Фестивал Сребреница

 

muslimani-ustase-srebrenica-crna-legija-1942.Шта сам одавно закључио али се дуго устручавам да поделим. Срби су, заправо, ретко пристојан народ и то је свакако, не кључни али један од наших проблема (кључни би био мејнстрим окупаторски политички наратив и аутоколонијална “елита”). Наиме, као историјски народ, носимо извесну свест (па и подсвест) о томе да је на нама већа одговорност па се из те неке државотворне, цивилизацијске и политичке свести изродила претерана салонска финоћа која се огледа у томе да не одговараш на бесмислице и простаклуке и да се не упушташ у расправу са идеолошки острашћеним кевталима ма колико они у суштини били опасни и зли.

Тако се на упорна геноцидна насртања бошњачких муслимана готово уопште не узвраћа (мада су она до те мере огољено фашисоидна и научно фантастична да је спрдња заправо једини могућ и смислен одоговор). Узгред, одговорно тврдим да су намере бошњачких муслимана у односу на Србе биле, јесу и остаће геноцидне. Зашто? Зато што им је улог сатирање старог идентитета да би нови могао да живи. Све док стари идентитет постоји, нови је у најмању руку комичан. (Један од доказа је по правилу бирање великих православних празника за извођење најгорих могућих злочина над Србима. Не кажем намерно цивилима јер они нису убијани као цивили већ као Срби).

Тако да грађанска (а при том неаутоколонијална) Србија у коју и себе бројим, пажљиво, најпажљивије могуће избегава помињање и Караџића и Младића и качење њихових слика (ја рецимо нисам никад, чак и кад ме тагују ја се одтагујем) и било какве датуме везане за рат и ратна дешавања из најбазичнијег обзира према нечијем губитку и жртви. Од недавно почињем да мислим да на тај начин, заправо усвајаш окупаторски наратив о српској кривици за рат, за коју сам одавно установио да се састоји искључиво у томе да су Срби овај пут решили да се бране уместо да без отпора крену на бацање у јаме и на клање.

С друге стране, оно што се код њих сматра елитом (каква је база не смем ни да замишљам) је отворено фашисодино и то изгледа никог не узбуђује. Нити у њиховим редовима нити у нашим јербо смо ми вазда заузети чишћењем сопственог дворишта. Овакав став је, по мом мишљењу, саучеснички. Тако бошњачки “интелектуалци” (што је противречност по себи, јер ако си интелектуалац неизоставно мораш да си свестан да ниси “Бошњак”, као што ни молекуларни биолог не може да закључи да је Земља настала интервенцијом бога за шест дана) отворено славе најобичније кољаче, судске пресуде које заправо не кажњавају злочинце већ поново убијају жртве оцењују као неправедне и преоштре, о Србима се редовно говори у терминима у којима су нацисти говорили о Јеврејима (што је ништа друго него легализација њиховог малтретирања и припрема терена за довршавање геноцида), отворено се краде и изврће историја (почев од језика до симбола) српске жртве се не помињу апсолутно нигде, чак је и сећање на њих забрањено како би се очувао бошњачки фантазам о агресору, цивилизацијски инфериорни у сваком погледу те проказују као неку дефектну, нижу, генетски злочиначку расу …

А ми измислили машиницу за шишање. Нећу помињати ни Теслу, ни Миланковића ни Пупина, јер би то била прекомерна демонстрација супериорности, за њих је довољна и машиница за шишање. Апсурд је потпун. Апсурд је толико потпун да је апсурдан.

 

Некадашњи Хитлерови а данас ИСИС снабдевачи људством те оптужују за геноцид и ти од тога мораш да се браниш а одбрана се зове “негирање геноцида”.

 
Дуго сам одбијао да видим очигледно – домаћи муслимани су (овде је неопходно направити разлику између фолклорних и идеолошких муслимана), баш као и муслимани диљем земљиног шара, од Израела до Кашмира, свуда предатори који кад добију по пички, pardon my French, постају најнесносније, најнапорније и најлажније жртве на планети.

