Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM

capture-20150829-150924Mislim da nema boljeg načina, pored knjiga, za širenje horizonata i svetonazora, od putovanja i kroz njih susreta s drugim nekim ljudima, običajima, prirodnim i kulturnim krajolicima. Ok, veliku sam mudrost sada izgovorio, takoreći toplu vodu izmislio. Aj onda da izmislim i rupu na saksiji i dodam da je kapacitet, individualni ili kolektivni, za razvoj i napredak, usko povezan sa sposobnošću, individue ili društva, da se pred uticajima spolja menja. Svaka velika civilizacija bila je na neki način eklektična, i znala je kako da usvaja, prilagođava i asimiluje znanja i kulturu drugih. Kako izgleda kad se društvo hermetički zatvara za uticaje spolja, možete jasno videti na primerima Avganistana, Saudijske Arabije i sada već bezmalo svake bliskoistočne pripizdine koje vekove ljudske emancipacije i napretka preskaču u sekundama, srljajući na margine civilizacije.

Sad, pošto sam napravio uvod zboreći o važnosti putovanja i isto tako važnosti OTVORENOSTI uma i duha, da pređem na temu ovog članka – Izrael! I moje utiske nakon posete ovoj zemlji. Prosto osećam da vam dugujem, nakon svega što sam napisao u podršci ovoj zemlji i njenom narodu, bez da sam je ikada posetio, a mnogi su mi među vama pisali da nisu znali šta o njoj (posebno o sukobu s Palestincima) da misle, a da su sada zahvaljujući meni prelomili i imaju stav. Istinu govoreći, pisali su mi i oni drugi, obično da mi jebu prvi red na sahrani, da navedem neku od pristojnijih psovki/kletvi. Većina tema kojima se u svojim člancima bavim, percipiraju se kao „kontroverzne“ ili na ovaj ili onaj način politički osetljive; nikad, i ovo moram da ponovim, nikad ne dobijam tako gadne poruke kao kada pišem u podršci Izraelu. Jasno, te su poruke na svoj način vrlo indikativne i naterale su me da dublje zađem u temu. Što sam dublje zalazio, to sam više proizraelski nastrojen bivao.

Izrael je moja velika politička ljubav, već neko vreme. Koja je rasla onako kako raste licemerstvo evropske političke levice u kombinaciji s islamsko-arapskim antisemitizmom koji bi verovatno zapanjio i Gebelsa, kada bi mogao da pročita pojedine članke britanske, skandinavske i arapske štampe.

Ali, neću vam o tome. O tome sam toliko već pisao a sva je prilika da ću i ubuduće. Namera mi je da prenesem svoje utiske nakon svoje prve posete ovoj zemlji u svoj njihovoj svežini i neposrednosti.

Prvo, meni Srbija nikada nije bila toliko lepa, kao kada sam posetio Izrael. Čovek kad putuje, poređenja su neizbežna – koliko je čisto, koliko sređeno, kakav je prevoz, kakvi su gradovi itd. Posle više od četiri godine života u Francuskoj (koja, zaista, nije dobar reper za poređenje, ta je zemlja toliko lepa i kulturno bogata da s njom trku gubi faktički svako, sa izuzetkom možda Italije) ja sam, nemojte mi ovo smrtno zameriti, nekako počeo da se stidim Srbije. Ne radi se o tome što mi nemamo dvorce na Moravi ko oni na Loari, već što je ono što imamo toliko sve razjebano i uništeno. Počev od te Morave koja se doslovno davi u plastici i smeću. I onda, krstareći Izraelom, uzduž i popreko, shvatim odjednom koliko je Srbija sva bujna, zelena, sveža, udobna, plodna, raznolika … sve te šume, brda, planine, reke, potoci, jezera. Izrael ima Galilejsko jezero, koje zovu morem, eto toliko je to njima veliko, i vest u dnevniku je ako padne kiša i vodostaj poraste koji milimetar. To bi bilo to, što se tiče resursa vode. Ah, da, imaju i reku Jordan, koju dele s Jordanom (državom). Samo zato što se pominje u Bibliji kao mesto na kome je Isus navodno kršten, imao sam neku preteranu predstavu o njemu, onako, mitsku. Ne znam šta sam tačno zamišljao, neke bujice verovatno, neku hučnu vodenu silu, sa slivovima i bujnim zelenilom okolo. Ništa nalik tome. Jordan je odprilike ko Nišava nakon tri uzastopna leta suše. Imaju i Mrtvo more, koje je, pa mrtvo, ko što mu naziv i kaže. Toliko je slano da u njemu nema života a i zemlja okolo njega je toliko slana da jedva neki grumen trnja uspe da tu i tamo izdžiglja kroz ispucalo tlo. Ovo nipošto ne znači da tamo nema šta da se vidi! Favorit mi je Judejska pustinja, posmatrana s ostataka Masade, jevrejskog utvrđenja iz doba borbe s Rimljanima. Imate utisak da ste na drugoj planeti, krajolik je lunaran i potpuno nadrealan.

capture-20150829-150811Udahnite duboko. Izrael izvozi cveće! Uprkos svojim više nego skromnim vodenim resursima i tome što je, iz evropske perspektive gledano, daleko od svih velikih tržišta cveća (Saudijska Arabija svakako da nije tržište za ruže, gde je za ženu dobar dan ako prođe bez biča, buket ruža da ne pominjemo) a cveće, zbog svežine, mora brzo da se transportuje. To nije sve. Izrael je za nekoliko decenija posadio 250 miliona stabala. Nije greška, miliona, ne hiljada. Hrast star šest vekova bi tamo bio spomenik prirode i, ovo se usuđujem da pretpostavim, nikom, ali NIKOM ne bi palo na pamet da ga poseče, makar zbog njega morali da ispočetka isprojektuju pola Tel Aviva a ne jedan put. Izrael je poljoprivredno samodovoljna zemlja – u prevodu ne mora da uvozi hranu, ili ono što mora nadoknadi izvozom. Dakle, država koja je nekih tri i po puta manja od Srbije bez Kosova i više od četiri puta manja od Srbije sa Kosovom, i koja ima preko milion stanovnika više nego Srbija, je poljoprivredno samodovoljna. A mi uvozimo pasulj i beli luk. I stanovništvo nam gladno. Utisak mi je da kad bi oni imali naše resurse i Srbiju kao zemlju, bili bi ne regionalna nego globalna supersila.

