Vučićizam

Kad u manje veselim životnim trenucima krenem da brojim svoje blagoslove da iz njih izvučem posrnulu motivaciju, obavezno u njih uvrstim i velika umetnička dela koja sam imao prilike da uživo pogledam. Dobro zdravlje, dobro porodica, dobro krov nad glavom i parče hleba i što ne moram da pešačim po kanticu blatnjave vode 45 kilometara po trnju i suncu. Slažem se. Ali meni je umetnost ta fina granica između postojanja i življenja, nešto što mi je potrebno da hranim svoju utopiju da će lepota spasiti svet, lekovita obloga na moju anksioznost od zastrašujuće pomisli da bi život mogao biti samo čista biohemija. Neke su stvari bile toliko lepe da su doslovno zabolele. Botičeli recimo. Neke su mamile suze, jer su bile savršene, a potraga za savršenstvom je put u ludilo. Grčka statua Efeb s Antikitere, recimo. Neke su mi opasno grčile moždane vijuge i čašile mi užlebljeni pogled na stvarnost. Kao Rene Magrit. Kandinski, na koga mi je samo jedan jedini pogled izbliza, razrešio misteriju apstraktnog slikarstva s kojom sam konačno naslutio i misteriju kosmosa. Neke su stvari bile toliko brutalne u svojoj iskrenosti da su mi onako psihoanalitički na površinu izvlačile moje zatrpane traume i strahove i terale me da se suočim sa njima. Književnost i filmovi uglavnom. Te koje su ostavljale najjači utisak i koje ne zaboravljam ni godinama kasnije, pomažu mi da obrazujem svojevrsnu ličnu „emocionalnu geografiju“. Tako to zovem. Gde sam to u datom trenutku bio, i u kakvom sam psihoemotivnom stanju bio. I u koji me je tačno to nerv određeno delo pogodilo, kad sam oko njega uspeo da iskonstruišem čitavu mini memorijsku karticu života, koju mogu da izvučem u bilo kom trenutku, a što će mi jednog dana možda biti posebno dragoceno.

Jedno od tih dela koja su me oduvala, bila je i video instalacija Madonninog The Beast Within sa Reinvention turneje. Zašto izvlačim baš to? Samo zbog forme dela, koja je, ko što rekoh, video instalacija. U stanju sam da savršeno živo taj trenutak prizovem u sećanje. Mrak Vembli dvorane, uzbuđenje gotovo opipljivo u vazduhu, njen glas koji odjednom odjekuje iz zvučnika … „proročanstvo, proročanstvo“. I, bum! Eksplozija estetike, osećanja, zadivljenosti nalik onoj koju osetite kad u vedroj letnjoj noći punoj zvezda meditirate nad beskrajem kosmosa i svojom prolaznošću. Stihovi Otkrovenja Jovanovog i Madonna kao baktrijska kraljica. Dva milenijuma sažvakavano i prežvakavano hrišćanstvo u nadrenesansnoj formi u posthrišćanskoj 2004. godini. Duh epohe.

I, ono što za mene velika dela čine, mogu tačno da vam rekonstruišem tu 2004. godinu, gde sam emotivno, psihički, estetski i misaono bio, samo na osnovu tog jednog bljeska koji mi se trajno urezao u sećanje.

Zna to Madonna. Jedan njen drugi video rad završio je u trajnoj postavci muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Sećam se da kad sam naleteo na taj podatak, da sam dugo razmišljao nad sopstvenim konzervativizmom, njegovim korenima i time kako je moguće da sam ga, evo do tog trenutka, bio nesvestan. A još imam i diplomu iz istorije umetnosti. Video instalacija?! U stalnoj postavci?! Pa sam samom sebi, sećam se, održao jedno predavanje na problem koji su mi učenici svojevremeno znali često da postave a koji može da se sažme u ovo suštinsko pitanje – „Zašto danas umetnici ne prave lepa dela kao što su to radili antički Grci?“ Ili, preformulisano, problem ideje i forme.

17309011_758134841021660_629593657257789355_nInače, s istorijom umetnosti, to će vam potvrditi svi koji su se njome „zamlaćivali“ (izraz moje majke) a ja studiozno jesam, prava zabava počinje od impresionista. Koji, eto, danas deluju čudesno klasično, da je teško zamisliti oko čega se pre samo stotinak godina dizala tolika galama. Pa onda se žurka zahuktava sa svim onim –izmima prve polovine dvadesetog veka, da bi smor nastao, a ovde govorim u svoje i svoje isključivo ime i ne stajem iza autoriteta diplome, sa Vorholom. Izuzev, možda, njegove Zlatne Merilin celokupan njegov opus izaziva mi razdražljivost i dosadu, ko slavina koja curi a kapljice tupo i besomučno udaraju u sudoperu. Voleo bih da mogu da se ogradim prostom ravnodušnošću, za koju držim da je sasvim legitimna u pitanjima umetnosti i njene vrednosti, ali se bojim da gajim, kako prema liku tako i prema delu, latentno neprijateljstvo. Film Empire? (osam sati i pet minuta slowmotiona Empire State Building u Njujorku). Aj ne seri.

Ako treba da izdvojim umetnika posle koga je svako sranje bilo moguće, a posebno u skladu sa proklamovanim manifestom da je „najveća umetnost zgrtanje love“, onda je to Vorhol.

Naravno, nedostatak čvrstih estetskih i idejnih postulata kojih smo se kroz istoriju mogli držati, može da vas frustrira ili zabavlja. Ja sam odlučio da me zabavlja. Unosim, štaviše, u to toliko strasti, da sam postao i kolekcionar.

Tako neki dan, na netu naletim na kolaž fotografiju koju čine 19 naslovnih strana novina Informer. Pored logoa, sve su imale još jednu zajedničku stvar, naime apokaliptični naslov o zaveri protiv Vučića. Jedan maštovitiji od drugog, Holivud bi mogao da se osveži Vučićevićevom ekipom, a ako zafali nadahnuća za novi horor serijal potrebno je samo da lično uredniku Vučićeviću uzmu voštani otisak lica. U duh mi iskrsnuše Vorholove konzerve Kempbel supe. Pomislih – jebote, ovo je Vorhol, samo rokoko. Ovo treba poređati i uramiti, baš kao Vorholove konzerve, i smestiti u muzej. Za nekoliko decenija imaće i dokumentrani i umetnički značaj. Našao sam mu čak i naslov, koji možda nije originalan, ali je adekvatan – Kad jaganjci utihnu. Strava i genijalnost u jednom. Tad sam, beležeći sebi u notes „nabaviti 19 brojeva Informera“ pomislio kako Vučić možda nije samo lud, kako sam verovao, već i genijalan. Baš kao Hanibal Hektor.

Uvek držim svoju reč

Potvrda je stigla samo nekoliko dana kasnije. Da, Vučić je i lud i genijalan. Predizborni spot Uvek držim svoju reč. Ako su Madonine video instalacije završile u njujorškom muzeju moderne umetnosti onda ovaj video uradak definitivno mora da se nađe u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Mislim, jednom kad se renovira. A eto, čak i tu je artistički tvist, ako me kontate. Taj je muzej, zatvoren i razvaljenih električnih instalacija a inače zaista divne arhitekture, tačno nasuprot budućem Beogradu na vodi, za sada betonska višespratna školjka usred blata i smeća, s monumentalnim prilazom u obliku jednog nakrivljenog poljskog wc-a. Posedujete li tu širinu, pitam vas, da prođete kroz sve slojeve ove simbolike?

Ista neverica, šok, oduvanost, nemogućnost da se iznedri misao, na kraju krajeva i katarza, koju sam doživeo gledajući i The Beast Within. Mislim, ista u intenzitetu ali ne i kvalitetu. Ili obrnuto? Ne znam, pomerio mi se mozak. Valja sačekati koji dan da se potres slegne. Ako ovo nisu kvaliteti jednog umetničkog dela ja onda, evo, ne znam šta jesu. Sama mi se od sebe napravila memorijska kartica „Srbija 2017“ i verujte mi, nemoguće je zaboraviti sve asocijacije koje, poput čipa, pohranjuje u sebi.

Mišljenja sam, ako mi dopustite da na ovom mestu uložim svoju diplomu kao kviska, da možemo govoriti o novom umetničkom pravcu – vučićizam. Do sad je to bio predlog za novu dijagnozu psiho(fizi)ičke patologije, ako ljudi od struke uspeju da dokuče od koje bi se tačno tajanstvene kombinacije dijagnoza ona mogla sastojati. Ja, kao laik, detektujem patološko laganje, paranoju, epsku kleptomaniju, šizofreniju, maniju veličine, te izvesni oblik hermafrodizma, doduše netipičnog, sa sve ginekomastijom (mlitave masne sise, nalik ženskim) i dislociranom vaginom (tamo gde se obično nalaze usta). Od sad je vučićizam ne samo dijagnoza, već i umetnički pravac.

Yellow-billed_Oxpecker_feeding_on_ticks_around_anus_of_cowKoje su odlike stila, možete se zapitati? Najpre, on je monumentalan. Zaboravite na egipatske piramide i rimski Koloseum. To je smešno. Pomislite radije na land art. To su vam one gigantske intervencije na zemlji ili prirodi, kako naziv pravca i sugeriše, koje su toliko obimne i monumentalne da se uglavnom ne daju sagledati drugačije nego iz vazduha. E sad, po ovom ključu, zamislite Srbiju u kojoj su svi stanovnici pretrpeli intervenciju koja je od njih napravila teletabise. A od čitave zemlje EU kloaku. Dalje, ovaj stil krasi meta apsurd. Zaboravite na Kamija i njegov odblesak sunca na nožu koje su dovele do zločina i slične tričarije. Kami apsurd nije dogurao ni do trećine granice pucanja do koje ga je doterao Vučić, a dobio je Nobela. Ako možete sebi da predstavite toliku genijalnost. To je apsurd koji ne može da se prokomentariše, koji ne može da se ismeje ni parodira, to je suprematizam beznađa u odnosu na koji Maljevičev crni kvadrat na crnom izgleda kao vizija raja. Dalje, stil odlikuje smelost. Nikad nijedan umetnik u istoriji nije bio toliko smeo. Nijedna tema, nijedna tehnička prepreka, ni kupola Svete Sofije ni čelična Ajfelova konstrukcija, ni Hrist u pišaći Andresa Serana, ni Umetnikovo govno u konzervi Pjera Manconija, ni simulacija samokastracije Rudolfa Švarckoglera, ništa, aposlutno ništa, ne može da se, u svojoj smelosti, poredi sa bezobrazlukom Aleksandra Vučića koji nas, u tradicijama konceptualizma (zamislili smo, dakle ostvarili smo i realizacija je suvišna) spasio finansijske propasti, istovremeno sekući vrpcu da se u rad pusti ulična kanta za đubre, što je meta performans par excellence kakav, po mnogim kritičarima najuticajnija umetnica današnjice, Marina Abramović, ne može da osmisli ni u najvećem delirijumu. Ovde, dakle, imamo i neverovatan fjužn, simbiozu nespojivog, koncepta i performansa, u odnosu na koji „i EU i Kosovo“ deluje kao hiperrealizam.

