Džihadistička pička

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nŽivim u jednom od verovatno najlepših gradova i delova Evrope. Nimalo slučajno, evropska aristokratija 19. veka izabrala ga je za svoje zimsko utočište u vreme kad je bronzani ten bio znak pripadništva nižoj radničkoj klasi a belilo lica statusni simbol. Od Londona do Sankt Petersburga, ovde su dolazile aristokratske porodice, sklapale poslove i dinastičke brakove između partija bridža, opere i šetnje promenadom uz more. Sve bitnije evropske krunisane glave imale su ovde i po okolini svoju rezidenciju. Za američke milionere ovaj deo Evrope i danas ima fetišistički značaj. O svemu tome svedoči neverovatno bogata arhitektura grada, nastala kao posledica takmičenja u raskoši i lepoti, koja ga i čini tako lepim. Prirodno, vek i kusur kasnije, to se odrazilo na cene nekretnina. Naći gajbu po meri (čitaj platežnoj moći) nas običnih smrtnika priličan je izazov. O kupovini nekretnine ili placa da i ne pričam. St Jean Cap Ferrat, poluostrvo između Nice i Monaka, pre samo 100 i kusur godina obraslo i zaraslo u šipražje i trnje a na koje su se čobani s okolnih brda spuštali da napasaju koze, sada je verovatno najskuplje građevinsko zemljište na svetu.

I kako nam se životni standard u međuvremenu povećao za toliko da bismo možda smeli sebi da dopustimo maštarenje o tri kvadrata više i kojem spratu niže (ili liftu) to smo nedavno krenuli da se raspitujemo ima li gde kakva slobodna a pristupačna gajbica. Pustili buvu i bacili pipke što bi se reklo. Naravno, čak i u Nici (kojoj je nadimak La Bella, a to je i naslov gradske himne s rečima na već skoro potpuno zaboravljenom provansalskom dijalektu) postoje delovi koje Francuzi eufemistički zovu „quartier chaud“ (vruć kvart), „quartier populaire“ (socijalni kvart u slobodnom prevodu) ili „quartier sensible“ (osetljiv kraj). Francuzi vole te jezičke tananosti, takva im je čitava kultura i književnost, vuku to još od Molijera, a verovatno i pre njega. U stanju su da umesto kurva kažu „devojka radosti“, recimo. Mada nisam neprijemčiv na tu vrstu delikatnosti, koja mi je iznad svega zabavna, karakteru mi više odgovara kroše i direkt u vugla. Ja bih, recimo, te „vruće“ i „osetljive“ delove grada jednostavno nazvao džihadističkim jazbinama ili islamističkim kenjarama. Jedan od takvih kvartova u Nici se zove „mali Grozni“. Pustite mašti na volju.

251873_485120524846713_227838926_nPisac u meni ne odoleva da preimenuje stvari i deli nadimke, kako ljudima tako i stvarima. Kad kažem „Al Kaida bulevar“, svi ovde znaju da mislim na aveniju Jean Medecin, popularnu trgovačku ulicu i niko me ne pita gde je to. Tako isto i za Boko Haram ulicu ili Al Kaida muzej koji je zapravo jedan giga mega hipermarket u kome se brda, talasi i planine sališta od baklave i humusa, ogrnuta u svoj raskoši zavesa sunitskih i šitskih krojeva i u beskonačnim nijansama crne, ljuljaju, gegaju i ko tankeri plove među beskrajnim redovima polica sa kojih skidaju pudinge u plastičnim čašicama da uporede koji je jeftiniji za cent ili dva (strašću koju ja ispoljavam samo u Luvru, otuda i nadimak), pre nego u troja kolica potrpaju količine koje bi podmirile dvonedeljne potrebe stanovništva Malavija. Znam, nedelikatan sam. Možda da me prijavite nekoj od ovih silnih organizacija za borbu protiv islamofobije u Francuskoj? Ili mi jednostavno popušite moj neobrezani kurac? Samo predlažem.

Naravno, cene nekretnine u Malom Groznom nisu iste ko cene na čuvenoj Promenade des Anglais, toliko čuvenoj da ima izgleda da je uvrste na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Ako niste ranije čuli za nju i njene art deco i belle epoque zgrade i hotele, mora da vam se provukla kroz uši makar 14. jula ove godine kada se jedan lečka radikalizovan tip zaleteo kamionom u gomilu okupljenoj da posmatra praznični vatromet, otvorivši pri tom prozorče da na nju i nasumice puca. Promenade des Anglais je svojevremeno bilo najšik šetalište Evrope, po kome su se, u najboljim šeširima, haljinama, cilindrima, dijamantima i svili „kruaze“ (mimoilazili, otuda i naziv čuvene Kruazete u susednom Kanu) aristokratija, ambiciozne kurtizane, bankari, umetnici, pisci, političari … Zapravo razlika u ceni je ko nebo i zemlja. Za sumu koju ja mogu da priuštim, u malom Groznom bih verovatno prilično ležerno mogao da se raspištoljim. Problem je jedino u tome što, uprkos dobrim vezama s gradom, blizini trgovina i drugih prednosti kojima agenti nekretnina pokušavaju da vas impresioniraju i ubede, ja bih u mali Grozni pristao da pređem jedino ako bih završio na ulici. Tako da se zasad prčim glumeći boemštinu u neposrednoj blizini nedostižne promenade.

Elem, dojaviše nam za jedan prilično zanimljiv i trenutno slobodan stančić. Muž ga video (da, da, muž, to je nama naša borba dala, eh moj siecle de lumiere!) kaže dobar je, da ga vidim i ja pa ako mi se svidi da se selimo. Za te pare, odličan. Za Nicu prilika samo takva. U kraju koji nije ni vruć ni osetljiv, u blizini svega, i trgovine i prevoza i plaže. Ok, uhvati me entuzijazam toliko da sam već u glavi počeo da organizujem pakovanje. Prođem jednom ulicom u kojoj je ta buduća gajba, čisto da osetim atmosferu, jer sam od onih kojima je atmosfera bitnija od blizine bakalnice. Fino, fino. Tu neke škole, mora da je jako živo tokom godine, a ja volim da čujem i osetim grad, simpatičan kraj skroz. Ne lezi vraže, nagna me neki đavo da prođem još jednom, ovog puta kasno uveče. Kad ono …

Ulaz pored kebab radnja koja beše zatvorena prvi put kad sam prolazio pa je nisam ni primetio. A ispred kebab radnje, na trotoaru, izbačenih pet plastičnih stolica i u njima petorica salafista. Šustikle na glavama, bradurine do pupka, mrki pogledi, i dronjave halje do članaka. Outfit upotpunjen papučama sa i bez belim čarapicama. Prođe mi jeza niz kičmu, stoje mi u uglu oka dok se pretvaram da posmatram zgradu. Krivim usta i cedim kroz zube mužu pored – „da li si ti jebeno normalan?“. Ne pita me na šta mislim, već mi odgovara „misliš?“

„Mislim! Jel treba svako veče kad prolazim da razmišljam dal je u tim garažama u kojima se okupljaju da jedni drugima prde i smrde u facu neki imam nagovorio jednu od ovih budala da pederima iz ulaza nabode nož u leđa u haustoru ne bi li gengbengovao 72 device pod palmama?!“

Moje podozrenje da za te pare gajba mora da ima neku falinku, pokazalo se kao tačno. Upravo su me mrko posmatrale ispod oka. Mislim, osećam da jesu, nisam se usuđivao da proverim il nazovem dobro veče.

945586_377929445661129_977546203_nŠustikla na glavi, brada do pupka i drljava halja je sve što mi je bilo potrebno da saznam o svojim mogućim budućim susedima, bez da razmenimo i reč. Ja sam, recimo, u stanju da na ulici pogodim ko je peder samo na osnovu toga kako je obučen. Štaviše, da vam preciziram kategoriju i podkategoriju njegovih eventualnih sklonosti i kinkinessa. Mogu da vam kažem ko kakvu muziku otprilike sluša, isto samo na osnovu izgleda. Ko ima a ko nema kintu. Ko je kurva, i to u rasponu od kamenjarka, preko soma evra za noć do Meljničenko ambiciozna. U restoranu dal je tip sa švalerkom ili ženom buržujkom bez dana radnog staža. Mogu da ocenim nivo estetske osvešćenosti i samopouzdanja. Kad vidim šesnaestogodišnjakinju utegnutu u roze sintetiku i s Vitonom koga je nabavila kod Kamerunca ilegalnog imigranta, otprilike znam koji su joj vetrovi u glavi. Takve stvari, ako me razumete. Što bi rekli modni blogeri, moda nije samo svući se ako je vruće i obući se ako je hladno. Ono što nosite je vaš statement. I ja sam vešt u tome da ih čitam. Sve zajedno sa tetovažama, šminkom, pirsinzima, nakitom, frizurom, noktima, tašnama, samo reci ….

Tako sam nepogrešivo siguran da šustikla na glavi, brada, halja i papuče, znači da sam hodajuća legitimna meta, i to dvostruka, trostruka čak. Kao kufir, tj nevernik, kao gej, kao bezbožnik … a evo upravo sam se setio i četvrtog razloga, jevrejskog simbola na lančiću oko vrata. Samo me ostaci republike, sve dronjaviji doduše, za sada koliko toliko štite, ali ko što nam večernji dnevnik bezmalo svakodnevno potvrđuje, ne treba tražiti đavola i čačkati mečku, a kamoli joj doći na rupu.

Tako da, evo da vam i to kažem, jer pišete da me pitate ovih dana, imam mišljenje i o odluci grada u kome živim i koga volim, da zabrani burkinije na plaži.

Stvar je jedino u tome kog Lambrosa pitate za izjavu. Jer nije isto.

Političar i cinik u meni kaže „Skandal! Islamofobija! Jadni francuski muslimani! Kakva multikulturna neosvešćenost!“ Jesu li levičarski govnari poput Bernar Anri Levija, Kušnera i ostalog ološa zvali na bomardovanje Srba zarad sekularne muslimanske Bosne koju preti da uništi srpski nacionalizam (sekularne muslimanske, what the fuck?! Sekularna je bila zahvaljujući Srbima, a ne uprkos njima). Jesu. E pa, evo vam sekularnog islama, uživajte. A samo da vam kažem žurka nije još ni počela.

Cinik u meni dalje kaže da je Francuska ekstremno netolerantno društvo. U suprotnom ovu sirotu umotanu ženu ne samo da ne bi uznemiravali na plaži, već bi se i sve Francuskinje okolo iz obzira prema njoj i njenoj kulturi takođe umotale, a vlasti bi plažu na promenadi podelili na nekoliko delova. Do Negreska za muslimane, od Negreska za kufire! Ali, Francuzi su fašisti.

Gledano iz ugla druge „kulture“, te u odnosu na koju smo tako žalosno fobični iako je ona toliko jebeno divna, ta je uznemiravana bula očigledno kurva. U islamističkim kenjarama kamenuje se za manje stvari, a kamoli za sedenje na plaži među muškarcima u gaćama, i to mokrim. Sami alah zna da je kurva koja zaslužuje da se utuče kamenjem i to da se otac i brat late za prvi sve urlajući kako je bog veliki. Treći neka baci gradonačelnik grada, u ime multikulturalizma, suživota i republikanskih vrednosti. Tako da držim da je francusko društvo neprimereno netolerantno inače bi postojao neki lokalni šerijatski sud i neki termin, makar jednom nedeljno, sve se može dogovoriti ako ima dobre volje, da se kamenovanje obavlja na glavnom gradskom trgu, kamenicama sa gradske plaže.

mhLambros humanista, kakav jeste (namerno izbegavam reč levičar, jer ako ste vi kojima je islam velika „kultura“ a burka izraz muslimanskog feminizma, levičari, meni je onda ta reč uvredljiva, iskren da budem) misli da ova tragikomična epizoda sa francuskih plaža sublimira sav neuspeh ideje multikulturalizma i demaskira akademsku laž o jednakosti svih kultura od kojih je ona zapadna tek samo jedna u spektru mnogih, ni po čemu superiornija od drugih, dok je golim okom vidljiva istina da iako nesavršena, daleko je superiornija u odnosu na sve ostale na planeti i to upravo zbog toga što je odbacila tiraniju boga i religije, obezbeđujući maksimalnu sreću za maksimalan broj ljudi. Da je epizoda ilustracija toga da tolerancija netolerancije nije tolerancija već kukavičluk, kako je to primetila iz islamskog kaveza izbegla i od tada životno ugrožena Ajan Hirsli Ali. Da je priča o integraciji, a vrlo je moguće (skoro sam siguran da je izvesno) da je burkača na plaži rođena Francuskinja a ne novopridošla izbeglica, veličanstveno promašena, te da jednom dostignut stepen sloboda i civilizacijskih standarda ne ostaje sam po sebi otporan na pritisak religijskog fašizma i agresivnog primitivizma.

I, kao što znam da s preciznošću profesionalnog profajlera pročitam statement raznih odevnih kombinacija, u stanju sam da pročitam i burka statement. Ako je cica na tankim dvanaesticima, raskopčanoj košulji i u miniću ono što biste nazvali dobrom čkapi, ukratko ona koja u Teheranu ili Rijadu ne bi preživela šetnju između dve bandere a da je ne rastrgnu zarasli pićkopaćenici i kozojepci, što vas tako jebeno multikulturne čini se uopšte da ne uzbuđuje, burkača je onda džihadistička pička. Opet sam nedelikatan? Napasete mi se muda.

10270726_874480279245391_3818719765120787626_nDžihadistička pička je osoba ženskog pola umotana u neproziran džak ili pokrivena neprozirnom zavesom, koja za cilj navodno ima da je poštedi objektivizacije i seksualizacije dok upravo taj sumanuti i degradirajući autfit vrišti da objavi da je osoba u njega umotana svedena upravo na to – svoj polni organ, dakle pičku. Sve što njena „kultura“ u njoj vidi je pička i sva njena vrednost počiva na njoj. Ona nema ličnost već pičku, i ona je njena suština. Ili je nevina ili je koka nosilja budućih džihadista osvajača neverničke i izopačene Evrope. Od prve menstruacije do menopauze. I to na račun poreskih obveznika koji rade i svojim znojem pune kase za socijalna izdavanja, kako bi džihadistička pička mogla u miru da štanca buduće naraštaje islamofašista. Jer džihadistička pička, da se ne lažemo, ne misli nikad da radi ili se bavi bilo čime smislenim, jer je naučena od malena da je samo jedna glupa pička, pa nema ni školu a i iskreno, ko bi je tako umotanu negde i zaposlio? Jel bi vi? A šta biste joj to dali da radi, evo živo me zanima?

I ko što sam u stanju da iznijansiram kinkiness stepen jednog geja na ulici, sve to samo na osnovu modnog statementa, ili nivo ambicija vlasnice jedne pičke koju ova doživljava kao legitiman kapital, u stanju sam da iznijansiram i burkače. Od gegavih nena u mantilima koje niko minimalno estetski osvešćen ne bi obukao ni za zaprašivanje zlatica a kamoli da u tome izađe među svet, a koje tegle džakove krompira koje potom gule negde u nekom ćošku jer tako je od boga i drže je na lancu od kad se rodila pa za drugo i ne zna, do pank rok džihadističke pičke kojoj marama dobro posluži da njome uz uvo pritisne ajfon, čedo kulture koju prezire i odbacuje, dok se saginje da nazuje rolere ili zapertla najke. Pank rok džihadistička pička je pička bez kapaciteta da postane bilo šta drugo sem pička, pa je spas našla u religijskom egzibicionizmu, starom i sigurnom utočištu priglupih, netalentovanih i deprimirajuće prosečnih. Tu negde između je i ova koju je francuska policija navodno maltretirala, nasukana ko arktički kit na obali Maldiva, onako zabrađena na plaži Mediterana punoj polunagih žena od kojih su sve ličnosti a samo ona jedna pička.

tumblr_lv9azwpxUy1qz6f9yo1_500Burka nije ni kostim ni nošnja već uniforma jedne totalitarne, fanatične i ubilačke ideologije. Baš kao i šustikla, brada i halja. SS uniforma islama. Ona objavljuje i demonstrira mržnju prema svim vrednostima za koje se mi Zapadnjaci zaklinjemo da su nam svete – slobodi, jednakosti, bratstvu, univerzalnom humanizmu. To je statement te odevne kombinacije koja, sasvim uzgred i čisto modno gledano, zrači svu mizeriju svojih kreatora i ideje iz koje je rođena.

