Džihadistička pička

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nŽivim u jednom od verovatno najlepših gradova i delova Evrope. Nimalo slučajno, evropska aristokratija 19. veka izabrala ga je za svoje zimsko utočište u vreme kad je bronzani ten bio znak pripadništva nižoj radničkoj klasi a belilo lica statusni simbol. Od Londona do Sankt Petersburga, ovde su dolazile aristokratske porodice, sklapale poslove i dinastičke brakove između partija bridža, opere i šetnje promenadom uz more. Sve bitnije evropske krunisane glave imale su ovde i po okolini svoju rezidenciju. Za američke milionere ovaj deo Evrope i danas ima fetišistički značaj. O svemu tome svedoči neverovatno bogata arhitektura grada, nastala kao posledica takmičenja u raskoši i lepoti, koja ga i čini tako lepim. Prirodno, vek i kusur kasnije, to se odrazilo na cene nekretnina. Naći gajbu po meri (čitaj platežnoj moći) nas običnih smrtnika priličan je izazov. O kupovini nekretnine ili placa da i ne pričam. St Jean Cap Ferrat, poluostrvo između Nice i Monaka, pre samo 100 i kusur godina obraslo i zaraslo u šipražje i trnje a na koje su se čobani s okolnih brda spuštali da napasaju koze, sada je verovatno najskuplje građevinsko zemljište na svetu.

I kako nam se životni standard u međuvremenu povećao za toliko da bismo možda smeli sebi da dopustimo maštarenje o tri kvadrata više i kojem spratu niže (ili liftu) to smo nedavno krenuli da se raspitujemo ima li gde kakva slobodna a pristupačna gajbica. Pustili buvu i bacili pipke što bi se reklo. Naravno, čak i u Nici (kojoj je nadimak La Bella, a to je i naslov gradske himne s rečima na već skoro potpuno zaboravljenom provansalskom dijalektu) postoje delovi koje Francuzi eufemistički zovu „quartier chaud“ (vruć kvart), „quartier populaire“ (socijalni kvart u slobodnom prevodu) ili „quartier sensible“ (osetljiv kraj). Francuzi vole te jezičke tananosti, takva im je čitava kultura i književnost, vuku to još od Molijera, a verovatno i pre njega. U stanju su da umesto kurva kažu „devojka radosti“, recimo. Mada nisam neprijemčiv na tu vrstu delikatnosti, koja mi je iznad svega zabavna, karakteru mi više odgovara kroše i direkt u vugla. Ja bih, recimo, te „vruće“ i „osetljive“ delove grada jednostavno nazvao džihadističkim jazbinama ili islamističkim kenjarama. Jedan od takvih kvartova u Nici se zove „mali Grozni“. Pustite mašti na volju.

251873_485120524846713_227838926_nPisac u meni ne odoleva da preimenuje stvari i deli nadimke, kako ljudima tako i stvarima. Kad kažem „Al Kaida bulevar“, svi ovde znaju da mislim na aveniju Jean Medecin, popularnu trgovačku ulicu i niko me ne pita gde je to. Tako isto i za Boko Haram ulicu ili Al Kaida muzej koji je zapravo jedan giga mega hipermarket u kome se brda, talasi i planine sališta od baklave i humusa, ogrnuta u svoj raskoši zavesa sunitskih i šitskih krojeva i u beskonačnim nijansama crne, ljuljaju, gegaju i ko tankeri plove među beskrajnim redovima polica sa kojih skidaju pudinge u plastičnim čašicama da uporede koji je jeftiniji za cent ili dva (strašću koju ja ispoljavam samo u Luvru, otuda i nadimak), pre nego u troja kolica potrpaju količine koje bi podmirile dvonedeljne potrebe stanovništva Malavija. Znam, nedelikatan sam. Možda da me prijavite nekoj od ovih silnih organizacija za borbu protiv islamofobije u Francuskoj? Ili mi jednostavno popušite moj neobrezani kurac? Samo predlažem.

Naravno, cene nekretnine u Malom Groznom nisu iste ko cene na čuvenoj Promenade des Anglais, toliko čuvenoj da ima izgleda da je uvrste na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Ako niste ranije čuli za nju i njene art deco i belle epoque zgrade i hotele, mora da vam se provukla kroz uši makar 14. jula ove godine kada se jedan lečka radikalizovan tip zaleteo kamionom u gomilu okupljenoj da posmatra praznični vatromet, otvorivši pri tom prozorče da na nju i nasumice puca. Promenade des Anglais je svojevremeno bilo najšik šetalište Evrope, po kome su se, u najboljim šeširima, haljinama, cilindrima, dijamantima i svili „kruaze“ (mimoilazili, otuda i naziv čuvene Kruazete u susednom Kanu) aristokratija, ambiciozne kurtizane, bankari, umetnici, pisci, političari … Zapravo razlika u ceni je ko nebo i zemlja. Za sumu koju ja mogu da priuštim, u malom Groznom bih verovatno prilično ležerno mogao da se raspištoljim. Problem je jedino u tome što, uprkos dobrim vezama s gradom, blizini trgovina i drugih prednosti kojima agenti nekretnina pokušavaju da vas impresioniraju i ubede, ja bih u mali Grozni pristao da pređem jedino ako bih završio na ulici. Tako da se zasad prčim glumeći boemštinu u neposrednoj blizini nedostižne promenade.

Elem, dojaviše nam za jedan prilično zanimljiv i trenutno slobodan stančić. Muž ga video (da, da, muž, to je nama naša borba dala, eh moj siecle de lumiere!) kaže dobar je, da ga vidim i ja pa ako mi se svidi da se selimo. Za te pare, odličan. Za Nicu prilika samo takva. U kraju koji nije ni vruć ni osetljiv, u blizini svega, i trgovine i prevoza i plaže. Ok, uhvati me entuzijazam toliko da sam već u glavi počeo da organizujem pakovanje. Prođem jednom ulicom u kojoj je ta buduća gajba, čisto da osetim atmosferu, jer sam od onih kojima je atmosfera bitnija od blizine bakalnice. Fino, fino. Tu neke škole, mora da je jako živo tokom godine, a ja volim da čujem i osetim grad, simpatičan kraj skroz. Ne lezi vraže, nagna me neki đavo da prođem još jednom, ovog puta kasno uveče. Kad ono …

Ulaz pored kebab radnja koja beše zatvorena prvi put kad sam prolazio pa je nisam ni primetio. A ispred kebab radnje, na trotoaru, izbačenih pet plastičnih stolica i u njima petorica salafista. Šustikle na glavama, bradurine do pupka, mrki pogledi, i dronjave halje do članaka. Outfit upotpunjen papučama sa i bez belim čarapicama. Prođe mi jeza niz kičmu, stoje mi u uglu oka dok se pretvaram da posmatram zgradu. Krivim usta i cedim kroz zube mužu pored – „da li si ti jebeno normalan?“. Ne pita me na šta mislim, već mi odgovara „misliš?“

„Mislim! Jel treba svako veče kad prolazim da razmišljam dal je u tim garažama u kojima se okupljaju da jedni drugima prde i smrde u facu neki imam nagovorio jednu od ovih budala da pederima iz ulaza nabode nož u leđa u haustoru ne bi li gengbengovao 72 device pod palmama?!“

Moje podozrenje da za te pare gajba mora da ima neku falinku, pokazalo se kao tačno. Upravo su me mrko posmatrale ispod oka. Mislim, osećam da jesu, nisam se usuđivao da proverim il nazovem dobro veče.

945586_377929445661129_977546203_nŠustikla na glavi, brada do pupka i drljava halja je sve što mi je bilo potrebno da saznam o svojim mogućim budućim susedima, bez da razmenimo i reč. Ja sam, recimo, u stanju da na ulici pogodim ko je peder samo na osnovu toga kako je obučen. Štaviše, da vam preciziram kategoriju i podkategoriju njegovih eventualnih sklonosti i kinkinessa. Mogu da vam kažem ko kakvu muziku otprilike sluša, isto samo na osnovu izgleda. Ko ima a ko nema kintu. Ko je kurva, i to u rasponu od kamenjarka, preko soma evra za noć do Meljničenko ambiciozna. U restoranu dal je tip sa švalerkom ili ženom buržujkom bez dana radnog staža. Mogu da ocenim nivo estetske osvešćenosti i samopouzdanja. Kad vidim šesnaestogodišnjakinju utegnutu u roze sintetiku i s Vitonom koga je nabavila kod Kamerunca ilegalnog imigranta, otprilike znam koji su joj vetrovi u glavi. Takve stvari, ako me razumete. Što bi rekli modni blogeri, moda nije samo svući se ako je vruće i obući se ako je hladno. Ono što nosite je vaš statement. I ja sam vešt u tome da ih čitam. Sve zajedno sa tetovažama, šminkom, pirsinzima, nakitom, frizurom, noktima, tašnama, samo reci ….

Tako sam nepogrešivo siguran da šustikla na glavi, brada, halja i papuče, znači da sam hodajuća legitimna meta, i to dvostruka, trostruka čak. Kao kufir, tj nevernik, kao gej, kao bezbožnik … a evo upravo sam se setio i četvrtog razloga, jevrejskog simbola na lančiću oko vrata. Samo me ostaci republike, sve dronjaviji doduše, za sada koliko toliko štite, ali ko što nam večernji dnevnik bezmalo svakodnevno potvrđuje, ne treba tražiti đavola i čačkati mečku, a kamoli joj doći na rupu.

Tako da, evo da vam i to kažem, jer pišete da me pitate ovih dana, imam mišljenje i o odluci grada u kome živim i koga volim, da zabrani burkinije na plaži.

Stvar je jedino u tome kog Lambrosa pitate za izjavu. Jer nije isto.

Političar i cinik u meni kaže „Skandal! Islamofobija! Jadni francuski muslimani! Kakva multikulturna neosvešćenost!“ Jesu li levičarski govnari poput Bernar Anri Levija, Kušnera i ostalog ološa zvali na bomardovanje Srba zarad sekularne muslimanske Bosne koju preti da uništi srpski nacionalizam (sekularne muslimanske, what the fuck?! Sekularna je bila zahvaljujući Srbima, a ne uprkos njima). Jesu. E pa, evo vam sekularnog islama, uživajte. A samo da vam kažem žurka nije još ni počela.

Cinik u meni dalje kaže da je Francuska ekstremno netolerantno društvo. U suprotnom ovu sirotu umotanu ženu ne samo da ne bi uznemiravali na plaži, već bi se i sve Francuskinje okolo iz obzira prema njoj i njenoj kulturi takođe umotale, a vlasti bi plažu na promenadi podelili na nekoliko delova. Do Negreska za muslimane, od Negreska za kufire! Ali, Francuzi su fašisti.

Gledano iz ugla druge „kulture“, te u odnosu na koju smo tako žalosno fobični iako je ona toliko jebeno divna, ta je uznemiravana bula očigledno kurva. U islamističkim kenjarama kamenuje se za manje stvari, a kamoli za sedenje na plaži među muškarcima u gaćama, i to mokrim. Sami alah zna da je kurva koja zaslužuje da se utuče kamenjem i to da se otac i brat late za prvi sve urlajući kako je bog veliki. Treći neka baci gradonačelnik grada, u ime multikulturalizma, suživota i republikanskih vrednosti. Tako da držim da je francusko društvo neprimereno netolerantno inače bi postojao neki lokalni šerijatski sud i neki termin, makar jednom nedeljno, sve se može dogovoriti ako ima dobre volje, da se kamenovanje obavlja na glavnom gradskom trgu, kamenicama sa gradske plaže.

mhLambros humanista, kakav jeste (namerno izbegavam reč levičar, jer ako ste vi kojima je islam velika „kultura“ a burka izraz muslimanskog feminizma, levičari, meni je onda ta reč uvredljiva, iskren da budem) misli da ova tragikomična epizoda sa francuskih plaža sublimira sav neuspeh ideje multikulturalizma i demaskira akademsku laž o jednakosti svih kultura od kojih je ona zapadna tek samo jedna u spektru mnogih, ni po čemu superiornija od drugih, dok je golim okom vidljiva istina da iako nesavršena, daleko je superiornija u odnosu na sve ostale na planeti i to upravo zbog toga što je odbacila tiraniju boga i religije, obezbeđujući maksimalnu sreću za maksimalan broj ljudi. Da je epizoda ilustracija toga da tolerancija netolerancije nije tolerancija već kukavičluk, kako je to primetila iz islamskog kaveza izbegla i od tada životno ugrožena Ajan Hirsli Ali. Da je priča o integraciji, a vrlo je moguće (skoro sam siguran da je izvesno) da je burkača na plaži rođena Francuskinja a ne novopridošla izbeglica, veličanstveno promašena, te da jednom dostignut stepen sloboda i civilizacijskih standarda ne ostaje sam po sebi otporan na pritisak religijskog fašizma i agresivnog primitivizma.

I, kao što znam da s preciznošću profesionalnog profajlera pročitam statement raznih odevnih kombinacija, u stanju sam da pročitam i burka statement. Ako je cica na tankim dvanaesticima, raskopčanoj košulji i u miniću ono što biste nazvali dobrom čkapi, ukratko ona koja u Teheranu ili Rijadu ne bi preživela šetnju između dve bandere a da je ne rastrgnu zarasli pićkopaćenici i kozojepci, što vas tako jebeno multikulturne čini se uopšte da ne uzbuđuje, burkača je onda džihadistička pička. Opet sam nedelikatan? Napasete mi se muda.

10270726_874480279245391_3818719765120787626_nDžihadistička pička je osoba ženskog pola umotana u neproziran džak ili pokrivena neprozirnom zavesom, koja za cilj navodno ima da je poštedi objektivizacije i seksualizacije dok upravo taj sumanuti i degradirajući autfit vrišti da objavi da je osoba u njega umotana svedena upravo na to – svoj polni organ, dakle pičku. Sve što njena „kultura“ u njoj vidi je pička i sva njena vrednost počiva na njoj. Ona nema ličnost već pičku, i ona je njena suština. Ili je nevina ili je koka nosilja budućih džihadista osvajača neverničke i izopačene Evrope. Od prve menstruacije do menopauze. I to na račun poreskih obveznika koji rade i svojim znojem pune kase za socijalna izdavanja, kako bi džihadistička pička mogla u miru da štanca buduće naraštaje islamofašista. Jer džihadistička pička, da se ne lažemo, ne misli nikad da radi ili se bavi bilo čime smislenim, jer je naučena od malena da je samo jedna glupa pička, pa nema ni školu a i iskreno, ko bi je tako umotanu negde i zaposlio? Jel bi vi? A šta biste joj to dali da radi, evo živo me zanima?

I ko što sam u stanju da iznijansiram kinkiness stepen jednog geja na ulici, sve to samo na osnovu modnog statementa, ili nivo ambicija vlasnice jedne pičke koju ova doživljava kao legitiman kapital, u stanju sam da iznijansiram i burkače. Od gegavih nena u mantilima koje niko minimalno estetski osvešćen ne bi obukao ni za zaprašivanje zlatica a kamoli da u tome izađe među svet, a koje tegle džakove krompira koje potom gule negde u nekom ćošku jer tako je od boga i drže je na lancu od kad se rodila pa za drugo i ne zna, do pank rok džihadističke pičke kojoj marama dobro posluži da njome uz uvo pritisne ajfon, čedo kulture koju prezire i odbacuje, dok se saginje da nazuje rolere ili zapertla najke. Pank rok džihadistička pička je pička bez kapaciteta da postane bilo šta drugo sem pička, pa je spas našla u religijskom egzibicionizmu, starom i sigurnom utočištu priglupih, netalentovanih i deprimirajuće prosečnih. Tu negde između je i ova koju je francuska policija navodno maltretirala, nasukana ko arktički kit na obali Maldiva, onako zabrađena na plaži Mediterana punoj polunagih žena od kojih su sve ličnosti a samo ona jedna pička.

tumblr_lv9azwpxUy1qz6f9yo1_500Burka nije ni kostim ni nošnja već uniforma jedne totalitarne, fanatične i ubilačke ideologije. Baš kao i šustikla, brada i halja. SS uniforma islama. Ona objavljuje i demonstrira mržnju prema svim vrednostima za koje se mi Zapadnjaci zaklinjemo da su nam svete – slobodi, jednakosti, bratstvu, univerzalnom humanizmu. To je statement te odevne kombinacije koja, sasvim uzgred i čisto modno gledano, zrači svu mizeriju svojih kreatora i ideje iz koje je rođena.

 

 

 

 

 

Advertisements

La Peur

Le choc. La barbarie. L’horreur.

Ce sont quelques-uns des mots que j’ai entendu dire le plus souvent le jour passé. Vous savez, sans doute, à quel propos. De même que vous avez immédiatement appris qui sont les auteurs de la barbarie en question. Ah, attendez. Mais comment pourriez -vous pas le savoir ?!?! Ils ont crié « Allah est le plus grand !». Parfois il est foutrement difficile de rester politiquement correct, bien qu’on le veuille franchement. Par exemple, nous aurions pu passer encore quelques heures à tourner autour du pot avec les formulations « on ne sait pas encore qui sont les auteurs de cet acte odieux » ou « la police ne rejette pas la possibilité d’un acte terroriste » ou des merdes du genre, bien que nous ayons su d’emblée qui en étaient les auteurs. Que celui qui a douté un instant que ce fut l’œuvre de jaïnistes radicaux lève la main! Personne?

L’autre jour, quand un jeune homme mentalement « troublé » a fait foncer sa camionnette dans la foule du marché de Noël à Nantes, moi par exemple, j’ai tout de suite su qui il était. Même avant la police. J’ai crié à la télé « Ben voilà, vous voulez que je vous dise ?! Putains d’idiots ! »

Il s’est pourtant vite avéré que ce jeune homme était en effet musulman, mais souffrant de troubles psychiques. Donc, c’est ok. ça ne s’est pas passé parce qu’il était radical, mais parce qu’il était un peu dingue. On sait, d’ailleurs, par expérience que les gens souffrant de troubles psychiques ont parfois coutume de faire foncer leur camionnette dans les foules des marchés. Et tout ça parce que, si j’ai bien compris, il y a une nette démarcation entre la croyance en 72 vierges au paradis et un trouble psychique.

482339_159862804170441_1832616843_nMoi, je n’ai pas du tout été surpris par les événements d’hier à Paris. J’aurais bien voulu l’être, mais je ne l’étais pas. Qui plus est, je m’y attendais depuis quelques jours. Et je m’y attends pour les jours qui suivent. Si j’avais été choqué, ça aurait signifié que j’avais, d’une certaine manière, réussi à passer les dix dernières années le cerveau isolé dans une sorte de boîte qui ne laissait rien passer de la réalité visible du monde. Ou la tête dans le sable. Et cela aurait été une vraie prouesse car les musulmans, fondamentalistes, pour ne pas être politiquement insensible, ne font que répéter leurs desseins. Non seulement les répéter. Mais aussi en faire preuve. À partir du 11 septembre 2001 jusqu’à hier (nécessairement souligné parce que le nombre se multiple aussi vite que sur le compteur d’eau d’un immeuble à cinq étages, c’est-à-dire, maintenant, ce nombre est déjà plus grand qu’hier … et pas seulement qu’hier, mais aussi plus grand qu’au moment où vous avez commencé à lire ce texte !), il y a eu 24.795 attaques terroristes islamiques, et cela ne comprend que les attaques où il y a eu des victimes. Comment le compte de carnages systématiques et d’extermination de tous ceux qui sont non-musulmans dans le califat présent est-t-il fait, je n’en ai aucune idée. Il se peut qu’on n’en fasse même pas le compte, mais qu’on en englobe sous la culture et les coutumes locales. Car on me critique très souvent d’être de culture fasciste parce que, non seulement je ne comprends pas les coutumes islamiques, mais aussi je les désapprouve à haute voix. Si je comprends bien, corrigez-moi si je me trompe, ce qui n’est pas désirable pour vos filles, par exemple l’esclavage sexuel, cela est complètement acceptable pour les femmes de Yézidis au califat et cela est considéré comme la diversité multiculturelle.

Mon unique choc, c’est votre choc. Sérieusement, révélez-moi le secret de votre coma profond. Tenez, au fait, révélez-moi hypothétiquement, pour un brin de causette, ce qui devrait se passer pour que vous réussissiez à additionner 2+2 ? Car, visiblement, les décapitations, les exécutions massives, les exterminations, les 24.795 attaques, les viols, les mariages pédophiles forcés, les pendaisons, les fouettages, les lapidations, les salutations de manière nazie, je vais m’arrêter là, sinon je vais rester jusqu’à l’aube, tout cela ne laisse guère une impression sur vous. Et donc, je me demande, ce qui pourrait vous toucher aussi profondément pour que vous vous aperceviez en une soudaine révélation de ce qui est évident ?

Muslim protestersL’unique chose qui me choque plus que votre choc, c’est votre stupidité. Franchement j’ai la flemme de chercher une formulation plus diplomatique. Il n’y en a ni besoin ni raison, et, de plus, il ne reste plus de temps. Vous êtes simplement bêtes, échelle d’un politologue diplômé d’une telle université suédoise. Car vous pensez encore que « toutes les religions sont les mêmes et également intolérantes ». Également ? Vraiment ? Et moi, d’une certaine manière, je n’ai aucun dilemme sur laquelle de ces intolérances vous choisiriez si vous étiez obligé de choisir ? Autrement dit, je sais laquelle vous ne choisiriez pas. Si vous êtes femme, je n’hésite même pas un centième de seconde, aussi bien que vous n’hésiteriez pas non plus devant une horreur de choix. Si vous êtes homosexuel, non plus. Un athée. Un défenseur de la laïcité. Un juif. Si votre Q.I. est plus élevé que 16, et vous êtes, pendant les quelques dernières années au moins une fois, au moins par hasard, en zappant, tombé sur les actualités du Monde. Quand les analystes vous expliquent, après une vidéo qui montre les assassins qui crient « Allah est le plus grand » en tirant dans la tête du policier en plein jour au centre de Paris, que « cela n’a rien à voir avec l’islam » et vous n’y trouvez rien d’étrange, alors c’est bien, votre anesthésie dure encore.

À part d’être stupide, vous êtes aussi responsable du massacre de la liberté hier à Paris. Car il a eu lieu parce que quelqu’un l’a rendu possible, et c’est vous qui pensez que la liberté d’expression a une limite, que la liberté en général a une limite, et de plus qu’elle a le prix et qu’on peut la marchander, et vous vous êtes dépêchés de me nommer moi et les gens pareils à moi « autant agressifs et militants que ceux que je critique ». Alors que moi, je le fais avec un crayon, et pas avec une kalachnikov. De plus, il est complètement ironique qu’hier vous avez passé la journée à publier des photos de crayons brisés sur votre profil sur les réseaux sociaux. Je sais que tout ce que je dis peut difficilement vous toucher parce que votre tête est ou dans le sable ou dans votre cul, mais vous êtes plus coupables que les auteurs.

Le message des massacres d’hier (en plein jour, à Paris, ce qui n’est pas tout à fait la même chose que si s’était à Islamabad ou à Damas, car là-bas, c’est une coutume locale et on ne peut jamais savoir quand quelqu’un utilise les rebelles contre le régime, le régime contre les rebelles, les chiites conte les sunnites, les sunnites contre les chiites et qui sait qui encore contre qui et pourquoi… pour un baril de pétrole, un avancement vers la région caspienne, unz séparation de quelque chose, une vente des armes, une multitude de choses et combinaisons) est politique et symbolique. C’était le massacre du fondement de notre civilisation, ou simplement de la civilisation – de la liberté d’expression. C’est un acquis occidental et c’est grâce à elle que commence l’émancipation entière au monde. Et c’est le plus grand exploit de l’humanité dans toute son histoire – se moquer des autorités et réfléchir sur la religion de manière critique.

Ironiquement/symboliquement, cela est né justement en France. Les lumières, Voltaire, Diderot, Montesquieu… Ces noms, ça vous dit quelque chose ? « L’homme ne sera jamais libre jusqu’à ce que le dernier roi soit étranglé avec les entrailles du dernier prêtre. » (Diderot). Voilà les fondements de notre liberté.

« C’est l’Occident qui se suicide, la lumière est éteinte » a dit Houellebecq qu’on jugeait autrefois pour islamophobie et qui a publié hier en France, voilà le symbolisme de nouveau, son nouveau roman – Soumission – dont le thème est la prise de pouvoir en France par les musulmans. D’après le dicton, le malheur des uns fait le bonheur des autres, et il va vendre trois millions de copies. Cela peut vous paraître comme une science fiction heavy, mais ça ne l’est pas… Il n’y a même besoin d’aucune prévision. Toute la journée aujourd’hui je m’empêche de commenter sur les réseaux « je vous l’avais dit »… je suis mal à l’aise. Mais, voici, retenez cette date et ce que je vais vous dire – la terreur d’hier à Paris, cela va se passer de nouveau. Comment le sais-je ? De la même manière dont je savais que celle d’hier aurait lieu. Ils ne cessaient de l’annoncer.

Les rues des villes de France ont été pleines de monde hier, ce qui et beau et émouvant. Il y a partout des messages et des pancartes disant « On n’a pas peur ». Mensonge. Tout le monde a peur. La terreur est efficace.

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nÀ cause de la peur on a des sacs poubelle en plastic transparents dans les rues. À cause de la peur, les haut-parleurs dans le métro annoncent à intervalles réguliers que tout paquet et tout colis douteux et sans propriétaire sera détruit dans l’immédiat. En deux, parfois en trois langues. À cause de la peur on évite certains quartiers des villes européennes la nuit tombante. Et même de jour. Et même la police les évite. À cause de la peur on évite le regard de salafistes et de wahhabistes dans la rue parce que leur apparence crie le message « je te hais ». À cause de la peur on fait semblant que les burqas sont la diversité culturelle et pas un portait vivant de la misère humaine suprême. À cause de la peur vous m’envoyez des messages privés dans ma boîte de réception en disant que vous êtes inquiets pour moi. Pour cause de peur vous me soutenez dans des messages privés alors qu’on me menace publiquement dans des commentaires en-dessous de mes textes. Finalement, à cause de la peur on se tait auprès de nos collègues et voisins, parce qu’on ne sait jamais où et quand un islamo-gauchiste peut pousser le bouchon. C’est vrai, la droite se fortifie et en profite. Et Marine Le Pen passe au deuxième tour aux prochaines élections comme une lettre à la poste. Mais, ce n’est pas sa faute à elle. C’est aussi à cause de la peur.

Et tous ces bons musulmans, car vous avez toujours pour amis certains bons musulmans, ce qui veut dire, en suivant votre logique incontestable, que l’islam est bon… Ce sont eux qui ont vraiment peur. Une bouche d’égout de n’importe quel quartier de n’importe quelle grande ville européenne peut vous avaler en un clin d’œil. Et les premières victimes de l’islam sont en fait les musulmans. Regardez seulement toute cette misère du monde islamique. Si vous réussissez au moins un seul instant, au moins à propos d’un événement pareil, à sortir votre tête de votre cul.

traduction: Dušica Terzić

Republikanski mindfuck

1451970_662696020441874_1786773578_nOčekivano, kao posle svakog islamskog terorističkog čina (mogli bi zaista da prestanemo da se pravimo i stvari počnemo da zovemo pravim imenom – džihadističkog čina) stvari su došle na islamofobiju. Islamofobija je goruća tema evropskog društva, u svakom slučaju u Francuskoj i drugim zemljama s velikim procentom muslimanskog stanovništva. Ne islam, već islamofobija.

Francuske vlasti su razmestile nekih petnaestak hiljada specijalaca, što policije, što vojske, na „osetljiva“ mesta diljem francuske teritorije. A osetljiva mesta su sinagoge i košer radnje, kao i železničke stanice. Pomislio bi čovek da su francuske vlasti islamofobične! Kad, ono, međutim!

Da li francuske vlasti imaju strah od islama? Ako nemaju, zbog čega onda ovoliki raspored, skoro pa ratni, oružanih snaga? Ako imaju, da li je njihov strah racionalan ili iracionalan, tj. umišljen? Ako je iracionalan, znači da su francuske vlasti islamofobične. Ako je racionalan onda je „islamofobija“ sredstvo psihičkog državnog terorizma nad sopstvenim građanima.

Fobija je, po definiciji iracionalni strah od nečeg. Ako vrištite kad vidite pauka, onda patite od arahnofobije, iracionalnog straha od paukova. Pauk vas neće pojesti. Ako vas obliva znoj i hvata drhtavica od pomisli da prođete nekim velikim gradskim trgom punog sveta, onda patite od agorafobije. Veliki otvoreni prostor vam ne predstavlja nikakvu, ili potpuno zanemarljivu pretnju, jednom kad se o tome racionalno razmisli. Ako vas je strah liftova, onda ste klaustrofobični. S ovim saosećam, zbog čega se često penjem i po pet, šest spratova pešice. Ali je i dalje fobija i toga sam svestan. Ako se plašite islama i muslimana, da li biste taj strah umeli racionalno da obrazložite?

Ja bih mogao. I, evo, to ću i učiniti. Pre neki dan je u Egiptu mladić osuđen na tri godine zatvora jer je na društvenoj mreži napisao da je ateista. Diljem islamske ekumene, ateizam je kriminalno delo ponegde kažnjivo i smrću. Ja sam ateista. Isto pre neki dan neki saudijski bloger je javno išiban zbog bloga (u to vreme saudijski ambasador u Parizu šetao je s Francuzima u znak podrške slobodi izražavanja). Ja sam bloger. Strastveni sam blasfemičar. Za to je propisana smrtna kazna u većem delu islamskog sveta. I u neislamskom može da vas stigne metak, dakle, ni tu nismo sigurni. Spavam s muškarcima. Smrtna kazna opet. Imam bratanice i ni u ludilu ih ne bih pustio da hodaju same kroz izvesne četvrti ovde gde živim, ni danju, kamoli noću. A ne puštate ni vi svoje kćeri, jer se plašite da ne budu silovane. Imate li racionalnih osnova za taj strah? Policijska statistika kaže da imate. Dalje, želeo bih da moje devojčice steknu obrazovanje i budu samosvesna i u svemu s muškarcima ravnopravna bića u životu. Takvima se u islamskom svetu puca u glavu iz neposredne blizine. U školskom autobusu. Jedem slaninu za ramadan, a za to u pariskom metrou, svedoči mi francuska prijateljica, može da se dobije šamar. Pred punim vagonom putnika koji se prave da ništa ne vide i nabijaju glave u okovratnike i ajfone. (Tako da me ova demonstracija građanske hrabrosti u milionskom broju po francuskim ulicama nič ne impresionira).

Je li, dakle, moj strah od islama iracionalan (pa je u pitanju fobija) ili savršeno racionalan? Prosudite sami.

Zdrav razum, reklo bi se.

Ako je raspoređivanje hiljade specijalaca po Francuskoj potez zasnovan na racionalnim uvidima, onda je sveprisutna priča o islamofobiji sredstvo državnog terorizma s ciljem da se zdrav razum predstavi kao mentalni poremećaj a građani gurnu u psihozu griže savesti da su sami krivi za to što se na njih puca.

Na francuskoj TV sam video svedočenja učitelja i nastavnika koji su govorili o svom šoku kad su, povodom masakra u Parizu, čuli izjave odobravanja od nekih svojih učenika. Jedan je imao zamagljeno lice pred kamerom. Čega se plaši?

Gde su se radikalizovali ti školarci? U zatvor nisu još stigli, po netu verovatno guglaju gole ribe, sumnjam da posle škole čitaju muftijin sajt. Dakle, kod kuće. Eventualno s ocem na jutrenju u lokalnoj džamiji. Za neprestani nadzor jednog potencijalnog teroriste, objašnjeno nam je, potrebno je 20-ak operativaca. Ako biste baš da znate gde će i kad da kvrcne i udari. Jel i ovi što su nedavno udarili, bili su poznati policiji. A takvih je, prema procenama, ako lažu oni, lažem i ja, nekoliko hiljada. Reklo bi se mnogo za inače miroljubivu religiju. Koliko osoblja snage bezbednosti odvajaju, to me živo zanima, za nadzor fundamentalista pripadnika ostalih vera? Pošto čujem, ima ih u svakoj religiji. Ima. Al dal je nadzor fundamentalnog budiste zaista neophodan? Racionalno opravdan? Pa i fundamentalnog katolika. Na njih ionako odmah svi skoče, čim laprdnu nešto o abortusu i gej brakovima. Nije li to čista katolikofobija? Nekoliko hiljada puta 20, pa vi računajte. Gde da nađu tolike ljude? Što bi se reklo, ko će to da plati?

15.000 specijalaca, al islamofobija. Prijavite kofer bez vlasnika, al’ islamofobija. Izbegavajte izvesne četvrti grada, posebno ako ste žena, al’ islamofobija. Ne jedite sendvič u metrou za vreme ramadana, al’ islamofobija. Kad vidiš salafistu (posebno više njih odjednom) pređi ulicu, al’ islamofobija. (Uzgred, to nisu nošnje, već uniforme. Baš kao i burke. Islamske SS. Multikulturalnost, masni đoka.) 85% najtraženijih kriminalaca na sajtu francuske nacionalne policije su muslimani, u zemlji gde ih je manje od 10% ukupnog stanovništva, al’ islamofobija.

601338_482701885090251_1573793587_nOvih dana je širom Francuske stradalo preko 50 garaža, hala i skladišta, u kojima se muslimani okupljaju da s dupetima u vazduhu propovedaju slobodu, bratstvo i jednakost. U neke prozore je pucano, neki su razbijeni kamenicama, neke su ižvrljane islamofobičnim grafitima, pred nekima su osvanule svinjske glave. O tome smo slušali i gledali beskrajne reportaže. Da je nedavni masakr u Nigeriji dobio barem hiljaditi deo tog medijskog prostora! Ali nije. Masakr dve hiljade ljudi od strane islamista bi moglo da rasplamsa islamofobiju, and we don’t want that. I ne pravdam napade na džihadističke garaže, koji su i dalje blaži oblik huliganizma u odnosu na radost alžirskih navijača pre nekoliko meseci kad su pobedili u fudbalu na mundijalu.

Ali, šta ćemo sa svim tim silnim peace loving muslimanima, koji se stigmatizuju našom islamofobijom?!?! E tu je catch. I ti silni peace loving muslimani su, naime, isto islamofobični. I to iz istih razloga iz kojih i vi. Pa ćute i nigde ih nema. Gde su masovni protesti muslimana zbog toga što im je religiju navodno otela šačica navodno nekih ludaka koji nemaju blage veze s njihovom miroljubivom verom? (Gde baš nju?)

U svakom zlu malo dobra, vele … pa eto, islamofobija mi je postala brzinski test za detekciju idiota. Kao „evolucija je samo teorija“ i „Madonna ne ume da peva“ …

„Ali, znaš, islamofobija …“. Idiot. X.

 

 

 

 

 

Islamska deca cveća

58790_447745681966274_1091536242_nDakle, drama oko ubistva novinara u Parizu i kriza talaca koja je potom usledila je završena. Republika je jasno pokazala svoju odlučnost i rešenost da se obračuna sa teroristima. Pokrenute su sve moguće specijalne snage, preduzete sve moguće mere, naoružani komandosi vas prate i dok idete u H&M da pazarite džemper na rasprodaji. Mirno spavaj nano. Prosta istina je sledeća – da je republika zaista preduzela sve mere, do ovog masakra ne bi ni došlo.

