Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

Odavno se spremam da napišem blog na ovu temu i konačno evo, povod je dobar – ovaj blog prešao je brojku od 100.000 poseta!

1521911_737017752982836_1875458801_nVerujem u moć knjiga. Verujem da su u stanju da izazovu lični i društveni preobražaj. I mislim da ne postoji dovoljna mera i odgovarajuća količina literature. Nikad nije dosta. Istovremeno, ljudi koji sebe vole da nazivaju „ljudima jedne knjige“ za koju veruju da sadrži svu mudrost sveta i nikad ne čitaju ništa što bi moglo da uzdrma njihove stavove, verovanja i zamisli, za mene su mentalni kastrati. Sasvim uzgred, činjenica da je tim takozvanim „svetim“ spisima potrebna zaštita autoriteta i pretnje silom od kritike i ismejavanja, kazuje sve što se ima reći kako o njihovim tvorcima tako i o njihovom čitalačkom klubu. Koran, na primer, i njegovi učenici. Ili Biblija. U romanu „Ime ruže“ (eto prve preporuke!) Umberto Eko divno pripoveda o važnosti knjiga. Čitav uzbudljiv zaplet vrti se oko monaha koji u manastiru ubija ostale monahe, prepisivače i ilustratore, koji su došli u dodir sa, kako iz pozicije svoje suverene hrišćanske istine smatra, jednom potencijalnom vrlo opasnom i subverzivnom knjigom – Aristotelovom Poetikom, u kojoj on govori o važnosti – humora i ismevanja!

A bacite pogled i na Index knjiga koja je zabranila katolička crkva.

S obzirom na kratkoću života i raznolikost sveta, dobre preporuke mogu mnogo da znače. Ko što reče Ralph Waldo Emerson – „ako sretnemo čoveka retkog intelekta, trebamo ga pitati koje to knjige čita“. Ne mislim da je moj redak, recimo da nije mainstream, ali me mnogi pitaju šta čitam. Pa evo, za sve one koje zanima koji su pisci i koje knjige uticale na mene i obrazovanje mojih anti teističkih stavova:

1. Zabluda o bogu (Ričard Dokins)

Ne postoji način da opišem u kom su stepenu ova knjiga, a i Dokins kao ličnost, uticali na mene. Recimo da svoj intelektualni život mogu da podelim na dve faze – pre i posle Dokinsa. Nikad ranije nisam bio čuo za njega, niko mi ga nije preporučio, niti sam imao bilo kakvu predstavu o njegovoj reputaciji kao vođi onoga što po medijima zovu „novi ateizam“. Nabasao sam na njega slučajno, ako slučajnosti postoje. Jedan od malobrojnih „magijskih“ rituala kojima se u životu prepuštam je odlazak u knjižaru i biblioteku bez prethodne ideje šta tačno tražim. Ono kad duboko udahneš miris knjiga i kažeš sebi – „negde na ovim policama čeka te neka važna poruka da je pronađeš“, a onda zaroniš ko u okean i provedeš sate listajući i ko iskusan lovac dešifrujući lažne marketinško dizajnerske tragove korica i uobičajenih hvalospeva na poleđini knjiga. Ime autora, naslov i preporuka „svetski bestseler“ koja meni uobičajeno malo znači, na jednostavnoj srebrnkasto sivoj pozadini odavali su utisak, pa, nekako trezvenog izdanja. Valjda je naslov presudio, ne sećam se. Tad sam bio u onoj skeptičnoj i agnostičkoj fazi u kojoj se većina nas doživotno zaglibi, uveren da niko „ne zna i ne može da zna“.

Fizička senzacija koju sam imao po završteku čitanja jeste ko da  mi je operisan tumor na mozgu. Gutao sam je s uzbuđenjem i zanimanjem kakve ni u ludilu ne bih zamislio da je moguće da ih izazove naučno popularna literatura. Da sam u detinjstvu imao nekog nastavnika nalik Dokinsu, možda bih danas bio astronom. Sve me je vreme pratio osećaj da mi nekakva izmaglica napušta glavu i do kraja knjige imao sam osećaj da mi je uklonjena katarakta s očiju za koju nisam ni znao da je imam. Svet je pred mojim očima iskrsao u jednom potpuno novom svetlu. Shvatio sam da je mnogo čudesniji nego što sam to ikada zamišljao a iz mozga sam raščistio tone onoga što ja zovem „platonističko-judeohrišćansko“ smeće. Ova me je knjiga pretvorila u ateistu. I odškrinula vrata ka mom aktivnom anti teizmu. Dokins me je, samo ovo jednom knjigom, naučio šta znači intelektualno poštenje. Pojam koji je danas, s napretkom relativizma, gotovo pa odumro.

Da se ja pitam bila bi na spisku obavezne literature u sva četiri razreda srednje škole.

2. Najveća predstava na Zemlji (Ričard Dokins)

Opet Dokins koji čitavu ovu knjigu posvećuje jednoj temi – teoriji evolucije. Teorija evolucije je naučna teorija baš kao i teorija gravitacije. I dok je malo verovatno da ćete sresti nekoga ko će ponuditi alternativnu teoriju onoj o gravitaciji – recimo, „Zemlja visi na koncu koji drži neko božanstvo ili je podupire Atlas svojim plećima“, gotovo je redovna pojava da ćete raspravljajući se s vernicima, pa i onim relativno obrazovanim, pa čak i sa agnosticima, čuti kako je evolucija „samo teorija“ za koju nema čvrstih dokaza i da je verovatna koliko i ideja o kreacionizmu. Spadam u one koji se s teškoćom kreću kroz polja nauke i potreban mi je vrlo popularan pristup da bih uspeo da se zainteresujem za prirodnjačko naučnu temu. Učinite sebi uslugu i pročitajte ovu zanimljivu knjigu o najvećem „spornom“ pitanju nauke – evoluciji. Ostaćete zapanjeni da se u 21. veku u javnom diskursu na ovu temu još uvek vode rasprave, pored toga što ćete je konačno zaista i razumeti.

Pošto sam kao neizostavne preporučio ova dva Dokinsova naslova, sledi preporuka za sve što je ovaj autor objavio. Želim još samo da izdvojim „Magiju stvarnosti“, knjigu koja ju napisao za decu. Nek vam deca budu pametna.

3. Ateološka rasprava (Mišel Onfre)

Dokins je pokrenuo intelektualnu lavinu koju je potom niz autora dalje zakotrljalo. Iako je Onfre moje najmlađe otkriće, po dubini uticaja koji je na mene ostavio, dolazi odmah iza Dokinsa. Onfre je filozof. Imam refleksivni otklon prema toj feli. A on mi je otkrio i zašto. Čitav život bavio sam se samo filozofijom sa spiska njene zvanične istoriografije. A on je, ispostavlja se, vrlo kontrolisan i pažljivo cenzurisan i drži se samo jedne prave, idealističke linije – platonizam-hrišćanstvo-nemački idealizam …

„Jer, školsko ustrojstvo“, kako veli Onfre, „radi za ciljeve drugačije od onih koje obznanjuje. Ono tvrdi da obrazuje pojedinca, ličnost, građanina, muškarca i ženu. Ustvari, ono proizvodi učene majmune, potrošače, poslušne podanike, glupake vične korisnim lukavstvima radi zadobijanja mesta u društvu i održavanja u njemu. Otuda njegova ljubav prema prepunim glavama, a nema ništa praznije od prepune glave. Tolikim ljudima je u interesu da očuvaju tu mračnu i elitističku disciplinu da bi uživali u aristokratskim počastima koje ona dopušta – a najmanje nije, putem zastrašivanja, vlast nad drugim koji omogućavaju sofizmi upućenih, bujice reči pretrpane neologizmima, prazni i šuplji lirski zanosi – dok je kralj veoma često razgolićen …“

Druga, suzbijana, klevetana, cenzurisana, skrivena, proganjana linija je nominalistička, čiji je duhovni začetnik čovek koji je prezirao Platona – Diogen …. Vredi povući nit a „Ateološka rasprava“ je odlična uvod:

„Dekonstruisati monoteizme, demistifikovati judeo-hrišćanstvo i islam, zatim demontirati teokratiju, eto tri početna polja rada za ateologiju. Potom raditi na novom etičkom odnosu suprostavljenih snaga i stvoriti na Zapadu uslove za istinski posthrišćanski moral u kome telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žena zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo“.

4. Moć postojanja – hedonistički manifest (Mišel Onfre)

Ako ste ikada imali osećaj nelagodnosti zbog kulture u kojoj živite, slikovito izražen kroz onu „il sam lud ja a svi drugi su normalni, ili su svi ludi a samo sam ja normalan“, onda je ovo knjiga za pročitati. Ona će vam rasvetliti sve simptome te nelagodnosti.

„Dvadeset vekova judeohrišćanstva ostavilo je tragove u oblikovanju zapadnog tela. Recikliranje pitagorejske, ali pre svega platonovske tradicije, ostavilo je hrišćanskoj Evropi u nasleđe šizofreno telo koje mrzi sebe, u sebi čuva jedino fikciju o nekoj navodnoj nematerijalnoj i besmrtnoj duši, da bi na kraju uživalo u nagonu smrti koji vladajuća ideologija gaji ad nauseam.“

Knjiga koja pomaže da zavolite sebe i život.

5. Pismo hrišćanskoj naciji (Sem Haris)

Čudno je da je upravo ovaj autor, inače neurolog ili već nešto specijalizovano iz tog naučnog polja, čeličnih nerava i nepomućenog filozofskog mira (valja na internetu pogledati neku od debata u kojoj je učesnik) taj koji je potpalio vatru mog aktivizma za koji često dobijam epitet „militantni“ iako ja za sada samo pišem, i to potpuno nezavisno i još uvek sebi nisam prokrčio put do izdavača.

„Pismo hrišćanskoj naciji“ nema ni stotinak strana, i to manji format i krupna slova, ali je hiruški precizna i zgusnuto ubojita kad je politička religija u pitanju. O da, religija nas sve lupa po glavi, to u bezazlenijim oblicima svog manifestovanja, a doslovno ubija, u svom sveobuhvatnijem dejstvu.

6. Kraj vere (Sem Haris)

Još jedna, ovaj put znatno obimnija, Harisova knjiga koja će vas ubediti u smrtonosne opasnosti političke religije. Mene do stupnja neophodnosti delovanja. Nadam se možda i još nekog na taj način. Ono što ovu knjigu, meni barem, čini posebno dragocenom, jeste razobličavanje politički korektnih takozvanih verskih umerenjaka, tobož pomirljivih i naizgled razumnih apologeta religijskih govnarija najšireg mogućeg spektra – od onih prividno bezazenih do doslovno ubilačkih. Iz ličnog iskustva, na osnovu kritika i poruka koje dobijam, mogu da posvedočim da su u mnogim ključnim aspektima, ako ne i u svim, ovi takozvani „verski umerenjaci“ koji ne prestaju da legitimišu versko ludilo i njegove divljačke prakse istovremeno ućutkujući one koji o tome otvoreno govore, opasniji i od samih verskih fanatika.

7. Apostate islama (ibn Warraq, Ajan Hirsi Ali, Wafa Sultan)

Jedna od mojih najčešćih tema je islam. Ujedno to je i tema koja kod mojih kritičara izaziva najviše reakcija. Većina tih komentara sa repertoara politički korektne liberalne evropske levice do te mere su uporni i retardirani i otporni na svaku količinu i jačinu argumenata da je to doslovno depresivno. Morate biti i gluvi i slepi ili barem imati master političkih nauka na nekom od zapadnih univerziteta pa da ostanete u toj meri neobavešteni i, dozvolite mi da budem direktan, glupi.

Ova tri autora, od kojih su dve žene, su bivši muslimani koji su rasli i vaspitavani kao muslimani a koji su islam kasnije napustili (apostate) zašta se, inače, u islamu propisuje smrtna kazna. Uprkos tome oni su se usudili da o užasima islama i svojim ličnim iskustvima progovore javno i čak, u slučaju Hirsi Ali i Wafe Sultan, politički deluju. Svima iz ove trojke je život u opasnosti i žive sa svodnevnim smrtnim pretnjama. Ibn Warraq se povukao u ilegalu i „nestao“ a Hirsi Ali i Wafa su i dalje aktivne uprkos svemu.

