Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

25 pitanja i odgovora o homoseksualnosti

tumblr_mzarnqOOa91s95lq0o1_12801. Homoseksualizam je ideologija koja dolazi sa Zapada (nameće se sa Zapada) u cilju razaranja srpstva i države.

Prvo, homoseksualnost a ne homoseksualizam. Jer to nije ideologija već varijetet ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a primećena je i kod brojnih životinjskih vrsta). Zabeležena je u svim kulturama, prošlim i sadašnjim,  i to svuda po zemljinom šaru. Logika po kojoj Zapad „natura“ homoseksualnost Srbiji u cilju njenog razaranja je potpuno iščašena jer bi to značilo da napredne zemlje zapada koje su svojim homoseksualcima omogućile sva građanska prava (uključujući i pravo na brak i usvajanje dece) rade na sopstvenom razaranju.

2. Kulture (društva) koje svojim homoseksualcima daju sva građanska prava propadaju i nalaze se u stanju teške dekadencije.

Pogledati političku kartu sveta i uporediti zemlje u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću i one u kojima je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije zabranjena. Ako vam Jemen izgleda kao moralno uzorito i zdravo društvo a Francuska kao zemlja koja propada, onda je dalja rasprava na ovu temu bespredmetna.

3. Pokret za emancipaciju homoseksualca je globalna zavera masona/Jevreja/vladara iz senke u cilju urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Popiti tabletu na vreme.

Emancipacija homoseksualaca nužno urušava judeohrišćansko shvatanje „morala“. Ali to su prethodno već učinili i pokret za ukidanje ropstva, antirasistički pokreti, feminizam, pokret za prava deteta, ekološki pokreti, prosvetiteljstvo, napredak nauke …

4. Broj (procenat) homoseksualaca u društvima koje ne dozvoljava njihovu diskriminaciju je veći i u stalnom je porastu.

Procenat homoseksualaca u svim društvima uvek je isti i on se kreće, po vrlo skromnim procenama do 8% (ukljućujući homoseksualce oba pola i biseksualce). Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega se stiče utisak da ih je procentualno više nego u konzervativnim društvima gde je njihova vidljivost ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.

Naprotiv, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno represivnim društvima veći nego u onim vrlo liberalnim. Saudijska Arabija je vrlo verovatno zemlja sa najviše homoseksualaca na svetu, ujedno i najfomofobičnija.

5. Homoseksualna propaganda dovodi do porasta homoseksualaca u jednom društvu.

Reč je o pokretu za emancipaciju a ne o propagandi. Ali, ok, hajde nek bude i propaganda. Tom logikom znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije.

Onda ni homoseksualna propaganda ne može da dovede do porasta procenta homoseksualaca.

Pod „propagandom“ se u širokim i neobaveštenim narodnim masama često podrazumeva gay lifestyle ili čak gej estetika, o čemu bi se u ovim terminima i moglo raspravljati. Ako gej estetika može od strejtaša da napravi geja, onda bi i obrnuto moralo biti moguće. Ako strejt adolescent ode na koncert Kylie Minogue i postane gej, onda bi i gej adolescent odlaskom na fudbalski derbi trebalo da postane strejt. To se ne dešava.

6. Homoseksualci utiču na natalitet nacije (podrazumevano u negativnom smislu).

Ne utiču. Dati prava homoseksulacima ne znači zabraniti hetereseksualcima da se razmnožavaju. (Sem toga, koliki god da je natalitet, udeo gej beba u njemu ostaće isti). Mnogi heteroseksualni parovi ne mogu ili neće da imaju dece. Neki imaju samo jedno. U kakvoj je to vezi sa homoseksualcima (inače rođenim u hetero braku od, predpostavljano, strejt roditelja?). Takođe, mnogi homoseksualci imaju decu, što svoju, što usvojenu. Ne postoji apsolutno nikakva uzročno posledična veza između homoseksualnosti i nataliteta.

7. Ako homoseksualci ostvare pravo na brak, sledeći su pedofili, zoofili, nekrofili itd …

Još jednom  – homoseksualnost je varijetet ljudske seksualnosti a ne patologija ili devijacija. Ona podrazumeva odnos dve (ili više) odrasle, seksualno zrele i, iznad svega, voljne osobe. Još jednom, ODRASLE I VOLJNE OSOBE.

Pedofilija je odnos u kome odrasla osoba zloupotrebljava (ucenom, pretnjom, prinudom) seksualno nezrelu osobu, dakle, dete. Pedofilija NIJE isto što i homoseksualnost. I pedofili nisu nužno homoseksualci, većinom su heteroseksualci.

8. Ako može gay brak, zašto ne i legalizacija poligamije?

Pa, ako društvo evoluira u pravcu legalizacije hetereoseksualne poligamije, naravno rodno ravnopravne (zašto žena ne bi imala više muževa?), princip jednakosti onda podrazumeva i legalizaciju homoseksualne poligamije.

9. Ako u osetljivom formativnom dobu dete, adolescent, bude izloženo gej uticaju, ono će nužno prelomiti u pravcu homoseksualnosti.

Opet, adolescenti su nužno izloženi sveprisutnom heteroseksualnom uticaju pa su neki od njih opet gej. Homoseksualac se ne postaje, kao što se ne postaje ni heteroseksualac, niti se o tome odlučuje.

10. Homoseksualnost je pomodarstvo. To je moda koju forsiraju zapadni mediji i koju mladi ljudi prihvataju.

Pitanje za heteroseksualce je kako uspevaju da ostanu otporni na ovu modu?

11. Gej seks je neprirodan.

Ljudi su i seksualna i emotivna bića, ne samo biološka. Sa stanovišta biologije neprirodni su i analni i oralni seks, i zapravo svaki oblik seksualnosti koji izlazi iz okvira piša-pica mehanike u svrhu produžetka vrste.

