Republikanski mindfuck

1451970_662696020441874_1786773578_nOčekivano, kao posle svakog islamskog terorističkog čina (mogli bi zaista da prestanemo da se pravimo i stvari počnemo da zovemo pravim imenom – džihadističkog čina) stvari su došle na islamofobiju. Islamofobija je goruća tema evropskog društva, u svakom slučaju u Francuskoj i drugim zemljama s velikim procentom muslimanskog stanovništva. Ne islam, već islamofobija.

Francuske vlasti su razmestile nekih petnaestak hiljada specijalaca, što policije, što vojske, na „osetljiva“ mesta diljem francuske teritorije. A osetljiva mesta su sinagoge i košer radnje, kao i železničke stanice. Pomislio bi čovek da su francuske vlasti islamofobične! Kad, ono, međutim!

Da li francuske vlasti imaju strah od islama? Ako nemaju, zbog čega onda ovoliki raspored, skoro pa ratni, oružanih snaga? Ako imaju, da li je njihov strah racionalan ili iracionalan, tj. umišljen? Ako je iracionalan, znači da su francuske vlasti islamofobične. Ako je racionalan onda je „islamofobija“ sredstvo psihičkog državnog terorizma nad sopstvenim građanima.

Fobija je, po definiciji iracionalni strah od nečeg. Ako vrištite kad vidite pauka, onda patite od arahnofobije, iracionalnog straha od paukova. Pauk vas neće pojesti. Ako vas obliva znoj i hvata drhtavica od pomisli da prođete nekim velikim gradskim trgom punog sveta, onda patite od agorafobije. Veliki otvoreni prostor vam ne predstavlja nikakvu, ili potpuno zanemarljivu pretnju, jednom kad se o tome racionalno razmisli. Ako vas je strah liftova, onda ste klaustrofobični. S ovim saosećam, zbog čega se često penjem i po pet, šest spratova pešice. Ali je i dalje fobija i toga sam svestan. Ako se plašite islama i muslimana, da li biste taj strah umeli racionalno da obrazložite?

Ja bih mogao. I, evo, to ću i učiniti. Pre neki dan je u Egiptu mladić osuđen na tri godine zatvora jer je na društvenoj mreži napisao da je ateista. Diljem islamske ekumene, ateizam je kriminalno delo ponegde kažnjivo i smrću. Ja sam ateista. Isto pre neki dan neki saudijski bloger je javno išiban zbog bloga (u to vreme saudijski ambasador u Parizu šetao je s Francuzima u znak podrške slobodi izražavanja). Ja sam bloger. Strastveni sam blasfemičar. Za to je propisana smrtna kazna u većem delu islamskog sveta. I u neislamskom može da vas stigne metak, dakle, ni tu nismo sigurni. Spavam s muškarcima. Smrtna kazna opet. Imam bratanice i ni u ludilu ih ne bih pustio da hodaju same kroz izvesne četvrti ovde gde živim, ni danju, kamoli noću. A ne puštate ni vi svoje kćeri, jer se plašite da ne budu silovane. Imate li racionalnih osnova za taj strah? Policijska statistika kaže da imate. Dalje, želeo bih da moje devojčice steknu obrazovanje i budu samosvesna i u svemu s muškarcima ravnopravna bića u životu. Takvima se u islamskom svetu puca u glavu iz neposredne blizine. U školskom autobusu. Jedem slaninu za ramadan, a za to u pariskom metrou, svedoči mi francuska prijateljica, može da se dobije šamar. Pred punim vagonom putnika koji se prave da ništa ne vide i nabijaju glave u okovratnike i ajfone. (Tako da me ova demonstracija građanske hrabrosti u milionskom broju po francuskim ulicama nič ne impresionira).

Je li, dakle, moj strah od islama iracionalan (pa je u pitanju fobija) ili savršeno racionalan? Prosudite sami.

Zdrav razum, reklo bi se.

Ako je raspoređivanje hiljade specijalaca po Francuskoj potez zasnovan na racionalnim uvidima, onda je sveprisutna priča o islamofobiji sredstvo državnog terorizma s ciljem da se zdrav razum predstavi kao mentalni poremećaj a građani gurnu u psihozu griže savesti da su sami krivi za to što se na njih puca.

Na francuskoj TV sam video svedočenja učitelja i nastavnika koji su govorili o svom šoku kad su, povodom masakra u Parizu, čuli izjave odobravanja od nekih svojih učenika. Jedan je imao zamagljeno lice pred kamerom. Čega se plaši?

Gde su se radikalizovali ti školarci? U zatvor nisu još stigli, po netu verovatno guglaju gole ribe, sumnjam da posle škole čitaju muftijin sajt. Dakle, kod kuće. Eventualno s ocem na jutrenju u lokalnoj džamiji. Za neprestani nadzor jednog potencijalnog teroriste, objašnjeno nam je, potrebno je 20-ak operativaca. Ako biste baš da znate gde će i kad da kvrcne i udari. Jel i ovi što su nedavno udarili, bili su poznati policiji. A takvih je, prema procenama, ako lažu oni, lažem i ja, nekoliko hiljada. Reklo bi se mnogo za inače miroljubivu religiju. Koliko osoblja snage bezbednosti odvajaju, to me živo zanima, za nadzor fundamentalista pripadnika ostalih vera? Pošto čujem, ima ih u svakoj religiji. Ima. Al dal je nadzor fundamentalnog budiste zaista neophodan? Racionalno opravdan? Pa i fundamentalnog katolika. Na njih ionako odmah svi skoče, čim laprdnu nešto o abortusu i gej brakovima. Nije li to čista katolikofobija? Nekoliko hiljada puta 20, pa vi računajte. Gde da nađu tolike ljude? Što bi se reklo, ko će to da plati?

15.000 specijalaca, al islamofobija. Prijavite kofer bez vlasnika, al’ islamofobija. Izbegavajte izvesne četvrti grada, posebno ako ste žena, al’ islamofobija. Ne jedite sendvič u metrou za vreme ramadana, al’ islamofobija. Kad vidiš salafistu (posebno više njih odjednom) pređi ulicu, al’ islamofobija. (Uzgred, to nisu nošnje, već uniforme. Baš kao i burke. Islamske SS. Multikulturalnost, masni đoka.) 85% najtraženijih kriminalaca na sajtu francuske nacionalne policije su muslimani, u zemlji gde ih je manje od 10% ukupnog stanovništva, al’ islamofobija.

601338_482701885090251_1573793587_nOvih dana je širom Francuske stradalo preko 50 garaža, hala i skladišta, u kojima se muslimani okupljaju da s dupetima u vazduhu propovedaju slobodu, bratstvo i jednakost. U neke prozore je pucano, neki su razbijeni kamenicama, neke su ižvrljane islamofobičnim grafitima, pred nekima su osvanule svinjske glave. O tome smo slušali i gledali beskrajne reportaže. Da je nedavni masakr u Nigeriji dobio barem hiljaditi deo tog medijskog prostora! Ali nije. Masakr dve hiljade ljudi od strane islamista bi moglo da rasplamsa islamofobiju, and we don’t want that. I ne pravdam napade na džihadističke garaže, koji su i dalje blaži oblik huliganizma u odnosu na radost alžirskih navijača pre nekoliko meseci kad su pobedili u fudbalu na mundijalu.

Ali, šta ćemo sa svim tim silnim peace loving muslimanima, koji se stigmatizuju našom islamofobijom?!?! E tu je catch. I ti silni peace loving muslimani su, naime, isto islamofobični. I to iz istih razloga iz kojih i vi. Pa ćute i nigde ih nema. Gde su masovni protesti muslimana zbog toga što im je religiju navodno otela šačica navodno nekih ludaka koji nemaju blage veze s njihovom miroljubivom verom? (Gde baš nju?)

U svakom zlu malo dobra, vele … pa eto, islamofobija mi je postala brzinski test za detekciju idiota. Kao „evolucija je samo teorija“ i „Madonna ne ume da peva“ …

„Ali, znaš, islamofobija …“. Idiot. X.

 

 

 

 

 

Advertisements

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Večita žrtva

25ztr9gNema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste.

Intervju koji se sa Nikolaiem Senelsom, danskim psihologom, obavio finski Homma Forum a na temu kulturnog obogaćivanja u Danskoj i drugim delovima Evrope.

 

 

Nikolai, daj nam kratku verziju svoje životne priče?

Rođen sam 1976. i rastao na danskom selu. Za vreme studija u Kopenhagenu radio sam kao socijalni radnik sa tinejdžerima. Takođe sam radio i kao poluprofesionalni rok muzičar nekoliko godina dok sam studirao psihologiju. Od početka karijere radim sa problematičnim tinejdžerima. Uvek mi je bilo lako da ih zavolim, povežem se sa njima i pomažem im. Razvio sam nove vrste terapija, posebno za muslimane, i moje su metode u pozitivnom svetlu pomenute u nekoliko profesionalnih časopisa, novina i na radiju.

Kada si počeo da se zanimaš za islam i problem integracije?

1451970_662696020441874_1786773578_nPre više od deset godina u Danskoj se odigrao jeziv slučaj. Četvorica muslimanskih mladića vukljali su za kosu mladu ženu niz glavnu trgovačku ulicu u Kopenhagenu (ulica Strøget) i pokušali da je siluju. Iako je vrištala i zapomagala, i bilo je savršeno jasno da nešto nije u redu, niko ništa nije učinio da to spreči. Zamislite samo: mlada žena koju vuku za kosu kroz najprometniju ulicu u Danskoj, s mnogo posmatrača, i niko da pokuša da to spreči. Ne pokušavati aktivno da se loše stvari spreče, čak i ako rizikujete da vas prijatelji, kolege i porodica kritikuju, ili da zaradite modricu na oku, verovatno je najgora stvar koju možete uraditi svom samopouzdanju, ličnoj etici i humanističkim vrednostima. Ako smo voljni da pomognemo samo kad to ne nosi nikakav rizik po nas, onda smo beskorisne kukavice. Danas ta pomoć često nije fizička – mada bi svi muškarci trebalo da nauče da se bore, bilo kroz borilačke veštine ili u vojsci – već intelektualna. Pisanje pisama novinama, blogova, izraziti iskreno ono što se misli kada je reč o islamu i imigraciji za vreme pauze za ručak na poslu, sve to pomaže. Biti pasivan dok se žene tretiraju loše a neuspela integracija preti da za sobom odnese naše kulturološke vrednosti i program socijalne zaštite, znači ne uspevati biti odgovaran kao ljudsko biće. Posebno bi muškarci morali veoma ozbiljno da shvate svoju ulogu zaštitnika žena.

Ukratko, kao i većina Danaca, i mene je zapanjila ova priča o silovanju. I njena brutalnost i činjenica da se nije našao niko da pomogne nesrećnoj ženi potpuno su me razorile. Pre ovog slučaja bio sam gluv za kritike islama i muslimanske imigracije ali sam od tada počeo pažljivije da slušam. U to vreme još sam uvek bio ubeđen da je uspešna integracija samo pitanje vremena i da je društvena nepravda glavni krivac za ove etničke napetosti. Takođe sam bio vrlo nervozan zbog kritika koje bih dobijao kada bih izražavao svoju zabrinutost. Stvari su danas drugačije: ne glasam više za socijaldemokrate, niti me više zanima šta ljudi misle o onome šta ja mislim o muslimanskoj kulturi. Takođe, više nisam pasivan – osećam odgovornost da branim potlačene muslimanke, našu slobodu i da ljudima pokažem da možemo da kažemo otvoreno šta mislimo o islamu i muslimanskoj imigraciji.

Uzgred, ispostavilo se da su trojica od ove četvorice muslimanskih mladića bili zatvoreni na izvesno vreme u instituciji u kojoj sam u to vreme radio. Zbunjeni, nesigurni mladići sa tipičnim muslimanskim šovinističkim ponašanjem i jako izraženim mentalitetom žrtve, bez ikakvih pravih vrednosti u životu sem da se dobije što je više moguće sa što manje napora moguće.

Ispričaj nam o svom sukobu sa gradskim vlastima Kopenhagena.

16614_421631977907966_693548813_nPošto sam nekoliko godina proveo radeći kako sa danskom tako i sa muslimanskom decom i tinejdžerima, postalo mi je savršeno jasno da postoje izvesne vrlo duboke psihološke razlike između ove dve kulture. Te razlike su, bez sumnje, toliko duboke da muslimani moraju napustiti mnoge svoje suštinske vrednosti ako žele da se integrišu u naša društva i osećaju se Dancem, Fincem, Nemcem itd.

