Svest o izuzetnosti

velika-srbija-uzice-spomenik-originalno-resenje
Velika Srbija, Đorđe Jovanović

Svest je ključ svega. Psihologija i psihijatrija to odavno znaju, pa kad vam prepišu tablete to je samo da premostite fazu osvešćivanja, kao i da vas osvešćivanje prekomerno ne šokira pošto je i to moguće da se desi, odnosno toliko duboke prethodne zablude i verovanja mogu da budu. Jer, bez osvešćivanja nema ni rešenja kakav god problem da je u pitanju, ne treba vam diploma da toliko shvatite. Koliko ste puta u razgovoru s prijateljima čuli „nije ni svestan da je u problemu“, rečenicu koja je podrazumevala, a vi biste upravo to tako i shvatili, da za dotičnu osobu nema rešenja na vidiku.

Može to biti i individualni i kolektivni proces. Na ličnom primeru bih mogao, pošto sam ponosni vlasnik nekoliko, moderno rečeno, manjinskih identiteta, da vam opisujem kako je to rudarski naporan posao. Zahteva i energije i snage i vremena. Nije za svakoga, biću neskroman. Jer pitanje nije samo osvestiti nešto, već i šta dalje sa novom svešću. Zadržati otkriće za sebe i gurati dalje kao da se ništa nije dogodilo, što bi bilo pristati na ugnjetavanje ili nepravdu u najmanju ruku ili suprostaviti se, pobuniti se, boriti se, za šta vam je potrebno još više energije, još više snage i još više vremena. Jer tada postajete svačija meta.

Na kolektivnom nivou mogao bih vam navesti mnogo primera. Držati crnce u lancima je nekad bila potpuno normalna stvar. Nije postojala dovoljno kritična masa svesti da je to moralno nedopustivo. Štaviše, među samim crncima je bilo onih koji su smatrali da je to  nešto savršeno normalno i prihvatljivo. I nije da vam govorim o nekoj dalekoj istoriji. Rasizam je bio društveno prihvatljiv u SAD (tom tkz „vođi slobodnog sveta“) praktično donedavno, pre nekoliko decenija. Setite se Južne Afrike. Zlostavljati Jevreje je vekovna evropska tradicija, možemo slobodno govoriti o antisemitizmu kao zapadnjačkom kulturološkom kodu. To je kulminiralo holokaustom. Mislilo se vekovima da smo mi, kao ljudi, iznad univerzalnog zakona bioravnoteže planete. Dok nismo razvili svest da nismo. Otud i ekologija danas. Postoji zastrašujuće veliki broj društava na svetu koja misle da je vešati gejeve u redu. Postoji takođe zastrašujuće veliki broj ljudi koji misli da su pedofilni brakovi neprihvatljivi za bele evropske devojčice, ali su skroz ok za tamnopute devojčice Bliskog istoka na primer. To vam je polusvest. Zbog čega je važno kad jednom kreneš nešto da osvešćuješ, ne treba da staneš. I tako dalje ….

Neki dan gledam film, neko američko apokaliptično sranje i u jednom trenutku jedan od likova, mišićavi crnac marinac, počne da se priseća kako je svojevremeno u Iraku svakodnevno ispraćao nekog Iračanina na putu u školu da sačeka svoju ćerku, jer je bio dirnut njegovom brigom da ćerka ipak ide u školu, uprkos opštoj nestabilnosti u selu. Zasuziše mu oči. Nada se, kaže, da je i dalje odvodi u školu. Šmrc.

Koliko bi vas pomislilo ono što sam i ja? Koji je kurac američki marinac uopšte tražio u Iraku? E, to vam je svest. Ajd američko apokaliptično sranje možda bi nekako i prošlo za jedno dosadno zimsko poslepodne, ali američko apokaliptično sranje u paketu sa američkim imperijalističkim sranjem je too much.