 

 

 

 

 

La Peur

Le choc. La barbarie. L’horreur.

Ce sont quelques-uns des mots que j’ai entendu dire le plus souvent le jour passé. Vous savez, sans doute, à quel propos. De même que vous avez immédiatement appris qui sont les auteurs de la barbarie en question. Ah, attendez. Mais comment pourriez -vous pas le savoir ?!?! Ils ont crié « Allah est le plus grand !». Parfois il est foutrement difficile de rester politiquement correct, bien qu’on le veuille franchement. Par exemple, nous aurions pu passer encore quelques heures à tourner autour du pot avec les formulations « on ne sait pas encore qui sont les auteurs de cet acte odieux » ou « la police ne rejette pas la possibilité d’un acte terroriste » ou des merdes du genre, bien que nous ayons su d’emblée qui en étaient les auteurs. Que celui qui a douté un instant que ce fut l’œuvre de jaïnistes radicaux lève la main! Personne?

L’autre jour, quand un jeune homme mentalement « troublé » a fait foncer sa camionnette dans la foule du marché de Noël à Nantes, moi par exemple, j’ai tout de suite su qui il était. Même avant la police. J’ai crié à la télé « Ben voilà, vous voulez que je vous dise ?! Putains d’idiots ! »

Il s’est pourtant vite avéré que ce jeune homme était en effet musulman, mais souffrant de troubles psychiques. Donc, c’est ok. ça ne s’est pas passé parce qu’il était radical, mais parce qu’il était un peu dingue. On sait, d’ailleurs, par expérience que les gens souffrant de troubles psychiques ont parfois coutume de faire foncer leur camionnette dans les foules des marchés. Et tout ça parce que, si j’ai bien compris, il y a une nette démarcation entre la croyance en 72 vierges au paradis et un trouble psychique.

482339_159862804170441_1832616843_nMoi, je n’ai pas du tout été surpris par les événements d’hier à Paris. J’aurais bien voulu l’être, mais je ne l’étais pas. Qui plus est, je m’y attendais depuis quelques jours. Et je m’y attends pour les jours qui suivent. Si j’avais été choqué, ça aurait signifié que j’avais, d’une certaine manière, réussi à passer les dix dernières années le cerveau isolé dans une sorte de boîte qui ne laissait rien passer de la réalité visible du monde. Ou la tête dans le sable. Et cela aurait été une vraie prouesse car les musulmans, fondamentalistes, pour ne pas être politiquement insensible, ne font que répéter leurs desseins. Non seulement les répéter. Mais aussi en faire preuve. À partir du 11 septembre 2001 jusqu’à hier (nécessairement souligné parce que le nombre se multiple aussi vite que sur le compteur d’eau d’un immeuble à cinq étages, c’est-à-dire, maintenant, ce nombre est déjà plus grand qu’hier … et pas seulement qu’hier, mais aussi plus grand qu’au moment où vous avez commencé à lire ce texte !), il y a eu 24.795 attaques terroristes islamiques, et cela ne comprend que les attaques où il y a eu des victimes. Comment le compte de carnages systématiques et d’extermination de tous ceux qui sont non-musulmans dans le califat présent est-t-il fait, je n’en ai aucune idée. Il se peut qu’on n’en fasse même pas le compte, mais qu’on en englobe sous la culture et les coutumes locales. Car on me critique très souvent d’être de culture fasciste parce que, non seulement je ne comprends pas les coutumes islamiques, mais aussi je les désapprouve à haute voix. Si je comprends bien, corrigez-moi si je me trompe, ce qui n’est pas désirable pour vos filles, par exemple l’esclavage sexuel, cela est complètement acceptable pour les femmes de Yézidis au califat et cela est considéré comme la diversité multiculturelle.

Mon unique choc, c’est votre choc. Sérieusement, révélez-moi le secret de votre coma profond. Tenez, au fait, révélez-moi hypothétiquement, pour un brin de causette, ce qui devrait se passer pour que vous réussissiez à additionner 2+2 ? Car, visiblement, les décapitations, les exécutions massives, les exterminations, les 24.795 attaques, les viols, les mariages pédophiles forcés, les pendaisons, les fouettages, les lapidations, les salutations de manière nazie, je vais m’arrêter là, sinon je vais rester jusqu’à l’aube, tout cela ne laisse guère une impression sur vous. Et donc, je me demande, ce qui pourrait vous toucher aussi profondément pour que vous vous aperceviez en une soudaine révélation de ce qui est évident ?

Muslim protestersL’unique chose qui me choque plus que votre choc, c’est votre stupidité. Franchement j’ai la flemme de chercher une formulation plus diplomatique. Il n’y en a ni besoin ni raison, et, de plus, il ne reste plus de temps. Vous êtes simplement bêtes, échelle d’un politologue diplômé d’une telle université suédoise. Car vous pensez encore que « toutes les religions sont les mêmes et également intolérantes ». Également ? Vraiment ? Et moi, d’une certaine manière, je n’ai aucun dilemme sur laquelle de ces intolérances vous choisiriez si vous étiez obligé de choisir ? Autrement dit, je sais laquelle vous ne choisiriez pas. Si vous êtes femme, je n’hésite même pas un centième de seconde, aussi bien que vous n’hésiteriez pas non plus devant une horreur de choix. Si vous êtes homosexuel, non plus. Un athée. Un défenseur de la laïcité. Un juif. Si votre Q.I. est plus élevé que 16, et vous êtes, pendant les quelques dernières années au moins une fois, au moins par hasard, en zappant, tombé sur les actualités du Monde. Quand les analystes vous expliquent, après une vidéo qui montre les assassins qui crient « Allah est le plus grand » en tirant dans la tête du policier en plein jour au centre de Paris, que « cela n’a rien à voir avec l’islam » et vous n’y trouvez rien d’étrange, alors c’est bien, votre anesthésie dure encore.

À part d’être stupide, vous êtes aussi responsable du massacre de la liberté hier à Paris. Car il a eu lieu parce que quelqu’un l’a rendu possible, et c’est vous qui pensez que la liberté d’expression a une limite, que la liberté en général a une limite, et de plus qu’elle a le prix et qu’on peut la marchander, et vous vous êtes dépêchés de me nommer moi et les gens pareils à moi « autant agressifs et militants que ceux que je critique ». Alors que moi, je le fais avec un crayon, et pas avec une kalachnikov. De plus, il est complètement ironique qu’hier vous avez passé la journée à publier des photos de crayons brisés sur votre profil sur les réseaux sociaux. Je sais que tout ce que je dis peut difficilement vous toucher parce que votre tête est ou dans le sable ou dans votre cul, mais vous êtes plus coupables que les auteurs.

Le message des massacres d’hier (en plein jour, à Paris, ce qui n’est pas tout à fait la même chose que si s’était à Islamabad ou à Damas, car là-bas, c’est une coutume locale et on ne peut jamais savoir quand quelqu’un utilise les rebelles contre le régime, le régime contre les rebelles, les chiites conte les sunnites, les sunnites contre les chiites et qui sait qui encore contre qui et pourquoi… pour un baril de pétrole, un avancement vers la région caspienne, unz séparation de quelque chose, une vente des armes, une multitude de choses et combinaisons) est politique et symbolique. C’était le massacre du fondement de notre civilisation, ou simplement de la civilisation – de la liberté d’expression. C’est un acquis occidental et c’est grâce à elle que commence l’émancipation entière au monde. Et c’est le plus grand exploit de l’humanité dans toute son histoire – se moquer des autorités et réfléchir sur la religion de manière critique.

Ironiquement/symboliquement, cela est né justement en France. Les lumières, Voltaire, Diderot, Montesquieu… Ces noms, ça vous dit quelque chose ? « L’homme ne sera jamais libre jusqu’à ce que le dernier roi soit étranglé avec les entrailles du dernier prêtre. » (Diderot). Voilà les fondements de notre liberté.

« C’est l’Occident qui se suicide, la lumière est éteinte » a dit Houellebecq qu’on jugeait autrefois pour islamophobie et qui a publié hier en France, voilà le symbolisme de nouveau, son nouveau roman – Soumission – dont le thème est la prise de pouvoir en France par les musulmans. D’après le dicton, le malheur des uns fait le bonheur des autres, et il va vendre trois millions de copies. Cela peut vous paraître comme une science fiction heavy, mais ça ne l’est pas… Il n’y a même besoin d’aucune prévision. Toute la journée aujourd’hui je m’empêche de commenter sur les réseaux « je vous l’avais dit »… je suis mal à l’aise. Mais, voici, retenez cette date et ce que je vais vous dire – la terreur d’hier à Paris, cela va se passer de nouveau. Comment le sais-je ? De la même manière dont je savais que celle d’hier aurait lieu. Ils ne cessaient de l’annoncer.

Les rues des villes de France ont été pleines de monde hier, ce qui et beau et émouvant. Il y a partout des messages et des pancartes disant « On n’a pas peur ». Mensonge. Tout le monde a peur. La terreur est efficace.

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nÀ cause de la peur on a des sacs poubelle en plastic transparents dans les rues. À cause de la peur, les haut-parleurs dans le métro annoncent à intervalles réguliers que tout paquet et tout colis douteux et sans propriétaire sera détruit dans l’immédiat. En deux, parfois en trois langues. À cause de la peur on évite certains quartiers des villes européennes la nuit tombante. Et même de jour. Et même la police les évite. À cause de la peur on évite le regard de salafistes et de wahhabistes dans la rue parce que leur apparence crie le message « je te hais ». À cause de la peur on fait semblant que les burqas sont la diversité culturelle et pas un portait vivant de la misère humaine suprême. À cause de la peur vous m’envoyez des messages privés dans ma boîte de réception en disant que vous êtes inquiets pour moi. Pour cause de peur vous me soutenez dans des messages privés alors qu’on me menace publiquement dans des commentaires en-dessous de mes textes. Finalement, à cause de la peur on se tait auprès de nos collègues et voisins, parce qu’on ne sait jamais où et quand un islamo-gauchiste peut pousser le bouchon. C’est vrai, la droite se fortifie et en profite. Et Marine Le Pen passe au deuxième tour aux prochaines élections comme une lettre à la poste. Mais, ce n’est pas sa faute à elle. C’est aussi à cause de la peur.

Et tous ces bons musulmans, car vous avez toujours pour amis certains bons musulmans, ce qui veut dire, en suivant votre logique incontestable, que l’islam est bon… Ce sont eux qui ont vraiment peur. Une bouche d’égout de n’importe quel quartier de n’importe quelle grande ville européenne peut vous avaler en un clin d’œil. Et les premières victimes de l’islam sont en fait les musulmans. Regardez seulement toute cette misère du monde islamique. Si vous réussissez au moins un seul instant, au moins à propos d’un événement pareil, à sortir votre tête de votre cul.

traduction: Dušica Terzić

Republikanski mindfuck

1451970_662696020441874_1786773578_nOčekivano, kao posle svakog islamskog terorističkog čina (mogli bi zaista da prestanemo da se pravimo i stvari počnemo da zovemo pravim imenom – džihadističkog čina) stvari su došle na islamofobiju. Islamofobija je goruća tema evropskog društva, u svakom slučaju u Francuskoj i drugim zemljama s velikim procentom muslimanskog stanovništva. Ne islam, već islamofobija.

Francuske vlasti su razmestile nekih petnaestak hiljada specijalaca, što policije, što vojske, na „osetljiva“ mesta diljem francuske teritorije. A osetljiva mesta su sinagoge i košer radnje, kao i železničke stanice. Pomislio bi čovek da su francuske vlasti islamofobične! Kad, ono, međutim!

Da li francuske vlasti imaju strah od islama? Ako nemaju, zbog čega onda ovoliki raspored, skoro pa ratni, oružanih snaga? Ako imaju, da li je njihov strah racionalan ili iracionalan, tj. umišljen? Ako je iracionalan, znači da su francuske vlasti islamofobične. Ako je racionalan onda je „islamofobija“ sredstvo psihičkog državnog terorizma nad sopstvenim građanima.

Fobija je, po definiciji iracionalni strah od nečeg. Ako vrištite kad vidite pauka, onda patite od arahnofobije, iracionalnog straha od paukova. Pauk vas neće pojesti. Ako vas obliva znoj i hvata drhtavica od pomisli da prođete nekim velikim gradskim trgom punog sveta, onda patite od agorafobije. Veliki otvoreni prostor vam ne predstavlja nikakvu, ili potpuno zanemarljivu pretnju, jednom kad se o tome racionalno razmisli. Ako vas je strah liftova, onda ste klaustrofobični. S ovim saosećam, zbog čega se često penjem i po pet, šest spratova pešice. Ali je i dalje fobija i toga sam svestan. Ako se plašite islama i muslimana, da li biste taj strah umeli racionalno da obrazložite?

Ja bih mogao. I, evo, to ću i učiniti. Pre neki dan je u Egiptu mladić osuđen na tri godine zatvora jer je na društvenoj mreži napisao da je ateista. Diljem islamske ekumene, ateizam je kriminalno delo ponegde kažnjivo i smrću. Ja sam ateista. Isto pre neki dan neki saudijski bloger je javno išiban zbog bloga (u to vreme saudijski ambasador u Parizu šetao je s Francuzima u znak podrške slobodi izražavanja). Ja sam bloger. Strastveni sam blasfemičar. Za to je propisana smrtna kazna u većem delu islamskog sveta. I u neislamskom može da vas stigne metak, dakle, ni tu nismo sigurni. Spavam s muškarcima. Smrtna kazna opet. Imam bratanice i ni u ludilu ih ne bih pustio da hodaju same kroz izvesne četvrti ovde gde živim, ni danju, kamoli noću. A ne puštate ni vi svoje kćeri, jer se plašite da ne budu silovane. Imate li racionalnih osnova za taj strah? Policijska statistika kaže da imate. Dalje, želeo bih da moje devojčice steknu obrazovanje i budu samosvesna i u svemu s muškarcima ravnopravna bića u životu. Takvima se u islamskom svetu puca u glavu iz neposredne blizine. U školskom autobusu. Jedem slaninu za ramadan, a za to u pariskom metrou, svedoči mi francuska prijateljica, može da se dobije šamar. Pred punim vagonom putnika koji se prave da ništa ne vide i nabijaju glave u okovratnike i ajfone. (Tako da me ova demonstracija građanske hrabrosti u milionskom broju po francuskim ulicama nič ne impresionira).

Je li, dakle, moj strah od islama iracionalan (pa je u pitanju fobija) ili savršeno racionalan? Prosudite sami.

Zdrav razum, reklo bi se.

Ako je raspoređivanje hiljade specijalaca po Francuskoj potez zasnovan na racionalnim uvidima, onda je sveprisutna priča o islamofobiji sredstvo državnog terorizma s ciljem da se zdrav razum predstavi kao mentalni poremećaj a građani gurnu u psihozu griže savesti da su sami krivi za to što se na njih puca.

Na francuskoj TV sam video svedočenja učitelja i nastavnika koji su govorili o svom šoku kad su, povodom masakra u Parizu, čuli izjave odobravanja od nekih svojih učenika. Jedan je imao zamagljeno lice pred kamerom. Čega se plaši?

Gde su se radikalizovali ti školarci? U zatvor nisu još stigli, po netu verovatno guglaju gole ribe, sumnjam da posle škole čitaju muftijin sajt. Dakle, kod kuće. Eventualno s ocem na jutrenju u lokalnoj džamiji. Za neprestani nadzor jednog potencijalnog teroriste, objašnjeno nam je, potrebno je 20-ak operativaca. Ako biste baš da znate gde će i kad da kvrcne i udari. Jel i ovi što su nedavno udarili, bili su poznati policiji. A takvih je, prema procenama, ako lažu oni, lažem i ja, nekoliko hiljada. Reklo bi se mnogo za inače miroljubivu religiju. Koliko osoblja snage bezbednosti odvajaju, to me živo zanima, za nadzor fundamentalista pripadnika ostalih vera? Pošto čujem, ima ih u svakoj religiji. Ima. Al dal je nadzor fundamentalnog budiste zaista neophodan? Racionalno opravdan? Pa i fundamentalnog katolika. Na njih ionako odmah svi skoče, čim laprdnu nešto o abortusu i gej brakovima. Nije li to čista katolikofobija? Nekoliko hiljada puta 20, pa vi računajte. Gde da nađu tolike ljude? Što bi se reklo, ko će to da plati?