Znate ono kad babe kažu „ma treba ga govnjivom motkom“. E pa to. Treba nas govnjivom motkom. Imamo zemlju gde je faktički dovoljno da na nju nešto baciš da to nikne, a uvozimo hranu. U Izraelu sam viđao plantaže urmi, narova i banana, po predelima u kojim ni zvečarke neće da žive. Kako? Pojma nemam. Objašnjavali su mi, al meni je to težak SF. Zemlja se prvo desalizuje, pa se obogaćuje, pa se navodnjava nekom kap po kap tehnologijom, pa je i ta jedna kap toliko dragocena da mora da se kondezuje.

Utisak mi je da je život u Izraelu vrlo težak i da prosečan Evropljanin to ne bi izdržao ni šest meseci. Ne samo što zbog ograničenih prirodnih resursa za sve moraš troduplo više da se trudiš i duplo više da radiš. Obavezni vojni rok je, na primer, tri godine za muškarce i dve za žene. Verujte mi, po onoj klimi, to je iskustvo koje biste, ako je ikako moguće, da izbegnete. Kako su praktično stalno u nekom predratnom ili ratnom stanju, skoro ko da su neprestano pod nekom mobilizacijom ili makar takav utisak imaš, jer vojske je SVUDA i svi su naoružani a ti se opet osećaš super bezbedno i nemaš nikakvu paranoju. Veću bih paranoju, ovo mi opet praštajte, u ovakvim okolnostima imao u Srbiji. Mi bi se, nemam dilemu, garant međusobno pokokali, ako ni zbog čega drugog a ono zbog roze patika.

Žene u Izraelu nisu nežniji pol. Dve godine vojske?! Izazivale bi mi simpatiju svaki put kad bih ih video naoružane u uniformi, s lakiranim noktima i ružem na usnama. Biti žena već je dovoljno, zar mora i vojska? Još dve godine! Ta silna militarizacija, u kombinaciji s nekom njihovom svepotapajućom melanholijom (koja je moj utisak, naravno) i time da su prosečno gledano Izraelci jako, jako hot, okinula mi je neki mehanizam neprestane latentne uzbuđenosti erotske prirode. Najviše sam voleo da na Zidu plača posmatram vojnike, mašinka na ramenu, kipa na glavi, a onda se naslone na onaj zid i u njega nešto šapuću. Prizor do suza dirljiv i istovremeno neverovatno erotičan. Nisu to Spartanci, osvajači, namrčeni marinci pred kojima se sklanjaš, već ljudi koji brane ognjište i nejač. Zato se i ne osećaš ugroženo, iako su naoružani ljudi svuda, već naprotiv, baš nekako zaštićeno. Poređenja radi, što može da proveri svako ko tamo ode, na ovaj način naoružani Palestinci bi mi već izazvali potpunu paranoju. Već šetnja palestinskim četvrtima i naseljima nije bog zna preterano opuštena.

11855811_866817573373703_3133374765484284921_nDalje, Izraelci nikad ne kukaju. Znate ono kad kod nas nekoga pitaš kako je i šta ima a mi odmah krenemo sa „ćuti, ne pitaj me“? Skoro nikad se ne žale, nisam čuo nikoga da s nekom ogorčenošću priča o Arapima, svetu i Evropi, a imali bi dobrih razloga za to. Ako se i povede razgovor te prirode, komentari su nekako vrlo odmereni. To me je oduvalo. Tu sam tačno video onaj kabalistički pristup stvarima i životu o kom sam čitao u knjigama. Imaš dva načina da reaguješ na događaje i okolnosti – jedan je reaktivni, drugi proaktivni. Da vam to slikovito objasnim. Reaktivni je izraz nemoći, besa, ljutnje, frustracije, ozlojeđenosti … To je trzanje, refleks, koje donosi instant trenutačno olakšanje ali nikakvo rešenje. To je razbijanje izloga Meka, gađanje američke ambasade, bušenje guma, lupanje automobila, fantomke i palice, „ubi, ubi pedera“, „Kosovo je Srbija“ na svakoj jebenoj fasadi u Beogradu, to su halabukanja od dva tri dana i ajd posle kućama. Proaktivni pristup je isplaniran, strategijski i odložen. Nekad baš, baš odložen. Recimo i čitav vek. On ne donosi trenutno emotivno pražnjenje, ali donosi rezultat. To je „um caruje snaga klade valja“. To je sesti i razvijati tehnologiju koju su prinuđeni da kupuju i vaši najveći neprijatelji. Jer im treba lek protiv opake bolesti, jer im treba komjuterski program, jer im treba tehnologija za navodnjavanje pustinje, jer im treba neki čip za bilo koju od današnjih tehnoloških džidža. A to im prodajete vi pod vašim uslovima i cenama. E, to je proaktivni pristup.

Epizoda iz stvarnog života koja ovo lepo ilustruje – arapska kuća u Francuskoj, dolaze gosti, Arapi takođe, i domaćini nude koka kolom. Gosti – „zašto mi to nudiš, to je američko a Amerikanci podržavaju Izrael!“ (Ispričala mi žena u čijoj se kući to desilo, nemam razloga da joj ne verujem). Kako to reče, tako izvadi mobilni da ga smesti na sto. Sva tehonologija mobilnih telefona dolazi iz Izraela. Čipovi za mobilne telefone iz samo jedne izraelske kompanije danas su instalirani u preko 100 miliona mobilnih aparata. SMS tehnologija je izraelska. 4G tehnologija takođe. Sistem glasovnih poruka – izraelski. Algoritamski kod za slanje elektronske pošte – izraelski. I tako dalje, spisak je nepregledan.

Pa ako ćete baš da ga bojkotujete, al onako ljudski i temeljno, izvolite. Eto zašto je sramna i histerična anti izraelska BSD (Boycott, Divestment and Sanctions) kampanja tako „uspešna“. Jer ne možemo bez Izraela.

A nama, kako stvari stoje, pamet nije potrebna. Svi ti matematičari i pronalazači koji osvajaju medalje po svetskim olimpijadama i sajmovima tehnologije, nama to ne treba. Šta će nam, nek peru negde sudove na crno ili nek razvijaju Kanadu i Ameriku. Nama fali još menadžera! Po mogućstvu sa diplomama s nekih kurs fakulteta bez akreditacija, kao predsednik Toma ili ministar Nebojša Stefanović. Ni više menadžera ni većeg raspada od zemlje.

Posetio sam, inače, i granice sa Sirijom i sa Libanom. Na Golanskoj visoravni, koja je i za srpske parametre mala oblast, video sam vinograde i krda konja. Posetio vinariju, koja nema vekovnu tradiciju ko francuske, ali su im vina odlična, pored toga što su raznovrsna, i to mereno najvišim, upravo francuskim standardima.

capture-20150829-150856Na granici sa Libanom, naleteo sam na grupu mladih Jevreja iz Francuske. Kako su bili obučeni u vojničke uniforme i natovareni ašovima i metlama, bio sam radoznao da čujem šta tu, pobogu, traže. Rekli su mi da su došli da tu provedu raspust, upoznaju zemlju, i pomognu koliko mogu. Pomognu koliko mogu! Pa eto, ako ništa drugo, makar da nešto raskrče i počiste. Kad bi kod nas gastabajter došao da pomogne nešto? Preče je da selu pokaže mercedes, obrne turu u kafani i pevaljki turi 50 evra u dekolte, nek pocrkaju dušmani!

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko – attitude of gratitude! Svako ko je dao kintu za šta god, klupu u parku, ogradu, sadnice, biblioteku, ne postoji zanemarljiv doprinos, pa do čitavih zgrada, fondova, muzeja i ostalih zadužbina, dobio je svoje priznanje, ploču, ulicu, obeležje.

Lična inicijativa je vidljiva svuda. Hoćeš nešto da napraviš? Pa jednostavno kreneš. Nešto kao Filip Vukša kod nas. Samo na stotine. Okupiš ljude, cimaš, vučeš, vičeš, radiš, radiš, radiš. I dosađuješ vlastima da i one rade nešto, pre nego da sediš i čekaš da ti odnekud nešto daju.

I sad ono što me je najviše, ali najviše osvestilo u Izraelu, i što mi je ujedno i najveći utisak. Nama ne treba niko! Ali, NIKO! N – I – K –O. Ni Evropska unija (posebno ne ona), ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Emirati (posebno ne oni). Mi samo treba da se posvetimo sebi. Ništa više.

Jer kad može Izrael, koga mrzi bezmalo ceo svet, koga sapliću na svakom koraku, koji živi okružen najvećim fanaticima na planeti koji ne prestaju da mu rade o glavi, koji je polupustara od zemlje, sa vrlo skromnim resursima, e pa možemo vala i mi!

Teodor Hercl, otac modernog političkog cionizma, krajem 19. veka, napisao je ovu rečenicu u svojoj knjizi Stara nova zemljaIF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. Pre rata i holokausta, pre raspada Otomanskog carstva, pre britanske uprave i ratova s Arapima.

I evo ga Izrael danas – lep, moderan, napredan, slobodan kao nijedna druga od višestruko većih i bogatijih država u tom delu sveta.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. To je sve.

Najdugovečnija mržnja

ISRAEL-100029559340Ako je svet danas „globalno selo“, Izrael je onda novi jevrejski geto a antisemiti oštre noževe planirajući konačni pogrom. Ovo nije jevrejska paranoja već činjenica. Dokazi su tako jasni da je sam čin njihovog negiranja svojevrsni oblik antisemitizma. Oblik maskiranja opasnosti.

U našem naopakom svetu, Izrael, jevrejska država, je rasistička, kolonizatorska nacija koju treba izolovati, prognati i svršiti sa njom. Palestinci su jevrejske žrtve, koji prolaze kroz patnje holokausta. Po ovom scenariju, koji je u svetu sve prihvaćeniji, Izraelci su nacisti a Palestinci su pravi Jevreji.

Samo postojanje ove iskrivljene stvarnosti je metafizičko u svojim implikacijama. Što će reći, kako nema normalnog objašnjenja za ovu globalnu laž o jevrejskoj državi, jedini način da se objasni ova masovna psihoza jeste da smo opet u „zoni sumraka“ podivljalog antisemitizma. U ovom svetu, izraelsko-palestinski sukob je glavni planetarni problem. Dok je činjenica da je u proteklom veku u izraelsko-palestinskom sukobu stradalo manje od 50.000 ljudi. Građanski rat u Siriji odneo je više od četvrt miliona života za samo četiri godine.

Dok je svet usredsređen na izraelsko-palestinski sukob, milioni ljudi širom sveta umrli su i pokopani u neobeleženim grobovima. Njihov nestanak jedva da je i primećen. Na primer, u Darfuru je ubijeno vše od pola miliona ljudi. Ipak, koliko njih uopšte zna i gde je Darfur? U Kongu je, samo u 21. veku, umrlo nekih pet miliona Afrikanaca i jedva da to nekoga uopšte i zanima.

Zatim, tu je pitanje izbeglica. Godine 1948. bilo je 700.000 palestinskih izbeglica. Isti toliki broj Jevreja pobegao je iz arapskih zemalja. Zašto svet nije opsednut jevrejskim izbeglicama? Zapravo, zašto svet nije opsednut bilo kojim izbeglicama koje nisu Palestinci? U ovom trenutku, prema podacima UNHCR-a oko tri miliona izbeglica pobeglo je iz Sirije a još oko šest i po miliona razmešteno je unutar same zemlje. To je skoro deset miliona Arapa koji se nikog ne tiču. Zašto?

992831_10201625596263400_591377228_nOdgovor je jednostavan ma koliko bio neprijatan za civilizovan svet. Svet nije briga ni za Afrikance, ni Arape ili Palestince. Ono čime je dobar deo planete opsednut su Jevreji. Da se Palestinci bore sa Sudancima, nikoga ne bi bilo briga, baš kao što nikoga nije ni briga za potlačene sudanske hrišćane. Nikoga, na primer, nije briga ni za Kurde. Na kraju krajeva, Kurdi nemaju tu sreću da se bore s Jevrejima, već s Turcima. Kada bi krenuli da se bore s Jevrejima, svet bi odjednom obratio pažnju.

Ali kako požar antisemitizma sve više okružuje jevrejsku državu, političko, ekonomsko i versko rukovodstvo Jevreja je u blaženom neznanju. Evo ironije: moderna jevrejska država je nastala iz pepela Aušvica kako bi se jevrejski život „normalizovao“. Izraelci su naučeni da veruju da je Izrael „normalan“ koliko i Grčka ili Italija. Posledica toga je da su Izraelci najmanje obučeni da nanjuše antisemitizam. Eto zbog čega Izraelci žive u iluziji da je njihova sadašnja neprilika, to jest, izolacija, posledica loše politike. Nije. Antisemitizam je. Možemo biti i određeniji. Pokojni filozof Emil Fackenheim nije voleo pseudonaučni izraz „antisemitizam“ jer zabarušuje suštinu stvari. Istrajavao je na izrazu „mržnja prema Jevrejima“. I upravo je u tome uzrok sadašnjih izraelskih neprilika.

