, simbiozu nespojivog, koncepta i performansa, u odnosu na koji „i EU i Kosovo“ deluje kao hiperrealizam.

Dišan, koji je pisoar uneo u galeriju i proglasio ga fontanom? Ma dajte molim vas. Vučić je čitavu raspalu, očerupanu i gladnu zemlju proglasio za bogatu i naprednu, raj na zemlji takoreći, a mi svi to treba aklamacijom da potvrdimo, dovoljno glasno da se ne čuju creva koja krče.

Vučićizam pokreće i krupna filozofsko egzistencijalna pitanja. Sasvim je izvesno da ćete se, nakon gledanja video instalacije, zapitati i duboko nad tim zamisliti – da li ste vi još uvek uopšte normalni? Ili ste poludeli odavno ali toga niste svesni? Što je duboko i nerešivo (jer, zaista, kako ćete tu dilemu razrešiti a da budete sigurni) koliko i teorija struna.

Vučićizam, dalje, kao i svaka velika umetnost, odražava i duh epohe. Ako je barok bio stil katoličke kontrareformacije, onda je vučićizam stil srpskih evroatlanskih bezalternativnih integracija. I kao i svaka velika umetnost, vučićizam donosu katarzu. Ne verujem u umetnost bez katarze, dakle bez efekta ličnog preobražaja. Najmanje što možete da očekujete je da se kroz dijareju i povraćanje pročistite i povratite narušeni duhovno-fizički balans. Mini egzorcizam, preciznije. Ispovraćaćete sotonu i milion trešnjinih koštica. Neki će doživeti šok ili potres mozga koji će im izazvati prijatnu otupljujuću, takoreći zen amneziju. A dovoljno umetnički senzibilni mogu da polude, a svi znamo da ko na vreme poludi ostatak života mu prođe u veselju. Ludilo kao ultimativna katarza. Nijednom umetniku pre Vučića to nije pošlo za rukom.

Vučićeva jedinstvenost ogleda se u tome što je on i umetnik i vladar. I potpuno lud. Što mu omogućuje da i sopstvenu vladavinu pretvori u umetnost per se. Neron, Kaligula i Kim Jong-un u jednoj osobi. Jer, šta su Neronove sonate na liri dok Rim gori u odnosu na Vučićeve koncepte i makete i imaginarne autoputeve dok Srbija tone u nadi da dno ipak negde postoji? Ništa, priznaćete. Šta je Kaligulin konj senator Inikitatus u odnosu na sastav srpske Vlade? Konj do svinje, poneki pacov i perpetualno mutirajući virusi, poput Dačića koji rastače imunološki sistem čitave nacije u odnosu na koji i HIV deluje ko lakša polenska kijavica. Ništa, priznaćete. Šta je Kim Jong-unova paranoja i jastuk od očerupanih vrabaca i kazna politički neposlušnih do trećeg porodičnog kolena u odnosu na Vučićevo pretvaranje srpskog državljanstva u trajno prokletstvo? Čist amaterizam.

Ovom složenom psihološkom portertu umetnika vladara, treba dodati ludilo reda veličine kineskog cara Zhengdea. Moguće je da niste čuli za njega, ali naučićete nešto. Živeo je u 16. veku i “vladao“ Kinom jedno deceniju i po. Bio je potpuno zviznut. Na primer, voleo je da pravi ogromne makete u dvorištu svoje palate (neka asocijacija?) i da se pretvara da je to stvarno. Recimo, glumeo bi prodavca na jednom štandu, tako što bi poređao stvari a dvorjani dolazili da ih kobajagi razgledaju i kupuju. Kad bi mu to dojadilo, igrao bi se državnika i generala. Umesto da zaista vlada što se od njega kao cara i očekivalo, on je vodio kobajagi bitke i kobajagi bi razgovarao sa svojim ministrima koji su bili prinuđeni da se prave da je normalan.