Isto neki dan, film u kome je glavni lik srpski ratni zločinac koji je u Sarajevu počinio genocid. Istina je da je u Sarajevu nestalo Srba. Njih je u Sarajevu postojano nestajalo i u vremenima mira. Čudan neki genocid. Uzgred, ovakvih filmova, samo po mojoj evidenciji koja verovatno nije kompletna, ima oko pedesetak. Gledao sam i jedan u kome Srbi prete da američkoj predsednici pred kamerama odrube glavu, i to pošto je prethodno siluju, a Evropi iščupaju srce. Ne preuveličavam, tim rečima baš. Dakle, antipod civilizacije, Srbi. Jel imate svest o tome da to znači, ako se prethodno složimo koliko je popularna kultura moćna u formiranju stereotipa, da je Srbe ne samo legalno već i sasvim poželjno zlostavljati. Tako se nedavno u Francuskoj digla prašina što je jednog crnog komičara na sceni neko iz publike nazvao „prljavom crnčugom“ a kad je radio voditelj izjavio (u vrlo slušanoj emisiji koja se prenosi i na TV) da vam „razgovor sa Srbinom šanse za život smanjuje na 15 minuta“ ceo studio se valjao od smeha. Da vam prevedem, s francuskog na francuski, novinar je izjavio da su Srbi kolektivni divljaci i ubice. A publika u tome nije videla ništa sporno.

Jednom će možda, ako se kolektivna svest o tome uzdigne, biti neprihvatljivo Nobela za mir dodeliti predsedniku SAD, jer on po prirodi stvari ne može da dobije nagradu za mir budući je na čelu najvećeg vojno industrijskog kompleksa na svetu o čijim je imperijalističkim interesima dužan da brine. Ili psihopati ubici kakva je bila majka Tereza, samo zbog toga što je nosila kaluđersku uniformu i tiho zborila. Ili čoveku koji je pomogao formiranje kriminalnog entiteta kvazi države Kosovo koja privređuje žetvom ljudskih organa, mladih istočnoevropljanki i tonama heroina. Nekad možda ljudi budu zapanjeni ovim stvarima, ko što smo mi danas zapanjeni činjenicom da su crnce držali u lancima.

Lično, prevalio sam dug put, a verovatno nisam još ni na polovini. A mogao sam se zaustaviti u bilo kom trenutku, jer nije baš da je to ravan autoput po kom pičiš 120 na sat, više je to krivudava, uska i strma planinska staza, puna trnja i oštrog kamenja od kog možeš da sklizneš i sunovratiš se. Mislio sam nekad da treba da krijem koga volim. Bio sam Jugosloven, a potom kosmopolita samo da izbegnem da budem Srbin jer je to naporno. Mislio sam da ako moje mišljenje nekoga vređa da moram da oladim. Sada mislim da u tom slučaju na njemu moram da insistiram. Mislio sam da postoje situacije u kojima se s istinom može pregovarati u ime nekih viših interesa. Sada mislim, hvala Karlu Saganu, da sve što istina može da uništi zaslužuje da bude uništeno.

Nevolja je da što više odmičeš to se više čudiš kako ti izvesne stvari nisu bile očigledne. Hitler nekad nije bio očigledni zlikovac, ma koliko vam danas to neverovatno zvučalo a negde sam pročitao da je Čerčilu svojevremeno bilo uskraćeno gostovanje na engleskom radiju zbog preterano oštrih stavova prema nacističkoj Nemačkoj. Da pređem na stvar, ne možete se baviti molekularnom biologijom i  zaključiti da je bog stvorio svet za šest dana. Ne možete braniti islam i sebe zvati humanistom i/ili levičarem. Ne možete biti „vođa slobodnog sveta“ i saveznik sa Saudijskom Arabijom. Ne možete biti ožaloščena majka i slaviti koljača tuđeg deteta. Ne možete biti borac za ljudska prava i primiti odlikovanje od nacističke Krvatske. Ne možete govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini sve zalažuči se za istinu i pomirenje.

Meni su te stvari sada očigledne i od kad su mi očigledne ne prestaje da me zapanjuje ne samo to kako nisu očigledne svima već kako to da mi je bilo potrebno toliko dugo da shvatim nešto toliko očigledno.