Dišan, koji je pisoar uneo u galeriju i proglasio ga fontanom? Ma dajte molim vas. Vučić je čitavu raspalu, očerupanu i gladnu zemlju proglasio za bogatu i naprednu, raj na zemlji takoreći, a mi svi to treba aklamacijom da potvrdimo, dovoljno glasno da se ne čuju creva koja krče.

Vučićizam pokreće i krupna filozofsko egzistencijalna pitanja. Sasvim je izvesno da ćete se, nakon gledanja video instalacije, zapitati i duboko nad tim zamisliti – da li ste vi još uvek uopšte normalni? Ili ste poludeli odavno ali toga niste svesni? Što je duboko i nerešivo (jer, zaista, kako ćete tu dilemu razrešiti a da budete sigurni) koliko i teorija struna.

Vučićizam, dalje, kao i svaka velika umetnost, odražava i duh epohe. Ako je barok bio stil katoličke kontrareformacije, onda je vučićizam stil srpskih evroatlanskih bezalternativnih integracija. I kao i svaka velika umetnost, vučićizam donosu katarzu. Ne verujem u umetnost bez katarze, dakle bez efekta ličnog preobražaja. Najmanje što možete da očekujete je da se kroz dijareju i povraćanje pročistite i povratite narušeni duhovno-fizički balans. Mini egzorcizam, preciznije. Ispovraćaćete sotonu i milion trešnjinih koštica. Neki će doživeti šok ili potres mozga koji će im izazvati prijatnu otupljujuću, takoreći zen amneziju. A dovoljno umetnički senzibilni mogu da polude, a svi znamo da ko na vreme poludi ostatak života mu prođe u veselju. Ludilo kao ultimativna katarza. Nijednom umetniku pre Vučića to nije pošlo za rukom.

Vučićeva jedinstvenost ogleda se u tome što je on i umetnik i vladar. I potpuno lud. Što mu omogućuje da i sopstvenu vladavinu pretvori u umetnost per se. Neron, Kaligula i Kim Jong-un u jednoj osobi. Jer, šta su Neronove sonate na liri dok Rim gori u odnosu na Vučićeve koncepte i makete i imaginarne autoputeve dok Srbija tone u nadi da dno ipak negde postoji? Ništa, priznaćete. Šta je Kaligulin konj senator Inikitatus u odnosu na sastav srpske Vlade? Konj do svinje, poneki pacov i perpetualno mutirajući virusi, poput Dačića koji rastače imunološki sistem čitave nacije u odnosu na koji i HIV deluje ko lakša polenska kijavica. Ništa, priznaćete. Šta je Kim Jong-unova paranoja i jastuk od očerupanih vrabaca i kazna politički neposlušnih do trećeg porodičnog kolena u odnosu na Vučićevo pretvaranje srpskog državljanstva u trajno prokletstvo? Čist amaterizam.

Ovom složenom psihološkom portertu umetnika vladara, treba dodati ludilo reda veličine kineskog cara Zhengdea. Moguće je da niste čuli za njega, ali naučićete nešto. Živeo je u 16. veku i “vladao“ Kinom jedno deceniju i po. Bio je potpuno zviznut. Na primer, voleo je da pravi ogromne makete u dvorištu svoje palate (neka asocijacija?) i da se pretvara da je to stvarno. Recimo, glumeo bi prodavca na jednom štandu, tako što bi poređao stvari a dvorjani dolazili da ih kobajagi razgledaju i kupuju. Kad bi mu to dojadilo, igrao bi se državnika i generala. Umesto da zaista vlada što se od njega kao cara i očekivalo, on je vodio kobajagi bitke i kobajagi bi razgovarao sa svojim ministrima koji su bili prinuđeni da se prave da je normalan.

Probajmo da osvetlamo ličnost umetnika dok smo još uvek svedoci. Potomstva radi. Jer nema dileme, vučićizam će se izučavati. Likovna kritika koju Vučić sa svojih parnasovsko-olimpskih visina gde sede božanstva kupljenih diploma i apsolutne moći, naziva „ološ elitom“, smatra da koren njegove umetnosti treba tražiti u njegovom mikro penisu. Čujte, nije nemoguće. Napoleon je jebo celu Evropu jer je bio nizak, kažu istorijski izvori. Možda zbog mikro penisa (a sise su mu sumnjivo velike, usitinu. Lakše je zamisliti poveći klitoris nego makar i ispod prosečnu kitu) ima neodoljivu psihološku potrebu da jebe čitavu naciju. I kako bi mikro organ plutao u vagini i/ili anusu on je odlučio da jebe nešto koenzistentnije a što ipak daje iluziju mekog i vlažnog tkiva – sivu moždanu masu. Pa nam ga je tako svima zabio u mozak, ko ekser. Ko će ga znati, samo nagađam … nisu li uostalom veliki umetnici i intrigantni?

Možda u nekom budućem stvaralačkom delirijumu Vučić odseće svoj mikro penis, ko Van Gog uvo. Pa ga sačuvamo u tegli i rastvoru ko Rusi mozak Ivana Turgenjeva. S druge strane mogao bi u formadelhidu da stavi kravlju pičku i guzicu ko Demijan Hirst svoje raspolovljene životinje. Sa slojevitom simbolikom da je retko koji mikropenis u istoriji istovario toliko govana. Između staviti video instalaciju Uvek držim svoju reč koja bi se vrtela neprestano. Sve to s pogledom na poljski wc i razvaljenu betonsku školjku Beograda na vodi na suprotnoj obali.

Remek delo.

Advertisements

Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Ote mi se pisani zadatak jutros iz duše

kragujevacka-gimnazija-wikiBio sam đak kragujevačke gimnazije iz koje su Nemci izveli na streljanje učenike 21. oktobra 1941. godine. Bio sam 155-ta generacija te gimnazije, što je u zemlji gde jedva nešto da sastavi duže od dve generacije, ima posebnu težinu. Osnovao ju je knez Miloš Obrenović s pravom nazvan Veliki, koji je bio nepismen, ali je odlično znao da državu ne može da gradi bez intelektualne elite, pa je podigao školu (iz koje će kasnije nastati i beogradska Velika škola, preteča Beogradskog univerziteta). Njegov „dvor“ bila je obična, malo bogatija i veća, kuća u srpsko-balkanskom stilu, dok je gimnazija podignuta po evropski, u neoklasičnom, monumentalnom stilu, i danas predstavlja jednu od najlepših kragujevačkih građevina. Inače, to je druga nastarija srpska školska ustanova posle Turaka, odmah iza čuvene gimnazije u Sremskim Karlovcima i među njenim profesorima i đacima su mnoge znamenite ličnosti srpske istorije – Radomir Putnik, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Svetozar Marković, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Nikola Pašić, Jovan Sterija Popović … Jeste ostavljala utisak na mladog mene, jesmo, mi njeni đaci, imali svest o njenoj posebnosti i diskretna ali prisutna senka tragedije koja ju je zadesila, jeste lebdela njenim visokim hodnicima.

Ja posebno pamtim ptičurine iz kabineta za biologiju. Ogromne, mrke, prašnjave preparirane ptičurine. Mrzeo sam te preparirane ptičurine koje nikad u nastavi nisu ni korišćene i zbog prašine i zbog pretećeg izgleda i zbog toga što su čitavoj učionici davali neku grobljansku atmosferu. Njih smo dobili nakon rata od Nemaca u sklopu ratne odštete. Izveli su i streljali oko 300 đaka, buduću intelektualnu elitu čitave zemlje, a vratili su nam preparirane ptičurine. Kad si klinac, 41-va ti deluje kao neka davna istorija, sada shvatam da je sve to bilo zapravo nedavno. Nemačka je u međuvremenu za mene postala Bravo, Nena i bela čokolada, sve do devedesetih, kada sam shvatio da ne postoji ništa, N – I – Š – T – A, što bi ta zemlja i taj narod mogli da učine da promenim mišljenje o njima u smeru neke minimalne simpatije, pa nek je Gete govorio srpski sto puta.

kragujevac-v3Naravno, mrzeo sam oktobar, posebno taj 21. ko i svi ostali đaci, pretpostavljam. Kad si tinejdžer nije ti mnogo do istorije, nacionalnih tragedija i masakra. Žuri ti se kući da listaš Erotiku. Život pobeđuje, što bi se reklo. Posebno su mi na nerve išle nezaobilazne teme iz srpskog, istorije i likovnog, tipa „Kragujevačka jesen“, „Dosta su svetu jedne Šumarice“ i „Pismo mom streljanom drugu“. Jednostavno, ja nisam znao kako da izrazim bilo šta od onoga što sam osećao, posebno u tim zadatim formatima. A osećao sam otprilike mešavinu neverice i neke nedifinisane apstraktne tuge i želje, jake želje, da uopšte ne moram da mislim na to, da 21. već jednom prođe. Nisam mogao da zamislim vojnike koji upadaju u školu, prekidaju čas i odvode decu na streljanje. Majke koje kod kuće čekaju da im se sinovi vrate iz škole, a oni se ne vraćaju jer su streljani. Nisam mogao da zamislim tugu na stotine majki koje su u jednom, istom danu, ostale bez svojih sinova. Kad sam bio četvrti razred osnovne jedan drug iz odeljenja umro je od leukemije. Odveli su nas na sahranu i danima me proganjala slika njegove izbezumljene majke staklenog pogleda. Kako onda da zamislim na stotine žena koje okreću izrešetane leševe po Šumaricama? Kako sam mogao da zamislim uniforme koje po ulicama jednog grada kupe muškarce, bez posebnog kriterijuma, sem kriterijuma brojnosti, da bi ih zatvorili u barake i u grupama od po 100, 200, 300 ih izvode na hladnokrvnu egzekuciju. Nemački sistematičnu. Kako čovek da zamisli ljude zatvorene u tim barakama koji čitav jedan dan slušaju rafale, čekajući svoj red, preturajući džepove u potrazi za parčetom papira da za sobom ostave poslednju poruku najmilijima.

