Nacoškinje

Serbien muss sterbien!

48371580_302190803753681_2608795622723026944_n„Srbija mora umreti!“, uzvikivao je politički Beč nakon sarajevskog atentata ubrzavajući pripreme za rat u kome će ovu krilaticu sprovesti u delo i tako konačno rešiti srpsko pitanje. Obratiti pažnju na „konačnost“ rešenja. Ratni cilj Austrougarske nije bila pobeda nad Kraljevinom Srbijom i njena eventualna okupacija. Ratni cilj bio je nestanak Srbije.

Izraz vam je poznat iz nešto kasnije istorije ali nije toliko nedavan, kružio je bečkim kancelarijama još početkom prošlog veka. Niti su nacistički koncentracioni logori specifično nacistički izum (za razliku od onih za istrebljenje) – Austrijanci su ih imali za Srbe već u Prvom svetskom ratu.

Ideologija o satiranju Srbije da bi bila opravdana morala je biti potkrepljena propagandom koja bi legalizovala zlostavljanje i ubijanje Srba koji su od trenutka vaspostavljanja državotvornosti bili smetnja interesima krupnih geopolitičkih igrača na Balkanu. Već u vreme samih oslobodilačkih ratova protiv Turaka kada je Britanskoj imperiji u interesu bio opstanak turske carevine, engleski izveštači govorili su o jezivim srpskim zločinima protiv nedužnog turskog stanovništva. Zaista moraš biti engleski ciničan da bi govorio o jezivim zločinima protiv nekoga ko te vekovima nabijao na kolac i odvodio ti decu kao porez.

Antisrbizam je evoluirao u nove oblike netrpeljivosti usled nastojanja tek oslobođenih Srba da dovrše svoj državotvorni proces koji je podrazumevao irenditistički karakter srpskog nacionalizma. Tu na scenu stupaju Austrijanci i Mađari potpomognuti podguznim muvama Krvatima, sa svojim projektima, verovatno prvim modernim pokušajima socijalnog inženjeringa u istoriji, kreiranja bošnjačke nacije i albanske države. Ne zaostaju ni Bugari čija je netrpeljivost prema Srbima iz vremena Bugarske egzarhije vremenom evoluirala u otvorenu srbofobiju i antisrbizam. Nacistima antisrbizam dolazi kao prirodna stvar koja se savršeno uklapa u doktrinarni antislavizam s izrazito rasističkim obeležjima uperenim protiv državotvornih slovenskih naroda kao što su Rusi, Srbi, u izvesnoj meri Česi i Poljaci. To ujedno objašnjava i kako su uprkos antislavističkim rasnim teorijama pojedini slovenski narodi, kao Hrvati i Ukrajinci, bili zdušni nacistički pomagači. Na meti su oni koji bi da su slobodni.

„Srbija mora umreti“ ima, dakle, veoma dugu tradiciju koja se proteže sve do današnjih dana. To je pojava poznata pod mnogim nazivima i varijacijama, od kojih je Velika Srbija svakako najpoznatiji politički korektan izraz za nezauzdanu srbomržnju. Ne kažemo više antisemitizam već anticionizam, taj rad. Ne kažemo više ni „Srbija mora umreti“ već „Velika Srbija“.

Slično nacističkoj mračnoj fantaziji o „svetskoj jevrejskoj zaveri“ i Velika Srbija je ustaško-šiptarska fantazija raspaljena iz Beča a čiji je cilj deligitimizacija inače savršeno LEGITIMNIH SRPSKIH NACIONALNIH INTERESA, naime slobodna i nezavisna srpska država.

Bosna je i danas, baš kao i pre više od sto godina kada je Austrija uzvikivala da Srbija mora umreti, savršeno legitiman srpski nacionalni interes. Bosna je i danas, kao i pre sto godina, srpska zemlja. I Republika Srpska ima svako moguće pravo, od koje bi ono moralno, imajući u vidu istoriju regiona, moralo biti na vrhu lestvice, na sjedinjenje s maticom Srbijom. E, tu stupa Velika Srbija, lozinka za početak genocida nad Srbima, niskog intenziteta (šikaniranjem, pokatoličavanjem, obespravljivanjem) u mirnodopskim, i visokog intenziteta (masovnim klanjem i progonom) u ratnim uslovima. Jer, čak i kad bi bila potpuno ujedinjenja, sa svim svojim etničkim i istorijskim prostorima, Srbija ne bi bila velika, bila bi tek Srbija. Velika Srbija je dimna zavesa za klerofašističku Veliku Krvatsku na prostoru koji nikada, ni etnički ni istorijski nije bio krvatski s jedne strane, i isto tako fašističku, samo s prefiksom islamo, Veliku Albaniju s druge strane, takođe na prostoru koji ni istorijski ni entički nikad nije bio njen.

Antisrbizam ima i svoje druge nazive, velikosrpska hegemonija na primer. Srbi su tako, stvorili Jugoslaviju, oslobodivši prethodno njene narode i davši im državu i jezik da bi njome hegemonisali. Slovenci su prvu državu i narodnu kulturu dobili zahvaljujući Srbima, Krvatima su sve važnije državotvorne institucije podigli Srbi, jugoslovenski muslimani su se opismenili tek za Karađorđevića i prestali da budu raja. Sve istorijske činjenice, svi statistički parametri, ukazuju samo na jedan moguć zaključak, Srbi su za Jugoslaviju najviše žrtvovali i u njoj najviše izgubili. Još preciznije, svi su u Jugoslaviji dobili šta su hteli uključujući i ono što nikad nisu imali, samo su Srbi u njoj izgubili i ono što su imali. Ipak, govorimo o velikosrpskoj hegemoniji. Onoj koja je u drugoj Jugoslaviji, onoj Titovoj, u Srbiji stvorila dve pokrajine s atributima državnosti, i to nakon što je u prethodnom ratu nad Srbima počinjen genocid. Krvati su počinili genocid i bili na strani nacista, ali su u svom sastavu dobili srpsku Dalmaciju, Krajinu i Slavoniju, umesto da Srbi tamo dobiju svoje pokrajine. Muslimani su počinili genocid ali Srbi u Bosni nisu dobili svoju pokrajinu već su utopljeni u BiH republiku, Mađari su latentno a Šiptari otvoreno podržavali fašizam i učestvovali u genocidu al je Srbija dobila severnu i južnu pokrajinu s prerogitivima državnosti. Toliko o velikosrpskoj hegemoniji.

Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpska hegemonija imaju svoje plodove i njih možete pogledati na naredne tri fotografije na kojoj su svedočanstva austrijskog, bugarskog i krvatskog genocida:

Hromadná_poprava_Srbů

1280px-Ostatky_Srbů_povražděných_Bulhary

 

 

 

 

 

Corpses_in_the_Sava_river,_Jasenovac_camp,_1945

 

 

 

 

 

 

 

U Prvom svetskom ratu stradalo je oko 720.000 Srba, u Drugom oko milion, žrtve bugarskog genocida nikad nisu tačno prebrojene, a nismo popisali ni one šiptarskog. Ali, Velika Srbija!

Satiranje Srba nastavilo se i dalje sve do današnjih dana. Antisrbizam je devedesetih postao globalni fenomen slično antisemitizmu koji postoji i u zemljama gde Jevreja nema, praćen daljim eksperimentima socijalnog inženjeringa kakvi su crnogorska ili kako god da se trenutno zove nacija koja naseljava prostore negdašnje Stare Srbije. Kako jednom prilikom reče Dobrica Ćosić – „Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Mi smo simbol zla, sotona sveta.“ Ma koliko vam se ovo činilo preterano, ovo je u stvari tačno.

„Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista“, izjavljuje Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske na ručku šefova vlada država članica EU 1995. godine. „Trebali bismo Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koja ona nosi ne izbriše“ – David Gomper, stariji direktor za Evropu u savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije za časopis „Foreign Affairs“ 1994. godine. Sličnim terminima – paraziti – nacisti su opisivali Jevreje, a ideja karantina je zapravo ideja getoizacije za koju znamo kako je završila. „Zaustavite Srbe, odmah. Zauvek!“ (zauvek ili „konačno“ drugim rečima) – Margaret Tačer  za „New York Times“ 1994. godine. „Bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica“, pisao je Johan Fric, direktor bečkog dnevnika „Die Presse“ i direktor Međunarodnog instituta za štampu. „Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993. (Nacisti su o Jevrejima govorili kao podrasi). „Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” – Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999. „Rat protiv Srba nije viče samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Srbi su, dakle, simbol zla. Globalnog zla. Njihovo satiranje ne samo da je legitimno, ono je i dužnost svakog čoveka koji za sebe drži da je humanista.

Na ovo postoji samo jedan mogući odgovor a on je izraelski – jaka, moćna, nacionalna i do zuba naoružana srpska država sa trostruko makijavelističkom politikom u odnosu na svoje neposredno okruženje. Nek se mržnji pridruži strah. Ali, nije mi to tema ovaj put.

Tema mi je zaokruživanje procesa antisrbizma nastojanjima da se žrtva proglasi dželatom. Kad već govorimo o borbi dobra i zla, ovo će vam dati jedan sasvim novi uvid u to kako bi trijumf potpunog zla mogao da izgleda – zamislite da se nakon Drugog svetskog rata i Holokausta u kome je nestalo blizu šest miliona Jevreja, Jevreji proglase za krivce za rat i sudi im se u Nimbergu. Taj red veličine zla, ako uopšte uspevate da to sebi predstavite.

Da vam ilustrujem:

Nedavno je jedna naša sociološkinja izjavila sledeće – „Izuzetno je važno da se povodom 70. godišnjice od usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida da se govori o tome, jer je to pitanje civilizacijskog nivoa“.

Tačno. Važno je.

„Ovaj prostor je postgenocidni i to će ga obeležiti u narednih nekoliko generacija, uz sva poricanja.“

I ovo je tačno. Ja bih još dodao i da će genocid obeležiti ovaj prostor ne samo u narednih nekoliko generacija, već zauvek.

„To su prostori koji su duboko deformisani vladavinom terora i to je prvo što moramo da naučimo da bismo mogli da delujemo u skladu sa tim saznanjem“.

I s ovim bih mogao da se složim.

Šta je onda sporno, pitaćete se. Sociološkinja koja je ovo izjavila nije mislila ni na ustaški, ni na šiptarski, ni na bugarski, ni na austrijski genocid. Mislila je na izmišljeni srpski. Nije mislila ni na teror (neo)ustaškog režima u Zagrebu, ni na latentno šerijatsku sprdačinu od države u Sarajevu, ni na politički teror koji se otvoreno sprovodi nad Srbima u njihovoj državi Crnoj Gori. Mislila je na Srbiju, uzgred, jedinu istinsku multietničku i multikonfesionalnu državu na ovom postgenocidnom prostoru obeleženim terorom koji pominje.

Prevedeno na srpski, sociološkinja žrtve proglašava dželatima, što nju ne čini sociološkinjom već nacoškinjom. Nazovimo stvari pravim imenom. Inače, ovo će vas zabaviti, nacoškinja se zove Janja Beč, što divno poetično ide uz njenu ideologiju, a ovo je izjavila za Al Džaziru, taj svetionik slobodne misli finansiran petrodolarima Katara u kome je ropstvo još uvek normalna pojava a prenela je Autonomija, bastion srpstva.

47687141_1150695431765597_1365448447896846336_nNije samo njeno prezime poetično simbolično, to je isto i njena njuška. Nacoškinja gospođa Beč ima njušku koja je prosto izložbeni pano njene nacoške ideologije. Ona je jednostavno poricatelj genocida što je čini saučesnikom njegovih počinitelja. Isto važi i za ostale profesionalne nacoškinje srbomrziteljke – Stašu Zajević, Natašu Kandić, Biserko. Priča da su ove nacoškinje borkinje za istinu i pravdu i suočavanje sa zločinima i prošlošću je vic. I to bolesni. One su kerberi nacoške ideologije Serbien muss sterbien i svakome kome istina i pravda i budućnost sopstvene dece išta znače, dužni su da se tome aktivno suprostavljaju. Jer, mi se danas, kao i u svakoj prethodnoj okupaciji, upisujemo u istoriju. One su odabrale stranu i istorija ih je ubeležila onako kako zaslužuju da budu ubeležene. U istoriju se upisujem i ja, sasvim svesno, svakom svojom izgovorenom i napisanom rečju. Upišimo se svi, jer u vremenima kao što su ova, mi kao ljudi nemamo pravo na ravnodušnost. Otvorena, srčana, glasna i jasna odbrana srpstva i Srbije, je slobodarski čin. I uopšte nije neophodno da za to budete Srbi.