Probajmo da osvetlamo ličnost umetnika dok smo još uvek svedoci. Potomstva radi. Jer nema dileme, vučićizam će se izučavati. Likovna kritika koju Vučić sa svojih parnasovsko-olimpskih visina gde sede božanstva kupljenih diploma i apsolutne moći, naziva „ološ elitom“, smatra da koren njegove umetnosti treba tražiti u njegovom mikro penisu. Čujte, nije nemoguće. Napoleon je jebo celu Evropu jer je bio nizak, kažu istorijski izvori. Možda zbog mikro penisa (a sise su mu sumnjivo velike, usitinu. Lakše je zamisliti poveći klitoris nego makar i ispod prosečnu kitu) ima neodoljivu psihološku potrebu da jebe čitavu naciju. I kako bi mikro organ plutao u vagini i/ili anusu on je odlučio da jebe nešto koenzistentnije a što ipak daje iluziju mekog i vlažnog tkiva – sivu moždanu masu. Pa nam ga je tako svima zabio u mozak, ko ekser. Ko će ga znati, samo nagađam … nisu li uostalom veliki umetnici i intrigantni?

Možda u nekom budućem stvaralačkom delirijumu Vučić odseće svoj mikro penis, ko Van Gog uvo. Pa ga sačuvamo u tegli i rastvoru ko Rusi mozak Ivana Turgenjeva. S druge strane mogao bi u formadelhidu da stavi kravlju pičku i guzicu ko Demijan Hirst svoje raspolovljene životinje. Sa slojevitom simbolikom da je retko koji mikropenis u istoriji istovario toliko govana. Između staviti video instalaciju Uvek držim svoju reč koja bi se vrtela neprestano. Sve to s pogledom na poljski wc i razvaljenu betonsku školjku Beograda na vodi na suprotnoj obali.

Remek delo.

Advertisements

Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Srbija kao Izrael

capture-20140126-213458 Srbija je za dvesta godina, što je u istorijskim okvirima kratko vreme, uspela da se iz jedne agrarne zemlje, bez razvijenih intelektualnih, političkih i finansijskih elita, razvije u modernu evropsku državu sa evropskim institucijama sistema. I to uprkos ogromnim teškoćama s kojima je usput morala da se bori – činjenica da je na razmeđi dva velika carstva, austrougarskog i otomanskog, oslobodilački i odbrambeni ratovi, interes velikih sila na Balkanu i drugo. Ipak, već u 19. veku donosi liberalan ustav, Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima, škotske bolničarke koje su u Prvom svetskom ratu dolazile u Srbiju da pomažu njenim ratnicima dolazile su jer je njihovu pomoć britanska vlada odbila (s obrazloženjem da je ženama mesto u kući) i jer su u Srbiji naišle na rodnu ravnopravnost kakva kod njih nije postojala. Srbija je načinila heraklovski podvig i doslovno preskočila vekove, koji su neki drugi narodi i države imali na raspolaganju da se postepenije razvijaju. Za zadivljujuće kratko vreme Srbi menjaju i način života i obrazovanja i razmišljanja. Između dva rata Beograd ima avangardu istovremenu s Parizom. Ima elitu koja govori više stranih jezika, brani doktorate na stranim univerzitetima i ostvaruje kontakte sa svetom.

Sećam se jedne svoje posete Karađorđevom muzeju u Topoli i crteža uniformi srpskih vojnika pre i posle ustanka. Kojom se brzinom čak i ustanička Srbija modernizovala, čak i u tako teškim uslovima! Za nekoliko godina ustanici u seljačkim gunjevima i naoružani kukom i motikom, pretvorili su se u evropsku vojsku. Na fotografijama Beograda između dva rata viđamo dame po poslednjoj pariskoj modi, zajedno sa seljankama u nošnjama i opankama. To govori koliko i o evropeizaciji, toliko i o jednoj društvenoj klimi dovoljno širokoj za sve.

Teško ćete naći primer naroda koji se brže razvijao i napredovao od srpskog.

To NIJE ostvareno na idejama Sv. Save, Velimirovića i ostalih pravoslavnih mistika. Ostvareno je stvaralačkim kapacitetima i intelektom ljudi modernista.