Kao psiholog s posebnim uvidom u probleme kriminaliteta kod stranaca, gradonačelnik Kopenhagena me je pozvao da uzmem učešća na konferenciji gradske skupštine posvećenoj problemu integracije. Raspravljalo se o strancima kriminalcima, strancima i integraciji, strancima i teroru, strancima i paralelnim društvenim strukturama itd. Iritirao me je način na koji se diskusija odvijala jer su svi generalizovali, trpajući sve strance u isti koš, kao da svi oni dolaze iz iste kulture. Izneo sam mišljenje da su problematični stranci oni sa muslimanskim korenima i da bi trebalo da raspravljamo o značenju kulture u pokušajima da pronađemo uzroke problema i rešenja za njih. Ovo je bilo previše, kako za gradonačelnika tako i za učesnike konferencije. Druga stvar o kojoj se na konferenciji raspravljalo bila je da bi tim stranim kriminalcima trebalo pomoći da pronađu mir u životu tako što ćemo ih ohrabriti da budu religiozniji. Tu sam gradonačelnika i učesnike podsetio na mnoge stihove Kurana koji muslimane zapravo obavezuju na kriminalno ponašanje, kao i na to da je nekoliko džamija u Kopenhagenu poznato po svom ekstremizmu. I opet je to što sam izneo bilo više nego što su političari mogli da svare.

Kasnije sam raspravljao s gradonačelnikom Kopenhagena na svom blogu „Kulturološka pukotina“ na stranici lista Jyllands-Posten. U raspravu sam se upustio jer je obećao da pokrije troškove muslimanskih verskih praznika ukoliko mu muslimani pomognu da bude ponovo izabran na izborima 17. novembra (intervju je rađen u januaru 2010, izbori koje pominje održani su krajem 2005). Uzgred, nije prošao na izborima. Novi gradonačelnik, Klaus Bondam, je još gori izbor, pošto je homoseksualac koji se povremeno šminka, pretpostavljam da će imati problema u odnosima sa muslimanskom zajednicom.

Zbog čega je tako teško razgovarati sa muslimanima o visokoj stopi kriminaliteta i problemima integracije?

546190_466601340031965_153786011313501_1701616_916544677_nRazlog leži u kulturološkoj psihologiji. U muslimanskoj kulturi životi ljudi kontrolisani su spoljnim faktorima – islamom, Alahom, imamom, ocem, kulturološkim normama i tradicijama, društvom i, kada naiđu na probleme, posebno nemuslimanima i nemuslimanskim vlastima. U zapadnoj kulturi, skoro potpuno je drugačije. Ovde sebe doživljavamo kao odgovorne za sopstvene živote. Motivaciju, svetonazor, način razmišljanja, komunikacije i delovanja, vidimo kao najvažnije činioce koji odlučuju o našim životima. Zbog toga imamo tako mnogo psihologa i terapeuta, veliki broj društvenih nauka, na tone knjiga na temu samopomoći itd, što je sve usmereno na naš unutrašnji život i shvatanje da mi sami stvaramo i menjamo sopstvene živote. Toga nema u muslimanskoj kulturi. Ako kao musliman imate problem, niste vaspitavani da mislite – „šta činim kako ne valja pošto uvek završim u nevolji?“. U muslimanskoj kulturi se gleda spolja – „Ko mi je ovo uradio?“

S ovakvim načinom razmišljanja sebe uvek doživljavate kao žrtvu a nekoga ili nešto spolja kao uzrok vaših problema. Bernard Levis, čuveni profesor islamske istorije, posmatrao je iste kulturološke razlike. Njegovim rečima, zapadnjaci se pitaju „Gde sam pogrešio?“ a muslimani „Ko mi je ovo uradio?“.

Zbog toga mnogi muslimani ne smatraju da su oni ti koji stvaraju problem. I razgovarati o problemima s nekim ko misli da je sve krivica nekog drugog, nije uopšte lako.

Da li je vaspitanje u bilo kakvoj vezi sa kriminalnim ponašanjem?

601338_482701885090251_1573793587_nVaspitanje je u svakoj mogućoj vezi sa kriminalnim ponašanjem. Dobro vaspitani ljudi uopšteno imaju dobro samopouzdanje, uglavnom dobro raspoloženje i konstruktivan način za rešavanje problema. I lako im je da vole i da budu od koristi sebi i drugima.

Kao profesionalni psiholog s ikustvom upravo na ovom polju, mogu reći da većina kriminalaca pati od mnogo besa, nesigurnosti i umanjene empatije. Važno pitanje je – zašto je tako mnogo muslimana odgajano na način koji od njih kasnije stvara kriminalce?

Dozvolite mi da na ovo pitanje odgovorim jednim poređenjem. Neke porodice su zdrave za decu da u njima rastu. Razvijaju smisao odgovornosti, empatiju i uče da su destruktivne emocije kakve su bes, ljubomora, osvetoljubivost itd, negativne i moraju se kontrolisati i s njima izlaziti na kraj. Neke porodice su nezdrave za decu da u njima rastu. Ona postaju nefleksibilna i nesposobna da se prilagode društvenim pravilima, postaju nezainteresovana i za sebe i za druge itd. Na taj način sve porodice imaju sopstvenu kulturu, sopstvenu emocionalnu i kulturološku atmosferu koja oblikuje osobe koje u njoj rastu. Baš kao što porodice imaju različitu kulturu koja može biti zdrava ili nezdrava za ljudski razvoj, tako isto i čitave kulture.

Nema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste. Njeno divljenje prema besu, podjarmljivanju ženskih kvaliteta (u psihologiji poznatih kao femina), veoma nestabilan odnos prema časti, mentalitet žrtve i nedostatak usredsređenosti na lično promišljanje veze između sopstvenog ponašanja i problema koji iz njega proističu, veoma lako stvaraju nezrele i nasilne osobe niskog stepena samopouzdanja.

Da li se tvoja zapažanja vide kao politička umesto kao zapažanja profesionalnog psihologa?

15952Naravno, ja kao i moja knjiga, smo kritikovani. Kao što vidite, ja govorim vrlo otvoreno. Ali oni koji me kritikuju ili nemaju profesionalnog isksutva u radu s muslimanima ili su sami muslimani. Kada držim predavanja za školske nastavnike i socijalne radnike u školama s velikim brojem muslimana, oni se svi slože sa mnom. U tim prilikama uopšte se ne postavlja pitanje jesam li ja u pravi ili ne – jer oni imaju potpuno ista zapažanja kao i ja. Na tim predavanjima idemo direktno na rešenja. Danski časopis za profesionalne psihologe PsykologNyt objavio je kritiku moje knjige koja je bila vrlo pozitivna. Ocenili su je kao „provokativno, otrežnjavajuće i ubedljivo štivo, utemeljeno na mnogo primera iz prakse“. Nekoliko nacionalnih novina takođe je pozitivno pisalo o knjizi i čak je naš najpoznatiji muslimanski političar, Naser Khader,  koji je i sam napisao knjigu o muslimanskoj kulturi, imao reči pohvale. Napisao je da je „profesionalna ekspertiza Nikolaia Sennelsa izuzetna a izneti primeri knjigu čine nezaobilaznim štivom za sve nastavnike i socijalne radnike“.Oni koji imaju iskustva s muslimanima, vide me kao iskusnog profesionalnog psihologa.

Zašto izostaje reakcija medija i akademika? Da li je to zbog toga što bi novinari i akademici koji su toliko uložili u popuštanje muslimanima, rizikovali svoje karijere? Na kraju krajeva, ako se vratimo na asimilaciju, mnogo ljudi u medijima i na univerzitetima sa multikulturološkim karijerama bilo bi suočeno sa ličnom propašću.

Vladajuće uverenje u akademskim krugovima je da sistem uzroka i posledice kod muslimana ne funkcioniše. Kad kažem uzrok i posledica, mislim na to da ljudi sami oblikuju svoje živote. U akademskim krugovima se uči da je sudbina siromašnih i antisocijalnih ljudi u rukama nas ostalih. Ali savršeno je jasno da muslimani sami stvaraju svoje probleme tako što se ne integrišu, ne uče danski, ne obrazuju svoju decu, ne dozvoljavaju svojim ženama osnovna ljudska prava, ne rade, ne otvaraju se prema zapadnoj kulturi itd. Posebno je njihova opresija ženskih kvaliteta veoma štetna, kako za same žene, tako i za muškarce, decu, i za njihovu sposobnost da grade otvorena, slobodna, demokratska i humanistička društva. Jedini slučaj kad sistem uzroka i posledica, prema akademicima, deluje je onda kada su bogati depresivni ili neuspešni: to je onda njihova sopstvena greška. Besmileno. Ako nismo spremni da ljudima ukažemo na njihov udeo u problemima koje imaju, kako ćemo im onda ukazati na rešenja?

Čini se da se Britanija i Švedska uzajamno takmiče ko će biti evrospki lider u skrivanju problema pod tepih. Danska se ponekad vidi ka najotvorenija za slobodno raspravljanje, ali taj imidž Danske možda i nije baš najtačniji.

480938_520463067976074_986643085_nDanska je svetski poznata po otvorenošću u raspravama koje se tiču islama i muslimanske imigracije. I svakako da zaslužujemo pažnju. Naše su novine pune pisama čitalaca koji kritikuju islam. To je jednostavno deo danske kulture, da se otvoreno razgovara i ismeva svako ko besni i pogubi živce kada mu se upućuje kritika. Naravno, ima ljudi koji ne shvataju kakvu opasnost predstavljaju islam i etničke napetosti kao rezultat neuspele muslimanske integracije. Nema sumnje da će novine ekstremne levice, kakva je Politiken izgubiti čitaoce a samim tim i prihode, ako počnu da probleme tretiraju na realniji način. Ali oni već gube čitaoce a dve političke stranke, Enhedslisten i De Radikale Venstre, na putu su da izgube mesta u skupštini. Obični građani odlično vide šta se dešava. Oni se susreću s agresivnim muslimanima po diskotekama, u školama njihove dece, metrou itd. Najvažnije je da ljudi o tome razgovaraju. Svaka osoba koja pomene makar delić svoje zabrinutosti po pitanju muslimanske imigracije, na poslu primera radi, pomaže barem nekoliko svojih kolega da razmisle i slobodnije progovore o toj temi na poslu, porodičnim ručkovima i slično.

Kad bi bio u situaciji da odlučuješ, šta bi bila najvažnija promena u pogledu rešavanja problema s muslimanskim imigrantima?

Pozivanje ljudi iz potpuno drugačije kulture da žive u našim zemljama je najveći društveni eksperiment u istoriji ljudskog roda i očigledno je da ne ide kako treba. Praviti duboke demografske promene čitavog kontinenta je veoma opasno. Imigranti koji ne žele da se integrišu, što će reći prihvate našu kulturu i usvoje je postajući zapadnjaci, ne bi trebalo da budu ovde. Moramo pronaći mesta na planeti gde bi takvi ljudi mogli da žive bez pritiska integracije i gde njihovo okruženje ne trpi zbog njihovog antisocijalnog ponašanja, verskog fanatizma i nedoprinošenja ekonomiji.

Na internet forumima po kojima se kritički osvrće na problem imigracije, udovoljavanje muslimanima vidi se kao savršeno pogrešna politika. Posebno Danci i Šveđani koji su živeli u četvrtima s dosta muslimana tvrde da ustupci kod muslimana samo izazivaju nove zahteve. Može li biti da ovi ustupci imaju nekog efekta  na kriminalitet? Jesu li svi ustupci loši ili ima i dobrih primera?

946275_413433382088371_1360598731_nNema sumnje da udovoljavanje čini da se muslimani osećaju jačim i kako su u pravu. Takođe, u njihovim očima, ono čini da mi delujemo kao slabići. Njihov mentalitet žrtve potpuno podivlja svaki put kad oni koji im udovoljavaju progovore. Vidite, udovoljavanje je zapadnjačka tradicija. Ako učinimo kompromis ili smo fini prema nekome, mi očekujemo da taj neko bude zahvalan i učini šta može sa svoje strane da se problem razreši. Muslimani drugačije razmišljaju. U njihovoj kulturi pas koji najglasnije laje postaje šef.

U našoj kulturi se smatra da samo mali psi laju, veliki to ne moraju jer su veliki i rade šta hoće. Kada laju mi mislimo kako su nezreli i da im je potrebna pomoć. Kada neprestano udovoljavamo i pravimo kompromise sa našim vrednostima oni misle kako smo slabi i ranjivi i potreba da se prilagode našoj kulturi se smanjuje. Politika udovoljavanja je smrtnosna posledica nerazumevanja ove ključne razlike između zapadnjačke i muslimanske kulture.

