Srbija kao Izrael

capture-20140126-213458 Srbija je za dvesta godina, što je u istorijskim okvirima kratko vreme, uspela da se iz jedne agrarne zemlje, bez razvijenih intelektualnih, političkih i finansijskih elita, razvije u modernu evropsku državu sa evropskim institucijama sistema. I to uprkos ogromnim teškoćama s kojima je usput morala da se bori – činjenica da je na razmeđi dva velika carstva, austrougarskog i otomanskog, oslobodilački i odbrambeni ratovi, interes velikih sila na Balkanu i drugo. Ipak, već u 19. veku donosi liberalan ustav, Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima, škotske bolničarke koje su u Prvom svetskom ratu dolazile u Srbiju da pomažu njenim ratnicima dolazile su jer je njihovu pomoć britanska vlada odbila (s obrazloženjem da je ženama mesto u kući) i jer su u Srbiji naišle na rodnu ravnopravnost kakva kod njih nije postojala. Srbija je načinila heraklovski podvig i doslovno preskočila vekove, koji su neki drugi narodi i države imali na raspolaganju da se postepenije razvijaju. Za zadivljujuće kratko vreme Srbi menjaju i način života i obrazovanja i razmišljanja. Između dva rata Beograd ima avangardu istovremenu s Parizom. Ima elitu koja govori više stranih jezika, brani doktorate na stranim univerzitetima i ostvaruje kontakte sa svetom.

Sećam se jedne svoje posete Karađorđevom muzeju u Topoli i crteža uniformi srpskih vojnika pre i posle ustanka. Kojom se brzinom čak i ustanička Srbija modernizovala, čak i u tako teškim uslovima! Za nekoliko godina ustanici u seljačkim gunjevima i naoružani kukom i motikom, pretvorili su se u evropsku vojsku. Na fotografijama Beograda između dva rata viđamo dame po poslednjoj pariskoj modi, zajedno sa seljankama u nošnjama i opankama. To govori koliko i o evropeizaciji, toliko i o jednoj društvenoj klimi dovoljno širokoj za sve.

Teško ćete naći primer naroda koji se brže razvijao i napredovao od srpskog.

To NIJE ostvareno na idejama Sv. Save, Velimirovića i ostalih pravoslavnih mistika. Ostvareno je stvaralačkim kapacitetima i intelektom ljudi modernista.

Nisu nam potrebni zatucani fanatici već ljudi kakvi su bili Jovana Karamata (jedan od najvećih srpskih matematičara 20.veka), Mihailo Petrović Alas, matematičar i pronalazač, Pavle Savić, naučnik koji je doprineo otkriću atomske fisije, Jovan Cvijić, geograf, Miloš Đurić, filolog i filozof, Milutin Milanković, astronom i klimatolog, Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja filozof, i mnogi drugi koji su nas zadužili svojim naučnim pregalaštvom, posvećenošću, borbenošću … To su pravi uzori.

Lakše je vladati neprosvećenim, siromašnim i nesrećnim narodom. Političke i druge elite (finansijska, ili u srpskim uslovima, monopolska, kao i crkvena, svakako) jedine su koje imaju razloga da budu protiv modernizacije i napretka, jer su jedine koje u tom slučaju gube. Danas ne samo da se ubrzano vraćamo unazad već u tom sunovratu rušimo i ono što su generacije pre nas mukotrpno gradile. A i to što su nam ostavile nije bilo dovršeno.

Da ponovim repliku Bate Stojkovića iz filma Balkanska pravila – „Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini” misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi.“

capture-20140126-213732Veliki je broj Srba koji ima osećaj da im je od strane svetskih sila učinjena ogromna nepravda. I da je ta nepravda tim veća ima li se u vidu nemerljiv srpski doprinos u borbi za slobodu u oba svetska rata. Ja delim taj osećaj. Već dugo imam utisak da je kolektivni osećaj nepravde i nedostatka elementarne objektivnosti od strane velikih faktora međunarodne zajednice, kada je o prilikama u našem regionu reč, na kraju kod Srba izazvao svojevrsnu nacionalnu paranoju. Dugo sam se rvao, kako sa ličnim osećajem nanete nepravde, tako i sa paranoičnom dijagnozom kolektivnog stanja svesti. Trebalo mi je vremena da se izborim i sa jednim i sa drugim.

U knjizi Kristofera Hičensa – The Missionary Position, Mother Teresa in Theory and Practise – neočekivano sam naleteo na deo koji izražava ono što sam i sam mislio. Hičens taj pasus piše uzgred, tema knjige je majka Tereza i fabrikovanje mita o njoj, a pošto je poreklom Albanka iz BJRM, razmatra i njene sumnjive političke kontakte između kojih i onaj sa režimom u Tirani i podršku ideji Velike Albanije. Hičens piše – „Kolaps Jugoslavije doveo je do obnavljanja predratnih rivalstava. Hrvatska, uz podršku Vatikana i Nemačke, proglašava nezavisnost i vraća mnoge simbole države Ante Pavelića. Pod zaštitom Vatikana i Trećeg Rajha, ova vlada je izvršila pokolj nad Jevrejima i pokrenula program nasilnog pokrštavanja pravoslavnih Srba. Oni koji su se suprotstavljali, ubijani su. Sećanje na ovo, praćeno očigledim nedostatkom žaljenja za počinjeno, doprinelo je razvitku nacionalističko-religijske paranoje kod Srba koji su potom pokrenuli rat za teritorijalno i religijsko proširenje u kom procesu su stradali i gradovi Vukovar i Sarajevo. Hrvatska vladajuća partija predvođena Franjom Tuđmanom na to je odgovorila tako što je sebi odrezala parče Bosne i uništila grad Mostar …“

Imao bih amandman na ovo mišljenje ali on ovde nije bitan (ubijani su, recimo, i oni koji se nisu suprotstavljali). Formulacija „nacionalističko-religijska paranoja“ mi je privukla pažnju, kao i objašnjenje njene geneze i „okidanja“. Mislim da je tačna.

Mislim da smo zapali u kolektivnu ulogu žrtve. A ne znam može li čoveka nešto gore od toga da snađe. Psiholozi kažu da kad se čovek oseća kao žrtva, da ga taj oseća parališe i čini disfukcionalnim. To je autodestruktivni osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. Sigurno ste nekad čuli nekog kako kaže – „imam četrdesetpet godina i nisam se udala zbog majke“, ili već nešto slično. To je to. A nas je to snašlo na kolektivnom nivou. Tonemo u osećaj nemoći i žrtve kao u živom blatu.

Postoje uvek dva načina na koji u životu može da se reaguje na teškoće i neprilike. Jedan je reaktivan – emotivan, brz, nepromišljen, impulsivan, kratkoročan. Donosi trenutno olakšanje za frustraciju. Drugi je proaktivan – racionalan, odložen, smišljen, dugoročan i satisfakciju donosi dosta kasnije. Reakcija je laška, proakcija je teža. Teži put je uvek onaj pravi.

capture-20140126-213627Ja, opet, o Izraelu. Uprkos nezamislive kolektivne traume koju su preživeli, Jevreji nisu pali u mentalitet žrtve. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja, i …

Ima gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.

objašnjenje za fotografije: prema kabali, jevrejskom mističnom filozofskom sistemu, postoje 72 imena boga (koji se shvata kao univerzalna kosmička energija), među njima su i ova tri – ČUDOTVORENJE (mogli smo nekad, možemo i opet), OTKLANJANJE SAMOSAŽALJENJA, MENTALITETA ŽRTVE I OSVETOLJUBIVOSTI, PREKID ZAČARANOG KRUGA ISTIH GREŠAKA (nije li krajnje vreme da iz svoje previše burne istorije ponešto konačno i naučimo?)

Sasvim uzgred, jedan od najboljih životnih saveta pronašao sam u kabali – kad vam je teško, loše, depresivni ste … učinite nešto za nekoga drugog. Taj neko može da bude  i potpuni stranac. Bez ikakvog interesa ili očekivane nagrade.

Deluje!

Advertisements

Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

O svetosavlju

806425542_289c489f19_bŠta mu tačno dođe svetosavlje? I ko su Nikolaj i Justin, te dve, po opštem uverenju nenadmašne intelektualne veličine u Srba u 20. i evo sada u 21. veku? Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile. Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva. Dajem neke smernice a vi proučite dalje i odlučite sami – da li je to budućnost Srbije i srpskog društva i da li se u tome nalazi bilo kakav izlaz iz dubine krize u kojoj se sada nalazimo?

 Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari. Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari. Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave1 i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret. Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira – „Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“

Da se navratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.

U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.

Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.

Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu. Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom. Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.

Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu1 obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja. Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.

Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks. 

Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.

Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.

Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.

Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.

Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.

SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.

Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.

Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi.1 Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.

Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije2 znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.

Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.

Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.

Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo1 i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica2, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom3; patološki narcisizam i maniju veličine4; imate sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.

Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu.1 Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.

Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.

================================================================

1 Nelagodnost koja je rasla tokom godina provedenih u prosveti tokom kojih sam prisustvovao proslavama i obeležavanju ovog datuma koje mogu opisati samo kao tupave i bezidejne.

2 Odnos države i crkve u Vizantiji tradicionalno se naziva „simfonija“.

3 Godine 1968. javila se ideja o održavanju novog svepravoslavnog sabora, prvog te vrste posle 12 vekova, na kome bi se, slično Drugom vatikanskom koncilu, redefinisali izazovi pravoslavnih crkava i njeni odgovori u modernom svetu. Justin Popović je bio žestoko protiv i jedan od najglasnijih protivnika ovoj ideji u pravoslavnom svetu uopšte.

4 Pravoslavni mislilac i vizantolog J. Majendorf – „Nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije“.

5Ironija je da je prva ideja o evropskoj vladi, dakle prva zamisao o budućoj EU došla od Viktora Igoa koji ih iznosi u pamfletu pod nazivom „Za Srbiju“ (1876.) u kom između ostalog kaže – „Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zversta počinjena u Srbiji (od strane Turaka) nesumljivo pokazuju da je Evropi potrebna jedna vlada, opšti bratski sud, demokratija u miru sa samom sobom …“ Govorio je i o jedinstvenom evropskom novcu, trgovini bez carina, državama bez granica. Vatreno je agitovao za Srbiju u vreme njenog rata sa Turskom.

6Zavet je naš, znači vera naša, opredeljenje naše: idenje za Hristom, sledovanje za njim u svemu kuda god on ide (kao što je video Apostol Jovan u Apokalipsisu da 144000 čistih, obučenih u bele haljine, a to je simvolični broj 12 puta 12, a 12 je opet simvolični broj, znači jedna velika većina, punoća jedna, idu za Jagnjetom Božijim kud god on pođe)… Dakle, srpski narod je taj Zavet izabrao i to je ono što zovemo i Svetosavski Zavet i Kosovski Zavet, Pravoslavni Zavet, Novi Zavet: jednostavno doživljen kod Srba, na srpskom terenu, u srpskom biću, u srpskoj istoriji, srpskom mentalitetu – episkop Atanasije Jevtić 2003

7Od mnogih komičnih epizoda vezanih za poimanje modernizacije u okviru SPC, meni je posebno zabavna sledeća: SPC ima svoj sajt i električno izdanje svog glasila ali ističe da je prihvatanje tehnolškog napretka prihvatljivo samo u svrhu misionarstva. Izvesni inženjer Oliver Subotić u listu „Pravoslavlje“ objašnjava – „U šumi podataka koju Internet danas predstavlja naći kapi vode žive je ponekad veoma teško, pa ljudi gube ogromno vreme dok ne pronađu ono što im je potrebno. Većina prvo odlazi na tzv pretraživačke sajtove, posebno studenti koji traže neki materijal za ispite, koji često tražeći tekst o nekoj svetoj stvari dođu na neki sektaški sajt ili prođu kroz reklamne sajtove sa svakakvim sadržajem, posle čega su sa pravom ogorčeni. Zato bi trebalo insistirati, u koordinaciji sa ostalim pomesnim crkvama, da se kreira neka vrsta pravoslavnog autonomnog prostora na Internetu, koji bi se pretraživao preko jedinstvenog pravoslavnog portala, a koji bi sa druge strane uređivali predstavnici pravoslavnih eparhija širom sveta. Internet je prezagađena sredina, no upravo tu i leži misija pravoslavnih – u osveštavanju tog zagađenog prostora. Ako nemožemo učiniti da Internet postane rajsko mesto, bar možemo doprineti da ne postane pakleno. A kreiranje autonomne oaze koja daje vodu živu i istinitu jedini je način da se u Internet pustinji sačuvaju duše mnogih.“ Slična paranoja primetna je u muslimanskim zemljama gde država blokira pristup mnogim internet adresama i društvenim mrežama i radi na promovisanju “islamskih“ verzija istih.

8 Bez ikakve namere da na bilo koji način umanjim vrednost srpske umetnosti i njen doprinos evropskoj kulturi, koju i volim i vrednujem, želim da napravim jedno poređenje između toliko fetišiziranog srpskog srednjevekovlja i francuskog – u vremenskom okviru od nešto više od jednog veka (kraj 12, i 13. vek) na ograničenom prostoru od nekoliko stotina kilometara oko Pariza, nikle su gotičke katedrale u Parizu, Šartru, Remsu, Buržu, Amijenu i samom Parizu, u odnosu na koje srpske srednjevekovne zadužbine deluju kao seoske kapele. 

9 U redovima SPC ima sveštenika, poput đakona Nenada Ilića, koji su svesni problema – „Ovde i dalje ima pokušaja da se napravi božija država po vizantijskom uzoru. Ta vizantijska sinfonija između crkve i države danas je potpuni apsurd i prepreka da SPC zauzme pravo mesto. Da bi se vratila svom izvornom smislu crkva treba d abude odvojena od države i politike“. (Ilić za Blic 2002.). Čini se da niko od čelnih ljudi SPC ne deli ovo gledište.

 

 

Irinejeva nevinost bez zaštite

15067Evo i Vama jednu sitnu knjigu da odpošaljem ovako putem etra, ako je iz njega ne oduva sv Duh koji bazdi iz Vaše jazbine, budući ste šapu spustili na sve a nezaustavljivo se širite ko spore. Ne očekujem da znate šta je to pošto ste, kako čitam u Vašoj biografiji, doktorirali bogosloviju, dakle, na mlaćenju prazne slame, narodski da se izrazim. A i biologija Vam je odurna, podozrevam zbog toga što se glasno smeje budalaštinama koje podučava visoko obrazovna institucija na kojoj ste predavač, pa ste se ugurali u škole da učinite koliko možete, a bogme, pokazalo se da možete, na organizovanom zaglupljivanju. Nauka nije laka. A ko je glup uvek može da proba s religijom.

Jednom jahaču apokalipse, iz sada već svima poznatog srpskog kvarteta, već sam se na sličan način obraćao. Javljeno mi je da je i on prošao kroz duševni bol. Koliko težak u dinarima, to ne znam, nije mi precizirano. Ali, budući je smatrao da postoje elementi za tužbu računam tu negde oko miliončeta, baš kao i Vi, jer poznato je da se SPC ne bakće sa sitnišom. Evo, nema mnogo kako ste nam svima navalili tri miliona evra na već pogrbljenu kičmu.

15071 Međutim, srpski ajatolah Amfilohije (u Vašem slučaju poređenje se nameće s avganistanskim mula Omarom, i to ne samo zbog upadljive fizičke sličnosti) izrazio je sumnju u profesionalnost sudstva pa je odlučio da se ne poteže. Iskreno žalim. Jer svašta bih imao da dodam na sudu a i gorim od znatiželje da vidim pretresni postupak. A i nije pošteno. Zoran Petakov da zaglavi zatvor zbog jedne rečenice a ja koji neumorno lajem ne bi li mi ukazali čast anatemom (kad već nećete da me izbrišete iz arhive svoje odvratne fašističke organizacije na ljubaznu molbu) ništa? Malčice sam ljubomoran. Ali, šta je tu je. Vi ste proces pokrenuli u reformisanom sudstvu i, očekivano, dobili. Da je reformisano još samo malo možda bi mu se odrezalo malo više šerijatski. Ovako 100.000 rsd ili 100 dana zatvora. Pi, simbolično.

Nego, suprotno onome što možda očekujete po uvodnom tonu ove sitne knjige, ja Vam se zapravo obraćam jer želim da Vam se najdublje zahvalim. Ovaj tragikomični proces protiv Petakova nije, naravno, usamljeni slučaj nepravde srpskog pravosuđa. Kamo sreće. Gde bi nam kraj bio! Svi Vam dugujemo neizmernu zahvalnost za to što ste na svetlo dana izneli sumornu činjenicu o tome kako srpsko pravosuđe funkcioniše. Ima ih koji nisu verovali, mahom oni koji su bili dovoljno srećni da im srpsko pravosuđe ne deli pravdu. A da je SPC toliko zlokobno moćna da je utalibanila jednu evropsku državu, doduše krhke demokratije i institucija ali ipak evropsku, to već znamo. U tom smislu ono poređenje s četiri jahača apokalipse nad kojim ste prolili gorke suze, a za koje je čovek u 21. veku, u Evropi, dobio 100 dana zatvora, dođe mi nekako kao eufemizam. Otrcana stilska figura kojima se srednjoškoljci frljaju u pisanim radovima iz srpskog. Ja, nekako, odmah pred oči prizovem onu Direrovu gravuru; možda je ona ljudima u njegovo vreme bila strašna, meni je ona danas, čisto likovno, divna. A vi ste mi odvratni. Sva četvorica. Podsećate me na smrt, duhovnu bedu, mrak i tupost. Na to kako se od idiotluka može napraviti karijera učenjaka i koliko glupost može da se odneguje i uzdigne do visokoparnog akademskog nivoa. Gotovo da me spopadne paranoja od nekog užasa.

blog.15068 Druga stvar na kojoj želim da Vam zahvalim je to što ste, ne može bolje, poentirali ono što, inače, neprestano govorim – koliko je licemerna, duhovno bedna i moralno štetna Vaša vera. Uvredila Vas je jedna izanđala stilska figura? Oh, kako su krhka i Vaša vera i Vaša duhovnost! Dirljivo. Mene bi, recimo, vera u cartsvo nebesko držala potpuno spokojnog. Zamišljam. Toliko spokojnog da bi me mrzelo da spokojstvo narušavam pisanjem tužbe. A Vama večiti život nije dovoljan. Potrebno Vam je milion dinara. A gde je praštanje kojim su hrišćanima vazda puna usta? Je l’ Vas ni malo nije žacnulo to što su čoveku došli da popišu imovinu u vrednosti 100.000rsd a ustanovili da poseduje samo knjige, biciklu i kompjuter? A mogli ste lepo da oprostite. Hrišćanski velikodušno u svom srcu. ‘Аjd da ovaj put ne potežem to šta bi sve imalo da se popiše u Vašem vladičanskom dvoru. A Isus Vam je izričito rekao da sve razdelite siromasima, jer samo siromašni možete na njegov put.

A drugi obraz? Kamo on? Ako sam dobro shvatio, na uvredu je trebalo da okrenete i drugi obraz? Pa nije baš da se kamenom bacio, tek stilskom figurom, mada bi i u tom slučaju trebalo da uzvratite hlebom.

15072 A ta neka vaša istina, koju često pompezno zovete „višom” – toliko je krhka da joj je vazda potrebna zaštita sile. Nekad mača, progona i lomače, danas zastrašivanja i suda. To sve govori o vašoj istini. Znate, meni često pišu „dobri ljudi koji traže boga” i obraćaju mi se raznim imenima sa uobičajenog hrišćanskog repertoara. Onog trenutka kada se budem uvredio počeću da sumnjam u istinu o kojoj govorim. Uvrede joj ne mogu ništa. Naprotiv, nekako je ističu na način na koji Vaše potezanje za silom ističe svu ispraznost Vaše vere.