Nisu nam potrebni zatucani fanatici već ljudi kakvi su bili Jovana Karamata (jedan od najvećih srpskih matematičara 20.veka), Mihailo Petrović Alas, matematičar i pronalazač, Pavle Savić, naučnik koji je doprineo otkriću atomske fisije, Jovan Cvijić, geograf, Miloš Đurić, filolog i filozof, Milutin Milanković, astronom i klimatolog, Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja filozof, i mnogi drugi koji su nas zadužili svojim naučnim pregalaštvom, posvećenošću, borbenošću … To su pravi uzori.

Lakše je vladati neprosvećenim, siromašnim i nesrećnim narodom. Političke i druge elite (finansijska, ili u srpskim uslovima, monopolska, kao i crkvena, svakako) jedine su koje imaju razloga da budu protiv modernizacije i napretka, jer su jedine koje u tom slučaju gube. Danas ne samo da se ubrzano vraćamo unazad već u tom sunovratu rušimo i ono što su generacije pre nas mukotrpno gradile. A i to što su nam ostavile nije bilo dovršeno.

Da ponovim repliku Bate Stojkovića iz filma Balkanska pravila – „Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini” misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi.“

capture-20140126-213732Veliki je broj Srba koji ima osećaj da im je od strane svetskih sila učinjena ogromna nepravda. I da je ta nepravda tim veća ima li se u vidu nemerljiv srpski doprinos u borbi za slobodu u oba svetska rata. Ja delim taj osećaj. Već dugo imam utisak da je kolektivni osećaj nepravde i nedostatka elementarne objektivnosti od strane velikih faktora međunarodne zajednice, kada je o prilikama u našem regionu reč, na kraju kod Srba izazvao svojevrsnu nacionalnu paranoju. Dugo sam se rvao, kako sa ličnim osećajem nanete nepravde, tako i sa paranoičnom dijagnozom kolektivnog stanja svesti. Trebalo mi je vremena da se izborim i sa jednim i sa drugim.

U knjizi Kristofera Hičensa – The Missionary Position, Mother Teresa in Theory and Practise – neočekivano sam naleteo na deo koji izražava ono što sam i sam mislio. Hičens taj pasus piše uzgred, tema knjige je majka Tereza i fabrikovanje mita o njoj, a pošto je poreklom Albanka iz BJRM, razmatra i njene sumnjive političke kontakte između kojih i onaj sa režimom u Tirani i podršku ideji Velike Albanije. Hičens piše – „Kolaps Jugoslavije doveo je do obnavljanja predratnih rivalstava. Hrvatska, uz podršku Vatikana i Nemačke, proglašava nezavisnost i vraća mnoge simbole države Ante Pavelića. Pod zaštitom Vatikana i Trećeg Rajha, ova vlada je izvršila pokolj nad Jevrejima i pokrenula program nasilnog pokrštavanja pravoslavnih Srba. Oni koji su se suprotstavljali, ubijani su. Sećanje na ovo, praćeno očigledim nedostatkom žaljenja za počinjeno, doprinelo je razvitku nacionalističko-religijske paranoje kod Srba koji su potom pokrenuli rat za teritorijalno i religijsko proširenje u kom procesu su stradali i gradovi Vukovar i Sarajevo. Hrvatska vladajuća partija predvođena Franjom Tuđmanom na to je odgovorila tako što je sebi odrezala parče Bosne i uništila grad Mostar …“

Imao bih amandman na ovo mišljenje ali on ovde nije bitan (ubijani su, recimo, i oni koji se nisu suprotstavljali). Formulacija „nacionalističko-religijska paranoja“ mi je privukla pažnju, kao i objašnjenje njene geneze i „okidanja“. Mislim da je tačna.