„Lebac sutra nemojte poslati“ i „Sećajte se moji mene, jer mene više nema“.

Kako da zamislim, bogtedragijebo, da su u tome učestvovali i ljotićevci, Srbi. Za mene je Kragujevac uvek bio nekako proklet.

I evo danas, niko me ne tera da bilo šta napišem, nema domaćih zadataka i zadatih tema, al ja sada osećam potrebu, mada i dalje ne umem ništa da izrazim. A mislio sam jednostavno da iskuliram društvene mreže ovaj dan. Izađem napolje i lanzam. Obilazim radnje. Dvadesetprvi oktobar može da bude jedan sasvim lep i prijatan dan. Uostalom, ima ko će da se seća, šta rade institucije?

Al me jede nešto iznutra. Znam da je tuga mnogo veća nego što je ikada bila. Nekako je stvarnija. Baš, baš opipljiva. Svest mi je jasna. Nije mi to više tako daleko i apstraktno i nezamislivo. Znam da su streljali Srbe, a ne civile kako sad to po novinama pišu. Znam da ne volim Nemce i smešno mi je koliko sam se radovao njihovom ujedinjenju. Znam da ISIS sada negde pored neke reke, ređa nesmulimane i puca im, jednom po jednom, u potiljak. Znam da danas UNESCO odlučuje o prijemu Kosova. Voleo bih da mogu da izrazim šta tim povodom osećam, ali još sam nemoćniji nego u gimnazijskoj klupi pred „Dosta su svetu jedne Šumarice“ temom. Znam da sam Srbin, što mi je nekad bilo isto tako apstraktno i daleko i potpuno nebitno. Znam da bi danas morao da mi bude lep dan jer upravo je to poenta tih tolikih žrtava, da nama živima, život bude lep. A ja, ma koliko se pretvarao da jeste, udavi me neka tuga. Znam da nam je, posle neprestanog vekovnog masakriranja inteligencije – prvo Turci, pa Nemci, pa komunisti, pa beskrajni ratovi, sve oslobodilački i odbrambeni – predsednik danas Kragujevčanin, ali ne iz kragujevačke gimnazije. Bilo bi dobro da jeste. Jer ta je gimnazija, čak i danas, Kembridž i Jejl i Sorbona zajedno u odnosu na neutefterenu njivu s koje je kupio svoju bednu diplomu. Znam da je Dan sećanja na srpske žrtve iz Drugog svetskog rata, i da niko, ali niko, nesrbin sa društvenih mreža, a stotine ih imam, neće da okači ni jedan baner, status ili sliku u tu čast. Sami smo.

I u toj virtuelnoj baraci, čeprkamo tražeči papirić da na njemu nešto napišemo. Makar nam je bitno. A to je najbitnije od svega. Jer, sve dok jeste, ima nade za nas.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM

capture-20150829-150924Mislim da nema boljeg načina, pored knjiga, za širenje horizonata i svetonazora, od putovanja i kroz njih susreta s drugim nekim ljudima, običajima, prirodnim i kulturnim krajolicima. Ok, veliku sam mudrost sada izgovorio, takoreći toplu vodu izmislio. Aj onda da izmislim i rupu na saksiji i dodam da je kapacitet, individualni ili kolektivni, za razvoj i napredak, usko povezan sa sposobnošću, individue ili društva, da se pred uticajima spolja menja. Svaka velika civilizacija bila je na neki način eklektična, i znala je kako da usvaja, prilagođava i asimiluje znanja i kulturu drugih. Kako izgleda kad se društvo hermetički zatvara za uticaje spolja, možete jasno videti na primerima Avganistana, Saudijske Arabije i sada već bezmalo svake bliskoistočne pripizdine koje vekove ljudske emancipacije i napretka preskaču u sekundama, srljajući na margine civilizacije.

Sad, pošto sam napravio uvod zboreći o važnosti putovanja i isto tako važnosti OTVORENOSTI uma i duha, da pređem na temu ovog članka – Izrael! I moje utiske nakon posete ovoj zemlji. Prosto osećam da vam dugujem, nakon svega što sam napisao u podršci ovoj zemlji i njenom narodu, bez da sam je ikada posetio, a mnogi su mi među vama pisali da nisu znali šta o njoj (posebno o sukobu s Palestincima) da misle, a da su sada zahvaljujući meni prelomili i imaju stav. Istinu govoreći, pisali su mi i oni drugi, obično da mi jebu prvi red na sahrani, da navedem neku od pristojnijih psovki/kletvi. Većina tema kojima se u svojim člancima bavim, percipiraju se kao „kontroverzne“ ili na ovaj ili onaj način politički osetljive; nikad, i ovo moram da ponovim, nikad ne dobijam tako gadne poruke kao kada pišem u podršci Izraelu. Jasno, te su poruke na svoj način vrlo indikativne i naterale su me da dublje zađem u temu. Što sam dublje zalazio, to sam više proizraelski nastrojen bivao.

Izrael je moja velika politička ljubav, već neko vreme. Koja je rasla onako kako raste licemerstvo evropske političke levice u kombinaciji s islamsko-arapskim antisemitizmom koji bi verovatno zapanjio i Gebelsa, kada bi mogao da pročita pojedine članke britanske, skandinavske i arapske štampe.

Ali, neću vam o tome. O tome sam toliko već pisao a sva je prilika da ću i ubuduće. Namera mi je da prenesem svoje utiske nakon svoje prve posete ovoj zemlji u svoj njihovoj svežini i neposrednosti.

Prvo, meni Srbija nikada nije bila toliko lepa, kao kada sam posetio Izrael. Čovek kad putuje, poređenja su neizbežna – koliko je čisto, koliko sređeno, kakav je prevoz, kakvi su gradovi itd. Posle više od četiri godine života u Francuskoj (koja, zaista, nije dobar reper za poređenje, ta je zemlja toliko lepa i kulturno bogata da s njom trku gubi faktički svako, sa izuzetkom možda Italije) ja sam, nemojte mi ovo smrtno zameriti, nekako počeo da se stidim Srbije. Ne radi se o tome što mi nemamo dvorce na Moravi ko oni na Loari, već što je ono što imamo toliko sve razjebano i uništeno. Počev od te Morave koja se doslovno davi u plastici i smeću. I onda, krstareći Izraelom, uzduž i popreko, shvatim odjednom koliko je Srbija sva bujna, zelena, sveža, udobna, plodna, raznolika … sve te šume, brda, planine, reke, potoci, jezera. Izrael ima Galilejsko jezero, koje zovu morem, eto toliko je to njima veliko, i vest u dnevniku je ako padne kiša i vodostaj poraste koji milimetar. To bi bilo to, što se tiče resursa vode. Ah, da, imaju i reku Jordan, koju dele s Jordanom (državom). Samo zato što se pominje u Bibliji kao mesto na kome je Isus navodno kršten, imao sam neku preteranu predstavu o njemu, onako, mitsku. Ne znam šta sam tačno zamišljao, neke bujice verovatno, neku hučnu vodenu silu, sa slivovima i bujnim zelenilom okolo. Ništa nalik tome. Jordan je odprilike ko Nišava nakon tri uzastopna leta suše. Imaju i Mrtvo more, koje je, pa mrtvo, ko što mu naziv i kaže. Toliko je slano da u njemu nema života a i zemlja okolo njega je toliko slana da jedva neki grumen trnja uspe da tu i tamo izdžiglja kroz ispucalo tlo. Ovo nipošto ne znači da tamo nema šta da se vidi! Favorit mi je Judejska pustinja, posmatrana s ostataka Masade, jevrejskog utvrđenja iz doba borbe s Rimljanima. Imate utisak da ste na drugoj planeti, krajolik je lunaran i potpuno nadrealan.

capture-20150829-150811Udahnite duboko. Izrael izvozi cveće! Uprkos svojim više nego skromnim vodenim resursima i tome što je, iz evropske perspektive gledano, daleko od svih velikih tržišta cveća (Saudijska Arabija svakako da nije tržište za ruže, gde je za ženu dobar dan ako prođe bez biča, buket ruža da ne pominjemo) a cveće, zbog svežine, mora brzo da se transportuje. To nije sve. Izrael je za nekoliko decenija posadio 250 miliona stabala. Nije greška, miliona, ne hiljada. Hrast star šest vekova bi tamo bio spomenik prirode i, ovo se usuđujem da pretpostavim, nikom, ali NIKOM ne bi palo na pamet da ga poseče, makar zbog njega morali da ispočetka isprojektuju pola Tel Aviva a ne jedan put. Izrael je poljoprivredno samodovoljna zemlja – u prevodu ne mora da uvozi hranu, ili ono što mora nadoknadi izvozom. Dakle, država koja je nekih tri i po puta manja od Srbije bez Kosova i više od četiri puta manja od Srbije sa Kosovom, i koja ima preko milion stanovnika više nego Srbija, je poljoprivredno samodovoljna. A mi uvozimo pasulj i beli luk. I stanovništvo nam gladno. Utisak mi je da kad bi oni imali naše resurse i Srbiju kao zemlju, bili bi ne regionalna nego globalna supersila.