 
Фестивал Сребреница ми је помогао да то освестим. На страну сад то да је Сребреница тек неки деведесети део Јасеновца у коме су муслимани масовно учествовали (као и то да рат није почео већ је настављен 92-ге). На страну вишегодишњни злочини против Срба у селима око Сребренице, на страну да је међу убијенима маса муслиманских бораца у униформи и под оружјем, на страну то да су их довлачили из шума и других општина да надувају бројку, на страну да су жене и деца потрпани у аутобусе и пуштени да оду, на страну етнички чисто Сарајево (а то је стварни геноцид), штавише етнички чиста Федерација, на страну све то … Сребреница је постала фестивал и то међународни, србомржње. Она се ту не само легализује већ и оргијистички прославља. Не да у томе нећу да учествујем, већ ћу активно да му се супростављам.

 

 

Ok, ‘ajd ja ću

… pošto vidim da je to ovih dana užasan zločin pomenuti Republiku Srpsku u kakvom god afirmativnom kontekstu, računa se skoro pa kao saučesništvo u ratnom zločinu ili bar ko skrivanje ratnih zločinaca. Kratko ću, budući je bilo kakvo polemisanje o bilo čemu u državi potpuno anesteziranih, planski mentalno sjebavanih, zaglupljenih i bedom urušenog dostojanstva građana, potpuno besmislena …. Pišanje uz vetar, volim taj narodski izraz.