Mislim da smo zapali u kolektivnu ulogu žrtve. A ne znam može li čoveka nešto gore od toga da snađe. Psiholozi kažu da kad se čovek oseća kao žrtva, da ga taj oseća parališe i čini disfukcionalnim. To je autodestruktivni osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. Sigurno ste nekad čuli nekog kako kaže – „imam četrdesetpet godina i nisam se udala zbog majke“, ili već nešto slično. To je to. A nas je to snašlo na kolektivnom nivou. Tonemo u osećaj nemoći i žrtve kao u živom blatu.

Postoje uvek dva načina na koji u životu može da se reaguje na teškoće i neprilike. Jedan je reaktivan – emotivan, brz, nepromišljen, impulsivan, kratkoročan. Donosi trenutno olakšanje za frustraciju. Drugi je proaktivan – racionalan, odložen, smišljen, dugoročan i satisfakciju donosi dosta kasnije. Reakcija je laška, proakcija je teža. Teži put je uvek onaj pravi.

capture-20140126-213627Ja, opet, o Izraelu. Uprkos nezamislive kolektivne traume koju su preživeli, Jevreji nisu pali u mentalitet žrtve. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja, i …

Ima gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.

objašnjenje za fotografije: prema kabali, jevrejskom mističnom filozofskom sistemu, postoje 72 imena boga (koji se shvata kao univerzalna kosmička energija), među njima su i ova tri – ČUDOTVORENJE (mogli smo nekad, možemo i opet), OTKLANJANJE SAMOSAŽALJENJA, MENTALITETA ŽRTVE I OSVETOLJUBIVOSTI, PREKID ZAČARANOG KRUGA ISTIH GREŠAKA (nije li krajnje vreme da iz svoje previše burne istorije ponešto konačno i naučimo?)

Sasvim uzgred, jedan od najboljih životnih saveta pronašao sam u kabali – kad vam je teško, loše, depresivni ste … učinite nešto za nekoga drugog. Taj neko može da bude  i potpuni stranac. Bez ikakvog interesa ili očekivane nagrade.

Deluje!

Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Treća Srbija

Pojam „dve Srbije” mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije” mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Ovo klackanje simboličan izraz dobilo je u dvostrukom krštavanju župana Nemanje, osnivača srpske srednjevekovne države i njene najznačajnije dinastije, a koji je kao dečak kršten po katoličkom a u zrelim godinama po pravoslavnom crkvenom ritualu. Naprslina koja se pomolila za vreme njegove vladavine a koja će vremenom evoluirati u šizofreni bipolarni rascep, produbila se već za vremena njegovih sinova. Srednji Stefan, kraljevsku krunu i titulu dobiće iz papskog Rima dok će najmlađi Rastko, crkvenu samostalnost izdejstvovati od pravoslavnog vaseljenskog patrijarha u Vizantiji.

Potpunoj zabuni doprineće potonji vladar knez Lazar koji je konceptu dve Srbije dodao doslovno kosmičku dimenziju – pored zemaljske, s doduše nikad ustanovljenim granicama, prilikom pokušaja ostvarenja sumanute ideje kolektivnog samoubistva pri neveselim političkim prilikama, uveo je i pojam nebeske Srbije koju naseljavaju duše najvernijih sinova i kćeri srbskih dok one u pogledu roboljublja nešto kolebljivije istrajavaju na zemaljskim danima u zemaljskog Srbiji ma i po cenu teškog prokletstva Lazara i njegovih vitezova.

Ovde se srećemo s prvim i, moguće, najznačajnijim od brojnih paradoksa srpskog društvoslovlja – reč je o posebnoj vrsti autohtone demagogije za koju postoje brojni domaći izrazi kao što su palamuđevina, mrsomuđevina, prodaja muda za bubrege i slično. U kontekstu dve Srbije, potrebno je naglasiti, reč je o pojavi gde idejni zastupnici nebeske Srbije u nju šalju pristalice zemaljske dok oni istovremeno zemaljsku pustoše do mere nezamislivog i neverovatnog.

U vekovima turske okupacije ideja dve Srbije latentno je tinjala pod istorijskom okolnošću da su se srpske zemlje ponovo našle na granici dva carstva – Otomanskog i Austro-Ugarskog, kao i ideje spasonosne islamizacije nasuprot ideji upornog otpora.

