Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Advertisements

Živela blasfemija!

„Verujem u cenzuru“ – izjavila je svojevremeno legendarna Mae West. „Zahvaljujući njoj, imam karijeru!“

Zaista, čini se da za umetnika nema bolje reklame od cenzure i zabrane. Pokazalo se toliko puta do sada. Zahvaljujući njoj čak i dela za koje su šanse skoro pa ravne nuli da ih ikada vidite i pročitate (ili, da ih primetite iako ih vidite ili pročitate) dospeju do najšire moguće publike. Svet želi da vidi šta je to što je smatrano potencijalno toliko subverzivnim da je moralo biti zabranjeno. Jer, iza zabrane se, više od straha da se nečija osećanja ne povrede (kao što se uobičajeno od strane cenzora u takvim stvarima deklariše, pri čemu se na umu ima nekakav fantomski javni moral) krije strah od subverzije, tj. istine. Umetničke, što će reći, životne.

Delo mlade Danijele Tasić, nedavno jednostavno zabranjeno da bude izloženo u gradu Novom Sadu, „srpskoj Atini“, tobož najevropskijem komadu Srbije, leta gospodnjeg 2013, u tom smislu gađa cilj. Možda previše očigledno za moj ukus i senzibilitet, ali to ovde, nije tema. Niti su eventualni umetnički dometi u ovom slučaju od bilo kakve važnosti za raspravu. Nešto drugo je bitno.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj, tim povodom je na svom FB profilu stavio sledeći komentar, pozivajući na razmenu mišljenja. Prenosim ga u celosti:

Sporna-slika-Isus-sa-parama„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога. Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана. На то имам коментар. Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру. ПС Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.“

Odakle krenuti?

Najpre, čitava ova bogomoljačka dušebrižnička šarada odiše moralnom panikom, koja se dalje stihijski širila u komentarima, koja je tim dirljivija što dolazi od strane onih kojima popovi jebu decu.

Fajgelj je tražio mišljenje od svih autoriteta do kojih je stigao – autora, profesora, vernika i običnih građana. U redu autori i profesori (mada se to, valjda, radi pre postavke izložbe) ali kakve su kompetencije vernika u ocenjivanju umetničkih dela? I zašto je kategorija vernika posebna kategorija u odnosu na kategoriju „običnih građana“? Dalje, pominje se pravo na zaštitu verskih osećanja? Po strani sad to ko je Fajgelja ovlastio time da se bavi, i po strani to da zakon o blasfemiji u Srbiji ne postoji. Vernička osećanja su već zaštićena sekularnim (u nekim dronjavim ostacima) uređenjem republike Srbije. Sekularizam podrazumeva slobodu veroispovesti ali i slobodu OD vere. Dakle, vernici su imali pravo da ne odu na izložbu. Ako je nešto ostalo nezaštićeno onda je to ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja i Fajgelj bi, pošto je prekršio Ustav, morao da bude podhitno smenjen. Vernici mogu da odlučuju o kvalitetu freska i ikona po svojim bogomoljama i da tim povodom daju mišljenje koje za nekoga može biti obavezujuće. I nigde više. Bogomoljačka uvređenost apsolutno nikoga ne treba i ne mora da obavezuje. I, sasvim uzgred, zašto bogomoljačka uvređenost ima prioritet nad recimo mojom ateističkom uvređenošću? Mene vređa skoro apsolutno sve u hrišćanstvu. Vređa me pretpostavka da sam kompletni kreten (sama reč, inače, najverovatnije potiče od francuske za “hrišćanina”) pa da verujem da je Isusa rodila devica koga je začela svetim duhom, pa ostala devica, pa on umro, pa nije umro, već odleteo itd. Vređaju me antisemitizam koji već dva milenijuma generiše hrišćanstvo, rasizam, mizoginija, homofobija, anti intelektualizam, vređa me njihova sumanuta ideja da imaju bilo kakav oblik jurisdikcije nad bilo kojim oblikom mog bivstvovanja … i, šta sad?

Ova zabrana izlaganja odlično ilustruje vrtoglave ponore hrišćanske licemernosti. Čemu uvređenost, blasfemičari će ionako u pakao, zar ne? Zar večne paklene muke nisu dovoljna kompenzacija za njihovu duševnu bol? Zar je bogu potrebna njihova zaštita? Ja sam mislio da je omnipotentan. Tako bar sami vernici pričaju.

