Ponos

 

Nekoliko puta mi je ovih dana na pamet pao moj profesor filozofije iz gimnazije. Nije da su predavanja bila nezaboravna, scena koje se sećam uopšte nije sa časova. Sam početak devedesetih, krenuo je opšti raspad i erozija. Prosvetari u štrajku. A moj profesor gost na nekoj lokalnoj TV stanici, jedna od onih seljačkih kakvima je Srbija i danas zagađena, s reklamama za lokalnog frizera i kamenoresca u kojima jedna zvezda, onako bolivudski, iskoči preko ekrana sa brojevima mobilnih telefona, u pauzama između hit parade, vesti o raspodeli đubriva u šumadijskom okrugu i modnih priloga iseckanih sa satelitskih kanala.

I navalio novinar – „zar ne mislite da bi i prosvetari trebalo da dele sudbinu ostalog naroda; zar nije dovoljno što u ovoj situaciji uopšte imate posao, pa kakav takav; da li ste svesni da ni drugima uslovi rada nisu optimalni; a šta je sa roditeljima vaših đaka koji i sami muku muče, i sve tako … sav zajapuren koliko je pametan i koliko je narodni tribun kakav ni Rim u svojim najslavnijim danima nije video …

I posle te zajapurene tribunske trućarije, moj profesor, koji je sve to odslušao s filozofskim mirom, filozofski odgovara:

„Ljudi se dele na žive i mrtve”.

Toliko.

Pa, živi li ste Srblji? Meni delujete, a može biti da je samo zbog daljine, da su vas podavila sopstvena govna. Iskren da budem, pomalo sam zlurad. Ima neke poetske pravde u svojoj ovoj govnariji oko prajda. Čovek shvati da, zapravo, zaslužujete da živite upravo onako kako živite. Ja znam da je vaša sposobnost poricanja stvarnosti neverovatna, ali čini mi se da vam je ipak savršeno jasno da je to ispod svake granice minimuma ljudskog dostojanstva. Još kad biste nekako skontali da ste sami za to krivi, jer samo vam taj jedan mali korak fali, taj minimum mentalnog napora i iskrenosti prema sebi, pa da se oslobodite udobne i kukavičke pozicije „večite žrtve”. I možda počnete da živite. Možda.

Uzgred, znate kad ćete da vratite Kosovo? O svetom kurcu. Jer ne umete ni lično dostojanstvo da sačuvate a kamoli državu. A i jer ste ga izgubili upravo zbog toga što ste beskičmenjaci, bezmudaši, kurve na sitno, za džak brašna i dve litre ulja … A i jer se domovina brani znanjem.

Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može u miru da živi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.

E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.

Vas je, čitam, uvredila izložba. Potonuli ste u fašizam islamskog formata. Odakle ono beše dotična umetnica? Švedska? Pa, nije da dajem ideju, ali mislim da bi red bio da spalite švedsku amabasadu. Da je Ikea otvorila radnju ko što su vas lagali pred svake izbore (dirljive su scene srpske građanske klase koja se pred novim radnjama gura da dobije besplatni balon) mogli ste lepo da im spalite celu Ikeu sa sve skladištem. Pa da vide!

Srbija još uvek nema Grejs Lorč. Da smo pre stopedeset godina imali crnce, među našom političkom i intelektualnom elitom ne bi postojao NIKO ko bi digao glas za njihovu emancipaciju. Procenjivali bi se bezbednosni rizici da crnci uđu u javni prevoz. Kao što ni danas nemamo junake, ni tada niko ne bi uzeo crnce za ruku. Zamislite Novaka koji na svom twitteru podržava Prajd. Znam da sam vam pred oči izneo naučnofantastičnu scenu. Ali, ovde u Francuskoj, fudbaleri, str8 as an arrow, slikaju se polugoli za naslovnice gej magazina. I vele niko nije slobodan dok svi nisu slobodni.

A emancipacija uopšte nije ni tako teška ni tako mukotrpna kao što se to uporno mantra. Teška je koliko i navići dete na nošu.

Novi karikaturalni predsednik, koji će pred EU da postavi uslove pod kojima ćemo pristati da joj se pridružimo, ali nije u stanju da uslovi grupu navijača, da ima trunku, ne trunku, atom državničke veličine i bilo kakve državničke vizije, pojavio bi se na čelu Prajda sve držeći se za ruke s prvom debelom nafrakanom trandžom. U svakom slučaju, delovao bi manje bizarno nego na fotografiji sa Obamom i Mišel. I napravio bi taj toliko dugo željeni i očekivani korak napred, ne od sedam već od sedam hiljada milja.

Umesto toga, on će građane pozvati (jednog dana kad do Prajda dođe) da „ostanu u svojim kućama”. Valjda da se ne sablazne ortodoksne hrišćanske oči. Ipak su golotinja, koža i perje za četiri zida. Vladičanskih dvora. Bog se tu ne bi dosetio da potraži.

A sav onaj neiživljeni libido i frustracije nagomilane porazima, izlili su se salafitskom žestinom na grupu onih što bi da su slobodni. Zabrana Prajda doživljava se kao velika nacionalna pobeda i odbrana srpstva. Dok je, zapravo, poraz civilizovane i građanske Srbije. Živite onako kako zaslužujete. Setite se toga kad prvi sledeći put progutate uvredu, što će, kontam, biti već koliko sutra ujutru kad poranite na posao, ako ga imate, da zaradite za kikiriki.

Ili ste živi i Ponosni ili ste mrtvi.