Koncept dve Srbije punom snagom aktuelizovan je odmah po obnavljanju samostalnosti srpske države. U ovoj činjenici mnogi istraživači prepoznaju, ne teret neblagonaklonih istorijskih i geostrateških okolnosti, već osobenu i izuzetno žilavu nacionalnu osobinu – tvrdoglavost s elementima inaćenja koja se ispoljava u potrebi za kontriranjem, suprostavljanjem, pametovanjem i, iznad svega, strastvenim svađanjem.

Ideja dvostruke državnosti, zemaljske i nebeske, čiju smo moguću istorijsku pozadinu ovde ukratko izneli, jedinstveno je srpska i nije zabeležena ni kod jednog drugog naroda, s izuzetkom možda jevrejskog koji poznaje koncept Nebeskog Jerusalima ali koji je na snazi i aktuelnosti izgubio po stvaranju jevrejske države sa zemaljskim Jerusalimom kao njenom prestonicom. Slično tome ideja nebeske Srbije jača proporcionalno smanjivanju teritorija zemaljske.

Praktično ne postoji oblast nacionalnog života oko koje je postignut minimum neophodnog konsenzusa. Od krupnih državnih pitanja do sitnih svakodnevnih i naizgled bezazlenih stvari poput sporta i muzike, najmanje što možete da očekujete jesu dve žestoko suprostavljanje strane i u okviru njih barem još nekoliko podjednakom žestinom suprostavljenih frakcija.

Primera je pregršt. Od toga da je kao kraljevina imala dve dinastije i, razume se, pristalice obe, do četnika i partizana koji su se, na zadovoljstvo okupatora, a i po kojeg saveznika, nemilosrdno međusobno tamanili u vihoru svetskog rata. Potrebno je napomenuti da ni posle više od šest decenija po okončanju rata sukob između četnika i partizana nije završen uprkos činjenici da je većina njegovih vinovnika pomrla davnih dana. To kao ilustracija toga koliko žestoko a i koliko uporno dugo dve Srbije mogu biti međusobno nepomirljivo suprostavljene.

Uprkos dubokoj ukorenjenosti ovog jedinstvenog fenomena svojevrsne raspolućenosti nacije na dve nepomirljive strane, pojam dve Srbije danas obogaćen je novim simboličkim značenjima i relativno je novijeg datuma. Najgrublje rečeno pristalice prve vuku ka Istoku, dok pristalice druge vuku ka Zapadu. U ovome se lako da prepoznati kobna posledica posebnosti geografskog položaja na liniji tektonske raspukline negdašnjeg Rimskog carstva na dva dela. Pripadnici prve Srbije pogleduju u pravcu pravoslavne Rusije kao svemoćnog mitskog zaštitinika takozvanih tradicionalnih vrednosti sa sve njenim despotsko autoritativnim metodama koje neupitnu prednost daju kolektivitetu naspram individualizma dok su oči druge Srbije uprte u pravcu EU i njenoj favorizaciji ličnih sloboda i demokratskih metoda.

Podela se dalje proteže na gradsku i seljačku, iliti urbanu i džibersku Srbiju, naprednu i nazadnu, liberalnu i konzervativnu, sekularnu i teokratsku, pismenu i polupismenu, racionalnu i mitomansku, latiničnu i ćiriličnu …. i, na vrlo simboličnoj ravni, na poklonike Exita ili Guče.