Zašto nisam musliman“ je ibn Warraqova knjiga koja strpljivo, delić po delić, dekonstruiše i u prah pretvara sve zapadnjačke fantazme vezane za islam. Knjiga je akademska, prepuna je referenci i ako zaista želite da saznate šta je i kakav je taj mitski „pravi“ islam, onda je ovo knjiga za vas. Ibn Warraq borbu protiv islama upoređuje s borbom protiv nacizma.

Nevernica“ je autobiografija Somalijke Ajan Hirsi Ali u kojoj opisuje svoje odrastanje u jednom društvu u potpunosti definisanom (ali i razorenom) verom, kao i teškoćama bekstva iz mentalnog zatvora jedne totalitarne religijsko-fašističke ideologije kakav islam jeste.

A „Bog koji mrzi“ Sirijke i lekara Wafe Sultan pruža kombinovani, čisto intelektualni ali i uvid iz ličnog ugla i životnog iskustva, u zlo islama. Ova hrabra žena prevalila je put od posvećene muslimanke do jednog od najvećih i najglasnijih boraca protiv islamofašizma danas. Jedan odlomak iz njene knjige koji sam preveo možete pročitati ovde.

8. bog nije Veliki (Kristofer Hičens)

Hičensa sam uvek višeo voleo da gledam, tj slušam, nego da čitam. Bio je poznat po tome što je u javnim debatama izlazio na crtu najvećim autoritetima iz teističkog tabora. Zadivljivalo me je njegovo strpljenje, smisao za humor, i intelekt koji je protivnike u tim raspravama doslovno mrvio u prah.

„Bog nije veliki“ je, verovatno, njegova najčuvenija knjiga. Meni je draža „The Missionary Position – Mother Teresa in Theory and Practise“ koju takođe, od sveg srca preporučujem za čitanje i u kojoj usputno, na nekoliko stranica, daje i kratku genezu građanskog rata u Bosni devedesetih, s kojom se načelno slažem.

U „Bog nije veliki“ piše – „Budući da se religija dokazala kao jedinstveno delikventna upravo na polju na kojem se moralni i etički autoritet može shvatiti kao univerzalan i apsolutan, mislim da imamo pravo da izvedemo barem tri zaključka. Prvo, religija i crkve su čovekov proizvod, i ta nepobitna činjenica isuviše je upadljiva da bi bila ignorisana. Drugo, etika i moralnost su potpuno nezavisne od vere i ne mogu iz nje biti izvedene. Treće, religija je – baš zato što tvrdi da za svoje običaje i verovanja ima opravdanje u božanskoj izuzetnosti – ne samo amoralna, već i nemoralna.“

9. Patrik Kondel

Jednom me je, neko od mojih čitalaca, nazvao srpskim Kondelom. Mislim da mi je to jedan od većih, ako ne i najveći, kompliment koji sam za svoje pisanje dobio. Kondel ne piše, on svoje klipove postuje na youtube. Neke od njih sam preveo i mogu se videti ovde. Živi dokaz koliko jedan čovek može da učini sam u buđenju svesti i odupiranju prečesto zlokobnom establišmentu.

10. Nadbiskup genocida“, „Bog je s nama“, „Okultni genocid – NDH 1941/45 (Marko Aurelio Riveli)

Ako sam u životu imao iskustvo koje bih bez preterivanja mogao da opišem kao traumatično, to je onda saznanje o srpskom holokaustu, tačnije o genocidu koji su nad Srbima počinili hrvatski nacisti. Prvi susret s tom temom bio je u sedmom razredu osnovne kad su nas odveli na izložbu fotografija iz Jasenovca i ostalih ustaških logora. Izleteo sam napolje posle dve ili tri fotografije, na ivici da se ispovraćam. U glavi mi je ostala neka mutna predstava o „okupatorima i njegovim domaćim saradnicima“.

Početkom devedesetih ponovo dolazim u dodir s ovom temom i s mukom i mnogo otpora (u početku sam jednostavno odbijao da poverujem u sve to) počinjem kroz nju da se probijam. Niko mi nije pomogao više od ovog italijanskog pisca, doktora političkih nauka, čija je glavna tema istraživanja genocid počinjen u NDH nad Srbima. Knjige koje je pisao, a koje dokazima upiru u Vatikan kao jednog od ključnih inspiratora pokolja nad Srbima, prvobitno nisu bile, zbog odbijanja i straha italijanskih izdavača, objavljene u Italiji već u Francuskoj. U Italiji su tek naknadno objavljene.

Ono što ove knjige čine posebno vrednim je to što se Riveli oslanja mahom na hrvatske, italijanske i nemačke izvore, što sužava, ako ne i sasvim ukida, prostor za bilo kakvu eventualnu manipulaciju dokazima.

Klica mog aktivnog antiteizma se, pored čisto intelektualne potrage motivisane radoznalošću o prirodi sveta, nalazi i u njegovim knjigama koje su mi pobudile odvratnost prema katoličanstvu, političkom Vatikanu i institucionalizovanoj religiji uopšte. Delove iz jedne od tih knjiga možete pročitati ovde (sa linkovima ka ostalim delovima na kraju teksta).

NAPOMENA: Knjige koje preporučujem prevedene su na srpski, osim: The End of Faith, Why I am not a Muslim, God Who Hates, Mother Teresa. Ko želi da ih pročita na engleskom u pdf formatu nek pošalje mail na alexandar.lambros@gmail.com i dobiće ih.

Želim ujedno i da se zahvalim svima onima koji me prate a posebno onima koji odvoje vreme da mi i napišu koji red hvale i podrške. Idemo na pola miliona poseta! HVALA!

 

Advertisements

Seks i religija

Bogougodni seksualni rasizam i druge verski inspirisane podele

photo-Big-Tits-Blonde-Interracial-Sex-Erotic-572645312Hari S. Truman, koji je dok je bio predsednik između ostalog ukinuo rasnu diskriminaciju u američkoj vojsci, 1963. je dobio pitanje od novinara da li veruje da će brak između osoba različite boje kože postati uobičajen u SAD-u. „Nadam se da neće“, odgovorio je bivši predsednik. „Ne verujem u to. Da li biste Vi želeli da vam se ćerka uda za crnca?“ Trumanovo uverenje nije ostalo bez dubljeg obrazloženja; on je smatrao da je brak među osobama različite rase u sukobu sa biblijskim učenjem. Objasnio je: „Gospod je to tako uredio. Čitajte Bibliju, pa ćete videti.“

Većina ljudi je svesna toga da je rasizam raširen fenomen. Manji broj zna koliko važnu ulogu religije, naročito hrišćanstvo i hinduizam, igraju u istoriji rasizma. Međutim, isto kao religijsko rangiranje ljudi prema polu, podela ljudi na osnovu boje kože i etničke pripadnosti je važna u mnogim verskim slikama sveta. Ova verska podela je izuzetno mnogo uticala na to da se pojedini narodi smatraju „prirodno“ nadređenim drugima, slično tome što mnogi zbog svojih verskih ubeđenja veruju da homoseksualnost nije „prirodna“.

Seksualni rasizam, ubeđenje da ljudi različite boje kože ili etničke pripadnosti ne treba da imaju seksualne odnose jedni sa drugima, pokazao se kao jedan od najtrajnijih aspekata verskog rasizma. Pošto je seks najintimniji oblik ljudskog društvenog kontakta, jasno je zašto je ovaj tip rasizma najizdržljiviji. Bez pravila koja propisuju da neka etnička ili verska grupa treba da izbegava seks sa pripadnicima drugih etničkih grupa ili religija, putem razmnožavanja bi došlo do nepovratnog mešanja identiteta, koje bi za rasiste bilo katastrofalno. Ako smo svesni toga da je regulacija seksa jedan od najefikasnijih načina kontrole ljudskih zajednica, neće nas iznenaditi to što seks igra naročito važnu ulogu u verskom rasizmu.

Granice između verskog seksualnog rasizma i restrikcija koje se tiču seksa sa pripadnicima tuđih religija su ponekad nejasne. U drugim slučajevima, kao na primer u ranom islamu, restrikcije važe samo za versku pripadnost; ako neko promeni religiju, automatski prelazi u drugu kategoriju po pitanju toga sa kim sme da ima seksualne odnose.

Verski seksualni rasizam je danas oslabljen još više nego što je otpor religija prema homoseksualnosti umanjen povećanom tolerancijom prema homoseksualcima u društvu, zbog toga što se rasizam generalno ne prihvata. Svest o seksualnom rasizmu je takođe smanjena, jer su današnje religijsko-seksualne debate izuzetno koncentrisane na homoseksualnost. Međutim, ne možemo prevideti seksualni rasizam i njegov značaj i uticaj na milione ljudskih života.


Oni koje je Bog razdvojio ne smeju se spajati

interracial-erotic-7-2Iako se većina savremenih hrišćana verovatno ne slaže sa Trumanovim verskim uverenjem da rase ne treba da se mešaju, kada je on to izjavio, 1963. godine, velika većina američkih hrišćana je delila njegovo mišljenje (1958. je ovo važilo za 94% svih američkih građana). Verski rasizam igra ključnu ulogu u regulaciji seksualnog života već hiljadama godina, i još uvek je bitan faktor. Trumanova tvrdnja da se rasističke seksualne zabrane mogu naći u Bibliji ne odražavaju samo stavove hrišćana njegovog vremena, već je zaista zasnovama na samom Svetom pismu. U Bibliji Bog sve vreme zabranjuje pripadnicima naroda Izrailja da se venčavaju sa susednim narodima (2. Moj. 34, 15–16; 5. Moj. 7, 2–4; Isus N. 23, 12–13; 1. O car. 11, 2; Jezd. 9, 12; upor. Sud. 3, 6–7). Deca koja se rode iz mešovitih brakova i njihovi potomci do 10. kolena čak nemaju ni pristup pastvi Gospoda (5. Moj. 23, 2). Jasno je da ovo ima veze sa strahom da bi Jevreji mogli prihvatiti božanstva susednih naroda, ali ovde istovremeno postoji i jasan rasistički element, jer deca iz mešovitih brakova i njihovi potomci nemaju ni pravo da se klanjaju Jehovi. Ova zabrana takođe odražava zahtev da se „sveti rod“ mora sačuvati od mešanja sa tuđom krvlju (Jezd. 9, 2).

Za razliku od mnogih drugih zabrana iz Petoknjižja, seksualno-rasistička pravila se ponovo spominju na mnogim drugim mestima u Bibliji. Kada je prorok Nemija video „Judejce koji se bijahu oženili Azoćankama, Amonkama i Moavkama“ on ih je prekorio i prokleo, ali ne samo to: „i neke između njih bih i čupah“ (Nem. 13, 23–25). Nemija je prognao i jednog sveštenika čija žena nije bila Jevrejka, jer je „oskvrni(o) sveštenstvo i zavet sveštenički i levitski“ (Nem. 13, 28–29). Kada je prorok Jezdra čuo da se vavilonski Jevreji venčavaju sa ženama koje nisu Jevrejke, „te se pomiješa sveti rod s narodima zemaljskim“, bio je očajan: „I kad čuh to, razdrijeh haljinu svoju i plašt svoj, i skuboh kosu s glave svoje i bradu svoju“ (Jezd. 9, 2–3). Jezdra je imao razloga da bude van sebe, jer bi se u slučaju „prestupa(nja) zapovijesti“ Bog „razgnjevio na nas, dokle nas ne bi potro“ (Jezd. 9, 14). Ova tragedija se ipak rešila tako što su ovi muškarci rešili da „učin(e) sada zavijet Bogu svojemu, da otpust(e) sve žene i porod njihov“ (Jezd. 10, 3). Jezdra je zatim naredio svim Jevrejima koji su stupili u mešoviti brak da se „ispovjed(e) (…) Gospodu Bogu otaca svojih“ i bez odlaganja se razvedu od svojih tuđinskih žena (Jezd. 10, 11; upor. Jezd. 10, 16–44). Dakle, razvod ponekad nije samo mogućnost, već i verska obaveza.