Najgore je što su zagovornici udovoljavanja i politički korektna ekipa uspeli da zastraše mnogo ljudi da ne govore glasno ono što misle. Ljudi se plaše da ih zovu rasistima ili toga da drugi o njima loše misle. Moj savet je: „nemojte da vas bude briga!“ Ako vidite četiri mladića koji za kosu vukljaju preplašenu devojku, da li biste pokušali da ih sprečite? Ako vas ozbiljno brinu islam i muslimanska imigracija, da li biste to izgovorili?

intervju na engleskom

pogledati i ZAŠTO ISLAM STVARA ČUDOVIŠTA? od istog autora

 

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Od islamofašizma gori su samo Borisi Dežulovići

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

LINK KA ČLANKU

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?

I žene kamenuju, zar ne?

Ima par nedelja kako je po mrežama osvanuo klip o psima u Kini. Klip je imao upozorenje o ekstremno mučnim scenama koje osobe slabog stomaka i srca treba da preskoče. Kliknuo sam. Nisam uspeo da odgledam do kraja. Psi kompresovani u kavezima u kojima ne mogu da mrdnu ni repom, verovatno ni da trepnu. Odakle ih dželati (kineski mesari) izvlače i batinjaju jer je meso premlaćenih psa ukusnije. Zatim ih žive deru. I onda tako premlaćene i žive odrane bacaju na gomilu gde ovi crkavaju u mukama koje ljudski um ne može ni da pojmi.

Ili može?

Danima me proganjalo ono nekoliko scena koje sam uspeo da odgledam. Oči jednog odranog psa proganjaju me i dalje.

stonLjudi nisu uspevali da pronađu odgovarajuće reči osude i gađenja. Bolesnici, divljaci, čudovišta … bile su neke od najčešće pominjanih reči. Kružila je peticija da se izvrši pritisak na Kineze da se ovo divljaštvo momentalno prekine. Inicijative da predstavnici domaćih diplomatija pokrenu ovo pitanje u kontaktima sa Kinezima.

Jedenje psećeg mesa (od same pomisli mi se povraća) je, očigledno, kineska TRADICIJA. Da pse pre toga treba zverski umlatiti a potom žive odrati da bi meso bilo ukusnije je, očigledno, kinesko VEROVANJE. Dakle, imamo jednu tradiciju i jedno verovanje.

Logikom koju ne prestajete da primenjujete na mene kad god zinem o islamu, ispada da ste vi u slučaju Kineza neki opaki fašisti, (kultur)rasisti, američki imperijalisti, cionistički plaćenici, kinezofobi i evrocentričari koji misle da je zapadna kultura superiornija u odnosu na istočnu.

U islamu žene se kamenuju, polivaju kiselinom, drže u džakovima, obrezuju kao devojčice (i to ne kod lekara i sa anestezijom), rutinski premlaćuju, ubijaju iz časti (?!?!?), prodaju i udaju (nekad i sa samo šest godina, koliko je imala Ajša kada je data pedofilu siledžiji Muhamedu), pojedinačno i grupno siluju … da se ne bavim sada sitnicama kao što su pravo glasa, pravo na obrazovanje, sloboda kretanja, vozačka dozvola i slično.

Da se izrazim najjednostavnije moguće – mene ne prestaje da zaprepašćuje činjenica da vas uznemirava pomisao na vašeg kućnog ljubimca u kontekstu kineske kulture ali ne i pomisao na vaše ćerke/sestre/bratanice u kontekstu islamske.

I ko je, onda, fašista? Jer vi, očigledno, mislite da su neki ljudi rođeni za to da budu kamenovani, polivani kiselinom, silovani, držani u džakovima (ali ne i psi).

Štaviše … vi to zlo pravdate i branite, i to vrlo biranim i nijansiranim frazama. A pojedince koji, poput mene, vapiju u pustinji ućutkujete i nazivate kojekakvim imenima.

I ne pomaže količina citata iz Kurana i hadita, ne pomaže nikakva argumentacija, ne pomaže nikakva statistika, krišom usnimljeni snimci iz džamija (nažalost i evropskih), svedočenja, ne pomaže ni ono što bi smelo da omaši – apel da zamislite nekog svog najbližeg u istoj situaciji. Ukratko, ne radi ni empatija.

Vi imate opravdanje – kultura, tradicija, vera … Ni naznake od osude, a kamoli pritiska na vlade u pitanju.

Vama je to normalno čak i u vašim kulturama. Pogledajte statistike o silovanjima u Švedskoj i Norveškoj.

Jednog paklenog vrelog letnjeg dana sedeo sam u bašti kafea. Pored mene je bila doterana gospođa s pudlom u rukama koja je prijateljici negodovala što konobar nije doneo čanče sa vodom za psića. Nekoliko metara dalje prošao je talibanski (salafistički ili jednostavno, muslimanski) bračni par. On u šorcu i majici, sa zaraslom bradom i šustiklom na glavi. Ona u …. šatoru. I to crn. Vidi se samo lice. Onoliko koliko je neophodni minimum u zemlji koja se ponosi da je zemlja ljudskih prava. Žedna pudla izaziva negodovanje zabrinute prijateljice. Za pokretnim crnim šatorom niko se ni osvrnuo nije.

Uspon nacizma i gasne komore dok nije bilo kasno nekada su me strašno čudili. Čerčilu svojevremeno nije bilo dozvoljeno gostovanje na BBC jer je bio „nacifob“. Danas, kad o ljudima znam mnogo više, to me ne čudi.

Dok vi ovo čitate, jedan pas u Kini je pretučen. I najmanje jedna žena je ili pretučena ili silovana, ili polivena kiselinom, ili kamenovana, ili bičevana, ili prodata, ili obrezana … zbog tradicije i verovanja.

A to izgleda ovako, ako možete da pogledate.

Vi beli, zapadni fašisti.

insert iz filma “Kamenovanje Soraje” (upozorenje: izuzetno mučna scena)

Javno bičevanje žene u Sudanu

Kratak dokumentarac o nasilju nad muslimankama

Oh, naravno, sve su to cionističke smicalice i propaganda a holokaust je samo mit.

Trojanski konj?

 

Teror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem – ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja kao nijedna druga od srednjeg veka pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Suniti i šiiti međusobno se svakodnevno masakriraju i to nije problem, dok se i najmanja opaska na račun islama ima shvatiti kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana i, na žalost, suviše često i nasilje.

Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.

Problem je jedino u tome što multikulturalizam funkcioniše jednosmerno, što će reći u razvijenim sekularnim društvima sa jakim mehanizmima zaštite ljudskih prava. Prisećam se epizode sa seminara CIReL-a (Centra za istraživanje religije pri Beogradskoj otvorenoj školi) o verskoj i etničkoj toleranciji. Jedan od predavača na seminaru, islamski teolog Muhamed Jusić, na čitanje nam je dao tekst pod nazivom „Spuštanje vela u Evropi ili nad Evropom?”. Između ostalog u tekstu stoji i ovo: „Bez obzira šta mislili o muslimanskim pokrivalima za ženska lica i tome šta ona simboliziraju, ništa manje nije zabrinjavajuća spoznaja da država daje sebi za pravo da bilo kome određuje kako će se oblačiti i koje lične izbore može donositi. Zato je još u januaru 2010. kada je Francuska nagovijestila mogućnost zabrane nikaba u javnim institucijama, u ‘The New York Timesu’ osvanuo uvodnik pod naslovom „Talibani bi vam aplaudirali”.

Ovo je tipičan i zabavan primer zamene teza – predstavnik religije koja u pojedinim zemljama u kojima je većinska zakonom propisuje kakva se garderoba ima nositi (pa i frizura i brada), nalazi za shodno da, pozivajući se na sekularizam i ljudska prava (formulacija „država koja sebi daje za pravo”) brani oblik verskog fundamentalizma i otvorene mizoginije. Bio sam jedini od učesnika seminara kome ovo nije promaklo. Reakcija novinara „New York Times-a” (treba obratiti pažnju na naslov članka „Talibani bi vam aplaudirali”) takođe je tipična – to je reakcija zapadnog intelektualca paralisanog strahom od rasizma i anesteziranog političkom korektnošću. Sledeći ovu logiku jedna Evropljanka bi imala puno pravo da u miniću i majici na bretele prošeta vrelim ulicama Rijada ili Teherana, primera radi. Takvo nešto bi, međutim, bilo opasno po njen život.

Slična simpatična epizoda desila se i u Australiji kada je liberalni senator Kori Bernardi u maju 2010, nakon pljačke jedne radnje u Sidneju od strane muškarca odevenog u burku, predložio zabranu nošenja burki „iz bezbednosnih i društvenih razloga”. Običaj nošenja burki tom je prilikom nazvao „neaustralijskim” i okrivio ga je za izolaciju pojedinih Australijanaca u odnosu na druge. Međutim, izvesna Dženin Evans iz „Multicultural Australia”, inače muslimanka, tim povodom je izjavila – „Reći da se burka ne uklapa u naš način života i kulturu zatvara vrata muslimankama da postanu aktivne članice društva”.

Strašno me zanima kako žena osuđena na to da život posmatra kroz mrežicu za oči na bilo koji način može da postane aktivni član bilo kojeg društva?

U teokratijama i uopšte društvima izrazito definisanim verom multikulturalizam ne postoji. S druge strane verskim fundamentalistima ideja (a, pokazalo se, i praksa) multikulturalizma služi kao odličan paravan za širenje ideologije rasne i verske netrpeljivosti pod firmom verskih sloboda. Primer sa muslimanskim pokrivalima za ženska lica možda jeste najupadljiviji zbog medijske fotogeničnosti problematike ali, na žalost, spada u bezazlenije. U evropskim džamijama propoveda se otvorena mržnja. Teroristi koji su zakucali avione u njujorški Svetski trgovinski centar bili su inženjeri školovani na zapadu. Ali su slepo verovali u Alaha i držali su da im je dužnost da unište sve njegove neprijatelje.

Razmotrimo trenutnu situaciju u Evropi. Zbog svog standarda, kako onih ekonomskih tako i u oblasti ljudskih prava što je, prirodno, svim potencijalnim imigrantima od velikog značaja, Evropa je krajnje odredište mnogim iseljenicima i azilantima koji maštaju o boljem životu. Među njima je i mnogo muslimana. Zahvaljujući njihovoj stopi nataliteta, koja je, procenjuje se, tri puta veća nego kod evropskog stanovništva nemuslimanske vere, Francuska bi, primera radi, već kroz nekoliko decenija, pri sadašnjem stanju stvari, mogla postati većinski muslimanska zemlja. Dosadašnje iskustvo s muslimanskim imigrantima je takvo da nije preterano izvući zaključak da većina njih nije spremna da prihvati svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina. Međutim, to im nimalo ne smeta da te vrednosti iskorišćavaju da zahtevaju toleranciju za mizoginiju, antisemitizam, homofobiju, versku mržnju ….

U Holandiji, zemlji poznatoj po svom liberalizmu i blagonaklonoj politici prema imigrantima (sada više i ne baš), po podacima iz 2012. godine živi nekih 850.000 muslimana što je nekih 6% od ukupnog broja stanovnika. Njihov veći priliv zabeležen je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. Najveći broj imigranata po ovoj osnovi došao je iz Turske i Maroka i u manjem broju iz Alžira i Tunisa. Ova emigracija završena je krajem sedamdesetih godina prošlog veka ali se nov priliv muslimanskih imigranata pojavio tokom osamdesetih i posebno devedesetih prošlog veka. U pitanju su bili azilanti i izbeglice iz Somalije, Irana, Iraka, Avganistana, Pakistana i Bosne.

U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole.

Problem loše integracije muslimanskih imigranata i posebno njihovog neprihvatanja građanskih vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad” grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene za pripremu terorističkih napada u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove grupe. Muhamed je, inače, rođen u Holandiji u porodici marokanskih imigranata.