Pentrajući se tom strmom stazom razvio sam i svest o izuzetnosti zasnovanoj na jednoj slučajnoj činjenici, da sam Srbin. Možete pomisliti da je ovo otvoreno nacionalistička izjava, sama pomisao da bi za to mogao biti optužen nekada je bila u stanju da me parališe, jer zaboga, ja sam univerzalni humanista. Ali ona jeste upravo to, ja tu optužbu prihvatam i podižem ulog. Srbizam je više od nacionalizma. On je simbol. Tim veći što živimo u vremenu bez simbola. Još više danas nego pre stopedeset godina kada su ugnjeteni i nišči Srbiju zvali Slobodijom. Narod koji je uvek bio na pravoj strani bez obzira na to kolike će žrtve to da ga košta, a koštalo ga skoro pa biološkog opstanka. Narod koji nije osvajao i ugnjetavao, već oslobađao i emancipovao. Narod koji je prvi ne samo pokrenuo, već i nadahnuo sve ostale nacionalne i oslobodilačke revolucije Balkana. Pa i šire, narod čija je pobeda ogrejala suncem i Češku, Slovačku i Poljsku. Narod čiji kolektivni genij peva o slobodi, junaštvu, ljubavi i pravdi dublje od školovane evropske elite, koji ima 1.300 kaplara, velikih ko Leonidinih 300 Spartanaca, koji je kost u grlu svakoj imperiji koja je protutnjala, od turske do američke, jer mu je sloboda iznad svega, koji ima kreativni potencijal koji nisu satrla ni tri genocida samo u poslednjem veku, koji je nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu doprineo čovečanstvu. Narod čiji junak daje ime kanadskoj planini a naučnik mesečevom krateru. Čiji je jedan od mnogih genija doslovno obasjao čovečanstvo. Narod čiji su heroizam, otpor i borba učinili da biblijska metafora o Davidu i Golijatu bude prevaziđena.

Ne morate biti Srbin da biste branili srpstvo. Štaviše, ako branite srpstvo a niste Srbin, postajete autentični levičar i antiimperijalista, slobodar i humanista. Sa svakim novim američkim antisrpskim sranjem, sa svakom novom laži iz usta moralnih nakaza kakve su Bernar Levi, Bernar Kušner ili Nataša Kandić, moja svest o izuzetnosti raste. Ovo vam pak, može zazvučati narcisoidno, i ja vam i tu dajem za pravo. Kad sam zavoleo osvešćenog sebe, nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe i prestanemo da se svodimo na meru prihvatljivu onima za koje smo nedostižni krenuće nam bolje. Ne možeš da nas ne voliš kad vidiš ko nas mrzi. Srbofilija je postala intelektualni imperativ.

Jer mi NISMO oni. Kružila je ovih dana nečija izjava po društvenim mrežama – „Srbi su danas gori nego što su ikad bili, i opet su i takvi bolji od svih ostalih“. I jesmo. A za svoje neprosredno okruženje smo civilizacijski Olimp.

Ponos i arogancija, jer to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo.

Živela Srbija, živelo srpstvo!

Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

Advertisements

Ok, ‘ajd ja ću

… pošto vidim da je to ovih dana užasan zločin pomenuti Republiku Srpsku u kakvom god afirmativnom kontekstu, računa se skoro pa kao saučesništvo u ratnom zločinu ili bar ko skrivanje ratnih zločinaca. Kratko ću, budući je bilo kakvo polemisanje o bilo čemu u državi potpuno anesteziranih, planski mentalno sjebavanih, zaglupljenih i bedom urušenog dostojanstva građana, potpuno besmislena …. Pišanje uz vetar, volim taj narodski izraz.

