Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

Odavno se spremam da napišem blog na ovu temu i konačno evo, povod je dobar – ovaj blog prešao je brojku od 100.000 poseta!

1521911_737017752982836_1875458801_nVerujem u moć knjiga. Verujem da su u stanju da izazovu lični i društveni preobražaj. I mislim da ne postoji dovoljna mera i odgovarajuća količina literature. Nikad nije dosta. Istovremeno, ljudi koji sebe vole da nazivaju „ljudima jedne knjige“ za koju veruju da sadrži svu mudrost sveta i nikad ne čitaju ništa što bi moglo da uzdrma njihove stavove, verovanja i zamisli, za mene su mentalni kastrati. Sasvim uzgred, činjenica da je tim takozvanim „svetim“ spisima potrebna zaštita autoriteta i pretnje silom od kritike i ismejavanja, kazuje sve što se ima reći kako o njihovim tvorcima tako i o njihovom čitalačkom klubu. Koran, na primer, i njegovi učenici. Ili Biblija. U romanu „Ime ruže“ (eto prve preporuke!) Umberto Eko divno pripoveda o važnosti knjiga. Čitav uzbudljiv zaplet vrti se oko monaha koji u manastiru ubija ostale monahe, prepisivače i ilustratore, koji su došli u dodir sa, kako iz pozicije svoje suverene hrišćanske istine smatra, jednom potencijalnom vrlo opasnom i subverzivnom knjigom – Aristotelovom Poetikom, u kojoj on govori o važnosti – humora i ismevanja!

A bacite pogled i na Index knjiga koja je zabranila katolička crkva.

S obzirom na kratkoću života i raznolikost sveta, dobre preporuke mogu mnogo da znače. Ko što reče Ralph Waldo Emerson – „ako sretnemo čoveka retkog intelekta, trebamo ga pitati koje to knjige čita“. Ne mislim da je moj redak, recimo da nije mainstream, ali me mnogi pitaju šta čitam. Pa evo, za sve one koje zanima koji su pisci i koje knjige uticale na mene i obrazovanje mojih anti teističkih stavova:

1. Zabluda o bogu (Ričard Dokins)

Ne postoji način da opišem u kom su stepenu ova knjiga, a i Dokins kao ličnost, uticali na mene. Recimo da svoj intelektualni život mogu da podelim na dve faze – pre i posle Dokinsa. Nikad ranije nisam bio čuo za njega, niko mi ga nije preporučio, niti sam imao bilo kakvu predstavu o njegovoj reputaciji kao vođi onoga što po medijima zovu „novi ateizam“. Nabasao sam na njega slučajno, ako slučajnosti postoje. Jedan od malobrojnih „magijskih“ rituala kojima se u životu prepuštam je odlazak u knjižaru i biblioteku bez prethodne ideje šta tačno tražim. Ono kad duboko udahneš miris knjiga i kažeš sebi – „negde na ovim policama čeka te neka važna poruka da je pronađeš“, a onda zaroniš ko u okean i provedeš sate listajući i ko iskusan lovac dešifrujući lažne marketinško dizajnerske tragove korica i uobičajenih hvalospeva na poleđini knjiga. Ime autora, naslov i preporuka „svetski bestseler“ koja meni uobičajeno malo znači, na jednostavnoj srebrnkasto sivoj pozadini odavali su utisak, pa, nekako trezvenog izdanja. Valjda je naslov presudio, ne sećam se. Tad sam bio u onoj skeptičnoj i agnostičkoj fazi u kojoj se većina nas doživotno zaglibi, uveren da niko „ne zna i ne može da zna“.

Fizička senzacija koju sam imao po završteku čitanja jeste ko da  mi je operisan tumor na mozgu. Gutao sam je s uzbuđenjem i zanimanjem kakve ni u ludilu ne bih zamislio da je moguće da ih izazove naučno popularna literatura. Da sam u detinjstvu imao nekog nastavnika nalik Dokinsu, možda bih danas bio astronom. Sve me je vreme pratio osećaj da mi nekakva izmaglica napušta glavu i do kraja knjige imao sam osećaj da mi je uklonjena katarakta s očiju za koju nisam ni znao da je imam. Svet je pred mojim očima iskrsao u jednom potpuno novom svetlu. Shvatio sam da je mnogo čudesniji nego što sam to ikada zamišljao a iz mozga sam raščistio tone onoga što ja zovem „platonističko-judeohrišćansko“ smeće. Ova me je knjiga pretvorila u ateistu. I odškrinula vrata ka mom aktivnom anti teizmu. Dokins me je, samo ovo jednom knjigom, naučio šta znači intelektualno poštenje. Pojam koji je danas, s napretkom relativizma, gotovo pa odumro.