Van Gog je, po scenariju Ajan Hirsi Ali, holandske feminističke aktivistkinje i političarke poreklom iz Somalije, napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje” (doslovan prevod reči musliman), koji govori o položaju žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta 2004. godine a van Gog je ubijen 2. novembra iste godine na ulici u Amsterdamu dok je biciklom išao na posao. Tada dvadesetšestogodišnji Holanđanin marokanskog porekla, gore pomenuti Muhamed Bujeri, ubio ga je na licu mesta s osam hitaca iz pištolja a na njegovom telu ostavio poruku pretnje zapadnim vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi Ali (koja je od tada živela pod jakom policijskom zaštitom, kasnije se preselila u SAD i napisala autobiografiju „Nevernica”) a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom pretnji i ideološkim momentima islamističke grupe Takfir-val-Hidžra, nožem je zabo na grudi ubijenog van Goga.
Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja otkriva njegovu nameru da umre kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:

Alah otvara kapije
I daruje ti Raj
Umesto zemaljskog loma
Neprijateljima poručujem
Da će sigurno umreti
Gde god da ste
Smrt vas čeka

Ovaj nesrećnik je ludak. Mislim da ćemo se oko toga složiti. Ono što vi možda ne želite da priznate je to da je njegovo ludilo indukovano religijom. Svet je pun ovakvih ludaka koji veruju u rajsko naselje koje će zaraditi tako što će ubiti nevernike. A vi smatrate da religiji treba ukazivati poštovanje. Štaviše, čak i kad ne možete da poreknete očigledno ludilo naći ćete mu opravdanja – problem nije u veri već u njenom pogrešnom tumačenju, ekstremizmu, fundamentalizmu, pojedincima koji je iskrivljuju. Ne, problem je u veri. I u umerenim vernicima koji je legitimišu. Kako? Tako što im je rečeno, i to pogrešno uverenje prenose čitavom svetu, da je religija nešto što se ne ispituje, ne dovodi u sumnju, poštuje se prosto jer je „stvar vere”.

Ubica van Goga osuđen je na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Za vreme suđenja, na koje je dolazio sa Koranom pod miškom, majci ubijenog reditelja obratio se rečima – „Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si nevernica.”

Nakon ovog tragičnog događaja problem koji je do tada bio negiran ili, u najmanju ruku, ignorisan, postao je vidljiv. Postalo je jasno, makar nekim pojedincima, da se multukulturalizam zapravo pretvorio u kulturni relativizam.

O tome u Holandiji, i ne samo u Holandiji, neumorno govori kontroverzni političar Gert Vilders, vođa Partije za slobodu, treće najjače političke stranke u Holandiji. Vilders, koga protivnici nazivaju rasistom, ultra desničarem i običnim populistom, autor je kratkog političkog filma „Fitna” (arapski: neslaganje među ljudima, iskušavanje vere u teškim vremenima). Film, sačinjen od kombinacije sura iz Korana i novinskih i TV izveštaja o islamskim terorističkim napadima i propagiranju mržnje od strane islamskih verskih vođa, za cilj ima da pokaže kako učenja iz Korana vernike ohrabruju na terorizam, antisemitizam, nasilje prema ženama, pripadnicima drugih vera, homoseksualcima, i uspostavlja vezu između Korana i islamskog političkog univerzalizma.

Film ima otvoreno propagandistički prizvuk i cilja na poentu bez ikakvih finesa. Međutim, ništa u njemu izneto nije neistinito. Reakcija koja je usledila ilustruje svu zabunu oko shvatanja multikulturalizma, kulturnog relativizma i slobode govora.

Vilders u svojim javnim nastupima islam poredi sa fašizmom, Koran s Hitlerovom „Mojom borbom”, islam naziva evropskim trojanskim konjem i nazadnom ideologijom, govori o nepomirljivoj razlici između evropskih građanskih vrednosti i islama, proroka Muhameda naziva pedofilom i kaže da bi u današnje vreme bio tražen kao terorista … Ne mogu da ne citiram rečenicu iz „Životinjske farme” Džordža Orvela – „Ako sloboda išta znači onda je to pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju”.

Ono što Vilders zapravo govori je sledeće – multikulturalizam ne znači toleranciju netolerancije. Evropa evidentno ima daleko viši standard ljudskih prava i vrednosti daleko naprednije od onih koje za sobom donose muslimanski doseljenici. Nisu sve kulture jednake. Neke su superiornije i evropska je superiornija u odnosu na muslimansku. Hoće li se Evropa, pod pritiskom agresije i islamom generisanog nasilja spustiti na standarde propisane Koranom ili će doseljenici ipak morati da prihvate vrednosti sekularne Evrope kao naprednijeg društva? Da li je u našoj obavezi da ih primoramo da dostignu više, evropske standarde? Ili ćemo pod firmom multikulturalizma i verskih sloboda da tolerišemo netoleranciju – mizoginiju, rasizam, antisemitizam, homofobiju …

Dakle, u Koranu piše šta piše i to što piše ne ostavlja mesta tumačenju. Koranske sure svoje vernike podstiču na mržnju a ipak je Vilders, koji je upro prstom u tekstove koji generišu islamski terorizam, agresiju i džihad, taj koji je pred sudom završio zbog „govora mržnje”. To je paradoks multikulturalizma. I evidentno kulturni relativizam.

Prvi pokušaj suđenja na osnovu zakona o govoru mržnje, propao je u junu 2008. godine. U saopštenju izdatom iz kancelarije javnog tužioca stajalo je – „Vildersovi komentari su štetni i uvredljivi za veliki broj muslimana ali to ne znači da su i kažnjivi. Sloboda izražavanja vrši ključnu ulogu u javnim debatama u jednom demokratskom društvu. Što znači da su uvredljivi komentari u političkoj raspravi dozvoljeni”.

U januaru 2009, međutim, protiv Vildersa pokrenut je novi postupak. U uvodnom obraćanju veću sudija Vilders je rekao – „Ovo je suđenje o slobodi izražavanja. Ali i o utvrđivanju istine. Izjave koje sam davao, poređenja koja sam pravio – jesu li istiniti? Jer, ako je nešto istina kako onda može biti protivzakonito?”

Vilders zbog brojnih pretnji smrću živi pod stalnom policijskom zaštitom, menja lokacije svakodnevno i sa rođenom ženom se iz bezbednosnih razloga viđa samo jedanput nedeljno.

Zadržaću se još malo na primeru Holandije. Pim Fortujn, bio je još jedan politički aktivista koji je otvoreno govorio o problemu integracije muslimanskih doseljenika u liberalno holandsko društvo. Zalagao se za restriktivnu imigracionu politiku ali i za to da se imigrantima koji su već u Holandiji a nemaju papire, dozvoli legalan boravak. Insistirao je, međutim, na tome da je neophodno da muslimani prihvate društveni konsenzus o ljudskim pravima kao svoj. Smatrao je da je islam nazadan i da nije prošao kroz proces modernizacije te zbog toga ne prihvata demokratiju, prava žena, seksualnih i ostalih manjina zbog čega je izražavao bojazan da bi holandski pravni sistem mogao da odstupi pred šerijatom.

U jednoj TV debati 2002. godine u kojoj je učestvovao i jedan muslimanski klerik namerno je napadno isticao svoju homoseksualnu orijentaciju. Imamu je konačno pukao živac i izvređao ga pogrdnim rečima sa uobičajenog repertoara uvreda za homoseksualce. Fortujn se, savršeno miran, okrenuo ka kameri obraćajući se direktno gledaocima – „Ovo je taj trojanski konj netolerancije koji Holanđani puštaju u ime multikulturalizma”.

Pim Fortujn je ubijen na parkingu radio stanice u Hilversumu na severu Holandije u jeku predizborne kampanje, 6. maja 2002. godine. Njegov ubica je Holanđanin Volkert van der Graft, koji je svoje ubistvo pravdao željom da „zaštiti slabije grupe društva” i muslimane kao „žrtvene jarce onih koji teže političkoj moći”.

Šerijat u Evropi vam se može učiniti kao preteran strah. Međutim, holandski ministar pravde, Piet Hein Doner, izjavio je 2006. godine da bi Holandija u jednom trenutku mogla da prihvati šerijat na ustavni način. „Što se mene tiče, tako nešto je izvesno”, izjavio je tom prilikom. „Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat onda takva mogućnost mora da postoji. Kako to možete sprečiti na zakonski način? Većina odlučuje. To je suština demokratije.”

Šerijat kao paralelni pravni sistem u Evropi već postoji. U Britaniji. Da, dobro ste pročitali.

Pravni sistem Saudijske Arabije i talibanskog Avganistana danas u Britaniji postoji uporedo sa britanskim pravnim sistemom koji ne poznaje diskriminaciju po rodnoj, seksualnoj, rasnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi.

Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još od 1982. godine i presude imama vezane za građanske sporove, kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su imale samo ukoliko se obe strane u sporu slože da sud prihavate kao nadležan. Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996 britanskog Zakona o arbitraži, dozvoljeno da presude šerijatskog suda imaju puno pravno dejstvo a kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost suda jeste ograničena (za sada) na građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet valja istaći, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se na problematiku porodičnog života (porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade, ulične bande, nanošenje telesnih povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično.

Šerijat je izrazito diskriminatorski u odnosu na žene a neke od kazni koje ovaj zakonski sistem iz sedmog veka propisuje, i primenjuje u pojedinim zemljama, su i sakaćenje, kamenovanje, odrubljivanje glave, javno bičevanje … Saudijska Arabija i Iran imaju religijske sudove za sve aspekte jurisprudencije. Saudijska Arabija ima čak i versku policiju s mrežom doušnika koje plaća po učinku tj. po dojavi. Brojni su slučajevi u toj zemlji da konobari restorana verskoj policiji (mutavin) dojavljuje o poseti parova za koje posumnjaju da su na sastanku a nisu u braku. Indonezija i Bangladeš imaju uglavnom sekularne ustave u kojima se ustupak šerijatu ogleda samo u nekim odredbama porodičnog zakona. Indija i Filipini su jedine dve zemlje na svetu koje imaju odvojene muslimanske građanske zakone u celosti zasnovane na šerijatu. U zemljama severne Afrike i Bliskog istoka uglavnom postoji dvojni sistem sekularnih i verskih sudova u kojima ovi drugi uglavnom regulišu sporove koji se tiču braka i nasleđivanja. Izrael priznaje šerijat u građanskim parnicama (brak, starateljstvo, nasleđivanje), ukoliko se strane u sporu odluče na to i sudije plaća država, a zakoni zasnovani na šerijatu primenjuju se još i u Avganistanu, Libiji i Sudanu. Liban takođe priznaje šerijat za porodične sporove muslimana. U nekim državama severne Nigerije šerijat se implementira u potpunosti, sa sve njegovim stravičnim kaznama i bez mnogo obaziranja na proceduru i pravednost procesa.

Ali, vratimo se Britaniji.

Novinarka Daily Mail-a, Edna Fernandez je 2009. godine dobila dozvolu da prati rad sudija imama iz „Islamskog šerijatskog saveta” u Lejtonu u istočnom Londonu, koji je neka vrsta glavnog šerijatskog suda u Britaniji i koji nadzire rad ostalih 12 britanskih šerijatskih sudova (u to vreme, mreža se u međuvremenu znatno razgranala). Edna je bila u prilici da tokom nekoliko nedelja prisustvuje radu šerijatskog suda u istočnom Londonu za koje je vreme vodila razgovare sa doktorom Hasanom, glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća koji se jednom mesečno sastaju u džamiji u Ridžent parku da donose presude, kao i sa nekim od muslimanki koje su se sudu obraćale uglavnom zbog slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija imama „školovala” se u medresama Indije i Pakistana ili na islamskim fakultetima kao što je Al-Azhar u Egiptu.

Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud niti šerijatski sud priznaje građanski razvod. Muslimankama koje, primera radi, žele da se reše nasilnih muževa i prisilnih brakova (brakova koje su ugovorili njihovi roditelji bez njihovog pristanka), mogle bi vrlo jednostavno da tužbu podnesu britanskim građanskim sudovima. Problem je u tome što se razvod braka u islamskoj zajednici smatra za veliku porodičnu sramotu a posebno građanska brakorazvodna parnica, tako da se, uprkos očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima i otvorenoj polnoj diskriminaciji, muslimanke u velikom broju obraćaju šerijatskom sudu. Onaj u Lejtonu je do polovine 2009. godine iza sebe imao više od 7.000 presuđenih parnica.

Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100 a za žene 250 funti. Razlog: ženske iskaze pred sudom treba potkrepiti i potvrditi pa to više košta. Iskazi muškaraca se ne proveravaju. Takođe, muškarac može osporiti svedočenje žene pri čemu su potrebni svedoci sa strane, poželjno muški. Jedno muško svedočenje vredi ko dva ženska. „Žene podležu osećanjima dok muškarci najpre razmisle pre nego što progovore”, objašnjava doktor Hasan.

Musliman se od žene može razvesti kad mu se prohte, prostim izgovaranjem reči „talaq”. Muslimanki nije moguće da se razvede bez pristanka muža, a ukoliko on odbija da ga da, bez imama. Deca starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu.