Pišem, il pišam (uz vetar), jer imam naviku da kažem šta mislim, posebno onda kad je to vrlo nepopularno. A i nervira me navijanje i ostrvljivanje rulje. O konceptu srpske intelektualne elite da ne govorim.
Pre neki dan, sve hoću da izbegnem da pomenem crveno slovo i kažem 9. januara, al evo, sad baš neću, o Sv. Stefanu dakle, osvanuše silni linkovi po zidovima mojih virtuelnih FB družbenika. Avaj, Zuckerberg se nije dosetio da uvede i tu blagospasonosnu novinu, opciju za hajdovanje vesti iz Srbije i Zapadnog Balkana, da se poslužim tom briselskom nebuloznom verbalnom izmišljotinom, za koju držim da bi zahvalno bilo barem 90% dijaspore. Nijedan čovek nije ostrvo, jebi ga, ne mogu baš od svega da se isključim. I mada miša koristim krajnje ekonomično i klikćem na linkove k’o da se klik tarifira 30 centi, neke stvari ne možeš da izbegneš. Ko Indira goes Folie Bergere onomad. E, pa, eto tako, osvanuše silni linkovi zgražavanja nad rođendanom Republike Srpske.
Jedva punoletna, valjda. Al nije ni bitno koliko je napunila. Ruku na srce, na tom Zapadnom Balkanu, samo je Srbija nabila koju stotinu u guzicu (i da, NIŠTA nije naučila) koja joj se odcepila i našla se u vilajetskom procepu po osovini Istok-Zapad.
Ukratko, banana do banane … s falsifikovanom istorijom, etničkim poreklom, nepostojećim jezicima, frankeštajnskim identitetom (čeprkni tamo, čeprkni vamo, ovde ljiljan, tamo Aleksandar) bez autentičnih pozitivnih odrednica i jednom univerzalnom negativnom – srbofobijom. Zapravo, srbofobija je loš izraz. Šta bi bio ekvivalent antisemitizmu u ovom slučaju?
Republika Šumska … Republika Smrtska … pa jel, majke ti? Pa nije baš da je bio Thanksgiving Day, mada uopšte neću da komentarišem to seljačenje i popovsko bahaćenje neprimereno i za 1389-tu.
Šta mislim o Srbiji dovoljno govori činjenica da sam iz nje pobegao. Ako me, daleko bilo, sprovedu nazad, pokušaću da skočim iz aviona.
O Republici Srpskoj (u kojoj sam živeo pet godina) … tužno, pretužno, ne znam odakle da krenem … Srbija deluje kao sređena država bez kriminala i korupcije u odnosu na nju. Pa ko ima toliku imaginaciju, nek pokuša ….
Nego, sve hoću da pitam, u kom se tom momentu RS našla u okruženju uzoritih parlamentarnih demokratija pa je postala razlog za toliko dušebrižništvo i moralno zgražavanje? I gde to oko nje političke elite iz devedesetih nisu na vlasti (i gde su se distancirali od svojih zločina, koje bedno proslavljaju kao najveće nacionalne praznike?)
Jer, susedni entitet pun je vehabijskih enklava u koje niko ne sme da zađe. Ni policija. U CG je na vlasti Milo Đukan-Il i dinastija Đukan-Il već nekih XY godina a biti Srbin u CG je isto ko biti Amerikanac u Severnoj Koreji.
A vatikanski klerofašistički isprdak, sad na pragu EU, naravno da znate koji, star je kolko i RS i niko mu ne soli pamet kad proslavlja jednu od ukupno dve bitke u svojoj sjajnoj povjesti – Oluju na strani Amerikanaca. Druga je bila kod Staljingrada na strani Nemaca. Dojmovit skor, dve bitke, jedna pobeda i jedan poraz. Ili je ipak nešto starija? Ne znam je l’ joj se obračunavaju one četiri godine od 1941. do 1945? Ili je to puj pike? Ne uspevam više da ispratim tu vašu aritmetiku.
„Dok Hrvatska suvereno korača prema Europskoj uniji, svega 150 kilometara jugoistočno, u ponedjeljak se u Banjoj Luci održala bizarna politička proslava, temeljena na srednjovjekovnim principima krvi i tla …”  … tiska tisak ….
Coming from them, it does make sense …
Mnogo volim kad kurva besedi o poštenju, Goga Sekulić o patrijahalnom vaspitanju, Dačić o borbi protiv korupcije i …. Hrvati o genocidu. Tim pre što je ta republičica koja izaziva zgražanje na pragu EU prepuna jama i grobova sa srpskim kostima uzidanim u temelje hrvatske neovisnoti. Toliko o krvi i tlu.
Genocidna tvorevina velite?
Pa paz ovako.