Fajgelj se poziva na zaštitu osećanja onih čijim se poreskim novcem finansira rad Kulturnog centra. Za ovoliki bezobrazluk zaista je neophodno da budete hrišćanin. Jer SPC je organizacija koja ne plaća nikakav porez, nema nikakvu finansijsku odgovornost, a kad smo već kod toga ni bilo kakvu drugu, prema bilo kome, a sveprisutna je u javnom i političkom životu. Evo rešenja, vernici nek plaćaju porez crkvi, crkva državi, pa nek onda lepo odlučuju o živopisu za svoje novce po svojim bogomoljama. Čak ni tada ne bi imali nikakvu nadležnost za sekularne insituticije sistema kakva je, pretpostavljam, i Kulturni centar Novog Sada.

Potom sledi jadikovka nad moralnom truleži društva koje je, verovatno nisam jedini koji to primećujem, sve truleženije što je teokratskije. Zatim daje savete koji se tiču prirode umetnosti i stvaralaštva, pozivajući se na njene klasične ideale, koji nehotice otkrivaju nameru i volju za disciplinovanjem i modelima poželjnosti. Nacisti su u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka proganjali umetnike ekspresioniste i palili njihove slike (koje su danas vredni eksponati svih većih muzeja u svetu). Te slike su vređala osećanja bogobojažljivih, porodičnih, nedekadentnih, nacionalno osvešćenih Nemaca. Ovo bi pametnom trebalo da bude dovoljno.

Fajgelj „iz ubeđenja“ nije hteo da promoviše „incidentnost“. A upravo je to učinio. Promovisao je incidentnost a usput i svoje ubeđenje, i to vrlo ubedljivo. Jer, incident nije blasfemično delo, incident je zabrana.

Direktor Kulturnog centra u jednom od svojih medijskih komentara kaže da „nije želeo da, kako je to kod nas prečesto slučaj, situacija bude ili-ili“. Otuda i naziv „Treća Srbija“ (kao alternative „prvoj“ i „drugoj“) njegove političke organizacije, kojoj sam, mahinalno upravo ja kumovao (blog Treća Srbija). Ali situacija je upravo takva: ili-ili. Ili je Srbija sekularna demokratija, ili je pravoslavna talibanija.

Na kraju, kao nekakav argument neizmerne težine navodi odgovor umetnice da ne bi predstavila Muhameda u nekom sličnom blasfemičnom kontekstu. Zbog čega ne bi, mene uopšte ne zanima.

Ali ovo odlično poentira na čitavu priču. Naime, postoji razlog što su muslimanska društva bedna, jadna, zaostala, intelektualno, naučno, stvaralački pustošna. A to je zabrana blasfemije pod pretnjom smrtne kazne.

Ismevanje religije je  verovatno najveća tekovina zapadne civilizacije. Počeci ljudske emancipacije su sposobnost da se smeje vlastima.

Završavam redovima, po mom mišljenju, jednim od najlepših, koji se tiču blasfemije i cenzure –

n8Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. (Patrik Kondel)

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.

Pulp Fiction

„Svi zakoni doneseni u svrhu da se čovek primora da poštuje Boga rođeni su iz istog duha koji je potpaljivao vatru Inkvizicije. Sve zakone koji definišu i kažnjavaju blasfemiju i kriminalizuju iskreno izražavanje mišljenja o Bibliji ili ismevanje neznanja drevnih Jevreja, uživanje na Sabat ili izražavanje mišljenja o Jehovi, doneli su bezobzirni licemeri i njih bi pošteni ljudi morali odmah da odbace. Beskonačni Bog bi morao biti u stanju da se zaštiti i bez pomoći državnog zakonodavstva. Svakako mu nisu potrebni zakoni koji bi sprečavali da bude ismejavan. Niko ne razmišlja o zabrani ismevanja Šekspira pod pretnjom kazne ili zatvora. Bog bi mogao napisati knjigu koja kod njegove dece ne bi izazivala podsmeh. Mislim da je bezbedno reći da bi pravi Bog bio u stanju stvoriti delo koje bi izazvalo divljenje čovečanstva. Svakako da političari imaju pametnija posla od donošenja zakona o zaštiti književne reputacije biblijskog Boga.“ (Robert Ingersol)

Image

Srbija legalizuje istopolne brakove

lambr1Zapravo ih legalizuje, naslov nije zezanje. Samo još niste obavešteni. Francuska je juče postala 14-ta zemlja u svetu koja je u svim pravnim aspektima izjednačila brak između hetero i homo parova, uključujući i pravo na usvajanje dece i pomoć države pri veštačkoj oplodnji lezbo parovima. Katolici su jutros očekivali sumpornu oluju nad Francuskom i cunami duž mediteranske i atlantske obale, al’ osvanuo je divan i sunčan dan, koji će nekoliko miliona turista iskoristiti da ostavi nekoliko desetina miliona evra kojekuda po ovoj divnoj zemlji krcatoj znamenitostima.

Srbija bi mogla biti 15-ta država u svetu koja će to učiniti. Ili 215-ta. Učiniće to svejedno. Kad tad. Napredak niko nikad i nigde zaustavio nije. Ometao, kočio, zaustavljao, to da. Ali zaustavio, to ne. Slobodu ne možeš da sprečiš. Prevelika je to sila.

Tako da, u budućnosti bi se, pred istorijom i potomcima, mogli ponositi kao što danas volimo da se ponosimo Sretenjskim ustavom koji je bio ispred svog vremena i previše za ondašnje velike sile, Austriju, Tursku i Rusiju, ili možemo da čekamo da nas teraju i pritiskaju da to uradimo, da nam iznude, da nas mrcvare bespotrebnim objašnjenjima i ucenama, koje će da živciraju čitavu naciju i hrane klerofašizam koji se oteo svakoj kontroli. Jer, ne radi se o njima. Radi se o nama. Ne poričem interese svetskih sila i zle naume za njihovo ostvarivanje, ali u toliko mnogo stvari, u previše mnogo stvari, škodimo sebi samima.

Srpski gejevi nisu vatikanski instrument ni zapadnjački petokolonaši. To su vaša deca, sinovi i kćeri, ujaci i stričevi, komšije, kolege i prijatelji. Srbija, tako pustošna kao što jeste, mogla bi da ojača sa, pa ’ajd odokativno, minimum 250.000 mladih života koji bi osetili potrebu da na ljubav otadžbine uzvrate ljubavlju. Jer, izvinite što ću biti direktan, to nekrofilno, šatro nekakvo svetosavsko rodoljublje koje nudite, čist je mazohizam. Niko neće da brani i štiti mašineriju koja ga presuje po glavi. Ok, skoro niko.

Zašto im ne biste želeli srećan i lakši život?

Pitanje je retoričko, ne potežite Bibliju, znam vam odgovore. Isti repertoar su bogomoljci poput vas imali i pre samo nekoliko decenija kada je rasno mešoviti brak bio nelegalan. Bili su mnogo glasni i mnogo agresivni ti bogomoljci koji su mahali biblijom i tradicionalnim vrednostima. Tradicija je tada bila da crnci sede pozadi u autobusu. Crkva je uvek, pa i sada, na pogrešnoj, gubitničkoj strani.

Uvek.

Jasno mi je da su mnoge stvari, zbog ovih ili onih realnih okolnosti, teške za ostvariti. Ali, legalizacija istopolnih brakova je nešto što zahteva „samo“ malo hrabrosti i puno pameti. Je l’ ja to upravo rekoh malo hrabrosti i mnogo pameti?

Je l’ zvuči to još nekom ko domaća naučna fantastika? I je l’ ima još neko da je sanjar?

Pamet se razbežala il’ je anestezirana, a bogme i muda su kastrirana. Suprotno onome što volite o sebi da mislite, Srbija je jedna bezmudaška zemlja. Najviši zvaničnici „najmoralnije“ institucije u zemlji kupuju ćutanje za stotinak evra. Odprilike, to je tržišna cena vaše kuraži – sto evra.

Nisu Obilićevi potomci bezmozgaši po kladionicama sa brojanicama oko vrata. Spremni da išutiraju u vugla sve na šta padne sumnja nebogougodnosti. Pravi Obilićevi potomci su mladići ili devojke koji roditeljima, prijateljima i svetu obelodane da su zaljubljeni u drugara tj drugaricu. A vi mislili vežbaju matematiku za prijemni. To su muda. To je integritet. A u Srba integriteta ni za lek.