Znate ono kad babe kažu „ma treba ga govnjivom motkom“. E pa to. Treba nas govnjivom motkom. Imamo zemlju gde je faktički dovoljno da na nju nešto baciš da to nikne, a uvozimo hranu. U Izraelu sam viđao plantaže urmi, narova i banana, po predelima u kojim ni zvečarke neće da žive. Kako? Pojma nemam. Objašnjavali su mi, al meni je to težak SF. Zemlja se prvo desalizuje, pa se obogaćuje, pa se navodnjava nekom kap po kap tehnologijom, pa je i ta jedna kap toliko dragocena da mora da se kondezuje.

Utisak mi je da je život u Izraelu vrlo težak i da prosečan Evropljanin to ne bi izdržao ni šest meseci. Ne samo što zbog ograničenih prirodnih resursa za sve moraš troduplo više da se trudiš i duplo više da radiš. Obavezni vojni rok je, na primer, tri godine za muškarce i dve za žene. Verujte mi, po onoj klimi, to je iskustvo koje biste, ako je ikako moguće, da izbegnete. Kako su praktično stalno u nekom predratnom ili ratnom stanju, skoro ko da su neprestano pod nekom mobilizacijom ili makar takav utisak imaš, jer vojske je SVUDA i svi su naoružani a ti se opet osećaš super bezbedno i nemaš nikakvu paranoju. Veću bih paranoju, ovo mi opet praštajte, u ovakvim okolnostima imao u Srbiji. Mi bi se, nemam dilemu, garant međusobno pokokali, ako ni zbog čega drugog a ono zbog roze patika.

Žene u Izraelu nisu nežniji pol. Dve godine vojske?! Izazivale bi mi simpatiju svaki put kad bih ih video naoružane u uniformi, s lakiranim noktima i ružem na usnama. Biti žena već je dovoljno, zar mora i vojska? Još dve godine! Ta silna militarizacija, u kombinaciji s nekom njihovom svepotapajućom melanholijom (koja je moj utisak, naravno) i time da su prosečno gledano Izraelci jako, jako hot, okinula mi je neki mehanizam neprestane latentne uzbuđenosti erotske prirode. Najviše sam voleo da na Zidu plača posmatram vojnike, mašinka na ramenu, kipa na glavi, a onda se naslone na onaj zid i u njega nešto šapuću. Prizor do suza dirljiv i istovremeno neverovatno erotičan. Nisu to Spartanci, osvajači, namrčeni marinci pred kojima se sklanjaš, već ljudi koji brane ognjište i nejač. Zato se i ne osećaš ugroženo, iako su naoružani ljudi svuda, već naprotiv, baš nekako zaštićeno. Poređenja radi, što može da proveri svako ko tamo ode, na ovaj način naoružani Palestinci bi mi već izazvali potpunu paranoju. Već šetnja palestinskim četvrtima i naseljima nije bog zna preterano opuštena.

11855811_866817573373703_3133374765484284921_nDalje, Izraelci nikad ne kukaju. Znate ono kad kod nas nekoga pitaš kako je i šta ima a mi odmah krenemo sa „ćuti, ne pitaj me“? Skoro nikad se ne žale, nisam čuo nikoga da s nekom ogorčenošću priča o Arapima, svetu i Evropi, a imali bi dobrih razloga za to. Ako se i povede razgovor te prirode, komentari su nekako vrlo odmereni. To me je oduvalo. Tu sam tačno video onaj kabalistički pristup stvarima i životu o kom sam čitao u knjigama. Imaš dva načina da reaguješ na događaje i okolnosti – jedan je reaktivni, drugi proaktivni. Da vam to slikovito objasnim. Reaktivni je izraz nemoći, besa, ljutnje, frustracije, ozlojeđenosti … To je trzanje, refleks, koje donosi instant trenutačno olakšanje ali nikakvo rešenje. To je razbijanje izloga Meka, gađanje američke ambasade, bušenje guma, lupanje automobila, fantomke i palice, „ubi, ubi pedera“, „Kosovo je Srbija“ na svakoj jebenoj fasadi u Beogradu, to su halabukanja od dva tri dana i ajd posle kućama. Proaktivni pristup je isplaniran, strategijski i odložen. Nekad baš, baš odložen. Recimo i čitav vek. On ne donosi trenutno emotivno pražnjenje, ali donosi rezultat. To je „um caruje snaga klade valja“. To je sesti i razvijati tehnologiju koju su prinuđeni da kupuju i vaši najveći neprijatelji. Jer im treba lek protiv opake bolesti, jer im treba komjuterski program, jer im treba tehnologija za navodnjavanje pustinje, jer im treba neki čip za bilo koju od današnjih tehnoloških džidža. A to im prodajete vi pod vašim uslovima i cenama. E, to je proaktivni pristup.

Epizoda iz stvarnog života koja ovo lepo ilustruje – arapska kuća u Francuskoj, dolaze gosti, Arapi takođe, i domaćini nude koka kolom. Gosti – „zašto mi to nudiš, to je američko a Amerikanci podržavaju Izrael!“ (Ispričala mi žena u čijoj se kući to desilo, nemam razloga da joj ne verujem). Kako to reče, tako izvadi mobilni da ga smesti na sto. Sva tehonologija mobilnih telefona dolazi iz Izraela. Čipovi za mobilne telefone iz samo jedne izraelske kompanije danas su instalirani u preko 100 miliona mobilnih aparata. SMS tehnologija je izraelska. 4G tehnologija takođe. Sistem glasovnih poruka – izraelski. Algoritamski kod za slanje elektronske pošte – izraelski. I tako dalje, spisak je nepregledan.

Pa ako ćete baš da ga bojkotujete, al onako ljudski i temeljno, izvolite. Eto zašto je sramna i histerična anti izraelska BSD (Boycott, Divestment and Sanctions) kampanja tako „uspešna“. Jer ne možemo bez Izraela.

A nama, kako stvari stoje, pamet nije potrebna. Svi ti matematičari i pronalazači koji osvajaju medalje po svetskim olimpijadama i sajmovima tehnologije, nama to ne treba. Šta će nam, nek peru negde sudove na crno ili nek razvijaju Kanadu i Ameriku. Nama fali još menadžera! Po mogućstvu sa diplomama s nekih kurs fakulteta bez akreditacija, kao predsednik Toma ili ministar Nebojša Stefanović. Ni više menadžera ni većeg raspada od zemlje.

Posetio sam, inače, i granice sa Sirijom i sa Libanom. Na Golanskoj visoravni, koja je i za srpske parametre mala oblast, video sam vinograde i krda konja. Posetio vinariju, koja nema vekovnu tradiciju ko francuske, ali su im vina odlična, pored toga što su raznovrsna, i to mereno najvišim, upravo francuskim standardima.

capture-20150829-150856Na granici sa Libanom, naleteo sam na grupu mladih Jevreja iz Francuske. Kako su bili obučeni u vojničke uniforme i natovareni ašovima i metlama, bio sam radoznao da čujem šta tu, pobogu, traže. Rekli su mi da su došli da tu provedu raspust, upoznaju zemlju, i pomognu koliko mogu. Pomognu koliko mogu! Pa eto, ako ništa drugo, makar da nešto raskrče i počiste. Kad bi kod nas gastabajter došao da pomogne nešto? Preče je da selu pokaže mercedes, obrne turu u kafani i pevaljki turi 50 evra u dekolte, nek pocrkaju dušmani!

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko – attitude of gratitude! Svako ko je dao kintu za šta god, klupu u parku, ogradu, sadnice, biblioteku, ne postoji zanemarljiv doprinos, pa do čitavih zgrada, fondova, muzeja i ostalih zadužbina, dobio je svoje priznanje, ploču, ulicu, obeležje.

Lična inicijativa je vidljiva svuda. Hoćeš nešto da napraviš? Pa jednostavno kreneš. Nešto kao Filip Vukša kod nas. Samo na stotine. Okupiš ljude, cimaš, vučeš, vičeš, radiš, radiš, radiš. I dosađuješ vlastima da i one rade nešto, pre nego da sediš i čekaš da ti odnekud nešto daju.

I sad ono što me je najviše, ali najviše osvestilo u Izraelu, i što mi je ujedno i najveći utisak. Nama ne treba niko! Ali, NIKO! N – I – K –O. Ni Evropska unija (posebno ne ona), ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Emirati (posebno ne oni). Mi samo treba da se posvetimo sebi. Ništa više.

Jer kad može Izrael, koga mrzi bezmalo ceo svet, koga sapliću na svakom koraku, koji živi okružen najvećim fanaticima na planeti koji ne prestaju da mu rade o glavi, koji je polupustara od zemlje, sa vrlo skromnim resursima, e pa možemo vala i mi!

Teodor Hercl, otac modernog političkog cionizma, krajem 19. veka, napisao je ovu rečenicu u svojoj knjizi Stara nova zemljaIF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. Pre rata i holokausta, pre raspada Otomanskog carstva, pre britanske uprave i ratova s Arapima.

I evo ga Izrael danas – lep, moderan, napredan, slobodan kao nijedna druga od višestruko većih i bogatijih država u tom delu sveta.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. To je sve.

NO PASARAN

11880875_10206970009997836_443097297_nKanio sam ionako da se osvrnem na promenu kroz koju sam nedavno prošao, osećao sam da dugujem objašnjenje, jer naravno da ljudima ne može biti očigledno onako kako je to meni, čim ugrabim malo vremena, a onda sam jutros na jedan od svojih postova dobio sledeći komentar:

Lambros, svaka čast na tvom pisanju, čitam i ako ne šaljem fotose sa tvojim knjigama, ne tražim potpise, poklone… Veliki broj tekstova me je oduševio i zato verno pratim šta govoriš! Međutim, u poslednje vreme sam zbunjen! Naročito nakon tvoje posete Izraelu primećuje se ogromna ljutnja, bes, emocije koje ne razumem i to insistiranje na bezkompromisnom slaganju sa svime što pišeš i ukoliko se neko drzne da kaže išta protiv reaguješ, kroz napisano kao ranjena zver. Molim te, ukoliko imaš vremena između rada i potpisivanja knjiga svojim obožavaocima da meni običnom smrtniku pokušaš da pojasniš čemu i odakle te jake i negativne emocije?! Hvala unapred i izvini ukoliko sam nečim u komentaru povredio nesvesno.