Na TV smo čuli da su teroristi od ranije bili poznati službama bezbednosti i policiji. Toliko predvidljiva priča koju ste do sad čuli jedno bezbroj puta pa mi dozvolite da vam je ovde sazvaćem u jednoj rečenici – mladići ko i svi drugi, doduše ne baš neki đaci u školi, rep muzika i lepe cure iz kraja (geta), sitan kriminal tipa duvka na ćošku i neka preprodaja, i onda bum …. radikalizacija. Imam iz istog kraja ih uzima pod svoje (il krimos iz zatvora u koji su dospeli zbog krađe automobila), sledi puštanje brada, odlazak u Siriju/Jemen/Irak (dopisati ovde neku od tih islamskih pripizdina) slikanje po internetu s noževima, mačevima, crnim zastavama, statusi o mučeništvu i umiranju za islam itd …. Na TV obavezno požure da nas uvere kako je država za sve ovo znala, pratila, zapisivala u dnevnik potencijalnih terorista itd. Pa zašto je onda dozvolila da se masakr dogodi? Odgovor je jednostavniji nego što se na prvi pogled čini. Jednostavno nije mogla ni da zna ni da predvidi u kom trenutku i gde će ovi da kvrcnu i udare. Dakle, to nije pravo pitanje, pravo pitanje je zašto je republika sa čijim se svim vrednostima (sažetim u čuvenu krilaticu Liberté, Égalité, Fraternité) islamska idologija kosi (jer ne samo da ne propoveda ni slobodu, ni bratstvo ni jednakost, već upravo sve suprotno od toga), dozvolila da te mreže neometano deluju i šire se?

Nije potrebna nikakva pamet ni diploma politikologa da se zaključi kako će se ovakvi napadi ponoviti. Možda ne sa tako pažljivo odabranim ciljem kako bi se proturila politička poruka – redakcija novina koja je insistirala na političkoj nekorektnosti, ali sigurno hoće. Što je najcrnje u čitavoj situaciji, svi su potencijalna meta. Prednost imaju Jevreji, tačno je, ali suštinski meta su svi koji koriste metro i idu u supermarket.

Postoji problem, a kao i kod svakog problema početak rešenja je njegova precizna dijagnostika. Da li se u tome slažemo? Da li smo onda, precizno dijagnostikovali problem s terorizmom? Ja sam hteo da ovde napišem islamski terorizam, ali nisam, ne samo što bi u političkim prilikama današnjice to moglo da zazvuči kao pleonazam, već zato što na televiziji ne prestaju da ponavljaju da ne samo da je terorizam prosto terorizam i nema ideološki ili verski predznak, već i da ovaj masakr koji se u Parizu dogodio nema nikakve veze sa islamom.

Ubice su uzvikivale „Alah je veliki“ i „Osvetili smo proroka“ pre nego što su policajcu na pločniku u sred bela dana u sred Pariza ispalili metak u glavu, ali to nema veze s islamom. Sa čim još islam nema veze? Naime, sa islamistima. I to sam imao prilike da saznam ovih dana, jer su to neprestano ponavljali na TV. To me, priznajem, jako zbunjuje i evo uporno pokušavam da dokučim gde tačno grešim u logici. Jer sam do sad bio ubeđen da nacisti imaju veze s nacizmom, hrišćani s hrišćanstvom a komunisti s komunizmom.

Recimo, ima li Vatikan veze s katoličanstvom? Ili Kuba s komunizmom? Ili Amerika s liberalnim kapitalizmom? Kako onda to da Kalifat na Bliskom istoku ne samo da nema veze, nego nema nikakve veze s islamom?

Šta sam još saznao? Saznao sam da postoje hipi i radikalna verzija islama. Da postoje džamije i radikalne džamije. Pa tako ako pohađate te radikalne, postoji velika verovatnoća da ćete postati masovni ubica. A ako zalazite u ove prave, onda ste praktično dete cveća jer, naime, i to sam saznao, islam je religija mira, tolerancije i ljubavi.

941428_562107030479007_1989374714_nS vremena na vreme, obično posle ovakvog nekog masakra (predvidivo ko filmovi iz serijala Superman i Star Wars za Novu godinu) osvane i snimak koje su tajne službe tajno usnimile u tim radikalnim džamijama. Krv u žilama da ti se sledi. Da sam ja taj što je prošvercovao kameru, premro bih od straha. Uzgred, hipi ili radikalna, ako niste musliman džamiju drugačije ne možete ni videti nego ovako sa tajnog snimka. Jer, ako niste musliman onda ste kafir (nevernik, nemusliman). To je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska. Dakle, taj nacoški trip. Tako da, turističko razgledanje islamskih bogomolja, onako kako ste navikli da se švrćkate evropskim katedralama aparata uperenih u vitraže i prelomljene lukove, bojim se da ne dolazi u obzir. Nije da je neka šteta. Uglavnom nema šta ni da se vidi, sem redova smrdljivih cipela i naguženih guzica.

Nego, ne znam za vas, ali meni i ovde logika užasno zapinje. Ako su te hipi džamije, one u kojima se propoveda ljubav, univerzalno bratstvo i tolerancija, one prave (uzgred, ja bih žarko želeo da vidim tajni snimak iz takve jedne džamije!) kako onda radikalizacija ode u smeru džamija bombi, mačeta i kalašnjikova? Po logici stvari, zar te radikalne ne bi trebalo da budu još više hipi, od ovih predpostavljano „pravih“ u kojima se propoveda taj mitski hipi islam? Fundamentalizacija, ako dobro kontam stvari, ide u pravcu strožeg držanja FUNDAMENATA religije. Kako onda od miroljubivih fundamenata islama postanete masovni ubica?

564648_352210144873879_1227558061_nŠta sam još saznao? Saznao sam da „ogromna većina muslimana oštro osuđuje ovaj zločin“! Oštro? Ne zamerite mi, ali moji parametri oštrine su upravo oni koji su sami muslimani postavili svaki put kad izađu na ulicu da osuđuju karikature što se obično završi nekim paljenjem dal parkinga, dal ambasada, ili kad izađu da protestvuju protiv Izraela, kada se za tu priliku obično mobilišu specijalne policijske snage. Tako da ono malo mlakih transparenata i neubedljivih poruka o miru isceđenih od zabrađenih žena s pijace u Marseju zaista ne računam ni u šta. Ah, bilo je, naravno, i protesta od strane zvaničnih autoriteta. Jedan od tih hipi francuskih imama se, verovatno potpuno nesvesan težine izrečenog, izlanuo da godinama živi pod redovnim nadzorom četiri državna agenta. Reklo bi se da je jaz između tog mitskog hipi islama i radikalne verzije istog, kosmički.

Jedan od imama je besramno direkt u kameru izdeklamovao kuranski stih 5:32 koji glasi – „ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva – kao da je svim ljudima život sačuvao“.

Divan stih! Zamislite da je ovo fundament islama i da se na osnovu njega radikalizujete!

Međutim, sledeći stih, bukvalno stih iza, dakle 5:33 glasi – “kazna za one koji protiv Alaha i Poslanika Njegova vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odsijeku ili da se iz zemlje prognaju.“

Ja dozvoljavam da to obični muslimani, ne znaju, ko što ni većina hrišćana predstavu nema šta u Bibliji piše, al da to ne zna imam, teško! Dakle, ne samo licemerstvo i laž na delu, već licemerstvo i laž na delu u skladu sa islamskom doktrinom takije. Reč je o učenju da je muslimanu laganje dozvoljeno u izvesnim situacijama. Mir u kući, i šire, mir u muslimanskoj zajednici, užoj ili široj, spadaju u takve situacije. Na političkom planu, ovo učenje odnosi se na laganje u situacijama u kojima se procenjuje da je islam na neki način ugrožen.

Šta STVARNO piše u Kuranu (ne zaboravite da je to toliko sveta knjiga i da se u ogromnom delu islamskog sveta uzima za doslovnu reč božiju i da vas bilo kakvo njeno skrnavljanje, može koštati glave)? Ne bejah lenj, pa evo vam napravih kraći izbor:

Mi vas odbacujemo. Neprijateljstvo i mržnja među nama je nastanjena, sem ako ne verujete jedino u Alaha“ (60:5)

Nevernici su drvo za potpalu u paklu“ (72:15)

Oni koji ne vjeruju (u islam i proroka) oni su najgora stvorenja“ (Kuran 98:6).

Nije na verovesniku da drži zatvorenike rata i oslobađa ih za otkup dok ne počini veliki pokolj među neprijateljima. Vi želite blaga ovoga sveta (tj. novac od otkupa) ali Alah vam želi raj“. (Ovaj stih može da vas prevari, zvuči skoro pa kao ukidanje ropstva. Original, zapravo, glasi ovako – „Nije na verovesniku da drži zatvorenike rata i oslobađa ih za otkup dok ne počini veliki pokolj među neprijateljima. Vi želite blaga ovoga sveta (tj. novac od otkupa) ali Alah vam želi raj“.)

– „Neka vjernici ne uzimaju za prijatelje nevjernike kad ima vjernika; a onoga ko to čini – Alah neće štititi.“ (3:28)

O vjernici, ne uzimajte za zaštitnike jevreje i kršćane! Oni su sami sebi zaštitnici! A njihov je onaj među vama koji ih za zaštitnike prihvati; Alah uistinu neće ukazati na Pravi put ljudima koji sami sebi nepravdu čine.“ (5:51)

– „Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i poslije, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtijevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Alah hoće, On bi im se osvetio, ali On želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti djela onih koji na Alahovu putu poginu“ (47:4)

Naređeno mi je da se borim s ljudima sve dok oni ne kažu ‘Niko se, sem Alaha, ne sme obožavati“. (Ovo kaže Muhamed u haditu, drugom svetu spisu islama)

Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Alahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga“ (3:169)

Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Alahovu putu bore imecima svojim i životima svojim. One koji se budu borili ulažući imetke svoje i živote svoje Alah će odlikovati čitavim stepenom nad onima koji se ne budu borili, i On svima obećava lijepu nagradu. Alah će borcima, a ne onima koji se ne bore, dati veliku nagradu“ (4:95).

Ovaj poslednji stih potpuno obesmišljava tumačenje da je džihad nekakva duhovna borba. Uzgred, oko 250 ajeta od ukupno 6.235 odnosi se na džihad.

Meni se čini da u odnosu na ove preporuke nikakva radikalizacija nije potrebna. Drugim rečima, termin „radikalni islam“ je pleonazam ko i „mala kućica“. Kako u odnosu na ovo izgleda radikalni musliman a kako umereni?

Jedan od dvojice braće je, kad je pre nekoliko godina bio uhapšen, za sudski zapisnik izjavio sledeće – „Rekao nam je (imam iz kraja) da u kuranu piše (a upravo ste videli i sami) da je dobro ubijati za islam i biti mučenik“. Na kraju balade tako je i završio – ubijajući za islam i kao islamski mučenik.

A onda je predsednik republike Oland izašao na TV da nam saopšti da drama kojoj smo proteklih dana intenzivno prisustvovali „n’a rien à voir avec l’islam“ (nema nikakve veze s islamom).

Na rien à voir avec l’islam je mantra koja se ovih dana do iznemoglosti vrtela po svim francuskim kanalima.

Muslim protestersProsto je nemoguće da su svi u strukturama vlasti, državne bezbednosti, tajnih službi, čega god, do te mere neobavešteni i glupi. Dakle, ova medijska operacija na mozgovima građana sasvim sigurno ima neki cilj i svrhu. Lično, ciljam na strah od nereda razmera koje nikakve specijalne snage i komandosi ne bi bili u stanju da kontrolišu. Vidite šta su samo njih dvojica uspeli da urade. U zemlji gde je 10% stanovništva muslimana koji „nemaju nikakve veze s islamom“ nije se zajebavati.

No, ključno pitanje ostaje, kako se odnositi prema ovom problemu koji je, jasno je ko dan, hroničan i navratiće se prvom sledećom prilikom. Ovako kako se trenutno tretira je isto ko da ebolu lečite čajem od kamilice.

Koliko smo blizu rešenju prosudite sami … u situaciji gde teroristički užasi imaju apsolutno baš svaku moguću vezu sa islamom, mi smo kod konstatacije da nemaju ama baš nikakvu vezu s njim.

601711_364000177054056_1727162988_nLong way ahead. U međuvremenu, ismevajmo ga besomučno. To je dobar početak. Dok im ne oslabi refleks na detonatoru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Strah

Šok. Užas. Horor.

31976_390208904789_533709789_4138229_2866253_nNeke su od reči koje sam proteklog dana najviše puta čuo. Verovatno znate i kojim povodom. Kao što ste odmah znali i ko su počinioci užasa u pitanju. Ah, čekaj. Pa kako ne bi znali?!?! Uzvikivali su „Alah je veliki!“. Nekad je baš zajebano ostati politički korektan, pored najbolje volje. Recimo, mogli smo par sati da se zamajavamo formulacijom „još se ne zna ko su počinioci ovog gnusnog akta“ ili „policija ne odbacuje mogućnost terorističkog napada“ i slična sranja, iako smo svi na keca znali ko je počinilac. Nek dignu ruku oni što su posumnjali na radikalne džanaiste. Anyone?

Ja sam, recimo, pre neki dan kad se mentalno „uznemireni“ mladić zaleteo kombijem u gomilu na božićnom vašaru u Nantu, odmah znao ko je. Pre policije. Dovikivao sam televizoru „evo, ‘oćete ja da vam kažem?! Jebeni idioti!“.

Ali, brzo se ispostavilo da mladić u pitanju doduše jeste bio musliman, ali sa psihičkim problemima. Tako da je ok. Nije zato što je radikalan, već je malo zviznut. Iz prakse je poznato, inače, da ljudi s psihičkim problemima imaju običaj da se ponekad zalete kombijem na pijačne gužve. I jer, ako sam dobro skontao, negde između psihičkog problema i verovanja u 72 device u raju, postoji jasna linija razgraničenja.

Ja, juče, uopšte nisam bio iznenađem događajiima u Parizu. Voleo bih da jesam, ali nisam. Štaviše, očekivao sam ih ovih dana. A očekujem ih i nekih narednih. Da sam šokiran to bi značilo da sam nekako uspeo da proteklih desetak godina provedem s mozgom potpuno izolovanim u nekoj kutiji koja ne propušta stvarnost vidljivog sveta. Ili s glavom u pesku. A to bi bio istinski podvig jer muslimani, fundamentalni, da ne budem politički neosetljiv, ne prestaju da ponavljaju svoje namere. Čuj, ponavljaju. Demonstriraju. Zaključno sa jučerašnjim danom (potrebno je naglasiti jer brojka se vrti ko na vodomeru jedne pristojne petospratnice, hoću reći, već sada je veća nego juče … čuj juče, od trenutka kad ste ovo počeli da čitate!) od 11. septembra 2001. u svetu je izvedeno 24.795 islamskih terorističkih napada, i to su pobrojani samo oni u kojima je bilo žrtava. Kako se obračunava ono sistematsko klanje i istrebljenje svega nemuslimanskog u trenutnom kalifatu, pojma nemam. Možda se uopšte i ne obračunava, već podvodi pod lokalnu kulturu i običaje. Jer, meni se vrlo često spočitava da sam kultur fašista jer ne samo da ne kontam već i glasno neodobravam islamske običaje. Ako dobro shvatam, a vi me ispravite, ono što nije poželjno za vaše kćeri, recimo seksualno ropstvo, za žene Jazida u kalifatu je potpuno prihvatljivo i podvodi se pod multikulturološku raznolikost.

Moj jedini šok je vaš šok. Ozbiljno, otkrijte mi tajnu vaše potpune kome. Usput mi i onako, hipotetički, spike radi, otkrijte i šta bi to trebalo da se desi da biste vi uspeli da saberete 2+2? Jer, očigledno, odrubljivanje glava, masovne egzekucije, istrebljenja, 24.795 napada, silovanja, pedofilni prisilni brakovi, vešanja, šibanja, kamenovanja, nacistička pozdravljanja i da ne nabrajam, uvatiće me zora, na vas ne ostavlja neki bog zna utisak. Pa eto, baš me zanima, šta bi vas se to dojmilo dovoljno duboko da u blesku spoznaje sagledate očigledno?

Jedino što me šokira više od vašeg šoka je vaša glupost. Iskreno, mrzi me da tragam za taktičnijim formulacijama. Niti ima potrebe niti ima smisla, a bogme i vreme počinje da nam ponestaje. Vi ste prosto glupi, reda veličina diplome politikologa sa nekog švedskog univerziteta. Jer vama su i dalje „sve religije iste i podjednako netolerantne“. Podjednako? Stvarno? A ja opet, nekako, nemam dilemu koju biste netoleranciju izabrali da ste prinuđeni da birate? To jest, znam koju ne bi. Ako ste žena, ne dvoumim se ni stotinke, kao što se, pred užasom izbora, ne bi dvoumili ni vi. Ako ste gay, takođe. Ateista. Sekularista. Jevrejin. Ako vam je IQ viši od 16 a u poslednjih nekoliko godina ste makar jednom i makar slučajno, šaltajući daljinskim kanale, naleteli na vesti iz sveta. Kad vam analitičari objasne, nakon snimka u kome ubice uzvikuju „Alah je veliki“ pucajući policajcu u glavu, u sred bela dana, u sred Pariza, da to „nema nikakve veze s islamom“ a vama to ne zazvuči čudno, onda je sve ok, anastezija vam još uvek deluje.

Pored toga što ste glupi, vi ste i odgovorni za jučerašnji masakr slobode u Parizu. Jer on se dogodio jer ga je neko omogućio, a to ste vi koji mislite da sloboda izražavanja ima neku granicu, da sloboda uopšte ima neku granicu, a bogami i cenu pa možemo i da se cenjkamo još, te ste požurili da mene i meni slične proglasite „podjednako agresivnim i militantnim kao i oni koje kritikujem“. Što ja, inače, činim olovkom a ne kalašnjikovim. I potpuno je ironično da ste juče dan proveli kačeći fotke polomljenih olovaka po svojim profilima na društvenim mrežama. Znam da to teško može da dopre do vas pošto su vam glave ili u pesku ili u sopstvenim guzicama, ali vaša krivica je veća nego krivica samih počinilaca.

Poruka jučerašnjih ubistava (u sred bela dana, u Parizu, što nekako nije isto kao u sred bela dana u Islamabadu recimo, ili Damasku, jer tamo je to lokalni običaj a i nikad ne znaš kad možeš da iskoristiš pobunjenike protiv režima, režim protiv pobunjenika, šite pored sunita i sunite protiv šita i šta ti ja znam koga protiv koga i zbog čega … barela nafte, približavanja kaspijskom regionu, odcepljenju nečega, prodaje naoružanja, XYZ čudesa i kombinacija) je politička i simbolična. Bio je to masakr FUNDAMENTA naše civilizacije, ili prosto rečeno civilizacije – slobode govora. A to je zapadna tekovina i od nje je počela sva moguća emancipacija na svetu. I to je najveće dostignuće ljudskog roda u čitavoj njegovoj istoriji – smejanje autoritetima i kritičko promišljanje religije.

Ironično-simbolično, to je krenulo upravo iz Francuske. Prosvetiteljstvo, Volter, Didro, Monteskje … znače li vam šta ta imena? „Ljudi nikada neće biti istinski slobodni sve dok se poslednji kralj ne obesi crevima poslednjeg sveštenika“ (Didro). E, u tome su temelji naše slobode.

„Na delu je samoubistvo Zapada, svetla su pogašena“, govorio je Uelbek kome su u prošlosti sudili zbog islamofobije i kome je, gle opet simbolike, juče u Francuskoj izašao novi roman – „Podčinjavanje“ – a kome je tema muslimansko preuzimanje vlasti u Francuskoj. Po onoj narodnoj, da jednome ne svane dok se drugom ne smrkne, prodaće tri miliona primeraka. Možda vam zvuči ko heavy science fiction, ali nije … Nije čak potrebno ni nikakvo vizionarstvo. Ja se danas čitav dan uzdržavam da po mrežama komentarišem „jesam li vam govorio“ … neprijatno mi. Ali, evo, uzmite zapišite ovaj datum, i ovo što ću vam reći – jučerašnji teror u Parizu, to će se ponoviti. Kako znam? Pa isto onako kako sam znao i za onaj jučerašnji. Neprestano ga najavljuju.

Ulice francuskih gradova juče su bile pune, i to je i lepo i dirljivo. Na sve strane poruke i transparentni „NE BOJIMO SE“. Laž. Svi se boje. Teror deluje.

Zbog straha imamo providne vreće za smeće po ulicama. Zbog straha razglas u metrou objavljuje u jednakim vremenskim razmacima da će svaki sumnjiv paket i kofer bez vlasnika biti momentalno uništeni. Na dva, ponekad i tri jezika. Zbog straha izbegavamo pojedine četvrti evropskih gradova s prvim sumrakom. A bogme i po danu. A bogme izbegava ih i policija. Zbog straha izbegavamo pogled salafista i vehabija po ulici jer njihove pojave vrište porukom „mrzim te“. Zbog straha se pretvaramo da su burke kulturna raznolikost a ne slika i prilika ultimativne ljudske bede. Zbog straha mi šaljete privatne poruke u inbox da brinete za mene. Zbog straha me u privatnim porukama podržavate dok mi u komentarima ispod tekstova sasvim otvoreno prete. Konačno, zbog straha i ćutimo pred kolegama i komšijama, jer nikad ne znaš gde i kad može da te napenali neki islamolevičar. Jeste, desnica jača i profitira. I Marine Le Pen će na sledećim izborima glat u drugi krug. Ali, to nije njena krivica. I to je strah.

A svi oni fini muslimani, jer vi vazda za prijatelje imate neke fine muslimane, što će reći, sledeći vašu nenadjebivu logiku, islam je fin … Pa tek su oni u strahu. Začas može da te proguta otvorena šahta bilo kog muslimanskog kvarta bilo kog većeg evropskog grada. A i prve žrtve islama su sami muslimani. Pogledajte samo svu tu mizeriju islamskog sveta. Ako uspete da makar za trenutak, makar evo ovakvim nekim povodima, izvučete glavu iz sopstvenih guzica.

10801548_367997423368739_2954595621205117808_n Aleksandar Lambros, autor ateističkog manifesta BOG SE NIKAD NE SMEJE

 

 

 

 

Bajka o umerenim muslimanima

229945_477350738958699_719702289_nKoliko ste puta čuli političare kako govore da su većina muslimana na Zapadu umereni i vredni ljudi koji poštuju zakone? Koliko ste ih puta čuli kako govore da umereni muslimani predstavljaju odgovor na islamski ekstremizam?

Ove otrcane frazetine bi trebalo da nas ubede. Evo deset razloga zbog kojih ostajemo neubeđeni.

1. Umereni  muslimani poseduju zabrinjavajući kapacitet da stvaraju teroristički podmladak

Otac jednog od čuvenih propovednika mržnje, Abu Hamze, bio je oficir egipatske vojske. On potiče iz ugledne porodice srednje klase.

Umar Farouk Abdulmutallab, zloglasni „bombaš u vešu“ potiče iz ugledne porodice srednje klase. Njegov otac bio je oficir egipatske vojske.

Omar Hammami je napustio dom u Alabami u SAD da bi postao vođa islamističke terorističke organizacije u Shabaabu.  Njegov otac, penzionisani civilni inžinjer, jednom je izjavio – „dao sam sve od sebe, kao i moja žena, da ga podignemo najbolje što smo mogli“.

Nenametljivi i vredni roditelji Hasib Hussaina, bili su očajni kad su saznali da je njihov sin bombaš koji je u  jednom londonskom autobusu 7. jula 2005. ubio 13 osoba.

2. Umereni muslimani su prestravljeni od muslimanskih ekstremista

Implicitna, sveprisutna pretnja ostrakizmom ili nasiljem drži umerene muslimane pod kontrolom, što znači da oni radikalni obično isteraju svoje. Kao što John Hawkins primećuje – „Zamislite koliko zastrašujuće mora biti da osudite džihadiste kada u svom komšiluku ili džamiji, redovno nalećete na ljude koji razmišljaju ko džihadisti“.

3. Umerenjaci mogu da se pretvore u ekstremiste

Čak i muslimani za koje se čini da su u miru sa zapadnim društvom, mogu da flipnu.

Osamdesetih godina prošlog veka Andy Choudary je bio „party animal“ koji je živeo za pijanke i seks. Pretvorio se u Anjem Choudarya, proroka mržnje koji mobiliše ološ, i suosnivač al-Muhajiroun grupe koja spaljuje mak.

Kao tinejdžer iz Leedsa, Mohammad Sidique Khan bio je, po svim merilima, potpuno pozapadnjačen, čak toliko da je samog sebe zvao „Sid“. U julu 2005. Sid je uzeo ranac pun eksploziva i aktivirao ga u londonskom metrou. Usmrtio je sedam osoba.

4. Umereni muslimani kolju životinje koje su pri punoj svesti

Postoje neki običaji u muslimanskom svetu koje su umerenim muslimanima prihvatljivi ali su većini zapadnjaka gadni. Među njima je i ritualno klanje životinja, poznato kao „halal“ (koje se u pojedinim muslimanskim zajednicima vidi kao sveporodična zabava).

Umereni muslimani kupuju halal meso. Takođe plaćaju i zakat. Postoje dokazi da se prihodi od prodaje halala i zakata koriste za finasiranje terorizma. Razmislite dva puta pre kupovine kebaba. Moguće je da finansirate terorizam.

5. Umereni nisu uopšte tako umereni

Još malo o životinjama. Evo navoda uglednom britanskog novinara Mehdi Hasana:

Kufari, nevernici, ateisti koji ostaju tvrdoglavi i gluvi za učenja islama, racionalnu poruku Kurana – u Kuranu su opisani kao ljudi ‘bez inteligencije’. Alah ih opisuje ne kao bića bez morala, ne kao bića bez verovanja, već kao ljude bez inteligencije, jer nisu sposobni za intelektualni napor koji je potreban da bi se odbacile ove slepe predrasude, ove lake pretpostavke o svetu, o postojanju Boga. U tom smislu Kuran ateiste opisuje kao „marvu“ onih koji gaje useve i koja ne razmišlja o prirodi ovog sveta“.

Inayet Bunglawala je medijski sekretar Britanskog muslimanskog saveta, koju je na taj položaj postavio vladin odel za borbu protiv ekstremizma i, kao Mehdi Hasan, miljenik je liberalnih medija. Godine 1993. Omara Abdela Rahmana, planera bombaškog napada na Svetski trgovinski centar te iste godine, opisao je kao „hrabrog“. Osamu bin Ladena nazivao je „borcem za slobodu“.

Ovakvi stavovi uopšte nisu retki među „umerenim“ muslimanima. Rezutati istraživanja Pew instituta iz 2007. godine diljem muslimanskog sveta pokazali su da 38% ispitanika smatra da su napadi bombaši samoubica i druge vrste nasilja protiv civila ponekad opravdani. Istraživanje koje je sproveo Daily Telegraph pokazalo je da 6% britanskih muslimana podržava londonski bombaški napad (7/7).

6. Ne postoji način da se zna da li je muslim zaista umeren

Islamski fanatici su odlično uvežbani u veštini takiyya i kitman (laganje i varanje u cilju širenja islama) kao što je to svojevremeno bio i sami njihov Prorok. Deo modusa operandi svakog ekstremiste je da naivčine među neprijateljem ubedi u sopstvenu bezopasnost.

7. Kada fanatik nije fanatik? Kada je na vladinom platnom spisku

Fondacija Quilliam je jedna anti ekstremistička organizacija koja predlaže takve stvari kao što su rehabilitacioni centri za buduće bombaše ili bivše islamiste. Njeni osnivači znaju sve o islamizmu: Maajid Nawaz je bivši čovek za regrutaciju islamista (i osuđenik) za grupu Hizb ut-Tahrir koja se zalaže za okončanje demokratije, uvođenje svetskog kalifata i uništenje države Izrael.

Gospodin Nawaz je sada preobraženi lik što, naravno, nema nikakve veze s njegovom godišnjom platom od 85.000 funti za mesto izvršnog direktora pomenute fondacije. Dobar posao, ako uspete da ga dobijete.

Čuje se mnogo komentara da je vladina preventivna strategija (čiji je cilj i borba protiv radikalizacije) suštinski, zapravo, javno reketiranje. Državna sekretarka Theresa May je 2011. godine javno priznala da se godišnje izdvaja nekih 63 miliona funti u okviru budžeta za borbu protiv ekstremizma koji se onda deli ekstremističkim organizacijama.

„Daj mi lovu i ja ću se ponašati – makar za sada“ je neizgovorena pretnja svakog „preobraženog“ ekstremiste ili simpatizera terorista koji traga za unosnom zamenom za socijlanu pomoć.

8. Mnogi umereni muslimani podržavaju šerijat

Šerijat je, kao što neki od vas i znaju, primitivni sistem nepravde koji je na snazi u mnogim islamskim zemljama i koji je diskriminatorski u odnosu na nemuslimane, žene i homoseksualce. Ako bi se ikada uveo u Britaniji (a delimično već jeste) osudio bi vaše unuke (hrišćane, Jevreje, Sike itd) na trajni status građana drugog reda i život im učinio, najblaže rečeno, vrlo neprijatnim.

Rezultati jednog istraživanja iz 2006. godine pokazali su da se 40% britanskih muslimana zalaže za šerijat u Britaniji. Rezultati sličnog istraživanja iz 2010. godine dali su približne rezultate i pokazali da jedna trećina britanskih muslimana misli da je ubijanje u ime islama opravdano.

9. Islam ima drugačije shvatanje „umerenosti“ od nas

Mnogi muslimani bi kamenovanje žene zbog preljube ili bičevanje homoseksualaca smatralo za „umereni“, čak i saosećajan čin. Što na neki način i jesu, ako se imaju u vidu kazne u nekim delovima islamskog sveta.

10. Čak su i umereni muslimani skloni prozelitizmu

Još umerenih muslimana znači još džamija, još džamija znači još islamizacije, što dalje znači još enklava što znači manje mesta u Britaniji na kojima se nemuslimani mogu osećati kao kod kuće. Rast islamskog prozelitizma u Britaniji znači još preobraćanja nemuslimana u islam, još ljudi poput Samanthe Lewthwaite, teroriste Richarda Darta, i uličnih ubica kao što je Michael Adebolajo.

umereni muslimani, pa još i u Norveškoj (obratite pažnju da su se sviizjasnili kao umereni):

Večita žrtva

25ztr9gNema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste.

Intervju koji se sa Nikolaiem Senelsom, danskim psihologom, obavio finski Homma Forum a na temu kulturnog obogaćivanja u Danskoj i drugim delovima Evrope.

 

 

Nikolai, daj nam kratku verziju svoje životne priče?

Rođen sam 1976. i rastao na danskom selu. Za vreme studija u Kopenhagenu radio sam kao socijalni radnik sa tinejdžerima. Takođe sam radio i kao poluprofesionalni rok muzičar nekoliko godina dok sam studirao psihologiju. Od početka karijere radim sa problematičnim tinejdžerima. Uvek mi je bilo lako da ih zavolim, povežem se sa njima i pomažem im. Razvio sam nove vrste terapija, posebno za muslimane, i moje su metode u pozitivnom svetlu pomenute u nekoliko profesionalnih časopisa, novina i na radiju.

Kada si počeo da se zanimaš za islam i problem integracije?

1451970_662696020441874_1786773578_nPre više od deset godina u Danskoj se odigrao jeziv slučaj. Četvorica muslimanskih mladića vukljali su za kosu mladu ženu niz glavnu trgovačku ulicu u Kopenhagenu (ulica Strøget) i pokušali da je siluju. Iako je vrištala i zapomagala, i bilo je savršeno jasno da nešto nije u redu, niko ništa nije učinio da to spreči. Zamislite samo: mlada žena koju vuku za kosu kroz najprometniju ulicu u Danskoj, s mnogo posmatrača, i niko da pokuša da to spreči. Ne pokušavati aktivno da se loše stvari spreče, čak i ako rizikujete da vas prijatelji, kolege i porodica kritikuju, ili da zaradite modricu na oku, verovatno je najgora stvar koju možete uraditi svom samopouzdanju, ličnoj etici i humanističkim vrednostima. Ako smo voljni da pomognemo samo kad to ne nosi nikakav rizik po nas, onda smo beskorisne kukavice. Danas ta pomoć često nije fizička – mada bi svi muškarci trebalo da nauče da se bore, bilo kroz borilačke veštine ili u vojsci – već intelektualna. Pisanje pisama novinama, blogova, izraziti iskreno ono što se misli kada je reč o islamu i imigraciji za vreme pauze za ručak na poslu, sve to pomaže. Biti pasivan dok se žene tretiraju loše a neuspela integracija preti da za sobom odnese naše kulturološke vrednosti i program socijalne zaštite, znači ne uspevati biti odgovaran kao ljudsko biće. Posebno bi muškarci morali veoma ozbiljno da shvate svoju ulogu zaštitnika žena.

Ukratko, kao i većina Danaca, i mene je zapanjila ova priča o silovanju. I njena brutalnost i činjenica da se nije našao niko da pomogne nesrećnoj ženi potpuno su me razorile. Pre ovog slučaja bio sam gluv za kritike islama i muslimanske imigracije ali sam od tada počeo pažljivije da slušam. U to vreme još sam uvek bio ubeđen da je uspešna integracija samo pitanje vremena i da je društvena nepravda glavni krivac za ove etničke napetosti. Takođe sam bio vrlo nervozan zbog kritika koje bih dobijao kada bih izražavao svoju zabrinutost. Stvari su danas drugačije: ne glasam više za socijaldemokrate, niti me više zanima šta ljudi misle o onome šta ja mislim o muslimanskoj kulturi. Takođe, više nisam pasivan – osećam odgovornost da branim potlačene muslimanke, našu slobodu i da ljudima pokažem da možemo da kažemo otvoreno šta mislimo o islamu i muslimanskoj imigraciji.

Uzgred, ispostavilo se da su trojica od ove četvorice muslimanskih mladića bili zatvoreni na izvesno vreme u instituciji u kojoj sam u to vreme radio. Zbunjeni, nesigurni mladići sa tipičnim muslimanskim šovinističkim ponašanjem i jako izraženim mentalitetom žrtve, bez ikakvih pravih vrednosti u životu sem da se dobije što je više moguće sa što manje napora moguće.

Ispričaj nam o svom sukobu sa gradskim vlastima Kopenhagena.

16614_421631977907966_693548813_nPošto sam nekoliko godina proveo radeći kako sa danskom tako i sa muslimanskom decom i tinejdžerima, postalo mi je savršeno jasno da postoje izvesne vrlo duboke psihološke razlike između ove dve kulture. Te razlike su, bez sumnje, toliko duboke da muslimani moraju napustiti mnoge svoje suštinske vrednosti ako žele da se integrišu u naša društva i osećaju se Dancem, Fincem, Nemcem itd.

Kao psiholog s posebnim uvidom u probleme kriminaliteta kod stranaca, gradonačelnik Kopenhagena me je pozvao da uzmem učešća na konferenciji gradske skupštine posvećenoj problemu integracije. Raspravljalo se o strancima kriminalcima, strancima i integraciji, strancima i teroru, strancima i paralelnim društvenim strukturama itd. Iritirao me je način na koji se diskusija odvijala jer su svi generalizovali, trpajući sve strance u isti koš, kao da svi oni dolaze iz iste kulture. Izneo sam mišljenje da su problematični stranci oni sa muslimanskim korenima i da bi trebalo da raspravljamo o značenju kulture u pokušajima da pronađemo uzroke problema i rešenja za njih. Ovo je bilo previše, kako za gradonačelnika tako i za učesnike konferencije. Druga stvar o kojoj se na konferenciji raspravljalo bila je da bi tim stranim kriminalcima trebalo pomoći da pronađu mir u životu tako što ćemo ih ohrabriti da budu religiozniji. Tu sam gradonačelnika i učesnike podsetio na mnoge stihove Kurana koji muslimane zapravo obavezuju na kriminalno ponašanje, kao i na to da je nekoliko džamija u Kopenhagenu poznato po svom ekstremizmu. I opet je to što sam izneo bilo više nego što su političari mogli da svare.

Kasnije sam raspravljao s gradonačelnikom Kopenhagena na svom blogu „Kulturološka pukotina“ na stranici lista Jyllands-Posten. U raspravu sam se upustio jer je obećao da pokrije troškove muslimanskih verskih praznika ukoliko mu muslimani pomognu da bude ponovo izabran na izborima 17. novembra (intervju je rađen u januaru 2010, izbori koje pominje održani su krajem 2005). Uzgred, nije prošao na izborima. Novi gradonačelnik, Klaus Bondam, je još gori izbor, pošto je homoseksualac koji se povremeno šminka, pretpostavljam da će imati problema u odnosima sa muslimanskom zajednicom.

Zbog čega je tako teško razgovarati sa muslimanima o visokoj stopi kriminaliteta i problemima integracije?

546190_466601340031965_153786011313501_1701616_916544677_nRazlog leži u kulturološkoj psihologiji. U muslimanskoj kulturi životi ljudi kontrolisani su spoljnim faktorima – islamom, Alahom, imamom, ocem, kulturološkim normama i tradicijama, društvom i, kada naiđu na probleme, posebno nemuslimanima i nemuslimanskim vlastima. U zapadnoj kulturi, skoro potpuno je drugačije. Ovde sebe doživljavamo kao odgovorne za sopstvene živote. Motivaciju, svetonazor, način razmišljanja, komunikacije i delovanja, vidimo kao najvažnije činioce koji odlučuju o našim životima. Zbog toga imamo tako mnogo psihologa i terapeuta, veliki broj društvenih nauka, na tone knjiga na temu samopomoći itd, što je sve usmereno na naš unutrašnji život i shvatanje da mi sami stvaramo i menjamo sopstvene živote. Toga nema u muslimanskoj kulturi. Ako kao musliman imate problem, niste vaspitavani da mislite – „šta činim kako ne valja pošto uvek završim u nevolji?“. U muslimanskoj kulturi se gleda spolja – „Ko mi je ovo uradio?“

S ovakvim načinom razmišljanja sebe uvek doživljavate kao žrtvu a nekoga ili nešto spolja kao uzrok vaših problema. Bernard Levis, čuveni profesor islamske istorije, posmatrao je iste kulturološke razlike. Njegovim rečima, zapadnjaci se pitaju „Gde sam pogrešio?“ a muslimani „Ko mi je ovo uradio?“.

Zbog toga mnogi muslimani ne smatraju da su oni ti koji stvaraju problem. I razgovarati o problemima s nekim ko misli da je sve krivica nekog drugog, nije uopšte lako.

Da li je vaspitanje u bilo kakvoj vezi sa kriminalnim ponašanjem?

601338_482701885090251_1573793587_nVaspitanje je u svakoj mogućoj vezi sa kriminalnim ponašanjem. Dobro vaspitani ljudi uopšteno imaju dobro samopouzdanje, uglavnom dobro raspoloženje i konstruktivan način za rešavanje problema. I lako im je da vole i da budu od koristi sebi i drugima.

Kao profesionalni psiholog s ikustvom upravo na ovom polju, mogu reći da većina kriminalaca pati od mnogo besa, nesigurnosti i umanjene empatije. Važno pitanje je – zašto je tako mnogo muslimana odgajano na način koji od njih kasnije stvara kriminalce?

Dozvolite mi da na ovo pitanje odgovorim jednim poređenjem. Neke porodice su zdrave za decu da u njima rastu. Razvijaju smisao odgovornosti, empatiju i uče da su destruktivne emocije kakve su bes, ljubomora, osvetoljubivost itd, negativne i moraju se kontrolisati i s njima izlaziti na kraj. Neke porodice su nezdrave za decu da u njima rastu. Ona postaju nefleksibilna i nesposobna da se prilagode društvenim pravilima, postaju nezainteresovana i za sebe i za druge itd. Na taj način sve porodice imaju sopstvenu kulturu, sopstvenu emocionalnu i kulturološku atmosferu koja oblikuje osobe koje u njoj rastu. Baš kao što porodice imaju različitu kulturu koja može biti zdrava ili nezdrava za ljudski razvoj, tako isto i čitave kulture.

Nema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste. Njeno divljenje prema besu, podjarmljivanju ženskih kvaliteta (u psihologiji poznatih kao femina), veoma nestabilan odnos prema časti, mentalitet žrtve i nedostatak usredsređenosti na lično promišljanje veze između sopstvenog ponašanja i problema koji iz njega proističu, veoma lako stvaraju nezrele i nasilne osobe niskog stepena samopouzdanja.

Da li se tvoja zapažanja vide kao politička umesto kao zapažanja profesionalnog psihologa?

15952Naravno, ja kao i moja knjiga, smo kritikovani. Kao što vidite, ja govorim vrlo otvoreno. Ali oni koji me kritikuju ili nemaju profesionalnog isksutva u radu s muslimanima ili su sami muslimani. Kada držim predavanja za školske nastavnike i socijalne radnike u školama s velikim brojem muslimana, oni se svi slože sa mnom. U tim prilikama uopšte se ne postavlja pitanje jesam li ja u pravi ili ne – jer oni imaju potpuno ista zapažanja kao i ja. Na tim predavanjima idemo direktno na rešenja. Danski časopis za profesionalne psihologe PsykologNyt objavio je kritiku moje knjige koja je bila vrlo pozitivna. Ocenili su je kao „provokativno, otrežnjavajuće i ubedljivo štivo, utemeljeno na mnogo primera iz prakse“. Nekoliko nacionalnih novina takođe je pozitivno pisalo o knjizi i čak je naš najpoznatiji muslimanski političar, Naser Khader,  koji je i sam napisao knjigu o muslimanskoj kulturi, imao reči pohvale. Napisao je da je „profesionalna ekspertiza Nikolaia Sennelsa izuzetna a izneti primeri knjigu čine nezaobilaznim štivom za sve nastavnike i socijalne radnike“.Oni koji imaju iskustva s muslimanima, vide me kao iskusnog profesionalnog psihologa.

Zašto izostaje reakcija medija i akademika? Da li je to zbog toga što bi novinari i akademici koji su toliko uložili u popuštanje muslimanima, rizikovali svoje karijere? Na kraju krajeva, ako se vratimo na asimilaciju, mnogo ljudi u medijima i na univerzitetima sa multikulturološkim karijerama bilo bi suočeno sa ličnom propašću.

Vladajuće uverenje u akademskim krugovima je da sistem uzroka i posledice kod muslimana ne funkcioniše. Kad kažem uzrok i posledica, mislim na to da ljudi sami oblikuju svoje živote. U akademskim krugovima se uči da je sudbina siromašnih i antisocijalnih ljudi u rukama nas ostalih. Ali savršeno je jasno da muslimani sami stvaraju svoje probleme tako što se ne integrišu, ne uče danski, ne obrazuju svoju decu, ne dozvoljavaju svojim ženama osnovna ljudska prava, ne rade, ne otvaraju se prema zapadnoj kulturi itd. Posebno je njihova opresija ženskih kvaliteta veoma štetna, kako za same žene, tako i za muškarce, decu, i za njihovu sposobnost da grade otvorena, slobodna, demokratska i humanistička društva. Jedini slučaj kad sistem uzroka i posledica, prema akademicima, deluje je onda kada su bogati depresivni ili neuspešni: to je onda njihova sopstvena greška. Besmileno. Ako nismo spremni da ljudima ukažemo na njihov udeo u problemima koje imaju, kako ćemo im onda ukazati na rešenja?

Čini se da se Britanija i Švedska uzajamno takmiče ko će biti evrospki lider u skrivanju problema pod tepih. Danska se ponekad vidi ka najotvorenija za slobodno raspravljanje, ali taj imidž Danske možda i nije baš najtačniji.

480938_520463067976074_986643085_nDanska je svetski poznata po otvorenošću u raspravama koje se tiču islama i muslimanske imigracije. I svakako da zaslužujemo pažnju. Naše su novine pune pisama čitalaca koji kritikuju islam. To je jednostavno deo danske kulture, da se otvoreno razgovara i ismeva svako ko besni i pogubi živce kada mu se upućuje kritika. Naravno, ima ljudi koji ne shvataju kakvu opasnost predstavljaju islam i etničke napetosti kao rezultat neuspele muslimanske integracije. Nema sumnje da će novine ekstremne levice, kakva je Politiken izgubiti čitaoce a samim tim i prihode, ako počnu da probleme tretiraju na realniji način. Ali oni već gube čitaoce a dve političke stranke, Enhedslisten i De Radikale Venstre, na putu su da izgube mesta u skupštini. Obični građani odlično vide šta se dešava. Oni se susreću s agresivnim muslimanima po diskotekama, u školama njihove dece, metrou itd. Najvažnije je da ljudi o tome razgovaraju. Svaka osoba koja pomene makar delić svoje zabrinutosti po pitanju muslimanske imigracije, na poslu primera radi, pomaže barem nekoliko svojih kolega da razmisle i slobodnije progovore o toj temi na poslu, porodičnim ručkovima i slično.

Kad bi bio u situaciji da odlučuješ, šta bi bila najvažnija promena u pogledu rešavanja problema s muslimanskim imigrantima?

Pozivanje ljudi iz potpuno drugačije kulture da žive u našim zemljama je najveći društveni eksperiment u istoriji ljudskog roda i očigledno je da ne ide kako treba. Praviti duboke demografske promene čitavog kontinenta je veoma opasno. Imigranti koji ne žele da se integrišu, što će reći prihvate našu kulturu i usvoje je postajući zapadnjaci, ne bi trebalo da budu ovde. Moramo pronaći mesta na planeti gde bi takvi ljudi mogli da žive bez pritiska integracije i gde njihovo okruženje ne trpi zbog njihovog antisocijalnog ponašanja, verskog fanatizma i nedoprinošenja ekonomiji.

Na internet forumima po kojima se kritički osvrće na problem imigracije, udovoljavanje muslimanima vidi se kao savršeno pogrešna politika. Posebno Danci i Šveđani koji su živeli u četvrtima s dosta muslimana tvrde da ustupci kod muslimana samo izazivaju nove zahteve. Može li biti da ovi ustupci imaju nekog efekta  na kriminalitet? Jesu li svi ustupci loši ili ima i dobrih primera?

946275_413433382088371_1360598731_nNema sumnje da udovoljavanje čini da se muslimani osećaju jačim i kako su u pravu. Takođe, u njihovim očima, ono čini da mi delujemo kao slabići. Njihov mentalitet žrtve potpuno podivlja svaki put kad oni koji im udovoljavaju progovore. Vidite, udovoljavanje je zapadnjačka tradicija. Ako učinimo kompromis ili smo fini prema nekome, mi očekujemo da taj neko bude zahvalan i učini šta može sa svoje strane da se problem razreši. Muslimani drugačije razmišljaju. U njihovoj kulturi pas koji najglasnije laje postaje šef.

U našoj kulturi se smatra da samo mali psi laju, veliki to ne moraju jer su veliki i rade šta hoće. Kada laju mi mislimo kako su nezreli i da im je potrebna pomoć. Kada neprestano udovoljavamo i pravimo kompromise sa našim vrednostima oni misle kako smo slabi i ranjivi i potreba da se prilagode našoj kulturi se smanjuje. Politika udovoljavanja je smrtnosna posledica nerazumevanja ove ključne razlike između zapadnjačke i muslimanske kulture.