Kada je moderni Izarel rođen 1948. vatikanski dnevni list L’Osservatre Romano napisao je da Jevreji ne mogu više da polažu pravo na biblijski Izrael jer „Sveta zemlja i njene svetinje pripadaju hrišćanstvu, Pravom Izraelu“. Po ovoj logici, Jevreji – drevni Izrael, ne treba više da postoji jer ga je zamenio „Pravi Izarel“. Vatikan je izrazio ono što je postalo opšte popularno: suštinsko odricanje prava jevrejskog naroda na sopstvenu državu. Nakon rođenja modernog Izraela Vatikanu je bilo potrebno 45 godina da „prizna“ jevrejsku državu. Ali, prošlog meseca „Sveta stolica“ je priznala palestinsku državu i pre nego je stvorena. Najbizarniji detalj ovog uvrnutog priznanja je da je papa Franja palestinskog vođu Mahmuda Abasa nazvao „anđelom mira“. To je isti Abas koji poriče holokaust, stoji na čelu terorističke organizacije koja otima avione i počistila je praktično sve hrišćane sa teritorija kojima upravlja, uključujući i Vitlejem.

Tu je i klizava strana vatikanske mržnje prema Jevrejima. Znate ono kad antisemita objavi da su neki od njegovih najboljih prijatelja Jevreji. Uzmimo američkog predsednika Obamu na primer. Nema nikakve sumnje da ima mnogo Jevreja među prijateljima i kolegama. On je prvi predsednik koji je obeležio Pashu u Beloj kući i prošlog meseca držao je govor u vašingtonskoj konzervativnoj sinagogi. Ali, na kraju balade, šta je njegova poruka? Poruka je da je izraelsko-palestinski sukob središni bliskoistočni, a samim tim, i planetarni problem.

Dvadeset godina Obama je mirno sedeo u klupi crkve Džeremija Rajta slušajući antisemitska bulažnjenja ovog sveštenika. A sada je istinski ljut na opsesiju Iranom izraelskog premijera Netanjahua. Razmislite. Manje od 70 godina nakon holokausta Iran pravi nuklearnu bombu u svrhu spaljivanja osam miliona stanovnika Izraela a Obama je gnevan na Izrael. Koja se to još zemlja na planeti suočava s pretnjom nuklearnog uništenja? I šta bi bilo koja druga zemlja, uključujući i SAD, učinila da se nađe u izraelskoj ‘život ili smrt’ poziciji? Da li bi se oslonila na iransku razumnost? Naravno da ne bi. Ali za Jevreje važe neki drugi standardi.

Čini se, kako stvari trenutno stoje, da ne mogu biti gore. Ali mogu. Kako se praktično svaka arapska država urušava u krvi, prosutim utrobama i odrubljenim glavama, Obamin često ponavljani spoljnopolitički cilj je da stvori još jednu neuspešnu arapsku državu – Palestinu. Zašto? Čak je i Hamas, diktatorski upravitelj Gaze, jasno stavio do znanja da ne žele državu koju smatraju zapadnjačim izumom. Ono što eksplicitno žele je lanserna platforma za uništenje Izraela i stvaranja Islamske republike. Ali Obamu nije briga. On će Palestincima da da državu bez obzira na to žele li je oni ili ne, zaslužuju li je ili ne, i bez obzira na to da li će njeno postojanje samo dalje destabilizovati već destabilizovani region. Jer, ovo bi do sada trebalo da je jasno, ne radi se o Palestincima, već o Jevrejima.

A šta sami Jevreji povodom svega ovoga rade? Pa, ništa. Izraelske vođe čak ni ne uviđaju da se omča steže. Dok izraelski neprijatelji troše milijarde dolara na demonizaciju i marginalizaciju Izraela u medijima, po univerzitetima i kuloarima političke moći, Izraelci uzvraćaju „glasnogovornicima“ koji od stručne spreme imaju samo jak naglasak kad govore engleski. Što se izraelskih prijatelja u inostranstvu tiče, neki od njih troše vreme na „odbranu“ Izraela. To je lepo, ali je izgubljena bitka na duge staze. Kao što će vam to bilo koji sportski trener reći, ako igrate samo odbranu ne možete pobediti.

I evo zanimljive stvari: mnogi američki Jevreji nisu zainteresovani za odbranu Izraela ili njegovu promociju. Oni ne žele da Izrael pobedi u borbi sa svojim neprijateljima. Na primer, većina američkih Jevreja podržava Obamu i njegovu smrtonosnu opsesiju jevrejskom državom. Udruženja poput J-Street tvrde da vole Izrael dok neprestano kritikuju njegove izabrane zvaničnike. Zašto? Kako bi Izraelce spasili sebe samih, kažu. Ove jevrejske ujka Tome izražavaju svoju žestoku ljubav prema Izraelu tako šta ga rutinski olajavaju. „Mi nismo kao ti Jevreji tamo“, eto tako zvuče, „mi smo drugačiji. Mi smo baš kao što ste i vi“.

Samomrzački (self-hate) fenomen nije nov. Pre Drugog svetskog rata mnogi nacistički oficiri imali su jevrejske ljubavnice. To su bili „dobri Jevreji“, oni koji nisu izgledali suviše jevrejski i razumeli su zbog čega su nemački nacionalisti ortodoksne Jevreje smatrali odvratnim. Čak je i Hitler imao svog omiljenog Jevrejina – porodičnog lekara kome nije zaboravljao da šalje čestitku za rođendan.

Kao i predratni kolaboratori, američke Jevreje ne zanima jevrejska egzistencijalna stvarnost. Ne zanima ih što nestaju hiljadugodišnje jevrejske zajednice. Dok ovo pišem, nema više Jevreja u Jemenu. Jevreji Iraka, Egipta, pa čak i Francuske su nestali ili su u procesu nestajanja. Ali nema američkog jevrejskog protesta protiv tlačenja Jevreja širom sveta. Progresiviste ne zanima sudbina proganjane braće po veri.

Ovu jevrejsku samomržnju viđali smo i ranije. Za vreme Inkvizicije, Torkemada, Veliki inkvizitor lično, bio je Jevrejin. Toliko je voleo Jevreje da je pod mukama hteo ih prevede u hrišćanstvo kako bi spasio njihove duše. Čak i ranije, tokom velikog jevrejskog ustanka od 66. do 70. god.p.n.e. dok su Rimljani razapinjali na krst nebrojene Jevreje, dok je Jerusalim bio pod opsadom a Hram spaljen, drugi komandujući u rimskoj vojsci bio je niko drugi do jevrejski aristokrata Tiberijus Julijus Aleksandar. Voleo je Jevreje ali je mrzeo one koje je smatrao ekstremnim Jevrejima. Svoju ljubav prema Jevrejima izrazio je tako što je uništio njihovu državu.