15.000 specijalaca, al islamofobija. Prijavite kofer bez vlasnika, al’ islamofobija. Izbegavajte izvesne četvrti grada, posebno ako ste žena, al’ islamofobija. Ne jedite sendvič u metrou za vreme ramadana, al’ islamofobija. Kad vidiš salafistu (posebno više njih odjednom) pređi ulicu, al’ islamofobija. (Uzgred, to nisu nošnje, već uniforme. Baš kao i burke. Islamske SS. Multikulturalnost, masni đoka.) 85% najtraženijih kriminalaca na sajtu francuske nacionalne policije su muslimani, u zemlji gde ih je manje od 10% ukupnog stanovništva, al’ islamofobija.

601338_482701885090251_1573793587_nOvih dana je širom Francuske stradalo preko 50 garaža, hala i skladišta, u kojima se muslimani okupljaju da s dupetima u vazduhu propovedaju slobodu, bratstvo i jednakost. U neke prozore je pucano, neki su razbijeni kamenicama, neke su ižvrljane islamofobičnim grafitima, pred nekima su osvanule svinjske glave. O tome smo slušali i gledali beskrajne reportaže. Da je nedavni masakr u Nigeriji dobio barem hiljaditi deo tog medijskog prostora! Ali nije. Masakr dve hiljade ljudi od strane islamista bi moglo da rasplamsa islamofobiju, and we don’t want that. I ne pravdam napade na džihadističke garaže, koji su i dalje blaži oblik huliganizma u odnosu na radost alžirskih navijača pre nekoliko meseci kad su pobedili u fudbalu na mundijalu.

Ali, šta ćemo sa svim tim silnim peace loving muslimanima, koji se stigmatizuju našom islamofobijom?!?! E tu je catch. I ti silni peace loving muslimani su, naime, isto islamofobični. I to iz istih razloga iz kojih i vi. Pa ćute i nigde ih nema. Gde su masovni protesti muslimana zbog toga što im je religiju navodno otela šačica navodno nekih ludaka koji nemaju blage veze s njihovom miroljubivom verom? (Gde baš nju?)

U svakom zlu malo dobra, vele … pa eto, islamofobija mi je postala brzinski test za detekciju idiota. Kao „evolucija je samo teorija“ i „Madonna ne ume da peva“ …

„Ali, znaš, islamofobija …“. Idiot. X.

 

 

 

 

 

Islamska deca cveća

58790_447745681966274_1091536242_nDakle, drama oko ubistva novinara u Parizu i kriza talaca koja je potom usledila je završena. Republika je jasno pokazala svoju odlučnost i rešenost da se obračuna sa teroristima. Pokrenute su sve moguće specijalne snage, preduzete sve moguće mere, naoružani komandosi vas prate i dok idete u H&M da pazarite džemper na rasprodaji. Mirno spavaj nano. Prosta istina je sledeća – da je republika zaista preduzela sve mere, do ovog masakra ne bi ni došlo.

Na TV smo čuli da su teroristi od ranije bili poznati službama bezbednosti i policiji. Toliko predvidljiva priča koju ste do sad čuli jedno bezbroj puta pa mi dozvolite da vam je ovde sazvaćem u jednoj rečenici – mladići ko i svi drugi, doduše ne baš neki đaci u školi, rep muzika i lepe cure iz kraja (geta), sitan kriminal tipa duvka na ćošku i neka preprodaja, i onda bum …. radikalizacija. Imam iz istog kraja ih uzima pod svoje (il krimos iz zatvora u koji su dospeli zbog krađe automobila), sledi puštanje brada, odlazak u Siriju/Jemen/Irak (dopisati ovde neku od tih islamskih pripizdina) slikanje po internetu s noževima, mačevima, crnim zastavama, statusi o mučeništvu i umiranju za islam itd …. Na TV obavezno požure da nas uvere kako je država za sve ovo znala, pratila, zapisivala u dnevnik potencijalnih terorista itd. Pa zašto je onda dozvolila da se masakr dogodi? Odgovor je jednostavniji nego što se na prvi pogled čini. Jednostavno nije mogla ni da zna ni da predvidi u kom trenutku i gde će ovi da kvrcnu i udare. Dakle, to nije pravo pitanje, pravo pitanje je zašto je republika sa čijim se svim vrednostima (sažetim u čuvenu krilaticu Liberté, Égalité, Fraternité) islamska idologija kosi (jer ne samo da ne propoveda ni slobodu, ni bratstvo ni jednakost, već upravo sve suprotno od toga), dozvolila da te mreže neometano deluju i šire se?

Nije potrebna nikakva pamet ni diploma politikologa da se zaključi kako će se ovakvi napadi ponoviti. Možda ne sa tako pažljivo odabranim ciljem kako bi se proturila politička poruka – redakcija novina koja je insistirala na političkoj nekorektnosti, ali sigurno hoće. Što je najcrnje u čitavoj situaciji, svi su potencijalna meta. Prednost imaju Jevreji, tačno je, ali suštinski meta su svi koji koriste metro i idu u supermarket.

Postoji problem, a kao i kod svakog problema početak rešenja je njegova precizna dijagnostika. Da li se u tome slažemo? Da li smo onda, precizno dijagnostikovali problem s terorizmom? Ja sam hteo da ovde napišem islamski terorizam, ali nisam, ne samo što bi u političkim prilikama današnjice to moglo da zazvuči kao pleonazam, već zato što na televiziji ne prestaju da ponavljaju da ne samo da je terorizam prosto terorizam i nema ideološki ili verski predznak, već i da ovaj masakr koji se u Parizu dogodio nema nikakve veze sa islamom.

Ubice su uzvikivale „Alah je veliki“ i „Osvetili smo proroka“ pre nego što su policajcu na pločniku u sred bela dana u sred Pariza ispalili metak u glavu, ali to nema veze s islamom. Sa čim još islam nema veze? Naime, sa islamistima. I to sam imao prilike da saznam ovih dana, jer su to neprestano ponavljali na TV. To me, priznajem, jako zbunjuje i evo uporno pokušavam da dokučim gde tačno grešim u logici. Jer sam do sad bio ubeđen da nacisti imaju veze s nacizmom, hrišćani s hrišćanstvom a komunisti s komunizmom.

Recimo, ima li Vatikan veze s katoličanstvom? Ili Kuba s komunizmom? Ili Amerika s liberalnim kapitalizmom? Kako onda to da Kalifat na Bliskom istoku ne samo da nema veze, nego nema nikakve veze s islamom?

Šta sam još saznao? Saznao sam da postoje hipi i radikalna verzija islama. Da postoje džamije i radikalne džamije. Pa tako ako pohađate te radikalne, postoji velika verovatnoća da ćete postati masovni ubica. A ako zalazite u ove prave, onda ste praktično dete cveća jer, naime, i to sam saznao, islam je religija mira, tolerancije i ljubavi.

941428_562107030479007_1989374714_nS vremena na vreme, obično posle ovakvog nekog masakra (predvidivo ko filmovi iz serijala Superman i Star Wars za Novu godinu) osvane i snimak koje su tajne službe tajno usnimile u tim radikalnim džamijama. Krv u žilama da ti se sledi. Da sam ja taj što je prošvercovao kameru, premro bih od straha. Uzgred, hipi ili radikalna, ako niste musliman džamiju drugačije ne možete ni videti nego ovako sa tajnog snimka. Jer, ako niste musliman onda ste kafir (nevernik, nemusliman). To je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska. Dakle, taj nacoški trip. Tako da, turističko razgledanje islamskih bogomolja, onako kako ste navikli da se švrćkate evropskim katedralama aparata uperenih u vitraže i prelomljene lukove, bojim se da ne dolazi u obzir. Nije da je neka šteta. Uglavnom nema šta ni da se vidi, sem redova smrdljivih cipela i naguženih guzica.

Nego, ne znam za vas, ali meni i ovde logika užasno zapinje. Ako su te hipi džamije, one u kojima se propoveda ljubav, univerzalno bratstvo i tolerancija, one prave (uzgred, ja bih žarko želeo da vidim tajni snimak iz takve jedne džamije!) kako onda radikalizacija ode u smeru džamija bombi, mačeta i kalašnjikova? Po logici stvari, zar te radikalne ne bi trebalo da budu još više hipi, od ovih predpostavljano „pravih“ u kojima se propoveda taj mitski hipi islam? Fundamentalizacija, ako dobro kontam stvari, ide u pravcu strožeg držanja FUNDAMENATA religije. Kako onda od miroljubivih fundamenata islama postanete masovni ubica?

564648_352210144873879_1227558061_nŠta sam još saznao? Saznao sam da „ogromna većina muslimana oštro osuđuje ovaj zločin“! Oštro? Ne zamerite mi, ali moji parametri oštrine su upravo oni koji su sami muslimani postavili svaki put kad izađu na ulicu da osuđuju karikature što se obično završi nekim paljenjem dal parkinga, dal ambasada, ili kad izađu da protestvuju protiv Izraela, kada se za tu priliku obično mobilišu specijalne policijske snage. Tako da ono malo mlakih transparenata i neubedljivih poruka o miru isceđenih od zabrađenih žena s pijace u Marseju zaista ne računam ni u šta. Ah, bilo je, naravno, i protesta od strane zvaničnih autoriteta. Jedan od tih hipi francuskih imama se, verovatno potpuno nesvesan težine izrečenog, izlanuo da godinama živi pod redovnim nadzorom četiri državna agenta. Reklo bi se da je jaz između tog mitskog hipi islama i radikalne verzije istog, kosmički.

Jedan od imama je besramno direkt u kameru izdeklamovao kuranski stih 5:32 koji glasi – „ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva – kao da je svim ljudima život sačuvao“.

Divan stih! Zamislite da je ovo fundament islama i da se na osnovu njega radikalizujete!

Međutim, sledeći stih, bukvalno stih iza, dakle 5:33 glasi – “kazna za one koji protiv Alaha i Poslanika Njegova vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odsijeku ili da se iz zemlje prognaju.“

Ja dozvoljavam da to obični muslimani, ne znaju, ko što ni većina hrišćana predstavu nema šta u Bibliji piše, al da to ne zna imam, teško! Dakle, ne samo licemerstvo i laž na delu, već licemerstvo i laž na delu u skladu sa islamskom doktrinom takije. Reč je o učenju da je muslimanu laganje dozvoljeno u izvesnim situacijama. Mir u kući, i šire, mir u muslimanskoj zajednici, užoj ili široj, spadaju u takve situacije. Na političkom planu, ovo učenje odnosi se na laganje u situacijama u kojima se procenjuje da je islam na neki način ugrožen.

Šta STVARNO piše u Kuranu (ne zaboravite da je to toliko sveta knjiga i da se u ogromnom delu islamskog sveta uzima za doslovnu reč božiju i da vas bilo kakvo njeno skrnavljanje, može koštati glave)? Ne bejah lenj, pa evo vam napravih kraći izbor:

Mi vas odbacujemo. Neprijateljstvo i mržnja među nama je nastanjena, sem ako ne verujete jedino u Alaha“ (60:5)

Nevernici su drvo za potpalu u paklu“ (72:15)

Oni koji ne vjeruju (u islam i proroka) oni su najgora stvorenja“ (Kuran 98:6).

Nije na verovesniku da drži zatvorenike rata i oslobađa ih za otkup dok ne počini veliki pokolj među neprijateljima. Vi želite blaga ovoga sveta (tj. novac od otkupa) ali Alah vam želi raj“. (Ovaj stih može da vas prevari, zvuči skoro pa kao ukidanje ropstva. Original, zapravo, glasi ovako – „Nije na verovesniku da drži zatvorenike rata i oslobađa ih za otkup dok ne počini veliki pokolj među neprijateljima. Vi želite blaga ovoga sveta (tj. novac od otkupa) ali Alah vam želi raj“.)

– „Neka vjernici ne uzimaju za prijatelje nevjernike kad ima vjernika; a onoga ko to čini – Alah neće štititi.“ (3:28)

O vjernici, ne uzimajte za zaštitnike jevreje i kršćane! Oni su sami sebi zaštitnici! A njihov je onaj među vama koji ih za zaštitnike prihvati; Alah uistinu neće ukazati na Pravi put ljudima koji sami sebi nepravdu čine.“ (5:51)

– „Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i poslije, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtijevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Alah hoće, On bi im se osvetio, ali On želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti djela onih koji na Alahovu putu poginu“ (47:4)

Naređeno mi je da se borim s ljudima sve dok oni ne kažu ‘Niko se, sem Alaha, ne sme obožavati“. (Ovo kaže Muhamed u haditu, drugom svetu spisu islama)

Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Alahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga“ (3:169)

Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Alahovu putu bore imecima svojim i životima svojim. One koji se budu borili ulažući imetke svoje i živote svoje Alah će odlikovati čitavim stepenom nad onima koji se ne budu borili, i On svima obećava lijepu nagradu. Alah će borcima, a ne onima koji se ne bore, dati veliku nagradu“ (4:95).

Ovaj poslednji stih potpuno obesmišljava tumačenje da je džihad nekakva duhovna borba. Uzgred, oko 250 ajeta od ukupno 6.235 odnosi se na džihad.

Meni se čini da u odnosu na ove preporuke nikakva radikalizacija nije potrebna. Drugim rečima, termin „radikalni islam“ je pleonazam ko i „mala kućica“. Kako u odnosu na ovo izgleda radikalni musliman a kako umereni?

Jedan od dvojice braće je, kad je pre nekoliko godina bio uhapšen, za sudski zapisnik izjavio sledeće – „Rekao nam je (imam iz kraja) da u kuranu piše (a upravo ste videli i sami) da je dobro ubijati za islam i biti mučenik“. Na kraju balade tako je i završio – ubijajući za islam i kao islamski mučenik.

A onda je predsednik republike Oland izašao na TV da nam saopšti da drama kojoj smo proteklih dana intenzivno prisustvovali „n’a rien à voir avec l’islam“ (nema nikakve veze s islamom).

Na rien à voir avec l’islam je mantra koja se ovih dana do iznemoglosti vrtela po svim francuskim kanalima.

Muslim protestersProsto je nemoguće da su svi u strukturama vlasti, državne bezbednosti, tajnih službi, čega god, do te mere neobavešteni i glupi. Dakle, ova medijska operacija na mozgovima građana sasvim sigurno ima neki cilj i svrhu. Lično, ciljam na strah od nereda razmera koje nikakve specijalne snage i komandosi ne bi bili u stanju da kontrolišu. Vidite šta su samo njih dvojica uspeli da urade. U zemlji gde je 10% stanovništva muslimana koji „nemaju nikakve veze s islamom“ nije se zajebavati.

No, ključno pitanje ostaje, kako se odnositi prema ovom problemu koji je, jasno je ko dan, hroničan i navratiće se prvom sledećom prilikom. Ovako kako se trenutno tretira je isto ko da ebolu lečite čajem od kamilice.

Koliko smo blizu rešenju prosudite sami … u situaciji gde teroristički užasi imaju apsolutno baš svaku moguću vezu sa islamom, mi smo kod konstatacije da nemaju ama baš nikakvu vezu s njim.

601711_364000177054056_1727162988_nLong way ahead. U međuvremenu, ismevajmo ga besomučno. To je dobar početak. Dok im ne oslabi refleks na detonatoru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Ubice palestinske dece

320392_2256600627105_1611035098_2285669_1138500428_nPišu mi ljudi ovih dana da mi objasne kako sam pristrasan i navijački raspoložen i kako jednostrano sagledavam stvari. Ova prva dva je tačno, ali sam mislio da uopšte ne ostavljam mesta sumnji za koga navijam, pa mi nije jasno zašto ljudi gube vreme da mi saopšte očigledno.

Ja, naravno, navijam. Srčano. I mislim da imam odlične razloge za to i trudim se da ih ponavljam makar upola onoliko uporno koliko vi prosipate svoje islamolevičarske bljuvotine. Vodite, priznajem, al to je zato što je teško nadjebavati se sa mašinerijama kakve su CNN i BBC.

Ali je, još uvek, jedna strana u pravu. A to niste vi.

Navijam protiv Hamasa i ostalog islamofašističkog civilizacijskog otpada iz istih razloga potiv kojih sam i protiv nacizma. Evo pobrojao sam ih ovde

Da li je Izrael idealna država? Nije. Svašta joj fali (uzgred, kojoj to ne?). A zašto onda ne pišem o tome šta to fali Izraelu i Jevrejima? Kad sam već tako jebeno pametan. Pa zato što CEO jebeni poludeli svet piše o tome šta fali Izraelu a samo gerilci poput mene o tome šta fali islamu i budalama koje ga podržavaju. A fali mu zrno, atom civilizovanosti i najšireg pojma ljudskosti. A vama koji ga podržavate očigledno fali mozak, a najčešće mozak u paketu s mudima. Jer ste pizde koje podžavaju samo ono što je bezbedno, ono što je na TV sažvakano i zašta ne mora da se pokreće ni bulja iz fotelje a ni budi anestezirani mozak.