Nacoškinja je i Mirjana Karanović. Dozvoljavam da toga možda nije svesna kao što pretpostavljam da nacoš „borkinje“ za suočavanje za prošlošću jesu svaki put kad iz nekog od svojih ideoloških centara prime donaciju. Ali to ne menja činjenicu da je nacoškinja. Ni to što je dobra glumica to ne menja. Leni Rifenštal je, kažu, bila odličan sineast, al to ne menja činjenicu da je bila i nacoš.

Karanovićeva izjavljuje da je „NATO na kraju morao da nas bombarduje da bi nas zaustavio. Kao kada osobi u histeričnom napadu moraš da opališ šamar da bi se smirila“. Ne, savršeno me ne zanima kontekst u kome je ovo izjavila jer ne postoji NIJEDAN kontekst u kojoj bi ovo imalo bilo kakvog opravdanja i smisla. Ova izjava podrazumeva jednu jezivo zlu i milion puta ponovljenu laž – da su Srbi krivi za rat devedesetih. Nisu. Krivi su Krvati i njihovo cveće, toponim nacija Bošnjaci. Srbi nisu želeli rat. Nisu hteli da rasture Jugoslaviju za koju su dva puta toliko krvarili. Nisu želeli ni da unište nacije koje su prethodno tako velikodušno emancipovali. Želeli su samo da izbegnu treći genocid za manje od sto godina. Upravo je suprotno od onoga što Karanovićeva izjavljuje – Srbi su kao ulog imali goli opstanak. Sve dok Republika Srpska postoji kao entitet, Bosna kao država je zapadnjački eksperiment kome je suđeno da propadne. Bošnjaci su, s druge strane, kao ulog imali satiranje Srba jer sve dok Srbi u Bosni postoje njihov novi laboratorijski identitet ne može da živi jer ih Srbi neprekidno podsećaju na onaj stari.

Ova izjava žrtve pretvara u dželate, a to je, izvinite al ne nalazim drugačiji odgovarajući izraz, otvoreno nacoški.

Nedavno je u organizaciji „Žena u crnom“ održana promocija knjige Helsinškog odbora za ljudska prava „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“. „Danas“, taj kolaboracionistički list je s promocije preneo – „Prostor u kojem je smeštena nevladina organizacija Žene u crnom je topao dom za sve one koji na retko dosledan i neprikosnoven način vode društveno angažovanu borbu za istinu, pravdu i pomirenje u ovdašnjoj post-ratnoj i, nažalost, gotovo potpuno neosvešćenoj zajednici.“

Zajednica postaje sve osvešćenija i, paradoksalno, za to imamo da zahvalimo upravo ovoj i sličnim organizacijama. Niko na buđenju srpstva ne radi bolje od njih. Trebalo bi ustanoviti godišnju nagradu tipa „Zlatni opanak“ ili „Zlatna šljiva“ i dodeljivati je u ovako gustoj konkurenciji.

Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu“ – zaključio je Aleksandar Sekulović, učesnik debate.

Uviđate li kontinuitet matrice?  Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpski hegemonizam, srpski nacionalizam….

Istina je sledeća, a istorija ju je već potvrdila. Mir na Balkanu moguć je JEDINO uz srpski nacionalizam u punom pogonu. Jedino jaka, ujedinjena, do zuba naoružana, militarizovana napredna i samoodrživa Srbija je garant mira na Balkanu.

Živela Srbija! Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

 

Advertisements