Žizela sa budžetom

tina-beauty-jelena-karleusa-two-piece-setSpadam u one, nije nikakva tajna niti se trudim da to sakrijem, koji donose zaključke o nekome na osnovu toga koje knjige čitaju, kakvu muziku slušaju pa i na osnovu toga kako se oblače. Za pažljivog posmatrača i istrenirano oko, može mnogo toga da se zaključi. Prevashodno to s kakvim mentalnim sklopom imaš posla. Zaključke izvlačim i na osnovu izjava tipa „evolucija je samo teorija“ i „Sloboda za Palestince“. I držim da je to sasvim legitimno. Neko će ishitreno zaključiti da spadam u red onih tkz. akademskih elitista tipa „samo su ruski klasici književnost, a samo ozbiljna muzika je muzika“ … što je daleko od svake istine. Koliko volim, nazovimo to „ozbiljnom umetnošću“, toliko volim (a nekad i više) njene popularne, kemp ili kič manifestacije. Jer volim i da se zabavim a smrtnu ozbiljnost držim za pouzdani znak stvaralačke impotentnosti. Dakle, ne radi se o umišljenom akademizmu tipa „ja sam so above it“ (pa ne pratim Evroviziju na primer) već razumevanju umetnosti po sebi. E, a tu je catch. I stvarno je reč o višegodišnjem treningu, ali ne u teretani već u biblioteci. I odjednom samo skontaš da možeš 100kg iz benča, ili da možeš da razlikuješ dobru slikarsku apstrakciju od obične mazarije, što je možda problem nekome na keca prostim jezikom objasniti.

Pogledam, dakle, ponekad i tako neverovatne stvari kao što su američka filmska sranja „White House Down“ ili „Air Force1“. I da, izvlačim iz njih geopolitičke zaključke, kao što je nivo brutalnosti američke imperije i stanje uma prosečnog američkog redneck glasača. Bacim oko i i na domaću scenu – američkom imperijalizmu, da bi bio uspešan, na srpskim etničkim prostorima makar, potreban je srpski kulturološki rijaliti mejnstrim, otuda su to komplementarne pojave – onako krijući se od sebe, jer svaki put imam utisak da evolucijski regresiram po vek na minut odgledanog rijaliti sadržaja. (Da preduhitrim mudre opaske kako je rijaliti globalan a ne srpski fenomen – jeste, al nigde nije državna kulturna politika, a ako negde i jeste, onda je ta država, smem da se kladim, u stanju sličnom srpskom).

Naletim ponekad i na poneku autentičnu pojavu, a tu se krije genij srpskog duha, i na tako malo verovatnim horizontima kakvi su rijaliti horizonti svakodnevnog horora. To je Žizela, jedno priprosto devojče sa sela iz okoline Svilajnca. Žizela joj je, zapravo, umetničko ime, pravo ime joj je Ivana. Šta je Žizelina umetnost, pitaćete me, i ja to, uprkos svojim kvalifikacijama, ne bih znao da vam kažem. Neka performerka možda, post Abramovićkinog tipa? Jer nagledao sam se njenih klipova, iz štale, s njive, s posla (radnica gradske čistoće), kuhinje, nekad uz muzičku pratnju, nekad uz filozofske opaske a nekad neme, dok recimo koncentrisano ljušti kupus ili čupa pile, nalik performansu „Umetnik je prisutan“. Bez trunke ironije, mogu da zamislim Žizelu kako ostavlja turšiju pod neonskim svetlima glavne dvorane njujorškog Muzeja savremene umetnosti dok Lejdi Gaga zadivljeno prolazi, posmatra i nadahnjuje se.

Žizela ima tešku govornu manu, zbog koje je ponekad potrebno doslovno rekonstruisati njene rečenice, na osnovu jedne ili dve „uhvaćene reči“. Nema, prirodno, ni neke škole, nema uzgred ni nekog vidljivog talenta, sem ako joj se redak antitalenat za pevanje ne uračuna kao talenat (jer, zaista, izuzetnost je u pitanju). Nema ni stas. Sve ide u prilog zaključku da joj je proviđenje, ako mi dozvolite metaforu, namenilo sudbinu seljančice iz okoline Svilajnca. Ali, Žizela ima snove i mobilni telefon.

Žizela sanja da jednog dana pobegne od motike i sumorne svilajnačke svakodnevnice. Sanja o belom ili velikom svetu, da bude voljena, prihvaćena i poznata. O princu na belom konju. O tome da joj njen težak rad zaista omogući samostalan i pristojan život. O lepoj garderobi, kao svaka normalna žena. Tako da nam u svojim živim uključenjima neprestano kenja, moralizatorskim tonom jednog Katona, o tome kako „ko hoće može pošteno da zaradi“ i isto tako „pošteno da živi“, čak i u Srbiji. Da bi nam dokazala, odlazi na ekskurziju preko Verone i Azurne obale sve do Barselone, gde se slika ispred kuće Grejs Keli i Salvadora Dalija za svoju vojsku fanova s disleksičnim hashtagovima. Takođe je i poštena, seksualno poštena, jer njeno poimanje poštenja ne može da iskoči iz svilajnačkog okruga, pa su sve devojke koje odbijaju da rade, makar i tako nisko rangirani posao kao što je njen, posutkinje (na Žizela jeziku, prostitutke). Ali je i feminista, pa puši reksona dezodorans u kameru. Ako je neki seoski džukac kompromituje s nekim njenim sms-om ili snimkom, onda taj želi da se proslavi preko njenog „imena“. Posutkinje su i sve učesnice rijalitija u koji ona sama ulazi da bi devojkama sličnim njoj dala pozitivan primer, dakle influenserka je. A ko sve ovo ne shvata, to je samo dokaz njene avangardnosti. A ako krenete da je sprdate onda je ona medijska žrtva a i majka joj je bolesna.

Ukratko, Žizela je Jelena Karleuša bez budžeta, a ova joj je, gle iznenađenja, i jedan od uzora. Tako da ja, svaki put kad sretnem nekog ko se izjasni kao JK fan, izvedem zaključak da imam posla s osobom skromnih ili nikakvih talenata i intelektualnog kapaciteta ali je vrlo ambiciozna. Takve profile često ćete sresti u raznim srpskim NVO posebno onim koji se bave LGBT problematikom.

jelena-karleusadan-sert-cevap-4Ista seljačka dosetljivost kojom je pre više godina sugerisala novinaru nekog tabloida da objavi fotke Dare Bubamare u njenoj bundici, kako bi je ismejali kao copy cat (O, Isuse, daj mi lavlje srce da preživim JK originalnost). Isto ko i Žizelu kad priča i JK moraš da rekonstruišeš kad peva. Čovek nije načisto, jel bugarski, ukrajinski, rusinski il srpski il udara more o mramorje. Isti modni saveti kako se može biti elegantan i imati stila i s garderobom iz H&M ko i Žizelini za spremanje ajvara i pihtija. Isto moralisanje o jakoj i samostalnoj ženi koja je sama sebi prokrčila put dok su ostale metaforično posutkine iza kojih stoji ovaj ili onaj krimi lobi ili budža s kintom. Hashtagovi iz bazena u Dubaiju i šoping centra u Istambulu (tu mu Žizela dođe čak i kultur gerila). Isti selfiji iz lifta i ispred porodične garaže, ko Žizelini iz bašte, letnje kuhinje i ispred traktora. Isti feminizam koji dozvoljava čepenje rodnice u umetničke svrhe ali kad procure seksualne fantazije onda je majka dvoje dece. Istim kapacitetom kojim ne kapira problem forme i sadržaja, pa zajaukne tim turskim zurlukom uz deep techno melos, ne kapira ni da je feminizam pravo da se jebeš i/ili imaš seksualne fantazije i kad si majka. Kad se bumerang vrati il govno sleti na ventilator, Divna je bolesna. A ako ste sav ovaj umetničko-filozofsko-estetski zbrlj pravilno shvatili, tj da JK kao relevantnu i medijsku pojavu može da iznedri samo jedan ekonomsko društveni i politički košmar kakav je Srbija, onda je ona avangarda i pojava ispred svog vremena.

Tu i tamo čuje se ocena da je JK ikona građanske Srbije, neko ko ima muda da kaže ono što misli, u stvarnosti ono što misli eurostat il kakav drugi institut za hvatanje procenata mediokretskog okeana mnoštva.

I ja bih se tu složio da jeste. Što je i potvrdila svojom novom „kontroverzom“ u programu u kom Marija Šerifović verovatno po uslovima ugovora dolazi bez hormonalne terapije, a u kom „diva“ sernja s pozicija svoje „20 godina duge karijere“, kada je neukusno obučenu kandidatkinju koja očigledno nije ispratila ikonine savete o eleganciji po ceni Zare, upitala odakle je, a ova joj odgovorila da je iz Trebinja, našta je usledilo pitanje kruga dvojke o dostupnosti struje u hercegovačkom kraju. Drugosrbijanski džiberizam par ekselans u rangu Srbljanovićkine genocidne tvorevine, naime Republike Srpske, ili Sergejevog liderstva srpske opozicije nakon što je jednom pre mnogo godina u nekom filmu uspešno odglumio samog sebe, tj dripca.

U pitanju je jadnost formata Nikolićevog ili Vučićevog, ili kad smo već kod toga, Tadićevog predsedničkog mandata za koju bih možda, da je nešto manje radioaktivan, uspeo da iznedrim i trunku empatije ko za Džingis-kan frizuru Mariije Šerifović.

Advertisements