A bilo bi lekovito. Razmislite. U toj moralnoj truleži u kojoj se raspadate i u kojoj popovi jebu, inače strejt, a bogami i maloletne dečake, po ceni dopune za mobilni, a posle nataknu mitru da vam zbore o poštenju i propasti srpstva. Priznati nečije pravo na ljubav, sreću, slobodu najprostije rečeno, koji bi to melem na ranu bio nama tako izubijanima.

A koji bi PR to za celu zemlju bio, to da ne pominjem. Lider u regionu, al’ sad bez zezanja. A i da braća Rusi sada malo gledaju u nas. World wide news – Srbija je postala 15-ta (ok, ’ajd nek bude i 25-ta) zemlja na svetu koja je pravno izjednačila hetero i homo bračne zajednice.

To da ima pameti.

lambr2Mišljenja sam da moja nova domovina, Francuska, zemlja enciklopedista i prosvetitelja i krilatice liberté, égalité, fraternité, sramno kasni u punom pravnom izjednačavanju ispopolnih sa hetero brakovima. Zakon je izglasan juče (sa 331 poslaničkim glasom ZA i 225 poslaničkih glasova PROTIV). Dosta pre nje to je učinila katolička Španija. Kao olakšavajuću okolnost mogu da joj uračunam da su „građanska partnerstva“ ili, kako to ovde zovu, pacte civil de solidarité, moguća još od 1999-te. Ali, ovo prolazno vreme (14-ta zemlja na svetu) je prilično loše, i Francuska je pred istorijom, u tom smislu, obraz spasila u poslednjem trenutku.

Pratio sam debatu, pa da prenesem poneki lični utisak. Kako je sve to meni izgledalo.

Prvo, budale su iste svuda, u Francuskoj kao i u Srbiji. Govorim, o bogomoljcima, naravno, pardon my French. Iste gomile gluposti i budalaština, kojih ćete se vi tamo naslušati još dosta, sve dok pametnima (ako još ko pretekne) ne dopizdi. Doduše, finije je sve to zapakovano – otvorena homofobija je stvarno stvar prošlosti, izuzme li se muslimanska imigracija, al’ to računam da podrazumevate i sami. Ali, da, bilo je mnogo trućanja o tradicionalnim vrednostima, hrišćanskim, francuskim i civilizacijskim.

Trućanje je francuski nacionalni sport. U stanju su beskonačno da razglabaju na iste teme, ali zaista beskonačno. Objasnili su mi da je beskonačno čavrljanje po nebrojenim TV emisijama i talk show programima, temeljna vrednost demokratije. Ok, ’ajd nek bude. Ali, istraživanja javnog mnjenja su pokazivala (avgust 2012) da 65% stanovnika podržava istopolne brakove a 53% i pravo na usvajanje dece.

Iako je zakon laički i ni na koji način nit se crkve tiče nit je obavezuje, katolička udruženja bila su najglasniji i najagresivniji protivnici, združeni, gle iznenađenja, s desničarima i manje ili više maskiranim fašistima. Bilo je trenutaka kada se činilo da će čitava stvar propasti.

Ali, tu na scenu stupa lekcija o građanskoj akciji. Od borbe se ne odustaje. Mitinzi, razgovori, agitovanja, gostovanja, pisanja, objašnjavanja, svađanja, akcije i protiv akcije.

Dve su mi pojave posebno privukle pažnju. Trula desničarska priča o „lošem trenutku“. Naime, Francuska vam je u neviđenoj ekonomskoj krizi, bar tako kažu na TV. Nezaposlenost je rekordna a rekordno slaba je i kupovna moć. Ja nešto ne uspevam da se, niti zabrinem, niti zainteresujem za tu priču. Kad dolazite iz Srbije parametri krize su vam nešto drugačiji. Desničari su levičarsku vladu neprestano optuživali da pričom o Zakonu o braku za sve (Marriage pour tous) vlada beži od pravih problema. A upravo su je oni odugovlačili u nedogled. U paketu s tim ide i floskula o prioritetima. Ako ste gay, žao nam je, možda za 100, 200 godina, sad nije trenutak. Prvo beli hrišćani. Pa hrišćani. Desničarski lestvičnik.