I to me je prelomilo da za danas zabatalim planove i obaveze i osvrnem se potanko na ovo opažanje. Koje je tačno! Promena se dogodila, i dogodila se u Izraelu.

Mislim da sam, kako to obično u životu i biva, za promenu bio spreman, da je ona sazrevala u meni već dugo, a da je poseta Izraelu tu samo bila spoljni okidač. Izrael, zemlja koju sam iz svojih političkih i ideoloških ubeđenja podržavao kao da mi je rođena, agitovao, raspravljao, svađao i ubeđivao, više nego što sam to ikad činio za Srbiju, jeste na mene ostavio dubok i preobražavajuć utisak. Ako treba da izdvojim jedno putovanje iz dosadašnjeg života koje je toliko duboko na mene ostavilo utisak, onda je to bez sumnje Izrael. A pri tom to nisu bili ni priroda ni znamenitosti, ništa od toga, već sama energija i snaga te malene pustošne zemlje koju iracionalno mrzi bezmalo cela planeta – bila je to praktična lekcija iz suštine kabale, o principu akcije i reakcije, i da nije bilo te posete, možda nikad ne bih uspeo da je usvojim i praktično. Primer je uvek sto puta vredniji od teorije, a Izrael je primer. Ali, tome bih zaista morao da posvetim poseban članak i obavezujem se i da hoću.

Učestvujući na seminaru o holokaustu, na prestižnom Yad Vashemu, bio sam u prilici da se mimo predavanja družim sa svetom, ostalim učesnicima, sličnih interesovanja iz različitih delova sveta, anglofonih uglavnom. I kako na takvim skupovima biva, koliko i sama predavanja, podjednako zanimljiva i informativna su i nezvanična druženja s ostalim učesnicima. Dva su mi bila posebno korisna, mada bi otrežnjujuća bila tačnija reč.

Jedan Kanađanin iz Kvebeka, koji je tokom jedne pauze, znajući da sam Srbin, prišao da me pita – „Ti mora da se osećaš kao Nemci posle rata?“

Na trenutak sam, svega mi na svetu, pomislio da ga nisam dobro razumeo. „Izvini, nisam te razumeo?“

„Kažem, mora da se osećaš kao Nemci posle rata, s obzirom na rat koji ste izazvali, genocid i sve to?“

Uh, sunce ti! Odakle sad ovo?! Moram da kažem da Kanađanin u pitanju nije delovao (a posle ovolikog iskustva iza sebe, mislim da bezbedno mogu reći da umem da ih namirišem) od onih ideološki formatiranih. Delovao je zaista dobronamerno (pre nekoliko godina bio sam na seminaru u Brižu i Briselu, gde nisam upoznao ni jednog učesnika da nije bio komesar, nijedan nije imao mozak već čip s programom u glavi). Iz te dobronamernosti, a verovatno i suočen s mojom neksrivenom preneraženošću – „Pa, ako već hoćeš da praviš paralelu tog tipa, ne, ne osećam se kao Nemac, osećam se kao Jevrejin“ – Kanađanin je požurio da me uveri da „ ne zna dovoljno o tome šta se tačno kod nas tamo dešavalo, sem onoga što je imao prilike da sazna iz medija“.

Usledila je rasprava koja je krenula od pitanja o srpskog agresiji. Kakvoj, bre, agresiji? Kako neko ko brani sopstvenu kuću i nije došao u okviru nekakve invazije spolja može da bude agresor? Agresor sopstvene zemlje. I da vas sad ovom prilikom ne davim time posebno što ćete o tome ubuduće od mene mnogo slušati, o Srbima i srpskoj ulozi u ratovima devedesetih i njihovoj navodnoj krivici itd, Kanađanin je do kraja seminara svakog dana tokom pauza dolazio kod mene s novim pitanjima.

Prvi put u ovakvim situacijama nisam osećao nelagodu koju bih osećao svaki put kada bih o politici raspravljao, bilo sa strancima bilo sa domaćim likovima. Kakva nelagoda, otkud? Neke od vas će ovo sigurno da iznenadi, ali sam zaključio da sam preterano fino vaspitan. To, u kombinaciji s mojom večitom strepnjom da ne budem neuravnotežen u pristupu (iz straha od manjka relevantnih podataka, iz straha da se ne ogrešim o nečiju dobronamernost, iz straha da iz zone objektivnosti ne skliznem u nešto što bi se moglo oceniti kao propaganda da, na kraju krajeva, ne uvredim nekoga svojom istinom). E, pa, zajebite me. Slušaj Kanađanin, situacija ti je ovakva …. idi pa čeprkaj sam ako mi ne veruješ, evo daću ti neke reference.

Srba bi, prema procenama demografa, bilo 27 miliona, da nije bilo ratova u dvadesetom veku. Ratova od kojih su svi bili ili oslobodilački ili odbrambeni, ili nijedan, ako više volite, nije bio osvajački. Pa hajde da bude da su demografi lupili za 15 miliona, nek bude da su preterali za čitavih 15 miliona, bilo bi nas sada barem 12-ak. A ovamo dal se ja osećam kao Nemac! Ma marš bre.

Drugi otrežnjujući šamar došao je od jedne Austrijanke (na doktorskim studijama u Meksiku) koja je isto tako ispoljavala radoznalost za događaje u bivšoj Jugoslaviji, pa je dolazila da čuje moje mišljenje po raznim pitanjima, neizbežna Srebrenica included.

Pošto je znala da sam Srbin, dolazila je da me pita, evo ovako formulisano, „kakav je narativ srpske strane“ o ovome ili onome. Narativ? Treba da zapamtite ovu reč! U početku sam bio jako zbunjen. Šta joj je, bre, ovaj narativ? Razjasnila mi je sama. Pošto je hrvatsko-muslimanski „narativ“ od strane Zapada usvojen kao tačan ili „poželjan“ (njeno preciziranje!) faktički su ostali potpuno uskraćeni za srpski „narativ“, što mu dođe srpska verzija događaja. Istih događaja. A te verzije, do sada to već kapirate i sami, mogu biti ne samo različite u detaljima i tumačenjima, već u temeljnim postavkama. Evo recimo, žrtva genocida po jednom narativu, po drugom je počinilac genocida. Jel možete da zamislite različitije narative od ovog? Ja ne mogu.

Nema potrebe da ovde prenosim detalje te izuzetno zanimljive diskusije, dovoljno je da se zapitate zašta plaćate srpsku diplomatiju a ja obavljam sezonske poslove, između pisanja knjiga. I kako vam je Toma, s nepostojećom diplomom s nepostojećeg fakulteta s neke neutefterene vojvođanske njive, predsednik.

Ključno pitanje u ovom članku je – ŠTA JE SRPSKI NARATIV? I, pre svega, imaju li Srbi uopšte ikakav narativ, ili su samo krpenjača koju šutiraju onako kako se velikim igračima tog jutra nadigne? Jer, ako ćemo iskreno, meni Srbija deluje kao maltretirana žena, godinama premlaćivana i zlostavljana a koja sve to vreme živi u ubeđenju da je zaslužila da je biju. Štaviše, premlaćivanje uzima za dokaz ljubavi. Jer Doris, jer Cedevita, jer Hvar. I onda jednog jutra zakuca sekiru svekrvi u glavu i prijavi se sama policiji.

I dok nemam dilemu šta je hrvatski, bošnjačko-muslimanski i zapadni narativ, strangely enough, predstavu nemam šta je srpski. Štaviše, izgleda da su i sami Srbi usvojili hrvatsko-muslimanski narativ kao tačan i kao svoj. Jer, ako dronjka objektivnosti radi probaš i da ga dovedeš u pitanje, nudeći pri tom argumente, ako taj intelektualni atavizam uopšte više u raspravama i kreiranju narativa igra bilo kakvu ulogu, jer izgleda je sve postalo pitanje toga čija si kurva, vašingtonska, briselska, rijadska, moskovska … odmah bivaš doslovno prokažen. Prokažen nije dovoljno jaka reč. Nateran u ćutnju i sramotu, optužen i izblaćen, verbalno kamenovan i linčovan. Ja sam, tako, redovno četnik, velikosrbin, nacoš, fašista, rasista, islamofob, cionista, plaćenik, srbočetnik, huškač i šta ti ja znam šta sve.

Napušite mi se kurca.

