Ote mi se pisani zadatak jutros iz duše

kragujevacka-gimnazija-wikiBio sam đak kragujevačke gimnazije iz koje su Nemci izveli na streljanje učenike 21. oktobra 1941. godine. Bio sam 155-ta generacija te gimnazije, što je u zemlji gde jedva nešto da sastavi duže od dve generacije, ima posebnu težinu. Osnovao ju je knez Miloš Obrenović s pravom nazvan Veliki, koji je bio nepismen, ali je odlično znao da državu ne može da gradi bez intelektualne elite, pa je podigao školu (iz koje će kasnije nastati i beogradska Velika škola, preteča Beogradskog univerziteta). Njegov „dvor“ bila je obična, malo bogatija i veća, kuća u srpsko-balkanskom stilu, dok je gimnazija podignuta po evropski, u neoklasičnom, monumentalnom stilu, i danas predstavlja jednu od najlepših kragujevačkih građevina. Inače, to je druga nastarija srpska školska ustanova posle Turaka, odmah iza čuvene gimnazije u Sremskim Karlovcima i među njenim profesorima i đacima su mnoge znamenite ličnosti srpske istorije – Radomir Putnik, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Svetozar Marković, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Nikola Pašić, Jovan Sterija Popović … Jeste ostavljala utisak na mladog mene, jesmo, mi njeni đaci, imali svest o njenoj posebnosti i diskretna ali prisutna senka tragedije koja ju je zadesila, jeste lebdela njenim visokim hodnicima.

Ja posebno pamtim ptičurine iz kabineta za biologiju. Ogromne, mrke, prašnjave preparirane ptičurine. Mrzeo sam te preparirane ptičurine koje nikad u nastavi nisu ni korišćene i zbog prašine i zbog pretećeg izgleda i zbog toga što su čitavoj učionici davali neku grobljansku atmosferu. Njih smo dobili nakon rata od Nemaca u sklopu ratne odštete. Izveli su i streljali oko 300 đaka, buduću intelektualnu elitu čitave zemlje, a vratili su nam preparirane ptičurine. Kad si klinac, 41-va ti deluje kao neka davna istorija, sada shvatam da je sve to bilo zapravo nedavno. Nemačka je u međuvremenu za mene postala Bravo, Nena i bela čokolada, sve do devedesetih, kada sam shvatio da ne postoji ništa, N – I – Š – T – A, što bi ta zemlja i taj narod mogli da učine da promenim mišljenje o njima u smeru neke minimalne simpatije, pa nek je Gete govorio srpski sto puta.

kragujevac-v3Naravno, mrzeo sam oktobar, posebno taj 21. ko i svi ostali đaci, pretpostavljam. Kad si tinejdžer nije ti mnogo do istorije, nacionalnih tragedija i masakra. Žuri ti se kući da listaš Erotiku. Život pobeđuje, što bi se reklo. Posebno su mi na nerve išle nezaobilazne teme iz srpskog, istorije i likovnog, tipa „Kragujevačka jesen“, „Dosta su svetu jedne Šumarice“ i „Pismo mom streljanom drugu“. Jednostavno, ja nisam znao kako da izrazim bilo šta od onoga što sam osećao, posebno u tim zadatim formatima. A osećao sam otprilike mešavinu neverice i neke nedifinisane apstraktne tuge i želje, jake želje, da uopšte ne moram da mislim na to, da 21. već jednom prođe. Nisam mogao da zamislim vojnike koji upadaju u školu, prekidaju čas i odvode decu na streljanje. Majke koje kod kuće čekaju da im se sinovi vrate iz škole, a oni se ne vraćaju jer su streljani. Nisam mogao da zamislim tugu na stotine majki koje su u jednom, istom danu, ostale bez svojih sinova. Kad sam bio četvrti razred osnovne jedan drug iz odeljenja umro je od leukemije. Odveli su nas na sahranu i danima me proganjala slika njegove izbezumljene majke staklenog pogleda. Kako onda da zamislim na stotine žena koje okreću izrešetane leševe po Šumaricama? Kako sam mogao da zamislim uniforme koje po ulicama jednog grada kupe muškarce, bez posebnog kriterijuma, sem kriterijuma brojnosti, da bi ih zatvorili u barake i u grupama od po 100, 200, 300 ih izvode na hladnokrvnu egzekuciju. Nemački sistematičnu. Kako čovek da zamisli ljude zatvorene u tim barakama koji čitav jedan dan slušaju rafale, čekajući svoj red, preturajući džepove u potrazi za parčetom papira da za sobom ostave poslednju poruku najmilijima.

„Lebac sutra nemojte poslati“ i „Sećajte se moji mene, jer mene više nema“.

Kako da zamislim, bogtedragijebo, da su u tome učestvovali i ljotićevci, Srbi. Za mene je Kragujevac uvek bio nekako proklet.

I evo danas, niko me ne tera da bilo šta napišem, nema domaćih zadataka i zadatih tema, al ja sada osećam potrebu, mada i dalje ne umem ništa da izrazim. A mislio sam jednostavno da iskuliram društvene mreže ovaj dan. Izađem napolje i lanzam. Obilazim radnje. Dvadesetprvi oktobar može da bude jedan sasvim lep i prijatan dan. Uostalom, ima ko će da se seća, šta rade institucije?

Al me jede nešto iznutra. Znam da je tuga mnogo veća nego što je ikada bila. Nekako je stvarnija. Baš, baš opipljiva. Svest mi je jasna. Nije mi to više tako daleko i apstraktno i nezamislivo. Znam da su streljali Srbe, a ne civile kako sad to po novinama pišu. Znam da ne volim Nemce i smešno mi je koliko sam se radovao njihovom ujedinjenju. Znam da ISIS sada negde pored neke reke, ređa nesmulimane i puca im, jednom po jednom, u potiljak. Znam da danas UNESCO odlučuje o prijemu Kosova. Voleo bih da mogu da izrazim šta tim povodom osećam, ali još sam nemoćniji nego u gimnazijskoj klupi pred „Dosta su svetu jedne Šumarice“ temom. Znam da sam Srbin, što mi je nekad bilo isto tako apstraktno i daleko i potpuno nebitno. Znam da bi danas morao da mi bude lep dan jer upravo je to poenta tih tolikih žrtava, da nama živima, život bude lep. A ja, ma koliko se pretvarao da jeste, udavi me neka tuga. Znam da nam je, posle neprestanog vekovnog masakriranja inteligencije – prvo Turci, pa Nemci, pa komunisti, pa beskrajni ratovi, sve oslobodilački i odbrambeni – predsednik danas Kragujevčanin, ali ne iz kragujevačke gimnazije. Bilo bi dobro da jeste. Jer ta je gimnazija, čak i danas, Kembridž i Jejl i Sorbona zajedno u odnosu na neutefterenu njivu s koje je kupio svoju bednu diplomu. Znam da je Dan sećanja na srpske žrtve iz Drugog svetskog rata, i da niko, ali niko, nesrbin sa društvenih mreža, a stotine ih imam, neće da okači ni jedan baner, status ili sliku u tu čast. Sami smo.

I u toj virtuelnoj baraci, čeprkamo tražeči papirić da na njemu nešto napišemo. Makar nam je bitno. A to je najbitnije od svega. Jer, sve dok jeste, ima nade za nas.