Edna Fernandez je posebno dokumentovala slučaj jedne tridesetpetogodišnje muslimanke koja je želela da se razvede od izrazito nasilnog muža. Muž je zlostavljao i nju i njihovo petoro dece (najstarija ćerka koja se na sudu pojavila da potvrdi majčinu priču, želela je da sud i nju razreši braka na koji ju je otac prisilio sa nepoznatim muškarcem u Pakistanu). Kao svedoci pojavile su se dve žene, socijalne radnice, jedna od njih muslimanka. Prilikom jednog od batinjanja nesrećnoj ženi je polomljen nos, drugom prilikom je imala pobačaj.

Slučaj je iznet na veću imama u džamiji u Ridžent parku gde je odlučeno da se mužu pruži još jedna prilika. Ukoliko propadnu svi napori za pomirenjem, brak bi mogao biti poništen. Do završetka novinarskog istraživanja Edne Fernandez, slučaj ove žene ostao je nerazrešen.

Ovakvo stanje stvari u praksi je izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak sa devojčicama koje su, po britanskom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje odstupa od principa univerzalnosti prava. Muslimanima je priznato pravo da se (van Velike Britanije) venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom zloupotrebom dece koja podleže krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano nastavi obavljanje bračnih dužnosti sa trinaestogodišnjom devojčicom.

Jedan bizaran sudski slučaj iz Nemačke, savršeno ilustruje svu sumanutost navodnog poštovanja kulturoloških razlika. Muslimanka marokanskog porekla, državljanka Nemačke, podnela je zahtev za razvod braka od izuzetno nasilnog muža koji ju je redovno batinjao. Sudija Krista Dac-Vinter (da, žena!) odbila je zahtev uz obrazloženje da Koran odobrava fizičko nasilje prema ženama. Sudija Dac-Vinter, verovala je da uvažava kulturološke razlike. Srećom, po objavljivanju slučaja u javnosti, sud u Frankfurtu oduzeo joj je predmet. To se, inače, dešava u zemlji, gde je zabeleženo više slučaja u kojima su turski muslimani ubili svoje žene zbog „ukaljane časti”.

Kako se ovo uklapa u evropski vrednosni sistem? I da li je u pitanju slučaj doslednog multikulturalizma ili kulturnog relativizma? I da li bi u jednom trenutku uporedni pravni sistem u Britaniji mogao da ugrozi pravni poredak te zemlje? Kejt Porteuz Vud, direktorka udruženja „One Law For All and the National Secular Society” (Jedan zakon za sve i nacionalno sekularno društvo) pokrenula je ovo pitanje sa predsednikom Evropske komisije, Hozeom Manuelom Barosom u Briselu. (Istine radi treba pomenuti da u Britaniji već čitav vek funkcioniše i jevrejski verski sud sa sličnim nadležnostima, takozvani Bet Din, kome se za rešavanje sporova u građanskim parnicama obraćaju ortodoksni Jevreji. Sličan, etnički obojeni sud, postoji i među somalijskom zajednicom u Britaniji.)

Ipak, uprkos stavu najznačajnije muslimanske organizacije u Britaniji, „Muslimanskog saveta Britanije” (ukoliko se od 2006. nije izmenio) da ne podržavaju stvaranje dvojnih pravnih sistema, ima i onih koji smatraju da bi nadležnost šerijata trebalo proširiti i na slučajeve iz delokruga krivičnog zakona. Štaviše, ima i onih koji smatraju da bi britanski pravni sistem trebalo, u cilju efikasnije borbe sa kriminalom, da usvoji odredbe i kaznenu politiku šerijata. Jedan od najglasnijih zagovornika ove ideje je Šarfraz Sarvar, vođa Islamskog centra u Eksesu. On smatra da je „britanski pravni sistem pravičan ali previše popustljiv prema kriminalcima. Šerijat je zastrašujuć, ako počiniš kriminalno delo i budeš kažnjen po šerijatu neće ti više pasti na pamet da ponoviš prekršaj”.

Često me nazivaju islamofobom. S razlogom. Islamofobija je strah od islama. Mene zaista plaši ova nehumana ubilačka ideologija i posebno posledice njenog neposrednog delovanja u svetu. Ali tačnije bi bilo reći da sam anti-islamist na način na koji je neko antinacista. Verujem da će uskoro doći vreme kada će se etiketa „islamofob” koju politička korektnost danas s gnušanjem prilepljuje ljudima koji se usuđuju da misle i još više izraze mišljenje i konstatuju očigledno, promeniti značenje u pozitivno određenje kakvo danas ima reč antinacista. Činjenica da u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom ne postoji koncept multikulturalizma kod mene izaziva nelagodnost. Činjenica da u zemljama sa manjinskim muslimanskim stanovništvom ovi uspevaju da nametnu svoje izrazito nazadne „vrednosti” i pri tom većinsko nemuslimansko stanovništvo natera na „poštovanje” istih, takođe mi budi strahovanja. I, konačno, činjenica da muslimanski verski fanatici ukidaju slobodu misli, izražavanja i govora na globalnom nivou, izaziva ne strah, već užas. Monolitnost islamskog monoteizma ispoljava takav stepen okrutnosti i prema svojim sledbenicima i prema „nevernicima” da ih temeljno dehumanizuje u obimu koju ovu religiju potpuno odvaja od bilo kakve „duhovnosti” i približava je ideologiji u svemu sličnoj nacizmu.

Često mi se skreće pažnja na to da je Koran nastao u određenom vremenu, na određenoj teritoriji i pod određenim istorijskim okolnostima te da bi trebalo da to imam u vidu kada ga kritikujem kao ideološku podlogu terorizma (i ne samo). U svom vremenu i u datoj istorijskoj situaciji Arabijskog poluostrva sedmog veka on ima smisla. Potpuno se slažem. Ali, da li se od sedmog do dvadesetprvog veka u istoriji čovečanstva nešto dogodilo? Iz kog to razloga „duhovnost” nije podložna napretku i razvitku a sve drugo jeste? Kako jedan verski spis nastao u gorepomenutim istorijskim okolnostima može biti referentan za život čoveka 21. veka? Isto važi i za još stariju Bibliju.

Odgovor je jednostavan koliko i opasan. Budući su to spisi koje su pisali ljudi pod određenim istorijskim okolnostima, što bi trebalo da bude jasno svakome ko se potrudio da ih pročita i izanalizira, a ne nikakva otkrovenja i božija reč, i Biblija i Koran odražavaju moral i vrednosti svog vremena i svojih zajednica. Oni nisu univerzalni kako se to kroz neumornu klerikalnu propagandnu mašineriju uporno natura a daleko od toga da predstavljaju vrhunac ljudske etike. Naprotiv. Kad god je čovečanstvo htelo da zakorači napred, u pravcu veće čovečnosti i napretka koji bi omogućio bolji život za više ljudi, moralo je koliko toliko da se ratosilja tereta religije. Priznati to, jasno i glasno, značilo bi urušiti same osnove vladajućih monoteizama. Ni Biblija ni Koran se ne mogu reformisati, rečeno nam je da su to otkrovenja i reč božija. I tako ta šizofrena situacija, taj nepremostivi jaz između onoga što u „svetim” spisima piše i toga kako bi život savremenog čoveka trebao i mogao da izgleda, drži čovečanstvo u stanju jedne latentne poluhisterične neuroze, iscrpljujući mu ne samo ogromne materijalne resurse već ga držeći i u svojevrsnoj duhovnoj bedi recikliranja šupljih i u svojoj suštini antiživotnih ideja koje se skupo prodaju kao spasonosne u jednom vremenu u kom je nihilizam posledica malodušnosti izazvane zamorom judeohrišćanstva.

Vrlo je intrigantno kako mladi muslimani koji žive na zapadu, a u pitanju je druga i treća generacija potomaka imigranata iz muslimanskih zemalja, i pored sekularnog obrazovanja stečenog u svojim novim domovinama i vrlo labavih ili nikakvih stvarnih veza sa domovinom svojih roditelja, uspeju da se radikalizuju u verskom smislu, do te mere da je među njima ne mali broj onih koji budu regrutovani za samoubilačke terorističke napade. Čuo sam mišljenja da su zapadna društva u osnovi rasistička i da ne prihvataju muslimane iskreno. Ti mladi muslimani, pokazuju rezultati nekih istraživanja u Britaniji, Francuskoj i Australiji, pre svoje radikalizacije nisu ni bili preterano religiozni. Njihova radikalizacija posledica je problema s identitetom – s jedne strane oni osećaju da ne pripadaju istinski tradicionalnoj pobožnoj kulturi svojih roditelja a s druge nemaju osećaj ni pripadnosti zapadnoj kulturi. Rešenje za ovaj rascep u identitetu nađu u priklanjanju radikalnom islamu. Očekivao bi čovek, vođen ovom logikom, radikalizaciju hrišćanskih zajednica u daleko manje tolerantnim državama Bliskog istoka, primera radi. Mislim da je ipak problem u samom islamu. Zombiji na ulicama Evrope (žene u burkama) zaista ni na koji način ne doprinose boljem razumevanju i posledičnom prihvatanju od strane većinske kulture, niti tome doprinosi još uvek snažan pritisak muslimanske zajednice na svoje članove protiv versko i etnički mešovitih brakova.

Kako god, ostaje činjenica da islam danas predstavlja globalnu pretnju slobodi izražavanja, civilizacijskoj tekovini koja je čovečanstvo koštala previše žrtava. Zapadna civilizacija je pognula glavu i prihvatila poraz.
Podsetimo se nekih medijski propraćenih primera.

„South Park” je američka animirana komedija u nastavcima koja je svetsku popularnost stekla pomeranjem granica slobode izražavanja, praveći sprdnju sa svim „uglednim” ličnostima društva, od holivudskih zvezda preko političara do verskih vođa. Predmet njihove žestoke satire bili su i papa, Mojsije, Isus i Buda.

Prirodno, a iskreno, ko im može zameriti, žaoci njihove satire nije izmakao ni prorok Muhamed. Prvi pokušaj da se pomene dogodio se 2006. godine, kada su Met Stoun i Trej Parker, autori serije, pokušali da naprave satirični komentar na karikature proroka Muhameda objavljene u jednim danskim novinama a koje su izazvale, najblaže rečeno, histerične proteste muslimana u svetu. „Comedy Central” koji emituje „South Park” nije im to dozvolio.

U aprilu 2010. godine, u jubilarnoj 200. epizodi serije, prorok Muhamed se javlja kao jedan od likova u epizodi. Ovo „jedan od likova” sporna je formulacija budući da islam strogo zabranjuje figurativno predstavljanje proroka ili boga. Ta činjenica je i tema veoma duhovitog zapleta. Sve poznate ličnosti koje su bile meta satire „South Parka” u prethodnih 200 epizoda, rešile su da protiv ovog gradića u Koloradu podnesu zajedničku tužbu. Njih predvodi Tom Kruz, ličnost koja je najčešće bila na meti autora serije. Tom Kruz pristaje da se nagodi pod uslovom da u grad dovedu proroka Muhameda (verovatno se nadajući da će od njega saznati kako steći imunitet na bilo kakvu vrstu kritike). Prorok Muhamed na kraju se pojavljuje u kostimu medveda.

Koliko ovo strašno i uvredljivo može da bude? Pored očiglednog odsutstva smisla za modu, Alah izvesno nema ni smisla za humor.

Sutradan po emitovanju ove epizode na sajtu radikalne islamističke organizacije „Revolution Muslim” sa sedištem u Njujorku (?!), osvanulo je „upozorenje”, propraćeno odgovarajućim video zapisom, da bi Met Stoun i Trej Parker mogli završiti onako kako je u Holandiji završio Teo van Gog. Pored upozorenja na sajtu su objavljene i privatne adrese dvojice autora serije. Naredna epizoda zamišljena kao nastavak prethodne, po nalogu „Comedy Central” je cenzurisana. U njoj je lik proroka Muhameda u medveđem kostimu zamenjen Deda Mrazom u istom kostimu a svako pominjenja prorokovog imena bilo je pokriveno zvučnim signalom. Ove dve epizode takođe nisu emitovane ni na veb stranici što je, inače, običaj nakon TV emitovanja.

Stoun i Parker su i od ovako cenzurisane epizode uspeli da naprave izuzetno efektan satirični komentar na račun apsurdnosti cenzure, a poenta je bila podvučena time što se ostale verske ličnosti u crtaću zaista nisu štedele. Suština je u tome da je jedna grupa ljudi, jedna religija, nedopustivim pretnjama sebe izuzela od svakog oblika kritike. Zbog čega islam zaslužuje imunitet na preispitivanje i kritiku a judaizam, hrišćanstvo i druge religije i ideologije ne? Kad se govori o islamu kao religiji ljubavi i mira na šta se zapravo misli? I na šta se misli kad se kaže da Al Kaida i slične organizacije verskih ludaka ne predstavljaju islam i muslimane? Nego šta i koga onda predstavljaju?