Izrael nije, ponavljam, nije idealna država. Ali, pazi sad. Izrael je, takav kakav je, mitska Atlatida za ceo taj talibanski mrak u sred koga isijava kao dijamant u blatu.

Da preletimo po bliskoistočnom regionu:

Liban: Proganjanje hrišćana, palestinski konc kampovi, Palestinci nemaju pravo na imovinu i privatni biznis i ne mogu biti lekari, inženjeri ili advokati. Homoseksualnost kažnjiva, internet i mediji delimično slobodni (ocena: PARTLY FREE, prema Fredoom House).

Sirija: Nema izbora, slobodu izražavanja, slobodu kretanja, diskriminacija protiv žena i brojnih verskih i etničkih grupa. U dve godine ubijeno je oko 150.000 Sirijaca. Internet i štampa neslobodni. (ocena: NOT FREE).

Saudijska Arabija: Rodni aparthejd. Samo 5% žena radi (što je najmanji procenat na planeti). Jedina zemlja na svetu gde je ženama zabranjeno da voze. Sve žene imaju muškog nadzornika (oca, brata, muža) bez koga im je kretanje zabranjeno. Ne mogu kod lekara bez odobrenja, niti smeju da se podvrgavaju lekarskim intervencijama bez odobrenja. Nemaju slobodu kretanja ni putovanja. Moraju biti potpuno pokrivene (smeju se videti samo oči i šake). Kamenovanje postoji kao zakonska kazna. Zabrana slobode veroispovesti. Nema slobode štampe, interneta i izražavanja. (ocena: NOT FREE)

Jemen: Diskriminacija žena. Svetski rekord u broju dečjih, pedofilnih brakova. Progon nemuslimana. Homoseksualnost kažnjiva (od javnog bičevanja do smrtne kazne).

Palestinske teritorije: Diskriminacija žena, diskriminacija hrišćana. Postojanje smrtne kazne. Homoseksualnost kriminalizovana (palestinski homoseksualci beže mahom u Izrael). Obaveza pokrivanja za žene. Prodaja imovine Jevrejima kažnjiva smrću. Sloboda štampe i interneta ne postoji. (ocena: NOT FREE)

Egipat: Proganjanje Kopta. Otvoreno antisemitski mediji. Progon novinara, diskriminacija žena. Palestinci ne mogu da rade, studiraju ili postanu egipatski državljani (što im je sve moguće u Izraelu). Štampa i internet neslobodni. (ocena: NOT FREE)

Jordan: Inače većinski palestinska zemlja sa Palestincima neproporcionalno reprezentovanim u parlamentu. Jevreji ne mogu imati državljanstvo. Mediji delimično slobodni. (ocena: PARTLY FREE).

ATT00064Iran: Smrtna kazna za preljubu. Nema slobode izražavanja, štampe ni kretanja. Svetski rekord po pogubljenu maloletnih prestupnika, ubijanje homoseksualaca, novinara, aktivista. Zakonom propisano mlaćenje žena zbog nenošenja vela. (ocena: NOT FREE)

Izrael: Jedina demokratija na Bliskom istoku. Sloboda izražavanja i sloboda medija. Zabrana verske diskriminacije (hrišćani i muslimani mogu glasati, biti birani, držati javne i vojne funkcije). Žene slobodne. (ocena: FREE)

Dakle, Izrael JEDINA slobodna zemlja na Bliskom istoku. A opet je nazivate aparthejd državom. Što ne samo da je laž, već je laž gebelsovskog formata. (Napomena: sve zapadnjačke feministkinje i LGBT aktiviste koji izginuše od vapaja za jadnim Palestincima treba slati na studijska putovanja, ne u Brisel i Skandinaviju, već u Gazu i Arabiju). Retardi jebeni.

I kao jedinu slobodnu zemlju, red je i da ga bojkotujete. Izraelske proizvode, fakultete i ostalo. Znate, ta akcija ima svoj naziv – Kristallnacht i vi niste prvi koji ste je se setili. Pre vas to su radili nemački nacisti. Da su ljudi tada bili glasni samo 5% ovoga što kose čupate i lice grebete nad Palestincima, holokaust se ne bi ni dogodio. Ali nisu. Zašto ne bojkotujete i svu izraelsku tehnologiju kad ste već kod bojkota? Pa da se tako brže sunovratite u varvarski sedmi vek čiju krvavu i divljačku ideologiju ovih dana tako zdušno podržavate?

Uzgred, broj Jevreja u svetu je nekih 14 miliona, što je oko 0.2% svetske populacije. Broj muslimana u svetu je preko milijardu i četiri stotine miliona, što je oko 21% svetske populacije. Jevreji (0.2% svetskog stanovništva) osvojili su 139 Nobelovih nagrada za nauku i književnost a svi muslimani sveta (21% svetskog stanovništva) četiri. Disproporcija je taman onolika koliko i vaš pristup događajima na Bliskom istoku, tj izraelsko-palestinskom sukobu. Jer kad biste te najstrože i najviše humanističke standarde koje ne prestajete da primenjujete na Izrael primenili u procentu 3 na Arape, čitav bi se svet preporodio. Ali ne primenjujete jer ste liberal rasisti koji Arape vide ko divljake nesposobne da dobace do elementarnih civilizacijskih normi poput one da se deca ne koriste ko topovsko meso, pa ih neprestano tetošite.

10270578_964530113573336_5617283393726855601_nPišu mi ljudi da sam pamfletista, jeftin agitator koji rafalno gađa cionističkim propagadnim parolama. No shit? To za razliku od vas koji imate nekakav jebeni diskurs. Wow, DISKURS. Čarobna formula da se bude levičar i nacista istovremeno, feminista i podržavalac kamenovanja žena, peder i propalestinski aktivista koji bi u Gazi bio obešen dok bi masa okolo skandirala allahu akhbar. Vama je to možda diskurs, meni je jebena šizofrenija.

E sad, dok je skroz tačno da navijam, čisto je proseravanje da jednostrano sagledavam stvari. Da nisam pažljivo sagledao stanje i s druge strane, verovatno ne bih nikada bio ni toliko glasno ZA Izrael. Toliko sam temeljno sagledavao da me nije mrzelo da zavirim ni u povelju Hamasa. A tamo piše ovo – „Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela“. Pa se dalje traži „oslobođenje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

Mnogo me zanima kako biste vi pregovarali s ovakvim hipicima?

Ali, deca, ali nevina palestinska deca?!

E vidite, tu opet do izražaja dolazi vaš nenadjebiv diskurs. Jer, ja dosta inače pišem o muslimanskoj deci. Pišem o pedofilnim prisilnim brakovima, ubistvima iz „časti“ (zbog stvari kakav je pogled u pravcu dečaka na ulici), obrezivanju devojčica, ispiranju mozgova dečacima po medresama i džihadističkim vojnim kampovima, nemanju prava a ni mogućnosti za obrazovanje, regrutovanju osmogodišnjaka za džihad, seksualnom ropstvu maloletnika širom islamske ekumene …. Al po vašem diskursu, ja sam fašista a ove pojave su multikultura.

Po mom, vi ste rasisti koji misle da postoje kulture u kojima deca zaslužuju da ih se ovako tretira. Gotovo sam siguran da za vašu sopstvenu sve ovo ne bi bilo prihvatljivo al je za male muslimane skroz ok.

ATT00088Palestinska deca JESU žrtve. Ali ne izraelske. Ona su žrtve mržnje svojih roditelja. Oni se od malena uče mržnji, tome da su Jevreji majmuni i svinje i da će ih Alah sve pobiti a da ako poginu ubijajući Jevreje, da je to najviše što u svom životu mogu da postignu i urade. Kad se palestinski mladić raznese bombom (uzgred, ni posle holokausta u kome je nestalo šest miliona Jevreja nijedan se Jevrejin nije razneo bombom među Nemcima) na izraelskoj pijaci ili autobusu, džamije u Gazi razglašavaju ne njegovu smrt, već venčanje s hurijama u raju. Eto, vi ste s ludacima tog reda veličina. U svim vremenima i civilizacijama muškarci su sklanjali nejač i žene pa onda ratovali. Samo islamofašisti izbacuju žene i decu kao mete raketama. Uzgred, zgrada puna raketa nije škola uprkos tome što takva tabla stoji na njoj, već skladište oružja i kao takva skroz legitimna meta raketiranja.

Magda i Jozef Gebels, te masovne ubice Jevreja, imali su više ljudskosti od Hamasa kada su svoju decu poslali u večan san pilulama u berlinskom bunkeru pri nezaustavivom napredovanju Rusa. Ma koliko očajan njihov čin bio, njime su, u krajnoj liniji, sklonili svoju decu od osvete pobedničkog neprijatelja. Hamas svoju istura da budu raketirana a pristup skloništima imaju samo džihadističke junačine.

I to nije tajna. Palestinci ne prestaju da ponavljaju koliko mrze Jevreje, ne prestaju da slave holokaust i priželjkuju novi, Hamas ne prestaje da ponavlja da ništa manje od uništenje Izraela ne dolazi u obzir, čak se i pozdravljaju nacističkim pozdravom … Nemci su krili svoje namere o ubijanju svih Jevreja, islamofašisti ne. Naprotiv, neprestano ih ponavljaju. Koju to drugu stranu vi uspevate da sagledate, nije mi jasno.

10445506_10152340392269482_3191079140175619291_nAli znam da ste vrlo konkretno vi saučesnici islamofašistima u ubijanju njihove dece.

 

 

 

 

 

 

 

Večita žrtva

25ztr9gNema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste.

Intervju koji se sa Nikolaiem Senelsom, danskim psihologom, obavio finski Homma Forum a na temu kulturnog obogaćivanja u Danskoj i drugim delovima Evrope.

 

 

Nikolai, daj nam kratku verziju svoje životne priče?

Rođen sam 1976. i rastao na danskom selu. Za vreme studija u Kopenhagenu radio sam kao socijalni radnik sa tinejdžerima. Takođe sam radio i kao poluprofesionalni rok muzičar nekoliko godina dok sam studirao psihologiju. Od početka karijere radim sa problematičnim tinejdžerima. Uvek mi je bilo lako da ih zavolim, povežem se sa njima i pomažem im. Razvio sam nove vrste terapija, posebno za muslimane, i moje su metode u pozitivnom svetlu pomenute u nekoliko profesionalnih časopisa, novina i na radiju.

Kada si počeo da se zanimaš za islam i problem integracije?

1451970_662696020441874_1786773578_nPre više od deset godina u Danskoj se odigrao jeziv slučaj. Četvorica muslimanskih mladića vukljali su za kosu mladu ženu niz glavnu trgovačku ulicu u Kopenhagenu (ulica Strøget) i pokušali da je siluju. Iako je vrištala i zapomagala, i bilo je savršeno jasno da nešto nije u redu, niko ništa nije učinio da to spreči. Zamislite samo: mlada žena koju vuku za kosu kroz najprometniju ulicu u Danskoj, s mnogo posmatrača, i niko da pokuša da to spreči. Ne pokušavati aktivno da se loše stvari spreče, čak i ako rizikujete da vas prijatelji, kolege i porodica kritikuju, ili da zaradite modricu na oku, verovatno je najgora stvar koju možete uraditi svom samopouzdanju, ličnoj etici i humanističkim vrednostima. Ako smo voljni da pomognemo samo kad to ne nosi nikakav rizik po nas, onda smo beskorisne kukavice. Danas ta pomoć često nije fizička – mada bi svi muškarci trebalo da nauče da se bore, bilo kroz borilačke veštine ili u vojsci – već intelektualna. Pisanje pisama novinama, blogova, izraziti iskreno ono što se misli kada je reč o islamu i imigraciji za vreme pauze za ručak na poslu, sve to pomaže. Biti pasivan dok se žene tretiraju loše a neuspela integracija preti da za sobom odnese naše kulturološke vrednosti i program socijalne zaštite, znači ne uspevati biti odgovaran kao ljudsko biće. Posebno bi muškarci morali veoma ozbiljno da shvate svoju ulogu zaštitnika žena.

Ukratko, kao i većina Danaca, i mene je zapanjila ova priča o silovanju. I njena brutalnost i činjenica da se nije našao niko da pomogne nesrećnoj ženi potpuno su me razorile. Pre ovog slučaja bio sam gluv za kritike islama i muslimanske imigracije ali sam od tada počeo pažljivije da slušam. U to vreme još sam uvek bio ubeđen da je uspešna integracija samo pitanje vremena i da je društvena nepravda glavni krivac za ove etničke napetosti. Takođe sam bio vrlo nervozan zbog kritika koje bih dobijao kada bih izražavao svoju zabrinutost. Stvari su danas drugačije: ne glasam više za socijaldemokrate, niti me više zanima šta ljudi misle o onome šta ja mislim o muslimanskoj kulturi. Takođe, više nisam pasivan – osećam odgovornost da branim potlačene muslimanke, našu slobodu i da ljudima pokažem da možemo da kažemo otvoreno šta mislimo o islamu i muslimanskoj imigraciji.

Uzgred, ispostavilo se da su trojica od ove četvorice muslimanskih mladića bili zatvoreni na izvesno vreme u instituciji u kojoj sam u to vreme radio. Zbunjeni, nesigurni mladići sa tipičnim muslimanskim šovinističkim ponašanjem i jako izraženim mentalitetom žrtve, bez ikakvih pravih vrednosti u životu sem da se dobije što je više moguće sa što manje napora moguće.

Ispričaj nam o svom sukobu sa gradskim vlastima Kopenhagena.

16614_421631977907966_693548813_nPošto sam nekoliko godina proveo radeći kako sa danskom tako i sa muslimanskom decom i tinejdžerima, postalo mi je savršeno jasno da postoje izvesne vrlo duboke psihološke razlike između ove dve kulture. Te razlike su, bez sumnje, toliko duboke da muslimani moraju napustiti mnoge svoje suštinske vrednosti ako žele da se integrišu u naša društva i osećaju se Dancem, Fincem, Nemcem itd.

Kao psiholog s posebnim uvidom u probleme kriminaliteta kod stranaca, gradonačelnik Kopenhagena me je pozvao da uzmem učešća na konferenciji gradske skupštine posvećenoj problemu integracije. Raspravljalo se o strancima kriminalcima, strancima i integraciji, strancima i teroru, strancima i paralelnim društvenim strukturama itd. Iritirao me je način na koji se diskusija odvijala jer su svi generalizovali, trpajući sve strance u isti koš, kao da svi oni dolaze iz iste kulture. Izneo sam mišljenje da su problematični stranci oni sa muslimanskim korenima i da bi trebalo da raspravljamo o značenju kulture u pokušajima da pronađemo uzroke problema i rešenja za njih. Ovo je bilo previše, kako za gradonačelnika tako i za učesnike konferencije. Druga stvar o kojoj se na konferenciji raspravljalo bila je da bi tim stranim kriminalcima trebalo pomoći da pronađu mir u životu tako što ćemo ih ohrabriti da budu religiozniji. Tu sam gradonačelnika i učesnike podsetio na mnoge stihove Kurana koji muslimane zapravo obavezuju na kriminalno ponašanje, kao i na to da je nekoliko džamija u Kopenhagenu poznato po svom ekstremizmu. I opet je to što sam izneo bilo više nego što su političari mogli da svare.

Kasnije sam raspravljao s gradonačelnikom Kopenhagena na svom blogu „Kulturološka pukotina“ na stranici lista Jyllands-Posten. U raspravu sam se upustio jer je obećao da pokrije troškove muslimanskih verskih praznika ukoliko mu muslimani pomognu da bude ponovo izabran na izborima 17. novembra (intervju je rađen u januaru 2010, izbori koje pominje održani su krajem 2005). Uzgred, nije prošao na izborima. Novi gradonačelnik, Klaus Bondam, je još gori izbor, pošto je homoseksualac koji se povremeno šminka, pretpostavljam da će imati problema u odnosima sa muslimanskom zajednicom.

Zbog čega je tako teško razgovarati sa muslimanima o visokoj stopi kriminaliteta i problemima integracije?