Licemerni ste jer ne samo da ne praštate a praštanje propovedate, već ne okrećete i drugi obraz. Duhovno ste bedni i iz prethodno pomenutog razloga a i jer Vam duhovnost ne ostaje van domašaja jedne stilske figure i moralno ste truli jer se kao dokazani licemer postavljate za moralni autoritet čitavog društva.

A tek koliko ste tašti. A ne beše li to jedan od najtežih hrišćanskih grehova? Uvreda za milion dinara? Pa to zveči kao šerpa niz stepenice.

15070 Pre nego odpozdravim, gospodine Buloviću (koja ironija i ujedno dobar vic da Irinej na grčkom znači „smiren”) znam da se Vaša nauka o deda mrazu zasniva na potpuno nenaučnim metodama ali ovo što ću reći vidljivo je i golim okom, mada sociologija iznosi dosta preciznija zapažanja. Da je društvo tužnije što je religija kao samoproklamovani čuvar morala u njemu jača, očigledno je do mere da je izlišno konstatovati. Od Avganistana na jednom kraju skale do sekularnih država severne Evrope na drugoj. Pogledajte Srbiju dve decenije nakon što se Vaša organizacija ugurala doslovno svuda – škole, vojsku, bolnice, politiku, TV, evo i u sudstvo. Umesto da na toj zamišljenoj skali, kao i inače evropska zemlja, uz sveprisutni SPC moral krenemo malčice na sever, mi smo sve bliže žalosnom Bliskom istoku o čemu najbolje svedoči i obrazloženje presude onog nesrećnog sudije Bošnjaka koji je sramota i uvreda za svoju profesiju baš kao što je i Vaša religija uvreda za ljudsko dostojanstvo. Čak i komunizam u Srbiji iz današnje perspektive deluje ko mitsko zlatno doba neiskvarenosti i morala.

Ko što lepo reče Artur Klark svojevremeno – Jedna od tragedija čovečanstva je to što je religija kidnapovala moral.

Amfilohije, beli medved i čajanka u patrijaršiji

16069  I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika” (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i … nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti”. Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda … zvuči kao šeretluk.

Onda ću samo preleteti preko nekoliko mesta iz Amfilohijeve poslastice (did I say poslastice?) … hoću reći poslanice, jer žurim da se bavim seksom. Ko o čemu … Ne, nije kurva i poštenje, to je Amfilohije. Ja sam baba iz poslovice s uštipcima. Nije isto, nikako.

blog.16070 Mjestobljustitelj ili kako već, pominje „paganski totalitarizam”. Privukla me je ova formulacija, prirodno, jer mnogo volim da se bakćem istorijom. Paganski totalitarizam, dakle … Evo razmišljam. Pa ne znam, pravo da vam kažem. Dal misli Egipat, Asirija, Vavilon … Behu to paganske kulture, ali i … teokratije. Faraon je bog na zemlji, bla, bla, bla …. slično onome kako je hrišćanstvo govorilo za apsolutne monarhe. Svi su apsolutizmi bili blagosloveni i od boga i od crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz bok diktatora i tlačitelja i nikada se nije izlagala opasnosti pobune za dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, uhapsi, prokune, uništi i spali sve što je lepo, mlado, zdravo, talentovano, pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica starosti protiv mladosti, impotencije i mizoginije protiv žena, gluposti i neukosti protiv znanja, smrti protiv života. Istorija je prepuna primera. Tomas Džeferson je bio u pravu – „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih”

Možda je egzarh sveštenog trona pećkog mislio na Grčku i Rim? (Ne, Rim nije propao od seksa. Propao je kao i svaka imperijalna sila u istoriji zbog neodrživosti ekonomskog sistema). Pa, nisu se baš klali oko toga dal je Afrodita ili Venera, Hermes ili Merkur. Štaviše, za bogatstvo i raznolikost paganskih mitologija (nekad religija, danas mitologija, tako vam je to s religijama) možemo zahvaliti mnoštvu lokalnih karakterističnosti kad je o bogovima reč. Pagani nisu mnogo marili za dogmu. A kad smo već kod paganskog totalitarizma … Hrišćanstvu je bilo potrebno manje od sto godina da od jedne proganjane sekte postane religija koja proganja do te mere potpuno i temeljno, mjestobljustitelj bi rekao totalitarno, da je bilo potrebno pozatvarati sve paganske škole, uništiti sve biblioteke i hramove, statue i poeziju i zabraniti bilo kakav drugi oblik veroispovesti … Postoji vreme kada je hrišćanstvo totalitarno dominiralo životima ljudi, poznatije je pod nazivom „mračno”. Ne bih više o tome. Let’s talk about seX.

Amfilohije mi je potvrdio ono što već dugo slutim. Srbija je, naime (a i razroko oko u glavi, podrazumeva se) jedna jako, jako bedna zemlja. Već kad sam saznao da uvozi pasulj i beli luk, pomislio sam da je sve otišlo dođavola. Ej, pasulj i beli luk! Pored tolike obradive zemlje. A, da parafraziram pokojnog patrijarha Pavla, ne biva Srbin bez pasulja i belog luka. Avokado, limun, kivi, ajde da razumem, ali pasulj i beli luk!

Kad ono … može i gore. Kad kreneš da uvoziš seks, znaj da si na dnu. A evo, mjestobljustitelj mi kaže da se u Srbiju uvozi seks. Leleeeeeeeeeee …. I to zapadnjački. Znači u startu kvarna roba. Stvar je toliko opasna da iza tog uvoza stoje velike svetske organizacije i lobiji, koji, po već oprobanom receptu (kako nam je, inače, propalo sve drugo?) plaćaju domaće aktiviste da za njih rade.

16071Ja sam mislio da se u Srbiji ljudi jebu. Izgleda sam bio u silnoj zabludi. Izgleda da u Srbiji došlo vreme da se uvozi i jebanje. Možda je Amfilohije mislio na uvoz „nekanonskog” seksa. Tj, na onog koji nije prošao temeljnu hrišćansku kodifikaciju koja je za perverziju proglasila sve što nije genitalni heteroseksualni odnos u „svetoj” bračnoj zajednici. A ni sa tim ne treba da se preteruje, ako ne mislite da rađate, oladite ….

Psiholog Darel Rej je 2011. sproveo jedno zanimljivo istraživanje na temu religije i seksa. U onlajn istraživanju učestvovalo je preko 14.500 Amerikanaca, sekularista svih profila od kojih je dobar deo poticao, kao i sam Rej, iz vrlo religioznih porodica. Želeo je da uporedi seksualni život onih koji su rasli u religioznim porodicama sa životom onih koji potiču iz sekularnih porodica. Učesnici su morali da daju odgovor na četiri pitanja:

1. Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
2. Kada ste počeli da upražnjavate oralni seks?
3. Kada ste počeli da upražnjavate peting?
4. Kada ste počeli da imate seksualne odnose?

Razlike u odgovorima gotovo da nije bilo. Religiozni ili ne, biologija se dešava. Primećeno je čak da verujući, s godinama postaju veći konzumenti pornografije. Jedina razlika je osećanje krivice koju su verujući zbog seksa osećali.

16072Drugim rečima, religija je delotvorna u sprečavanju seksa koliko i u sprečavanju oružanih sukoba. Gde god imate više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor šanse za sukob se uvećavaju. Isto tako, društva u kojima se pod uticajem religije sprovodi seksualna represija su ujedno i društva šizofreno opsednuta seksom. Fontane sa skulpturama morskih sirena u Libiji i Egiptu pokrivaju se da ne bi uzbuđivale muškarce. Novinar Džon Hendren (za američki National Public Radio) 2006. iz Iraka izveštavao je o ubistvima čobana u okolini Bagdada od strane islamista jer su čuvali koze bez pelena. Nage koze su, po mišljenju lokalnih klerika, preveliko iskušenje za muškarce. Iz istog razloga ubijeno je i nekoliko bakalina koji se nisu pridržavali uputstava o aranžiranju povrća na tezgi – celer u kombinaciji sa paradajzom smatra se seksualno opscenim prizorom. Dokumentarac „Religious Psychosis – Dancing Boys (Bacha Bazi)” govori o dečacima koje lokalni moćnici regrutuju iz siromašnih porodica, da se oblače kao žene i izvode provokativne plesove na muškim zabavama u seksualno ekstremno represivnom Avganistanu. Bača Bazi dečaci završavaju kao seksualno roblje nad kojim se iživljavaju seksualno neiživljeni muškarci. Vatikan isplaćuje milijarde dolare u vansudskim poravnanjima u slučajevima seksualnog napastvovanja dece od strane katoličkih sveštenika.

Religija stvara opsesiju seksom. Objašnjenje je jednostavno. Psiholozi ga zovu „efekat belog medveda”. Recite nekome da ne misli o belom medvedu i taj neko neće moći da se otrese slike belog medveda.

16073Sjedinjene Države su zahvalan teren za proučavanje odnosa religije i seksa. Neke američke savezne države su liberalnije od drugih. One su manje religiozne i politički su naklonjenije demokratama. Mediji ih nazivaju „plavim” državama. Druge su konzervativnije – religioznije i politički naklonjenije republikancima. U medijima se nazivaju „crvenim” državama.

Šta kažu istraživanja? Na internet pornografiju najviše se troši u najreligioznijim američkim saveznim državama (Osam od deset američkih država čiji stanovnici najviše troše na internet pornografiju su 2008. glasale za predsedničkog kandidata Džon MekKejna; izuzetak su Florida i Havaji). Države u kojima su istopolni brakovi nezakoniti imaju 11% više pretplatnika na internet pornografiju. Maloletničke trudnoće i polne bolesti rasprostranjeniji su u religioznijim američkim saveznim državama nego u liberalnijim.

Uporedimo sada Sjedinjene Države s Evropom. Američki tinejdžeri u seksualne odnose stupaju odprilike isto kao i njihovi vršnjaci u ostalom razvijenom svetu. Međutim, američke tinejdžerke četiri do pet puta češće ostanu u drugom stanju, rode ili abortiraju nego tinejdžerke zapadne Evrope. Veći je i procenat mladih Amerikanaca zaraženih HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima. Stopa zaraženosti gonorejom kod mladih Amerikanaca veća je 70 puta nego kod njihovih vršnjaka u Francuskoj i Holandiji. Ne biste Holandiju i Francusku baš nazvali religioznim društvima, zar ne? Ovakva drastična statistička razlika objašnjava se time da se program seksualnog obrazovanja Amerikanaca bazira uglavnom na propovedanju apstinencije, dok se seksualno obrazovanje Francuza, Holanđana i Nemaca bazira na upoznavanju sa metodama zaštite od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih bolesti.

16074I, kao i obično, religija i u ovom slučaju generiše neverovatno licemerje istrajavajući pri tom i dalje da sebe zove čuvarom javnog morala. Tokom šezdesetih godina prošlog veka američki profesor sociologije, Lod Hamfri, sproveo je jedno istraživanje za svoju doktorsku disertaciju čije je rezultate objavio 1970. godine u knjizi „Tearoom Trade”. Hamfri je godinama obilazio javne toalete u kojima su se okupljali homoseksualci u potrazi za anonimnim seksom i pretvarao se da „čuva stražu” od mogućeg policijskog prepada. Zatim bi beležio registarske tablice ljudi koji su zalazili na takva mesta, pronalazio njihove adrese, prerušavao se i pod raznim lažnim izgovorima (anketiranje i slično) te ljude u njihovim kućama intervjuisao. Više od 50% njih bili su oženjeni muškarci konzervativnih društvenih i političkih gledišta kojima su prikrivali svoje tajne sklonosti.

Nije retkost da se za pojedine uticajne konzervativne političke figure, takozvane zagovornike „tradicionalnih porodičnih vrednosti” ispostavi da su klijenti prostitutki ili višestruki preljubnici. Uticajni američki sveštenik Ted Hagard (jedno vreme vođa Nacionalnog udruženja jevanđelista) godinama je koristio usluge muške prostitutke. Leri Krejg, američki senator iz redova republikanaca, ugledan porodičan čovek i veliki protivnik gej prava u Americi, uhapšen je juna 2007. godine u toaletu aerodroma u Minesoti zbog „razvratnog ponašanja”. Mark Foli, član predstavničkog doma SAD iz redova republikanaca, bio je prinuđen da u kongresu podnese ostavku nakon što je otkriveno da je mladim pripravnicima slao mejlove lascivne sadržine.

16075Mislim, come on Ristooo …. svi znamo da ste odlikovali pedofila u svojim redovima. Svi znamo da Lady Kačavenda voli dečake i da ih čak plaća, pardon, stipendira … Kakve su čajanke po manastirima i patrijaršiji gde obitavaju najperverzniji od najperverznijih, najneprirodniji od neprirodnog, hoću reći, mladi i matori devci, možemo samo da pretpostavljamo … I, svi znamo da Srbija moralno tone još dublje od kako se SPC ugurao svuda. Posle 12 godina veronauke po školama polnih boleština je sve više, abortusa je sve više, a natalitet u minusu ko i pre.

Risto, tvoj beli medvedić zove se Stojko ….