Francuska je zemlja gde gejevi mogu da se drže za ruke, ljube, vrckaju dok hodaju, nose ženskaste torbe, roze patike, izlaze u specijalizovane diskoteke i seks klubove. I gde se manje više zna ko je gej među glumcima, sportistima, pevačima, piscima, čak i političarima (gradonačelnik Pariza, recimo). Debata je, ipak, na svom vrhuncu, dovela do nekoliko incidenata i napada iz mržnje. Sloboda košta.

Tabor podržavalaca zakona bio je šarenolik i daleko brojniji. Naravno, pojedinci su se u raspravi  isticali i bili posebno upečatljivi, ali su javne ličnosti uglavnom bile za. Ne sećam se imena nekog filozofa koji je u jednom TV gostovanju (pitanje ZA ili PROTIV, bilo je nezaobilazno i u emisijama koje se nisu bavile tom temom) na pitanje odgovorio – „Ja sam apsolutno za! Zbog čega bi samo strejt ljudi patili od užasa braka?!“

Jedna senatorka je na urlikanje svoje sagovornice u emisiji kako medicinska asistencija (lezbejskim parovima pri oplodnji) „nije prirodna“, odgovorila – „Madam, nije ni vakcina. Vaš bog je predvideo da umiremo od boginja.“

Duhoviti momenti koji su mi ostali u sećanju.

Nezaboravna će ostati i izvesna Frigide Barjot. Da vam lakše dočaram, francuska Aleksandra Janković. Ista grozna frizura i šminka, očajan trešerski stajling (ko mi ne veruje nek pogleda sliku) i iste biblijske nebuloze. A da, i gej prijatelj (u njenom slučaju smo ga i videli na TV) koji ne želi taj zakon. Ko da nekog zabole i ko da ga zakon obavezuje da se ženi ako neće.

Lično mislim da je brak konzervativna i prevaziđena insititucija. Ali neka pravo postoji, ne mora uopšte da bude upražnjavano. Jednakost je bitna.

Velika je pobeda odneta, ali bitka još traje. Spisak je sada već solidan … Argentina, Belgija, Kanada, Danska, Island, Holandija, Norveška, Portugalija, Španija, Južnoafrička Republika, Švedska, Urugvaj, Francuska, Novi Zeland, nekoliko saveznih američkih država, pojedini distrikti Meksika i Brazila …

Srbija? Slobodarska …

Pravo na seks

251590_416917275033784_464252965_nVerujem da ste se naslušali svakakvih fantastičnih priča o gejevima. Za jednu mogu da vam potvrdim da je tačna. Gejevi su, naime, promiskuitetni. Da, jebu se ko štuke. Mislim, kad kažem promiskuitetni, ne mislim samo na onu jednostavnu definiciju promiskuitetne osobe kao one koja ima više seksa od vas, već na bahanalisanje rimskog formata. Na toliko seksa da daje za pravo bogomoljačkom strahu od urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Vremenom sam skontao da u religijsko-strejtaškoj homofobiji ima mnogo i proste ljudske ljubomore – gejevima je seks predostupan i oni bezobrazno mnogo i često uživaju u njemu. E pa, ne možeš! Imaš da jebeš jednom nedeljno u najboljem slučaju, ko sav normalan strejtaški svet. I to jednog te istog! Ko sav normalan strejtaški svet.

Zbog čega se priča o LGBT pravima mnogo vrti oko kuknjave za pravom na ljubav. To mi malo ide na nerve. Naravno, i pravo na ljubav. Ljubav ne bi smela biti stvar bilo čije dozvole ili odluke  (govorimo, podrazumevam, o odraslim, voljnim osobama). Ali ne samo ljubav. I seks. Ni to ne bi trebalo da je stvar bilo čije dozvole. Ne? Mislim, to što ljudi u krevetu rade može vam biti gadno ili ne, ali koga zabole? Rešenje je jednostavno. Ako ti se ne sviđa nemoj da radiš.

Ljubav se kod gejeva ne dešava ništa češće ili ređe nego kod strejtaša. Nemam rezultate nikakvih istraživanja da vam ovo podkrepim, ja to onako više zdravorazumski, na osnovu iskustva iz života. Mimo toga, sve se vrti oko kita i njihovih dimenzija, guza, mišića, dlaka. I nogu. Na ceni su fudbalerske.