12. Rimsko cartvo ( ili Grčka) su propali zbog rasprostranjene homoseksualnosti.

Nisu. Rim je, kao i svaka imperijalna sila u istoriji, propao zbog neodrživosti ekonomskog sistema. Grčka civilizacija je svoj vrhunac doživela u vreme Aleksandra Velikog, jednog od najvećih vojskovođa i osvajača u istoriji, koji je bio gej.

13. Biblija kaže ….

Šta Biblija kaže je potpuno nebitno jer je Biblija omašila u najjednostavnijem pitanju ljudske etike – ropstvu. Ono se u Bibliji dozvoljava.

Sem toga, Bibilija kaže  i da je Isus imao dvojicu tate i da je začet medicinskom asistencijom (Sv. Duha), drugim rečima, veštačkom oplodnjom. Zašto to preskačete?

14. Crkva je protiv

Crkva je slobodna da i dalje bude protiv i da svojim sledbenicima daje preporuke o tome kako će da žive. Mišljenje crkve relevantno je samo za vernike i ljude koji u crkvu idu i u boga veruju i ono nikako nije referentno za društvo u celini. Građanski brak crkvu ne obavezuje. Takođe, gej vernik je i dalje slobodan da bude vernik i ide u crkvu ako želi. Praksa pokazuje da mnogi ne samo da žele već i da postaju njeni visoki zvaničnici. Što mu dođe vrlo lako objašnjivo. Razmislite – da ste gej muškarac izložen pritisku društva, gde bi vam bilo najkomotnije? Em leb bez motike, em odličan cover up, em ste neprestano samo muškarcima okruženi (od kojih su mnogi tu gde i vi iz potpuno istih pobuda).

15. Smeta mi što toliko mnogo gejeva mrzi religiju.

Što je čudno odprilike koliko i crnci koji mrze Kju Kluks klan.

Ako vi možete da mrzite greh a volite grešnika, zbog čega neko ne bi mogao da mrzi religiju a voli vernike?

16. Deca gej roditelja i sama postaju gej.

Istraživanja sprovedena u zemljama koje homoseksualnim parovima dozvoljavaju usvajanje dece, pokazala su da je ova tvrdnja netačna. Deca gej roditelja postaju gej u istom onom procentu u kome i deca hetero roditelja.

17. Šta će postati deca gej roditelja kad porastu?

Pa mogućnosti su razne baš kao i kod dece hetero roditelja. Neko inžinjer, neko slikar, neko ubica, neko borac za delfine … sve zavisi. Ono što sigurno neće postati je homofob.

Istraživanja, takođe, pokazuju, da su homoseksualni parovi spremniji da usvajaju decu iz takozvanih neprivilegovanih ili manjinskih grupa (s posebnim potrebama, drugih rasa itd), pored toga što roditeljstvo kod homoseksualnih parova gotovo nikad nije stvar slučajnosti (dakle, deca su željena). Istraživanja pokazuju i da su deca homoseksualnih roditelja kasnije tolerantnija i otvorenija u odnosu na druge.

18. A šta ja da kažem svom detetu kad vidi gej par na ulici kako se grli (ljubi, drži za ruke)?

Koga zabole? Kažite mu šta ‘oćete.

526328_385722598178781_1805731302_n19. Gej je ok, ali u 4 zida (privatnosti, intimnosti, diskreciji) itd …

Pod pretpostavkom da ne podrazumevate da iko razmišlja o tome da se jebe naočigled sveta na gradskom trgu (sem egzibicionista koje seksualno uzbuđuje mogućnost da budu uhvaćeni na delu, kakvih ima mnogo i kod heteroseksualaca) kod ljubavi ne postoji ništa što treba da se krije. Naprotiv, ljubav oplemenjuje svet. Postoji mesto gde su ispoljavanja nežnosti u javnosti zabranjena (i heteroseksualcima, ne samo homoseksualcima). Zove se Iran. Jako tužna zemlja.

20. Imam druga homoseksualca koji ne želi paradu (legalizaciju brakova, da bude otvoreno gej itd).

Ok. Pa?

21. Gej lobi je sve jači i svima nam kroji kapu.

Ne preskačite terapiju!

Gej lobi je zapravo prijateljska povezanost među homoseksualcima na osnovu sličnih interesovanja (za druge muškarce uglavnom) i izloženosti sličnim društvenim stresovima (ostrakizmu, diskriminaciji i prikrivenim i otvorenim pretnjama).

22. Homoseksualci su nerodoljubi koji ne vole svoju zemlju i jedva čekaju da izdaju svoj narod.

Pa sve zavisi kako ih rođena zemlja tretira. Zamišljam da u slučaju neke invazije srpski homoseksualci ne bi potrčali u prve borbene redove. Šta da brane? Društvo koje ih tuče po parkovima? Pametne zemlje koje svoje homoseksualce prihvataju i daju im sva prava, homoseksualce imaju čak i u vojci. I za nekoliko procenata su jače od onih koje svoje homoseksualce zlostavljaju. Braniti slobodu je već neki motiv.

23. Prava homoseksualaca idu na uštrb prava heteroseksualaca.

Aha. I prava crnaca idu na uštrb prava belaca, a prava žena na uštrb prava muškaraca.

24. Gej aktivisti zapravo odmažu čitavoj stvari i samo još više iritiraju društvo.

Pa isto su to govorili i za antirasističke aktiviste. Budite iskreni. Vi biste zapravo želeli da gej aktivizam ne postoji. Da homoseksualci budu potpuno nemi i nevidljivi. Sem toga, ako Obraz i ekipa nisu naškodili ideji rodoljublja, ne vidim kako će aktivista, ma koliki vrtiguz bio, naškoditi pokretu emancipacije homoseksualaca.

25. Priča o gej pravima je svima dozlogrdila.

A, ipak, nastavljate da je komentarišete. Pa u tome je kvaka. Tolerancija je stvar dosade, više nego prosvetljenja. Kad budete prestali da histerišete i priča će postati manje napadna, ili je više nećete toliko primećivati. A i sad možete da čitate druge stvari.