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad Tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite! (Kaluđeri, Đura Jakšić)

Znam ja šta vama fali

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misonarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Od toga kakve su vam seksualne preferencije zavisi budućnost srbskog naroda. A ukoliko se ispostavi da smo kolektivno perverzni preko granica koje Biblija dopušta, preti nam istrebljenje. Zaslužena kazna, naravno, nešto poput brisanja starozavetne Sodome sa predivnog zemljinog šara. Dolazim do takvog neizbežnog zaključka ovih dana, prevashodno čitajući, s pomešanim osećanjima čuđenja i neverice, političke programe ovih spasiteljskih srbskih organizacija koje opširno obrazlažu ideju povratka na leto gospodnje negde pre Maričke bitke (jer od nje je nekako krenulo naopako i, evo, sunovrat nikako da stane), i koje sve odreda kao jednu od ključnih programskih tački imaju obnovu seksualnog morala u Srba, u skladu sa starozavetnim ili šerijatskim normama, u zavisnosti od toga o kom kraju zemlje govorimo.

Počelo je kao vic, s retardiranim forumima gde se vernicama daju detaljna uputstva o pokajanju i okajavanju grehova u koje su uredno pobrojani i branje šumskih jagoda, čitanje svetovnih knjiga, biberenje supe, držanje laktova na stolu i slušanje muzike. Kao i milozvučno fašistički pozivi („kako ću te razlikovati od nemuslimanki ako ne nosiš hidžab”) za pokrivanjem, pokornošću, obaranjem pogleda, rađanjem ili striktnom čednošću: hidžab vas štiti, ne samo od Alahove srdžbe već i od bolesti, šejtana, muške seksualne agresije. Sasvim uzgred, ukoliko smem da primetim, i od zdravog razuma i inteligentnih primisli.
Na veb stranici izvesne doktorke Tatjane Đorđević, na kojoj se između mnogih fenomenalnih pravoslavnih naučnih otkrića (svetu, avaj, još nepoznatih, a to samo zato što je u pitanju pravoslavna nauka, a svi znamo kolike su predrasude svetske naučne zajednice prema pravoslavnoj nauci) – nalazi se i ono o dejstvu časnog krsta protiv mikroba i patogenih bakterija. Eksperimentalno dokazano, ako ne verujete. Uzgred, čini mi se korisnom ideja da se verujućima ukine zdravstveno osiguranje, kad molitva već leči sve. Eventualno da im zdravstveno pokrije proteze za amputirane udove, jer, bez trunke cinizma, božiji odgovor na molitve invalida vazda je negativan. („Naučnici su dokazali snagu krsnog znaka”, objavljeno je i u časopisu Centra za geostrateška istraživanja Geopolitika, „tako da oni koji se izruguju Hristu, pokazuju još i naučnu nepismenost”. To stoji na kraju pomenutog članka, ponosno istaknuto, pa ako vas to nije ubedilo, onda ste definitivno skeptik. O tome do koje ste mere zaglibili u racionalizam, dakle sekularizam, komunizam, ateizam, marksizam, materijalizam, satanizam i svašta još koješta, neću ni da govorim.)

U jednom od tih ingenioznih naučnih radova, koje će svet milošću božjom jednom valjda da upozna, priča se nešto i o tome kako ženino telo „pamti”. „Koža pamti”, rekla bi Ceca Nacionale, ali ne, ovde je stvar mnogo dublja i zadire duboko ispod kože, u molekule i DNK i, na metafizičkoj ravni, u dušu i psihu, šta već od ova dva pravoslavna nauka priznaje. Ženino telo, dakle, pamti tamo neku metafizičku tvar koju muškarac putem svog sramotnog uda unese u njeno telo. Da vam pojednostavim – ili će vam vagina ostati neupotrebljena na zadovoljstvo vrhovnog nebeskog autoriteta ili ćete je eventualno upotrebiti za stvaranje novog života. I, nemojte slučajno da varate! Bog sve vidi. Ako ste zatrudnele iz prve, niste imale sreće. Ali ste bogu drage i, očigledno, blagoslovene. U suprotnom, svaki penis koji je prodro u vaše telo, a koje je samo nominalno vaše a zapravo je božje, državno, nacionalno, muževljevo, redno po platonovskoj silaznoj liniji od neba na prema dole – menja vam molekularnu strukturu, eksperimentalno dokazano, na način koji vas čini nečistom i nedostojnom droljetinom.

Mizoginija je, kako tradicionalne vrednosti podržane avramovskim religijama nalažu, uvek prva na spisku preporučenih koraka za spas naciona. Budući srpski svetitelj, patrijarh Pavle, imao je divnih tragikomičnih beseda na tu temu, u kojima su meni lično najzabavniji ovi delovi: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje”, i: “Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili na putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje… Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova”.

Posebno zadivljuje snaga verske indoktrinacije, jer mnogo žena na ovako otvorenu i providnu mizoginiju odgovaraju svesrdnim prihvatanjem. Nedavno mi piše žena muslimanka povodom moje sprdačine sa hidžabima i burkama: „Svi znamo kakve su prirode muškarci”, veli, „Pokrivanje je samo zaštita žena, a i muškaraca, da ih ne dovodi do seksualnog zlostavljanja žena i bluda”.

Zanimljivo. Međutim, onako, sasvim površnim razmatranjem „problema” (seks je očigledno problem u religijskom poimanju sveta), zašto ne pokriveni muškarci? Verujem da bi mnogima libido drastično opao da okolo hodaju u onim šatorima u koje trpaju žene. A i žene se sigurno ne bi toliko pomamljivale, kao na prizore muških zadnjica stisnutih u džins modernog kroja, o prednjim ispupčenjima da i ne govorim. Tome slično, čudi me da penis ne pamti svaku vaginu koju je posetio i, šta znam, tamo u adskim dubinama pičke pokupio već nešto što će uticati na muškarčevo psihičko zdravlje i molekularnu strukturu, i ostaviti pogubnog traga na njegove spermatozoide i eventualno potomstvo. Isto, vrlo je indikativno da su slučajevi silovanja, od kojih burka navodno štiti, procentualno zastupljeniji u islamskim zemljama u poređenju s večno razvratnim i pornografskim Zapadom, gde su, primera radi u Oslu u proteklih godinu dana sva prijavljena silovanja počinili muškarci muslimani. Da ne govorim sada o tome kako se u nizu tih moralno uzoritih zemalja često kažnjava žrtva a ne počinilac, neretko i smrću, zbog ukaljane porodične časti (kakav je sve teret na ženski reproduktivni organ Alah natovario, prosto je neverovatno).