Obe Srbije imaju svoje fundamentalističke vizije. Prva Srbiju zamišlja kao srednjevekovnu feudalno poljoprivrednu zajednicu pravoslavnih podanika s granicama iz 1346. plus teritorijalna proširenja na račun negdašnje Austro-Ugarske, s Dušanovim zakonikom kao vrhovnim zakonodavnim aktom i Sinodom SPC kao svojevrsnim predstavničkim telom nalik drevnim senatima a čija bi uloga bila isključivo savetodavna u onim sudbonosnim prilikama kad bi srbski car bio u situaciji da donosi važnu političku odluku. Zvanični jezik bio bi crkvenoslovenski a svojevrsno Ministarstvo protiv poroka, nalik onom iz Saudijske Arabije, budno bi pratilo da kakva nepodopština, mahom seksualna, na zemlju ne navuče pošast u vidu najezde skakavaca ili povratka Turaka. Vrhovna vojna komanda – „Svebor” – naoružana primercima naoružanja pažljivo prekopiranih s ranih radova Paje Jovanovića pod združenim srbsko-ruskim zapovedništvom budno bi držala borbenu liniju pravoslavlja u pravcu katoličkog Zapada uz neprestano bdenije izabranih hilandarskih pojaca kao drugom linijom odbrane. Redovnom zvonjavom sa svih pravoslavnih hramova širom Carstva ubijale bi se patogene bakterije, virusi i bacili čime bi se, uz svakodnevno čitanje žitija svetitelja srbskih održavalo zdravlje nacije. Umesto truležnih zapadnjačkih modnih časopisa štampali bi se reprinti fresaka sa zidova manastira raške, srpsko-vizantijske i moravske stilske grupe. Bila bi to zemlja modnog diktata u kome bi žene bile u obavezi da što je moguće više nalikuju Madam Piano iz spota „Što li mi te nema” ili Katarini Gojković u „Kosovskom boju” a muškarci Žarku Lauševiću u istoimenom filmu. Nauka bi bila ukinuta sem u slučaju pokušaja kloniranja cara Dušana na osnovu DNK izolovanog iz njegovih zemnih ostataka pohranjenih u beogradskoj crkvi Svetog Marka.
Druga Srbiju vidi u istorijskim granicama Smederevskog sandžaka (poznatijeg kao Beogradski pašaluk) iz 1804. godine sa kantonima kao konfederalnim jedinicama u granicama negdašnjih nahija i s administrativnim uređenjem koje čini kombinaciju rešenja Singapura i Monaka. Sa najmanje 14 zvaničnih jezika od kojih su barem 11 nepostojeći, Velikim ratnim ostrvom kao novim poslovnim centrom jugoistočne Evrope, načičkanim njujorškim oblakoderima, legalizovanom prostitucijom, lakim drogama i gej brakovima, sa poljoprivrednim delom stanovništva u emigraciji i urbanim zaposlenim u bankarsko finansijskom sektoru u glavnim gradovima kantona. Ostatak kulturnog nasleđa kao i nacionalne istorije velikodušno bi bili poklonjeni okolnim novostvorenim državama i nacijama, kao na velikoj američkoj garažnoj rasprodaji, ko šta voli i kome šta treba, dok bi nova Srbija krenula od nule pošto bi prethodno preuzela istorijsku odgovornost za globalno otopljavanje, ozonske rupe, genocid nad latinoameričkim Indijancima, nestanak više biljnih i životinjskih vrsta, bliskoistočnu krizu, oba svetska rata i preranu smrt Ejmi Vajnhaus. Kao članica EU, UN, Nato-a i ostalih svetskih političkih, vojnih i finansijskih tela, vodila bi aktivnu samostalnu politiku po uputstvima Vašingtona i Brisela i obavezno u neinteresu Rusije i Kine.
Između ove dve polarizovane, fundamentalističke vizije Srbije nalazi se široki spektar kombinacija elemenata iz obe. Pogrešno bi bilo ovu vrstu eklektičara odrediti pojmom Treća Srbija pošto elementi jedne od dve pretegnu na način koji kategorizaciju čine očiglednom i lakom.

Međutim, Treća Srbija kao pojam postoji iako je čini mali broj ljudi usled čega ima zanemarljiv društveni ili politički značaj pa se kao nereferentna u javnom diskursu najčešće i ne pominje.

Nju čine ljudi koju Srbiju vide onde gde ona zaista i jeste. Naime, u kurcu. A kao jedinu zaista realnu perspektivu vide konačni kolektivni odlazak u pičku lepu.