Da se ja pitam bila bi na spisku obavezne literature u sva četiri razreda srednje škole.

2. Najveća predstava na Zemlji (Ričard Dokins)

Opet Dokins koji čitavu ovu knjigu posvećuje jednoj temi – teoriji evolucije. Teorija evolucije je naučna teorija baš kao i teorija gravitacije. I dok je malo verovatno da ćete sresti nekoga ko će ponuditi alternativnu teoriju onoj o gravitaciji – recimo, „Zemlja visi na koncu koji drži neko božanstvo ili je podupire Atlas svojim plećima“, gotovo je redovna pojava da ćete raspravljajući se s vernicima, pa i onim relativno obrazovanim, pa čak i sa agnosticima, čuti kako je evolucija „samo teorija“ za koju nema čvrstih dokaza i da je verovatna koliko i ideja o kreacionizmu. Spadam u one koji se s teškoćom kreću kroz polja nauke i potreban mi je vrlo popularan pristup da bih uspeo da se zainteresujem za prirodnjačko naučnu temu. Učinite sebi uslugu i pročitajte ovu zanimljivu knjigu o najvećem „spornom“ pitanju nauke – evoluciji. Ostaćete zapanjeni da se u 21. veku u javnom diskursu na ovu temu još uvek vode rasprave, pored toga što ćete je konačno zaista i razumeti.

Pošto sam kao neizostavne preporučio ova dva Dokinsova naslova, sledi preporuka za sve što je ovaj autor objavio. Želim još samo da izdvojim „Magiju stvarnosti“, knjigu koja ju napisao za decu. Nek vam deca budu pametna.

3. Ateološka rasprava (Mišel Onfre)

Dokins je pokrenuo intelektualnu lavinu koju je potom niz autora dalje zakotrljalo. Iako je Onfre moje najmlađe otkriće, po dubini uticaja koji je na mene ostavio, dolazi odmah iza Dokinsa. Onfre je filozof. Imam refleksivni otklon prema toj feli. A on mi je otkrio i zašto. Čitav život bavio sam se samo filozofijom sa spiska njene zvanične istoriografije. A on je, ispostavlja se, vrlo kontrolisan i pažljivo cenzurisan i drži se samo jedne prave, idealističke linije – platonizam-hrišćanstvo-nemački idealizam …

„Jer, školsko ustrojstvo“, kako veli Onfre, „radi za ciljeve drugačije od onih koje obznanjuje. Ono tvrdi da obrazuje pojedinca, ličnost, građanina, muškarca i ženu. Ustvari, ono proizvodi učene majmune, potrošače, poslušne podanike, glupake vične korisnim lukavstvima radi zadobijanja mesta u društvu i održavanja u njemu. Otuda njegova ljubav prema prepunim glavama, a nema ništa praznije od prepune glave. Tolikim ljudima je u interesu da očuvaju tu mračnu i elitističku disciplinu da bi uživali u aristokratskim počastima koje ona dopušta – a najmanje nije, putem zastrašivanja, vlast nad drugim koji omogućavaju sofizmi upućenih, bujice reči pretrpane neologizmima, prazni i šuplji lirski zanosi – dok je kralj veoma često razgolićen …“

Druga, suzbijana, klevetana, cenzurisana, skrivena, proganjana linija je nominalistička, čiji je duhovni začetnik čovek koji je prezirao Platona – Diogen …. Vredi povući nit a „Ateološka rasprava“ je odlična uvod:

„Dekonstruisati monoteizme, demistifikovati judeo-hrišćanstvo i islam, zatim demontirati teokratiju, eto tri početna polja rada za ateologiju. Potom raditi na novom etičkom odnosu suprostavljenih snaga i stvoriti na Zapadu uslove za istinski posthrišćanski moral u kome telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žena zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo“.

4. Moć postojanja – hedonistički manifest (Mišel Onfre)

Ako ste ikada imali osećaj nelagodnosti zbog kulture u kojoj živite, slikovito izražen kroz onu „il sam lud ja a svi drugi su normalni, ili su svi ludi a samo sam ja normalan“, onda je ovo knjiga za pročitati. Ona će vam rasvetliti sve simptome te nelagodnosti.

„Dvadeset vekova judeohrišćanstva ostavilo je tragove u oblikovanju zapadnog tela. Recikliranje pitagorejske, ali pre svega platonovske tradicije, ostavilo je hrišćanskoj Evropi u nasleđe šizofreno telo koje mrzi sebe, u sebi čuva jedino fikciju o nekoj navodnoj nematerijalnoj i besmrtnoj duši, da bi na kraju uživalo u nagonu smrti koji vladajuća ideologija gaji ad nauseam.“

Knjiga koja pomaže da zavolite sebe i život.

5. Pismo hrišćanskoj naciji (Sem Haris)

Čudno je da je upravo ovaj autor, inače neurolog ili već nešto specijalizovano iz tog naučnog polja, čeličnih nerava i nepomućenog filozofskog mira (valja na internetu pogledati neku od debata u kojoj je učesnik) taj koji je potpalio vatru mog aktivizma za koji često dobijam epitet „militantni“ iako ja za sada samo pišem, i to potpuno nezavisno i još uvek sebi nisam prokrčio put do izdavača.

„Pismo hrišćanskoj naciji“ nema ni stotinak strana, i to manji format i krupna slova, ali je hiruški precizna i zgusnuto ubojita kad je politička religija u pitanju. O da, religija nas sve lupa po glavi, to u bezazlenijim oblicima svog manifestovanja, a doslovno ubija, u svom sveobuhvatnijem dejstvu.

6. Kraj vere (Sem Haris)

Još jedna, ovaj put znatno obimnija, Harisova knjiga koja će vas ubediti u smrtonosne opasnosti političke religije. Mene do stupnja neophodnosti delovanja. Nadam se možda i još nekog na taj način. Ono što ovu knjigu, meni barem, čini posebno dragocenom, jeste razobličavanje politički korektnih takozvanih verskih umerenjaka, tobož pomirljivih i naizgled razumnih apologeta religijskih govnarija najšireg mogućeg spektra – od onih prividno bezazenih do doslovno ubilačkih. Iz ličnog iskustva, na osnovu kritika i poruka koje dobijam, mogu da posvedočim da su u mnogim ključnim aspektima, ako ne i u svim, ovi takozvani „verski umerenjaci“ koji ne prestaju da legitimišu versko ludilo i njegove divljačke prakse istovremeno ućutkujući one koji o tome otvoreno govore, opasniji i od samih verskih fanatika.

7. Apostate islama (ibn Warraq, Ajan Hirsi Ali, Wafa Sultan)

Jedna od mojih najčešćih tema je islam. Ujedno to je i tema koja kod mojih kritičara izaziva najviše reakcija. Većina tih komentara sa repertoara politički korektne liberalne evropske levice do te mere su uporni i retardirani i otporni na svaku količinu i jačinu argumenata da je to doslovno depresivno. Morate biti i gluvi i slepi ili barem imati master političkih nauka na nekom od zapadnih univerziteta pa da ostanete u toj meri neobavešteni i, dozvolite mi da budem direktan, glupi.

Ova tri autora, od kojih su dve žene, su bivši muslimani koji su rasli i vaspitavani kao muslimani a koji su islam kasnije napustili (apostate) zašta se, inače, u islamu propisuje smrtna kazna. Uprkos tome oni su se usudili da o užasima islama i svojim ličnim iskustvima progovore javno i čak, u slučaju Hirsi Ali i Wafe Sultan, politički deluju. Svima iz ove trojke je život u opasnosti i žive sa svodnevnim smrtnim pretnjama. Ibn Warraq se povukao u ilegalu i „nestao“ a Hirsi Ali i Wafa su i dalje aktivne uprkos svemu.

Zašto nisam musliman“ je ibn Warraqova knjiga koja strpljivo, delić po delić, dekonstruiše i u prah pretvara sve zapadnjačke fantazme vezane za islam. Knjiga je akademska, prepuna je referenci i ako zaista želite da saznate šta je i kakav je taj mitski „pravi“ islam, onda je ovo knjiga za vas. Ibn Warraq borbu protiv islama upoređuje s borbom protiv nacizma.