Evo mog narativa, izlistanog bez naročitog alfabetskog ili hronološkog ili bilo kakvog drugog reda:

Hrvatska je kleronacistički isprdak koji je nad Srbima izvršila jedan od najjezivijih genocida u istoriji ljudskog roda i za to nikad nije bila kažnjena. „Velika Srbija“ je ustaški mit i ustaški narativ. Postoji samo Srbija u svojim najprirodnijim mogućim granicama, koja obuhvata i Krajinu. Spaliti hrvatsku zastavu je isto ko spaliti i nacističku s kukastim krstom, i ne predstavlja nikakav prekršaj. I nisu me ustaše gurnule u ovaj narativ, s njima i ne raspravljam, već hrvatski „antifašisti“ a koji su u najboljem slučaju ili apologete ustaštva ili teški relativizatori. Srbi ne snose nikakvu odgovornost za ratove devedesetih u Jugoslaviji. Samo bi kompletna budala bez ikakvog refleksa za samoodržanjem i životom, posle tako svežeg iskustva prethodne nezavisne Hrvatske, sedela skrštenih ruku i prigrlila novu. A vidimo i da nema neke suštinske razlike. A i čuli smo vam narativ, tajno usnimljen – „javno ih pozivajte da ostanu i obećajte im zaštitu a tajno ih zastrašujte“. Bošnjaci nisu narod, nit je bošnjački jezik, a kad smo već kod toga, nije ni hrvatski. To što ga pišete latinicom ne čini ga drugim jezikom, i to ne kažem ja, kažu lingvisti. A i možemo precizno da pratimo unazad do trenutka kada ste ga, jednostavno da jednostavnije ne može biti, ukrali. Jezik je nematerijalno kulturno dobro a krađa je krađa i ako vas nije sramota što ste lopovi, što bi mene (ili Srbe en general) bilo sramota da vas zovemo lopovima? Republika Srpska ima puno pravo da se otcepi i prisajedini Srbiji i to je narativ koji treba besomučno ponavljati sve dok jednog dana, jer ničija nije gorela do zore. Bošnjaci su, a ne Srbi, krivi za krvoproliće u Bosni. Čitajte islamsku deklaraciju Izetbegovića, koja je ideološki nastavak narativa velikog muftije El Huseinija koji je tokom Drugog svetskog rata formirao SS odrede od domaćih muslimana koji su glavni odgovorni za genocid nad bošnjačkim Jevrejima. Izetbegovićevi politički pajtosi su ološ iz Al Kaide koji je po Bosni odrubljenim srpskim glavama igrao fudbal. Muslimani su krivi za rat. Dalje bosanski muslimani su Srbi islamske vere i jedino u tom i samo tom kontekstu, pardon, narativu, možemo raspravljati o srpskoj krivici za rat. Al pre toga morate priznati ovu jednostavnu i iz svemira vidljivu činjenicu. Vukovići, Karadžići, Filipovići itd, a Bošnjaci? Pa odstranite mi levu hemisferu mozga, pa možda usvojim taj narativ i nastavimo da diskutujemo. Srebrenica jeste ratni zločin i moj narativ je da ga treba rasvetliti do poslednjeg detalja, uključujući i ulogu bošnjačkog rukovodstva u njegovom kreiranju kao i zločine koje su Bošnjaci godinama oko Srebrenice činili prema Srbima. Ali nije genocid. Srebrenica je briselsko-vašingtonski narativ pranja nacističke prošlosti Nemačke, Hrvatske i ostalih zapadnih fašista na račun politički nemoćnih Srba. I relativizacije samog pojma genocida, jer ako je Srebrenica genocid, šta je onda ono što su uradili Nemci, Hrvati, Belgijanci i Britanci u ne tako dalekoj prošlosti? Moj narativ je da kad Hrvatima i Bošnjacima oduzmeš ono što su pokrali od Srba, počevši od jezika, jedino što definiše njihovo nacionalno biće je fanatična opsednutost i mržnja prema Srbima. Mržnja prema Srbima je srž njihovog nacionalnog bića.

Meša Selimović je srpski pisac. To nije moj narativ. Njegov je. A Srbi su i Njegoš i Gundulić. I Ruđer Bošković je Srbin, a to je i Skender beg. I ako imate problem s ovim narativom, najobičnije ste lopuže. Ili ako vam je „svejedno“ jer „umetnost je umetnost bez obzira na naciju i veru“ onda nek budu Srbi, jer to i jesu, i lepo produžite dalje a mene ostavite da „huškam“, jer otherwise, vi me ućutkujete i cenzurišete a to je već briselski narativ koji mi ekstremno ide na kurac i za koji imam ZERO strpljenja. Kosmet je kombinovanim džihadsko-komunističkim terorom nad Srbima oteta teritorija i sada se nalazi pod združenom okupacijom Vašingtona i Brisela i predstavlja talibansko-mafijašku crnu rupu Evrope i leglo kriminala. Zbog čega zdušno podržavam muslimane u Evropi, jer mislim da Evropa mora da izjede govna koja servira drugima. Jel sam pomenuo da je Skender beg Srbin? Albanska manjina je pak zaista ugrožena u BJRM (raspravite se s Grcima oko imena, ne zanima me, oni nisu priznali Kosovo) i Crnoj Gori i iskreno sam zabrinut za stanje njihovih prava tamo i mislim da je jedino rešenje albanskog pitanja u BJRM i Crnoj Gori kreiranje posebnih autonomnih albanskih entiteta u ovim državama. Takav mi je narativ s ovima koji su priznali Kosmet. I zabole me kurac što ste morali. Mora samo da se umre. Pomirenje i zaborav ne radi, i neće nikad da radi, i to ne samo zato što je za to potrebno da su obe strane dobronamerne i iskrene u namerama, a sem ako niste i slepi i gluvi, očigledno je da nisu, već što je namera tog navodnog projekta pomirenja da se krivica svali na žrtvu. Kako ja vidim stvari, svačiji nacionalizam je dobar i ultra levičarski, osim srpskog, on je nacionalistički i desni. Važi.

S lokala na global, Krim je Rusija. Zapravo Rusija je sve do Galicije. A NATO pakt je zločinačka organizacija i ako Amerika i Brisel imaju puno pravo da štite svoje interese na Dnjepru, ima i Rusija da ih štiti tamo gde su Rusi. Inače ste imperijalisti, ali oni najcrnji. Palestina ne treba da postoji, jer svetu je baš potrebna još jedna islamistička kenjara, kao da ih već nema dovoljno. A o Izraelu možemo da diskutujemo samo onda kada te super standarde koje primenjujete na njega počnete da primenjujete u procentu 5 na Arape. Inače ste, za mene i moj narativ, najobičniji nacoši i antisemiti koji su se presvukli u anticionizam a uz to ste i rasisti koji misle da su Arapi divljaci koji ne mogu da dobace dalje od kamenovanja svojih žena svezanih u džakove. A kad smo kod žena i pedera i svih manjinskih i ugroženih grupa, redovno ugroženih u Rusiji i gde god da je Zapadu zgodno tog jutra, sve dok iste standarde ne počnete da primenjujete na celu planetu, uključujući i Saudijsku Arabiju i svaku islamističku kenjaru na planeti, za mene ste najobičniji fašisti. A s fašistima ne pregovaram. Eto, takav mi je narativ, da su ljudska prava UNIVERZALNA.

Da li sam vam radikalan / netolerantan / agresivan / nacionalista i šta ti ja znam, dopišite sami? Moguće da jesam. Ali to je samo zato što vam je takav narativ. Moj narativ je da u borbi, rečju i argumentima, protiv ustaštva, briselskog fašizma, islamskog fašizma, istorijskog revizinoizma, i relativizma pojma ljudskih prava, ne možeš nikad da budeš dovoljno radikalan. Šta znači biti radikalan antifašista? To, zapravo, znači ovo – „znaš podjednako si netolerantan kao nacisti koje kritikuješ“. Napasete mi se muda s tim narativom.

Eto otkuda ova promena kod mene nakon posete Izraelu. Na seminaru su bili ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u studije holokausta. Na njemu sam sreo ljude koji rade u muzejima genocida u Južnoj Africi i Vašingtonu a koji nikad nisu čuli za Jasenovac. Za Srebrenicu su svi čuli. Pored mene u kafani su sedeli i ugodno uz meze ustašovali pripadnici Kolindine pratnje. Nazdravljali su „Oluji“, uz bitku kod Staljingrada na strani nacista, najveću hrvatsku povjesnu bitku. Na metar od mene. I, da se navratim na pitanje Kanađanina, osećao sam se kao Jevrejin koji sluša nacoše za susednim stolom kako nazdravljaju Hitleru. Kolinda je, sasvim ugred, uspela da u vremenskom opsegu od svega nekoliko nedelja, položi cveće ustašama u Blajburgu i položi venac u Dvorani sećanja u Yad Vashemu, izraelskom memorijalu holokausta. Pa se vi zapitajte o srpskom narativu. Jer, evo, ja čitam da srpski premijer ima istu genijalnu ideju ko ustaškinja Kolinda Grabar Kitarović – da SVE žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji, imaju svoj Dan sećanja. Ustaškinja Kolinda predlaže, u istom tom narativu, da žrtve hrvatskog genocida i žrtve komunističkog političkog totalitarizma, imaju jedan zajednički spomenik. Jer ustaštvo i komunizam su nekako isto. Dalje, tom logikom, ili tim narativom ako hoćete, svi su žrtve što znači niko nije žrtva, što znači niko nije kriv i, ustaškog genocida nije bilo. Pa neće da može.

Ne pristajem na ćutanje jer je ćutanje, po mom narativu, saučesništvo a postoje stvari u kojima ne želim da saučestvujem. I to što delujem „netolerantno“ i „radikalizovano“ je optička varka jer me posmatrate kroz naočare briselskog neofašističkog, liberalnog neoimperijalnog narativa po kome je nevaspitano fašistima se suprostavljati.

„Nije bitno dal si Srbin, Hrvat, Bošnjak, već kakav si čovek“ – mantra je fejsbuk pacifizma na koju nalećem svakodnevno po forumima i mrežama. Pa pojma nemate koliko se s ovim slažem. Ali, dok se u EU koja se kune u jednakost, multikulturalizam i prava, macolama lupaju ćirilične table a genocid slavi ko državni praznik, izvinite me, al meni je odjednom moje srpsko etničko poreklo bitno. Moji preci nisu imali logore za decu, niti su bacali žive ljude u jame, niti su pravili ogrlice od izvađenih ljudskih očiju, niti su pisali Hitleru da mu se zaklinju na vernost niti su mu slali SS divizije. Nacisti su Beograd bombardovali da bi u njega ko okupatori ušli, u Zagreb su ušetali po ulicama posutim cvećem i uz oduševljene pokliče dobrodošlice. Pa nije dovoljno ni to što ste se izvukli s genocidom već je potrebno da žrtvu pretvorite u krivca. A mene treba da je sramota i ja sam nevaspitan i netolerantan? Jer fašizam je za tolerisanje, inače.

Srbija među šljivama

1662230_238317063014991_1248478614_nKad čujete Toskana, koje su vam prve asocijacije? A na Provansu? Ili, recimo, Škotska? Egejska ostrva? Finska?

Toskana – lepa priroda, renesansa, srednjevekovni gradići, vino, italijanska kuhinja. Provansa – polja lavande, Azurna obala, slikarstvo i impresionisti, opet vino i francuska kuhinja. Škotska – gajde, kilt, nepristupačne planinčuge, Loh Nes, škotski zamci. Egejska ostrva – lokalna vina, caciki salata, riblji specijaliteti, mnogo sunca, romantične grčke crkvice i bele kućice plavih vrata i žaluzina. Finska – jezera, deda mraz, sneg, bele noći, sauna, Alvar Alto i skandinavski dizajn …

Dakle, ne samo zemlje, ne samo pojedini gradovi i njihove znamenitosti, među kojima su Pariz i Barselona poslovičan primer iz više nego očiglednih razloga, već i pojedini regioni uspeli su da se isprofilišu do nivoa turističkog brenda za sebe. Negde je to samo stvar dobre reklame i PR-a, kao u slučaju Toskane i Provanse, koje je trebalo samo dobro upakovati i posle još bolje prodati. Obe ove oblasti prepune su kulturno-istorijskog nasleđa i obe su bogate lokalnom kulinarskom i zanatskom tradicijom. I prelepom arhitekturom.

1530553_222347121278652_1723146970_nNegde brendiranje regiona zahteva veće i organizovanije napore. Grčka egejska ostrva su do pre nekoliko decenija bila samo obična zabačena sela s retkim brodskim vezama sa kopnom, iz kojih je stanovništvo masovno emigriralo u Australiju i ostale prekookeanske zemlje a ostajali su samo starci da na njima u osami prožive jesen života. A onda se neko dosetio. Skromna kućice egejskih seljaka, okrečene u sveže belo s plavim i crvenim detaljima i saksijama mediteranskog rastinja, odjednom su postale eskapistički san od civilizacije i kapitalističke trke bez kraja i konca umornih zapadnjaka. Neka su se ostrva, poput Santorinija, isprofilisala u eksluzivna i skupa letovališta, neka su, poput Mikonosa, postala sinonim za seksualnu neinhibiranost u antičkim tradicijama, neka još uvek, poput Kufonisije, odbijaju da se uključe u tokove masivnog turizma i ostaju skriveni biseri autentičnosti do kojih se ili zaluta ili dođe zahvaljujući preporuci znalaca.

Koje su vam prve asocijacije na pomen Šumadije? Brdovita, zelena zemlja, lepa ali opustela i raskrčena, prilično prljava i zapuštena, s dobrom rakijom i grozomornom arhitekturom i varošicama. Drugim rečima, preduslov nastajanja svakog brenda je prepoznatljiv i svima razumljiv vizuelni identitet. Zbog čega su, inače, dizajneri svih fela nezaobilazan faktor u kreiranju kakvog god brenda? Ako je to tako, onda Šumadija, ili koja god druga oblast u Srbiji, Srem recimo, ne stoje dobro.

1425518_212529958927035_1022304472_nPo koje etno selo kraj autoputa ili kao usputno svratište i izletište, sa svom onom izveštačenošću i kič detaljima koji se podrazumevaju u jednom tematskom parku za odrasle, jeste simpatičan štos i fina mamipara, ali svakako ne mogu biti generator turizma jedne zemlje. Turisti koji dođu u Provansu ne žele da vide jedno improvizovano provansalsko selo sa suvenirima već polja lavande, vinograde i vinske podrume, prava sela sa ljudima koji u njima žive i prave čuvene francuske sireve, da ručavaju u restoranima u kojima su svojevremeno račune crtežima plaćali Pikaso i Šagal.

Drugim rečima, pejzaž je mnogo širi pojam od lepe prirode. Podrazumeva sve te kulturno-istorijske slojeve koji su srasli ili iznikli iz prirode jednog regiona. I prepoznatljiv vizuelni identitet.

1466217_217138225132875_1407109410_nVratimo se na Šumadiju. Na ono nekoliko preživelih primera tradicionalne šumadijske arhitekture, možemo steći predstavu o tome kako bi Šumadija kao region izgledala da nije bilo sistematskog i potpuno neshvatljivog uništavanja njenog arhitektonskog nasleđa. Umesto kockastih, bunkerastih, nefunkcionalnih kućerina s krovovima na dve vode, najčešće bez balkona i kič ukrasima po ogradi u vidu gipsanih lavova, Šumadija je mogla izgledati onako kako se arhitekta Božidar Petrović donkihotovski borio da je očuva – s lepim, belim kućama s krovovima na četiri vode, s tremovima utonule u muškatle, s podrumima za rakiju i zidanim roštiljima u dvorištu. Ako je modernizacija potrebna treba dodati bazene. A umesto poluopustele zemlje gde je teže videti kravu kako pase nego bačeni šporet, svi ti zeleni bregovi mogli su biti prekriveni nebrojenim stablima šljiva … Provansa – lavanda, Toskana – vinova loza, Šumadija – šljiva … i da ne pominjem, podrumi rakije, domaće mešavine čaja, sušene kajsije i šljive, džemovi od organski uzgajanog voća kakve viđam po bezbrojnim provansalskim radnjicama. I još, Manasija, Kalenić, Ravanica …. moravska srednjevekovna arhitektura kakva postoji samo ovde.

1604923_228509743995723_881077788_nE, to bi već imalo nekog smisla. Posao je ogroman i težak, ali dugoročno isplativ. Brza i improvizovana rešenja nikada ne piju vodu. Nema turizma bez brendiranja. Nema brendiranja bez vizuelnog identiteta. Nema vizuelnog identiteta bez dugoročne i dobro organizovane strategije vraćanja u život Šumadije pre komunizma. Šumadija – Balkans as it once was. Nije nemoguće. Šumadija je danas prepoznatljiva, ali, nažalost, iz pogrešnih razloga. Ista strategija, naravno, morala bi se primeniti i na ostale srpske regione …

Inače, zalud svi oni bilbordi TOS-a … Upoznajmo se (Let’s meet) … pa pastoralna sličica livade, konja u trku, kajmaka i pogače … Činjenica je da za sad nema mnogo toga da se vidi.

Čak će i Beograd, trenutna hit vikend destinacija među mladim Evropljanima, uskoro postati ispušena lula …  Njegov učinak je još uvek par svetlosnih godina daleko od obližnje Budimpešte … splavovi, jeftino piće, lepe devojke (na korak od toga da steknu reputaciju Tajlanđanki) i još uvek solidna i ne preskupa klopa … ok, a dalje?

99132_kuca-aksentijevica_fSrbija među šljivama … To treba da zvuči skroz drugačije.

Srbija kao Izrael

capture-20140126-213458 Srbija je za dvesta godina, što je u istorijskim okvirima kratko vreme, uspela da se iz jedne agrarne zemlje, bez razvijenih intelektualnih, političkih i finansijskih elita, razvije u modernu evropsku državu sa evropskim institucijama sistema. I to uprkos ogromnim teškoćama s kojima je usput morala da se bori – činjenica da je na razmeđi dva velika carstva, austrougarskog i otomanskog, oslobodilački i odbrambeni ratovi, interes velikih sila na Balkanu i drugo. Ipak, već u 19. veku donosi liberalan ustav, Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima, škotske bolničarke koje su u Prvom svetskom ratu dolazile u Srbiju da pomažu njenim ratnicima dolazile su jer je njihovu pomoć britanska vlada odbila (s obrazloženjem da je ženama mesto u kući) i jer su u Srbiji naišle na rodnu ravnopravnost kakva kod njih nije postojala. Srbija je načinila heraklovski podvig i doslovno preskočila vekove, koji su neki drugi narodi i države imali na raspolaganju da se postepenije razvijaju. Za zadivljujuće kratko vreme Srbi menjaju i način života i obrazovanja i razmišljanja. Između dva rata Beograd ima avangardu istovremenu s Parizom. Ima elitu koja govori više stranih jezika, brani doktorate na stranim univerzitetima i ostvaruje kontakte sa svetom.

Sećam se jedne svoje posete Karađorđevom muzeju u Topoli i crteža uniformi srpskih vojnika pre i posle ustanka. Kojom se brzinom čak i ustanička Srbija modernizovala, čak i u tako teškim uslovima! Za nekoliko godina ustanici u seljačkim gunjevima i naoružani kukom i motikom, pretvorili su se u evropsku vojsku. Na fotografijama Beograda između dva rata viđamo dame po poslednjoj pariskoj modi, zajedno sa seljankama u nošnjama i opankama. To govori koliko i o evropeizaciji, toliko i o jednoj društvenoj klimi dovoljno širokoj za sve.

Teško ćete naći primer naroda koji se brže razvijao i napredovao od srpskog.

To NIJE ostvareno na idejama Sv. Save, Velimirovića i ostalih pravoslavnih mistika. Ostvareno je stvaralačkim kapacitetima i intelektom ljudi modernista.

Nisu nam potrebni zatucani fanatici već ljudi kakvi su bili Jovana Karamata (jedan od najvećih srpskih matematičara 20.veka), Mihailo Petrović Alas, matematičar i pronalazač, Pavle Savić, naučnik koji je doprineo otkriću atomske fisije, Jovan Cvijić, geograf, Miloš Đurić, filolog i filozof, Milutin Milanković, astronom i klimatolog, Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja filozof, i mnogi drugi koji su nas zadužili svojim naučnim pregalaštvom, posvećenošću, borbenošću … To su pravi uzori.

Lakše je vladati neprosvećenim, siromašnim i nesrećnim narodom. Političke i druge elite (finansijska, ili u srpskim uslovima, monopolska, kao i crkvena, svakako) jedine su koje imaju razloga da budu protiv modernizacije i napretka, jer su jedine koje u tom slučaju gube. Danas ne samo da se ubrzano vraćamo unazad već u tom sunovratu rušimo i ono što su generacije pre nas mukotrpno gradile. A i to što su nam ostavile nije bilo dovršeno.

Da ponovim repliku Bate Stojkovića iz filma Balkanska pravila – „Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini” misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi.“

capture-20140126-213732Veliki je broj Srba koji ima osećaj da im je od strane svetskih sila učinjena ogromna nepravda. I da je ta nepravda tim veća ima li se u vidu nemerljiv srpski doprinos u borbi za slobodu u oba svetska rata. Ja delim taj osećaj. Već dugo imam utisak da je kolektivni osećaj nepravde i nedostatka elementarne objektivnosti od strane velikih faktora međunarodne zajednice, kada je o prilikama u našem regionu reč, na kraju kod Srba izazvao svojevrsnu nacionalnu paranoju. Dugo sam se rvao, kako sa ličnim osećajem nanete nepravde, tako i sa paranoičnom dijagnozom kolektivnog stanja svesti. Trebalo mi je vremena da se izborim i sa jednim i sa drugim.

U knjizi Kristofera Hičensa – The Missionary Position, Mother Teresa in Theory and Practise – neočekivano sam naleteo na deo koji izražava ono što sam i sam mislio. Hičens taj pasus piše uzgred, tema knjige je majka Tereza i fabrikovanje mita o njoj, a pošto je poreklom Albanka iz BJRM, razmatra i njene sumnjive političke kontakte između kojih i onaj sa režimom u Tirani i podršku ideji Velike Albanije. Hičens piše – „Kolaps Jugoslavije doveo je do obnavljanja predratnih rivalstava. Hrvatska, uz podršku Vatikana i Nemačke, proglašava nezavisnost i vraća mnoge simbole države Ante Pavelića. Pod zaštitom Vatikana i Trećeg Rajha, ova vlada je izvršila pokolj nad Jevrejima i pokrenula program nasilnog pokrštavanja pravoslavnih Srba. Oni koji su se suprotstavljali, ubijani su. Sećanje na ovo, praćeno očigledim nedostatkom žaljenja za počinjeno, doprinelo je razvitku nacionalističko-religijske paranoje kod Srba koji su potom pokrenuli rat za teritorijalno i religijsko proširenje u kom procesu su stradali i gradovi Vukovar i Sarajevo. Hrvatska vladajuća partija predvođena Franjom Tuđmanom na to je odgovorila tako što je sebi odrezala parče Bosne i uništila grad Mostar …“

Imao bih amandman na ovo mišljenje ali on ovde nije bitan (ubijani su, recimo, i oni koji se nisu suprotstavljali). Formulacija „nacionalističko-religijska paranoja“ mi je privukla pažnju, kao i objašnjenje njene geneze i „okidanja“. Mislim da je tačna.

Mislim da smo zapali u kolektivnu ulogu žrtve. A ne znam može li čoveka nešto gore od toga da snađe. Psiholozi kažu da kad se čovek oseća kao žrtva, da ga taj oseća parališe i čini disfukcionalnim. To je autodestruktivni osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. Sigurno ste nekad čuli nekog kako kaže – „imam četrdesetpet godina i nisam se udala zbog majke“, ili već nešto slično. To je to. A nas je to snašlo na kolektivnom nivou. Tonemo u osećaj nemoći i žrtve kao u živom blatu.

Postoje uvek dva načina na koji u životu može da se reaguje na teškoće i neprilike. Jedan je reaktivan – emotivan, brz, nepromišljen, impulsivan, kratkoročan. Donosi trenutno olakšanje za frustraciju. Drugi je proaktivan – racionalan, odložen, smišljen, dugoročan i satisfakciju donosi dosta kasnije. Reakcija je laška, proakcija je teža. Teži put je uvek onaj pravi.

capture-20140126-213627Ja, opet, o Izraelu. Uprkos nezamislive kolektivne traume koju su preživeli, Jevreji nisu pali u mentalitet žrtve. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja, i …

Ima gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.

objašnjenje za fotografije: prema kabali, jevrejskom mističnom filozofskom sistemu, postoje 72 imena boga (koji se shvata kao univerzalna kosmička energija), među njima su i ova tri – ČUDOTVORENJE (mogli smo nekad, možemo i opet), OTKLANJANJE SAMOSAŽALJENJA, MENTALITETA ŽRTVE I OSVETOLJUBIVOSTI, PREKID ZAČARANOG KRUGA ISTIH GREŠAKA (nije li krajnje vreme da iz svoje previše burne istorije ponešto konačno i naučimo?)

Sasvim uzgred, jedan od najboljih životnih saveta pronašao sam u kabali – kad vam je teško, loše, depresivni ste … učinite nešto za nekoga drugog. Taj neko može da bude  i potpuni stranac. Bez ikakvog interesa ili očekivane nagrade.

Deluje!

Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Srpski sindrom

46520_272714322846955_467576743_nStanje latentnog iščekivanja iznenadnih katastrofičnih događaja; neverovanje u mogućnost dugotrajnosti blagostanja, dobrog raspoloženja ili sreće; nemogućnost opuštanja i uživanja u životu; očekivanje nagle promene situacije obavezno na gore; fobija od uroka; uverenje da je svako zadovoljstvo ili uspeh neizbežno praćeno nekim oblikom manje ili veće tragedije.

Nastanak ovog jedinstvenog nacionalnog sindroma objašnjava se specifičnim istorijskim okolnostima u kojima periodi mira, napretka i blagostanja nikada nisu trajali duže od polovine životnog veka jedne generacije nakon čega bi usledili dugi periodi nedaća, praćeni ovim ili onim oblikom elementarne egzistencijalne ugroženosti. Sindrom se ispoljava u neizlečivoj potrebi za kuknjavom u svim okolnostima i prilikama, posebno onim dobrim. Dalje podrazumeva niz ritualno magijskih radnji, od kojih je kucanje u drveni predmet najrasprostranjenija kao i smirivanja stanja hronične anksioznosti zluradošću usmerene na najbližu okolinu, pojava koja se najčešće ispoljava u formi strastvene želje za crkavanjem komšijine krave.

Budući je u pitanju autohtoni društveni fenomen težak za razumevanje nedomaćem stanovništvu pokušaćemo da ga ilustrujemo s nekoliko primera iz svakodnevnog života. Razgovor dvojice komšija. Jedan pere novokupljeni automobil u dvorištu kuće, drugi nailazi i komentariše:

Dobar dan komšo! Kako je? Ooooo, bogme, ko će to da časti, a?

– Dobar dan, dobar dan! Ma šta da častim, za krš ovaj? Kud ga i uzeh, da sam bio pametan da poslušam pašenog …

– Štooo? Meni deluje baš očuvano! Ko nov!

– Eh, spolja gladac, iznutra jadac! Ima da bude skuplja dara nego mera, dok mu izmenjam sve šta mu fali, mogao sam novi da uzmem.

– E?

– Ma kažem ti ….

Da bi se pravilno razumela ova ritualna kuknjava potrebno je napomenuti da je novokupljeni automobil doduše polovan ali u savršeno očuvanom stanju, s minimalno pređenom kilometražom i nabavljen po više nego povoljnoj ceni na jednoj od nemačkih autopijaca. Toga je, naravno, odlično svestan i njegov novi vlasnik koji je kupovinom više nego zadovoljan. Razlog ove naizgled neobične žalopojke je sledeći – ne izazvati podrozenje kod komšiluka u pogledu finansijskog stanja, ne navući komšijinu a posebno komšinicinu ljubomoru budući se oni još uvek voze u automobilu modela YUGO iz 1982. godine što bi moglo da rezultira pojavom želje za crkavanjem krave, u ovom slučaju polovnog automobila i, na kraju ali ne i manje važno, sniziti troškove čašćavanja sa pečenog praseta na pleh gibanice.

Primer drugi. Komšinica dolazi kod komšinice na kafu i zatiče je u spremanju zimnice:

– Mašala! Al ti rodila paprika, biće ajvara pun špajz!

– Ma gde rodila! Jedva da ću imati za nas koju teglu da spremim, kamoli deci da odpremim, ubila suša.

– Bome ti dobra, mesnata!

– Jes mesnata, ta od svekrve mi. U njih njiva pored Morave pa mogaše da zalivaju. Na, vidi (vadi neku sprčenu papriku iz gomile) evo kakva ti je naša. Ni za alevu da je stucaš, kamoli u ajvar da meteš. Uništi suša, kažem ti, nema ni za turšiju.

Ovaj dijalog treba tumačiti po ključu prethodnog.

Primer treći. Koleginice razgovaraju u kancelariji:

– Šta ti uradila ćerka na prijemnom? – Prošla. Druga na listi.

– Što se ne hvališ ženo, aman?!

– Šta ima da se hvalim? Pa da Marina iz računovodstva posle priča da sam imala vezu il da sam, ne daj bože, platila. Njen mali ostao ispod crte.

– A sin? Šta bi s onim konkursom na kraju?

– Dobio stipendiju za doktorski u Torontu.

– Au, al vas prosralo, alal vera!

– Ćuti. Da kucnem u drvo. (Kuca u radni sto). Nastavljaju razgovor.

– Nego, sve oću da te pitam … Znaš onu Slavku iz nabavke?

– Koja beše?

– Ma znaš onu sitnu što se vazda pidžoni na štikle i misli da je ne znam kakva riba?

– A, ta! Znam, kako ne znam!

– Reče mi čistačica Mica da im neko obio stan i odneo joj sve tri bunde i sav nakit.

– Vala, i jes se kurčila! Ko da je Liz Tejlor.

– Da znaš vala!

Treba primetiti da se period posebno dobrih životnih okolnosti u Srba opisuje izrazima koji označavaju obično kratkotrajnu ali prilično neprijatnu boljku – dijareju. Otuda izrazi prosrati, prokenjati i poterati kojima se uobičajeno opisuje dobra i berićetna životna faza. Jedan od najrasprostanjenijih oblika ritualne kuknjave je kuknjava nad skupoćom. Iako u suštini potpuno opravdana ovaj ritual po pravilu upražnjavaju mahom boljestojeći slojevi stanovništva koji na taj način umanjuju opasnost od moguće ljubomore a istovremeno obeshrabruju i potencijalne tražioce zajma. Ukratko, srpski sindrom predstavlja složeno i opšterasprostranjeno verovanje da je stanje sreće neprirodno a za posledicu ima pojavu mimikrije zadovoljstva pod ovim ili onim oblikom kuknjave, žalopojke ili već nekog od oblika sa širokog spektra lamentiranja.