Жртва сам бруталног групног силовања

93022935_224068952161905_8403243199845367808_nПре него што уопште почнем, желим да истакнем једну врло битну ствар:

Неко од нас није у праву.

Јуче је, дакле, на твитер налогу америчке амбасаде у Србији, његова екселенција пљескавица Ентони Годфри, објавио како му је отац подлегао корони.

Да не околишам, оставио сам коментар – Баш нас брига.

Да се разумемо, овај окупациони управник јесте да на први поглед делује симпатичније од претходног. За шта је могло било именованo било које друго окупационо говно, еци пеци пец методом. Али, америчка дипломатија је одлучила да се овај пут потруди више. Нови амбасадор, екселенција пљескавица Годфри, не носи каубојски шешир. Већ то је огроман помак. Јер каубојски шешир јесте сасвим адекватан и аутфит и симбол америчке дипломатије. Каубојски шешир и револвер. Другим речима, силеџијство. Даље, екселенција пљескавица Годфри, не гостује, макар не још увек, по српским школама држећи часове с мапом на којој показује Србију без Косова. Другим речима, мапу без Србије, јер Србија без Косова не може да постоји. За ово је потребно више од америчког каубојског безобразлука. За ово је потребан став окупатора с војним присуством на окупираној територији сигурног у своју победу. Аустроугарска је у окупираној Србији довлачила хрватске учитеље да Српчићима држе наставу на латиници. То вам је тај став. Треће, његова екселенција пљескавица „од прилога све сем ћумура“ Годфри се труди да нам буде симпатичан. Е ту, што се мене тиче, чини озбиљан faux pas. Да се разумемо био би ми одвратан свеједно, Мадонна би ми била одвратна да су је поставили за амбасадорку у Србији, а камоли хамбургер Годфри, али верујем доста мање да се не труди толико да нам се допадне. Са сваком фотографијом на којој позира са српским ђаконијама, сармом, пројом и лесковачком, пиротским ћилимом и чутурицом, све ми је одвратнији. Ја верујем да екселенција пљескавица искрено воли српску кухињу, на крају крајева долази из земље у којој су виршла у кифли и кришка тоста с кикирики путером и џемом врхунац кулинарства. Није у томе проблем. Проблем је што је свој грех преждеравања тако мудро уткао у свој ПР. Србима је због своје наклоности српској кухињи симпатичан. Лајкови и „пријатно вам било“ само пљуште, а остави се богами и понеки отворени позив на кућну закуску – јер ако му се свиђа кафанска клопа, како би му се тек допала Милевина ил Добрилина домаћински замашћена сарма?

ПР тактика је следећа – амерички амбасадор воли српску кухињу, значи Америка нам је пријатељски наклоњена, значи треба да се одрекнемо Косова и живећемо срећно до краја Европске уније.

Ако ми не верујете а ви се подсетите да комшије играју одличан фудбал.

Није, руку на срце, SerbianFoodPorn амбасадоров једини хаштаг. Буде ту и понеки пример американ сербиан коорпорејшeна у овој или оној области, традиционалног пријатељства и савезништа (уз Бондстил војну базу у срцу Србије и ретвит америчког амбасадора на Косову) и лепих примера економске сарадње то јест промоције и пласирања америчких производа на српско тржиште, у преводу колинијалног економског поробљавања.

Марш у курац.

This being said ….

Видео сам твит америчке амбасаде у Србији и продужио да скролујем даље. Значи, потпуна курцобоља на вест о смрти оца америчког амбасадора у Србији. Надам се да ми се макар до овде не узима за зло. Нисам се, дакле, обрадовао, једноставно ме је болео курац.

Проблем је у томе што сам осетио потребу да курцобољу изразим. Већ сам био неколико твитова испод а потреба ме није напуштала. Напротив, како сам је свесно гушио, дакле, самоцензурисао сам се, постајала је све јача. Шта ћу, такав сам. Кад нешто не може или не би требало, ја баш морам. Кад је политички некоректно, тад посебно морам. Презирем културу инсистирања на лажи у којој живимо. Не, не мислим на фејк њуз и слична срања која су само нова, неконвенционална оружја у рату који траје. Мислим на одрицањe права на бес и одбрану и „зашто Ви а не неки други кандидат?“ питање на интервјуу за посао.

Срби имају право на бес и право на одбрану. Као и право да га изразе. Сасвим узгред, има га и Анабела Атијас у Задрузи 3 (Анабела до победе!). И Србија до победе! И уједињења!

И да вам дам за право да сам умишљени кретен ко што ми на твитеру поручујете да јесам, мислим још и да људи као ја мењају ствари. Да, дословно тако мислим. А мисли и амерички амбасадор јер ме је блокирао на твитеру.  Није ме блокирао због мог одсуства саучешћа за смрт његовог оца већ због тога што је то одсуство добило 31 лајк. Блокирао је иако су лајкови против мог коментара (од којих су неки били одмерени, што ће рећи политички коректни) добијали далеко више. А нису пролазили лоше ни они у којима се помињала моја још увек жива мајка, јер највећа је жалост за Американцима, ко што нас лепо подсете сваког 11. септембра.

Моја курцобоља за смрт оца америчког амбасадора је последица беса жртве. А бес је опасан, зато не смемо да га изражавамо. Опасан је јер покреће енергију која у рукама немоћних може да буде ослобађајућа. Е, зато ме је амерички амбасадор блокирао. Због тог 31 лајка. Због те ситне пукотине.

Моја курцобоља је макар искрена. За разлику од амбасадоровог пријатељства према Србији. Јуче је у свету, ајд не мора у свету, у Америци, од короне умрло, лупам 1.000 људи. Сем ако није однела Мадлен Олбрајт или Џо Бајдена, демократског кандидата за следеће америчке председничке изборе а који Србе пореди с нацистима (Србе, америчке савезнике, а не Хрвате) а ваљда бих чуо да јесте, прилично сам сигуран да осећам већу тугу за тих 999 Американаца него за господина Годфрија сениора.

Још ћу рећи и ово … вест о смрти оца америчког амбасадора објављена је на званичном твитер налогу америчке амбасаде у Србији. На страну то што мислим да је то безобразно у односу на америчке пореске обвезнике, ко сам ја да им уређујем твитер, хоћу да кажем да коментар који сам оставио не бих оставио на личном амбасадоровом твитер (или каквом год другом) налогу не због тога што бих у том случају осећао више емпатије већ из простог разлога што никад не бих пратио Ентони Годфрија.

Ја сам жртва бруталног групног силовања у коме су САД биле најбруталнији међу бруталним силеџијама. И ви сте жртва. Разлика између вас и мене је што сам ја освешћена, што ће рећи психички залечена (залечена, не излечена) жртва. А силован сам зато што сам Србин.

Да вам то пластично дочарам – да се амбасадор Годфри дави у језеру ви бисте му пришли и пружили руку и вероватно честитали себи на хуманости. Сва је прилика да бих ја дохватио грану, не да му је пружим, већ да га гурнем од обале да се удави. И исту ноћ мирно заспао.

Не, ми немамо никакву обавезу да се амбасадор Годфри у Србији осећа добро. Напротив, наша је обавеза да се у Србији осећа лоше. А обавеза је САД да раде на томе како ће им се осећати амбасадор у земљама у којима их поставља.

Ако три пута гласно изговорите следеће – „Ја сам Србин и жртва сам. Нисам агресор. Имам право на бес и одбрану“, прилично сам сигуран да ћете осетити реакцију на чисто физичком нивоу.

Ако је не осетите, ваш статус жртве је, бојим се, запечаћен. Психички сте болесни и такви ћете вероватно и умрети.

Као освешћена и залечена жртва психофизичког злостављања, желим да помогнем жртвама које се још увек боре са својим траумама. Освешћеност је почетак свега.

Имамо право на бес. Ако га не осећате, озбиљно вам је лоше.

И имамо право на одбрану.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ЖИВЕЛО СРПСТВО! ДО ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА!

EPSBLHyWAAEjRjiНа данашњи је датум, иначе, почела битка за Кошаре. Ко би да се сети мајки тих јунака који су тамо оставили кости, чисто да подсетим. „Жене у црном“ и „Мајке Сребренице“ сигурно неће. А сумњам и да ће амбасадор Годфри, јер представља земљу која је те младиће убила. Шиптари су били, као и увек до сада, само оружје (не оруђе) у туђим рукама.

 

 

 

 

 

Svest o izuzetnosti

velika-srbija-uzice-spomenik-originalno-resenje
Velika Srbija, Đorđe Jovanović

Svest je ključ svega. Psihologija i psihijatrija to odavno znaju, pa kad vam prepišu tablete to je samo da premostite fazu osvešćivanja, kao i da vas osvešćivanje prekomerno ne šokira pošto je i to moguće da se desi, odnosno toliko duboke prethodne zablude i verovanja mogu da budu. Jer, bez osvešćivanja nema ni rešenja kakav god problem da je u pitanju, ne treba vam diploma da toliko shvatite. Koliko ste puta u razgovoru s prijateljima čuli „nije ni svestan da je u problemu“, rečenicu koja je podrazumevala, a vi biste upravo to tako i shvatili, da za dotičnu osobu nema rešenja na vidiku.

Može to biti i individualni i kolektivni proces. Na ličnom primeru bih mogao, pošto sam ponosni vlasnik nekoliko, moderno rečeno, manjinskih identiteta, da vam opisujem kako je to rudarski naporan posao. Zahteva i energije i snage i vremena. Nije za svakoga, biću neskroman. Jer pitanje nije samo osvestiti nešto, već i šta dalje sa novom svešću. Zadržati otkriće za sebe i gurati dalje kao da se ništa nije dogodilo, što bi bilo pristati na ugnjetavanje ili nepravdu u najmanju ruku ili suprostaviti se, pobuniti se, boriti se, za šta vam je potrebno još više energije, još više snage i još više vremena. Jer tada postajete svačija meta.

Na kolektivnom nivou mogao bih vam navesti mnogo primera. Držati crnce u lancima je nekad bila potpuno normalna stvar. Nije postojala dovoljno kritična masa svesti da je to moralno nedopustivo. Štaviše, među samim crncima je bilo onih koji su smatrali da je to  nešto savršeno normalno i prihvatljivo. I nije da vam govorim o nekoj dalekoj istoriji. Rasizam je bio društveno prihvatljiv u SAD (tom tkz „vođi slobodnog sveta“) praktično donedavno, pre nekoliko decenija. Setite se Južne Afrike. Zlostavljati Jevreje je vekovna evropska tradicija, možemo slobodno govoriti o antisemitizmu kao zapadnjačkom kulturološkom kodu. To je kulminiralo holokaustom. Mislilo se vekovima da smo mi, kao ljudi, iznad univerzalnog zakona bioravnoteže planete. Dok nismo razvili svest da nismo. Otud i ekologija danas. Postoji zastrašujuće veliki broj društava na svetu koja misle da je vešati gejeve u redu. Postoji takođe zastrašujuće veliki broj ljudi koji misli da su pedofilni brakovi neprihvatljivi za bele evropske devojčice, ali su skroz ok za tamnopute devojčice Bliskog istoka na primer. To vam je polusvest. Zbog čega je važno kad jednom kreneš nešto da osvešćuješ, ne treba da staneš. I tako dalje ….

Neki dan gledam film, neko američko apokaliptično sranje i u jednom trenutku jedan od likova, mišićavi crnac marinac, počne da se priseća kako je svojevremeno u Iraku svakodnevno ispraćao nekog Iračanina na putu u školu da sačeka svoju ćerku, jer je bio dirnut njegovom brigom da ćerka ipak ide u školu, uprkos opštoj nestabilnosti u selu. Zasuziše mu oči. Nada se, kaže, da je i dalje odvodi u školu. Šmrc.

Koliko bi vas pomislilo ono što sam i ja? Koji je kurac američki marinac uopšte tražio u Iraku? E, to vam je svest. Ajd američko apokaliptično sranje možda bi nekako i prošlo za jedno dosadno zimsko poslepodne, ali američko apokaliptično sranje u paketu sa američkim imperijalističkim sranjem je too much.

Isto neki dan, film u kome je glavni lik srpski ratni zločinac koji je u Sarajevu počinio genocid. Istina je da je u Sarajevu nestalo Srba. Njih je u Sarajevu postojano nestajalo i u vremenima mira. Čudan neki genocid. Uzgred, ovakvih filmova, samo po mojoj evidenciji koja verovatno nije kompletna, ima oko pedesetak. Gledao sam i jedan u kome Srbi prete da američkoj predsednici pred kamerama odrube glavu, i to pošto je prethodno siluju, a Evropi iščupaju srce. Ne preuveličavam, tim rečima baš. Dakle, antipod civilizacije, Srbi. Jel imate svest o tome da to znači, ako se prethodno složimo koliko je popularna kultura moćna u formiranju stereotipa, da je Srbe ne samo legalno već i sasvim poželjno zlostavljati. Tako se nedavno u Francuskoj digla prašina što je jednog crnog komičara na sceni neko iz publike nazvao „prljavom crnčugom“ a kad je radio voditelj izjavio (u vrlo slušanoj emisiji koja se prenosi i na TV) da vam „razgovor sa Srbinom šanse za život smanjuje na 15 minuta“ ceo studio se valjao od smeha. Da vam prevedem, s francuskog na francuski, novinar je izjavio da su Srbi kolektivni divljaci i ubice. A publika u tome nije videla ništa sporno.

Jednom će možda, ako se kolektivna svest o tome uzdigne, biti neprihvatljivo Nobela za mir dodeliti predsedniku SAD, jer on po prirodi stvari ne može da dobije nagradu za mir budući je na čelu najvećeg vojno industrijskog kompleksa na svetu o čijim je imperijalističkim interesima dužan da brine. Ili psihopati ubici kakva je bila majka Tereza, samo zbog toga što je nosila kaluđersku uniformu i tiho zborila. Ili čoveku koji je pomogao formiranje kriminalnog entiteta kvazi države Kosovo koja privređuje žetvom ljudskih organa, mladih istočnoevropljanki i tonama heroina. Nekad možda ljudi budu zapanjeni ovim stvarima, ko što smo mi danas zapanjeni činjenicom da su crnce držali u lancima.

Lično, prevalio sam dug put, a verovatno nisam još ni na polovini. A mogao sam se zaustaviti u bilo kom trenutku, jer nije baš da je to ravan autoput po kom pičiš 120 na sat, više je to krivudava, uska i strma planinska staza, puna trnja i oštrog kamenja od kog možeš da sklizneš i sunovratiš se. Mislio sam nekad da treba da krijem koga volim. Bio sam Jugosloven, a potom kosmopolita samo da izbegnem da budem Srbin jer je to naporno. Mislio sam da ako moje mišljenje nekoga vređa da moram da oladim. Sada mislim da u tom slučaju na njemu moram da insistiram. Mislio sam da postoje situacije u kojima se s istinom može pregovarati u ime nekih viših interesa. Sada mislim, hvala Karlu Saganu, da sve što istina može da uništi zaslužuje da bude uništeno.

Nevolja je da što više odmičeš to se više čudiš kako ti izvesne stvari nisu bile očigledne. Hitler nekad nije bio očigledni zlikovac, ma koliko vam danas to neverovatno zvučalo a negde sam pročitao da je Čerčilu svojevremeno bilo uskraćeno gostovanje na engleskom radiju zbog preterano oštrih stavova prema nacističkoj Nemačkoj. Da pređem na stvar, ne možete se baviti molekularnom biologijom i  zaključiti da je bog stvorio svet za šest dana. Ne možete braniti islam i sebe zvati humanistom i/ili levičarem. Ne možete biti „vođa slobodnog sveta“ i saveznik sa Saudijskom Arabijom. Ne možete biti ožaloščena majka i slaviti koljača tuđeg deteta. Ne možete biti borac za ljudska prava i primiti odlikovanje od nacističke Krvatske. Ne možete govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini sve zalažuči se za istinu i pomirenje.

Meni su te stvari sada očigledne i od kad su mi očigledne ne prestaje da me zapanjuje ne samo to kako nisu očigledne svima već kako to da mi je bilo potrebno toliko dugo da shvatim nešto toliko očigledno.

Pentrajući se tom strmom stazom razvio sam i svest o izuzetnosti zasnovanoj na jednoj slučajnoj činjenici, da sam Srbin. Možete pomisliti da je ovo otvoreno nacionalistička izjava, sama pomisao da bi za to mogao biti optužen nekada je bila u stanju da me parališe, jer zaboga, ja sam univerzalni humanista. Ali ona jeste upravo to, ja tu optužbu prihvatam i podižem ulog. Srbizam je više od nacionalizma. On je simbol. Tim veći što živimo u vremenu bez simbola. Još više danas nego pre stopedeset godina kada su ugnjeteni i nišči Srbiju zvali Slobodijom. Narod koji je uvek bio na pravoj strani bez obzira na to kolike će žrtve to da ga košta, a koštalo ga skoro pa biološkog opstanka. Narod koji nije osvajao i ugnjetavao, već oslobađao i emancipovao. Narod koji je prvi ne samo pokrenuo, već i nadahnuo sve ostale nacionalne i oslobodilačke revolucije Balkana. Pa i šire, narod čija je pobeda ogrejala suncem i Češku, Slovačku i Poljsku. Narod čiji kolektivni genij peva o slobodi, junaštvu, ljubavi i pravdi dublje od školovane evropske elite, koji ima 1.300 kaplara, velikih ko Leonidinih 300 Spartanaca, koji je kost u grlu svakoj imperiji koja je protutnjala, od turske do američke, jer mu je sloboda iznad svega, koji ima kreativni potencijal koji nisu satrla ni tri genocida samo u poslednjem veku, koji je nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu doprineo čovečanstvu. Narod čiji junak daje ime kanadskoj planini a naučnik mesečevom krateru. Čiji je jedan od mnogih genija doslovno obasjao čovečanstvo. Narod čiji su heroizam, otpor i borba učinili da biblijska metafora o Davidu i Golijatu bude prevaziđena.

Ne morate biti Srbin da biste branili srpstvo. Štaviše, ako branite srpstvo a niste Srbin, postajete autentični levičar i antiimperijalista, slobodar i humanista. Sa svakim novim američkim antisrpskim sranjem, sa svakom novom laži iz usta moralnih nakaza kakve su Bernar Levi, Bernar Kušner ili Nataša Kandić, moja svest o izuzetnosti raste. Ovo vam pak, može zazvučati narcisoidno, i ja vam i tu dajem za pravo. Kad sam zavoleo osvešćenog sebe, nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe i prestanemo da se svodimo na meru prihvatljivu onima za koje smo nedostižni krenuće nam bolje. Ne možeš da nas ne voliš kad vidiš ko nas mrzi. Srbofilija je postala intelektualni imperativ.

Jer mi NISMO oni. Kružila je ovih dana nečija izjava po društvenim mrežama – „Srbi su danas gori nego što su ikad bili, i opet su i takvi bolji od svih ostalih“. I jesmo. A za svoje neprosredno okruženje smo civilizacijski Olimp.

Ponos i arogancija, jer to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo.

Živela Srbija, živelo srpstvo!

Do ujedinjenja!