Baš kao što se i kod strejtaša sve vrti oko dupenceta, sifona, pičića i bataka. I usta. Tebra, koja usta, stvorena da puše.

E sad, to što su religija i strejtaši stvorili sistem u kom je riba koja daje rva-ku, je drugi problem. Sami ste ga stvarali, sami ga i žvaćite. Ali to što vi retko umačete je vaš problem i ne znači da i ostali zbog toga treba da se suzdržavaju.

tumblr_llf1dpMDeM1qk56q5o1_500Tako da, ajd batalite to prenemaganje – „znaš, svi mi imamo pravo na ljubav“. Pa naravno da imamo. Meni je prilično bedasto kad to nekome moraš da objašnjavaš. Zapanji me stepen mentalne bede osobe kojoj to mora da se razjasni. Svako ima pravo na ljubav ali i pravo da preferira kitu u odnosu na cupi. I obrnuto.

Ljubav dođe il ne dođe. Al ne polazi od duše, to sigurno. Već od hemije i feromona.

Platon se mnogo proseravao sa svojim višim (duhovnim) i nižim (telesnim, čulnim) delovima bića. Nije ni čudo što je hrišćanima od celokupne antike jedino on bio prihvatljiv. Hrišćanstvo stvar zapečaćuje time što ljudsko telo proglašava „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19)

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

Rezultat?

377742_337930489624659_1852498197_nZli, neuki, impotentni i nevini starci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka.

A za sistem kontrole, to je već problem. Zar ne?

Kad ste već kod toga šta je prirodno il ne … čednost je najneprirodnija od svih perverzija, kako je to Oldus Haksli lepo, još onomad, primetio.

Kako je biti ja ?

tumblr_lvwldqhdTP1r78bvto1_500U jednoj debati čija je tema bila „Religija, politika i kraj sveta“ Sam Haris, jedan od vodećih sekularističkih, racionalističkih i ateističkih aktivista današnjice (mada se taj aktivizam, neki bi rekli militantni čak, sastoji od pisanja knjiga i držanja predavanja) je, nakon razgovora gluvih s mnogoštovanim kolegom teistom, slikovito izrazio kako se oseća u takvim i sličnim debatama:

„Zamislimo da smo ovaj razgovor vodili pre 500 godina. Život je bio težak, ljudi očajni, žetve slabe, boleštine su se širile, ljudi su patili od trenutačnih i katastrofalnih udara sudbine i za sve to je postojao razlog, čak razlog koji su oni dobro razumeli  – veštičarenje. I srećom, crkva je imala energične ljude koji su znali kako da se nose s ovim problemom. I tako je svake godine na stotine, ili čak na hiljade žena, živo spaljeno zbog toga što su bacale zle čini na svoje susede. Zamislite kako li je bilo biti među pet, najviše deset odsto ljudi koji su razumeli da je samo verovanje u magiju, veštičarenje, belo ili crno, opasna fantazija. Da bele veštice koje pomažu ljudima s travkama i kao babice nisu na čvršćem tlu od crnih s urokljivim okom. Ceo sistem verovanja je bio pogrešan. Sad zamislite kritike koje ste mogli dobiti – ’ne, ne, ti imaš problem s fundamentalističkim veštičarenjem. Veštičarenje je mnogo više od toga, ne postoji sukob nauke i veštičarenja jer nauka se bavi fizičkim zakonima a veštičarenje se bavi činima i večnom vezom među stvarima’.“

E, pa tako nekako.

Gledam ovih dana euforiju oko novog pape. Dva cela dana kamere na skoro svim kanalima bile su uperene u dimnjak na Sikstinskoj kapeli. Toliki je očaj čovečanstva. Saznao sam sve – kako se dimnjak montira i demontira, kako se pravi crni a kako beli dim, neki monsinjor nam je, pun bogougodnog ushićenja, opisao atmosferu koja je vladala kad je konklava zaključana, sveti duh koji je ispunio kapelu, ozbiljnost kardinala pod Mikelanđelovim Strašnim sudom s kojom su pristupili izboru novog Hristovog namesnika na Zemlji.

Hristov namesnik na Zemlji. Princ crkve. Hristov vikar. Naslednik sv. Petra. Vrhunski pontif. Sluga božijih slugu …. Predsednik Severne Koreje ima isto tako neke titule – Superiorni, Briljantni, Jedinstveni, Otac nacije, Zrak Sunca koji vodi, Voljeni otac, Sunce naroda, Nebeski čovek, Nosilac nezamislivog rublja, Spasilac … ali na TV kažu da su Severnokoreanci indoktrinisani, pa mu ovo dođe čisto ludilo.

Onda se pojavio dim. Beli, naravno. Mada bi ružičasti bio prikladniji. Ne samo što će glavna tačka pontifikata novog pape biti borba protiv gej prava, već i zbog toga što je Vatikan pun pedera. Kladim se da je za vreme konklave poneki kardinal pogledavao u pravcu Mikelanđelovog Strašnog suda u donejm levom uglu, gde đavo fistuje sodomitu. Masa na trgu je počela da kliče i plače od radosti. Čak je i neka ptica sletela na dimnjak! Znamenje! Televizije su prenele i to. Nadam se da se makar posrala u njega.

I onda, novi papa na balkonu sv. Petra. Deus ex machina. Tako je makar delovalo na TV. Masa beše u transu. Izgledalo je kao da su problemi sveta odnešeni rukom. Onom kojom je novi papa mahao masi u ekstazi.

S kanala na kanal specijalne emisije sa specijalnim gostima. Sve neke sede, proćelave učene glave, bogougodnih izraza lica, sa mnogoštovanim titulama i diplomama – stručnjaci za religijska pitanja. Stručnjaci za islam/arapski svet/međunarodni terorizam, koji nam iz dana u dan neumorno drže predavanja o religiji mira nakon bloka vesti o najnovijim žrtvama iste, ovih dana imaju slobodno. Neplanirani odmor.

Bogte, koji entuzijazam! Kažu novi papa je revolucionar, oličenje skromnosti i … „blizak siromašnima“.

Skroman je jer ne živi u kardinalskoj palati već u običnom stanu, ponekad kuva i ne koristi službena kola. Ah, da, nije nazuo ni crvene, Doroti cipelice. Sve to zbog skromnosti. Oh, wow!

Revolucionar je … ne znam zbog čega, ne kažu, ali insistiraju da jeste.

Pa da vam kažem kako ja zamišljam revolucionarnog papu. Kao ženu (rodna jednakost), crnu (rasna jednakost), uz to i lezbejku (seksualna jednakost) … meni je to revolucionarno, vi kako hoćete.

Ali, ipak, od svega mi se „bliskost sa siromašnima“ najviše dojmi. Ja odma’ zamislio papu kako pretače zlatne putire i grebe pozlatu s korinstkih vatikanskih kapitela. Da nahrani gladne. You may say I am a dreamer … Ali, pre će biti da je neka metafora u pitanju. Kontam da se radi o duhovnoj bliskosti. Verovatno saoseća s patnjama siromašnih i moli se za njih. To će da im pomogne. To, u paketu s  borbom protiv kondoma.

I dok bliskost sa siromašnima ostaje duhovna, bliskost s moćnicima je i dalje opipljiva. Novi papa je, naime, kao i prethodni, malčice „kontroverzan“. Ima li ova reč, uopšte, još uvek nekakvo značenje? Kažu da je nešto bio umešan u argetinsku diktaturu. E, pa, to bi baš bilo iznenađenje. Mada, ne veće od članstva prethodnog pape u Hitlerovoj mladeži.

Novi papa je jezuita. Prvi papa jezuita u istoriji. Za one koji ne znaju, to su oni koji su obrnuli tok kontrareformacije tamo negde krajem 16. veka. Pa vi vidite. Osnivač reda, Ignacio Lojola, u 13. pravilu „Pravilnika za razmišljanje sa crkvom“ napisao je ovo – „ako Crkva nešto što našim očima deluje kao belo, proglasi za crno, mi takođe treba da potvrdimo da je ta stvar crna“.

Novi skromni papa revolucionar, imao je i ove revolucionarne izjave:

„Žene su prirodno neprikladne za političke poslove. Uređenje prirode i činjenice nas uče da je muškarac političko biće par ekselans, a sveto pismo nam pokazuje da je žena podrška muškarcu koji razmišlja i stvara, ali ništa više od toga.“

i

„Ne budimo naivni. Ovde se ne radi o nekoj običnoj političkoj borbi. Reč je o uništiteljskim namerama protiv božjeg plana. Ne radi se samo o običnom predlogu zakona (zakon koji dopušta skalapanje istopolnih brakova u Argentini) već o spletki Oca Laži koji traži načina da zbuni i prevari božju decu“

Suze, razdraganost, nada … zamišljam se na trgu svetog Petra s papom na balkonu u sred onog stada ovaca. Ne, nisam bezobrazan. Tako se kaže. Metaforički. Oni su ovce a papa je pastir. Zamišljam i spopada me osećaj blizak paranoji.