Sledeća je homofobija. Trebalo mi je dugo da shvatim da ima sveta koji zaista misli da guranje sramotnog i tajnog uda u rupu nepropisanu Biblijom utiče ne samo na molekularnu i ćelijsku strukturu već i na ustrojstvo svemira. Ništa manje. Onaj deo o zaveri homoseksualne ideologije sam lakše shvatio: ambasadori zapadnih zemalja podržavaju nezavisno Kosovo, ali i Prajd, dakle u pitanju je zavera protiv srbstva. Ok, ‘ajde da uzmem u obzir mentalno stanje prosečnog građanina ove zemlje, temeljno zlostavljanog, šikaniranog i ponižavanog već, evo, više od dve decenije. Rodila se paranoja.

Ali, koliko je pameti potrebno da se zaključi da kretanje asteroida i obrtanje planeta, kao i vulkani i pomeranje tektonskih ploča, ne stoje ama baš ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa oralnim seksom između dva gej muškarca ili dve gej žene. Izgleda više nego što mogu da pobude veronauka u školama i popovi koji vas, kao društvene moralne sudije odasvud zaskaču. Nije nimalo slučajno što sve religije inteligenciju doživljavaju kao najvećeg neprijatelja. Sotonu i šejtana štaviše. Koliko poetike samo ima u činjenici da je ime palog anđela, potonjeg Sotone – Lucifer, tj. Lučonoša, onaj koji donosi svetlo, prosvetljuje. Uzgred, za svaku nepodopštinu u redovima božje administracije na Zemlji, a koja bi zaista i trebalo da uvredi vaš osećaj za moral, poput pandemijske pedofilije, da se zadržim samo na terenu seksa bez zalaženja u srebroljublje, prežderavanje, lenjost i ostale smrtne grehove, nadležan je isključivo nebeski sud i drugačije tumačenje se ima smatrati za bogohuljenje. Dok ćete vi, bludni sinovi i kćeri, kamen u glavu da dobijete na Zemlji. I uvek se nađe ko će prvi da ga baci. Nevezano za to što mu se u pozlaćenim vladičanskim dvorima baškare muške kurve. Ne figurativno, na način biblijskih parabola, već doslovno.

Stojim zbunjen pred tolikom količinom zatucanosti koja društvo dovodi na ivicu seksualne frustracije sličnoj onoj kakva se sreće u teokratijama. Možete dobiti nož u stomak zbog majice koja reklamira seksualne slobode. Mogu da vas izlome i ostave tako izlomljenog da krvarite satima bez svesti na ulici jer ste feminizirani, dakle, upražnjavate nekanonski seks. (A gde su dobri Samarićani?) Život vam se može pretvoriti u pakao ako ste zaboravili da obrišete istoriju na kompjuteru pre odaska s posla i kolega provali da ste išli na gej dejting sajt.

Čini se da je količina te neke potuljene i potmule agresije s izrazitim elementima neiživljenog Erosa (koji izbija iz psovki koje se mahom vrte oko nabijanja i degradiranja putem seksa), srazmerna količini jebanja u zdrav mozak od strane struktura vlasti na svim nivoima. Srbija je zemlja čijim su građanima mozgovi sistematski (s)jebavani. Ne mogu da se otmem utisku da bi na ulicama (ili na srbskim forumima) bilo manje razularenih polumozgaša da su kod kuće imali šta da opale. (Uzgred, ne, od rukobludija se ne suši kičma.) Sasvim prosta logika me vodi na pomisao da bi postorgazmičko stanje opuštenosti i blaženstva ljude učinilo dovoljno lenjim da se maskiraju, izađu napolje i vade kocke iz kaldrmisane ulice. Libido i načini njegovog kanalisanja, to nije nikakva nova mudrost.

Avaj, opet. Tranzitiramo beskonačno i pička se, baš kao i moral, našla u tržišnoj utakmici. A nezaposlenost ogromna. I na sve strane roba se nudi, kako zakoni tržišne ekonomije i nalažu. Nigde na tom duhovno propalom Zapadu nisam video tolike čete srednjoškolki obučenih i nafrakanih kao profesionalne uličarke. A testosteronom nabijeni momci, željni svega, najpre života. A frustracija neizostavno rađa bes. Ženska mladost ove zemlje može ili da se uda ili da peva u podvodačkoj Grand produkciji. Muška da se opredeli za stranku.

Sva bedastoća srpske političke realnosti sublimirana je u nalepnicama koje su mladi iz „Srbske akcije” lepili po autobusma gradskog prevoza – „Omladina bez nade posao čeka, a režim pedere Beogradom šeta”. Stvar je do te mere jednostavna. Seks je državni neprijatelj.

U programu ovog srbskog renesansnog pokreta, između ostalog stoje i načela duhovne discipline a među njima i ova – „Upoznaj temeljno volju božju” i „Budi čedan (neporočan) znajući da omladina bez osećanja stida, odana bludu i razvratu jeste znak opadanja i skore propasti naroda”.

Eh, već da propadnemo?! I to od seksa. A nismo se pošteno ni najebali. U ovom sveopštem hard core moralnom kupleraju u kome po nemoralu prednjače tradicionalni samoproklamovani čuvari morala, seks ispade najveći problem. A za deset godina duhovne obnove koje se SPC poletno prihvatila izlaktavši se doslovno svuda, počev od škola, ništa se nije dogodilo. Zapravo jeste, propali smo toliko duboko pod teretom sistematskog zatupljivanja i sveopšte hipokrizije da je sada zaista potrebna herojska vizija spasa koja, meni makar, izmiče mogućnostima imaginacije. Ali sam siguran da navlačenje marama i bogougodne noćne polucije neće ništa da reše. Za mene su pak, sigurni pokazatelji propasti države njena nastojanja da se pod strogu kontrolu stavi telesna čednost podanika, na način koji nekome daje za pravo i da interveniše nasiljem u cilju sprečavanja upotrebe tela ukoliko ona ne zadovoljava proklamovane državne i nacionalne ciljeve. Moć postojanja ne poseduje pojedinac. Ona je u rukama sumnjivih autoriteta.

Manje nas je za desetine hiljada nego od prošlog popisa. Ima više umlaćenih žena i nedovoljno sigurnih kuća. O čitavim pobačenim gradovima i polnim boleštinama da ne govorim. Bezobrazna omladina bez elementarne uljudnosti. Iživljavanje nad decom i životinjama. Srednjoškolke obučene kao prostitutke. Ogorčeni, agresivni i neiživljeni adolescentni (ponekad do te mere da ima hotela po Zapadu, koji više ne prihvataju ekskurzije iz Beograda). I da ne nabrajam… nema svrhe obznanjivati očigledno. Očekivao bi čovek makar neki pomak od planske talibanizacije. On se, doduše, dogodio, ali ne u željenom smeru.

Srbi su, čini se i pod Turcima bili seksualno liberalniji, sudeći makar po „Crvenom banu”. Škotske bolničarke su u vreme Prvog svetskog rata u Srbiju dolazile između ostalog i zbog toga jer su bile oduševljene tretmanom polne jednakosti koji je u to vreme u Britaniji bio nezamisliv (britansko ministarstvo im je ljubazno odgovorilo, na njihovu ponudu da volontiraju kao bolničarke na terenu, da je ženama mesto kod kuće).