Danas duh Tiberijusa Julijusa Aleksandra nastavlja da živi. Mnogi Izraelci više su angažovani oko jevrejskih naseobina u drevnoj Judeji nego oko nuklearnog programa Irana. Potpuno je neverovatno, zaista, da je 80% britanskog mandata Palestina pod arapskom jordanskom kontrolom a ipak su razumni ljudi i dalje u stanju da pričaju kako ih Jevreji tlače. Potpuno je neverovatno da nekih milion i po Arapa može da živi u Izraelu i ima poslanike u parlamentu dok ni jedan jedini Jevrejin ne može da živi pod palestinskom jurisdikcijom. Da vam razjasnim: iako Jevreji u izraelskoj zemlji postoje već nekih 3.500 godina, nema ni jednog jedinog Jevrejina koji živi na teritorijama pod upravom „anđela mira“. Štaviše, nema čak ni jednog mrtvog Jevrejina tamo. Sva jevrejska groblja pod palestinskom upravom su oskrnavljena. Nema ni jednog nadgrobnog jevrejskog spomenika koji još uvek stoji uspravno.

Jevrejska država i jevrejski narod su opet sami. I jevrejski opstanak je opet na ivici.

lambrosfoto55Šta činiti? Uzvratiti. Prekinite da se izvinjavate. Da se branite. Da trpate glavu u pesak. Ne možete ubediti mrzitelje Jevreja. Ne možete ih zagrliti, spavati s njima ili slaviti Pashu. Sve što možete da uradite je da im se direktno suprostavite. Da im se suprostavite u medijima, po univerzitetskim kampovima, u kuloarima političke moći – ne možete se nikad predati. Morati ih nazvati pravim imenom i pustiti njih da se brane. Podsetiti pristojne ljude sveta, na primer, da izraelski neprijatelji praktikuju klitorektomiju. Podsetite ih da milionima arapskih devojčica na kuhinjskom stolu članovi porodice nožem za šniclu odsecaju klitoris. To je lice izraelskih neprijatelja. To su ljudi koji odrubljuju glave onima koji im se suprostave. To su ljudi koji ubijaju manjine, bacaju gejeve sa krovova zgrada, siluju devojčice, uništavaju arheologiju, razapinju hrišćane, ne oklevaju da upotrebe gas, teror ili bilo koje drugo oružje koje bi moglo da opustoši civilizovani svet. I koji sopstvenoj deci odsecaju klitoris. Ne zanimaju ih države, čak ni arapske, ni „Palestina“. Oni žele da stvore carstvo zla. Žele da stvaraju islamske republike ili kalifate kojima upravlja ideologija smrti. Podržavati njih i protivi se Izraelu znači biti na pogrešnoj strani apokaliptičkog rata.

I ovom ratu su potrebna sredstva. Podržavaoci Izraela uopšteno i jevrejska država posebno moraju finansirati vojsku dobro obučenih PR ratnika koji će se suprostaviti neprijatelju na svakom ćošku. Ne postoji ta količina novca na svetu koja će mrzitelje Jevreja pretvoriti u ljubitelje Jevreja. Ali će im raskrvariti nos, opredeliti pristojan svet za pravu stranu ovog sukoba i osigurati opstanak Izraela i Jevreja.

 članak napisao: Simcha Jacobovici

 prevod s engleskog: AleXandar Lambros

članak na engleskom ovde

 

Ubice palestinske dece

320392_2256600627105_1611035098_2285669_1138500428_nPišu mi ljudi ovih dana da mi objasne kako sam pristrasan i navijački raspoložen i kako jednostrano sagledavam stvari. Ova prva dva je tačno, ali sam mislio da uopšte ne ostavljam mesta sumnji za koga navijam, pa mi nije jasno zašto ljudi gube vreme da mi saopšte očigledno.

Ja, naravno, navijam. Srčano. I mislim da imam odlične razloge za to i trudim se da ih ponavljam makar upola onoliko uporno koliko vi prosipate svoje islamolevičarske bljuvotine. Vodite, priznajem, al to je zato što je teško nadjebavati se sa mašinerijama kakve su CNN i BBC.

Ali je, još uvek, jedna strana u pravu. A to niste vi.

Navijam protiv Hamasa i ostalog islamofašističkog civilizacijskog otpada iz istih razloga potiv kojih sam i protiv nacizma. Evo pobrojao sam ih ovde

Da li je Izrael idealna država? Nije. Svašta joj fali (uzgred, kojoj to ne?). A zašto onda ne pišem o tome šta to fali Izraelu i Jevrejima? Kad sam već tako jebeno pametan. Pa zato što CEO jebeni poludeli svet piše o tome šta fali Izraelu a samo gerilci poput mene o tome šta fali islamu i budalama koje ga podržavaju. A fali mu zrno, atom civilizovanosti i najšireg pojma ljudskosti. A vama koji ga podržavate očigledno fali mozak, a najčešće mozak u paketu s mudima. Jer ste pizde koje podžavaju samo ono što je bezbedno, ono što je na TV sažvakano i zašta ne mora da se pokreće ni bulja iz fotelje a ni budi anestezirani mozak.

Izrael nije, ponavljam, nije idealna država. Ali, pazi sad. Izrael je, takav kakav je, mitska Atlatida za ceo taj talibanski mrak u sred koga isijava kao dijamant u blatu.

Da preletimo po bliskoistočnom regionu:

Liban: Proganjanje hrišćana, palestinski konc kampovi, Palestinci nemaju pravo na imovinu i privatni biznis i ne mogu biti lekari, inženjeri ili advokati. Homoseksualnost kažnjiva, internet i mediji delimično slobodni (ocena: PARTLY FREE, prema Fredoom House).

Sirija: Nema izbora, slobodu izražavanja, slobodu kretanja, diskriminacija protiv žena i brojnih verskih i etničkih grupa. U dve godine ubijeno je oko 150.000 Sirijaca. Internet i štampa neslobodni. (ocena: NOT FREE).

Saudijska Arabija: Rodni aparthejd. Samo 5% žena radi (što je najmanji procenat na planeti). Jedina zemlja na svetu gde je ženama zabranjeno da voze. Sve žene imaju muškog nadzornika (oca, brata, muža) bez koga im je kretanje zabranjeno. Ne mogu kod lekara bez odobrenja, niti smeju da se podvrgavaju lekarskim intervencijama bez odobrenja. Nemaju slobodu kretanja ni putovanja. Moraju biti potpuno pokrivene (smeju se videti samo oči i šake). Kamenovanje postoji kao zakonska kazna. Zabrana slobode veroispovesti. Nema slobode štampe, interneta i izražavanja. (ocena: NOT FREE)

Jemen: Diskriminacija žena. Svetski rekord u broju dečjih, pedofilnih brakova. Progon nemuslimana. Homoseksualnost kažnjiva (od javnog bičevanja do smrtne kazne).