Nevernica“ je autobiografija Somalijke Ajan Hirsi Ali u kojoj opisuje svoje odrastanje u jednom društvu u potpunosti definisanom (ali i razorenom) verom, kao i teškoćama bekstva iz mentalnog zatvora jedne totalitarne religijsko-fašističke ideologije kakav islam jeste.

A „Bog koji mrzi“ Sirijke i lekara Wafe Sultan pruža kombinovani, čisto intelektualni ali i uvid iz ličnog ugla i životnog iskustva, u zlo islama. Ova hrabra žena prevalila je put od posvećene muslimanke do jednog od najvećih i najglasnijih boraca protiv islamofašizma danas. Jedan odlomak iz njene knjige koji sam preveo možete pročitati ovde.

8. bog nije Veliki (Kristofer Hičens)

Hičensa sam uvek višeo voleo da gledam, tj slušam, nego da čitam. Bio je poznat po tome što je u javnim debatama izlazio na crtu najvećim autoritetima iz teističkog tabora. Zadivljivalo me je njegovo strpljenje, smisao za humor, i intelekt koji je protivnike u tim raspravama doslovno mrvio u prah.

„Bog nije veliki“ je, verovatno, njegova najčuvenija knjiga. Meni je draža „The Missionary Position – Mother Teresa in Theory and Practise“ koju takođe, od sveg srca preporučujem za čitanje i u kojoj usputno, na nekoliko stranica, daje i kratku genezu građanskog rata u Bosni devedesetih, s kojom se načelno slažem.

U „Bog nije veliki“ piše – „Budući da se religija dokazala kao jedinstveno delikventna upravo na polju na kojem se moralni i etički autoritet može shvatiti kao univerzalan i apsolutan, mislim da imamo pravo da izvedemo barem tri zaključka. Prvo, religija i crkve su čovekov proizvod, i ta nepobitna činjenica isuviše je upadljiva da bi bila ignorisana. Drugo, etika i moralnost su potpuno nezavisne od vere i ne mogu iz nje biti izvedene. Treće, religija je – baš zato što tvrdi da za svoje običaje i verovanja ima opravdanje u božanskoj izuzetnosti – ne samo amoralna, već i nemoralna.“

9. Patrik Kondel

Jednom me je, neko od mojih čitalaca, nazvao srpskim Kondelom. Mislim da mi je to jedan od većih, ako ne i najveći, kompliment koji sam za svoje pisanje dobio. Kondel ne piše, on svoje klipove postuje na youtube. Neke od njih sam preveo i mogu se videti ovde. Živi dokaz koliko jedan čovek može da učini sam u buđenju svesti i odupiranju prečesto zlokobnom establišmentu.

10. Nadbiskup genocida“, „Bog je s nama“, „Okultni genocid – NDH 1941/45 (Marko Aurelio Riveli)

Ako sam u životu imao iskustvo koje bih bez preterivanja mogao da opišem kao traumatično, to je onda saznanje o srpskom holokaustu, tačnije o genocidu koji su nad Srbima počinili hrvatski nacisti. Prvi susret s tom temom bio je u sedmom razredu osnovne kad su nas odveli na izložbu fotografija iz Jasenovca i ostalih ustaških logora. Izleteo sam napolje posle dve ili tri fotografije, na ivici da se ispovraćam. U glavi mi je ostala neka mutna predstava o „okupatorima i njegovim domaćim saradnicima“.

Početkom devedesetih ponovo dolazim u dodir s ovom temom i s mukom i mnogo otpora (u početku sam jednostavno odbijao da poverujem u sve to) počinjem kroz nju da se probijam. Niko mi nije pomogao više od ovog italijanskog pisca, doktora političkih nauka, čija je glavna tema istraživanja genocid počinjen u NDH nad Srbima. Knjige koje je pisao, a koje dokazima upiru u Vatikan kao jednog od ključnih inspiratora pokolja nad Srbima, prvobitno nisu bile, zbog odbijanja i straha italijanskih izdavača, objavljene u Italiji već u Francuskoj. U Italiji su tek naknadno objavljene.