Najgore je što su zagovornici udovoljavanja i politički korektna ekipa uspeli da zastraše mnogo ljudi da ne govore glasno ono što misle. Ljudi se plaše da ih zovu rasistima ili toga da drugi o njima loše misle. Moj savet je: „nemojte da vas bude briga!“ Ako vidite četiri mladića koji za kosu vukljaju preplašenu devojku, da li biste pokušali da ih sprečite? Ako vas ozbiljno brinu islam i muslimanska imigracija, da li biste to izgovorili?

intervju na engleskom

pogledati i ZAŠTO ISLAM STVARA ČUDOVIŠTA? od istog autora

 

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Psihologija – zašto islam stvara čudovišta?

Nicolai Sennels

preveo: AleXandar Lambros

20120729_terrorist_islamist_jpegPsihopate i psihopatološko ponašanje sreću se u svim kulturama i religijama. Ali jedna prevazilazi sve ostale – i to po svim parametrima. Svakodnevna masovna ubistva, teror, proganjanje i egzekucije čitavih porodica koja sprovode sledbenici islama izazivaju mučninu a maštoviti načini koji se pri tome primenjuju (uvek u potrazi za novim i učinkovitijim načinima za ubijanje i terorisanje) su zapanjujući: otmice putničkih aviona koji se potom zakucavaju u nebodere, lov granatama i automatskim puškama na nevine i nenaoružane ljude u tržnim centrima, obmotavanje bombama, korišćenje maketnih aviona kao avione bez pilota, pričvršćivanje rotirajućih sečiva na točkove kamioneta koji se potom koriste kao kosilice za ljude, ubijanje porodica kiselinom ili vatrom, javno vešanje ljudi na kranovima pred publikom koja klikće itd. Čovek ne može da se ne zapita: šta to stvara takav nedostatak empatije i takvu maštovitost za ubijanje zamišljenih neprijatelja?

Ovo je pitanje za psihologe kao što sam ja.

Proučavanje muslimanskog uma

iran_execution-of-gaysNiko se ne rodi kao masovni ubica, siledžija ili nasilni kriminalac. Šta je onda to u muslimanskoj kulturi što na njihovu decu utiče tako da je kasnije među njima toliko mnogo onih spremnih da povrede drugoga?

Kao psiholog u jednom danskom zatvoru za omladince bio sam u jedinstvenoj prilici da proučavam mentalitet muslimana. Među mladim prekršiocima zakona u Danskoj njih 70% su muslimani. Bio sam u prilici da ih poredim sa nemuslimanima iste životne dobi iz manje više istog društvenog miljea. Došao sam do zaključka da islam i muslimanska kultura raspolažu izvesnim psihološkim mehanizmima koji utiču na pojavu kriminalnog ponašanja i ometaju lični razvoj pojedinca.

Svestan sam, naravno, da su muslimani drugačiji i da se ne drže svi nasilnih i izopačenih poruka Kurana i sramnog primera njihovog proroka. Ali, kao što to čine i sve ostale religije, islam utiče na svoje sledbenike i kulturu u kojoj žive.

Može se govoriti o dve grupe psiholoških mehanizama koji, pojedinačno i zajedno, dovode do povećanja nasilnog ponašanja. Jedna je mahom povezana sa samom religijom, čiji je cilj najranija moguća indoktrinacija dece islamskim vrednostima po svaku cenu, uključujući i nasilje i zastrašivanje. Može se razumeti zabrinutost roditelja za versko opredeljenje potomstva ali šerijat za decu koja se opredele za neku drugu religiju propisuje smrtnu kaznu. Druga grupa mehanizama više je kulturološka i psihološka. Ovi kulturološko psihološki mehanizmi su prirodna posledica uticaja religije kakva je islam koja potiče iz 1.400 godina starog plemenskog društva sa vrlo ograničenim mogućnostima za razvoj preko onoga što religija propisuje.

Klasične metode ispiranja mozga u vaspitavanju

Isprati nekome mozak toliko da taj neko čini stvari protiv svoje ljudske prirode – kao što je mrzeti nekoga ili ubiti nevine ljude koje čak i ne poznajete – tradicionalno se postiže kombinacijom dve stvari: bola i ponavljanja. Namerno nanošenje psihičkih i fizičkih patnji slama otpor pojedinca na neprestano ponavljanje poruke.

Totalitarni režimi koriste se ovom metodom da preobrate političke disidente. Vojske u manje civilizovanim zemljama koriste se njome da bi stvorili nemilosrdne vojnike, a razne verske sekte širom sveta takođe je koriste za fanatizovanje svojih sledbenika.

Tokom brojnih razgovora sa više od sto muslimana zaključio sam da su nasilje i neprestano ponavljanje verske poruke preovlađuju u muslimanskim porodicama.

Muslimanska kultura jednostavno nema isti stepen shvatanja ljudskog razvoja koji postoji u civilizovanim društvima i fizičko nanošenje bola i pretnje često su sredstva kojima se daje prednost prilikom podizanja dece. Upravo zbog toga toliko mnogo muslimanskih devojčica kasnije prihvata bračno nasilje a muslimanski dečaci rastu sa idejom da je nasilje prihvatljivo. Ujedno to je i razlog zbog čega devet od desetoro dece koje vlasti u Kopenhagenu oduzmu roditeljima, dolazi iz imigrantskih porodica. Muslimanska tradicija korišćenja bola i zastrašivanja predstavlja deo procesa disciplinovanja dece i naširoko se primenjuje i u muslimanskim školama, čak i na zapadu.

Ovo u kombinaciji sa neprestanim ponavljanjem stihova iz Kurana u muslimanskim školama i porodicama čini decu gotovo nemoćnom da se odbrane od indoktrinacije Kuranom, čak i kad je to protivno sekularnim zakonim, logici i najprostijem razumevanju saosećajnosti.

I kao što nam je poznato iz brojnih psiholoških studija, kada se na ovakav način rano utiče na dete kasnije je potreban neverovatan lični napor da bi se ikakva promena ostvarila. Ne čudi onda što su muslimani uopšte, uprkos nehumanoj prirodi islama i njegovoj očitoj nesposobnosti da svoje sledbenike opremi humorom, saosećanjem i drugim privlačnim kvalitetima, čvršći u svojoj veri od sledbenika bilo koje druge religije.

Četiri psihološka faktora

Ne samo da tradicionalno islamsko vaspitanje dece po metodama liči na klasično ispiranje mozga, već i kultura koju stvara neguje četiri psihološke karakterstike koje dalje omogućavaju i utiču na rast nasilnog ponašanja.

Ta četiri faktora su sledeći: bes, samopouzdanje, odgovornost prema sebi i tolerancija.

Kada je bes u pitanju u zapadnom društvu opšti je konsenzus da on predstavlja odraz slabosti. Nekontrolisane eksplozije ovog neprijatnog osećanja možda su najbrži način da se izgubi ugled, posebno u severnim evropskim zemljama, i mada takvi ljudi mogu izazvati strah oni nikad ne dobijaju poštovanje. U muslimanskoj kulturi bes je mnogo prihvatljiviji i biti u stanju zastrašivati ljude vidi se kao snaga i izvor društvenog statusa. U prilici smo čak da vidimo kako u nekim muslimanskim etničkim grupama i zemljama ponosno proglašavaju čitave dane besa, koristeći se izrazima kakav je „sveti bes“ – izraz koji u miroljubivim kulturama zvuči kontradiktorno.

U zapadnim društvima sposobnost da se podnese konstruktivna kritika kad je ona opravdana ili da se ne reaguje burno kad nije, vidi se kao izraz samopouzdanja i integriteta. Kao što su svi primetili, to nije slučaj među muslimanima. Kod njih se kritika, ma koliko opravdana bila, vidi kao napad na čast i očekuje se da se ona povrati tako što će se protivnik ućutkati, pa ma kako. Muslimani skoro nikada ne pokušavaju da na kritiku odgovore argumentovano. Umesto toga pokušavaju da uguše kritiku pretvarajući se da su uvređeni ili etiketiranjem sagovornika ili pretnjama ili čak i ubistvom.

Treći psihološki faktor tiče se odgovornosti prema sebi i ovde psihološki fenomen poznat kao „mesto (locus) kontrole“ igra glavnu ulogu. Ljudi koji su vaspitavani po zapadnom modelu uglavnom poseduju unutrašnji locus kontrole što će reći da kroz život idu vođeni unutrašnjim faktorima, kao što su sopstveni životni izbori, svetonazori, način reagovanja na osećanja i različite životne situacije itd. Muslimani se vaspitavaju tako da život vide kao nešto što je kontrolisano spolja. Sve što se dogodi je „insha’ Allah“ – božja volja – i brojni verski zakoni, tradicije i moćni muški autoriteti ostavljaju malo prostora za individualnu odgovornost. Ovo je uzrok svetski čuvenom muslimanskom mentalitetu žrtve po kome su svi drugi krivi i trebaju biti kažnjeni za situaciju koju su inače sami stvorili.

Konačno, četvrti psihološki faktor koji muslimane čini tako prijemčivim za nasilne poruke Kurana tiče se tolerancije. Dok zapadna društva uopšteno dobru osobu opisuju kao otvorenu i tolerantnu, muslimanima je rečeno da su superiorniji u odnosu na nemuslimane, da su predodređeni da dominiraju nad nemuslimanima i da se društveno i emocionalno moraju distancirati od nemuslimana. Mnogi stihove mržnje i dehumanizovanja u Kuranu i haditima spram nemuslimana, vrlo nalikuju psihološkoj propagandi kojom se koriste vođe za mentalnu pripremu sopstvenog naroda za rat i ubijanje neprijatelja. Ubiti drugo ljudsko biće je lakše ako ga mrzite i ako ga ne vidite kao ljudsko biće u punoj meri.

Zašto islam stvara čudovišta?

Kulturološki i psihološki koktel besa, niskog stepena samopouzdanja, mentaliteta žrtve, volja da se bude slepo vođen spoljnim autoritetima, i agresivan i diskriminatorski pogled na nemuslimane, a koji im se nameće kroz bol, zastrašivanje i beskonačno ponavljanje (do stepena zatupljivanja) bezbrojnih kuranskih stihova mržnje i nasilja spram nemuslimana, je razlog zbog čega islam stvara čudovišta.

Psihološki problem unutar islama

Problem sa islamom i muslimanskom kulturom je taj što postoji toliko mnogo psiholoških faktora koji njegove sledbenike gura nasilničkom ponašanju prema nemuslimanima tako da je opšti nasilni sukob, barem iz psihološke perspektive, neizbežan. Sa tako jakim pritiskom i tako jakim osećanjima unutar tako velike grupe ljudi gde su svi napujdani protiv nas, suočićemo se sa žestokom olujom, i ne vidim mogućnost da se to predupredi. Da bi se ljudi promenili potrebno je da oni to žele, da im je to dozvoljeno, i da su u stanju da tu promenu izvedu. Samo sićušna manjima muslimana ima te srećne okolnosti.

Suviše mnogo ljudi podcenjuje moć psihološkog uslovljavanja religije i kulture. Kao što smo već videli, ne postoji ta vojska socijalnih radnika, količina socijalne pomoći, slatkorečivih političara, politički korektnih novinara, militantnih promotera demokratije koja bi mogla zaustaviti ove moćne sile. Osetljivi imigracioni i antiislamistički zakoni u našim zemljama mogu ograničiti količinu patnje ali, na osnovu svog obrazovanja i profesionalnog iskustva kao psihologa za muslimane, procenjujem da nećemo biti u stanju da odvratimo ili izbegnemo ovaj višestrani, agresivni pokret protiv naše kulture.

Verujem da mi, kao demokratsko i prosvećeno društvo možemo da se usredsredimo i organizujemo kad je u pitanju očuvanje naših vrednosti i da možemo pobediti u ovom sukobu koji već traje a koji su započeli često urođeni sledbenici šerijata. Veliko pitanje je koliko dostojanstva, građanskih prava, krvi, suza i novca ćemo u tom procesu izgubiti.

Od islamofašizma gori su samo Borisi Dežulovići

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

LINK KA ČLANKU

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?