546190_466601340031965_153786011313501_1701616_916544677_nRazlog leži u kulturološkoj psihologiji. U muslimanskoj kulturi životi ljudi kontrolisani su spoljnim faktorima – islamom, Alahom, imamom, ocem, kulturološkim normama i tradicijama, društvom i, kada naiđu na probleme, posebno nemuslimanima i nemuslimanskim vlastima. U zapadnoj kulturi, skoro potpuno je drugačije. Ovde sebe doživljavamo kao odgovorne za sopstvene živote. Motivaciju, svetonazor, način razmišljanja, komunikacije i delovanja, vidimo kao najvažnije činioce koji odlučuju o našim životima. Zbog toga imamo tako mnogo psihologa i terapeuta, veliki broj društvenih nauka, na tone knjiga na temu samopomoći itd, što je sve usmereno na naš unutrašnji život i shvatanje da mi sami stvaramo i menjamo sopstvene živote. Toga nema u muslimanskoj kulturi. Ako kao musliman imate problem, niste vaspitavani da mislite – „šta činim kako ne valja pošto uvek završim u nevolji?“. U muslimanskoj kulturi se gleda spolja – „Ko mi je ovo uradio?“

S ovakvim načinom razmišljanja sebe uvek doživljavate kao žrtvu a nekoga ili nešto spolja kao uzrok vaših problema. Bernard Levis, čuveni profesor islamske istorije, posmatrao je iste kulturološke razlike. Njegovim rečima, zapadnjaci se pitaju „Gde sam pogrešio?“ a muslimani „Ko mi je ovo uradio?“.

Zbog toga mnogi muslimani ne smatraju da su oni ti koji stvaraju problem. I razgovarati o problemima s nekim ko misli da je sve krivica nekog drugog, nije uopšte lako.

Da li je vaspitanje u bilo kakvoj vezi sa kriminalnim ponašanjem?

601338_482701885090251_1573793587_nVaspitanje je u svakoj mogućoj vezi sa kriminalnim ponašanjem. Dobro vaspitani ljudi uopšteno imaju dobro samopouzdanje, uglavnom dobro raspoloženje i konstruktivan način za rešavanje problema. I lako im je da vole i da budu od koristi sebi i drugima.

Kao profesionalni psiholog s ikustvom upravo na ovom polju, mogu reći da većina kriminalaca pati od mnogo besa, nesigurnosti i umanjene empatije. Važno pitanje je – zašto je tako mnogo muslimana odgajano na način koji od njih kasnije stvara kriminalce?

Dozvolite mi da na ovo pitanje odgovorim jednim poređenjem. Neke porodice su zdrave za decu da u njima rastu. Razvijaju smisao odgovornosti, empatiju i uče da su destruktivne emocije kakve su bes, ljubomora, osvetoljubivost itd, negativne i moraju se kontrolisati i s njima izlaziti na kraj. Neke porodice su nezdrave za decu da u njima rastu. Ona postaju nefleksibilna i nesposobna da se prilagode društvenim pravilima, postaju nezainteresovana i za sebe i za druge itd. Na taj način sve porodice imaju sopstvenu kulturu, sopstvenu emocionalnu i kulturološku atmosferu koja oblikuje osobe koje u njoj rastu. Baš kao što porodice imaju različitu kulturu koja može biti zdrava ili nezdrava za ljudski razvoj, tako isto i čitave kulture.

Nema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste. Njeno divljenje prema besu, podjarmljivanju ženskih kvaliteta (u psihologiji poznatih kao femina), veoma nestabilan odnos prema časti, mentalitet žrtve i nedostatak usredsređenosti na lično promišljanje veze između sopstvenog ponašanja i problema koji iz njega proističu, veoma lako stvaraju nezrele i nasilne osobe niskog stepena samopouzdanja.

Da li se tvoja zapažanja vide kao politička umesto kao zapažanja profesionalnog psihologa?

15952Naravno, ja kao i moja knjiga, smo kritikovani. Kao što vidite, ja govorim vrlo otvoreno. Ali oni koji me kritikuju ili nemaju profesionalnog isksutva u radu s muslimanima ili su sami muslimani. Kada držim predavanja za školske nastavnike i socijalne radnike u školama s velikim brojem muslimana, oni se svi slože sa mnom. U tim prilikama uopšte se ne postavlja pitanje jesam li ja u pravi ili ne – jer oni imaju potpuno ista zapažanja kao i ja. Na tim predavanjima idemo direktno na rešenja. Danski časopis za profesionalne psihologe PsykologNyt objavio je kritiku moje knjige koja je bila vrlo pozitivna. Ocenili su je kao „provokativno, otrežnjavajuće i ubedljivo štivo, utemeljeno na mnogo primera iz prakse“. Nekoliko nacionalnih novina takođe je pozitivno pisalo o knjizi i čak je naš najpoznatiji muslimanski političar, Naser Khader,  koji je i sam napisao knjigu o muslimanskoj kulturi, imao reči pohvale. Napisao je da je „profesionalna ekspertiza Nikolaia Sennelsa izuzetna a izneti primeri knjigu čine nezaobilaznim štivom za sve nastavnike i socijalne radnike“.Oni koji imaju iskustva s muslimanima, vide me kao iskusnog profesionalnog psihologa.

Zašto izostaje reakcija medija i akademika? Da li je to zbog toga što bi novinari i akademici koji su toliko uložili u popuštanje muslimanima, rizikovali svoje karijere? Na kraju krajeva, ako se vratimo na asimilaciju, mnogo ljudi u medijima i na univerzitetima sa multikulturološkim karijerama bilo bi suočeno sa ličnom propašću.

Vladajuće uverenje u akademskim krugovima je da sistem uzroka i posledice kod muslimana ne funkcioniše. Kad kažem uzrok i posledica, mislim na to da ljudi sami oblikuju svoje živote. U akademskim krugovima se uči da je sudbina siromašnih i antisocijalnih ljudi u rukama nas ostalih. Ali savršeno je jasno da muslimani sami stvaraju svoje probleme tako što se ne integrišu, ne uče danski, ne obrazuju svoju decu, ne dozvoljavaju svojim ženama osnovna ljudska prava, ne rade, ne otvaraju se prema zapadnoj kulturi itd. Posebno je njihova opresija ženskih kvaliteta veoma štetna, kako za same žene, tako i za muškarce, decu, i za njihovu sposobnost da grade otvorena, slobodna, demokratska i humanistička društva. Jedini slučaj kad sistem uzroka i posledica, prema akademicima, deluje je onda kada su bogati depresivni ili neuspešni: to je onda njihova sopstvena greška. Besmileno. Ako nismo spremni da ljudima ukažemo na njihov udeo u problemima koje imaju, kako ćemo im onda ukazati na rešenja?

Čini se da se Britanija i Švedska uzajamno takmiče ko će biti evrospki lider u skrivanju problema pod tepih. Danska se ponekad vidi ka najotvorenija za slobodno raspravljanje, ali taj imidž Danske možda i nije baš najtačniji.

480938_520463067976074_986643085_nDanska je svetski poznata po otvorenošću u raspravama koje se tiču islama i muslimanske imigracije. I svakako da zaslužujemo pažnju. Naše su novine pune pisama čitalaca koji kritikuju islam. To je jednostavno deo danske kulture, da se otvoreno razgovara i ismeva svako ko besni i pogubi živce kada mu se upućuje kritika. Naravno, ima ljudi koji ne shvataju kakvu opasnost predstavljaju islam i etničke napetosti kao rezultat neuspele muslimanske integracije. Nema sumnje da će novine ekstremne levice, kakva je Politiken izgubiti čitaoce a samim tim i prihode, ako počnu da probleme tretiraju na realniji način. Ali oni već gube čitaoce a dve političke stranke, Enhedslisten i De Radikale Venstre, na putu su da izgube mesta u skupštini. Obični građani odlično vide šta se dešava. Oni se susreću s agresivnim muslimanima po diskotekama, u školama njihove dece, metrou itd. Najvažnije je da ljudi o tome razgovaraju. Svaka osoba koja pomene makar delić svoje zabrinutosti po pitanju muslimanske imigracije, na poslu primera radi, pomaže barem nekoliko svojih kolega da razmisle i slobodnije progovore o toj temi na poslu, porodičnim ručkovima i slično.

Kad bi bio u situaciji da odlučuješ, šta bi bila najvažnija promena u pogledu rešavanja problema s muslimanskim imigrantima?

Pozivanje ljudi iz potpuno drugačije kulture da žive u našim zemljama je najveći društveni eksperiment u istoriji ljudskog roda i očigledno je da ne ide kako treba. Praviti duboke demografske promene čitavog kontinenta je veoma opasno. Imigranti koji ne žele da se integrišu, što će reći prihvate našu kulturu i usvoje je postajući zapadnjaci, ne bi trebalo da budu ovde. Moramo pronaći mesta na planeti gde bi takvi ljudi mogli da žive bez pritiska integracije i gde njihovo okruženje ne trpi zbog njihovog antisocijalnog ponašanja, verskog fanatizma i nedoprinošenja ekonomiji.

Na internet forumima po kojima se kritički osvrće na problem imigracije, udovoljavanje muslimanima vidi se kao savršeno pogrešna politika. Posebno Danci i Šveđani koji su živeli u četvrtima s dosta muslimana tvrde da ustupci kod muslimana samo izazivaju nove zahteve. Može li biti da ovi ustupci imaju nekog efekta  na kriminalitet? Jesu li svi ustupci loši ili ima i dobrih primera?

946275_413433382088371_1360598731_nNema sumnje da udovoljavanje čini da se muslimani osećaju jačim i kako su u pravu. Takođe, u njihovim očima, ono čini da mi delujemo kao slabići. Njihov mentalitet žrtve potpuno podivlja svaki put kad oni koji im udovoljavaju progovore. Vidite, udovoljavanje je zapadnjačka tradicija. Ako učinimo kompromis ili smo fini prema nekome, mi očekujemo da taj neko bude zahvalan i učini šta može sa svoje strane da se problem razreši. Muslimani drugačije razmišljaju. U njihovoj kulturi pas koji najglasnije laje postaje šef.

U našoj kulturi se smatra da samo mali psi laju, veliki to ne moraju jer su veliki i rade šta hoće. Kada laju mi mislimo kako su nezreli i da im je potrebna pomoć. Kada neprestano udovoljavamo i pravimo kompromise sa našim vrednostima oni misle kako smo slabi i ranjivi i potreba da se prilagode našoj kulturi se smanjuje. Politika udovoljavanja je smrtnosna posledica nerazumevanja ove ključne razlike između zapadnjačke i muslimanske kulture.

Najgore je što su zagovornici udovoljavanja i politički korektna ekipa uspeli da zastraše mnogo ljudi da ne govore glasno ono što misle. Ljudi se plaše da ih zovu rasistima ili toga da drugi o njima loše misle. Moj savet je: „nemojte da vas bude briga!“ Ako vidite četiri mladića koji za kosu vukljaju preplašenu devojku, da li biste pokušali da ih sprečite? Ako vas ozbiljno brinu islam i muslimanska imigracija, da li biste to izgovorili?

intervju na engleskom

pogledati i ZAŠTO ISLAM STVARA ČUDOVIŠTA? od istog autora

 

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Trojanski konj?

 

Teror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem – ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja kao nijedna druga od srednjeg veka pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Suniti i šiiti međusobno se svakodnevno masakriraju i to nije problem, dok se i najmanja opaska na račun islama ima shvatiti kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana i, na žalost, suviše često i nasilje.

Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.

Problem je jedino u tome što multikulturalizam funkcioniše jednosmerno, što će reći u razvijenim sekularnim društvima sa jakim mehanizmima zaštite ljudskih prava. Prisećam se epizode sa seminara CIReL-a (Centra za istraživanje religije pri Beogradskoj otvorenoj školi) o verskoj i etničkoj toleranciji. Jedan od predavača na seminaru, islamski teolog Muhamed Jusić, na čitanje nam je dao tekst pod nazivom „Spuštanje vela u Evropi ili nad Evropom?”. Između ostalog u tekstu stoji i ovo: „Bez obzira šta mislili o muslimanskim pokrivalima za ženska lica i tome šta ona simboliziraju, ništa manje nije zabrinjavajuća spoznaja da država daje sebi za pravo da bilo kome određuje kako će se oblačiti i koje lične izbore može donositi. Zato je još u januaru 2010. kada je Francuska nagovijestila mogućnost zabrane nikaba u javnim institucijama, u ‘The New York Timesu’ osvanuo uvodnik pod naslovom „Talibani bi vam aplaudirali”.

Ovo je tipičan i zabavan primer zamene teza – predstavnik religije koja u pojedinim zemljama u kojima je većinska zakonom propisuje kakva se garderoba ima nositi (pa i frizura i brada), nalazi za shodno da, pozivajući se na sekularizam i ljudska prava (formulacija „država koja sebi daje za pravo”) brani oblik verskog fundamentalizma i otvorene mizoginije. Bio sam jedini od učesnika seminara kome ovo nije promaklo. Reakcija novinara „New York Times-a” (treba obratiti pažnju na naslov članka „Talibani bi vam aplaudirali”) takođe je tipična – to je reakcija zapadnog intelektualca paralisanog strahom od rasizma i anesteziranog političkom korektnošću. Sledeći ovu logiku jedna Evropljanka bi imala puno pravo da u miniću i majici na bretele prošeta vrelim ulicama Rijada ili Teherana, primera radi. Takvo nešto bi, međutim, bilo opasno po njen život.

Slična simpatična epizoda desila se i u Australiji kada je liberalni senator Kori Bernardi u maju 2010, nakon pljačke jedne radnje u Sidneju od strane muškarca odevenog u burku, predložio zabranu nošenja burki „iz bezbednosnih i društvenih razloga”. Običaj nošenja burki tom je prilikom nazvao „neaustralijskim” i okrivio ga je za izolaciju pojedinih Australijanaca u odnosu na druge. Međutim, izvesna Dženin Evans iz „Multicultural Australia”, inače muslimanka, tim povodom je izjavila – „Reći da se burka ne uklapa u naš način života i kulturu zatvara vrata muslimankama da postanu aktivne članice društva”.

Strašno me zanima kako žena osuđena na to da život posmatra kroz mrežicu za oči na bilo koji način može da postane aktivni član bilo kojeg društva?

U teokratijama i uopšte društvima izrazito definisanim verom multikulturalizam ne postoji. S druge strane verskim fundamentalistima ideja (a, pokazalo se, i praksa) multikulturalizma služi kao odličan paravan za širenje ideologije rasne i verske netrpeljivosti pod firmom verskih sloboda. Primer sa muslimanskim pokrivalima za ženska lica možda jeste najupadljiviji zbog medijske fotogeničnosti problematike ali, na žalost, spada u bezazlenije. U evropskim džamijama propoveda se otvorena mržnja. Teroristi koji su zakucali avione u njujorški Svetski trgovinski centar bili su inženjeri školovani na zapadu. Ali su slepo verovali u Alaha i držali su da im je dužnost da unište sve njegove neprijatelje.

Razmotrimo trenutnu situaciju u Evropi. Zbog svog standarda, kako onih ekonomskih tako i u oblasti ljudskih prava što je, prirodno, svim potencijalnim imigrantima od velikog značaja, Evropa je krajnje odredište mnogim iseljenicima i azilantima koji maštaju o boljem životu. Među njima je i mnogo muslimana. Zahvaljujući njihovoj stopi nataliteta, koja je, procenjuje se, tri puta veća nego kod evropskog stanovništva nemuslimanske vere, Francuska bi, primera radi, već kroz nekoliko decenija, pri sadašnjem stanju stvari, mogla postati većinski muslimanska zemlja. Dosadašnje iskustvo s muslimanskim imigrantima je takvo da nije preterano izvući zaključak da većina njih nije spremna da prihvati svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina. Međutim, to im nimalo ne smeta da te vrednosti iskorišćavaju da zahtevaju toleranciju za mizoginiju, antisemitizam, homofobiju, versku mržnju ….

U Holandiji, zemlji poznatoj po svom liberalizmu i blagonaklonoj politici prema imigrantima (sada više i ne baš), po podacima iz 2012. godine živi nekih 850.000 muslimana što je nekih 6% od ukupnog broja stanovnika. Njihov veći priliv zabeležen je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. Najveći broj imigranata po ovoj osnovi došao je iz Turske i Maroka i u manjem broju iz Alžira i Tunisa. Ova emigracija završena je krajem sedamdesetih godina prošlog veka ali se nov priliv muslimanskih imigranata pojavio tokom osamdesetih i posebno devedesetih prošlog veka. U pitanju su bili azilanti i izbeglice iz Somalije, Irana, Iraka, Avganistana, Pakistana i Bosne.

U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole.

Problem loše integracije muslimanskih imigranata i posebno njihovog neprihvatanja građanskih vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad” grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene za pripremu terorističkih napada u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove grupe. Muhamed je, inače, rođen u Holandiji u porodici marokanskih imigranata.

Van Gog je, po scenariju Ajan Hirsi Ali, holandske feminističke aktivistkinje i političarke poreklom iz Somalije, napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje” (doslovan prevod reči musliman), koji govori o položaju žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta 2004. godine a van Gog je ubijen 2. novembra iste godine na ulici u Amsterdamu dok je biciklom išao na posao. Tada dvadesetšestogodišnji Holanđanin marokanskog porekla, gore pomenuti Muhamed Bujeri, ubio ga je na licu mesta s osam hitaca iz pištolja a na njegovom telu ostavio poruku pretnje zapadnim vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi Ali (koja je od tada živela pod jakom policijskom zaštitom, kasnije se preselila u SAD i napisala autobiografiju „Nevernica”) a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom pretnji i ideološkim momentima islamističke grupe Takfir-val-Hidžra, nožem je zabo na grudi ubijenog van Goga.
Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja otkriva njegovu nameru da umre kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:

Alah otvara kapije
I daruje ti Raj
Umesto zemaljskog loma
Neprijateljima poručujem
Da će sigurno umreti
Gde god da ste
Smrt vas čeka

Ovaj nesrećnik je ludak. Mislim da ćemo se oko toga složiti. Ono što vi možda ne želite da priznate je to da je njegovo ludilo indukovano religijom. Svet je pun ovakvih ludaka koji veruju u rajsko naselje koje će zaraditi tako što će ubiti nevernike. A vi smatrate da religiji treba ukazivati poštovanje. Štaviše, čak i kad ne možete da poreknete očigledno ludilo naći ćete mu opravdanja – problem nije u veri već u njenom pogrešnom tumačenju, ekstremizmu, fundamentalizmu, pojedincima koji je iskrivljuju. Ne, problem je u veri. I u umerenim vernicima koji je legitimišu. Kako? Tako što im je rečeno, i to pogrešno uverenje prenose čitavom svetu, da je religija nešto što se ne ispituje, ne dovodi u sumnju, poštuje se prosto jer je „stvar vere”.

Ubica van Goga osuđen je na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Za vreme suđenja, na koje je dolazio sa Koranom pod miškom, majci ubijenog reditelja obratio se rečima – „Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si nevernica.”

Nakon ovog tragičnog događaja problem koji je do tada bio negiran ili, u najmanju ruku, ignorisan, postao je vidljiv. Postalo je jasno, makar nekim pojedincima, da se multukulturalizam zapravo pretvorio u kulturni relativizam.

O tome u Holandiji, i ne samo u Holandiji, neumorno govori kontroverzni političar Gert Vilders, vođa Partije za slobodu, treće najjače političke stranke u Holandiji. Vilders, koga protivnici nazivaju rasistom, ultra desničarem i običnim populistom, autor je kratkog političkog filma „Fitna” (arapski: neslaganje među ljudima, iskušavanje vere u teškim vremenima). Film, sačinjen od kombinacije sura iz Korana i novinskih i TV izveštaja o islamskim terorističkim napadima i propagiranju mržnje od strane islamskih verskih vođa, za cilj ima da pokaže kako učenja iz Korana vernike ohrabruju na terorizam, antisemitizam, nasilje prema ženama, pripadnicima drugih vera, homoseksualcima, i uspostavlja vezu između Korana i islamskog političkog univerzalizma.

Film ima otvoreno propagandistički prizvuk i cilja na poentu bez ikakvih finesa. Međutim, ništa u njemu izneto nije neistinito. Reakcija koja je usledila ilustruje svu zabunu oko shvatanja multikulturalizma, kulturnog relativizma i slobode govora.

Vilders u svojim javnim nastupima islam poredi sa fašizmom, Koran s Hitlerovom „Mojom borbom”, islam naziva evropskim trojanskim konjem i nazadnom ideologijom, govori o nepomirljivoj razlici između evropskih građanskih vrednosti i islama, proroka Muhameda naziva pedofilom i kaže da bi u današnje vreme bio tražen kao terorista … Ne mogu da ne citiram rečenicu iz „Životinjske farme” Džordža Orvela – „Ako sloboda išta znači onda je to pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju”.

Ono što Vilders zapravo govori je sledeće – multikulturalizam ne znači toleranciju netolerancije. Evropa evidentno ima daleko viši standard ljudskih prava i vrednosti daleko naprednije od onih koje za sobom donose muslimanski doseljenici. Nisu sve kulture jednake. Neke su superiornije i evropska je superiornija u odnosu na muslimansku. Hoće li se Evropa, pod pritiskom agresije i islamom generisanog nasilja spustiti na standarde propisane Koranom ili će doseljenici ipak morati da prihvate vrednosti sekularne Evrope kao naprednijeg društva? Da li je u našoj obavezi da ih primoramo da dostignu više, evropske standarde? Ili ćemo pod firmom multikulturalizma i verskih sloboda da tolerišemo netoleranciju – mizoginiju, rasizam, antisemitizam, homofobiju …

Dakle, u Koranu piše šta piše i to što piše ne ostavlja mesta tumačenju. Koranske sure svoje vernike podstiču na mržnju a ipak je Vilders, koji je upro prstom u tekstove koji generišu islamski terorizam, agresiju i džihad, taj koji je pred sudom završio zbog „govora mržnje”. To je paradoks multikulturalizma. I evidentno kulturni relativizam.

Prvi pokušaj suđenja na osnovu zakona o govoru mržnje, propao je u junu 2008. godine. U saopštenju izdatom iz kancelarije javnog tužioca stajalo je – „Vildersovi komentari su štetni i uvredljivi za veliki broj muslimana ali to ne znači da su i kažnjivi. Sloboda izražavanja vrši ključnu ulogu u javnim debatama u jednom demokratskom društvu. Što znači da su uvredljivi komentari u političkoj raspravi dozvoljeni”.

U januaru 2009, međutim, protiv Vildersa pokrenut je novi postupak. U uvodnom obraćanju veću sudija Vilders je rekao – „Ovo je suđenje o slobodi izražavanja. Ali i o utvrđivanju istine. Izjave koje sam davao, poređenja koja sam pravio – jesu li istiniti? Jer, ako je nešto istina kako onda može biti protivzakonito?”

Vilders zbog brojnih pretnji smrću živi pod stalnom policijskom zaštitom, menja lokacije svakodnevno i sa rođenom ženom se iz bezbednosnih razloga viđa samo jedanput nedeljno.

Zadržaću se još malo na primeru Holandije. Pim Fortujn, bio je još jedan politički aktivista koji je otvoreno govorio o problemu integracije muslimanskih doseljenika u liberalno holandsko društvo. Zalagao se za restriktivnu imigracionu politiku ali i za to da se imigrantima koji su već u Holandiji a nemaju papire, dozvoli legalan boravak. Insistirao je, međutim, na tome da je neophodno da muslimani prihvate društveni konsenzus o ljudskim pravima kao svoj. Smatrao je da je islam nazadan i da nije prošao kroz proces modernizacije te zbog toga ne prihvata demokratiju, prava žena, seksualnih i ostalih manjina zbog čega je izražavao bojazan da bi holandski pravni sistem mogao da odstupi pred šerijatom.

U jednoj TV debati 2002. godine u kojoj je učestvovao i jedan muslimanski klerik namerno je napadno isticao svoju homoseksualnu orijentaciju. Imamu je konačno pukao živac i izvređao ga pogrdnim rečima sa uobičajenog repertoara uvreda za homoseksualce. Fortujn se, savršeno miran, okrenuo ka kameri obraćajući se direktno gledaocima – „Ovo je taj trojanski konj netolerancije koji Holanđani puštaju u ime multikulturalizma”.

Pim Fortujn je ubijen na parkingu radio stanice u Hilversumu na severu Holandije u jeku predizborne kampanje, 6. maja 2002. godine. Njegov ubica je Holanđanin Volkert van der Graft, koji je svoje ubistvo pravdao željom da „zaštiti slabije grupe društva” i muslimane kao „žrtvene jarce onih koji teže političkoj moći”.

Šerijat u Evropi vam se može učiniti kao preteran strah. Međutim, holandski ministar pravde, Piet Hein Doner, izjavio je 2006. godine da bi Holandija u jednom trenutku mogla da prihvati šerijat na ustavni način. „Što se mene tiče, tako nešto je izvesno”, izjavio je tom prilikom. „Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat onda takva mogućnost mora da postoji. Kako to možete sprečiti na zakonski način? Većina odlučuje. To je suština demokratije.”

Šerijat kao paralelni pravni sistem u Evropi već postoji. U Britaniji. Da, dobro ste pročitali.

Pravni sistem Saudijske Arabije i talibanskog Avganistana danas u Britaniji postoji uporedo sa britanskim pravnim sistemom koji ne poznaje diskriminaciju po rodnoj, seksualnoj, rasnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi.

Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još od 1982. godine i presude imama vezane za građanske sporove, kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su imale samo ukoliko se obe strane u sporu slože da sud prihavate kao nadležan. Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996 britanskog Zakona o arbitraži, dozvoljeno da presude šerijatskog suda imaju puno pravno dejstvo a kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost suda jeste ograničena (za sada) na građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet valja istaći, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se na problematiku porodičnog života (porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade, ulične bande, nanošenje telesnih povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično.

Šerijat je izrazito diskriminatorski u odnosu na žene a neke od kazni koje ovaj zakonski sistem iz sedmog veka propisuje, i primenjuje u pojedinim zemljama, su i sakaćenje, kamenovanje, odrubljivanje glave, javno bičevanje … Saudijska Arabija i Iran imaju religijske sudove za sve aspekte jurisprudencije. Saudijska Arabija ima čak i versku policiju s mrežom doušnika koje plaća po učinku tj. po dojavi. Brojni su slučajevi u toj zemlji da konobari restorana verskoj policiji (mutavin) dojavljuje o poseti parova za koje posumnjaju da su na sastanku a nisu u braku. Indonezija i Bangladeš imaju uglavnom sekularne ustave u kojima se ustupak šerijatu ogleda samo u nekim odredbama porodičnog zakona. Indija i Filipini su jedine dve zemlje na svetu koje imaju odvojene muslimanske građanske zakone u celosti zasnovane na šerijatu. U zemljama severne Afrike i Bliskog istoka uglavnom postoji dvojni sistem sekularnih i verskih sudova u kojima ovi drugi uglavnom regulišu sporove koji se tiču braka i nasleđivanja. Izrael priznaje šerijat u građanskim parnicama (brak, starateljstvo, nasleđivanje), ukoliko se strane u sporu odluče na to i sudije plaća država, a zakoni zasnovani na šerijatu primenjuju se još i u Avganistanu, Libiji i Sudanu. Liban takođe priznaje šerijat za porodične sporove muslimana. U nekim državama severne Nigerije šerijat se implementira u potpunosti, sa sve njegovim stravičnim kaznama i bez mnogo obaziranja na proceduru i pravednost procesa.

Ali, vratimo se Britaniji.

Novinarka Daily Mail-a, Edna Fernandez je 2009. godine dobila dozvolu da prati rad sudija imama iz „Islamskog šerijatskog saveta” u Lejtonu u istočnom Londonu, koji je neka vrsta glavnog šerijatskog suda u Britaniji i koji nadzire rad ostalih 12 britanskih šerijatskih sudova (u to vreme, mreža se u međuvremenu znatno razgranala). Edna je bila u prilici da tokom nekoliko nedelja prisustvuje radu šerijatskog suda u istočnom Londonu za koje je vreme vodila razgovare sa doktorom Hasanom, glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća koji se jednom mesečno sastaju u džamiji u Ridžent parku da donose presude, kao i sa nekim od muslimanki koje su se sudu obraćale uglavnom zbog slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija imama „školovala” se u medresama Indije i Pakistana ili na islamskim fakultetima kao što je Al-Azhar u Egiptu.

Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud niti šerijatski sud priznaje građanski razvod. Muslimankama koje, primera radi, žele da se reše nasilnih muževa i prisilnih brakova (brakova koje su ugovorili njihovi roditelji bez njihovog pristanka), mogle bi vrlo jednostavno da tužbu podnesu britanskim građanskim sudovima. Problem je u tome što se razvod braka u islamskoj zajednici smatra za veliku porodičnu sramotu a posebno građanska brakorazvodna parnica, tako da se, uprkos očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima i otvorenoj polnoj diskriminaciji, muslimanke u velikom broju obraćaju šerijatskom sudu. Onaj u Lejtonu je do polovine 2009. godine iza sebe imao više od 7.000 presuđenih parnica.

Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100 a za žene 250 funti. Razlog: ženske iskaze pred sudom treba potkrepiti i potvrditi pa to više košta. Iskazi muškaraca se ne proveravaju. Takođe, muškarac može osporiti svedočenje žene pri čemu su potrebni svedoci sa strane, poželjno muški. Jedno muško svedočenje vredi ko dva ženska. „Žene podležu osećanjima dok muškarci najpre razmisle pre nego što progovore”, objašnjava doktor Hasan.

Musliman se od žene može razvesti kad mu se prohte, prostim izgovaranjem reči „talaq”. Muslimanki nije moguće da se razvede bez pristanka muža, a ukoliko on odbija da ga da, bez imama. Deca starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu.

Edna Fernandez je posebno dokumentovala slučaj jedne tridesetpetogodišnje muslimanke koja je želela da se razvede od izrazito nasilnog muža. Muž je zlostavljao i nju i njihovo petoro dece (najstarija ćerka koja se na sudu pojavila da potvrdi majčinu priču, želela je da sud i nju razreši braka na koji ju je otac prisilio sa nepoznatim muškarcem u Pakistanu). Kao svedoci pojavile su se dve žene, socijalne radnice, jedna od njih muslimanka. Prilikom jednog od batinjanja nesrećnoj ženi je polomljen nos, drugom prilikom je imala pobačaj.

Slučaj je iznet na veću imama u džamiji u Ridžent parku gde je odlučeno da se mužu pruži još jedna prilika. Ukoliko propadnu svi napori za pomirenjem, brak bi mogao biti poništen. Do završetka novinarskog istraživanja Edne Fernandez, slučaj ove žene ostao je nerazrešen.

Ovakvo stanje stvari u praksi je izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak sa devojčicama koje su, po britanskom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje odstupa od principa univerzalnosti prava. Muslimanima je priznato pravo da se (van Velike Britanije) venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom zloupotrebom dece koja podleže krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano nastavi obavljanje bračnih dužnosti sa trinaestogodišnjom devojčicom.

Jedan bizaran sudski slučaj iz Nemačke, savršeno ilustruje svu sumanutost navodnog poštovanja kulturoloških razlika. Muslimanka marokanskog porekla, državljanka Nemačke, podnela je zahtev za razvod braka od izuzetno nasilnog muža koji ju je redovno batinjao. Sudija Krista Dac-Vinter (da, žena!) odbila je zahtev uz obrazloženje da Koran odobrava fizičko nasilje prema ženama. Sudija Dac-Vinter, verovala je da uvažava kulturološke razlike. Srećom, po objavljivanju slučaja u javnosti, sud u Frankfurtu oduzeo joj je predmet. To se, inače, dešava u zemlji, gde je zabeleženo više slučaja u kojima su turski muslimani ubili svoje žene zbog „ukaljane časti”.

Kako se ovo uklapa u evropski vrednosni sistem? I da li je u pitanju slučaj doslednog multikulturalizma ili kulturnog relativizma? I da li bi u jednom trenutku uporedni pravni sistem u Britaniji mogao da ugrozi pravni poredak te zemlje? Kejt Porteuz Vud, direktorka udruženja „One Law For All and the National Secular Society” (Jedan zakon za sve i nacionalno sekularno društvo) pokrenula je ovo pitanje sa predsednikom Evropske komisije, Hozeom Manuelom Barosom u Briselu. (Istine radi treba pomenuti da u Britaniji već čitav vek funkcioniše i jevrejski verski sud sa sličnim nadležnostima, takozvani Bet Din, kome se za rešavanje sporova u građanskim parnicama obraćaju ortodoksni Jevreji. Sličan, etnički obojeni sud, postoji i među somalijskom zajednicom u Britaniji.)

Ipak, uprkos stavu najznačajnije muslimanske organizacije u Britaniji, „Muslimanskog saveta Britanije” (ukoliko se od 2006. nije izmenio) da ne podržavaju stvaranje dvojnih pravnih sistema, ima i onih koji smatraju da bi nadležnost šerijata trebalo proširiti i na slučajeve iz delokruga krivičnog zakona. Štaviše, ima i onih koji smatraju da bi britanski pravni sistem trebalo, u cilju efikasnije borbe sa kriminalom, da usvoji odredbe i kaznenu politiku šerijata. Jedan od najglasnijih zagovornika ove ideje je Šarfraz Sarvar, vođa Islamskog centra u Eksesu. On smatra da je „britanski pravni sistem pravičan ali previše popustljiv prema kriminalcima. Šerijat je zastrašujuć, ako počiniš kriminalno delo i budeš kažnjen po šerijatu neće ti više pasti na pamet da ponoviš prekršaj”.

Često me nazivaju islamofobom. S razlogom. Islamofobija je strah od islama. Mene zaista plaši ova nehumana ubilačka ideologija i posebno posledice njenog neposrednog delovanja u svetu. Ali tačnije bi bilo reći da sam anti-islamist na način na koji je neko antinacista. Verujem da će uskoro doći vreme kada će se etiketa „islamofob” koju politička korektnost danas s gnušanjem prilepljuje ljudima koji se usuđuju da misle i još više izraze mišljenje i konstatuju očigledno, promeniti značenje u pozitivno određenje kakvo danas ima reč antinacista. Činjenica da u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom ne postoji koncept multikulturalizma kod mene izaziva nelagodnost. Činjenica da u zemljama sa manjinskim muslimanskim stanovništvom ovi uspevaju da nametnu svoje izrazito nazadne „vrednosti” i pri tom većinsko nemuslimansko stanovništvo natera na „poštovanje” istih, takođe mi budi strahovanja. I, konačno, činjenica da muslimanski verski fanatici ukidaju slobodu misli, izražavanja i govora na globalnom nivou, izaziva ne strah, već užas. Monolitnost islamskog monoteizma ispoljava takav stepen okrutnosti i prema svojim sledbenicima i prema „nevernicima” da ih temeljno dehumanizuje u obimu koju ovu religiju potpuno odvaja od bilo kakve „duhovnosti” i približava je ideologiji u svemu sličnoj nacizmu.

Često mi se skreće pažnja na to da je Koran nastao u određenom vremenu, na određenoj teritoriji i pod određenim istorijskim okolnostima te da bi trebalo da to imam u vidu kada ga kritikujem kao ideološku podlogu terorizma (i ne samo). U svom vremenu i u datoj istorijskoj situaciji Arabijskog poluostrva sedmog veka on ima smisla. Potpuno se slažem. Ali, da li se od sedmog do dvadesetprvog veka u istoriji čovečanstva nešto dogodilo? Iz kog to razloga „duhovnost” nije podložna napretku i razvitku a sve drugo jeste? Kako jedan verski spis nastao u gorepomenutim istorijskim okolnostima može biti referentan za život čoveka 21. veka? Isto važi i za još stariju Bibliju.

Odgovor je jednostavan koliko i opasan. Budući su to spisi koje su pisali ljudi pod određenim istorijskim okolnostima, što bi trebalo da bude jasno svakome ko se potrudio da ih pročita i izanalizira, a ne nikakva otkrovenja i božija reč, i Biblija i Koran odražavaju moral i vrednosti svog vremena i svojih zajednica. Oni nisu univerzalni kako se to kroz neumornu klerikalnu propagandnu mašineriju uporno natura a daleko od toga da predstavljaju vrhunac ljudske etike. Naprotiv. Kad god je čovečanstvo htelo da zakorači napred, u pravcu veće čovečnosti i napretka koji bi omogućio bolji život za više ljudi, moralo je koliko toliko da se ratosilja tereta religije. Priznati to, jasno i glasno, značilo bi urušiti same osnove vladajućih monoteizama. Ni Biblija ni Koran se ne mogu reformisati, rečeno nam je da su to otkrovenja i reč božija. I tako ta šizofrena situacija, taj nepremostivi jaz između onoga što u „svetim” spisima piše i toga kako bi život savremenog čoveka trebao i mogao da izgleda, drži čovečanstvo u stanju jedne latentne poluhisterične neuroze, iscrpljujući mu ne samo ogromne materijalne resurse već ga držeći i u svojevrsnoj duhovnoj bedi recikliranja šupljih i u svojoj suštini antiživotnih ideja koje se skupo prodaju kao spasonosne u jednom vremenu u kom je nihilizam posledica malodušnosti izazvane zamorom judeohrišćanstva.

Vrlo je intrigantno kako mladi muslimani koji žive na zapadu, a u pitanju je druga i treća generacija potomaka imigranata iz muslimanskih zemalja, i pored sekularnog obrazovanja stečenog u svojim novim domovinama i vrlo labavih ili nikakvih stvarnih veza sa domovinom svojih roditelja, uspeju da se radikalizuju u verskom smislu, do te mere da je među njima ne mali broj onih koji budu regrutovani za samoubilačke terorističke napade. Čuo sam mišljenja da su zapadna društva u osnovi rasistička i da ne prihvataju muslimane iskreno. Ti mladi muslimani, pokazuju rezultati nekih istraživanja u Britaniji, Francuskoj i Australiji, pre svoje radikalizacije nisu ni bili preterano religiozni. Njihova radikalizacija posledica je problema s identitetom – s jedne strane oni osećaju da ne pripadaju istinski tradicionalnoj pobožnoj kulturi svojih roditelja a s druge nemaju osećaj ni pripadnosti zapadnoj kulturi. Rešenje za ovaj rascep u identitetu nađu u priklanjanju radikalnom islamu. Očekivao bi čovek, vođen ovom logikom, radikalizaciju hrišćanskih zajednica u daleko manje tolerantnim državama Bliskog istoka, primera radi. Mislim da je ipak problem u samom islamu. Zombiji na ulicama Evrope (žene u burkama) zaista ni na koji način ne doprinose boljem razumevanju i posledičnom prihvatanju od strane većinske kulture, niti tome doprinosi još uvek snažan pritisak muslimanske zajednice na svoje članove protiv versko i etnički mešovitih brakova.

Kako god, ostaje činjenica da islam danas predstavlja globalnu pretnju slobodi izražavanja, civilizacijskoj tekovini koja je čovečanstvo koštala previše žrtava. Zapadna civilizacija je pognula glavu i prihvatila poraz.
Podsetimo se nekih medijski propraćenih primera.

„South Park” je američka animirana komedija u nastavcima koja je svetsku popularnost stekla pomeranjem granica slobode izražavanja, praveći sprdnju sa svim „uglednim” ličnostima društva, od holivudskih zvezda preko političara do verskih vođa. Predmet njihove žestoke satire bili su i papa, Mojsije, Isus i Buda.

Prirodno, a iskreno, ko im može zameriti, žaoci njihove satire nije izmakao ni prorok Muhamed. Prvi pokušaj da se pomene dogodio se 2006. godine, kada su Met Stoun i Trej Parker, autori serije, pokušali da naprave satirični komentar na karikature proroka Muhameda objavljene u jednim danskim novinama a koje su izazvale, najblaže rečeno, histerične proteste muslimana u svetu. „Comedy Central” koji emituje „South Park” nije im to dozvolio.

U aprilu 2010. godine, u jubilarnoj 200. epizodi serije, prorok Muhamed se javlja kao jedan od likova u epizodi. Ovo „jedan od likova” sporna je formulacija budući da islam strogo zabranjuje figurativno predstavljanje proroka ili boga. Ta činjenica je i tema veoma duhovitog zapleta. Sve poznate ličnosti koje su bile meta satire „South Parka” u prethodnih 200 epizoda, rešile su da protiv ovog gradića u Koloradu podnesu zajedničku tužbu. Njih predvodi Tom Kruz, ličnost koja je najčešće bila na meti autora serije. Tom Kruz pristaje da se nagodi pod uslovom da u grad dovedu proroka Muhameda (verovatno se nadajući da će od njega saznati kako steći imunitet na bilo kakvu vrstu kritike). Prorok Muhamed na kraju se pojavljuje u kostimu medveda.

Koliko ovo strašno i uvredljivo može da bude? Pored očiglednog odsutstva smisla za modu, Alah izvesno nema ni smisla za humor.

Sutradan po emitovanju ove epizode na sajtu radikalne islamističke organizacije „Revolution Muslim” sa sedištem u Njujorku (?!), osvanulo je „upozorenje”, propraćeno odgovarajućim video zapisom, da bi Met Stoun i Trej Parker mogli završiti onako kako je u Holandiji završio Teo van Gog. Pored upozorenja na sajtu su objavljene i privatne adrese dvojice autora serije. Naredna epizoda zamišljena kao nastavak prethodne, po nalogu „Comedy Central” je cenzurisana. U njoj je lik proroka Muhameda u medveđem kostimu zamenjen Deda Mrazom u istom kostimu a svako pominjenja prorokovog imena bilo je pokriveno zvučnim signalom. Ove dve epizode takođe nisu emitovane ni na veb stranici što je, inače, običaj nakon TV emitovanja.

Stoun i Parker su i od ovako cenzurisane epizode uspeli da naprave izuzetno efektan satirični komentar na račun apsurdnosti cenzure, a poenta je bila podvučena time što se ostale verske ličnosti u crtaću zaista nisu štedele. Suština je u tome da je jedna grupa ljudi, jedna religija, nedopustivim pretnjama sebe izuzela od svakog oblika kritike. Zbog čega islam zaslužuje imunitet na preispitivanje i kritiku a judaizam, hrišćanstvo i druge religije i ideologije ne? Kad se govori o islamu kao religiji ljubavi i mira na šta se zapravo misli? I na šta se misli kad se kaže da Al Kaida i slične organizacije verskih ludaka ne predstavljaju islam i muslimane? Nego šta i koga onda predstavljaju?

Moguće je da ogromna većina muslimanskih vernika ne odobrava niti bi preduzela ovakve radikalne poteze. Ipak, ostaje činjenica da su oni nečujni, verovatno iz straha od optužbi za apostasiju koju bi njihova fanatična sabraća mogla da im prilepe, kao i da Koran eksplicitno ohrabruje ovakvu vrstu divljaštva.

Slučaj Salmana Rušdija i njegovog romana „Satanski stihovi” ostaje kao slučaj koji je otvorio moderno poglavlje bogate istorije blasfemije i cenzure. Iako je opšte poznat vredi podsetiti se osnovnih činjenica. Roman je izdat 1988. godine a delimično je nadahnut životom proroka Muhameda. Naslov romana potiče od grupe stihova u Koranu, za koje muslimani veruju da su satanskog a ne božanskog porekla a koji posredno dopuštaju molitvu trima paganskim boginjama preislamske Meke.

Knjiga, za koju kritičaru kažu da je od znatne književne vrednosti, naišla je na žestoku osudu islamskih fanatika gotovo odmah po objavljivanju. Najpre je zabranjena u Indiji a na demonstracijama u Britaniji javno je spaljivana. U februaru 1989. godine, nakon izuzetno nasilnih demonstracija u Pakistanu, vrhovni vođa Irana, ajatolah Ruholan Homeini, izdao je fatvu kojom se muslimani u svetu pozivaju da ubiju pisca i bilo koga iz izdavačkog sveta ko ima veze s objavljivanjem knjige. Rušdiju je u Britaniji dodeljena policijska zaštita i od tog trenutka počinje njegov neveseli život žrtve progonitelja, verskih fanatika.

Pisac je, srećom, još uvek živ. Iz Irana je 1998. saopšteno da je fatva povučena a te iste godine Rušdi je objavio da se više neće kriti. Međutim, Iranska novinska agencija je 2006. godine objavila da je fatva ipak i dalje na snazi budući je može povući samo onaj koji ju je i izdao, a Homeini je umro 1989. godine.

Žrtava je ipak bilo. U julu 1991. ubijen je japanski prevodilac „Satanskih stihova”, Hitoši Igaraši (ironično, konvertit u islam i podržavalac ajatolahove fatve). Istog meseca i godine u svom milanskom domu pretučen je i nožem ranjen italijanski prevodilac romana, Etore Kapriolo. Norveški izdavač dela, Viliam Nigard je u oktobru 1993. ispred svoje kuće u Oslu ranjen sa tri hica iz pištolja. Najozbiljniji zločin u vezi ove fatve dogodio se u Turskoj, jedinoj većinski muslimanskoj zemlji u kojoj roman nije bio zabranjen. Prevodiocu dela na turski, Azizu Nesinu, prećeno je u više navrata a u julu 1993. islamski fanatici zapalilu su hotel u anadolijskom gradu Sivasu, u kome su se okupili intelektualci alevisti a čijem je okupljanju prisustvovao i sam Nesin. Nesin se spasao ali su u požaru nastradala 37 pripadnika alevizma i dva člana hotelskog osoblja.

Očekivano, vođe ostalih verskih zajednica izrazili su duboko žaljenje i razumevanje za bol nanet muslimanima. Bol? Kakav bol? Vatikan je izdao saopštenje ovakvog tona, kao i njujorški nadbiskup Džon O’Konor. Imanuel Jakobovic, vrhovni rabin „Ujedinjene hebrejske kongregacije Komonvelta”, usprotivio se objavljivanju knjige. Kao i kanteberijski nadbiskup Robert Runsi, koji je čak pozivao i na izmenu tada još uvek važećeg Zakona o blasfemiji (ukinutog tek 2008.) tako da se ubuduće odnosi i na ostale religije a ne samo Anglikansku crkvu.

Ali, očekivao bi čovek da će glas dići sekularni humanisti zapada. Da će knjižare prkosno istaći knjigu u izloge a političari stati u odbranu slobode izražavanja. Međutim, novine su bile pune razumevanja za „štetu i bol nanete svetskoj muslimanskoj zajednici” (?!), dok su političari, među njima i bivši američki predsednik Džimi Karter, tugaljivim frazama govorili o tome da je pisac „morao biti svestan posledica svog stvaranja” i da je morao „uzeti u obzir osećanja vernika”.

Zašto je morao? Ako kritikujući bilo šta drugo ne moraš da uzimaš u obzir osećanja svojih protivnika, zbog čega je to neophodno kad je reč o veri? Zamislite koliko jedan ateistički, racionalni um vređa ova vrsta fanatizma. Ko ustaje u odbranu osećanja ateista, primera radi, iako je neverovanje u islamskim zemljama kažnjivo smrću? Niko. Ateisti neće oteti avion i zakucati se u oblakoder.

Ono što se zapravo dogodilo je sledeće – jedan ludak, teokratski diktator jedne zemlje, običnom pretnjom zadao je udarac sekularnim vrednostima Zapada među kojima je sloboda govora i izražavanja jedna od temeljnih. Zapad je drhtao u strahu od nečijeg verskog ludila a to su legitimisali takozvani „umerenjaci” iz „nisam vernik, ali …” redova, koji su ispoljavali kukavičke i udvorničke obzire prema verskom fanatizmu.

Politička korektnost kritike može poštedeti samo nevoljne osobine, kao što su nacija, rasa, pol, fizičke karakteristike, starost … S druge strane, ideologije, a religije se svakako kvalifikuju za ovu kategoriju, ne zaslužuju nikakav imunitet od kritike. Upravo suprotno. One nam svakodnevno pružaju i suviše mnogo razloga za žestoku i beskompromisnu kritiku. Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.

Sva neurastenija, histerija i šizofrenija indukovana religijom i nerazumnim zahtevom za njeno neupitno poštovanje, odlično je ilustrovana događajima izazvanim objavljivanjem karikatura u jednom danskom dnevnom listu u septembru 2005. godine. List „Jyllands Posten” je objavio 12 karikatura različitih autora čija je tema bio prorok Muhamed. „Najkontraverznija” među njima prikazuje proroka Muhameda sa bombom u turbanu. Čovek ne može da se ne zapita zbog čega bi se ova karikatura smatrala kontroverznom. Pet meseci nakon objavljivanja karikatura u Danskoj, tokom kojih su dvojica danskih imama (uzred, kojima je u toj zemlji svojevremeno pruženo utošište) iz Egipta podstrekivali reakciju na objavljene karikature u muslimanskom svetu (prirodajući im još tri, koje bi se možda mogle i oceniti kao uvredljve ali koje uopšte nisu ni bile objavljene) u nizu zemalja došlo je do nereda koji nisu ostavljali mesta sumnji o islamu kao religiji mira i ljubavi.

Demonstranti u Britaniji nosili su transparente na kojima je pisalo – „Pogubite one koji kažu da je islam nasilna religija”. Ko bi uopšte posumnjao u miroljubivost islama nakon ovakve poruke? Britanci su poruku, izgleda, shvatili vrlo ozbiljno sudeći po tome da je Britanija bila jedna od retkih zapadnih zemalja čiji listovi nisu, u znak podrške danskim kolegama i slobodi govora, preneli neku od spornih karikatura. Zanimljivo je da niko od demonstranata koji su nosili transparente kojima se poziva na ubijanje protivnika islama nije uhapšen ali su uhapšena dvojica protivdemonstranata koji su nosili sporne karikature.

U nekoliko muslimanskih zemalja pozvano je na bojkot danske robe. Spaljivale su se danske zastave ali i ambasade zapadnih zemalja. Zapaljeno je nekoliko hrišćanskih crkava u Pakistanu i Nigeriji. Muslimani u Nigeriji su mačetama po ulici ubijali svoje sugrađane hrišćane a jedan od njih je čak i živ spaljen.

I opet, razumevanje i saosećanje izražavani su za povređenja osećanja muslimanskih vernika. Vladimir Putin, u to vreme ruski predsednik, izjavljuje da danska vlada slobodu govora koristi kao plašt kojim krije one koji vređaju muslimane a Žak Širak, u to vreme predsednik Francuske da „treba da se izbegne sve što može da povredi osećanja drugog, naročito verska”.

Naročito verska. Opet.

Vatikan je izdao saopštenje koje ovo ludilo sumira na najbolji način – „Pravo na slobodu misli i izražavanja iz Deklaracije o pravima čoveka, ne može se odnositi na pravo da se vređaju osećanja vernika. To važi za sve religije.”

Zašto?

Zar večni pakleni oganj za blasfemičare nije dovoljna uteha za povređene vernike?

Britanski novinar Endru Muler je bio jedan od onih koji su u ovom sveopštem verskom histerisanju sačuvali hrabrost i pribranost. U razgovoru sa Ikbalom Sakranijem, jednim od verskih vođa britanskih muslimana, koji se drži za umerenog uprkos tome što je otvoreno podržavao smrtnu kaznu za Salmana Rušdija, po njegovom mišljenju inače preblagu (koja bi bila odgovarajuća?) Muler je izrazio zabrinutost da bi „smešna i neprimerena reakcija na neke neduhovite crteže u nepoznatom skandinavskom listu mogla potvrditi da su islam i Zapad suštinski nepomirljivi”. Sakrani mu je objasnio da se „Prorok u muslimanskom svetu poštuje s ljubavlju i osećanjima koja se ne mogu iskazati rečima” i da ta ljubav „prevazilazi ljubav prema roditeljima, voljenim bićima, sopstvenoj deci. Ona je jednostavno deo vere.”

Muler je hladnokrvno primetio da to u suštini znači da su „vrednosti islama iznad svih ostalih vrednosti – što misli svaki sledbenik islama, isto kao što svaki sledbenik svake druge religije veruje da postoje samo njegov put i istina. Ako ljudi žele da vole nekog propovednika iz sedmog veka više nego sopstvenu porodicu, to je njihova stvar, ali niko drugi nije obavezan da to shvati ozbiljno ….”

Jedna od morbidnijih reakcija na karikature zabeležena je u Iranu, čiji je predsednik Ahmadidženad poznat po tome što Holokaust naziva običnim mitom („Izmislili su legendu o masakru Jevreja i drže do nje više nego do Boga, vere i proroka. Ako neko u njihovim zemljama osporava Boga, ne zamera mu se ništa, ali ako neko negira mit o masakru Jevreja, cionistički razglasi i vlade u službi cionizma počinju da urlaju”, izjavio je na jednom javnom skupu u gradu Zahedanu u decembru 2005.). Najtiražniji dnevni list u Iranu, „Hamšari”, raspisao je konkurs za 12 najboljih karikatura o Holokaustu. Ismevanje Holokausta i proroka Muhameda (a preko njega i čitavog jednog sistema verskih ubeđenja) stavljeno je tako u istu ravan. S jedne strane su stvarne višemilionske žrtve genocida a s druge naivni, nedokazani fantazmi u koje nije u stanju da poveruje niko kome mozak od malena nije temeljno ispiran (ili kome nije zaprećeno vešanjem). To može samo verom zaraženi mozak.

Ne znači da toga nema u drugim religijama ali je islam doslovno smrtonosan ako se usudite da ga na bilo koji način kritički promišljate. Uveren sam da su takozvani umerenjaci, pripadnici „nisam vernik, ali …” grupacije, ti koji svojim kukavičlukom i intelektualnom impotencijom legitimišu ovu vrstu mračnjaštva pred kojom i Srednji vek deluje kao vek prosvećenosti.

Ajan Hirsi Ali, rođena Somalijka i nekada muslimanka koja se usudila da otvoreno prizna da ne veruje u boga i još gore, da kritikuje položaj žena u islamu, zbog čega joj se preti smrću, u svojoj potresnoj i neverovatno otvorenoj autobiografiji „Nevernica” između ostalog piše, komentarišući događaje nakon septembarskih terorističkih napada na Ameriku:

„Zapanjujuće glupi analitičari zasipali su javnost bezbrojnim šlajfnama političkih komentara. Ovo je naročito važilo za takozvane arabiste. Oni nisu znali ništa o realnosti islamskog sveta. Ispredali su priče o islamu kao religiji mira i tolerancije u kojoj nema ni natruhe nasilja. To su bile bajke koje nisu imale nikakve veze sa svetom u kojem sam odrasla.

Sva novinska reagovanja su počinjala sa „Da, ali”: da, strašno je ubijati ljude, ali. Ljudi su nadahnuto teoretisali o bedi koja gura pojedince u zagrljaj terorizma; o kolonijalizmu i konzumerizmu, o pop kulturi i zapadnoj dekadenciji koja proždire kulture dalekih naroda i uzrokuje krvoproliće. Afrika je, koliko znam, najsiromašniji kontinent na svetu, ali to siromaštvo ne uzrokuje terorizam. Istinski siromasi ne mogu da misle dalje od sledećeg obroka, a nešto intelektualnije nastrojeni ljudi ljute se na svoje vlade i beže na Zapad. Antirasističke organizacije su proizvele gomilu članaka o strašnom talasu islamofobije koji zapljuskuje Holandiju. U njima je preovladavala tvrdnja da skrivena holandska rasistička crta konačno izlazi na videlo dana. Ništa od ovog ispraznog pametovanja nije imalo veze sa stvarnošću.
Neki članci su za sve krivili američku „slepu” podršku Izraelu iznoseći tvrdnju da će biti još događaja sličnih onom koji se dogodio 11. septembra ako se ne razreši izraelsko-palestinski sukob. Ni ovo rezonovanje nisam smatrala ubedljivim. I ja bih u tinejdžerskim danima klicala napadima na Svetski trgovinski centar i Pentagon, ali palestinski konflikt mi je izgledao potpuno apstraktno iz najrobijevske perspektive. Možda bih prihvatila tu argumentaciju da su avione otela devetnaestorica Palestinaca, ali to nije bio slučaj. Niko od njih nije bio siromašan. Niko od njih nije ostavio pismo s tvrdnjom da će biti još sličnih napada do konačnog oslobođenja Palestine. Ovde se radilo o veri. Suština nije bila u frustraciji, bedi, kolonijalizmu ili Izraelu, već u religioznom verovanju, dobijanju karte u jednom pravcu za raj.”

Iz preobilja primera ekstremne verske zatucanosti i nepokolebljivog zahteva da se ona poštuje po cenu života, izdvajam tragikomičan slučaj iz 2007. koji je danima bio tema TV i novinska vest širom planete.

Engleskinja Džilijan Džibons radila je kao učiteljica u engleskoj školi u Kartumu, glavnom gradu Sudana. Jednog dana uhapšena je na osnovu optužbe za vređanje islama jer je razredu dozvolila da plišanog medvedića nazovu Muhamed. Prijavila ju je koleginica iz škole, žena zaposlena u školskoj administraciji. Jedan od dečaka iz razreda, po imenu Muhamed, u pokušaju da učiteljicu koju je razred voleo spasi neprijatnosti, istupio je sa tvrdnjom da je plišani meda nazvan po njemu a ne proroku.

Zalaganje dece iz razreda nije imalo nikakvog efekta. Protiv učiteljice je podignuta optužnica po članu sudanskog krivičnog zakona za „vređanje religije, podsticanje mržnje, seksualno uznemiravanje, rasizam, prostituciju i nepoštovanje religioznih verovanja” (sve to u jednom članu) a osuđena je za „vređanje religije” na 15 dana zatvora i deportaciju. Međutim, oko 10.000 demonstranata, među kojima je bilo i onih sa mačetama, dan nakon suđenja i nakon što su imami po lokalnim džamijama držali zapaljive propovedi protiv nesrećne žene, izlazi na ulice grada zahtevajući smrtnu kaznu. Na demonstracijama su se čuli uzvici – „nema tolerancije, ubijte je”, streljajte je, streljajte” … Nesrećna žena je nakon toga prebačena na tajnu lokaciju. Morala je da interveniše Velika Britanija koja je u Sudan u diplomatsku misiju poslala dvoje parlamentaraca, muslimana. Oni su kod predsednika Sudana izdejstvovali njeno oslobađanje nakon čega je vraćena nazad u Britaniju.

Po povratku u zemlju istraumirana učiteljica je izjavila – „Gajim veliko poštovanje prema islamu i ne bih svesno nikoga uvredila”.

Veliko poštovanje?

Poruka uvređenim muslimanima

prevod: AleXandar Lambros

Čitavu nedelju slušamo muslimane koji nam objašnjavaju kako mi na Zapadu moramo razumeti koliko je za njih prorok važan. Razumeli smo. I nije nas briga. U tome je suština. Ne zanima nas ni sada niti će nas ikada zanimati. Naviknite se na to. Savršeno nas ne zanimaju vaša osećanja. Naša su nam važnija i ona nam kažu da nam je prevrh glave vaše religije i zato oladite. I, ne postoji količina nasilja koja će to da promeni. Što više divljate i dernjate se to ćemo vas manje slušati. To će nas samo utvrditi u nameri da ne dozvolimo da nas maltretiraju ljudi čije vrednosti ne poštujemo jer ne postoji ni jedan razlog da ih poštujemo i, što je još važnije, niste u stanju da nam pružite takav jedan razlog. Ukratko, neće nam niko govoriti šta smemo a šta ne smemo da pričamo, ni sada ni ubuduće. Bez obzira na to koliko zastava spalili, koliko ambasada napali, sloboda govora će opstati i vi ćete je na kraju posisati i još će vam se i dopasti. 

Ponovo smo u prilici da vidimo divljački izliv besa pripadnika religije neprestane uvređenosti. Neke se stvari nikad ne menjaju, zar ne? Ponovo smo u prilici da vidimo islam kako se autoaktivira, ako kapirate ironiju izraza, i ponovo nam pokazuje zašto je na ovoj planeti dobrodošao koliko i asteroid. Ponovo smo u prilici da vidimo na hiljade muslimanskih ludaka koji su uzeli predah od premlaćivanja žena kako bi nam pokazali svoju osećajnu stranu. Kako? Tako što će polupati gradove u kojima žive podstaknuti neukim klericima čiji su motivi još niži od stepena pismenosti njihovih sledbenika. I ponovo smo mi u civilizovanom svetu pozvani da se samocenzurišemo iz poštovanja prema religiji koja krši ljudska prava polovine stanovnika planete što dobija dvostruko na težini kad se posmatra kao politička ideologija koja se ne da razlučiti od nacizma.

Bilo bi smešno da nije tako tužno. Ili obrnuto? Nazvati ove proteste infantilnim i imbecilnim značilo bi dati im dostojanstvo koje ne zaslužuju. Oni se jedino mogu opisati kao islamski. Da budem jasan: od nas se očekuje da ispoljimo toleranciju i poštovanje za religiju koja ne zna za značenje ovih reči, što nam svakodnevno i demonstrira? Od nas se očekuje da izmenimo naše vrednosti kako bi obuhvatili i religiju koja ne obuhvata nikoga i ništa? Samo sanjajte. To se neće dogoditi jer u islamu sve ide u samo jednom smeru. Savladali smo tu lekciju i to na teži način. Ne možemo sebi priuštiti više tolerancije i poštovanja. Suvi smo ko dren. I dozlogrdio nam je iscenirani islamski bol. Postalo je toliko dosadno da sada kada čujemo kakvog bradatog pajaca ili naduvanog tupana koji nam objašnjavaju koliko su uvređeni nije više čak ni zabavno.

Čak ni kada urnebesni turski premijer zahteva da se „islamofobija” proglasi zločinom protiv čovečnosti dok je, sa dokazima kojima raspoložemo, proglasiti islam zločinom protiv čovečnosti mnogo logičnije. Sem toga, Turska je već kriva za jedan od najgorih zločina protiv čovečnosti u istoriji – genocid nad Jermenima, zločin za koji nema muda čak ni da ga prizna. Kada muslimani počnu da ispoljavaju isti stepen besa za stvari koje su istinski uvredljive, kao što je silovanje, sakaćenje i ubijanje na hiljade devojčica i žena u njihovim zemljama svake godine, možda počnemo ozbiljnije da ih shvatamo. Kako stvari sada stoje na planeti nema ničeg što zaslužuje manje simpatija ili poštovanja od muslimanskog besa.

Zapravo, ima nečeg suštinski komičnog u njemu. Toliko je proračunat i toliko beskičmeno neosvešćen da je nemoguće shvatiti ga ozbiljno, čak i kad bi hteli, a to neće više niko, ko je pri zdravoj pameti. Postojalo je vreme kada je islam uživao uvažavanje od strane mnogih na Zapadu. Sada mislimo da je otrovan i voleli bismo da nikad za njega nismo ni čuli, jer 20 godina neosnovanog bola koji ne prestaje da jača i širi se i refleksivna uvređenost, pokazale su nam o čemu se zapravo kod ove religije radi. Sada nit nam se dopada nit joj verujemo i nikada je nećemo poštovati. I savršeno nas ne zanima kako se muslimani tim povodom osećaju.

Za ovu religiju sve je uvreda. Pa, koga više zabole za to. Došli ste do kraja. Ubili ste koku koja leže zlatna jaja. Tako da, ako ste uvređeni musliman, što se nas tiče izvolite nabijte glavu u rernu. I ako mislite da ćete nasiljem naterati Zapad da na koncu popusti, to se neće dogoditi. Čak i kad bi političari digli ruke, ljudi to neće dozvoliti. Mi ćemo nastaviti da izražavamo mišljenje slobodno i otvoreno jer na to imamo pravo rođenjem koje nam niko ne može oduzeti, može samo biti ustupljeno. A islamu ne ustupamo ništa jer nam i on ne daje ništa. To je religija koja neprestano zahteva i uzima – daj, daj, daj – to je sve što čujemo. Daj mi poštovanje iako ga nisam zaslužio, daj mi poseban status ili ću se ja uvrediti a ti ćeš biti rasista. E, pa, dozlogrdilo nam je da to slušamo, dozlogrdio nam je islam i dozlogrdili su nam bespotreban sukob i zastrašivanje koji neprestano i u svakoj prilici dolaze od ove religije.

Čitavu nedelju slušamo muslimane koji nam objašnjavaju kako mi na Zapadu moramo razumeti koliko je za njih prorok važan. Razumeli smo. I nije nas briga. U tome je suština. Ne zanima nas ni sada niti će nas ikada zanimati. Naviknite se na to. Savršeno nas ne zanimaju vaša osećanja. Naša su nam važnija i ona nam kažu da nam je prevrh glave vaše religije i zato oladite. I, ne postoji količina nasilja koja će to da promeni. Što više divljate i dernjate se to ćemo vas manje slušati. To će nas samo utvrditi u nameri da ne dozvolimo da nas maltretiraju ljudi čije vrednosti ne poštujemo jer ne postoji ni jedan razlog da ih poštujemo i, što je još važnije, niste u stanju da nam pružite takav jedan razlog. Ukratko, neće nam niko govoriti šta smemo a šta ne smemo da pričamo, ni sada ni ubuduće. Bez obzira na to koliko zastava spalili, koliko ambasada napali, sloboda govora će opstati i vi ćete je na kraju posisati i još će vam se i dopasti.