Palestinske teritorije: Diskriminacija žena, diskriminacija hrišćana. Postojanje smrtne kazne. Homoseksualnost kriminalizovana (palestinski homoseksualci beže mahom u Izrael). Obaveza pokrivanja za žene. Prodaja imovine Jevrejima kažnjiva smrću. Sloboda štampe i interneta ne postoji. (ocena: NOT FREE)

Egipat: Proganjanje Kopta. Otvoreno antisemitski mediji. Progon novinara, diskriminacija žena. Palestinci ne mogu da rade, studiraju ili postanu egipatski državljani (što im je sve moguće u Izraelu). Štampa i internet neslobodni. (ocena: NOT FREE)

Jordan: Inače većinski palestinska zemlja sa Palestincima neproporcionalno reprezentovanim u parlamentu. Jevreji ne mogu imati državljanstvo. Mediji delimično slobodni. (ocena: PARTLY FREE).

ATT00064Iran: Smrtna kazna za preljubu. Nema slobode izražavanja, štampe ni kretanja. Svetski rekord po pogubljenu maloletnih prestupnika, ubijanje homoseksualaca, novinara, aktivista. Zakonom propisano mlaćenje žena zbog nenošenja vela. (ocena: NOT FREE)

Izrael: Jedina demokratija na Bliskom istoku. Sloboda izražavanja i sloboda medija. Zabrana verske diskriminacije (hrišćani i muslimani mogu glasati, biti birani, držati javne i vojne funkcije). Žene slobodne. (ocena: FREE)

Dakle, Izrael JEDINA slobodna zemlja na Bliskom istoku. A opet je nazivate aparthejd državom. Što ne samo da je laž, već je laž gebelsovskog formata. (Napomena: sve zapadnjačke feministkinje i LGBT aktiviste koji izginuše od vapaja za jadnim Palestincima treba slati na studijska putovanja, ne u Brisel i Skandinaviju, već u Gazu i Arabiju). Retardi jebeni.

I kao jedinu slobodnu zemlju, red je i da ga bojkotujete. Izraelske proizvode, fakultete i ostalo. Znate, ta akcija ima svoj naziv – Kristallnacht i vi niste prvi koji ste je se setili. Pre vas to su radili nemački nacisti. Da su ljudi tada bili glasni samo 5% ovoga što kose čupate i lice grebete nad Palestincima, holokaust se ne bi ni dogodio. Ali nisu. Zašto ne bojkotujete i svu izraelsku tehnologiju kad ste već kod bojkota? Pa da se tako brže sunovratite u varvarski sedmi vek čiju krvavu i divljačku ideologiju ovih dana tako zdušno podržavate?

Uzgred, broj Jevreja u svetu je nekih 14 miliona, što je oko 0.2% svetske populacije. Broj muslimana u svetu je preko milijardu i četiri stotine miliona, što je oko 21% svetske populacije. Jevreji (0.2% svetskog stanovništva) osvojili su 139 Nobelovih nagrada za nauku i književnost a svi muslimani sveta (21% svetskog stanovništva) četiri. Disproporcija je taman onolika koliko i vaš pristup događajima na Bliskom istoku, tj izraelsko-palestinskom sukobu. Jer kad biste te najstrože i najviše humanističke standarde koje ne prestajete da primenjujete na Izrael primenili u procentu 3 na Arape, čitav bi se svet preporodio. Ali ne primenjujete jer ste liberal rasisti koji Arape vide ko divljake nesposobne da dobace do elementarnih civilizacijskih normi poput one da se deca ne koriste ko topovsko meso, pa ih neprestano tetošite.

10270578_964530113573336_5617283393726855601_nPišu mi ljudi da sam pamfletista, jeftin agitator koji rafalno gađa cionističkim propagadnim parolama. No shit? To za razliku od vas koji imate nekakav jebeni diskurs. Wow, DISKURS. Čarobna formula da se bude levičar i nacista istovremeno, feminista i podržavalac kamenovanja žena, peder i propalestinski aktivista koji bi u Gazi bio obešen dok bi masa okolo skandirala allahu akhbar. Vama je to možda diskurs, meni je jebena šizofrenija.

E sad, dok je skroz tačno da navijam, čisto je proseravanje da jednostrano sagledavam stvari. Da nisam pažljivo sagledao stanje i s druge strane, verovatno ne bih nikada bio ni toliko glasno ZA Izrael. Toliko sam temeljno sagledavao da me nije mrzelo da zavirim ni u povelju Hamasa. A tamo piše ovo – „Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela“. Pa se dalje traži „oslobođenje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

Mnogo me zanima kako biste vi pregovarali s ovakvim hipicima?

Ali, deca, ali nevina palestinska deca?!

E vidite, tu opet do izražaja dolazi vaš nenadjebiv diskurs. Jer, ja dosta inače pišem o muslimanskoj deci. Pišem o pedofilnim prisilnim brakovima, ubistvima iz „časti“ (zbog stvari kakav je pogled u pravcu dečaka na ulici), obrezivanju devojčica, ispiranju mozgova dečacima po medresama i džihadističkim vojnim kampovima, nemanju prava a ni mogućnosti za obrazovanje, regrutovanju osmogodišnjaka za džihad, seksualnom ropstvu maloletnika širom islamske ekumene …. Al po vašem diskursu, ja sam fašista a ove pojave su multikultura.

Po mom, vi ste rasisti koji misle da postoje kulture u kojima deca zaslužuju da ih se ovako tretira. Gotovo sam siguran da za vašu sopstvenu sve ovo ne bi bilo prihvatljivo al je za male muslimane skroz ok.

ATT00088Palestinska deca JESU žrtve. Ali ne izraelske. Ona su žrtve mržnje svojih roditelja. Oni se od malena uče mržnji, tome da su Jevreji majmuni i svinje i da će ih Alah sve pobiti a da ako poginu ubijajući Jevreje, da je to najviše što u svom životu mogu da postignu i urade. Kad se palestinski mladić raznese bombom (uzgred, ni posle holokausta u kome je nestalo šest miliona Jevreja nijedan se Jevrejin nije razneo bombom među Nemcima) na izraelskoj pijaci ili autobusu, džamije u Gazi razglašavaju ne njegovu smrt, već venčanje s hurijama u raju. Eto, vi ste s ludacima tog reda veličina. U svim vremenima i civilizacijama muškarci su sklanjali nejač i žene pa onda ratovali. Samo islamofašisti izbacuju žene i decu kao mete raketama. Uzgred, zgrada puna raketa nije škola uprkos tome što takva tabla stoji na njoj, već skladište oružja i kao takva skroz legitimna meta raketiranja.