Moguće je da ogromna većina muslimanskih vernika ne odobrava niti bi preduzela ovakve radikalne poteze. Ipak, ostaje činjenica da su oni nečujni, verovatno iz straha od optužbi za apostasiju koju bi njihova fanatična sabraća mogla da im prilepe, kao i da Koran eksplicitno ohrabruje ovakvu vrstu divljaštva.

Slučaj Salmana Rušdija i njegovog romana „Satanski stihovi” ostaje kao slučaj koji je otvorio moderno poglavlje bogate istorije blasfemije i cenzure. Iako je opšte poznat vredi podsetiti se osnovnih činjenica. Roman je izdat 1988. godine a delimično je nadahnut životom proroka Muhameda. Naslov romana potiče od grupe stihova u Koranu, za koje muslimani veruju da su satanskog a ne božanskog porekla a koji posredno dopuštaju molitvu trima paganskim boginjama preislamske Meke.

Knjiga, za koju kritičaru kažu da je od znatne književne vrednosti, naišla je na žestoku osudu islamskih fanatika gotovo odmah po objavljivanju. Najpre je zabranjena u Indiji a na demonstracijama u Britaniji javno je spaljivana. U februaru 1989. godine, nakon izuzetno nasilnih demonstracija u Pakistanu, vrhovni vođa Irana, ajatolah Ruholan Homeini, izdao je fatvu kojom se muslimani u svetu pozivaju da ubiju pisca i bilo koga iz izdavačkog sveta ko ima veze s objavljivanjem knjige. Rušdiju je u Britaniji dodeljena policijska zaštita i od tog trenutka počinje njegov neveseli život žrtve progonitelja, verskih fanatika.

Pisac je, srećom, još uvek živ. Iz Irana je 1998. saopšteno da je fatva povučena a te iste godine Rušdi je objavio da se više neće kriti. Međutim, Iranska novinska agencija je 2006. godine objavila da je fatva ipak i dalje na snazi budući je može povući samo onaj koji ju je i izdao, a Homeini je umro 1989. godine.

Žrtava je ipak bilo. U julu 1991. ubijen je japanski prevodilac „Satanskih stihova”, Hitoši Igaraši (ironično, konvertit u islam i podržavalac ajatolahove fatve). Istog meseca i godine u svom milanskom domu pretučen je i nožem ranjen italijanski prevodilac romana, Etore Kapriolo. Norveški izdavač dela, Viliam Nigard je u oktobru 1993. ispred svoje kuće u Oslu ranjen sa tri hica iz pištolja. Najozbiljniji zločin u vezi ove fatve dogodio se u Turskoj, jedinoj većinski muslimanskoj zemlji u kojoj roman nije bio zabranjen. Prevodiocu dela na turski, Azizu Nesinu, prećeno je u više navrata a u julu 1993. islamski fanatici zapalilu su hotel u anadolijskom gradu Sivasu, u kome su se okupili intelektualci alevisti a čijem je okupljanju prisustvovao i sam Nesin. Nesin se spasao ali su u požaru nastradala 37 pripadnika alevizma i dva člana hotelskog osoblja.

Očekivano, vođe ostalih verskih zajednica izrazili su duboko žaljenje i razumevanje za bol nanet muslimanima. Bol? Kakav bol? Vatikan je izdao saopštenje ovakvog tona, kao i njujorški nadbiskup Džon O’Konor. Imanuel Jakobovic, vrhovni rabin „Ujedinjene hebrejske kongregacije Komonvelta”, usprotivio se objavljivanju knjige. Kao i kanteberijski nadbiskup Robert Runsi, koji je čak pozivao i na izmenu tada još uvek važećeg Zakona o blasfemiji (ukinutog tek 2008.) tako da se ubuduće odnosi i na ostale religije a ne samo Anglikansku crkvu.

Ali, očekivao bi čovek da će glas dići sekularni humanisti zapada. Da će knjižare prkosno istaći knjigu u izloge a političari stati u odbranu slobode izražavanja. Međutim, novine su bile pune razumevanja za „štetu i bol nanete svetskoj muslimanskoj zajednici” (?!), dok su političari, među njima i bivši američki predsednik Džimi Karter, tugaljivim frazama govorili o tome da je pisac „morao biti svestan posledica svog stvaranja” i da je morao „uzeti u obzir osećanja vernika”.

Zašto je morao? Ako kritikujući bilo šta drugo ne moraš da uzimaš u obzir osećanja svojih protivnika, zbog čega je to neophodno kad je reč o veri? Zamislite koliko jedan ateistički, racionalni um vređa ova vrsta fanatizma. Ko ustaje u odbranu osećanja ateista, primera radi, iako je neverovanje u islamskim zemljama kažnjivo smrću? Niko. Ateisti neće oteti avion i zakucati se u oblakoder.

Ono što se zapravo dogodilo je sledeće – jedan ludak, teokratski diktator jedne zemlje, običnom pretnjom zadao je udarac sekularnim vrednostima Zapada među kojima je sloboda govora i izražavanja jedna od temeljnih. Zapad je drhtao u strahu od nečijeg verskog ludila a to su legitimisali takozvani „umerenjaci” iz „nisam vernik, ali …” redova, koji su ispoljavali kukavičke i udvorničke obzire prema verskom fanatizmu.

Politička korektnost kritike može poštedeti samo nevoljne osobine, kao što su nacija, rasa, pol, fizičke karakteristike, starost … S druge strane, ideologije, a religije se svakako kvalifikuju za ovu kategoriju, ne zaslužuju nikakav imunitet od kritike. Upravo suprotno. One nam svakodnevno pružaju i suviše mnogo razloga za žestoku i beskompromisnu kritiku. Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.

Sva neurastenija, histerija i šizofrenija indukovana religijom i nerazumnim zahtevom za njeno neupitno poštovanje, odlično je ilustrovana događajima izazvanim objavljivanjem karikatura u jednom danskom dnevnom listu u septembru 2005. godine. List „Jyllands Posten” je objavio 12 karikatura različitih autora čija je tema bio prorok Muhamed. „Najkontraverznija” među njima prikazuje proroka Muhameda sa bombom u turbanu. Čovek ne može da se ne zapita zbog čega bi se ova karikatura smatrala kontroverznom. Pet meseci nakon objavljivanja karikatura u Danskoj, tokom kojih su dvojica danskih imama (uzred, kojima je u toj zemlji svojevremeno pruženo utošište) iz Egipta podstrekivali reakciju na objavljene karikature u muslimanskom svetu (prirodajući im još tri, koje bi se možda mogle i oceniti kao uvredljve ali koje uopšte nisu ni bile objavljene) u nizu zemalja došlo je do nereda koji nisu ostavljali mesta sumnji o islamu kao religiji mira i ljubavi.

Demonstranti u Britaniji nosili su transparente na kojima je pisalo – „Pogubite one koji kažu da je islam nasilna religija”. Ko bi uopšte posumnjao u miroljubivost islama nakon ovakve poruke? Britanci su poruku, izgleda, shvatili vrlo ozbiljno sudeći po tome da je Britanija bila jedna od retkih zapadnih zemalja čiji listovi nisu, u znak podrške danskim kolegama i slobodi govora, preneli neku od spornih karikatura. Zanimljivo je da niko od demonstranata koji su nosili transparente kojima se poziva na ubijanje protivnika islama nije uhapšen ali su uhapšena dvojica protivdemonstranata koji su nosili sporne karikature.

U nekoliko muslimanskih zemalja pozvano je na bojkot danske robe. Spaljivale su se danske zastave ali i ambasade zapadnih zemalja. Zapaljeno je nekoliko hrišćanskih crkava u Pakistanu i Nigeriji. Muslimani u Nigeriji su mačetama po ulici ubijali svoje sugrađane hrišćane a jedan od njih je čak i živ spaljen.

I opet, razumevanje i saosećanje izražavani su za povređenja osećanja muslimanskih vernika. Vladimir Putin, u to vreme ruski predsednik, izjavljuje da danska vlada slobodu govora koristi kao plašt kojim krije one koji vređaju muslimane a Žak Širak, u to vreme predsednik Francuske da „treba da se izbegne sve što može da povredi osećanja drugog, naročito verska”.

Naročito verska. Opet.

Vatikan je izdao saopštenje koje ovo ludilo sumira na najbolji način – „Pravo na slobodu misli i izražavanja iz Deklaracije o pravima čoveka, ne može se odnositi na pravo da se vređaju osećanja vernika. To važi za sve religije.”

Zašto?

Zar večni pakleni oganj za blasfemičare nije dovoljna uteha za povređene vernike?

Britanski novinar Endru Muler je bio jedan od onih koji su u ovom sveopštem verskom histerisanju sačuvali hrabrost i pribranost. U razgovoru sa Ikbalom Sakranijem, jednim od verskih vođa britanskih muslimana, koji se drži za umerenog uprkos tome što je otvoreno podržavao smrtnu kaznu za Salmana Rušdija, po njegovom mišljenju inače preblagu (koja bi bila odgovarajuća?) Muler je izrazio zabrinutost da bi „smešna i neprimerena reakcija na neke neduhovite crteže u nepoznatom skandinavskom listu mogla potvrditi da su islam i Zapad suštinski nepomirljivi”. Sakrani mu je objasnio da se „Prorok u muslimanskom svetu poštuje s ljubavlju i osećanjima koja se ne mogu iskazati rečima” i da ta ljubav „prevazilazi ljubav prema roditeljima, voljenim bićima, sopstvenoj deci. Ona je jednostavno deo vere.”

Muler je hladnokrvno primetio da to u suštini znači da su „vrednosti islama iznad svih ostalih vrednosti – što misli svaki sledbenik islama, isto kao što svaki sledbenik svake druge religije veruje da postoje samo njegov put i istina. Ako ljudi žele da vole nekog propovednika iz sedmog veka više nego sopstvenu porodicu, to je njihova stvar, ali niko drugi nije obavezan da to shvati ozbiljno ….”

Jedna od morbidnijih reakcija na karikature zabeležena je u Iranu, čiji je predsednik Ahmadidženad poznat po tome što Holokaust naziva običnim mitom („Izmislili su legendu o masakru Jevreja i drže do nje više nego do Boga, vere i proroka. Ako neko u njihovim zemljama osporava Boga, ne zamera mu se ništa, ali ako neko negira mit o masakru Jevreja, cionistički razglasi i vlade u službi cionizma počinju da urlaju”, izjavio je na jednom javnom skupu u gradu Zahedanu u decembru 2005.). Najtiražniji dnevni list u Iranu, „Hamšari”, raspisao je konkurs za 12 najboljih karikatura o Holokaustu. Ismevanje Holokausta i proroka Muhameda (a preko njega i čitavog jednog sistema verskih ubeđenja) stavljeno je tako u istu ravan. S jedne strane su stvarne višemilionske žrtve genocida a s druge naivni, nedokazani fantazmi u koje nije u stanju da poveruje niko kome mozak od malena nije temeljno ispiran (ili kome nije zaprećeno vešanjem). To može samo verom zaraženi mozak.

Ne znači da toga nema u drugim religijama ali je islam doslovno smrtonosan ako se usudite da ga na bilo koji način kritički promišljate. Uveren sam da su takozvani umerenjaci, pripadnici „nisam vernik, ali …” grupacije, ti koji svojim kukavičlukom i intelektualnom impotencijom legitimišu ovu vrstu mračnjaštva pred kojom i Srednji vek deluje kao vek prosvećenosti.

Ajan Hirsi Ali, rođena Somalijka i nekada muslimanka koja se usudila da otvoreno prizna da ne veruje u boga i još gore, da kritikuje položaj žena u islamu, zbog čega joj se preti smrću, u svojoj potresnoj i neverovatno otvorenoj autobiografiji „Nevernica” između ostalog piše, komentarišući događaje nakon septembarskih terorističkih napada na Ameriku:

„Zapanjujuće glupi analitičari zasipali su javnost bezbrojnim šlajfnama političkih komentara. Ovo je naročito važilo za takozvane arabiste. Oni nisu znali ništa o realnosti islamskog sveta. Ispredali su priče o islamu kao religiji mira i tolerancije u kojoj nema ni natruhe nasilja. To su bile bajke koje nisu imale nikakve veze sa svetom u kojem sam odrasla.

Sva novinska reagovanja su počinjala sa „Da, ali”: da, strašno je ubijati ljude, ali. Ljudi su nadahnuto teoretisali o bedi koja gura pojedince u zagrljaj terorizma; o kolonijalizmu i konzumerizmu, o pop kulturi i zapadnoj dekadenciji koja proždire kulture dalekih naroda i uzrokuje krvoproliće. Afrika je, koliko znam, najsiromašniji kontinent na svetu, ali to siromaštvo ne uzrokuje terorizam. Istinski siromasi ne mogu da misle dalje od sledećeg obroka, a nešto intelektualnije nastrojeni ljudi ljute se na svoje vlade i beže na Zapad. Antirasističke organizacije su proizvele gomilu članaka o strašnom talasu islamofobije koji zapljuskuje Holandiju. U njima je preovladavala tvrdnja da skrivena holandska rasistička crta konačno izlazi na videlo dana. Ništa od ovog ispraznog pametovanja nije imalo veze sa stvarnošću.
Neki članci su za sve krivili američku „slepu” podršku Izraelu iznoseći tvrdnju da će biti još događaja sličnih onom koji se dogodio 11. septembra ako se ne razreši izraelsko-palestinski sukob. Ni ovo rezonovanje nisam smatrala ubedljivim. I ja bih u tinejdžerskim danima klicala napadima na Svetski trgovinski centar i Pentagon, ali palestinski konflikt mi je izgledao potpuno apstraktno iz najrobijevske perspektive. Možda bih prihvatila tu argumentaciju da su avione otela devetnaestorica Palestinaca, ali to nije bio slučaj. Niko od njih nije bio siromašan. Niko od njih nije ostavio pismo s tvrdnjom da će biti još sličnih napada do konačnog oslobođenja Palestine. Ovde se radilo o veri. Suština nije bila u frustraciji, bedi, kolonijalizmu ili Izraelu, već u religioznom verovanju, dobijanju karte u jednom pravcu za raj.”

Iz preobilja primera ekstremne verske zatucanosti i nepokolebljivog zahteva da se ona poštuje po cenu života, izdvajam tragikomičan slučaj iz 2007. koji je danima bio tema TV i novinska vest širom planete.

Engleskinja Džilijan Džibons radila je kao učiteljica u engleskoj školi u Kartumu, glavnom gradu Sudana. Jednog dana uhapšena je na osnovu optužbe za vređanje islama jer je razredu dozvolila da plišanog medvedića nazovu Muhamed. Prijavila ju je koleginica iz škole, žena zaposlena u školskoj administraciji. Jedan od dečaka iz razreda, po imenu Muhamed, u pokušaju da učiteljicu koju je razred voleo spasi neprijatnosti, istupio je sa tvrdnjom da je plišani meda nazvan po njemu a ne proroku.

Zalaganje dece iz razreda nije imalo nikakvog efekta. Protiv učiteljice je podignuta optužnica po članu sudanskog krivičnog zakona za „vređanje religije, podsticanje mržnje, seksualno uznemiravanje, rasizam, prostituciju i nepoštovanje religioznih verovanja” (sve to u jednom članu) a osuđena je za „vređanje religije” na 15 dana zatvora i deportaciju. Međutim, oko 10.000 demonstranata, među kojima je bilo i onih sa mačetama, dan nakon suđenja i nakon što su imami po lokalnim džamijama držali zapaljive propovedi protiv nesrećne žene, izlazi na ulice grada zahtevajući smrtnu kaznu. Na demonstracijama su se čuli uzvici – „nema tolerancije, ubijte je”, streljajte je, streljajte” … Nesrećna žena je nakon toga prebačena na tajnu lokaciju. Morala je da interveniše Velika Britanija koja je u Sudan u diplomatsku misiju poslala dvoje parlamentaraca, muslimana. Oni su kod predsednika Sudana izdejstvovali njeno oslobađanje nakon čega je vraćena nazad u Britaniju.

Po povratku u zemlju istraumirana učiteljica je izjavila – „Gajim veliko poštovanje prema islamu i ne bih svesno nikoga uvredila”.

Veliko poštovanje?

Poruka uvređenim muslimanima

prevod: AleXandar Lambros

Čitavu nedelju slušamo muslimane koji nam objašnjavaju kako mi na Zapadu moramo razumeti koliko je za njih prorok važan. Razumeli smo. I nije nas briga. U tome je suština. Ne zanima nas ni sada niti će nas ikada zanimati. Naviknite se na to. Savršeno nas ne zanimaju vaša osećanja. Naša su nam važnija i ona nam kažu da nam je prevrh glave vaše religije i zato oladite. I, ne postoji količina nasilja koja će to da promeni. Što više divljate i dernjate se to ćemo vas manje slušati. To će nas samo utvrditi u nameri da ne dozvolimo da nas maltretiraju ljudi čije vrednosti ne poštujemo jer ne postoji ni jedan razlog da ih poštujemo i, što je još važnije, niste u stanju da nam pružite takav jedan razlog. Ukratko, neće nam niko govoriti šta smemo a šta ne smemo da pričamo, ni sada ni ubuduće. Bez obzira na to koliko zastava spalili, koliko ambasada napali, sloboda govora će opstati i vi ćete je na kraju posisati i još će vam se i dopasti. 

Ponovo smo u prilici da vidimo divljački izliv besa pripadnika religije neprestane uvređenosti. Neke se stvari nikad ne menjaju, zar ne? Ponovo smo u prilici da vidimo islam kako se autoaktivira, ako kapirate ironiju izraza, i ponovo nam pokazuje zašto je na ovoj planeti dobrodošao koliko i asteroid. Ponovo smo u prilici da vidimo na hiljade muslimanskih ludaka koji su uzeli predah od premlaćivanja žena kako bi nam pokazali svoju osećajnu stranu. Kako? Tako što će polupati gradove u kojima žive podstaknuti neukim klericima čiji su motivi još niži od stepena pismenosti njihovih sledbenika. I ponovo smo mi u civilizovanom svetu pozvani da se samocenzurišemo iz poštovanja prema religiji koja krši ljudska prava polovine stanovnika planete što dobija dvostruko na težini kad se posmatra kao politička ideologija koja se ne da razlučiti od nacizma.

Bilo bi smešno da nije tako tužno. Ili obrnuto? Nazvati ove proteste infantilnim i imbecilnim značilo bi dati im dostojanstvo koje ne zaslužuju. Oni se jedino mogu opisati kao islamski. Da budem jasan: od nas se očekuje da ispoljimo toleranciju i poštovanje za religiju koja ne zna za značenje ovih reči, što nam svakodnevno i demonstrira? Od nas se očekuje da izmenimo naše vrednosti kako bi obuhvatili i religiju koja ne obuhvata nikoga i ništa? Samo sanjajte. To se neće dogoditi jer u islamu sve ide u samo jednom smeru. Savladali smo tu lekciju i to na teži način. Ne možemo sebi priuštiti više tolerancije i poštovanja. Suvi smo ko dren. I dozlogrdio nam je iscenirani islamski bol. Postalo je toliko dosadno da sada kada čujemo kakvog bradatog pajaca ili naduvanog tupana koji nam objašnjavaju koliko su uvređeni nije više čak ni zabavno.

Čak ni kada urnebesni turski premijer zahteva da se „islamofobija” proglasi zločinom protiv čovečnosti dok je, sa dokazima kojima raspoložemo, proglasiti islam zločinom protiv čovečnosti mnogo logičnije. Sem toga, Turska je već kriva za jedan od najgorih zločina protiv čovečnosti u istoriji – genocid nad Jermenima, zločin za koji nema muda čak ni da ga prizna. Kada muslimani počnu da ispoljavaju isti stepen besa za stvari koje su istinski uvredljive, kao što je silovanje, sakaćenje i ubijanje na hiljade devojčica i žena u njihovim zemljama svake godine, možda počnemo ozbiljnije da ih shvatamo. Kako stvari sada stoje na planeti nema ničeg što zaslužuje manje simpatija ili poštovanja od muslimanskog besa.

Zapravo, ima nečeg suštinski komičnog u njemu. Toliko je proračunat i toliko beskičmeno neosvešćen da je nemoguće shvatiti ga ozbiljno, čak i kad bi hteli, a to neće više niko, ko je pri zdravoj pameti. Postojalo je vreme kada je islam uživao uvažavanje od strane mnogih na Zapadu. Sada mislimo da je otrovan i voleli bismo da nikad za njega nismo ni čuli, jer 20 godina neosnovanog bola koji ne prestaje da jača i širi se i refleksivna uvređenost, pokazale su nam o čemu se zapravo kod ove religije radi. Sada nit nam se dopada nit joj verujemo i nikada je nećemo poštovati. I savršeno nas ne zanima kako se muslimani tim povodom osećaju.

Za ovu religiju sve je uvreda. Pa, koga više zabole za to. Došli ste do kraja. Ubili ste koku koja leže zlatna jaja. Tako da, ako ste uvređeni musliman, što se nas tiče izvolite nabijte glavu u rernu. I ako mislite da ćete nasiljem naterati Zapad da na koncu popusti, to se neće dogoditi. Čak i kad bi političari digli ruke, ljudi to neće dozvoliti. Mi ćemo nastaviti da izražavamo mišljenje slobodno i otvoreno jer na to imamo pravo rođenjem koje nam niko ne može oduzeti, može samo biti ustupljeno. A islamu ne ustupamo ništa jer nam i on ne daje ništa. To je religija koja neprestano zahteva i uzima – daj, daj, daj – to je sve što čujemo. Daj mi poštovanje iako ga nisam zaslužio, daj mi poseban status ili ću se ja uvrediti a ti ćeš biti rasista. E, pa, dozlogrdilo nam je da to slušamo, dozlogrdio nam je islam i dozlogrdili su nam bespotreban sukob i zastrašivanje koji neprestano i u svakoj prilici dolaze od ove religije.

Čitavu nedelju slušamo muslimane koji nam objašnjavaju kako mi na Zapadu moramo razumeti koliko je za njih prorok važan. Razumeli smo. I nije nas briga. U tome je suština. Ne zanima nas ni sada niti će nas ikada zanimati. Naviknite se na to. Savršeno nas ne zanimaju vaša osećanja. Naša su nam važnija i ona nam kažu da nam je prevrh glave vaše religije i zato oladite. I, ne postoji količina nasilja koja će to da promeni. Što više divljate i dernjate se to ćemo vas manje slušati. To će nas samo utvrditi u nameri da ne dozvolimo da nas maltretiraju ljudi čije vrednosti ne poštujemo jer ne postoji ni jedan razlog da ih poštujemo i, što je još važnije, niste u stanju da nam pružite takav jedan razlog. Ukratko, neće nam niko govoriti šta smemo a šta ne smemo da pričamo, ni sada ni ubuduće. Bez obzira na to koliko zastava spalili, koliko ambasada napali, sloboda govora će opstati i vi ćete je na kraju posisati i još će vam se i dopasti.

Islamski kulturološki terorizam

 prevod: Alexandar Lambros

Ko god se usudi da kritikuje religiju mira rizikuje da bude optužen za podstrekivanje mržnje, mada ja to pre vidim kao podstrekivanje zdravog razuma – koji je, čini se, poslednjih godina potonuo do dna močvare političke korektnosti. Sem toga, ako baš želite da podstičete mržnju sve što treba da uradite je da otvorite primerak Kurana i krenete da propovedate.

U jednom od svojih prethodnih video klipova, pokušao sam da ukažem na to da Kuran, kao i Biblija, sadrži mnoge miroljubive stihove i kad bi se ljudi malo više usredsredili na njih, stvari bi možda bile drugačije. Ali, nisam se držao objektivnosti, tj. nisam pominjao one delove koji zagovaraju nasilje a koji slede nakon onih miroljubivih. Dakle, možete govoriti o religiji mira do mile volje ali za to nemate osnove u Kuranu. Vi kažete mir, Kuran kaže rat. A religija kaže osvajanje i dominacija.

I da, svi znamo da ne insistiraju svi muslimani na nasilju, ali slabo čujemo o toj sićušnoj manjini. Trećina studenata muslimana u Britaniji, primera radi, podržava ubijanje u ime njihove religije a njih 40% želi da živi u šerijatskom pravnom poretku. To je manjina, da … ali nema ničeg sićušnog u vezi nje. I zbog toga će islam biti problem na Zapadu i bez pomoći levičara, jer je suprematistička ideologija koja drži da je ovlašćena na ekspanziju služeći se agresivnim zastrašivanjem ili, kako ja to zovem, kulturološkim terorizmom.

Svako ko javno kritikuje islam može da očekuje da bude fizički napadnut. Ako to nije terorizam, onda šta jeste? U svetu kulturološkog terorizma ako se suprostavite represiji žena i manjina budete neprijatelj verskih sloboda. Ukoliko prezirete nasilno sujeverje, onda ste rasista. I ukoliko odbacite verski totalitarizam, onda ste mentalno oboleli. Da vam kažem: kad dospete u fazu da se svako ko kritikuje vaša verska ubeđenja automatski proglašava za mentalno obolelog, to je siguran znak mentalne bolesti. Takođe, to je kulturološki terorizam.

Izraz „islamofobija” je kulturološki terorizam na delu. Dokazivo i statistički je pogrešan kao koncept. Broj muslimana koji su napadnuti ili zlostavljani zbog toga što su muslimani je mali u poređenju s drugim grupama i jednostavno ne zahteva poseban izraz za to. A u pojedinim delovima severne Evrope muslimani zapravo čine većinu počinilaca nasilnih izgreda. U norveškoj prestonici Oslu, sva silovanja počinjena u protekle tri godine – doslovce sva – počinili su muslimanski imigranti koji silovanje koriste kao oružje kulturološkog terorizma. Izraz „islamofobija” je čist politički oportunizam i čist kulturološki terorizam koji za cilj ima, kao i svi terorizmi, da zaplaše svet. U ovom slučaju da ga osramote i ućutkaju. I smatram da bi svako ko na Zapadu koristi ovaj izraz iz bilo kog razloga sem da ga ismeva, morao da preispita svoju savest – posebno ako je u pitanju žena ili homoseksualac.

Rasista je nekada bila moćna reč koja je svakog civilizovanog čoveka držala na oprezu. Ali sada, kada je čujem, najpre pomislim da bi osoba koja je upotrebljava trebalo da baci pogled u rečnik kako se više ne bi blamirala. Niko nije rasista zbog toga što ne želi da jede po halalu zaklanu životinju bez da se prethodno upozori ili zbog toga što želi da neko pokaže svoje lice u javnosti ili zbog toga što ne želi da ga leči bolničko osoblje koje nije propisno opralo ruke zbog njihove glupe religije. I niko nije rasista zbog toga što od policije zahteva da radi svoj posao i održava red i mir.

U Britaniji su prošle godine genitalno osakaćene dve hiljade devojčica. Što je zločin za koji se navodno dobija 14 godina zatvora. Ni protiv koga nije pokrenut postupak jer policija i socijalni radnici ne žele nekog da uvrede i pokvare odnose među zajednicama. Baš pažljivo. Baš uviđajno. Sakaćenje nekoliko hiljada devojčica je, očigledno, cena vredna kohezije zajednice. Ili je to ipak kulturološki terorizam?

U londonskoj opštini Tauer Hamlet, koju su sada potpuno preuzeli islamski ekstremisti i gde se policija plaši da obavlja svoj posao jer bi se to moglo smatrati islamofobijom, kulturološki terorizam se otvoreno sprovodi prema gej ljudima koji se na ulici napadaju i zlostavljaju. Ženama se preti ubistvom zbog toga što ne pokrivaju lice. A nedavno je jedan učitelj prebijen do kome, ciglom, nožem i metalnom šipkom, zbog drskosti da deci drži predavanja o religiji a nije musliman. Eto to islamski kulturološki terorizam donosi gradovima širom Evrope.

Da se ultra desničari ovako ponašaju policija bi im neprestano bila za petama. E, pa, evo novosti za policiju opštine Tauer Hamlet – OVO JESTE ultra desnica, religijska ultra desnica, i nemoguće je skrenuti desnije i otići dalje od ovog.

Užasna erozija slobode govora kojoj smo svedoci poslednjih godina rezultat je islamskog kulturološkog terorizma. Drugim rečima, ugušena je pretnjom nasiljem. Sloboda govora nekada je značila da možeš da pričaš šta ti je volja sve dok je to što pričaš istina. Sada, zahvaljujući kulturološkom terorizmu znači da možeš da pričaš šta ti je volja sve dok to ne vređa muslimane, kao što to svet širom Evrope već dobro zna.

Islam ne voli slobodu govora jer se plaši istine, i to s dobrim razlogom. Jer istina je sledeća: sve veći broj ljudi na Zapadu otkriva da je ova religija, i sve ono što ona predstavlja, duboko uvredljiva. Nalazimo da je njena poruka duboko uvredljiva. Njene „vrednosti” su duboko uvredljive. Način na koji se odnosi prema ženama duboko je uvredljiv. Njen stav prema homoseksualcima, Jevrejima i svima koji nisu muslimani, duboko je uvredljiv. Ipak, niko nam ne nudi nikakvu kompenzaciju za povređena osećanja.

Sve u vezi ove bedne religije urušava sve ono u šta verujemo. Morali bismo biti strašno glupi da bismo je voleli i ludi da bismo je poštovali. I ne, nije potrebno da saznajemo više o islamu jer već znamo više nego što bismo želeli i sasvim dovoljno da bismo poželeli da nikada nismo čuli za njega. I to je 100% krivica samog islama, religije progresivne netolerancije, lažne ugroženosti, besa, nasilnih pretnji i još besa. Religije kulturološkog terorizma.

Istina o islamu

  prevod: Alexandar Lambros
Industrija islamofobije je uvek spremna da kuka i žali se u svakoj mogućoj prilici, kao što svi znamo, a u poslednje vreme kukaju i žale se na, kako kažu, negativno izveštavanje britanskih medija o islamu – pod kojim zapravo misle na istinito izveštavanje, iako u suštini nismo ni izbliza dobro obavešteni kao što bi trebalo da budemo. Na primer, kada je nedavno obelodanjeno da je zabeležen porast takozvanog “nasilja iz časti” u kome se muslimanke brutalno premlaćuju ili ubijaju od strane članova njihovih porodica, nigde u izveštaju BBC-a nije pomenut jedan neizostavan sastojak – religija mira. Taj bitan detalj pažljivo je zaobiđen kako bi se sugerisalo da je to nekakav britanski fenomen za koji treba kriviti društvo u celini.

Slično tome, stalno slušamo o organizovanim bandama muslimana koji iskorišćavaju i siluju maloletne devojčice, ali mediji nikad ne pominju religiju ovih ljudi a čija je mizogenija obrazovala njihov stav prema ženama, i umesto toga nazivaju ih “Azijatima” što je velika uvreda za Induse i Sike koji ne učestvuju u ovakvim radnjama ali koje kukavički i nečasni novinari koji se plaše da uvrede preosetljive profesionalne žrtve islama, trpaju u isti koš.

Ljudi često govore da su loše stvari u islamu kulturološkog a ne verskog uzroka. Stvarno? Ono što se dešava u Saudijskog Arabiji nije kultura već čista religija, čisti islam i čisto ludilo. Govorimo o zemlji koju čeličnom rukom vodi šačica brutalnih konzervativnih klerika. Zemlji u kojoj se ljudi ubijaju zbog optužbi za veštičarenje, u kojoj se ubijaju homoseksualci a žene tretiraju kao ljudska podvrsta i gde je bandama neobrazovanih i mozga ispranih “knjigom” dopušteno da tumaraju ulicama i primenjuju šerijat srednjevekovnim žarom.

Vera je problem, ne kultura. Problem s Iranom je vera a ne kultura. Iranci nisu Arapi, ali osvojila ih je strana arapska religija i sada je glavni problem njihove politike arapski problem u Palestini, a ne situacija u Iranu. Zbog toga što su verski fanatici koji kontrolišu Iran protiv volje svog naroda, ludaci. Njihovi mozgovi su toliko zaraženi tom varvarskom verom i toliko su opsednuti ubijanjem Jevreja da su gotovi da izazovu konačan nuklearni obračun. Zaneti su moćnim apokaliptičnim verskim iluzijama po kojima su spremni da deluju čim im se za to ukaže prva prilika. Oni su istog mentalnog sklopa kao verski fanatici koji su kontrolisali Evropu pre nekoliko vekova, i da su oni u to vreme imali nuklearno oružje, nas danas ne bi ni bilo.

Mnogi britanski muslimani, uključujući i silovatelje dece, dolaze iz Pakistana u kojoj je kultura oblikovana verom a blasfemija je zločin kažnjiv smrću. To je ono što vera zahteva a kultura čini što joj je naloženo, jer u suprotnom će vera mobilisati gomilu nepismenih divljaka da divlja ulicama, i desetine, ako ne i stotine ljudi, naćiće se u smrtnoj opasnosti.

Vera je problem, ne kultura. Kultura nije sjajna sama po sebi ali bi bez vere bila mila majka. A mi u Britaniji smo zauzeti uvozom te vere u naše društvo po maloprodajnoj ceni, u kome je dobrodošla koliko i invazija Normana, uprkos svim otrcanim frazama i lažima o toleranciji, poštovanju i “koheziji zajednice” koje slušamo od političara, jer su ljudi naučeni, kao i svuda po Zapadu, da je islam daleko više od vere.

U pitanju je osvajačka suprematistička politička ideologija koja iskorišćava verske slobode i kulturološki uslovljen osećaj krivice da se nametne neprestanim zahtevima za posebnim tretmanom koji su uvek podržani otvorenim pretnjama sukobom i nasiljem. Drugim rečima, kulturološkim terorizmom. Tako da imamo kancelarije pretvorene u prostorije za molitvu, tamo gde im nije mesto, muslimanima je dozvoljeno da se mole po ulicama i zaustavljaju saobraćaj, medicinskom osoblju da zanemaruje pravila o higijeni, policija gleda kroz prste na genitalno sakaćenje, univerziteti dopuštaju džihadistima da regrutuju članove po studentskim domovima, šerijatski sudovi dehumanizuju žene, a halal hrana nameće se čitavom stanovništvu bez njegovog znanja ili pristanka, i čini se da društvo uvek mora da se pokori nerazumnim zahtevima islama a svako ko se usudi da se usprotivi kvalifikuje se ili kao rasista ili mu se otvoreno preti.

Ovo je ono o čemu bi mediji trebalo da nas izveštavaju kad nas izveštavaju o islamu, kad bi novinari imali muda da rade svoj posao i saopšte istinu, jer to jeste istina i svi znaju da je istina. I možete me nazivati rasistom, izazivačem mržnje, čovekom punim predrasuda, ili nečim već s vašeg spiska, do mile volje – samo izvolite, ali kad vam ponestane etiketa, ovo će još uvek biti istina.

Žao mi je.

Zahvaljujući našem moralnom kukavičluku, danas u Britaniji imamo na stotine nekontrolisanih medresa, u kojima se desetine hiljada dece uče da preziru kulturu u kojoj žive. To je baš dobro za budućnost “kohezije zajednice”, zar ne? Medresa je, ukoliko niste znali, islamska škola. Drugim rečima, to je mesto iz koga izlazite još gluplji nego što ste bili kada ste ulazili.

I evo, prošlog meseca smo imali dobar primer koju vrstu mentaliteta ove škole neguju, kada su tri muslimana osuđena za podsticanje mržnje tako što su delili pamflete koji su pozivali na ubijanje gejeva. Priznali su krivicu po svim tačkama optužbe, ali bi, što se mene tiče, bolje bilo da su priznali ludilo. Jedan od njih je rekao da je to činio jer je želeo da poboljša društvo. Pa, postoji jednostavan način za to – da emigrira i da sa sobom povede njegove bradate prijatelje.

Javno tužilaštvo iznelo je mišljenje da pamfleti nisu obrazovnog karaktera, a zapravo su bili vrlo obrazovni, u smislu da su otvoreno i jasno pokazali šta islam zapravo propoveda, a ne šta se slatkorečive apologete pretvaraju da propoveda.

Islam, zapravo, zahteva smrtnu kaznu za homoseksualnost. I to je činjenica. I u zemljama u kojima je to dozvoljeno te smrtne kazne se s entuzijazmom i sprovode. Zahvaljujući neželjenoj masovnoj muslimanskoj imigraciji, u Evropi danas postoje oblasti gde, ukoliko ne sakrijete da ste gej (ili Jevrejin, kad smo već kod toga), zapravo izazivate da budete fizički napadnuti. Neosporna je činjenica da što je veći procenat muslimana u nekom društvu, ne Azijata, već muslimana, to je manje bezbedno za homoseksualce ili Jevreje ili žene, ili za bilo koga ko pokuša da iskoristi svoje fundamentalno pravo na slobodu govora.

Tako da, odakle bi tačno to pozitivno medijsko izveštavanje o ovoj bednoj religiji trebalo da dođe? Religija koja rutinski na najmanje kritike reaguje refleksnom odglumljenom preosteljivošću dok je njena “sveta knjiga” priručnik neosetljivosti, brutalnosti i društvene podeljenosti.

Ubij nevernika gde god ga pronađeš. Ubi homoseksualce. Ubi otpadnike od vere. Potčini žene. Uništi Jevreje. Takva jedna ideologija nema pravo na osetljivost, a onima koji je nameću treba posvetiti manje pažnje nego drugim ljudima, a ne više.