Неочекивани путопис

45282647_305223006983109_8699518066922356736_nHeureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

45250694_320707088723011_6674836235518738432_nНа страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

45228796_254469955251560_2055815778749382656_nИгром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

45186765_1030659177144922_6359276205073498112_nДа упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

45295455_472973623194107_8793931983643213824_nСкренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

45254761_1907143349369030_5965698944099942400_nЈесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

45189864_274644696525272_1940341266554290176_nИздејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

45214332_970359176486536_2621908522949935104_nСве је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

45273692_250770202456713_7137922130519261184_nИпак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

45219399_1097738327068584_522935091744210944_nПравимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtel particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

45316860_1904769639618802_9113143900226191360_n„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

45290529_480326129142588_320886979598221312_n„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

 

Advertisements

Može biti da sam ja

La-plus-grande-source-de-stress-se-trouve-dans-votre-salon-et-vous-devriez-rapidement-vous-en-débarrasser-2Od devedeset i neke sam jako zbunjen oko tih novih humanističkih standarda empatije i pravde. Odgajan sam u duhu da su to univerzalne vrednosti koje važe za sve. Ono što nije dobro za mene, ne može biti dobro za tebe. Ono što je nepravedno za mene, ne može biti pravedno za tebe. Nešto kao, ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine. Deluje ko super prosto pravilo koga se nije teško pridržavati. Eto, tako sam vaspitan. I eto, u to i verujem.

Naučen sam još da je ok nevoleti (ajd da ne potežem težu reč) neprijatelja. Ne volim Nemce ni danas, a ni s Turcima nisam u preteranoj ljubavi. Naravno, nisam debil, znam da to nisu ti obični građani „savršeno normalni ko ti i ja“, što izvode pudle po parkovima i odlaze na koncerte. To su vlade i interesi i to nije isto što i građani koji su ih izabrali. Jer, „nismo ni mi krivi za Miloševića“, mada ja baš mislim da jesmo.

Prc. Nije to tako jednostavno. Jer Angela Merkel je možda malo nadrkana na Srbe, ali ona nije isto što i Helga i Hans Šmit, koji izvode pudlu u park, podgrevaju polugotovu picu i gledaju filharmonijski orkestar na TV petkom uveče. Tako da nije u redu radovati se ako Helgi i Hansu rikne rerna a pudla dobije neurodermatitis pa joj opadne dlaka. Jer nisu oni krivi što je Merkelova nadrkana na Srbiju. Da stvar bude gora, možda Merkelova uopšte i nije nadrkana na Srbiju možda su, prosto da prostije ne može biti, Srbi jednostavno nemogući i ne prestaju da nerviraju Merkelovu.

Eto, moj se patriotizam više tu ne snalazi uopšte. Narodski rečeno, nisam pametan.

Kako čovek uopšte više da prepozna neprijatelja? Eto, ni to mi nije jasno. A delovalo je tako jednostavno kad sam bio mali i igrali se Nemaca i partizana. Kako bi se sada klinci ispred zgrade podelili, živo me zanima? Ili u kompjuterskoj igrici, a 99-te je bila jedna koja je simulirala kopneni napad na tadasnju uniju Srbije i CG.

Više od dve decenije mi se sugeriše da su likovi i države koje my guts percipiraju kao neprijateljske (na skali od umereno do ekstremno) zapravo vrlo friendly i da me tuku za moje dobro. Tuku, izgladnjuju, maltretiraju, pa čak malko i bombarduju. Jer ne valjam.

Bio sam nekad prevodilac jedne novinske agencije i redovno su me slali na aerodrom kad god bi dolazio Havijer Solana (ili kad bi ono govno Petrič imao konferenciju). Gadio sam se samom sebi, a još više su mi se gadili novinari koji su se utrkivali da mu uđu u bulju, jer to je bio ultimativni izraz evropejstva. Tako sam imao prilike da čujem i ovakva novinarska pitanja – „da li EU već ima spreman paket mera za nas ukoliko pregovori zapnu ili propadnu (tad je bilo aktuelno natezanje s CG), ili s Petričem ukoliko ne isporučimo ovog ili onog“, drugim rečima, kakvu ćemo packu da dobijemo što nismo dobri. Cross my heart. A ja sam sve vreme gledao kad će da krene da curi nekakva sluz s tog zla od spodobe, da mu izrastaju zubi i kandže, da riče, da dohvati nekog iz gomile i odgrize mu glavu u maniru američkih horora visoke B produkcije. Jer meni je on bio to, zlo koje je naredilo bombardovanje moje zemlje i želeo sam da ga gađam kesom govana ili, makar simbolično, pakovanjem crvene boje.

Jer onako kako sam ja vaspitavan on je bio neprijatelj i zločinac i kontam da smo mi okupirani bili prinuđeni da s njim pregovaramo da se spašavamo, jedino nisam kontao što smo bili obavezni da mu se tako veselo uvlačimo u njegovu NATO bulju.

Ali, ko što rekoh, stvari nisu tako jednostavne ko što na prvi pogled može da se učini. Recimo, ajd da zamislimo da sam popustio svom hipi impulsu i gađao ga kesicom crvene boje tokom konferencije za štampu na Surčinu. U deliću sekunde oborila bi me sila božja na pod, vezala i zatvorila. Sudilo bi mi se možda i za pokušaj atentata ili u najmanju ruku za nasrtaj na ličnost od značaja, novine bi po svetu pisale o tome i svi bi videli kakvi smo mi Srbi zapravo. Divljaci najobičniji.

Tako to danas ide. Nije dovoljno izgubiti i priznati poraz. A, ne. Potrebno je da se zahvališ za bombe i dželatu poljubiš ruku i budeš ortak s njim. I da pokažeš da si konačno skontao da je sve to bilo za tvoje dobro. I da su sve te neprilike mogle biti izbegnute da, eto, nisi bio tako bandoglav.

Da se razumemo, ja ne kažem, možda ja nisam normalan a vi ste u pravu.

Pa eto, braniti se nije fer. Pa i kad CG glasa za tvog najcrnjeg dušmanina a neko reaguje emotivno pa otkaže gostovanje nekog jebenog pozorišta iz neke CG pripizdine, na Srbiju da se šilji kurac! Jer ne možemo nikad biti dovoljno široki, demokratični, liberalni i dovoljno veliki Evropljani, naravno da ne možemo, jer Srbi smo pobogu, zato šilji kurac i izdrkavaj za pozorište, jebo UNESCO. Naravno, ta je mera savršeno besmislena, ko što su gotovo sve naše mere besmislene i knee jerk reakcije, jer kod nas nema pameti a ni kičme bogami, da se udari tamo gde boli, ali eto, nema čovek više pravo ni da bude emotivan. Politički je nekorektno.

Oh, šta to pričam?!?! Pa sve zavisi ko se i za kim žali! Srbi naravno da ne. Rusi tek da ne pominjem. Hindusi, Pakistanci, Kurdi, tamo neki Kopti, Nigerijci, Jazidi, ukratko, sve što nije WASP, ili barem belo zapadnoevropsko, ili aj velikodušnije, zapadno (SAD i Kanada, nikako dalje) ne treba preterivati sa čupanjem kosa i grebanjem lica. Da se ne smaramo sa haštagovima, banerima, zastavama. Kako uopšte izgleda nigerijska zastava? Koga zabole. Na kraju krajeva nije li to manje više folklor tamo, a u Evropi je to ipak nekako fotogeničnije, pored toga što je civilizacijski neprimereno. Osmanovski bulevar, barokno pozorište i teroristi s kalašnjikovima. How Hollywood is that? Da ne pominjem kule bliznakinje. To je tek fleš. Nije fora u Mumbaiju recimo, nekako su oni ko cigani, zar ne?

Ukratko, vi ste jebena rasistička govna. Ali, ne kažem, može biti da ja nisam normalan.

U svetu su, od 11. septembra 2001-ve, muslimani, pardon, islamski ekstremisti, jer svi znamo da to nije isto, izveli preko 27.500 terorističkih napada, od kojih su mnogi imali i po nekoliko desetina ili stotina žrtava. Jel znate za neki, da nije Charlie Hebdo, Madrid i London? Tako sam i mislio.

Al ja vas kontam. Nije ni malo fotogenično plakati za, recimo, bliskoistočnim hrišćanima. Nekako je seljački, takoreći džiberski. Tek za ciganima u Indiji, svašta. Treba neko da vas vidi na fejsu. A tako ste moderni.

Kakva je jebena veza između Srbije, tj. Srba, i terorističkih napada u Francuskoj? Zaboga, terorizam je terorizam a žrtve su žrtve, baš sam jebeni šupak! Koliko mrtvih Francuza je potrebno da mi proradi empatija?

Na tanak led me navlačite. Začas ću da ispadnem četnik i fašista a vi nenadjebivi humanisti. To vam je inače i taktika, teranje u sramotu i ćutnju. Ili to ili linč.

Zabole me kurac.

Jer ja mislim da između Kosova i Bosne i Pariza postoji uzročno-posledična veza i to toliko očigledna da, ili moraš da odlučiš da je ne vidiš, ili radiš za neki NGO, ili već tako nešto sa briselskog pravilnika za kućni red, a čak i ne stanujemo u toj zgradi.

A veza je sledeća – Francuska, Kosovo i Bosna su najveći evropski izvoznici džihadista na Bliski istok. Eto, po nečemu i mi ne zaostajemo za naprednim svetom. Al to nije sve. Francuska je aktivno podržavala džihadiste na Kosovu i u Bosni. A podržava ih i sad, as we speak and as they count their dead, u Siriji recimo. Catch je u tome što su na Kosovu i Bosni džihadisti good guys a u Parizu su bad guys. Al ne kažem, može biti da ja nešto ne kontam, i može biti da ja nisam normalan. A da ste vi u pravu.

Devedesetih su ti isti što pucaju po Parizu aktivno odrubljivali srpske glave po Bosni i još s njima posle igrali fudbal. Bilo je ljudi koji su pokušavali da obaveste svet o tome. Nikog nije bolelo uvo. Da ne pominjem haštagove, banere ili zastave, daleko bilo. Jer sve su žrtve jednake, da parafraziram Orvela, al su neke ipak jednakije od drugih. Mi smo tu negde, čak i ispod Hindusa, dakle cigana.

Oh, bien sur, nisu mi ni madam Gotje ni msje Brije, krivi za Miloševića. Mi smo. Ja sam, baš ako hoćete, iako nisam nikad glasao za njega. Ali mi nije jasno ko je kriv za Olanda i Valsa? Jel madam Gotje i msje Brije ili opet ja?

Evo, opet nisam pametan. Jer i to je nekad bilo dosta jednostavnije. Sistem odgovornosti. U međuvremeno se i to iskomplikovalo. Obrni, okreni, ja sam kriv. Kriva sam što sam živa što bi rekla Ivana Žigon, možete me zajebavati koliko hoćete.

Gde mi je empatija? Vidim kako su uznemirene vaše pravedničke duše! Osećam vaš bol i uznemirenost!

Pa, tu je gde je i svaki dan. Bezmalo svaki jebeni dan ja vam saosećam sa svim žrtvama islama, ukljućujući i same muslimane. Izginuh kačeći i fotke i banere a šta sam članaka napisao to i da ne pominjem. U jednom sam čak i predvideo ovo što se sinoć u Parizu dogodilo, jer koliko je pameti potrebno za to? Evo, predviđam opet.

Za to sam dobijao pretnje, banove (jer sloboda mišljenja i intelektualno poštenje pre svega), etikete i poneku anonimnu bojažljivu pohvalu, ali na prajvat. Svet je opasno mesto i ne treba se igrati.

Tako da imam puno moralno pravo da danas odmaram. I da se sklonim da na miru naričete. Jer malo mi se gadite, iskren da budem. Ali ne kažem, možda sam ja. Eto, piću pivo i moliti se u nekom parku, da ne bude da ništa ne činim. Vidim, svi ste u fazonu da to pomaže. Jer molili su se i oni, ubice … svi do jednog su uzvukivali da je alah veliki, red je na vas da uzvratite svećama i djevom Marijom. Nebeski je okršaj to. Obračun bogova, cinici bi rekli obračun civilizacija. Tor protiv Zevsa, Alah protiv Isusa … Koji ste jebeni idioti.

Al ne kažem, može biti da ja nisam normalan.