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

Srbija legalizuje istopolne brakove

lambr1Zapravo ih legalizuje, naslov nije zezanje. Samo još niste obavešteni. Francuska je juče postala 14-ta zemlja u svetu koja je u svim pravnim aspektima izjednačila brak između hetero i homo parova, uključujući i pravo na usvajanje dece i pomoć države pri veštačkoj oplodnji lezbo parovima. Katolici su jutros očekivali sumpornu oluju nad Francuskom i cunami duž mediteranske i atlantske obale, al’ osvanuo je divan i sunčan dan, koji će nekoliko miliona turista iskoristiti da ostavi nekoliko desetina miliona evra kojekuda po ovoj divnoj zemlji krcatoj znamenitostima.

Srbija bi mogla biti 15-ta država u svetu koja će to učiniti. Ili 215-ta. Učiniće to svejedno. Kad tad. Napredak niko nikad i nigde zaustavio nije. Ometao, kočio, zaustavljao, to da. Ali zaustavio, to ne. Slobodu ne možeš da sprečiš. Prevelika je to sila.

Tako da, u budućnosti bi se, pred istorijom i potomcima, mogli ponositi kao što danas volimo da se ponosimo Sretenjskim ustavom koji je bio ispred svog vremena i previše za ondašnje velike sile, Austriju, Tursku i Rusiju, ili možemo da čekamo da nas teraju i pritiskaju da to uradimo, da nam iznude, da nas mrcvare bespotrebnim objašnjenjima i ucenama, koje će da živciraju čitavu naciju i hrane klerofašizam koji se oteo svakoj kontroli. Jer, ne radi se o njima. Radi se o nama. Ne poričem interese svetskih sila i zle naume za njihovo ostvarivanje, ali u toliko mnogo stvari, u previše mnogo stvari, škodimo sebi samima.

Srpski gejevi nisu vatikanski instrument ni zapadnjački petokolonaši. To su vaša deca, sinovi i kćeri, ujaci i stričevi, komšije, kolege i prijatelji. Srbija, tako pustošna kao što jeste, mogla bi da ojača sa, pa ’ajd odokativno, minimum 250.000 mladih života koji bi osetili potrebu da na ljubav otadžbine uzvrate ljubavlju. Jer, izvinite što ću biti direktan, to nekrofilno, šatro nekakvo svetosavsko rodoljublje koje nudite, čist je mazohizam. Niko neće da brani i štiti mašineriju koja ga presuje po glavi. Ok, skoro niko.

Zašto im ne biste želeli srećan i lakši život?

Pitanje je retoričko, ne potežite Bibliju, znam vam odgovore. Isti repertoar su bogomoljci poput vas imali i pre samo nekoliko decenija kada je rasno mešoviti brak bio nelegalan. Bili su mnogo glasni i mnogo agresivni ti bogomoljci koji su mahali biblijom i tradicionalnim vrednostima. Tradicija je tada bila da crnci sede pozadi u autobusu. Crkva je uvek, pa i sada, na pogrešnoj, gubitničkoj strani.

Uvek.

Jasno mi je da su mnoge stvari, zbog ovih ili onih realnih okolnosti, teške za ostvariti. Ali, legalizacija istopolnih brakova je nešto što zahteva „samo“ malo hrabrosti i puno pameti. Je l’ ja to upravo rekoh malo hrabrosti i mnogo pameti?

Je l’ zvuči to još nekom ko domaća naučna fantastika? I je l’ ima još neko da je sanjar?

Pamet se razbežala il’ je anestezirana, a bogme i muda su kastrirana. Suprotno onome što volite o sebi da mislite, Srbija je jedna bezmudaška zemlja. Najviši zvaničnici „najmoralnije“ institucije u zemlji kupuju ćutanje za stotinak evra. Odprilike, to je tržišna cena vaše kuraži – sto evra.

Nisu Obilićevi potomci bezmozgaši po kladionicama sa brojanicama oko vrata. Spremni da išutiraju u vugla sve na šta padne sumnja nebogougodnosti. Pravi Obilićevi potomci su mladići ili devojke koji roditeljima, prijateljima i svetu obelodane da su zaljubljeni u drugara tj drugaricu. A vi mislili vežbaju matematiku za prijemni. To su muda. To je integritet. A u Srba integriteta ni za lek.

A bilo bi lekovito. Razmislite. U toj moralnoj truleži u kojoj se raspadate i u kojoj popovi jebu, inače strejt, a bogami i maloletne dečake, po ceni dopune za mobilni, a posle nataknu mitru da vam zbore o poštenju i propasti srpstva. Priznati nečije pravo na ljubav, sreću, slobodu najprostije rečeno, koji bi to melem na ranu bio nama tako izubijanima.

A koji bi PR to za celu zemlju bio, to da ne pominjem. Lider u regionu, al’ sad bez zezanja. A i da braća Rusi sada malo gledaju u nas. World wide news – Srbija je postala 15-ta (ok, ’ajd nek bude i 25-ta) zemlja na svetu koja je pravno izjednačila hetero i homo bračne zajednice.

To da ima pameti.

lambr2Mišljenja sam da moja nova domovina, Francuska, zemlja enciklopedista i prosvetitelja i krilatice liberté, égalité, fraternité, sramno kasni u punom pravnom izjednačavanju ispopolnih sa hetero brakovima. Zakon je izglasan juče (sa 331 poslaničkim glasom ZA i 225 poslaničkih glasova PROTIV). Dosta pre nje to je učinila katolička Španija. Kao olakšavajuću okolnost mogu da joj uračunam da su „građanska partnerstva“ ili, kako to ovde zovu, pacte civil de solidarité, moguća još od 1999-te. Ali, ovo prolazno vreme (14-ta zemlja na svetu) je prilično loše, i Francuska je pred istorijom, u tom smislu, obraz spasila u poslednjem trenutku.

Pratio sam debatu, pa da prenesem poneki lični utisak. Kako je sve to meni izgledalo.

Prvo, budale su iste svuda, u Francuskoj kao i u Srbiji. Govorim, o bogomoljcima, naravno, pardon my French. Iste gomile gluposti i budalaština, kojih ćete se vi tamo naslušati još dosta, sve dok pametnima (ako još ko pretekne) ne dopizdi. Doduše, finije je sve to zapakovano – otvorena homofobija je stvarno stvar prošlosti, izuzme li se muslimanska imigracija, al’ to računam da podrazumevate i sami. Ali, da, bilo je mnogo trućanja o tradicionalnim vrednostima, hrišćanskim, francuskim i civilizacijskim.

Trućanje je francuski nacionalni sport. U stanju su beskonačno da razglabaju na iste teme, ali zaista beskonačno. Objasnili su mi da je beskonačno čavrljanje po nebrojenim TV emisijama i talk show programima, temeljna vrednost demokratije. Ok, ’ajd nek bude. Ali, istraživanja javnog mnjenja su pokazivala (avgust 2012) da 65% stanovnika podržava istopolne brakove a 53% i pravo na usvajanje dece.

Iako je zakon laički i ni na koji način nit se crkve tiče nit je obavezuje, katolička udruženja bila su najglasniji i najagresivniji protivnici, združeni, gle iznenađenja, s desničarima i manje ili više maskiranim fašistima. Bilo je trenutaka kada se činilo da će čitava stvar propasti.

Ali, tu na scenu stupa lekcija o građanskoj akciji. Od borbe se ne odustaje. Mitinzi, razgovori, agitovanja, gostovanja, pisanja, objašnjavanja, svađanja, akcije i protiv akcije.

Dve su mi pojave posebno privukle pažnju. Trula desničarska priča o „lošem trenutku“. Naime, Francuska vam je u neviđenoj ekonomskoj krizi, bar tako kažu na TV. Nezaposlenost je rekordna a rekordno slaba je i kupovna moć. Ja nešto ne uspevam da se, niti zabrinem, niti zainteresujem za tu priču. Kad dolazite iz Srbije parametri krize su vam nešto drugačiji. Desničari su levičarsku vladu neprestano optuživali da pričom o Zakonu o braku za sve (Marriage pour tous) vlada beži od pravih problema. A upravo su je oni odugovlačili u nedogled. U paketu s tim ide i floskula o prioritetima. Ako ste gay, žao nam je, možda za 100, 200 godina, sad nije trenutak. Prvo beli hrišćani. Pa hrišćani. Desničarski lestvičnik.

Francuska je zemlja gde gejevi mogu da se drže za ruke, ljube, vrckaju dok hodaju, nose ženskaste torbe, roze patike, izlaze u specijalizovane diskoteke i seks klubove. I gde se manje više zna ko je gej među glumcima, sportistima, pevačima, piscima, čak i političarima (gradonačelnik Pariza, recimo). Debata je, ipak, na svom vrhuncu, dovela do nekoliko incidenata i napada iz mržnje. Sloboda košta.

Tabor podržavalaca zakona bio je šarenolik i daleko brojniji. Naravno, pojedinci su se u raspravi  isticali i bili posebno upečatljivi, ali su javne ličnosti uglavnom bile za. Ne sećam se imena nekog filozofa koji je u jednom TV gostovanju (pitanje ZA ili PROTIV, bilo je nezaobilazno i u emisijama koje se nisu bavile tom temom) na pitanje odgovorio – „Ja sam apsolutno za! Zbog čega bi samo strejt ljudi patili od užasa braka?!“

Jedna senatorka je na urlikanje svoje sagovornice u emisiji kako medicinska asistencija (lezbejskim parovima pri oplodnji) „nije prirodna“, odgovorila – „Madam, nije ni vakcina. Vaš bog je predvideo da umiremo od boginja.“

Duhoviti momenti koji su mi ostali u sećanju.

Nezaboravna će ostati i izvesna Frigide Barjot. Da vam lakše dočaram, francuska Aleksandra Janković. Ista grozna frizura i šminka, očajan trešerski stajling (ko mi ne veruje nek pogleda sliku) i iste biblijske nebuloze. A da, i gej prijatelj (u njenom slučaju smo ga i videli na TV) koji ne želi taj zakon. Ko da nekog zabole i ko da ga zakon obavezuje da se ženi ako neće.

Lično mislim da je brak konzervativna i prevaziđena insititucija. Ali neka pravo postoji, ne mora uopšte da bude upražnjavano. Jednakost je bitna.

Velika je pobeda odneta, ali bitka još traje. Spisak je sada već solidan … Argentina, Belgija, Kanada, Danska, Island, Holandija, Norveška, Portugalija, Španija, Južnoafrička Republika, Švedska, Urugvaj, Francuska, Novi Zeland, nekoliko saveznih američkih država, pojedini distrikti Meksika i Brazila …

Srbija? Slobodarska …

Gay Arabia – jedan kralj i milion kraljica

Patrik Kondel, prevod Alexandar Lambros

1174739_424980950945481_1921858220_nNedavno sam dobio nekoliko imejlova od ljudi iz Saudijske Arabije koji su, izgleda, iskreno začuđeni zbog čega kritikujem njihovu zemlju. Zemlju koja, da se podsetimo, aktivno finansira širenje islamskog ekstremizma po Zapadu, kao otrovnu farbu, koja izvozi milione knjiga širom sveta koje decu uče suprematizmu, separatizmu i mržnji prema nemuslimanima, i koja donira desetine milione dolara godišnje školama u Pakistanu koje treniraju decu da postanu bombaši samoubice. Zemlju u kojoj žene imaju status negde između ljudskih bića i domaće stoke i u kojoj se nad ljudima sprovode smrtne kazne za stvari koje u civilizovanom svetu nisu čak ni prekršaji, zemlju u kojoj vladajuća klasa slobodno uživa u alkoholu, drogama i svakoj vrsti poroka koji možete da zamislite dok istovremeno sopstveni narod zatvara u društveni i psihološki zatvor za njihovo sopstveno moralno dobro. I onda se pitaju zašto?

Jedan mi je napisao: “Ja sam iz Saudisjke Arabije i ponosan sam na svoju zemlju”.

Pa, baš lepo, ali izvini što pitam, zbog čega si ponosan? Ako živiš u Saudijskoj Arabiji na šta imaš da budeš ponosan? Da ne kopate novac pravo iz zemlje umirali bi od gladi. Jedina stvar koja tvoja zemlja ima da ponudi svetu je nafta. Ok, možda ne jedina ali pesak nam nije potreban a džihada nam je prevrh glave, hvala lepo.

Tvoja zemlja, kao i čitav arapski svet je potpuno i patetično zavisna od zapadne tehnologije, dobrim delom izraelske, bez koje ne bi funkcionisala. Na šta si onda, kog đavola, ponosan? Možda na činjenicu da je tvoja zemlja vodeća u svetu po javnim egzekucijama za stvari kao što je veštičarenje? To smo u Evropi prošli pre nekoliko stotina godina i još uvek nas je sramota zbog toga. Šta očekujete, kako da se osećamo posmatrajući vas kako ponavljate isto ludilo? I ne postoji druga reč za to. Ne radi se o kulturološkoj razlici, ne radi se o konzervativizmu, već o čistom ludilu. A ludilo je jer vašu zemlju vode ludaci, šačica hardkor ultra konzervativnih klerika od kojih je svaki ponosni nosilas titule doktoranta iz oblasti pobožnog neznanja a koji sebe nazivaju Vrhovnim savetom islamskih učenjaka.

Zvuči kao udruženje genijalaca, zar ne? Zapravo ne, u pravu ste, zvuči kao gomila užeglih prikrivenih homoseksualaca koji čeprkaju po svetim spisima tražeći načina da opravdaju svoj infantilni strah od žena. Grupa muškaraca koja je svoj duhovni fokus svela na represiju i osvetoljubivu okrutnost i koji su iz svega, uključujući i sebe same, isisali sav život. I uvek su u potrazi za novim načinom da obrukaju svoju zemlju u ogledalu istorije, da zacementiraju njenu reputaciju žabokrečine sujeverja i neznanja i da svoju ružnu i otrovnu vehabijsku doktrinu izlože na podsmeh čovečanstva sada i u vekovima koji će doći.

Nedavno su verskoj policiji naložili (da, verskoj policiji) da spreči svakoga ko liči da bi mogao biti gej da uđe u školu ili na fakultet. Stvarno se čini da ovi učenjaci imaju veliki problem sa gejevima. Gotovo toliko veliki koliko i problem koji imaju sa ženama a to je psihološki ekvivalent tumoru od 100kg koji se mora gurati naokolo u kolicima. Zapravo su toliko opsednuti homoseksualnošću da čovek ne može a da ne bude sumnjičav. Kad je osuđuju toliko žestoko kao i svaki neautovani gej hrišćanski TV jevanđelist koji plaća muške kurve, šta treba da mislimo?

I ne postoji količina apsurdnosti za paranoičnu maštu saudijskih verskih “učenjaka” kao što potvrđuje nedavni proglas o tome da će mogućnost da žene voze kola na kraju svakoga u zemlji pretvoriti u geja jer neće preostati nijedna devica. Koja sumanuta logika?!

Opšte je poznato da homoseksualnost prosto cveta u Saudijskoj Arabiji uprkos tome što je za nju propisana smrtna kazna i skoro je nemoguće pronaći Saudijca(uključujući i klerike) koji nije imao gej iskustvo jer su žene tako hermetički nedostupne. Ko ovim može biti iznenađen? Ako insistirate na striktnoj odvojenosti žena od muškaraca na jedan tako neprirodan način, onda morate biti spremni za prirodne posledice – porast homoseksualnih aktivnosti. Život u sumanutom kraljevstvu nikoga ne lišava ljudske prirode i izvesne biološke potrebe biće zadovoljene na ovaj ili onaj način.

Naravno, nema apsolutno ničeg lošeg u tome biti gej. Drevni Grci su bili gej i ništa im nije falilo. Upražnjavali su seks s drugim muškarcima baš kao što se to danas čini u Saudijskoj Arabiji a ni tamo s tim u vezi nema ničeg lošeg tako da, momci, možete slobodno izaći iz tog ormara kad god vam se učini da je trenutak. U čitavom svetu Saudijska Arabija ima reputaciju gej zemlje, u kojoj postoji jedan kralj i milion kraljica (queens, eng sleng za gej mukarca) i izgleda da to samo Saudijcima nije poznato. Evo, sada znate.

Zapravo, sva je prilika da je, procentualno gledano, Saudijska Arabija gej prestonica sveta. Eto nečega na šta stvarno možete biti ponosni. Naravno, vi Saudijci ne bi bili u ovoj smešnoj i neprijatnoj situaciji da posedujete osnovnu pristojnost u ponašanju prema ženama kao ljudskim bićima umesto što ih tretirate kao robu. I kada mi kažete “Mi naše žene dobro pazimo, one su zaštićene a ne kao vaše, zato nam ne govorite kako da tretiramo naše žene već pazite na svoje”, u tome i jeste čitava poenta, genijalci. One nisu vaše žene. One nisu vaše vlasništvo. Vi nemate nikakvu jurisdikciju nad njima. Posedujete samo brutalnu silu. I ako je to sve što možete da koristite, a jeste, ne možete sebe zvati muškarcima.

Voleo bih da postoji neki blaži način da vam ovo saopštim, ali ne postoji. I da razjasnim, ne govorim ovo iz želje da vređam jer, verovali ili ne, već imam dovoljno neprijatelja. Radi o tome da istina ponekad zvuči kao uvreda, onda kada nemate naviku da je čujete, ali dobra vest je da ćete je, zahvaljujući internetu i zapadnoj tehnologiji, uskoro čuti.

Mir.

Da li su nam potrebne Olje?

 

Sjajni Vajld, u pravu kao i obično – „Ljudi su nekada imali sprave za mučenje, danas imaju novinarstvo. Novinari nas drže u koraku sa neznanjem zajednice i saopštavaju nam ono što nije vredno saznanja”.

Slažem se, nema dalje. Uz dužnu čast retkim, ponavljam, retkim izuzecima, novinarstvo je poziv prema kome gajim najdublje prezrenje. Zajedno sa advokatima ovu profesiju držim za nijansu smislenijom i poštenijom od svešteničke koja je na mojoj vrednosnoj lestvici na samom dnu.

Da relaksiram potencijalno uznemirene, ne samo da sam dete novinara, već sam, po onoj proverenoj staroj „u životu me je snašlo sve ono što sam mrzeo” i sam proveo nekoliko godina „baveći” se ovom profesijom.

Moj prvi radni novinarski dan 2001. ne mogu da zaboravim ne samo zbog treme s kojom sam došao u redakciju jednog beogradskog dopisništva, već što je to bio i dan kad je pokušano održavanje prvog beogradskog Prajda.

„Bogte, preživela sam Miloševića i sve one demonstracije devedesetih, da sad izgubim glavu na peder paradi! Napolju je haos, konjica je na ulicama!” – sećam se kako je zadihano uletela jedna jako simpatična koleginica i sela da odmah (u oblaku duvanskog dima, podrazumeva se) kuca izveštaj.

Uzgred, moj uzorak možda nije reprezentativan po naučnim standardima, ali tu specifičnu sortu čine mahom, ako već ne i listom, ljudi koji nikad ne peru šoljice za kafu niti prazne pepeljare, redovno mrve nad tastaturom i svojim konzumiranjem duvana odgovorni su za barem tri ozonske rupe i preranu smrt neutvrđenog broja ljudi, žrtava pasivnog pušenja.

Uz to su umišljeni i sujetni do granica groteksnog, a sa rekla-kazala i najrazličitijim teorijama zavereničkog karaktera mogu da se bave do u beskonačno i, skoro svi imaju maniju veličine. Umišljene, naravno.

Ako ste dete novinara onda vam je poznata situacija u kojoj vaš roditelj novinar nema blagog pojma koji ste razred (odeljenje tek da ne pominjem) ali je zato sasvim sigurno upućen u sve zakulisne igre Saveta bezbednosti UN. Sigurno vam je poznata i situacija u kojoj ste, najpre, kao budala u nadi čekali, a zatim se po mraku sami, posle treninga, uputili kući na drugi kraj grada, jer je vaš roditelj novinar vršio uporednu analizu vesti, dodajući svojoj dnevnoj tabeli tek četrnaesti izvor za taj dan. (Vama vest može zvučati savršeno isto iz svih 14 izvora, ali oni poseduju retku sposobnost da iz rasporeda pasusa, upotrebe zareza i ostale sintaksično-gramatičko-pravopisne alhemije, izvuku zaključak van domašaja smrtnika ostalih profesija).

Mislim na one tkz. ozbiljne novinare, ne na one „imam karte za Fashion Week, ‘oćeš sa mnom, zar nisam bitna riba, za susednim stolom je bila JK” radnice udarnice globalne retardizacije, koji za imidž ove profesije čine koliko i sveštenici silovatelji dečaka za svoju.

Ilustrovaću vam primerom iz života kako funkcioniše taj posao. Na žalost, ne mogu da se setim imena aktera, niti je to za priču bitno. Jedan srpski policijski general optužen je pred sudom u Hagu. On je sebi pucao u glavu na stepenicama ispred zgrade parlamenta. Gost u Dnevniku iste večeri novinarka koja je prva pronašla još uvek živog generala na stepeništu skupštine. Spikerka pita da opiše scenu.

„Bio je još živ kad sam ga zatekla.”

„I, šta ste Vi učinili?”

„Otrčala sam nazad u skupštinu da telefoniram redakciji.”

„A potom?”

„Potom sam otrčala u skupštinski restoran da javim ostalim kolegama” (koji su valjda čekale kraj neke sednice ili već neko saopštenje).

Za to vreme je još uvek živ čovek ležao u lokvi krvi na stepeništu. Na stranu to što verovatno ne bi imao šanse da preživi sve da je i odmah pozvala pomoć. Matrica razmišljanja i delovanja je bitna.

Voditeljka Dnevnika u ovoj priči nije videla ništa čudno a, izgleda, sudeći po izostanku bilo kakvih reakcija, niti bilo ko drugi.

Ta neutoljiva glad za nesrećom i bedom je upravo ono što mi ovu profesiju čini odvratnom.

Prava vest je gadna vest. Dobra je ok, ali kao prateći program ili baš za one mirne dane kad nema ničeg boljeg (čitaj krvavijeg). Ne jednom sam se čudio novinarskim pitanjima na raznim konferencijama za štampu (u moje vreme česti gosti su bili Karla, Solana, Petrič) – „Da li ste već odlučili koje kaznene mere ćete preduzeti (ako BG opet već nešto)? Jeste li razmišljali o eventualnim sredstvima pritiska?” I tako dalje. Uvek neko prizivanje kazne, pritiska, bede … Čak i ako je odgovar optimističan ili barem diplomatičan sledi „da, ali, u slučaju da ….”

Kristijan Amanpur je nekrunisana kraljica ovog lešinarenja. Sve politički korektna po holivudskim standardima – s maramom na glavi u islamskoj zemlji i primerenim bledilom u nekoj izgladneloj afričkoj, da sve bude savršeno fotogenično za njenu polutupavu američku publiku s džambo džet pakovanjem čipsa.

I ne jednom sam se vikendom suočavao s nervozom kolega koji, usled nedostatka dešavanja, odjednom nemaju „vest”. Za te sušne dane postoji jedno univerzalno rešenje. Pozovete neku budalu da joj zatražite izjavu. Primera radi, to može biti neki lokalni, nazovi političar, koji će se osetiti strašno bitnim zbog interesovanja medija (i to onih „ozbiljnih”) i koji će krenuti da baljezga o, recimo, neophodnosti otcepljenja Šumadije i formiranju dve konfederalne jedinice – Šumadije i Pomoravlja, sa prestonim gradom u Topoli. Karikiram, al čuli ste i gluplje ideje.

I, eto, tako budale dobiju krila. Sve ove drame oko Prajda (zabranjenog) ne bi bilo, svakako ne 10 godina posle mog prvog novinarskog radnog dana, da nije bilo raznoraznih palanačkih Opri i Kristijan, koje su, sve držeći se novinarskog Hipokrata o „saslušavanju druge strane” večno priprostoj publici servirale što krvaviji biftek. Pun bi pogodak bio da smo mogli da prisustvujemo i klanju, ritualnom po mogućstvu.

monah Antonije

monah Antonije

Molim vas, ko je ova spodoba? I zbog čega je dobila medijski prostor? Zašto ne i nečija strina Dobrila? I ona, garant, ima mišljenje o Prajdu, slutim pravoverno. A usput bi mogla i da vam izdiktira recept za pinđur, najbolji u kraju, pa da stavite u rubriku „Danas kuvamo”. Sasvim uzgred, ima li šta izopačenije od života u crnilu i metanisanju?

Hajde da zamislimo sledeću situaciju – politički talk show u kome će se raspravljati o tome treba li razdvajati crnce i belce u autobusima, školama, na poslu. Ili, pošto ni crnci neće da emigriraju u Srbiju, Rome i Srbe. Ja sam siguran da ima budala rasista, uzornih hrišćana, tradicionalista iz mnoštva onih retardiranih organizacija koje, kako vidimo, predstavljaju novu srpsku političku elitu sa letom gospodnjim 1389-im kao referentnim za budućnost nacije. Što da ne čujemo drugu stranu? Dajte da čujemo rasiste. Je l’ vam neprijatno?

Hajde da organizujete još jedan politički talk show na temu položaja žena. Što da ne? Mizoginija je široko rasprostranjena u društvu, pa pogledajte samo, vazda fale nove sigurne kuće za umlaćene žene. I garantujem vam da ćete pronaći žene zabrađene u marame, nikabe, svaka prema svojoj tradiciji, da vam blagoglagolje o potrebi povratka starim vrednostima (u 1389-tu), što će reći rađanju i šporetu i pokornosti muškoj glavi kako bog već zapoveda. Da nam mule objasne kako se tuče žena po šerijatu (naime, da joj se ne povrede vitalne funkcije). Zbog čega nemamo takvih javnih rasprava? Ili su marginalizovane na debilne forume poput one sada već legendarne Pakibitije. Hajde da zamislimo i još jednu emisiju na temu Holokausta – „Istina ili cionistički mit?”

Dakle, i pored toga što u Srbiji postoje rasisti, mizogini domaćini i antisemiti, kao i svuda u svetu, mada možda ne u tom procentu, što je, držim, posledica talibanizacije u proteklih deceniju ili dve, postoji minimum društvenog konsenzusa o ovim pitanjima. Rasizam, nacizam, mizoginija – nije u redu. Nećemo o tome voditi javnu debatu i ne, nećemo slušati drugu stranu.

Dođosmo do homofobije. Imamo zakon protiv diskriminacije koji je, kao i većina drugih, mrtvo slovo na papiru, tek toliko da se EU zamažu oči. Ali nemamo neophodni minimum društvenog konsenzusa da LGBT ljudi u Srbiji ne mogu biti maltretirani i diskriminisani. Ovde se, čak, ležerno i bez bojazni, prave i spiskovi ljudi za odstrel. Tako imamo i „drugu stranu”. I tako smo neviđeno demokratični, iako na milju od Kabula da „drugu stranu” slušamo neprestano a ona propoveda ono što priglupa masa želi da čuje i potvrdi sebe u svojoj gluposti.

Džaba što ćete sa strpljenjem koje bi i za stoike bilo previše, da pričate i objašnjavate, da argumentujete i borite se, sve vodeći računa da ne izgubite živce, povisite ton ili opsujete, izujete cipelu da idiota čuknete štiklom po tintari jer to bi, naravno, bio krunski dokaz o terorizmu homoseksualne ideologije kojom se želi da razori srpstvo i protiv koga svaki pošteni vernik ima obavezu da se dohvati vile i motike.

Mi imamo „drugu stranu”. A kao i u svakom društvu obespravljenih i siromašnih, vlastima je potrebna arena da igrama dopune sledovanje hleba. Zverima, ili Dverima, potrebno je baciti nešto za rastrgnuti. A masama je potrebno da se uvere da društvo, ovakvo kakvo je, ima i gore autsajdere i jadnike od njih samih. I aplaudiraće krvi pijani od sreće što to nisu oni, stavljajući se na stranu onih što su im zakatančili amove na vratu.

„Klopke”, „Utisci nedelje”, dnevnici, hronike i naslovne strane … to su srpske arene u kojima se „druga strana” udara po prsima i preteći viče a oni koji po rimskom običaju „pozdravljaju pre nego što će umreti” manevrišu, izvedu tu i tamo po neki skok i zaokret pre nego ih razularena i gladna masa sasvim ne nadjača svojim urlicima.

Možda vas jednom, u nekoj budućnosti, bude sramota.

Pitanje iz naslova „Utiska nedelje” – „Da li nam je potrebna parada?”, pogrešno je postavljeno. „Da li nam je potrebna Olja?”, jedna ili obe, bilo bi bolje.

Decentna Olja ili Marija Kilibarda s nogama iz reklame za „Veet” („ja imam druga geja koji ne želi da paradira pa ne vidim što bih i ja onda podržala paradu” – dok razumevanja puna Bucka preko puta klima glavom) razlike su kozmetičke, suština je ista.

Čestitam. Možda jednom dobijete orden „Belog anđela” za zasluge približavanja ove naše male zaparložene pravoslavne džamahirije, duhovno bliskim zemljama u kojima se „grčka ljubav” kažnjava smrću –

Avganistan, Saudijska Arabija, Iran, severna Nigerija, Mauritanija, Sudan, Jemen …

Sad znate gde ste.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Ponos

 

Nekoliko puta mi je ovih dana na pamet pao moj profesor filozofije iz gimnazije. Nije da su predavanja bila nezaboravna, scena koje se sećam uopšte nije sa časova. Sam početak devedesetih, krenuo je opšti raspad i erozija. Prosvetari u štrajku. A moj profesor gost na nekoj lokalnoj TV stanici, jedna od onih seljačkih kakvima je Srbija i danas zagađena, s reklamama za lokalnog frizera i kamenoresca u kojima jedna zvezda, onako bolivudski, iskoči preko ekrana sa brojevima mobilnih telefona, u pauzama između hit parade, vesti o raspodeli đubriva u šumadijskom okrugu i modnih priloga iseckanih sa satelitskih kanala.

I navalio novinar – „zar ne mislite da bi i prosvetari trebalo da dele sudbinu ostalog naroda; zar nije dovoljno što u ovoj situaciji uopšte imate posao, pa kakav takav; da li ste svesni da ni drugima uslovi rada nisu optimalni; a šta je sa roditeljima vaših đaka koji i sami muku muče, i sve tako … sav zajapuren koliko je pametan i koliko je narodni tribun kakav ni Rim u svojim najslavnijim danima nije video …

I posle te zajapurene tribunske trućarije, moj profesor, koji je sve to odslušao s filozofskim mirom, filozofski odgovara:

„Ljudi se dele na žive i mrtve”.

Toliko.

Pa, živi li ste Srblji? Meni delujete, a može biti da je samo zbog daljine, da su vas podavila sopstvena govna. Iskren da budem, pomalo sam zlurad. Ima neke poetske pravde u svojoj ovoj govnariji oko prajda. Čovek shvati da, zapravo, zaslužujete da živite upravo onako kako živite. Ja znam da je vaša sposobnost poricanja stvarnosti neverovatna, ali čini mi se da vam je ipak savršeno jasno da je to ispod svake granice minimuma ljudskog dostojanstva. Još kad biste nekako skontali da ste sami za to krivi, jer samo vam taj jedan mali korak fali, taj minimum mentalnog napora i iskrenosti prema sebi, pa da se oslobodite udobne i kukavičke pozicije „večite žrtve”. I možda počnete da živite. Možda.

Uzgred, znate kad ćete da vratite Kosovo? O svetom kurcu. Jer ne umete ni lično dostojanstvo da sačuvate a kamoli državu. A i jer ste ga izgubili upravo zbog toga što ste beskičmenjaci, bezmudaši, kurve na sitno, za džak brašna i dve litre ulja … A i jer se domovina brani znanjem.

Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može u miru da živi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.

E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.

Vas je, čitam, uvredila izložba. Potonuli ste u fašizam islamskog formata. Odakle ono beše dotična umetnica? Švedska? Pa, nije da dajem ideju, ali mislim da bi red bio da spalite švedsku amabasadu. Da je Ikea otvorila radnju ko što su vas lagali pred svake izbore (dirljive su scene srpske građanske klase koja se pred novim radnjama gura da dobije besplatni balon) mogli ste lepo da im spalite celu Ikeu sa sve skladištem. Pa da vide!

Srbija još uvek nema Grejs Lorč. Da smo pre stopedeset godina imali crnce, među našom političkom i intelektualnom elitom ne bi postojao NIKO ko bi digao glas za njihovu emancipaciju. Procenjivali bi se bezbednosni rizici da crnci uđu u javni prevoz. Kao što ni danas nemamo junake, ni tada niko ne bi uzeo crnce za ruku. Zamislite Novaka koji na svom twitteru podržava Prajd. Znam da sam vam pred oči izneo naučnofantastičnu scenu. Ali, ovde u Francuskoj, fudbaleri, str8 as an arrow, slikaju se polugoli za naslovnice gej magazina. I vele niko nije slobodan dok svi nisu slobodni.

A emancipacija uopšte nije ni tako teška ni tako mukotrpna kao što se to uporno mantra. Teška je koliko i navići dete na nošu.

Novi karikaturalni predsednik, koji će pred EU da postavi uslove pod kojima ćemo pristati da joj se pridružimo, ali nije u stanju da uslovi grupu navijača, da ima trunku, ne trunku, atom državničke veličine i bilo kakve državničke vizije, pojavio bi se na čelu Prajda sve držeći se za ruke s prvom debelom nafrakanom trandžom. U svakom slučaju, delovao bi manje bizarno nego na fotografiji sa Obamom i Mišel. I napravio bi taj toliko dugo željeni i očekivani korak napred, ne od sedam već od sedam hiljada milja.

Umesto toga, on će građane pozvati (jednog dana kad do Prajda dođe) da „ostanu u svojim kućama”. Valjda da se ne sablazne ortodoksne hrišćanske oči. Ipak su golotinja, koža i perje za četiri zida. Vladičanskih dvora. Bog se tu ne bi dosetio da potraži.

A sav onaj neiživljeni libido i frustracije nagomilane porazima, izlili su se salafitskom žestinom na grupu onih što bi da su slobodni. Zabrana Prajda doživljava se kao velika nacionalna pobeda i odbrana srpstva. Dok je, zapravo, poraz civilizovane i građanske Srbije. Živite onako kako zaslužujete. Setite se toga kad prvi sledeći put progutate uvredu, što će, kontam, biti već koliko sutra ujutru kad poranite na posao, ako ga imate, da zaradite za kikiriki.

Ili ste živi i Ponosni ili ste mrtvi.