Ono što ove knjige čine posebno vrednim je to što se Riveli oslanja mahom na hrvatske, italijanske i nemačke izvore, što sužava, ako ne i sasvim ukida, prostor za bilo kakvu eventualnu manipulaciju dokazima.

Klica mog aktivnog antiteizma se, pored čisto intelektualne potrage motivisane radoznalošću o prirodi sveta, nalazi i u njegovim knjigama koje su mi pobudile odvratnost prema katoličanstvu, političkom Vatikanu i institucionalizovanoj religiji uopšte. Delove iz jedne od tih knjiga možete pročitati ovde (sa linkovima ka ostalim delovima na kraju teksta).

NAPOMENA: Knjige koje preporučujem prevedene su na srpski, osim: The End of Faith, Why I am not a Muslim, God Who Hates, Mother Teresa. Ko želi da ih pročita na engleskom u pdf formatu nek pošalje mail na alexandar.lambros@gmail.com i dobiće ih.

Želim ujedno i da se zahvalim svima onima koji me prate a posebno onima koji odvoje vreme da mi i napišu koji red hvale i podrške. Idemo na pola miliona poseta! HVALA!

 

Advertisements

Nema rasiste do liberalnog rasiste

1005922_10151662334109194_1023203201_nJedna od nekoliko izvesnih stvari u ovom životu je, da ukoliko kritikujete religiju posebnih potreba, nazivaće vas rasistom i to ljudi koji savršeno dobro znaju da to niste, ali ih nije briga. To su takozvani „naprednjaci“. „Naprednjak“ je ono što se desi kad liberal omane. Omanu toliko i budu toliko očajni da će pretpostaviti da ste vi rasista i da ako ne mogu to činjenično da potkrepe optužiće vas i za to da svoj rasizam maskirate tako što izbegavate da o njemu govorite. Voleo bih da se šalim. Verujte mi, ne šalim se.

Lično, ne marim da me ljudi čije mišljenje ne poštujem nazivaju raznim ružnim imenima ali za žrtve istinskog rasizma mora da je teško da gledaju kako se jedna tako važna reč kalja i obezvređuje na ovaj način ali, to je „naprednjački“. Sada to znamo. Savladali smo, i to na teži način. Znamo da „naprednjaci“ zauzimaju moralne visine gde cilj uvek opravdava sredstvo i, kao što nam neprestano pokazuju, bukvalno ne postoji dno do kog su spremni da potonu kako bi potvrdili svoju blagorodnu moralnu uzvišenost. Nijedna laž nije dovoljno velika, nijedna kleveta dovoljno nečuvena i, da nema duplih standarda, ne bi imali nikakvih standarda.

Tako da, kada nišane rečju „rasista“ na nas koji kritikujemo islam, znamo da nema nikakve svrhe preganjati se s njima oko definicija jer znamo da ih ni izdaleka ne zanima to da li je ta reč primerena ili ne, već samo za to da li će se prilepiti na onoga na koga je odapeta, i koliko će mu štete naneti. Vidite, u „naprednjačkim“ rukama reč rasista postala je verbalni ekvivalent hemijskog oružja ili dum-dum metka koja se koristi s prezrenjem, neproporcionalno, kao prvo sredstvo i bez trunčice opravdanja.

Da sumiram „naprednjačku“ poziciju (bez maloletničkih uvreda): „Sve religije imaju svoje fundamentaliste, i sve podjednako zaslužuju kritiku. Izdavajati samo islam je isto kao napadati sve muslimane, a to je rasizam. Da, znamo da islam tehnički nije rasa ali sam odlučio da verujem da se iza tvojih stavova krije mržnja prema ljudima tamne boje kože, za šta nemam dokaze, ali naslućujem to iz tvog tona zašta držim da je nekorisno a samim tim i rasistički u nameri, tako da ti jesi rasista i trebalo bi te uhapsiti …. bla, bla, bla … i tako u tom stilu.“