U srpskoj kinematografiji na prste obe ruke mogu se prebrojati seksualno eksplicitne scene koje ljubav, telesnost i čulnost opisuju na način koji otkriva radost življenja i lepotu postojanja. Ne mogu trenutno da ih se setim, ali mora da ih ima. Međutim, za scenama u kojima je seks sredstvo kažnjavanja, degradiranja, sramote, ishodište životne bede, nije potrebno dugo tragati.

Ne samo da ste krivi što upražnjavate seks, već i svaka sumnja na to da je on nebiblijski može ozbiljno da vas diskredituje. Meni lično dešavalo se da iz kakve rasprave budem diskvalifikovan izrečenom sumnjom na račun nepravovernosti mojih seksualnih preferencija (u formi infantilnih seksualnih pošalica koje su koliko zapanjujuće, toliko i zabavne). Od ljudi koji drže da su intelektualci.

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misionarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Da parafraziram Petra Božovića u sceni s Evom Ras u „Lepoti poroka”: Znam ja šta vama treba. Naguzite se, sad će izbori.

Ponos

 

Nekoliko puta mi je ovih dana na pamet pao moj profesor filozofije iz gimnazije. Nije da su predavanja bila nezaboravna, scena koje se sećam uopšte nije sa časova. Sam početak devedesetih, krenuo je opšti raspad i erozija. Prosvetari u štrajku. A moj profesor gost na nekoj lokalnoj TV stanici, jedna od onih seljačkih kakvima je Srbija i danas zagađena, s reklamama za lokalnog frizera i kamenoresca u kojima jedna zvezda, onako bolivudski, iskoči preko ekrana sa brojevima mobilnih telefona, u pauzama između hit parade, vesti o raspodeli đubriva u šumadijskom okrugu i modnih priloga iseckanih sa satelitskih kanala.

I navalio novinar – „zar ne mislite da bi i prosvetari trebalo da dele sudbinu ostalog naroda; zar nije dovoljno što u ovoj situaciji uopšte imate posao, pa kakav takav; da li ste svesni da ni drugima uslovi rada nisu optimalni; a šta je sa roditeljima vaših đaka koji i sami muku muče, i sve tako … sav zajapuren koliko je pametan i koliko je narodni tribun kakav ni Rim u svojim najslavnijim danima nije video …

I posle te zajapurene tribunske trućarije, moj profesor, koji je sve to odslušao s filozofskim mirom, filozofski odgovara:

„Ljudi se dele na žive i mrtve”.

Toliko.

Pa, živi li ste Srblji? Meni delujete, a može biti da je samo zbog daljine, da su vas podavila sopstvena govna. Iskren da budem, pomalo sam zlurad. Ima neke poetske pravde u svojoj ovoj govnariji oko prajda. Čovek shvati da, zapravo, zaslužujete da živite upravo onako kako živite. Ja znam da je vaša sposobnost poricanja stvarnosti neverovatna, ali čini mi se da vam je ipak savršeno jasno da je to ispod svake granice minimuma ljudskog dostojanstva. Još kad biste nekako skontali da ste sami za to krivi, jer samo vam taj jedan mali korak fali, taj minimum mentalnog napora i iskrenosti prema sebi, pa da se oslobodite udobne i kukavičke pozicije „večite žrtve”. I možda počnete da živite. Možda.

Uzgred, znate kad ćete da vratite Kosovo? O svetom kurcu. Jer ne umete ni lično dostojanstvo da sačuvate a kamoli državu. A i jer ste ga izgubili upravo zbog toga što ste beskičmenjaci, bezmudaši, kurve na sitno, za džak brašna i dve litre ulja … A i jer se domovina brani znanjem.

Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može u miru da živi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.

E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.

Vas je, čitam, uvredila izložba. Potonuli ste u fašizam islamskog formata. Odakle ono beše dotična umetnica? Švedska? Pa, nije da dajem ideju, ali mislim da bi red bio da spalite švedsku amabasadu. Da je Ikea otvorila radnju ko što su vas lagali pred svake izbore (dirljive su scene srpske građanske klase koja se pred novim radnjama gura da dobije besplatni balon) mogli ste lepo da im spalite celu Ikeu sa sve skladištem. Pa da vide!

Srbija još uvek nema Grejs Lorč. Da smo pre stopedeset godina imali crnce, među našom političkom i intelektualnom elitom ne bi postojao NIKO ko bi digao glas za njihovu emancipaciju. Procenjivali bi se bezbednosni rizici da crnci uđu u javni prevoz. Kao što ni danas nemamo junake, ni tada niko ne bi uzeo crnce za ruku. Zamislite Novaka koji na svom twitteru podržava Prajd. Znam da sam vam pred oči izneo naučnofantastičnu scenu. Ali, ovde u Francuskoj, fudbaleri, str8 as an arrow, slikaju se polugoli za naslovnice gej magazina. I vele niko nije slobodan dok svi nisu slobodni.

A emancipacija uopšte nije ni tako teška ni tako mukotrpna kao što se to uporno mantra. Teška je koliko i navići dete na nošu.

Novi karikaturalni predsednik, koji će pred EU da postavi uslove pod kojima ćemo pristati da joj se pridružimo, ali nije u stanju da uslovi grupu navijača, da ima trunku, ne trunku, atom državničke veličine i bilo kakve državničke vizije, pojavio bi se na čelu Prajda sve držeći se za ruke s prvom debelom nafrakanom trandžom. U svakom slučaju, delovao bi manje bizarno nego na fotografiji sa Obamom i Mišel. I napravio bi taj toliko dugo željeni i očekivani korak napred, ne od sedam već od sedam hiljada milja.

Umesto toga, on će građane pozvati (jednog dana kad do Prajda dođe) da „ostanu u svojim kućama”. Valjda da se ne sablazne ortodoksne hrišćanske oči. Ipak su golotinja, koža i perje za četiri zida. Vladičanskih dvora. Bog se tu ne bi dosetio da potraži.

A sav onaj neiživljeni libido i frustracije nagomilane porazima, izlili su se salafitskom žestinom na grupu onih što bi da su slobodni. Zabrana Prajda doživljava se kao velika nacionalna pobeda i odbrana srpstva. Dok je, zapravo, poraz civilizovane i građanske Srbije. Živite onako kako zaslužujete. Setite se toga kad prvi sledeći put progutate uvredu, što će, kontam, biti već koliko sutra ujutru kad poranite na posao, ako ga imate, da zaradite za kikiriki.

Ili ste živi i Ponosni ili ste mrtvi.