Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Advertisements

Hrist od galije

DSCN4075Vilfranš na moru (Villefranche-sur-mer) je ribarsko seoce na samo par kilometara istočno od Nice. Džogeri u kondiciji, ili biciklisti, u ranim jutarnjim satima, pre nego što saobraćaj uhvati puni zamah, mogu da uživaju u turi do ovog priobalnog mesta kombinujući fizičku aktivnost s užitkom posmatranja zaliva obasjanog jutarnjom svetlošću i utonulog u zelenilo iz kog proviruju krovovi ušuškanih i dobro sakrivenih vila.

Selo, van sezone, kad nije preplavljeno turistima, deluje uspavano i kao idealno utočište za umetničke duše koje vole samoću ali im je potrebna i neprestana blizina mora i mnogo mediteranskog sunca. Živopisnost Vilfranša privukla je mnoge filmadžije koje su u njemu prepoznale idealnu pozornicu za svoje filmske drame, među njima Hičkoka i Madonu.

Vodiči su odlična stvar kada ste vremenski ograničeni pa morate da sastavite spisak mesta i stvari koje je neizostavno potrebno videti, ali se ništa ne može uporediti sa besciljnim i neisplaniranim tumaranjem, posebno na mestima kakva je Azurna obala. Prepuštanje osećaju i njuhu, daju dimenziju prave pustolovine. Bez lažne skromnosti mogu da izjavim da spadam u one sa talentom za neočekivana otkrića.

U Vilfranšu sam ih imao dva. I sada delim jedno od njih.

Kako je i inače slučaj sa selima po Francuskoj, i Vilfranšom dominira crkva sa zvonikom koji se vidi skoro odasvud. Fasada čistih žutih i roze površina raščlanjena pilastrima na neoklasičan način, s barokom u tragovima u dva, tri detalja u ukrasu fasade. Iznad portala natpis koji nas obaveštava – „U čast princa Hiljadu nebesa, velikodušnošću kralja Šarla Emanuela III i uz podršku i zalaganje zajednice, ova crkva podignuta je leta Gospodnjeg 1757. na mestu starije oronule“.

Unutrašnjost u maniru italijanskog provincijskog baroka, s nekoliko zanimljivih slika čija se lepota tek naslućuje u polutami crkve i ispod naslaga čađi.

A onda, neočekivano, eksponat koji bi bio ponos i najvećih svetskih muzeja, a kamoli crkve jednog ribarskog sela. Čuđenje biva veće kad saznate da je remek delo, izloženo pod staklom u uglu levo od oltarskog prostora, ostvarenje nepoznatog majstora.

hg2U pitanju je skulptura od jednog komada drveta (tradicija kaže smokvinog, stručnjaci brestovine) ležećeg Hrista koji se, po svom tvorcu, robu sa jedne od galija kuće Savoja zove „Hrist od galije“.

Neverovatno je da je tvorac ove skulpture anoniman i da o njemu ne znamo ništa. Skoro ništa. Lice Isusa me je na prvi pogled podsetilo na lice Mikelanđelovog Isusa iz grupe Pijeta. Izgleda sam bio na dobrom tragu jer listić sa objašnjenjem koji sam dobio od gospođe poslužiteljke u crkvi kaže je „mladić osuđen na težak rad verovatno bio učenik nekog majstora iz Toskane“.

Ostalo je legenda. U ono vreme, vladari kuće Savoja svoju flotu držali su u zalivu Vilfranš, a veslači na triremama mogli su biti ljudi osuđeni po raznim osnovama tadašnjih merila pravde – sitni lopovi, pobunjeni seljaci, lutalice, Cigani, dezerteri, krijumčari, sladostrasnici ili jednostavno protestanti.

Nepoznati skulptor je, navodno, bio određen da iz šume dovlači građu za brodogradilište. Jedno mu je deblo zapalo za oko – zamislio je u njemu skulpturu koja čeka da se rodi. Baš onako kako je Mikelanđelo ogromne blokove mermera video kao zatvore u kojima su zarobljene skulpture onako kako su, po neoplatonističkom filozofskom učenju renesansne Firence, duše zarobljene u telu. Odvojio je to deblo negde sa strane, nadajući se da će jednom biti u prilici da na njemu radi.

Jednog dana, dok je bio u potpaljublju, čuo je buku na palubi broda i izašao je da vidi o čemu se radi. Dva dečaka, kapetanovi sinovi, su se svađala i jedan od njih je, u žaru svađe, dohvatio brata i bacio ga u more. Dečak je počeo da se davi a rob umetnik je skočio za njim da ga spasi.

Kapetan ga je sutradan potražio da mu se lično zahvali što mu je sinu spasio život i upitao ga je šta bi, u znak zahvalnosti, mogao da učini za njega. Zatražio je, i dobio, dozvolu da radi na deblu koje je jednom prilikom odvojio za sebe. Nakon nekoliko meseci i samo uz pomoć jednog struga i čekića, nastala je ležeća figura „Hrista od galije“. Prvobitno je bila nevešto obojena, kako je i bio običaj sa drvenim skulpturama toga vremena. Žan Kokto je bio taj koji je, nekih tristotinak godina kasnije, uklonio boju sa skulpture.

DSCN8783Telo deluje kao da ga je život tek napustio, kao da grč agonije na krstu još uvek nije popustio beživotno telo. Mršave noge, još zgrčene od položaja s krsta, ispala rebra, grudne kosti i žilave ruke. Tkanina prebačena preko bokova, prelomljena i s naborima kao da nisu od nečeg tako krtog i krutog kao što je drvo. I iznad svega, lepo lice umrlog boga – duga kovrdžava kosa, fina, reklo bi se negovana brada, pravilan i profinjen profil, poluotvorene oči i isto tako poluotvorena, senzualna usta. Lice čulnošću zbunjuje. U oštroj je suprotnosti sa neatletskim i asketskim telom. Na njemu se čita zanos pre nego smrt. I ovo lice iz drveta nije mogao da iskleše neki vrlo vešt zanatlija ili čak i dobro školovan vajar. Ovo je lice delo istinskog umetnika.

Mnogo je pitanja koja su sama iskrsavala posmatrajući ga. Prvo je, naravno, kako je moguće da je jedan ovakav umetnik pred istorijom ostao potpuno anoniman? Da li je za sobom ostavio i neka druga dela? I ako jeste, gde li su? Jer, ovo je sve samo ne delo početnika. Kakva je sudbina ovog umetnika bacila u veslačke okove jedne galije? (Bezbedno je pretpostaviti da nije bio protestant. Njegov senzibilitet karakteristično je katolički.) Kakav mu je, u okolnostima u koje ga je život bacio, bio odnos prema bogu u koga je očigledno verovao? Je li ovo bilo delo iskupljenja za stvarni zločin ili delo nade u spasenje? Da li je njegova umetnost ostavila utiska na njegove tamničare?

Da li ga je oslobodila?

Isus je bio gej?

prevod: AleXandar Lambros

Ako pogledamo kanonska jevanđelja, onda dobijamo sliku čoveka tridesetih godina, neoženjenog, u kulturi u kojoj se gotovo nije znalo za neoženjenog muškarca u tim godinama. Uz to, molim vas, ne možete prenebregnuti dvanaestoricu muških prijatelja, posebno imajući na umu nedostajući deo iz Jevanđelja po Marku u kom opisuje Isusa koji se opružio preko njegovog nagog tela, i tako proveo noć sa njim, poučavajuči ga misterijama božanskog kraljevstva. Kladim se da mu je zaista i otkrio neke božanstvene misterije.

Dobio sam nekoliko mejlova od ljudi koji žele da čuju moje mišljenje o tome kako da svojim fundamentalistički nastrojenim hrišćanskim roditeljima saopšte da ne veruju u boga. Pa, očigledan odgovor je – recite im da ste gej. I, onda, pošto se povrate iz nesvesti, i završite proceduru s mirišljavim solima, možete im reći da ste se šalili, da niste gej već samo ateista, i njima će toliko laknuti da će zapevati Aleluja!

Religija ne mari baš gej ljude, nije li tako? Ali, kad razmisliš, religija ne mari mnoge stvari i ako bi krenuli da nabrajamo šta sve religija ne odobrava, još uvek bismo bili ovde u isto ovo vreme iduće nedelje. Međutim, čini se da na posebno vatrenu osudu nailaze homoseksualci.

Ako ste gej za verski um to znači da sa vama nešto nije u redu. Dok, za moj um, ako vi smatrate da je uvreda nekoga nazvati gejem, onda nešto sa vama nije u redu. To je jedna od najuobičajenijih uvredi koje dobijam, i jedna od najčudnovatijih, jer, da sam gej ne bih smatrao da je to nešto čega se treba stideti. I, iako nisam gej, ne vređa me ama baš ni malo da me nazivaju gejem. Tako da, samo izvolite.

