Неочекивани путопис

45282647_305223006983109_8699518066922356736_nHeureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

45250694_320707088723011_6674836235518738432_nНа страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

45228796_254469955251560_2055815778749382656_nИгром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

45186765_1030659177144922_6359276205073498112_nДа упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

45295455_472973623194107_8793931983643213824_nСкренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

45254761_1907143349369030_5965698944099942400_nЈесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

45189864_274644696525272_1940341266554290176_nИздејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

45214332_970359176486536_2621908522949935104_nСве је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

45273692_250770202456713_7137922130519261184_nИпак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

45219399_1097738327068584_522935091744210944_nПравимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtel particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

45316860_1904769639618802_9113143900226191360_n„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

45290529_480326129142588_320886979598221312_n„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

 

Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME