Beli islamolevičarski, libertardski rasizam

54230769_1475291832601567_3707728675454582784_nTip koji je izvršio masakr u džamijama na Novom Zelandu u mestu Krajstčerč je beli suprematista. Tako su nam objasnili mediji. Bauk belog suprematizma širi se svetom, sudeći po mobilizaciji medija, javnih i anonimnih ličnosti koji udružuju snage u borbi protiv ovog globalnog zla.

Ubica jeste beli suprematista. Uostalom sam se tako predstavlja. Šta je beli suprematista? Beli suprematizam je rasistička politička doktrina koja veruje da su belci superiorniji u odnosu na druge ljudske rase što im daje pravo da nad njima dominiraju u društvenom, političkom, istorijskom i institucionalnom smilu. Doktrina se nadahnjuje kvazinaučnim i /ili verskim argumentima – striktno biološki gledano rase među ljudima ne postoje (s gledišta nauke različita boja kože nije dovoljna da se govori o rasama u okviru ljudske vrste) a verski motivisan rasizam počiva na autoritetu Biblije i njenom tumačenju po kome su crnci potomci Hama, prokleti i pocrneli od grehova, što će reći od boga predodređeni da služe belcima. Suprematizam je, dakle, složićemo se bez dalje rasprave, moralno apsolutno nedopustiv. Amin za to.

I bezrezervno smatram da smo svi dužni da mu se suprostavljamo.

Ono što je Brenton Tarant na Novom Zelandu učinio, masakrirao 50 muslimana motivisan ideologijom belog suprematizma je nedopustivo. To što se ovakvi napadi ne dešavaju često, a kamoli svakodnevno kao islamistički, nikako ne znači da ne zaslužuje da bude najstrože osuđen. I tu ćemo se složiti.

Ono što me buni je, kako je moguće, budući je čovečanstvo globalno gledano izgleda konačno razvilo svest o moralnoj nedopustivosti rasizma, islam sa svojom ideologijom suprematizma dobija belu kartu za svakodnevne zločine gotovo na industrijskoj skali od strane istih onih ljudi koji se protiv rasizma (i njegovog derivata suprematizma) navodno bore? I to se ne vidi nigde toliko jasno kao kad se desi nešto nalik onome kao što se neki dan desilo u Krajsčerču. Nije da nam je takav jedan nesrećan događaj potreban da bi se osvestili, svedoci smo toga svakog dana kada se liberal leva ekipa upinje da vas proglasi za islamofoba (fašistu, populistu, desničara, belog suprematistu itd) čim se usudite da iznesete neki argument protiv njihove fantazije o mogućnostima multikulture sa muslimanima.

A kad se desi ono što se desilo u Krajstčerču (uzgred, upućujem izazov, setite se sad odmah, bez guglanja, nekog sličnog terorističkog napada na muslimane u zapadnim društvima) liberal leva ekipa diže svoju inkvizicijsku glavu, želi doslovno da vas ućutka po svaku cenu, snagom cenzure i slovom zakona.

Evo vesti, najprostije moguće rečene – nema multikulture sa muslimanima kao većinom. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na planeti.

Dalje, islam je ultimativna suprematistička ideologija. Ne možeš biti supremastičkiji od islama. Dokaz? Sve većinski muslimanske zemlje na svetu i stanje bilo koje manjine u njima.

U nervnu islama kao ideologije nalazi se pojam kufira -nevernika, nemuslimana. Kufir je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. Nacisti su imali istovetnu ideologiju – svet su delili na arijevce i niže rase. Čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada. Islam propoveda istu stvar – potpunu svetsku dominaciju muslimana u kome će nemuslimani moći da biraju jedino između obespravljenosti i progona ili prelaska na islam. Uostalom, to oni ne prestaju da ponavljaju ali islamolevičari ne žele da čuju. Potpuno je neshvatljivo da islamolevičari neprestano zahtevaju nekakvu najstrožu inkviziciju nad belim suprematizmom, koji svakako postoji ali je u svim zapadnim društvima margina i ogromna većina pripadnika tih društava ima svest o tome da je moralno nedopustiv, a gde se i bacanje svinjskih papaka u dvorište džamije računa kao ozbiljan zločin iz mržnje, dok se istovremeno potpuno ignoriše islamski suprematizam koji je kod muslimana ideološki mainstream a neprekidni i svakodnevni napadi i progoni manjina kao što su hrišćani Bliskog istoka, Jezidi, LGBT zajednica itd, ignorišu.

Ne postoji nikakva ravnoteža između terorističkih napada na muslimane i islamskih terorističkih napada. Nikakva. I insitiranjem na tome da ona ipak postoji dok je matematički i statistički dokazivo da ne postoji, vi zapravo postajete saučesnikom islamskog suprematizma koji se propoveda bilo u „umerenoj“ bilo u „radikalnoj“ formi apsolutno svuda u muslimanskom svetu ukljućujući i džamije na zapadu, ukljućujući i napadnutu džamiju u Krajstčerču u kojoj se „radikalizovao“ konvertit Novozelanđanin Daril Džons koji je 2013. godine poginuo od američkog drona u Jemenu.

Obrnuto srazmerno veštačkoj ravnoteži koju islamolevičari uporno nameću, između zapadnog, belačkog i islamskog terorizma, je zaglušujuća medijska tišina kad su u pitanju islamski zločini protiv ostatka čovečanstva. Često se može čuti apsurdna tvrdnja da su mediji krivi za loš imidž islama u svetu (naime, usredsređujući se samo na loše stvari u njemu, kakav je eto povremeni terorizam) dok je stvarnost potpuno drugačija – činjenica da islam uopšte još uvek ima mesto u civilizovanom svetu je zasluga medija koji osim što nas o njemu ne izveštavaju ili čine to sporadično i netačno, neprestano plasiraju isfantaziranu, nepostojeću i lažnu sliku o njemu.

Seća li se neko napada na crkvu u Pešavaru u Pakistanu iz 2013. godine u kome je poginulo 127 a povređeno više od 250 ljudi? Ili napada na koptsku crkvu u Kairu iz 2016. godine u kome je stradalo 25 ljudi? To nije samo zbog toga što su islamski napadi toliko česti da je teško držati evidenciju i hronologiju u glavi, već i zbog toga što su to bile vesti za jedan dan iza kojih nisu sledile nikakve specijalne emisije, okrugli stolovi, debate ili bilo šta slično ovome što viđamo ovih dana po medijima povodom napada na džamiju u Krajstčerču.

Početkom marta na severu Nigerije muslimani su mačetama izmasakrirali 23 hrišćana. Samo u januaru na severu Nigerije, u oblasti Benue, muslimani su izmasakrirali oko 70 hrišćana. Šta znamo o tome?

Hrišćani raznih denominacija su početkom prošlog veka činili oko trećinu populacije Bliskog istoka. Danas ih ima oko 5%.

U neprestanom tetošenju muslimanima i davanju bele karte da čine zločine po svetu čije ćemo dimenzije ili relativizovati ili ublažavati ili jednostavno kriti, zapadni islamolevičari u suštini ispoljavaju duboki levi, progresivni rasizam. Tetošenjem islama i muslimana oni zapravo otkrivaju svoje duboko uverenje da muslimani nisu sposobni da dobace do osnovnih civilizacijskih normi. Ako to nije rasistički, ja onda ne znam šta je.

U živom uključenju za francuski dnevnik iz Krajstčerča novinar nas je izvestio da se Novozelanđani mobilišu u znak solidarnosti s muslimanskom zajednicom. Šta rade? Donose i ostavljaju halal proizvode u bolnicu u koju su smešteni povređeni u napadu i nude se muslimanima koji se sada plaše da ih ispraćaju na ulicu.

Za moje poimanje stvari ovo je rasizam par excelance. Ja ovo čitam kao „nedorasli ste našim civilizacijskim normama zato vas tetošimo kao retardirane“. Halal meso je meso životinja koje se ubijaju na krajnje primitivan i okrutan način (na stranu sad to što deo prihoda od halal sertifikata odlazi na finasiranje džihada) koji se ama baš nikako ne uklapa u ovaj masovni zapadnjački pokret oslobađanja životinja iz ograničenih i nehumanih uslova života i odgajanja na farmama od kojih se na pojedinim kravama iz zvučnika pušta klasična muzika da bi ublažile stres. Dakle, suspendujemo naše civilizacijske norme da bi tetošili one za koje smo duboko ubeđeni da do njih ne mogu da dobace.

A ideja o pratnji uplašenih muslimana je onoliko rasistička koliko to može biti pored toga što je i apsurdna koliko apsurdna može biti. Otprilike kao da pratite lava u savani da ga ne napadnu antilope. Jer ako iko ima potrebu za pratnjom i zaštitom to su bilo koje manjine, seksualne, etničke, verske, samo reci, u većinski muslimanskim društvima. Ona je potrebna već i većini u zapadnjačkim društvima u kojima već postoje no-go muslimanske zone u koje i policija a kamoli građani, posebno žene, izbegavaju da zalaze.

Taj rasizam, beli islamolevičarski, koji izvire iz uverenja da su muslimani nesposobni da žive u skladu sa civilizacijskim normama zapada, koje, inače, bez ustručavanja i problema zahtevamo od svih, mnogo je opasniji od belog suprematizma. Ovog drugog smo svesni i suprostavljamo mu se, ovaj drugi otvoreno sarađuje s islamofašizmom i njegovim suprematističkim ambicijama, usput uspešno ućutkujući sve nas koji imamo hrabrosti da mu se suprostavimo.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Treća Srbija

Pojam „dve Srbije” mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije” mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Ovo klackanje simboličan izraz dobilo je u dvostrukom krštavanju župana Nemanje, osnivača srpske srednjevekovne države i njene najznačajnije dinastije, a koji je kao dečak kršten po katoličkom a u zrelim godinama po pravoslavnom crkvenom ritualu. Naprslina koja se pomolila za vreme njegove vladavine a koja će vremenom evoluirati u šizofreni bipolarni rascep, produbila se već za vremena njegovih sinova. Srednji Stefan, kraljevsku krunu i titulu dobiće iz papskog Rima dok će najmlađi Rastko, crkvenu samostalnost izdejstvovati od pravoslavnog vaseljenskog patrijarha u Vizantiji.

Potpunoj zabuni doprineće potonji vladar knez Lazar koji je konceptu dve Srbije dodao doslovno kosmičku dimenziju – pored zemaljske, s doduše nikad ustanovljenim granicama, prilikom pokušaja ostvarenja sumanute ideje kolektivnog samoubistva pri neveselim političkim prilikama, uveo je i pojam nebeske Srbije koju naseljavaju duše najvernijih sinova i kćeri srbskih dok one u pogledu roboljublja nešto kolebljivije istrajavaju na zemaljskim danima u zemaljskog Srbiji ma i po cenu teškog prokletstva Lazara i njegovih vitezova.

Ovde se srećemo s prvim i, moguće, najznačajnijim od brojnih paradoksa srpskog društvoslovlja – reč je o posebnoj vrsti autohtone demagogije za koju postoje brojni domaći izrazi kao što su palamuđevina, mrsomuđevina, prodaja muda za bubrege i slično. U kontekstu dve Srbije, potrebno je naglasiti, reč je o pojavi gde idejni zastupnici nebeske Srbije u nju šalju pristalice zemaljske dok oni istovremeno zemaljsku pustoše do mere nezamislivog i neverovatnog.

U vekovima turske okupacije ideja dve Srbije latentno je tinjala pod istorijskom okolnošću da su se srpske zemlje ponovo našle na granici dva carstva – Otomanskog i Austro-Ugarskog, kao i ideje spasonosne islamizacije nasuprot ideji upornog otpora.

Koncept dve Srbije punom snagom aktuelizovan je odmah po obnavljanju samostalnosti srpske države. U ovoj činjenici mnogi istraživači prepoznaju, ne teret neblagonaklonih istorijskih i geostrateških okolnosti, već osobenu i izuzetno žilavu nacionalnu osobinu – tvrdoglavost s elementima inaćenja koja se ispoljava u potrebi za kontriranjem, suprostavljanjem, pametovanjem i, iznad svega, strastvenim svađanjem.

Ideja dvostruke državnosti, zemaljske i nebeske, čiju smo moguću istorijsku pozadinu ovde ukratko izneli, jedinstveno je srpska i nije zabeležena ni kod jednog drugog naroda, s izuzetkom možda jevrejskog koji poznaje koncept Nebeskog Jerusalima ali koji je na snazi i aktuelnosti izgubio po stvaranju jevrejske države sa zemaljskim Jerusalimom kao njenom prestonicom. Slično tome ideja nebeske Srbije jača proporcionalno smanjivanju teritorija zemaljske.

Praktično ne postoji oblast nacionalnog života oko koje je postignut minimum neophodnog konsenzusa. Od krupnih državnih pitanja do sitnih svakodnevnih i naizgled bezazlenih stvari poput sporta i muzike, najmanje što možete da očekujete jesu dve žestoko suprostavljanje strane i u okviru njih barem još nekoliko podjednakom žestinom suprostavljenih frakcija.

Primera je pregršt. Od toga da je kao kraljevina imala dve dinastije i, razume se, pristalice obe, do četnika i partizana koji su se, na zadovoljstvo okupatora, a i po kojeg saveznika, nemilosrdno međusobno tamanili u vihoru svetskog rata. Potrebno je napomenuti da ni posle više od šest decenija po okončanju rata sukob između četnika i partizana nije završen uprkos činjenici da je većina njegovih vinovnika pomrla davnih dana. To kao ilustracija toga koliko žestoko a i koliko uporno dugo dve Srbije mogu biti međusobno nepomirljivo suprostavljene.

Uprkos dubokoj ukorenjenosti ovog jedinstvenog fenomena svojevrsne raspolućenosti nacije na dve nepomirljive strane, pojam dve Srbije danas obogaćen je novim simboličkim značenjima i relativno je novijeg datuma. Najgrublje rečeno pristalice prve vuku ka Istoku, dok pristalice druge vuku ka Zapadu. U ovome se lako da prepoznati kobna posledica posebnosti geografskog položaja na liniji tektonske raspukline negdašnjeg Rimskog carstva na dva dela. Pripadnici prve Srbije pogleduju u pravcu pravoslavne Rusije kao svemoćnog mitskog zaštitinika takozvanih tradicionalnih vrednosti sa sve njenim despotsko autoritativnim metodama koje neupitnu prednost daju kolektivitetu naspram individualizma dok su oči druge Srbije uprte u pravcu EU i njenoj favorizaciji ličnih sloboda i demokratskih metoda.

Podela se dalje proteže na gradsku i seljačku, iliti urbanu i džibersku Srbiju, naprednu i nazadnu, liberalnu i konzervativnu, sekularnu i teokratsku, pismenu i polupismenu, racionalnu i mitomansku, latiničnu i ćiriličnu …. i, na vrlo simboličnoj ravni, na poklonike Exita ili Guče.

Obe Srbije imaju svoje fundamentalističke vizije. Prva Srbiju zamišlja kao srednjevekovnu feudalno poljoprivrednu zajednicu pravoslavnih podanika s granicama iz 1346. plus teritorijalna proširenja na račun negdašnje Austro-Ugarske, s Dušanovim zakonikom kao vrhovnim zakonodavnim aktom i Sinodom SPC kao svojevrsnim predstavničkim telom nalik drevnim senatima a čija bi uloga bila isključivo savetodavna u onim sudbonosnim prilikama kad bi srbski car bio u situaciji da donosi važnu političku odluku. Zvanični jezik bio bi crkvenoslovenski a svojevrsno Ministarstvo protiv poroka, nalik onom iz Saudijske Arabije, budno bi pratilo da kakva nepodopština, mahom seksualna, na zemlju ne navuče pošast u vidu najezde skakavaca ili povratka Turaka. Vrhovna vojna komanda – „Svebor” – naoružana primercima naoružanja pažljivo prekopiranih s ranih radova Paje Jovanovića pod združenim srbsko-ruskim zapovedništvom budno bi držala borbenu liniju pravoslavlja u pravcu katoličkog Zapada uz neprestano bdenije izabranih hilandarskih pojaca kao drugom linijom odbrane. Redovnom zvonjavom sa svih pravoslavnih hramova širom Carstva ubijale bi se patogene bakterije, virusi i bacili čime bi se, uz svakodnevno čitanje žitija svetitelja srbskih održavalo zdravlje nacije. Umesto truležnih zapadnjačkih modnih časopisa štampali bi se reprinti fresaka sa zidova manastira raške, srpsko-vizantijske i moravske stilske grupe. Bila bi to zemlja modnog diktata u kome bi žene bile u obavezi da što je moguće više nalikuju Madam Piano iz spota „Što li mi te nema” ili Katarini Gojković u „Kosovskom boju” a muškarci Žarku Lauševiću u istoimenom filmu. Nauka bi bila ukinuta sem u slučaju pokušaja kloniranja cara Dušana na osnovu DNK izolovanog iz njegovih zemnih ostataka pohranjenih u beogradskoj crkvi Svetog Marka.
Druga Srbiju vidi u istorijskim granicama Smederevskog sandžaka (poznatijeg kao Beogradski pašaluk) iz 1804. godine sa kantonima kao konfederalnim jedinicama u granicama negdašnjih nahija i s administrativnim uređenjem koje čini kombinaciju rešenja Singapura i Monaka. Sa najmanje 14 zvaničnih jezika od kojih su barem 11 nepostojeći, Velikim ratnim ostrvom kao novim poslovnim centrom jugoistočne Evrope, načičkanim njujorškim oblakoderima, legalizovanom prostitucijom, lakim drogama i gej brakovima, sa poljoprivrednim delom stanovništva u emigraciji i urbanim zaposlenim u bankarsko finansijskom sektoru u glavnim gradovima kantona. Ostatak kulturnog nasleđa kao i nacionalne istorije velikodušno bi bili poklonjeni okolnim novostvorenim državama i nacijama, kao na velikoj američkoj garažnoj rasprodaji, ko šta voli i kome šta treba, dok bi nova Srbija krenula od nule pošto bi prethodno preuzela istorijsku odgovornost za globalno otopljavanje, ozonske rupe, genocid nad latinoameričkim Indijancima, nestanak više biljnih i životinjskih vrsta, bliskoistočnu krizu, oba svetska rata i preranu smrt Ejmi Vajnhaus. Kao članica EU, UN, Nato-a i ostalih svetskih političkih, vojnih i finansijskih tela, vodila bi aktivnu samostalnu politiku po uputstvima Vašingtona i Brisela i obavezno u neinteresu Rusije i Kine.
Između ove dve polarizovane, fundamentalističke vizije Srbije nalazi se široki spektar kombinacija elemenata iz obe. Pogrešno bi bilo ovu vrstu eklektičara odrediti pojmom Treća Srbija pošto elementi jedne od dve pretegnu na način koji kategorizaciju čine očiglednom i lakom.

Međutim, Treća Srbija kao pojam postoji iako je čini mali broj ljudi usled čega ima zanemarljiv društveni ili politički značaj pa se kao nereferentna u javnom diskursu najčešće i ne pominje.

Nju čine ljudi koju Srbiju vide onde gde ona zaista i jeste. Naime, u kurcu. A kao jedinu zaista realnu perspektivu vide konačni kolektivni odlazak u pičku lepu.