Meni se, međutim, čini, da ljudi koji neprestano bez ikakvog razloga pominju nečiju boju kože, kao što to opsesivno čine „naprednjaci“, su zapravo ti koji imaju problem sa njom. Oni svuda vide rasizam jer su sami prožeti njime. Patronizirajući rasizam nižih očekivanja od onih koji nisu beli je vrlo „naprednjački“ i on je, kako kakav mulj, prožeo sve pore zapadnog društva. Nemožete uzeti primerak „Guardian-a“ a da vam se ne zalepi na prste. I upravo ova vrsta rasizma islamu daje zeleno svetlo (a sa njim i mizoginiji, homofobiji i antisemitizmu koji islam nedvosmisleno zagovara) samo i isključivo zato što je to religija čiji su sledbenici mahom ljudi tamne boje kože. U tamnoj koži je sva razlika. „Naprednjaci“ osobu ocenjuju najpre po njenoj boji kože i upravo je tamna koža ta koja islamu, od strane rasista, daje propusnicu koju ne zaslužuje. Pogledajte kako se „naprednjački“ rasisti odnose prema mormonima, recimo, čija su verovanja podjednako sumanuta. Ali, njih će osuđivati i ismejavati na način na koji se nikad ne bi usudili da osuđuju i ismevaju muslimane, a jedini razlog je boja kože kao što to kod pravih rasista uvek i jeste.

Vidite, „naprednjaci“ zapravo neveruju da su nebelci jednaki s belcima, ili da su sposobni da budu jednaki sopstvenom zaslugom, već samo na način na koji je hendikepirani golfer jednak – veštački. Oni ovaj rasizam pravdaju istorijskim okolnostima koje više ne postoje, osuđujući na taj način nebelce da zauvek nosaju teret vrednosti prošlosti i da uvek moraju da kompenzuju boju svoje kože koju „naprednjaci“ vide kao ostatke nekakvog invaliditeta, zato što su rasisti.

Tradicionalno osećanje liberalne krivice je nešto sa čime smo svi upoznati, pa čak i kada se ne slažemo sa njom, možemo je razumeti, možemo je poštovati, kao deo paketa biti civilizovan. Ali „naprednjaci“ su ovo uzdigli na jedan potpuno novi stupanj, na gotovo verski stupanj otrovne samomržnje, ideološkog samobičevanja, do nivoa da biti rođen u Prvom svetu predstavlja neku vrstu Prvobitnog greha koji „naprednjaci“ sebi, niti bilo kome drugom, ne mogu nikada da oproste.

Za „naprednjački“ mozak mi smo na Zapadu svi imperijalistički ugnjetavači, bilo da to želimo ili ne, i sve što nije u redu sa svetom naša je krivica koja se sama po sebi podrazumeva. Tako da kada gomila histeričnih muslimana krene da divlja jer su odlučili da se uvrede nekom potpunom besmislicom, tipična „naprednjačka“ reakcija je da potraži izgovore kako bi izbegli da nasilnike drži odgovornim za svoje ponašanje i pronađu nekoga koga će okriviti i nazvati ga rasistom zbog toga što ih je isprovocirao. „Naprednjački“ novinari izginuše da objasne muslimanske zločine političkim i ekonomskim terminima pažljivo ignorišući otrovna religijska ubeđenja koja su do zločina i dovela, jer ta otrovna verovanja čine da tamnokošci izgledaju loše a to je užasno rasistički. Islamski terorista može stajati natopljen krvlju na sred ulice citirajući Kuran kao opravdanje za svoje nedelo ali „naprednjaci“ ga neće čuti jer su oni odlučili da je njegov pravi motiv neprijateljsko raspoloženje prema zapadnjačkom imperijalizmu što zapravo znači da je krivica opet na nama, hvala bogu. Inače bismo bili rasisti.

Patroniziranje ljudi tamne boje kože na ovakav način je sve o čemu se kod „naprednjaka“ radi. U tome je fundamentalna razlika između „naprednjaka“ i istinskog liberala. To je ono što vino pretvara u sirće. Uvek sam imao vremena za istinske liberale jer mi je jasno da ih pokreće smisao za pristojnost tako da još uvek mogu da ih poštujem čak i onda kada se ne slažem sa njima. Ali kod „naprednjačkog“ mentaliteta nema ničeg ni pristojnog ni liberalnog. On se pokazao do te mere iskvarenim i smrdljivim i nečasnim da u onim retkim prilikama kada se uhvatim da se u nečemu slažem sa nekim od njih, osećaj je kao da se rukujem sa gubavcem. I toliko je prikladno da su ovi jadnici preuzeli vlasništvo nad rečju „rasista“, tj. nad onim što je od nje preostalo, jer nikome, ali nikome, ne stoji bolje nego njima.

original na engleskom: