Beli islamolevičarski, libertardski rasizam

54230769_1475291832601567_3707728675454582784_nTip koji je izvršio masakr u džamijama na Novom Zelandu u mestu Krajstčerč je beli suprematista. Tako su nam objasnili mediji. Bauk belog suprematizma širi se svetom, sudeći po mobilizaciji medija, javnih i anonimnih ličnosti koji udružuju snage u borbi protiv ovog globalnog zla.

Ubica jeste beli suprematista. Uostalom sam se tako predstavlja. Šta je beli suprematista? Beli suprematizam je rasistička politička doktrina koja veruje da su belci superiorniji u odnosu na druge ljudske rase što im daje pravo da nad njima dominiraju u društvenom, političkom, istorijskom i institucionalnom smilu. Doktrina se nadahnjuje kvazinaučnim i /ili verskim argumentima – striktno biološki gledano rase među ljudima ne postoje (s gledišta nauke različita boja kože nije dovoljna da se govori o rasama u okviru ljudske vrste) a verski motivisan rasizam počiva na autoritetu Biblije i njenom tumačenju po kome su crnci potomci Hama, prokleti i pocrneli od grehova, što će reći od boga predodređeni da služe belcima. Suprematizam je, dakle, složićemo se bez dalje rasprave, moralno apsolutno nedopustiv. Amin za to.

I bezrezervno smatram da smo svi dužni da mu se suprostavljamo.

Ono što je Brenton Tarant na Novom Zelandu učinio, masakrirao 50 muslimana motivisan ideologijom belog suprematizma je nedopustivo. To što se ovakvi napadi ne dešavaju često, a kamoli svakodnevno kao islamistički, nikako ne znači da ne zaslužuje da bude najstrože osuđen. I tu ćemo se složiti.

Ono što me buni je, kako je moguće, budući je čovečanstvo globalno gledano izgleda konačno razvilo svest o moralnoj nedopustivosti rasizma, islam sa svojom ideologijom suprematizma dobija belu kartu za svakodnevne zločine gotovo na industrijskoj skali od strane istih onih ljudi koji se protiv rasizma (i njegovog derivata suprematizma) navodno bore? I to se ne vidi nigde toliko jasno kao kad se desi nešto nalik onome kao što se neki dan desilo u Krajsčerču. Nije da nam je takav jedan nesrećan događaj potreban da bi se osvestili, svedoci smo toga svakog dana kada se liberal leva ekipa upinje da vas proglasi za islamofoba (fašistu, populistu, desničara, belog suprematistu itd) čim se usudite da iznesete neki argument protiv njihove fantazije o mogućnostima multikulture sa muslimanima.

A kad se desi ono što se desilo u Krajstčerču (uzgred, upućujem izazov, setite se sad odmah, bez guglanja, nekog sličnog terorističkog napada na muslimane u zapadnim društvima) liberal leva ekipa diže svoju inkvizicijsku glavu, želi doslovno da vas ućutka po svaku cenu, snagom cenzure i slovom zakona.

Evo vesti, najprostije moguće rečene – nema multikulture sa muslimanima kao većinom. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na planeti.

Dalje, islam je ultimativna suprematistička ideologija. Ne možeš biti supremastičkiji od islama. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na svetu i stanje bilo koje manjine u njima.

U nervnu islama kao ideologije nalazi se pojam kufira -nevernika, nemuslimana. Kufir je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. Nacisti su imali istovetnu ideologiju – svet su delili na arijevce i niže rase. Čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada. Islam propoveda istu stvar – potpunu svetsku dominaciju muslimana u kome će nemuslimani moći da biraju jedino između obespravljenosti i progona ili prelaska na islam. Uostalom, to oni ne prestaju da ponavljaju ali islamolevičari ne žele da čuju. Potpuno je neshvatljivo da islamolevičari neprestano zahtevaju nekakvu najstrožu inkviziciju nad belim suprematizmom, koji svakako postoji ali je u svim zapadnim društvima margina i ogromna većina pripadnika tih društava ima svest o tome da je moralno nedopustiv, a gde se i bacanje svinjskih papaka u dvorište džamije računa kao ozbiljan zločin iz mržnje, dok se istovremeno potpuno ignoriše islamski suprematizam koji je kod muslimana ideološki mainstream a neprekidni i svakodnevni napadi i progoni manjina kao što su hrišćani Bliskog istoka, Jezidi, LGBT zajednica itd, ignorišu.

Ne postoji nikakva ravnoteža između terorističkih napada na muslimane i islamskih terorističkih napada. Nikakva. I insitiranjem na tome da ona ipak postoji dok je matematički i statistički dokazivo da ne postoji, vi zapravo postajete saučesnikom islamskog suprematizma koji se propoveda bilo u „umerenoj“ bilo u „radikalnoj“ formi apsolutno svuda u muslimanskom svetu ukljućujući i džamije na zapadu, ukljućujući i napadnutu džamiju u Krajstčerču u kojoj se „radikalizovao“ konvertit Novozelanđanin Daril Džons koji je 2013. godine poginuo od američkog drona u Jemenu.

Obrnuto srazmerno veštačkoj ravnoteži koju islamolevičari uporno nameću, između zapadnog, belačkog i islamskog terorizma, je zaglušujuća medijska tišina kad su u pitanju islamski zločini protiv ostatka čovečanstva. Često se može čuti apsurdna tvrdnja da su mediji krivi za loš imidž islama u svetu (naime, usredsređujući se samo na loše stvari u njemu, kakav je eto povremeni terorizam) dok je stvarnost potpuno drugačija – činjenica da islam uopšte još uvek ima mesto u civilizovanom svetu je zasluga medija koji osim što nas o njemu ne izveštavaju ili čine to sporadično i netačno, neprestano plasiraju isfantaziranu, nepostojeću i lažnu sliku o njemu.

Seća li se neko napada na crkvu u Pešavaru u Pakistanu iz 2013. godine u kome je poginulo 127 a povređeno više od 250 ljudi? Ili napada na koptsku crkvu u Kairu iz 2016. godine u kome je stradalo 25 ljudi? To nije samo zbog toga što su islamski napadi toliko česti da je teško držati evidenciju i hronologiju u glavi, već i zbog toga što su to bile vesti za jedan dan iza kojih nisu sledile nikakve specijalne emisije, okrugli stolovi, debate ili bilo šta slično ovome što viđamo ovih dana po medijima povodom napada na džamiju u Krajstčerču.

Početkom marta na severu Nigerije muslimani su mačetama izmasakrirali 23 hrišćana. Samo u januaru na severu Nigerije, u oblasti Benue, muslimani su izmasakrirali oko 70 hrišćana. Šta znamo o tome?

Hrišćani raznih denominacija su početkom prošlog veka činili oko trećinu populacije Bliskog istoka. Danas ih ima oko 5%.

U neprestanom tetošenju muslimanima i davanju bele karte da čine zločine po svetu čije ćemo dimenzije ili relativizovati ili ublažavati ili jednostavno kriti, zapadni islamolevičari u suštini ispoljavaju duboki levi, progresivni rasizam. Tetošenjem islama i muslimana oni zapravo otkrivaju svoje duboko uverenje da muslimani nisu sposobni da dobace do osnovnih civilizacijskih normi. Ako to nije rasistički, ja onda ne znam šta je.

U živom uključenju za francuski dnevnik iz Krajstčerča novinar nas je izvestio da se Novozelanđani mobilišu u znak solidarnosti s muslimanskom zajednicom. Šta rade? Donose i ostavljaju halal proizvode u bolnicu u koju su smešteni povređeni u napadu i nude se muslimanima koji se sada plaše da ih ispraćaju na ulicu.

Za moje poimanje stvari ovo je rasizam par excelance. Ja ovo čitam kao „nedorasli ste našim civilizacijskim normama zato vas tetošimo kao retardirane“. Halal meso je meso životinja koje se ubijaju na krajnje primitivan i okrutan način (na stranu sad to što deo prihoda od halal sertifikata odlazi na finasiranje džihada) koji se ama baš nikako ne uklapa u ovaj masovni zapadnjački pokret oslobađanja životinja iz ograničenih i nehumanih uslova života i odgajanja na farmama od kojih se na pojedinim kravama iz zvučnika pušta klasična muzika da bi ublažile stres. Dakle, suspendujemo naše civilizacijske norme da bi tetošili one za koje smo duboko ubeđeni da do njih ne mogu da dobace.

A ideja o pratnji uplašenih muslimana je onoliko rasistička koliko to može biti pored toga što je i apsurdna koliko apsurdna može biti. Otprilike kao da pratite lava u savani da ga ne napadnu antilope. Jer ako iko ima potrebu za pratnjom i zaštitom to su bilo koje manjine, seksualne, etničke, verske, samo reci, u većinski muslimanskim društvima. Ona je potrebna već i većini u zapadnjačkim društvima u kojima već postoje no-go muslimanske zone u koje i policija a kamoli građani, posebno žene, izbegavaju da zalaze.

Taj rasizam, beli islamolevičarski, koji izvire iz uverenja da su muslimani nesposobni da žive u skladu sa civilizacijskim normama zapada, koje, inače, bez ustručavanja i problema zahtevamo od svih, mnogo je opasniji od belog suprematizma. Ovog drugog smo svesni i suprostavljamo mu se, ovaj drugi otvoreno sarađuje s islamofašizmom i njegovim suprematističkim ambicijama, usput uspešno ućutkujući sve nas koji imamo hrabrosti da mu se suprostavimo.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Nova aristokratija sveta

ili Everybody in this party’s shining like Illuminati

im_famous_on_the_internet.6034Dvadeseti vek nije vek koji je izmislio kult slavnih, ali je prvi koji je taj kult uzdigao na nivo industrije.
Moderna opsednutost slavnim ličnostima postala je predmetom ozbiljnog izučavanja profesionalaca različitih profila – od sociologa do psihologa. Savremena psihologija zapravo priznaje postojanje mentalnog poremećaja nazvanog sindromom obožavanja slavnih ili skraćeno CWS (od celebrity worship syndrome). Reč je o problemu zavisnosti i opsesivnog ponašanja od koga podjednako pate pripadnici oba pola. I koji je u porastu. Prema rezultatima nedavnog sprovedenog istraživanja tima stručnjaka s londonskog univerziteta, skoro 40% Britanaca pati od ovog sindroma.

Oni najgore pogođeni žive u neveselom svetu iluzija i maštarenja. Jednom zaposednuti demonom slavnih postaju povučeni, nedruštveni, impulsivni pa čak i samodestruktivni. Jedna mlada žrtva ovog sindroma iz Engleske je, nakon što je u novinama pročitala da se njen pop idol verio, u kupatilu sebi žiletom nanela posekotine po vratu, rukama i nogama. Preživela je i kasnije je objasnila – “Ona će ga promeniti ako je oženi a ja sa tim ne želim da živim.”
Oni pogođeni ovim sindromom u manjoj meri još uvek funkcionišu ali njihovo neurotično interesovanje za “njihovu” slavnu ličnost oduzima im mnogo vremena, energije i novca. Mnogi sa simptomima ovog sindroma veruju da njihove zvezde gaje posebnu vrstu zanimanja za njih koje podrazumeva i želju da ih upoznaju i čuju njihovo mišljenje ili savete.

dj.6035Reč “sindrom” možda nije potpuno odgovarajuća za nekih 20% stanovništva s umerenim ili sasvim slabo izraženim simptomima. Njihovo “obožavanje” ispoljava se kroz mnogo čitanja i razgovaranja, proučavanje i analiziranje života i dela, stvaranje veb stranica ili skupljanje memorabilija. Na neki način njihovo obožavanje više je nalik strastvenom hobiju ili bezazlenom fetišu.
Sindrom je u Americi poprimio razmere nacionalne religije. To je ujedno i jedan od najunosnijih američkih izvoznih artikala i brzosagorevajuće gorivo za nemilosrdnu, korozivnu medijsku mašineriju koja utiče na skoro svaki segment naše kulture. Reč je o svojevrsnoj kulturološkoj psihozi koja ljudima oduzima dostojanstvo i truje motivacije, ciljeve i prioritete masa.

Obožavanje slavnih u obliku kakvom ga danas poznajemo kao pojava počela je da se javlja krajem 19. veka kada je takozvani “heroj kulture”, ozbiljan, posvećen dužnostima, pun moralnih vrlina (naučnici, pronalazači, velike političke vođe, industrijalci), počeo da ustupa pred ljudima koji su slavljeni samo zbog toga što su poznati. Fenomen je procvetao pojavom i napretkom novih tehnologija masovnih komunikacija i vrtoglavim razvitkom industrije zabave dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. To je rezultiralo masovnom promenom kolektivnog stanja svesti – fokus je pomeren sa karaktera na spoljašnost, sa sadržaja na imidž i sa zajednice na narcizam.

Holivud je zaslužan za izum modernog selebritija. Prvi istinski pravi moderni međunarodni superstar bio je Charlie Chaplin. Dvadesetih godina prošlog veka histerija je pratila kratku karijeru Rudolpha Valentina. Eksplozivni razvoj medija tokom veka, posebno televizije i tabloidnog novinarstva za posledicu je imao neprestano produbljivanje jaza između dostignuća dotične osobe i količine dobijenog javnog priznanja. Komentar Johna Lennona iz šezdesetih godina kako su Beatlesi “popularniji od Isusa”, nije bio daleko od istine, bez obzira na besne reakcije klera.
Danas za slavu više nije potrebno nikakvo dostignuće ni talenat. Slava se može steći iz najnebuloznijih mogućih razloga. Dovoljan je, na primer, par fotogeničnih silikona kao u slučaju Pamele Anderson, popušiti predsedniku države, kao u slučaju Monice Lewinsky ili jednostavno biti bogat, kao u slučaju Paris Hilton.

princess-diana-remembrance.6042Mada neki pisci i naučnici s vremena na vreme uspeju da izazovu pažnju medija, selebriti su poreklom uglavnom iz sveta zabave i sporta. Glumci i pop zvezde postali su nova aristokratija sveta. Krug bi bio zatvoren da je Diana, princeza od Velsa počela da se bavi glumom, kao što se nakon njene smrti govorkalo da je razmišljala o tome. Pošto je veći deo života provela kao tragična heroina sopstvene javne psihodrame, Diana je do vremena svoje pogibije bila jedna od najslavnijih osoba na planeti.
Opadanje značaja institucionalizovane religije takođe je odigralo svoju ulogu – kako je religioznost opadala tako je rasla tendencija obožavanja slavnih.

Obožavanje slavnih može se videti kao svojevrsni oblik voajerističkog neopaganizma koji pomaže da se u svesti ljudi popuni praznina koju je francuski filozof Jean-Paul Sartre nazvao “božanskom rupom”. Savremeni bogovi i boginje žive na medijskom Olimpu – umesto Aforidite, Atine i Hada (Lepote, Mudrosti i Tame), danas imamo Angelinu Jolie, Oprah i Osbournove.
Mnogi sa CWS sindromom ispoljavaju odnos ljubavi-mržnje prema obožavanim koji im često služe kao emocionalne bokserske vreće. Istraživanja su pokazala da je ne mali broj fanova koji prema svojim zvezdama ispoljavaju neverovatnu količinu agresije i verbalnog neprijateljstva. Psiholozi ovu pojavu objašnjavaju kao neizbežnu posledicu neostvarene strasti.

Ima sociologa koji ovaj fenomen tumače kroz ekonomsko-političku prizmu. Slava je postala ideološko-intelektualni proizvod modernog kapitalizma. Ekonomija današnjice je ekonomija slave. Sve se vrti oko imidža. Selebriti institucija danas je glavno sredstvo manipulacije svešću i ponašanjem masa. Površna zabava, vešto smišljeno zamajavanje i beskrajna medijska halabuka postali su glavno oružje društvene kontrole.

Slavne ličnosti odavno imaju uticaja na formiranje ukusa masa – od frizure, modela automobila, vrste žitarica koje jedu za doručak, garderobe itd. Ali, sada se čini da holivudska industrija iluzije uspeva da prodre dublje u kolektivnu psihu i utiče na oblikovanje daleko značajnijih stavova i pogleda. Sve je veći broj onih koji svojim idolima dozvoljavaju da im nameću svoja politička gledišta. A većina političara dala bi sve da nekih desetak procenata glasova birača preusmeri na svoju vodenicu.

Zvezde kao političari popunjavaju političku prazninu izazvanu trenutnim trendom svođenja svih društvenih zala na pitanje pojedinačne odgovornosti i humanitarnog angažmana. Na delu je svojevrsna holivudizacija politike. Linija razgraničenja između politike i zabave sve je neodređenija jer političari sve češće posežu za načinom prezentacije, gestikulacijom i specijalnim efektima koji su se pokazali uspešnim u Holivudu. Ako slava postaje preduslov za sticanje političke moći to možda najbolje demonstrira sveprisutnost rase selebritija u savremenom društvu.
Sparivanje politike i šoubiznisa dovodi do razblaživanja, izobličavanja i fikcionalizacije političke agende. Postalo je gotovo nemoguće izravno usmeriti političku energiju na one probleme koji izlaze iz domena zabave ili pak nemaju jasno vidljivu podršku slavnih – kao nimalo zabavni i fotogenični problemi gladi i siromaštva.
Zvezde kao politički kandidati imaju veliku privlačnost. Poseduju pobedničku formulu – ime, savršen osmeh i gustu kosu, bogatsvo, iskustvo s medijima i poverenje javnosti (upravo ono što nedostaje profesionalnim političarima). Izbor Arnolda Schwarzeneggera za guvernera Kalifornije predstavlja ilustraciju ovog trenda.

jesus-christ-shots-selfi-iphoneIzraz “15 minuta slave” u popularnoj kulturi odnosi se na iznenadnu slavu za koju je malo verovatno da će potrajati dovoljno dugo da izmeni život naglo proslavljenog. Prvi put ga je upotrebio jedan od rodonačelnika popa Andy Warhol 1968. godine koji je tvrdio da su mediji u stanju da proslave svakoga i da će “u budućnosti svako steći svetsku slavu na 15 minuta”. Nekih desetak godina kasnije Warhol je izjavio da su se “njegova predviđanja iz šezdesetih pokazala kao tačna”.
Imajući u vidu histeričan stampedo za javnom glorifikacijom, koji na najbolji način demonstrira bum industrije reality televizije, čini se da su Warholove reči uistinu bile proročanske.

Preko 70.000 mladih željnih slave prijavilo se na audiciju za Američkog Idola – TV šou čiju suštinu čine tupost, egzibicionizam i mediokritetstvo. Na stotine hiljada njih prijavljuje se za učešće u nekim od reality TV šoua na temu preživljavanja u prirodi – gutanje živih testisa džinovskih glodara Južne Amerike ili žrtvovanje svojih piranama, ne predstavlja problem ukoliko će kamere to pažljivo da zabeleže. A oni koji nisu prošli audiciju za Idola uvek mogu da posete Holivud i za cenu od 45 dolara dobiju kompletno “biti selebriti” iskustvo, sa sve gomilom fanova koji vrište tražeći autogram i pratnjom nemilosrdnih paparaca.

U nedavno sprovedenom istraživanju među britanskom omladinom više od 80% ispitanika izjavilo je da bi želelo da budu slavni (bilo kao filmska ili TV zvezda, pop pevači, sportisti ili poznati kuvari). Težnja za selebriti statusom postala je etički princip današnjice. Obožavanje slavnih i moralno-estetski-intelektualni relativizam koje ono podrazumeva predstavlja simptom kulturnog opadanja i opšte zabune. Vreme će pokazati koliko je on ozbiljan. Svet je postao žalosno trivijalizovan i naopak; ono što je beznačajno postalo je značajno i sve ono što je zaista značajno postalo je beznačajno.

Medijska hiperinflacija fabrikovanja slavnih logično je dovela i do hiperinflacije “titula” u selebriti svetu. Selebriti je bilo ko ko je slavan, tačnije, bilo ko ko je poznat – bez obzira na uzrok i obim slave. Ali, dok veliki broj njih ostaje samo selebriti značaj izvesnog broja slavnih u medijima se podvlači dodavanjem neke od selebriti aristokratskih titula ispred imena – zvezda, superstar, megastar, ikona.

Madonna.6041Iako su svi deo jednog te istog medijskog cirkusa, čini se ipak nemogućim strpati ih sve u isti koš. Mada ne postoje precizno definisani parametri na osnovu kojih bi se dalo odrediti ko kakvu titulu zaslužuje, ostaje činjenica da ne sijaju sve zvezde istim sjajem. Koji su mogući parametri? Kvantitativni (količina obožavalaca)? Ako se uzme u obzir da sajt posvećen kučetu Mariah Carey u proseku za mesec dana ima oko 15.000 poseta, znači li to i da je kuče Mariah Carey selebriti? Kvalitativni (ostvarena dostignuća u određenom polju)? Sestre Hilton zgrnule su milione dolara na torbicama koje su tobože same kreirale (a kakve viđate na svakoj bolje snabdevenoj kineskoj pijaci). Ipak, Hiltonke za modu ni izdaleka nisu ono što su Vivienne Westwood ili Gianni Versace. Kakav god parametar da se primeni koliko toliko precizna kategorizacija slave ostaje nepotpuna. Ali, moguće je možda na skali slave odrediti krajnje polove između kojih se proizvoljno, rukovodeći se čisto subjektivnim merilima, da naseliti čitav univerzum slavnih – na jednom kraju nalazi se Paris Hilton, na suprotnom Madonna. Japanci za obe padaju u nesvest. Paris Hilton je selebriti. Ona je anoreksična, ružnjikava, dosadna, prosta, netalentovana, jeftina i pored tolikih dijamanata načičkanih od ušiju do nožnih prstiju i izlepljenih na mobilnom telefonu. Njeno najveće dostignuće je debilni reality show u kome njeni fanovi s divljenjem gledaju kako se Paris bori da provali kako se uključuje mikser. Madonna je ikona. Ona je multitalentovana, nekonvencionalno lepa, produhovljena, poseduje ličnost i integritet, glamurozna je i onda kad od nakita ima samo crveni kabalistički končić na zglobu leve ruke i već četvrt veka menja lice savremene kulture.