Pišem, il pišam (uz vetar), jer imam naviku da kažem šta mislim, posebno onda kad je to vrlo nepopularno. A i nervira me navijanje i ostrvljivanje rulje. O konceptu srpske intelektualne elite da ne govorim.
Pre neki dan, sve hoću da izbegnem da pomenem crveno slovo i kažem 9. januara, al evo, sad baš neću, o Sv. Stefanu dakle, osvanuše silni linkovi po zidovima mojih virtuelnih FB družbenika. Avaj, Zuckerberg se nije dosetio da uvede i tu blagospasonosnu novinu, opciju za hajdovanje vesti iz Srbije i Zapadnog Balkana, da se poslužim tom briselskom nebuloznom verbalnom izmišljotinom, za koju držim da bi zahvalno bilo barem 90% dijaspore. Nijedan čovek nije ostrvo, jebi ga, ne mogu baš od svega da se isključim. I mada miša koristim krajnje ekonomično i klikćem na linkove k’o da se klik tarifira 30 centi, neke stvari ne možeš da izbegneš. Ko Indira goes Folie Bergere onomad. E, pa, eto tako, osvanuše silni linkovi zgražavanja nad rođendanom Republike Srpske.
Jedva punoletna, valjda. Al nije ni bitno koliko je napunila. Ruku na srce, na tom Zapadnom Balkanu, samo je Srbija nabila koju stotinu u guzicu (i da, NIŠTA nije naučila) koja joj se odcepila i našla se u vilajetskom procepu po osovini Istok-Zapad.
Ukratko, banana do banane … s falsifikovanom istorijom, etničkim poreklom, nepostojećim jezicima, frankeštajnskim identitetom (čeprkni tamo, čeprkni vamo, ovde ljiljan, tamo Aleksandar) bez autentičnih pozitivnih odrednica i jednom univerzalnom negativnom – srbofobijom. Zapravo, srbofobija je loš izraz. Šta bi bio ekvivalent antisemitizmu u ovom slučaju?
Republika Šumska … Republika Smrtska … pa jel, majke ti? Pa nije baš da je bio Thanksgiving Day, mada uopšte neću da komentarišem to seljačenje i popovsko bahaćenje neprimereno i za 1389-tu.
Šta mislim o Srbiji dovoljno govori činjenica da sam iz nje pobegao. Ako me, daleko bilo, sprovedu nazad, pokušaću da skočim iz aviona.
O Republici Srpskoj (u kojoj sam živeo pet godina) … tužno, pretužno, ne znam odakle da krenem … Srbija deluje kao sređena država bez kriminala i korupcije u odnosu na nju. Pa ko ima toliku imaginaciju, nek pokuša ….
Nego, sve hoću da pitam, u kom se tom momentu RS našla u okruženju uzoritih parlamentarnih demokratija pa je postala razlog za toliko dušebrižništvo i moralno zgražavanje? I gde to oko nje političke elite iz devedesetih nisu na vlasti (i gde su se distancirali od svojih zločina, koje bedno proslavljaju kao najveće nacionalne praznike?)
Jer, susedni entitet pun je vehabijskih enklava u koje niko ne sme da zađe. Ni policija. U CG je na vlasti Milo Đukan-Il i dinastija Đukan-Il već nekih XY godina a biti Srbin u CG je isto ko biti Amerikanac u Severnoj Koreji.
A vatikanski klerofašistički isprdak, sad na pragu EU, naravno da znate koji, star je kolko i RS i niko mu ne soli pamet kad proslavlja jednu od ukupno dve bitke u svojoj sjajnoj povjesti – Oluju na strani Amerikanaca. Druga je bila kod Staljingrada na strani Nemaca. Dojmovit skor, dve bitke, jedna pobeda i jedan poraz. Ili je ipak nešto starija? Ne znam je l’ joj se obračunavaju one četiri godine od 1941. do 1945? Ili je to puj pike? Ne uspevam više da ispratim tu vašu aritmetiku.
„Dok Hrvatska suvereno korača prema Europskoj uniji, svega 150 kilometara jugoistočno, u ponedjeljak se u Banjoj Luci održala bizarna politička proslava, temeljena na srednjovjekovnim principima krvi i tla …”  … tiska tisak ….
Coming from them, it does make sense …
Mnogo volim kad kurva besedi o poštenju, Goga Sekulić o patrijahalnom vaspitanju, Dačić o borbi protiv korupcije i …. Hrvati o genocidu. Tim pre što je ta republičica koja izaziva zgražanje na pragu EU prepuna jama i grobova sa srpskim kostima uzidanim u temelje hrvatske neovisnoti. Toliko o krvi i tlu.
Genocidna tvorevina velite?
Pa paz ovako.