Zanimljivo je da zabrana ovih mešovitih brakova izgleda relevantna samo kada se brak sklopi na uobičajen, miran način. „Kad otideš na vojsku na neprijatelje svoje“ važe potpuno drugačija pravila: ako muškarac tada ugleda „u roblju lijepu ženu i omili ti da bi je htio uzeti za ženu, odvedi je kući svojoj; i neka obrije glavu svoju i sreže nokte svoje; i neka skine sa sebe haljine svoje u kojima je zarobljena, i neka sjedi u kući tvojoj, i žali za ocem svojim i za materom svojom cio mjesec dana“. Ipak, možeš imati odnose sa njom za vreme žalosti. „Potom lezi s njom, i budi joj muž i ona nek ti bude žena“. Ako ti ratni plen u međuvremenu dosadi, treba samo da je pustiš na slobodu i da je ne prodaješ „jer si je osramotio“ (5. Moj. 21, 10–14).

Razni biblijski autori povremeno previđaju ove seksualne zabrane, i pišu kao da one nikad nisu ni postojale. U Knjizi o Ruti se Jevreji bez problema venčavaju sa Moavkama (Ruta 1, 4; 4, 10), a glavni lik, Moavka Ruta, čak postaje praroditeljka legendarnog cara Davida (Ruta 4, 13–22). Neki drugi mešoviti brakovi se spominju samo u prolazu (2. Sam. 11, 3; 1. O car. 7, 13–14; 1. Dnev. 2, 17). Moćnici su ionako postupali po sopstvenom nahođenju. Mojsije se oženio Kušitkom Seforom iz zemlje madijamske (2. Moj. 2, 15–21). Kada su Mojsija brat Aron i sestra Marija prekorili zbog ovog rasnog mešanja, sam Bog je odmah stao na Mojsijevu stranu, izgrdio ovo dvoje i učinio Mariju gubavom (4. Moj. 12, 1–15). David je takođe imao ženu koja nije bila Jevrejka (2. Sam. 3, 2–3), a njegov sin Solomon je sebi uzimao Egipćanke, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke (1. Car. 3, 1; 11, 1).

Jevreji su se tokom istorije uglavnom venčavali jedni sa drugima, ali hrišćanske i muslimanske zemlje u kojima su živeli im često nisu ni ostavljale druge mogućnosti. Jevreji nisu smeli da se venčavaju van vlastitih redova ni u Indiji, ali od 16. veka oni svakako imaju i sopstvena rasističko-seksualna ograničenja. Beloputi indijski Jevreji su odbijali da priznaju tamnopute Jevreje kao punopravne, i između ostalog nisu dozvoljavali brak sa njima.

Danas su Jevreji van Izraela verska grupa čiji se pripadnici možda najviše od svih venčavaju sa pripadnicima drugih religija, u SAD-u je brojka skoro 50%. Mnogi Jevreji u isto vreme imaju izuzetno negativan stav prema opštem prihvatanju ovih mešovitih brakova, naročito zato što je glavno pravilo da se samo deca čija je majka Jevrejka mogu računati u Jevreje po rođenju. Mnogi ortodoksni Jevreji i cionisti u Izraelu i SAD-u definišu veliku učestalost mešovitih brakova kao autogenocid i nazivaju ovu pojavu „tihim holokaustom“.

Malo toga se u Novom zavetu može protumačiti kao podrška starozavetnom božanskom seksualnom rasizmu, naprotiv, i Isus i apostoli podstiču na kontakt sa ljudima različite etničke pripadnosti. To ipak nije sprečilo mnoge hrišćane da veruju da Bog i dalje insistira na tome da se u seksu treba držati sopstvene boje kože, etničke pripadnosti, ili barem religije. Ipak, u Novom zavetu nema ničega što poništava starozavetne seksualno-rasističke zabrane. Podsticaj na kontakt sa drugim narodima ne prevazilazi uopštenu ljubaznost, pomoć i gostoprimstvo. Čak ni poruka apostola Pavla da „Nema više Judejca ni Jelina“, već su svi jedno „u Hristu Isusu“ se ne može smatrati ukidanjem starozavetnog seksualnog rasizma. Ako bi to bio slučaj, onda bismo tome paralelnu izjavu da „nema više muškog ni ženskog“ morali smatrati direktnim podsticajem na homoseksualnost, sa čime se praktično ni jedan hrišćanin ne bi složio (Gal. 4, 28).

U srednjem veku su kazne za seksualne odnose između hrišćana i nehrišćana često bile stroge. Mnoge hrišćanke i muslimani ili Jevreji sa kojima su one imale odnose su osuđivani na smrt. Hrišćani su ređe kažnjavani za seks sa nehrišćankama. Princip je, ipak, bio najvažniji, kao u engleskom zakonu s kraja 13. veka, u kom stoji da svakog ko ima seksualne „odnose sa Jevrejima ili Jevrejkama (…) treba živog sahraniti“. Ove zabrane opet imaju dublje razloge nego što je puki strah od mešanja religija. Papa Kliment IV je 1268. prekorio portugalskog kralja Alfonsa III što je dozvolio hrišćanima da se žene hrišćankama saracenskog (arapskog) porekla. U Aragonu je u 14. veku bila na snazi smrtna kazna za seks između hrišćana i Jevreja, čak i onih koji su primili hrišćanstvo. Srednjovekovni čitaoci romansi su u vezi s tim mogli čitati o nesvakidašnjem rasističkom čudu. U seriji engleskih romansi o kralju Tarsa, muslimanski sultan prima hrišćanstvo pošto se oženi hrišćanskom princezom. Pošto se krsti, Bog se postara da mu se boja kože promeni iz crne u belu, tako da čitaoci ne moraju više da se brinu oko teoloških komplikacija kada je u pitanju brak dvoje ljudi različite boje kože.

Reformacija je sa sobom donela nova pravila. S jedne strane, postalo je opšte pravilo da princeze koje se udaju za prestolonaslednike druge crkvene provinijencije moraju da promene veru. Ovakvi brakovi nisu bili podjednako prihvaćeni i među običnim narodom. Gradski savet Strazbura je 1631. godine doneo uredbu da muškarci moraju plaćati kaznu ako se ožene kalvinistkinjom. Luteranka koja bi se udala za kalvinistu je gubila državljanstvo.

Elementarnija zabrana braka između hrišćana i nehrišćana je preneta i u hispansku Ameriku, analogno Španiji, gde se hrišćani nisu smeli venčavati sa Jevrejima ili muslimanima. Međutim, ni ovde religija nije bila jedini problem. Evropska kolonijalna ekspanzija je dovela do čestih seksualnih odnosa između belih muškaraca i ne-belih žena, ali su mnogi hrišćanski misionari to osuđivali i pokušavali da, koliko je bilo u njihovoj moći, navedu kolonijalne vlasti da ovu pojavu zabrane.

Hrišćanske vlasti su, uostalom, vrlo vešto donosile ovakve zakone i bez pomoći misionara. Holandske vlasti su 1685. zabranile brak između osoba različite boje kože u Južnoj Africi, a u Brazilu su katoličke vlasti uvele sličnu zabranu 1726. U dansko-norveškoj koloniji Trankebar u Indiji, luteranska crkva je pokušala da spreči odnose između belaca i Indijki tako što je odbijala da im krsti decu. Ovo je rezultiralo time što su majke umesto protestantske krštavale decu u katoličkoj crkvi u istoj ulici.

Nemački misionari u kolonijama u jugozapadnoj Africi su oko 1900. godine bili podeljeni po pitanju teološkog značaja seksualnog rasizma. Dok su neki tvrdili da je brak između crnaca i belaca „greh prema rasnoj svesti“, drugi su bili pragmatičniji i držali da je brak bolji nego uobičajeni vanbračni seks između belaca i crnkinja. U Australiji su hrišćanski misionari složno osuđivali svaki seks između Aboridžina i belaca.

Najsveobuhvatniji i najdugotrajniji hrišćanski seksualni rasizam nalazimo u SAD-u. Prvi severnoamerički zakoni protiv međurasnog seksa doneti su u Virdžiniji 1662. Većina američkih crkvenih zajednica je podržavala zabranu braka između osoba različite boje kože. Ipak, robovlasnici su u praksi imali pravo da svoje crne robinje koriste za seks, na šta ni vlasti ni verske institucije nisu reagovale. Silovanje crnih robinja od strane belih robovlasnika nije bilo regulisano zakonom, i stoga nije bilo kažnjivo. Veliki broj robova s krvlju belaca u venama bili su živi dokaz ove prakse. Svetliji robovi su, inače, postizali bolju cenu na tržištu, a robovlasnički zakoni u Virdžiniji su podržavali ovu ekonomski isplativu praksu veleposednika da prave sopstvenu decu-robove. Deca crnkinje i belca su mogla biti „rob ili slobodnjak, samo prema statusu majke“.

Rašireni otpor hrišćana prema seksu između osoba različite boje kože pre ukidanja ropstva moramo posmatrati u istom kontekstu kao i argumente u odbranu robovlasništva uopšte, kao zasnovane na podršci koju ropstvo kao institucija ima i u Starom i u Novom zavetu. Pored toga, mnogi hrišćani su isticali kako su crnci navodno potomci Kaina, koga je Bog prokleo (1. Moj. 4, 11–15), ili Hama, koga je otac Noje osudio da večno bude rob svojoj braći (1. Moj. 9, 24–27).

Pošto je ropstvo ukinuto, fokus se malo pomerio. U odsustvu ropstva, nastala je veća pravna potreba da se spreči brak između crnaca i belaca; u robovlasničkom društvu robovi nisu imali pravo da se venčavaju. Posle malog opadanja u broju saveznih država koje su zabranjivale mešovite brakove neposledno posle građanskog rata, ovaj broj je ponovo porastao između 1897. i 1913, kada je ova zabrana postojala u 30 država. Američke vlasti su i dalje pretežno koristile teološke argumente u odbrani zabrane mešovitih brakova. Vrhovni sud Džordžije je 1869. ukazao da je brak između ljudi različite rase nemoguć iz božanskih razloga, i „nikakav ljudski zakon“ to ne može promeniti. Vrhovni sud Tenesija je 1871. spomenuo starozavetnu zabranu mešovitog braka, kako bi zadržao zabranu braka između osoba različite boje kože. Pošto je brak „društvena institucija stvorena od Boga“, ne može se dozvoliti da se ljudi različite boje kože venčavaju jedni sa drugima, argumentuje Vrhovni sud Teksasa 1877. „Prirodni zakon“ protiv mešovitih brakova „podjednako je božanski kao onaj koji im (rasama) je dodelio različite prirode“, jednoglasno je zaključio Vrhovni sud severne države Indijane 1871. godine.

Segregacija uopšte, naročito u školi, takođe je bila važna sa religijsko-seksualne tačke gledišta, kako bi se sprečilo da deca shvate da je odvajanje rasa čudno i pogrešno. U praksi je zabrana uglavnom bila usmerena protiv seksa između crnaca i belkinja, i protiv zakonskog priznavanja bilo kakvog odnosa između osoba različite boje kože. Kao što su beli robovlasnici imali slobodan pristup svojim crnim robinjama, belci su i dalje imali mogućnost za seks sa svojim crnim služavkama. Hrišćanska rasističko-seksualna ubeđenja su dakle podrazumevala i ne tako racionalna ograničenja.

Iako se argumentacija obično zasnivala na tvrdnji da za ljude svih boja kože nije dobro da imaju seksualne odnose koji te boje ne uzimaju u obzir, vidimo da su se hrišćanska rasistička seksualna pravila fokusirala na to da sačuvaju čistotu bele rase. I najmanji udeo crnačke krvi u venama je bio dovoljan da se neko definiše kao crnac, i sa hrišćanske i sa tačke gledišta pravosuđa, inspirisanog hrišćanstvom. Uprkos svemu, znak Božjeg prokletstva Kaina i Hama bila je crna, a ne bela boja kože.

Uverenje da Bog želi da se rase drže odvojeno opstajalo je sa nesmanjenom snagom. Godine 1958, 94% stanovnika Amerike je i dalje bilo protiv braka između osoba različite boje kože. Kada je 1961. godine na Havajima rođen Barak Obama, brak njegovih roditelja je i dalje bio ilegalan u 22 američke savezne države.

Crno-beli par, Mildred i Ričard Laving venčao se 1959, i iste godine osuđen na kaznu od godinu dana zatvora, ili 25-ogodišnje progonstvo iz Virdžinije. Sudija im je dao sledeće teološko objašnjenje: „Svemogući Bog je stvorio belu, crnu, žutu, malezijsku i crvenu rasu i smestio ih na različite kontinente. (…) Činjenica da je odvojio rase pokazuje da nije želeo da se one mešaju.“ Upravo je ovaj hrišćanski argument Vrhovni američki sud 1967. proglasio irelevantnim, kada je zaključio da je rasistička bračna zabrana koja je još uvek postojala u 16 saveznih država u sukobu sa ustavom. Ovo uopšte nije bila popularna odluka. Godinu dana pošto je Vrhovni sud SAD-a zabranio primenu ove zabrane, 1968, 73% Amerikanaca je i dalje bilo protiv zakonitosti ovakvih brakova. Otpor prema mešovitim brakovima je tek 16 godina nakon odluke vrhovnog suda spao na 50%, isti nivo na kom je bio otpor nacije prema istopolnim brakovima, kada su oni 2004. postali zakoniti u jednoj saveznoj državi. Otpor prema braku između osoba različite boje kože je i danas veliki: 1994. je 37% Amerikanaca bilo protiv toga da se crnci i belci venčavaju međusobno, dok 2009. ove brakove i dalje nije odobravalo 20% stanovnika.

Mnogi hrišćani vide seksualni rasizam kao veoma važan u sopstvenoj religiji. Savez južnih baptista (Southern Baptist Convention), najveća verska zajednica u SAD-u, osnovana je 1845. posle neslaganja sa baptistima u severnim državama oko toga koliko je rasizam važan u hrišćanskoj veri. Vođe južnih baptista su sve do 21. veka koristili teološke argumente u svojoj borbi da zadrže segregaciju u različitim sferama društva. Čak i inače liberalni baptisti i mnogi drugi hrišćani koji žele etničku ravnopravnost ipak smatraju da Bog ne želi odnose između crnaca i belaca. U jednom pismu uticajnog prezviterijanskog teologa Džona Edvardsa Ričardsa svim prezviterijanskim crkvama u SAD-u iz 1965. autor piše: „Neka se oni koji žele da izbrišu rasno mnoštvo u Božjem delu dozovu pameti, da posledice njihovog zla ne bi stigle njihovu decu.“ Kada je 1958. izašla dečja knjiga Zečje venčanje (The rabbits’ wedding) u kojoj je reč o venčanju jednog crnog i jednog belog zeca, to je takođe dovelo do protesta hrišćana protiv takvog nagrđivanja Božjeg dela.

Kako je zabrana mešovitih brakova bila tako važna za mnoge vernike, nekoliko saveznih država je zadržalo ove odredbe u svom zakonodavstvu i nakon odluke Vrhovnog suda iz 1967, iako više nisu imale pravo da ih primenjuju. Poslednja dva od ovih zakona ukinuta su tek posle referenduma 1998. i 2000, ali uz jak otpor. Godine 1998, 38% stanovnika Južne Karoline glasalo je da se zabrana zadrži, dok je 41% građana 2000. godine glasalo da se ista zadrži u Alabami. Ako uzmemo u obzir da obe ove države imaju veliki udeo afro-američkog stanovništva (redom 30% i 26%), i da su Afro-Amerikanci u mnogo većoj meri protivnici zakonskog seksualnog rasizma, otpor je dakle bio mnogo jači među belim glasačima u ovim južnim američkim državama.

Verska ubeđenja su još uvek jedan od osnovnih kriterijuma američkog seksualnog rasizma. Neki su toga svesniji od drugih. Poslanik državne skupštine Južne Karoline Leni Litldžon, koji je 1998. bio među pristalicama očuvanja zakonske zabrane, kaže sledeće o njenom ukidanju: „Bog to nije želeo kada je u vreme Vavilona razdvojio rase.“ On ovim, dakle, obrazlaže bračnu segregaciju pričom o tome kako je Bog razdvojio narode, pričom o vavilonskoj kuli iz Prve knjige Mojsijeve (1. Moj. 11, 1–9). Litldžon objašnjava i odakle njemu to mišljenje: „Vaspitan sam kao baptista (…) Porodica me je tome učila godinama.“ Kenet Vejn Hejgan, centralna figura američkog pokreta pentekostalaca i sin osnivača takozvanih biblijskih centara Rema u 15 zemalja, kaže sledeće o braku između ljudi različite boje kože: „Mi smo prijatelji. Igramo se. Idemo zajedno u grupi, ali ne izlazimo na ljubavne sastanke (…) Smatram da neke rase ne bi trebalo mešati.“ Hrišćanski fundamentalistički Univerzitet Bob Džons (Bob Jones University), najveći privatni univerzitet u Južnoj Karolini, dao je 1998. sledeći formalni odgovor jednom belom kandidatu koji je bio oženjen crnkinjom: „Univerzitet Bob Džons ima pravilo po kome zabranjuje studentima da se zabavljaju sa pripadnicima drugih rasa. (…) Iako nema ni jednog stiha u Bibliji koji dogmatski kaže da se pripadnici različitih rasa ne smeju međusobno venčavati, celokupni Božji plan, način na koji je on postupao prema različitim rasama kroz istoriju, ukazuje na to da međurasni brak nije dobar za čoveka.“ Univerzitet pod „istorijom“ smatra i biblijsku istoriju, i, kao i mnogi drugi, navodi priču o vavilonskoj kuli kao dobar primer Božjeg plana da se rase drže odvojeno.