Ladno ne verujem u taj genocid. Mislim da je ovaj izraz ljigava perjanica srpskog autošovinizma koji inscenirani genocid proglašava “sudski dokazanim” što vrlo prija čitaocima Dnevnog Avaza. I ne verujem u osam hiljda egzekutiranih. Ne, ne poričem ratne zločine. I, da, znam da ih je bilo. Zalažem se za suvu matematiku. Za prebrojavanje bez emocija i strasti, za dijalog brojeva. Ali, sve dok se budu računali samo produžeci (rat devedesetih), bez prvog i drugog poluvremena, nema ni iskrenog pomirenja ni dobrosusedstva. Mislim, možemo se pretvarati. Možemo se lažno izvinjavati, rukovati se i keziti se za kamere. Od neizvinjenja gore je samo neiskreno izvinjenje. Valjda imate toliko pameti?
I, da, za to sam da pometemo sopstveno dvorište. Bezpogovorno. Al ajd, ne preskačite plot kad ni u svom niste pomeli. Metla vam mala a hteli biste veće dvorište.
Evo vesti:
U RS živi milion i kusur duša koje BiH ne žele. Da ilustrujem, slično ko što na Kosovu živi nekih 2 miliona koji Srbiju ne žele.
RS ima puno pravo da ne želi BiH. Uključujući i moralno. Od kad je tačno krenuo da se obračunava taj moralni momenat? To me jako zbunjuje. Kako ste došli do brojke 1992? U tom moralnoj jeb(dn)ačini s više nepoznatih, meni se čini da bi morala da se uračuna još po koja cifra.
Faktor nestabinosti? Ma idi. Odcepite RS i eto vam stabilnosti. Pripojite je Srbiji i eto vam još veće stabilnosti. To znam ja, znate vi, znaju svi. Nema ničeg nestabilnijeg na izfantaziranom „Zapadnom Balkanu” od šatro multietničke Bosne sa savršeno neodrživim političkim sistemom u kom se glumata građanska demokratija a neguju posebne kulturne veze sa Saudijskom Arabijom. Nije problem da se Rijad prostre do Sarajeva, Sarajevo do Novog Pazara, Zagreb do Zemuna, Tirana do Preševa, al je faktor nestabilnosti da Tadić skokne do Banja Luke.
Nisam čovek prošlosti. Tako mi Urana na ascedentu! Volim 21. vek. Volim iPod, low cost avione, klubove, lake droge, one night stands, kubizam, zalažem se za legalizaciju gay brakova, volim nauku i prezirem religiju … Ne zagovaram rat. Nestajemo ubrzano i u miru. Al znam kad mi je zdrav razum silovan. Zato, bez kenjaže molim. RS ima pravo da neće BiH. Ima pravo da gaji separatističke tendencije. Srbija ima pravo da ih perfidno podgrejava (mada je žalosno da ih podgrejava u dnevno političke i izborne svrhe, a ne zbog nekakve državničke vizije).
Sad kad je Tadić privezao portiklu red je da stavi i pampers. Toliko se ima reći o srpskoj politici i političarima. Njeni intelektualci govore na način koji je nemoguće komentarisati.
Žarko Korać: „Ovde se sistematski gradi stav, pre svega kroz medije, da je Republika Srpska deo našeg etničkog srpskog prostora, da je ona pravi izraz teženje srpskog naroda na Balkanu, da je na kraju samostalna država sa kojom Beograd treba da održava odnose kao da BiH u celini ne postoji.”
Pa jel asteški etnički prostor? Inke, Maje?
Srđa Popović (il detto legendarni beogradski advokat i intelektualac): „Naprosto je, ostalo nejasno šta se to, ustvari, događalo i kako je uopće “došlo do formiranja te tvorevine”, odnosno RS.”
E-novine: „Bosanski stravični rat protumačen je ne kao proizvod ideološkog bestijarija krvožednih političkih elita, nego kao povijesna nužnost u kojoj su bosanski i svi Srbi s njima skupa morali da brane goli život od tobožnje povijesno dokazane genocidnosti drugih nacija, prije svega hrvatske. Rat kao povijesna nužnost postao je tako u dodikovskom, novom republičkosrpskom društvenom pamćenju najprije odbrambeno-otadžbinskim, a onda i oslobodilačkim.”
STANDING OVATIONS! Ovoga se ne bi setili ni …. ni, ni … ne znam ko. Niko.
Zapravo je nejasno da, uzevši sve u obzir, uopšte još i postojimo. Dvesta godina batrganja, pokušaja, cimanja, ratovanja, žrtvovanja, građenja …. i voilà. Tu ste. Vojvodina neće Srbiju. Posle svega što je koštalo da joj se prikači. RS neće BiH. Posle svega što je koštalo da joj se prišije. Cigani i Vlasi neće da su Srbi. A neki dan se jedan crnac uvredio kad sam ga pitao šta je, (života mi, sve želeći da budem kulturološki senzibilan). Veli Francuz je. Roditelji mu iz Abidžana.
Ne samo da imamo Michael Jackson sindrom autorasizma i autošovinizma, već ćemo tako i nestati. On se rodio kao lepi crni dečak a umro kao izgladnela bela devojčica. Samo što za nama niko neće zapevati „They Don’t Really Care About Us”.
Blog je zaključan za komentare jer su komentari čitalaca najvernija slika Srbije danas. A ja ne želim da je gledam.