Shvatam da je ovo za neke osetljiva tema. U Ujedinjenom Kraljevstvu smo nedavno imali slučaj katoličkih agencija za usvajanje dece koje su pretile da će se radije samoukinuti nego dati decu na usvajanje gej roditeljima. Mada, imajući u vidu odnos katoličke crkve s decom, smatram da su gej roditelji najmanja briga malim katolicima. Anglinska crkva je na ivici raskola oko ovog pitanja jer neki ljudi ne žele gej sveštenike. Potpuno razumem. Ne želim ih ni ja, ali to je zbog toga što ne želim bilo kakve sveštenike. U Americi postoji jedan poznati TV jevanđelist koji toliko mrzi gejeve da nije mogao da skine ruke s jednog od njih, čak mu je i plaćao za to da ga pipa. Naravno, držao je to u tajnosti koliko je mogao jer su hrišćanstvo i homoseksualizam čudni partneri, ako ne zamerate na izrazu. Ne biste to nazvali užasom, jesam li u pravu? Smešna parodija Hristove poruke, možda, neukusna burleska svega zašta se zalagao, svakako. Ali, užas?

Ok, u redu, ubedili ste me – u pitanju je užas. Samo sam pokušao da budem fin. Načuo sam da su hrišćani tako iracionalno opsednuti ovom temom jer su duboko u sebi užasnuti mogućnošću da je i sam Isus možda bio gej. Nema pravih dokaza, ali opet, nema pravih dokaza ni o čemu što ima veze s religijom. Tako da, ta mi pretpostavka ne zvuči nimalo neverovatno.

Budite otvorenog uma, stalno to govorim. Šta vi stalno govorite?

Iskreno, sudeći po nekim izveštajima kao što su jevanđelja po Filipu ili Tomi, Isus verovatno nije bio gej jer se oženio i imao dete. Ali, nažalost, ta jevanđelja nisu dospela u Novi zavet, tako da ih ne možemo smatrati istinitim. Ako pogledamo kanonska jevanđelja, onda dobijamo sliku čoveka tridesetih godina, neoženjenog, u kulturi u kojoj se gotovo nije znalo za neoženjenog muškarca u tim godinama. Uz to, molim vas, ne možete prenebregnuti dvanaestoricu muških prijatelja, posebno imajući na umu nedostajući deo iz Jevanđelja po Marku u kom opisuje Isusa koji se opružio preko njegovog nagog tela, i tako proveo noć sa njim, poučavajuči ga misterijama božanskog kraljevstva. Kladim se da mu je zaista i otkrio neke božanstvene misterije. I još kojekakve druge usput.

Pa, čujte, što da ne? On je bio samo čovek. Apostol Jovan stalno se navraća na to kako je on bio taj koga je Isus posebno voleo. Ne znam misli li na „grčku ljubav”, da se tako izrazim, ali šta bi bilo i da misli na nju? U tome je poenta. Ako je Isus bio gej, da li bi to poništilo njegova učenja i parabole? Da li bi propoved na gori izgubila na svom značaju da ju je propovedala kraljica nad kraljicama umesto kralj nad kraljevima?

I, kad bi neko mogao da dokaže, van svake sumnje, da je Isus zapravo bio homoseksualac, da li bi ga hrišćani onda odbacili, ili bi samo, po svom običaju, odbacili dokaz? Vaša pretpostavka vredi koliko i moja. Na osnovu onoga što sam pročitao u jevanđeljima, mislim da je Isus bio prilično zdravorazumska osoba i ne mislim da bi imao neki problem sa bilo kim zbog onoga što jeste. Mislim, ipak, da bi imao problem s ljudima koji se pretvaraju da su nešto što zapravo nisu. Tako da ako ste prikriveni homoseksualac a porodičan čovek sa svojim parohom, kao što poznajem neke da jesu, nemojte se stideti. Bog zna da imate dovoljno stvari da ih se stidite bez da na listu dodajete i izmišljene prestupe. Nije greh biti gej. Ako je išta greh onda je to biti lažov i licemer u vezi sa  tim. Zbog čega onda ne učinite uslugu i sebi i ljudima oko vas, izađete iz ormara i pokažite malo ličnog ponosa. Nekima se to neće dopasti, svakako da neće. Ali, vi znate koliko su ljudi puni predrasuda. Vi to znate bolje od ikog drugog. U svakom slučaju, možete ignorisati njihovo mišljenje jer ćete posedovati snagu koju imaju oni koji su iskreni prema sebi.

I, ko zna, to bi možda i ojačalo vašu veru, ukoliko se utešite mišlju da je vaš mesija, G-din Isus Hrist, možda takođe bio normalan, zdrav homoseksualac, baš kao i vi što ste. Svi su na dobitku.

Mir svim hrišćanima, posebno onim potajno queer.