Неочекивани путопис

45282647_305223006983109_8699518066922356736_nHeureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

45250694_320707088723011_6674836235518738432_nНа страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

45228796_254469955251560_2055815778749382656_nИгром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

45186765_1030659177144922_6359276205073498112_nДа упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

45295455_472973623194107_8793931983643213824_nСкренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

45254761_1907143349369030_5965698944099942400_nЈесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

45189864_274644696525272_1940341266554290176_nИздејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

45214332_970359176486536_2621908522949935104_nСве је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

45273692_250770202456713_7137922130519261184_nИпак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

45219399_1097738327068584_522935091744210944_nПравимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtel particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

45316860_1904769639618802_9113143900226191360_n„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

45290529_480326129142588_320886979598221312_n„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

 

Advertisements

Ако те заборавим, Косово

39391934_1825225964197709_6624352038870319104_nЈа у Израелу пре неколико година, први пут у животу, на међународном семинару о холокаусту у Јад Вашему. Слободан дан, организовали нам посету Зида плача, али оног подземног дела, који се не види споља. Кренем, наравно, ја који би се вазда свуда из радозналости завукао. И помислим како сам се зезнуо, ко ономад кад сам запео да се успењем у куполу фирентинске катедрале, у реду са још два и по милиона Кинеза, да забога боље осмотрим Вазаријеве фреске. Била су то два моја најјача напада клаустрофобије. Идемо ми тако, између два преузана реда вишетонских камених блокчуга, водич нешто тртља, соломонов, иродов, римски, средњевековни период, ископано овде, ископано онде, ја који обично с лакоћом памтим то што нормалан свет зове бескорисним подацима, између два налета презнојавања целом површином коже, меркам само јел ми ближе да се вратим назад или је пут до излаза ипак краћи. Изгурам до краја.

Наместило се тако да се свет разишао и ја остадох насамо с нашим водичем. Искористим прилику да поставим питање два, пошто сам за време обиласка био опседнут само једним, а то је како да се што пре одатле извучем, дакле ништа нисам чуо. Занимало ме да сазнам на основу чега реконструишу изглед Храма, оног Соломоновог из 10. в.п.н.е као и оног из шестог, после вавилонског ропства, и коначно оног након Иродових обнова при крају старе ере. И крене он ту да ми објашњава да би у једном тренутку изјавио нешто типа „нови ће бити подигнут по том најмлађем, Иродовом моделу“.

„Ко ће шта да подигне?“ , упитах збуњено питајући се да л’ сам човека уопште добро разумео.

„Ми, Израелци, наш храм какав је некад био.“

„Where, brе?”, излете ми онако збланутом.

„Па тамо где је и био, на Брду храма.“

„На ком Брду храма? Ту су сада Купола на стени (треће најсветије место ислама) и Ал Акса џамија (једна од најстаријих у исламу, иначе идеолошком светском центру тероризма)“.

„Ту су ТРЕНУТНО Купола на стени и Ал Акса џамија“, рече ми најладније што то можете да замислите, ни трунчицу непоремећен мојим нескривеним запрепашћењем.

Да бисте почели да поимате о чему причам, треба да знате да то „тренутно“ траје 1.300 година а да се говори о обнови храма први пут подигнутом пре 3.000 година.

pecka-patrijarsijaТреба да знате још и то да водич није наишао на глуве уши. Ја сам и пре те своје прве посете Израелу сазрео у убеђеног ционисту. До “решења једне државе” чак. (Ох да, кренуо сам и ја на пут из „јадни Палестинци“ луке). Наиме, мислим да Палестина уопште не треба ни да постоји. Или, ако ме нисте схватили, мислим да Израел треба да анексира Цисјорданију.

Ипак, био сам запрепашћен. „Да ли је овај јебено при себи?! Мисли ли стварно да деложира оне манијаке?“ (а они горе су најманијачнији од иначе манијакалних следбеника религије мира), пролазило ми је главом док сам у грудима осећао да ми се откључава нека давно забрављена и зарђала брава. Откључавала ми се дрскост. И убеђеност.

Оно што ми је он, заправо, управо био саопштио је оно што је кинески мудрац Сун Цу написао још у шестом веку пре нове ере – „Свака битка добијена је ПРЕ него што је и вођена“.
И док сам Вазаријеве фреске стварно могао да проучавам и у некој монографији и тако избегнем језив напад клаустрофобије, ову Сун Цунову мудрост, иако сам је теоретски држао за тачну, нисам могао да усвојим без овог разговора. Да вам кажем, нисам je скупо платио оним нападом клаустрофобије у подземљу Јерусалима. Мало је сусрета у животу, а овај је трајао десетак минута, који вас до те мере промене. Промена је била толико видљива голим оком да су људи почели да ми пишу и питају ме „шта ми се то у Израелу десило?“

interior-of-serbian-orthodox-monastery-visoki-decani-HGHCMBЈа уопште ни са ким не расправљам о томе чије је Косово. Штавише, кад би неко на ту тему са мном да се расправља, ја га одмах дисквалификујем као саговорника за сваку даљу расправу. Не расправљам о очигледним стварима. Атина је грчка, Јерусалим јеврејски, Ил д Франс француски (мада бих код овог последњег био спреман да наоружавам борце за француски калифат јер, видите, научио сам и још понешто из Сун Цуове књиге „Уметност рата“, наиме о усвајању стратегије непријатеља).

Научници су израчунали да ће за око 600 милиона година ниво CO2 у атмосфери опасти толико да биљке неће моћи да обављају фотосинтезу. Почеће да изумиру а са њима заједно и животиње које од њих зависе. За око милијарду година интензитет сунчеве светлости биће за око 10% већи него што је данас. Од чега ће океани почети да испаравају. За око четири милијарде година површина Земље биће толико врела да ће планета почети да се топи. Нестаће за око седам и по милијарде година када Сунце уђе у „црвени џин“ фазу и једноставно усиса Земљу залазећи у њену орбиту.

Срба ће можда нестати већ за двеста година, не знам. Лично сам постао врло отпоран на ту врсту дефетизма емитованог 24/7 на све стране. Али ће Косово бити српско у наредних седам и по милијарди година.

Оно што сам у тренутку схватио у тих пар минута разговора је ово – ја сам од 1999. до тог тренутка у подземљу Јерусалима реченицу „Косово је Србија“ изговорио барем једно хиљаду пута на једном од три језика које говорим. Али то никада није зазвучало тако као што су зазвучале речи овог водича с којим сам остао да поразговарам. Моја уста су изговарала, али срце је било малодушно. „Није вибрирало“ рекли би ти лајфкоучеви које пратите по интернету. И није стварно. Изговарао сам без да и сам у то верујем. А овај је обнову храма поменуо с таквим убеђењем да се мени учинило да је блок поред нас, од једно десетак тона и три пута моје висине, управо био напрсо од почетка извођења радова горе на површини.

img_02.jpg54d395826a2b7Тако смо се ослободили од Турака, тако смо израсли од заостале провинције Отоманског царства у модерну европску краљевину за мање од сто година (чудо коме, не престајем то да понављам, управо само настанак Израела може да парира). Тако смо победили вишеструко надмоћну Аустроугарску. Мимо сваких реалних шанси. Мимо сваког реалног стања на терену, како видим да ових дана много воли да се тртља. Сваку смо битку добили јер смо је претходно решили и пре него што смо се у њу упустили. Косово смо вратили након пет векова гуслања. И то је искључиви разлог овог непрестаног и бесомучног бомбардовања другосрбијанским дефетизмом. Ваља нам изгубити битку, ваља нам предати Косово. А то најпре морамо учинити у свом срцу.

Ја, дакле, не расправљам о томе чије је Косово, јер је савршено беспредметно такву расправу водити. Нешто друго бих да кажем. Ткз. државу Косово, рак на ткиву западне цивилизације која ће се расточити под теретом сопственог цинизма, признало је стотинак држава. Ту су и САД, Немачка, Француска и Британија, тачно је, али и Маршалова острва, Науру, Буркина Фасо, Сан Марино, Самоа, Црна Гора и како год да се тренутно зове БЈРМ, затим Палау, Комори, Малави, Свази, Вануату, Џибути, Кирибати, Тувалу, Андора, Света Луција, Источни Тимор, Свети Кристофор и Невис, Гренада, Тонга (и ја сам такође мислио да се ради о неком модном укрсту танги и подвезице), Лесото, Того, Саломонска острва, Антигва и Баруда, Цооково острвље (не знам ни ја у кој океан да се упери лупа), Ниуе итд, итд …

Нису га признале Русија, Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка, Кипар (који јесте острво ал макар можемо да га убодемо на мапи), Мексико, Украјина, Казахстан … све у свему неких 5 милијарди и 300 милиона људи на планети. А Срби треба да га признају.

На свету постоји неких двестотинак држава (и барем стотинак територијалних спорова). Да свих двеста призна Косово, Србија не сме да га призна. А наша Влада жели да га призна сада, кад и Антигва и Баруда. И да припреми терен за незамисливо пушта своје џукце да бљују дефетизам и малодушност а и Сораји севнула сиса, а неком бизгову испод јоргана у „Паровима“ се диго … више на линку испод.