Magda i Jozef Gebels, te masovne ubice Jevreja, imali su više ljudskosti od Hamasa kada su svoju decu poslali u večan san pilulama u berlinskom bunkeru pri nezaustavivom napredovanju Rusa. Ma koliko očajan njihov čin bio, njime su, u krajnoj liniji, sklonili svoju decu od osvete pobedničkog neprijatelja. Hamas svoju istura da budu raketirana a pristup skloništima imaju samo džihadističke junačine.

I to nije tajna. Palestinci ne prestaju da ponavljaju koliko mrze Jevreje, ne prestaju da slave holokaust i priželjkuju novi, Hamas ne prestaje da ponavlja da ništa manje od uništenje Izraela ne dolazi u obzir, čak se i pozdravljaju nacističkim pozdravom … Nemci su krili svoje namere o ubijanju svih Jevreja, islamofašisti ne. Naprotiv, neprestano ih ponavljaju. Koju to drugu stranu vi uspevate da sagledate, nije mi jasno.

10445506_10152340392269482_3191079140175619291_nAli znam da ste vrlo konkretno vi saučesnici islamofašistima u ubijanju njihove dece.

 

 

 

 

 

 

 

Izraelsko-palestinski sukob za neupućene

1907742_10203779511346131_5077486256339463612_nUkoliko se o ovom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija[1], kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.

Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu.[2]Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsednika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti“ ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku“).

Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete.

Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije većim delom reč je o električnoj ogradi, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog tlačenja i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik“ za veru. [3]

Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć.[4] I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi“, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.“ (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).

Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama Turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine[5], pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.

Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen“. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra“ piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli“.

Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3.700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo nekoliko puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?

Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha[6] iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.

Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja“ Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.

Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.

Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop).[7] Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima, istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine“. Svi znamo koje je to metoda u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak“. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine. [8]

U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji“, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja“.

Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas“ (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti“. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.

Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?

Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se tako očigledno čita u uverenju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

 

 

[1]Na zapadu u anti-izraelskoj propagandi prednjače norveški i švedski mediji (u Britaniji list Guardian). Stepen neobjektivnosti norveških i švedskih medija u jednom od svojih klipova Kondel s pravom naziva „skoro islamski antisemitskim“. U februaru 2013. nepoznati napadač pokušao je atentan na danskog istoričara i novinara Larsa Hegedarda, urednika Dispatch International. Mnogi svetski mediji izvestili su o tome nazivajući Hegedarda u svojim izveštajima „kritičarem islama“ ili „prominentnim kritičarem silama“. Švedski mediji su ga uporno nazivali „neprijateljem islama“ i „rasistom“. Hedegard je odlučio da švedske medije tuži za klevetu.

[2] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[3] Džihad se odnosi na ceo svet koji još uvek nije pod muslimanskom vlašću, ali posebno na one njegove delove koji su nekad bili pod muslimanskom vlašću. To je slučaj sa Izraelom. Ali ne samo. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan u julu 2012. izjavio je da mu je bivši lider bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, „pred smrt ostavio u amanet Bosnu“ rekavši mu da je Bosna „ostavšina Osmanlija“. Takođe izjavljuje da bi turska vojska bila u obavezi da pomogne Albancima u stvaranju Velike Albanije.

[4] Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela – iz povelje Hamasa. U povelji se traži „oslobađanje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

[5] Iste godine, osnivač Muslimanskog bratstva, Hasan al-Bana, izjavljuje – „Ako zaista dođe do stvaranja jevrejske države, Arapi će Jevreji koji među njima žive podaviti u moru“.

[6] Hezbolah – partija boga. Osnivač i vođa ove „partije boga“, Hasan Nazralah o Jevrejima govori kao o „kanceru koji se svakog trenutka može proširiti, a rešenje izraelsko-palestinskog sukoba vidi „isključivo u nestanku Izraela“ za koji kaže da je dobar samo „zbog toga što su se Jevreji u njemu okupili na jednom mestu tako da ne moraju da ih ganjaju širom sveta“.

[7] Obaveza nošenja žutih platnenih oznaka (ili drugih sličnih detalja u svrhu razlikovanja nemuslimana, kao što su pojasevi, pokrivala za glavu ili lanci) uvedena je u devetom veku u Bagdadskom kalifatu (deveti vek je, inače, čuveni „zlatni vek“ islama) za Jevreje i hrišćane. Odatle se proširio u srednjevekovnu Evropu gde se, prirodno, odnosio samo na Jevreje. I Hindusi u Indiji pod muslimanskom vlašću morali su nositi oznake za raspoznavanje. Ta praksa obnovljena je u Avganistanu pod talibanskom vlašću.

[8] Porodica Huseini nastavila je da igra važnu ulogu u palestinskom političkom životu. Fajsan Huseini, čiji je otac bio nećak velikog jerusalimskog muftije, do svoje smrti 2001. Smatran je za jednog od vodećih glasnogovornika na teritorijama.

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Od islamofašizma gori su samo Borisi Dežulovići

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

LINK KA ČLANKU

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?

Sećanje na žrtve holokausta i novi evropski antisemitizam

bloggg.16120Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Ukoliko se o ovom izraelsko-palestinskom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija, kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevnice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.
Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu. Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsenika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti” ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku”).
Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete koje i belci.
BLOG.16119Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije električnom ogradom većim delom, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog opresije i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik” za veru.
BLOG.16121Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć. I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu jeste da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi”, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.” (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).
16122Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine, pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.
Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih Arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen”. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra” piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli”.
Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo dva i po puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?
Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.
Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja” Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.
Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.
16123Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop). Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima., istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine”. Svi znamo koje su metode u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak”. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine.
U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji”, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja”.
Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas” (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti”. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.
Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?
Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se ogleda u verovanju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

Okrivimo Jevreje

prevod: Alexandar Lambros

Jedna od mnogih nesrećnih posledica podilaženja netrpeljivosti muslimanskih imigranata jeste porast antisemitizma, mada nije da je Evropi ikada bilo potrebno mnogo ohrabrenja za to. Ali je ovo udahnulo novi život u uspavane žrtve teorija zavere koje žele da veruju da Jevreji kontrolišu svet. Bezmalo svaki dan mi neko kaže da bi trebalo da se obavestim o tome ko su Jevreji, koliko su zli, kako manipulišu svime da bi kontrolisali svet. Izgleda su Jevreji odgovorni za razne grozne stvari uključujući i septembarske napade na Ameriku (što se podrazumeva, naravno) pa čak i prokletstvo multikulturalnosti. Da, baš tako. Svi oni Jevreji koji su oterani iz Evrope od strane mržnjom opsednutih muslimanskih imigranata zapravo su žrtve jevrejske zavere destabilizovanja sveta kako bi ga … kontrolisali, pretpostavljam. Nisam siguran, nisam upućen u detalje za razliku od većine sveta.

U poređenju s brojem muslimana i hrišćana na svetu, da ne pominjem hinduse i budiste, Jevreja ima jedva šačica. Oni čine sićušan procenat svetskog stanovništva. Gotovo polovina ih živi u Izraelu, zemlji veličine jednog okruga, i sve ih više odlazi tamo, posebno iz Evrope u kojoj je postalo moderno koristiti ponašanje izraelske vlade kao izgovor za otvoreni antisemitizam na kakav smo navikli od muslimana. Na anti-izraelskim demonstracijama u Evropi lako možete čuti pozive da se Jevreji smeste u gasne komore. Imali smo čak priliku da to čujemo i od jednog holandskog poslanika. U Švedskoj izraelski sportisti se ne mogu više ni takmičiti a da ih ne napadne podivljala gomila jer policija ne može, ili neće, da ih zaštiti. Zločini motivisani mržnjom prema Jevrejima brojčano prevazilaze one protiv muslimana a mnogi su počinili upravo muslimani iz jednostavnog razloga što su od malena vaspitavani da mrze Jevreje. U međuvremenu svakodnevno smo prinuđeni da slušamo njihovo beskonačno licemerno proseravanje o islamofobiji. Dođe ti da povratiš.

Ni meni se ne dopadaju neki postupci izraelske vlade ali podržavam pravo Izraela na postojanje i pravo da se brani od ljudi koji su spremni da žene i decu koriste kao ljudski štit. Ne mislim više da bi Izraelci trebalo da vrate Jerusalim. Još uvek smatram da ga drže iz glupog razloga – religije, a nema glupljeg razloga od toga, ali iskustvo nas uči da islamski mentalitet svaki ustupak doživljava kao slabost koju treba dalje iskoristiti, a sem toga, mnogo takozvanih Palestinaca izgleda manje zabrinuto za mir i slobodu a više za to kako da Jevreje odguraju u more. Čitav svet zna da je mirovni sporazum do sada mogao biti postignut mnogo puta da nije nekompetentnog i korumpiranog palestinskog rukovodstva. Sada su se u Gazi osedlali Hamasom, gomilom fundamentalističkih religioznih siledžija koji ne žele mir ni po koju cenu. Za Hamas neprijatelj nije Izrael, već Jevreji. Ako podržavate Hamas, podržavate ljude koji žele da istrebe Jevreje ne zbog toga što su Izraelci već zbog toga što su Jevreji, i podržavate kulturu u kojoj se deci usađuje mržnja prema Jevrejima. Nadam se da ste ponosni na sebe.

Smatram da je Izrael, kao što sam već ranije rekao, na pogrešnom mestu. Ne može biti na gorem mestu od onog na kome je imajući u vidu mržnju svojih suseda, ali sada je kasno da se o tome razmišlja. Činjenica da jevrejska država uopšte mora da postoji, a mora, pretstavlja optužnicu za čitavo čovečanstvo, a posebno katoličku crkvu čiji je vekovni program agresivne mržnje prema Jevrejima usađen pravo u evropsku psihu zbog čega je dovoljan minimalan podsticaj pa da ona ispliva na površinu. I zbog toga bih ja, da sam Jevrejin, čak i necinostički miroljubivi liberalni Jevrejin kakvih, inače, ima mnogo, želeo da vidim jak Izrael jer kad zagusti, ljudi jednostavno neće stati u odbranu Jevreja. Imali smo prilike da to vidimo kroz čitavu evropsku istoriju, a u jeku islamske invazije u prilici smo da to vidimo ponovo, posebno od strane samoproklamovanih antifašista. Kakva ste srdnja vi ljudi.

Istina često može biti bolna kada ne želite da je čujete ali ćete je svejedno čuti. A istina je da su Jevreji čovečanstvu doprineli više od bilo koje grupe ljudi. Daleko više nego muslimani. Neopisivo više nego muslimani. Reč je o dva potpuno različita sveta, zapravo. Jevreji su dobili nesrazmeran broj Nobelovih nagrada, i to onih pravih a ne one seratorske za mir, jer se nalaze u vrhu nauke, medicine, tehnologije … samo recite. Gde god postoji napredak u ovom svetu često ćete iza njega otkriti nekog Jevrejina. Izrael je danas svetski tehnološki lider, usamljen na Bliskom istoku kao dijamant u blatu. U poređenju sa Jevrejima muslimani su prolazni jahači na planeti Zemlji. I to uprkos tome što svoje bogatstvo doslovno kopaju iz zemlje. Da nije tako, ništa ne bi imali. To je prejadno i nije ni čudo što tako lako padaju u džandrljivu dečiju histeriju. Mora da imaju jako bednu sliku o sebi, i ko za to može da ih krivi? Ali, oni su jedini koji bi tim povodom nešto mogli da preduzmu. Mogli bi odlučiti da se dovukljaju u 21. vek i ostave sav taj smetlarski prtljag za sobom a mogu i da nastave da se ponižavaju i degradiraju s histeričnom mržnjom prema Jevrejima a mi ćemo nastaviti da ih zbog toga smatramo sramotom za čovečanstvo. Nadam se da to ne vređa?

A što se tiče vas koji ne prestajete da mi govorite da Jevreji vladaju svetom … Čak i da je to istina, više volim da oni vladaju svetom nego muslimani, a to misli i svaka osoba zdrave pameti na ovoj planeti. Ali to nije istina i ne želim više da slušam o tome, ako ne tražim previše? Tako da, ako zaista verujete da su Jevreji zli manipulatori s prstima u svačijoj piti, ili ako verujete da neko zlokobno jevrejsko tajno udruženje upravlja vama kao marionetom onda, molim vas, nemojte meni pričati o tome. Ispričajte svom lekaru. Ali obratite pažnju da nije Jevrejin.

Mir.