Mormonska crkva, koja je nastala sredinom 19. veka, takođe je razmatrala hrišćanski rasizam svog vremena, i dala seksualnom rasizmu naročito važnu ulogu u svom učenju. Primera radi, mormonski prorok Brigam Jang je 1863. objasnio „Božji zakon o afričkoj rasi“: „Ako beli čovek koji pripada izabranom rodu pomeša svoju krv sa rodom Kainovim, kazna je, prema Božjem zakonu, da ostane na mestu mrtav.“ Kada je Jang, dok je 1847. bežao iz države Ilinois na zapad, čuo da se neki crni pripadnik crkve u državi Masačusets oženio belkinjom, istakao je da bi on ovaj par ubio, samo da su mu malo bliže. Pošto su mormoni sebe sami smatrali novim izabranim narodom, zabranu mešanja rasa su direktno povezivali sa biblijskom Božjom naredbom narodu Izrailja da održe seksualni rasizam. Za bele ljude seks sa crncima znači „duhovnu smrt“, smatrao je 1954. jedan od najistaknutijih poglavara ove crkve. Trebalo je biti na oprezu jer „crnac želi da se stopi sa belom rasom. On neće biti zadovoljan dok to ne postigne putem mešovitog braka.“ Tek kada je poglavar mormonske crkve, Spenser V. Kimbal 1978. doživeo božansko otkrovenje, fundamentalni rasizam ove crkve je konačno nestao.

Dok se antisemitizam Adolfa Hitlera zasnivao na stotinama godina progona Jevreja od strane hrišćana, njegove ideje o rasnoj čistoti su, između ostalog, bile direktno inspirisane američkim zakonodavstvom, koje je opet bilo proizvod rasizma američkih hrišćana. Mnogi nacisti su takođe smatrali da je zabrana seksa između ljudi različitog etničkog porekla u potpunosti u skladu sa hrišćanstvom, kao i zabrana razmnožavanja za hendikepirane, čak i kada je to podrazumevalo sistematska masovna ubistva. Nacisti hrišćani su tvrdili da Božji zakon podrazumeva da se ljudi moraju boriti protiv svih oblika mešanja rasa i vanbračnog razmnožavanja. Postarati se za to da oni koji su važili za manje vredna ljudska bića nemaju pravo da se razmnožavaju, smatralo se izrazom „najvišeg poštovanja prirodnih zakona datih od Boga“.

Holandska reformisana južnoafrička crkva je takođe koristila biblijske argumente kako bi odbranila i seksualnu segregaciju i aparthejd uopšte. Božansko razdvajanje rasa se poredilo sa tim što je Bog odvojio svetlost od mraka i vodu od kopna. Mešanje ljudi različite boje kože smatralo se protivnim samom postanju. Uostalom, Bog je razdvojio narode pošto su ljudi pokušali da izgrade vavilonsku kulu. Ipak, nisu južnoafrički rasisti dobijali moralnu podršku samo od Amerikanaca. Mnoge slobodne crkvene organizacije u Švedskoj su 60-ih godina 20. veka branile aparthejd uopšte, upravo zato što su smatrale seksualne odnose između crnaca i belaca nesrećom.

Religijski seksualni rasizam danas deluje kao prilično neobičan religijsko-seksualni fenomen, isključivo zbog toga što se rasizam u savremenom društvu uglavnom svuda osuđuje. U stvari, on je tipičan primer o tome kako se verska životna pravila formiraju na osnovu načina na koji religije dele i rangiraju ljude. Verska pravila u pogledu toga sa kim se sme, a sa kim ne sme imati seksualni odnos, sama po sebi predstavljaju jedan od najboljih načina potvrde različitih identiteta.

Seksualni rasizam hrišćana je ipak prilično jedinstven kao fenomen iz drugog razloga – od nečega suštinski značajnog i prirodnog, on je veoma brzo postao potpuno marginalizovan i gotovo zaboravljen. Za samo par decenija je došlo do tako sveobuhvatne promene da mnogi danas nisu ni svesni toga koliko su važne bile ove rasističke ideje stotinama godina, i da su to još uvek bile za veliki broj hrišćana pre manje od jedne generacije.

I hrišćani koji su seksualni rasisti i oni koji to nisu i dalje pripadaju istoj veri; oni zasnivaju svoje verske predstave na istim svetim spisima i istoj tradiciji. Baš kao što je to bio slučaj sa odnosom hrišćana prema istopolnom seksu, većina biblijskih citata koji se tiču seksa između osoba različite narodnosti sadrže osude, dok u isto vreme postoje i priče koje govore nešto potpuno suprotno. Ako pogledamo istoriju crkve, videćemo stalne oscilacije između više i manje homofobije i više i manje seksualnog rasizma, sa prilično negativnim razvojem od početka srednjeg veka na ovamo. Ako obratimo pažnju na to kako su i seksualni rasizam i homofobija postepeno gubili tlo pod nogama među hrišćanima, ipak ćemo uvideti da je hrišćanska homofobija znatno brže oslabila nego rasizam, od trenutka kada je prvi put ozbiljno postavljena kao predmet javne debate. Oba ova verska shvatanja su oduvek imala, i još uvek imaju, zagrižene pristalice, ali upravo ta brzina procesa u kome je homofobija izgubila svoju apsolutnu nesumnjivost među hrišćanima je možda dovela do toga da otpor baš tu bude posebno vidljiv. Međutim, odbrana stanovišta da ljudima različite boje kože i narodnosti treba zabraniti da imaju seksualne odnose jedni sa drugima ipak je bila jaka, principijelna i veoma izdržljiva.

 ODLOMAK IZ KNJIGE “SEKS I RELIGIJA – OD DEVIČANSKIH BALOVA DO BOGOUGODNE HOMOSEKSUALNOSTI”

autora Dag Ejstejn Endše

u prevodu sa norveškog Sofije Vuković