Због чега? Да бисмо боље живели и да би нас оставили на миру. Изгубићемо неке силне милијарде, видим израчунали Вучићеви стручњаци, узгред исти они који вазда бележе неки највећи привредни раст у Европи, пропустићемо прилику да будемо мини Скандинавија итд. Не, озбиљно сада. Јесте ли при себи?

Ево у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, ал онакву четрдесетпрвашку, ко што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, за наше добро. И колико ће то да траје зависи искључиво од нас. Не од њих. Док ми не кажемо “е, сад доста”.

Ми не напредујемо не због проблема Косова, већ због партократског система и корупције и негативне селекције коју не би издржале ни САД, Канада и Скандинавија заједно, а камоли ми. Због тога не напредујемо. Погледајте ко вам је премијер, министар одбране …

Gracanica_1Шта вам Вучић заправо поручује тиме да ће без Косова успети да негде искамчи неко милионче од ког ћемо се наводно опоравити и стати на ноге. Да је неспособан. И да ћете и даље бити сиромашни само сада без Косова. Да вам сликовито то објасним … даће вам да оглођете једну рибу, сви вас неколико милиона једну, ево нек буде и кит, да не кажем кита, и то масна. А нама треба да научимо да пецамо. То јест, да будемо САМООДРЖИВИ. Јер, јебеш га, ипак нисмо на сахарском песку. А и просто немамо други избор.

То је пошло за руком Израелу, који је практично пустиња без водних ресурса, нема разлога да не пође ни нама. Знам, имају дијаспору, ал ево вести, имамо је и ми, аман онолико колико и они.

Све је, апсолутно СВЕ, управо супротно од онога што вам причају и чиме вас плаше. Ако не оставимо нашој деци проблем Косова, и они својој и она после својој, ми им не остављамо апсолутно ништа. Никакву наду, никакав светионик, никакву будућност, ништа … Осуђујемо их на тиху колонијалну смрт, тело без душе, ампутирано бивство. Јер Косово треба да је покретач свега, као што је то вековима до сад и било …. Оно ЈЕСТЕ покретач свега. Наше пољопривредне самоодрживости, улагања у образовање, технологију, уметност, привредног раста, сваке могуће инвентивности и незамисливе дрскости која ће стварати чуда. Без њега стаје све. Без њега је крај. Све што за сад треба да се уради је да га не признамо.

Рата ће бити, да се разумемо. Не само са Шиптарима, с Крватима такође. Кад тачно, не знам, али није потребно бити геније предвидети га. Зато је неопходно добити га пре него што битка почне. Једино је питање како ћемо га водити. Гинути бесмислено и безидејно ко деведесетих, не знајући тачно ни где су нам границе ни где нам је држава или дроновима и прецизно вођеним ракетама, и шта ти ја знам каквим сателитским скаламеријама. Мртав сам озбиљан. На то мислим кад кажем да нам је проблем Косова потребан као генератор сваког развоја.

Разлика ће бити у броју прогнаних и побијених Срба. Неколико стотина хиљада или неколико стотина. Неколико стотина хиљада и изгубљени рат или неколико стотина и добијени рат.

Јер ја не знам ни за један случај у свету и историји, а не знате га ни ви, где је повлачење и добровољно уступање територије довело до мира. А то нарочито важи за народе који од историје и ратовања имају традицију чишћења, паљења и клања иза нечије моћне војне логистике, ко горе поменути Шиптари и Крвати. Они разумеју само језик силе, и не само уступање територије већ и најбезазленији гест добре воље тумаче као сигнал за даљи напад.

Не само да предајом Косова не решавамо никакав проблем, већ га тим чином умножавамо пута сто.

Да цитирам једног другог Израелца, за кога сте сигурно чули, Бењамина Нетањахуа – „Мир се постиже снагом, не купује се слабошћу или унилатералним повлачењем“. Ако би неко то требало да зна, онда су то, сложићемо се, Израелци.

„Ја то, наравно, нећу доживети“, наставио је мој водич по јерусалимским лагумима, мислећи на обнову Храма. „Али, неке наредне генерације хоће. А пут који смо прешли од 48-ме до сада (тада 2015. дакле ни седам пуних деценија) дају разлога за оптимизам.“

Повратак Косова нећу доживети ни ја, нећете ни ви. Вероватно ни наша деца. Али нека будућа генерација хоће. Наш је задатак да им оставимо „проблем“ у наслеђе. Јер једино им тиме завештавамо будућност, светлу будућност. Наш је задатак да добијемо битку пре него што она у будућности почне.

А дословно читава наша историја даје разлога за оптимизам. Узгред, све смо у историји остварили упркос реалном стању ствари и ситуацији на терену. Баш све.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО УЈЕДИЊЕЊА!