Ladno ne verujem u taj genocid. Mislim da je ovaj izraz ljigava perjanica srpskog autošovinizma koji inscenirani genocid proglašava “sudski dokazanim” što vrlo prija čitaocima Dnevnog Avaza. I ne verujem u osam hiljda egzekutiranih. Ne, ne poričem ratne zločine. I, da, znam da ih je bilo. Zalažem se za suvu matematiku. Za prebrojavanje bez emocija i strasti, za dijalog brojeva. Ali, sve dok se budu računali samo produžeci (rat devedesetih), bez prvog i drugog poluvremena, nema ni iskrenog pomirenja ni dobrosusedstva. Mislim, možemo se pretvarati. Možemo se lažno izvinjavati, rukovati se i keziti se za kamere. Od neizvinjenja gore je samo neiskreno izvinjenje. Valjda imate toliko pameti?
I, da, za to sam da pometemo sopstveno dvorište. Bezpogovorno. Al ajd, ne preskačite plot kad ni u svom niste pomeli. Metla vam mala a hteli biste veće dvorište.
Evo vesti:
U RS živi milion i kusur duša koje BiH ne žele. Da ilustrujem, slično ko što na Kosovu živi nekih 2 miliona koji Srbiju ne žele.
RS ima puno pravo da ne želi BiH. Uključujući i moralno. Od kad je tačno krenuo da se obračunava taj moralni momenat? To me jako zbunjuje. Kako ste došli do brojke 1992? U tom moralnoj jeb(dn)ačini s više nepoznatih, meni se čini da bi morala da se uračuna još po koja cifra.
Faktor nestabinosti? Ma idi. Odcepite RS i eto vam stabilnosti. Pripojite je Srbiji i eto vam još veće stabilnosti. To znam ja, znate vi, znaju svi. Nema ničeg nestabilnijeg na izfantaziranom „Zapadnom Balkanu” od šatro multietničke Bosne sa savršeno neodrživim političkim sistemom u kom se glumata građanska demokratija a neguju posebne kulturne veze sa Saudijskom Arabijom. Nije problem da se Rijad prostre do Sarajeva, Sarajevo do Novog Pazara, Zagreb do Zemuna, Tirana do Preševa, al je faktor nestabilnosti da Tadić skokne do Banja Luke.
Nisam čovek prošlosti. Tako mi Urana na ascedentu! Volim 21. vek. Volim iPod, low cost avione, klubove, lake droge, one night stands, kubizam, zalažem se za legalizaciju gay brakova, volim nauku i prezirem religiju … Ne zagovaram rat. Nestajemo ubrzano i u miru. Al znam kad mi je zdrav razum silovan. Zato, bez kenjaže molim. RS ima pravo da neće BiH. Ima pravo da gaji separatističke tendencije. Srbija ima pravo da ih perfidno podgrejava (mada je žalosno da ih podgrejava u dnevno političke i izborne svrhe, a ne zbog nekakve državničke vizije).
Sad kad je Tadić privezao portiklu red je da stavi i pampers. Toliko se ima reći o srpskoj politici i političarima. Njeni intelektualci govore na način koji je nemoguće komentarisati.
Žarko Korać: „Ovde se sistematski gradi stav, pre svega kroz medije, da je Republika Srpska deo našeg etničkog srpskog prostora, da je ona pravi izraz teženje srpskog naroda na Balkanu, da je na kraju samostalna država sa kojom Beograd treba da održava odnose kao da BiH u celini ne postoji.”
Pa jel asteški etnički prostor? Inke, Maje?
Srđa Popović (il detto legendarni beogradski advokat i intelektualac): „Naprosto je, ostalo nejasno šta se to, ustvari, događalo i kako je uopće “došlo do formiranja te tvorevine”, odnosno RS.”
E-novine: „Bosanski stravični rat protumačen je ne kao proizvod ideološkog bestijarija krvožednih političkih elita, nego kao povijesna nužnost u kojoj su bosanski i svi Srbi s njima skupa morali da brane goli život od tobožnje povijesno dokazane genocidnosti drugih nacija, prije svega hrvatske. Rat kao povijesna nužnost postao je tako u dodikovskom, novom republičkosrpskom društvenom pamćenju najprije odbrambeno-otadžbinskim, a onda i oslobodilačkim.”
STANDING OVATIONS! Ovoga se ne bi setili ni …. ni, ni … ne znam ko. Niko.
Zapravo je nejasno da, uzevši sve u obzir, uopšte još i postojimo. Dvesta godina batrganja, pokušaja, cimanja, ratovanja, žrtvovanja, građenja …. i voilà. Tu ste. Vojvodina neće Srbiju. Posle svega što je koštalo da joj se prikači. RS neće BiH. Posle svega što je koštalo da joj se prišije. Cigani i Vlasi neće da su Srbi. A neki dan se jedan crnac uvredio kad sam ga pitao šta je, (života mi, sve želeći da budem kulturološki senzibilan). Veli Francuz je. Roditelji mu iz Abidžana.
Ne samo da imamo Michael Jackson sindrom autorasizma i autošovinizma, već ćemo tako i nestati. On se rodio kao lepi crni dečak a umro kao izgladnela bela devojčica. Samo što za nama niko neće zapevati „They Don’t Really Care About Us”.
Blog je zaključan za komentare jer su komentari čitalaca najvernija slika Srbije danas. A ja ne želim da je gledam.