Osećam se kao Neo.

This is your last chance. After this, there is no turning back. You take the blue pill – the story ends, you wake up in your bed and believe whatever you want to believe. You take the red pill – you stay in Wonderland, and I show you how deep the rabbit hole goes.

Too late. Izabrao sam crvenu.

And, let me tell you. It goes very, very deep.

TV stručnjaci se pitaju kako će novi papa da se nosi „sa izazovima budućnosti s kojima se katolička crkva suočava“. Ja se ne bih brinuo. Glupost je neuništiva.

https://www.youtube.com/watch?v=zQ1_IbFFbzA

Habemus papam!

Časopis Esquire je 2007. Za pobednika u kategoriji Accessorizer of the Year izabrao odlazećeg papu Benedikta XVI. Pobedio je čak i Džastina Timberlejka, a to je, mora se priznati, dostignuće. Papa tako ovu laskavu titulu može dodati svom podugačkom spisku fensi titula, među kojima je i Hristov vikar, Vrhunski pontif, Sluga božijih slugu …

habemuspapumPoznavaoci prilika kažu da Benediktov pontifikat ostaje obeležen borbom protiv „moralnog relativizma“. Ne, nije zez. Borac protiv moralnog relativizma, bivši Hitlerov omladinac, za užase nacizma je, zadržite dah, optužio agresivni ateizam. I pored toga što Mein Kampf prosto pršti od Hitlerovog oduševljenja katoličanstvom i metodama katoličke crkve. I’ll give you a hint –

Kako ćemo ljude ispuniti slepom verom u ispravnost doktrine? I ovde možemo učiti na primeru katoličke crkve. U sukobu s naukom i istraživanjem nije voljna da žrtvuje ni slovca svoje doktrine. Samo takve dogme daju karakter vere.“ (Mein Kampf)

Borac protiv moralnog relativizma čitavu karijeru izgradio je na skrivanju serijskih silovatelja dece iz redova svoje organizacije, premeštajući ih iz parohije u parohiju gde su imali pristup novim žrtvama. Zasiti se čovek brzo. I razmazi. Posebno kad su stvari lako dostupne, kao što su to uplašeni dečačići iz crkvenih horova. Njegov lični saradnik „u borbi“ protiv pedofilije, Rikardo Sepia, uhvaćen je kako preko dilera droge „nabavlja“ dečake za seks. Presreten je telefonski razgovor u kome odbija ponudu da mu se podvedu šesnaestogodišnjaci, jer su prematori.

Upitan da prokomentariše serijsku pedofiliju u svojoj crkvi, borac protiv moralnog relativizma, izjavljuje u nenadjebivoj jezuitskoj tradiciji:

Crkva prolazi trenutak pokajanja, poniznosti i obnovljene iskrenosti“.

Ne znam koja me se od ove tri reči – pokajanje, poniznost ili obnovljena iskrenost – više dojmila.

U herkulovskom rvanju s moralnim relativizmom papa je mnogo zborio i o homoseksualcima. Naime, civilizaciji preti urušavanje zbog pedera. Dođe čoveku da se zapita, kad se sv. Petar urušio nije, što bi civilizacija? S obzirom na veličinu Vatikana, bezbedno je konstatovati da je to pederima najgušće naseljena teritorija na celom svetu. Saudijska Arabija bi mogla da konkuriše, da nije tako ogromna. 

Italijanska Republica piše da iza papine ostavke stoji ucena nekakvog gej vatikanskog lobija, o čemu se navodno govori u nekom tajanstvenom izveštaju na više od 300 strana, koji su sastavila trojica kardinala, a u kome se pominju „izvesne veze sa spoljnim svetom“ jednog broja visokih katoličkih sveštenika, koji su zbog njih bili ucenjeni. I sve tako nešto. Lično sam fan ove katoličke mistike i teorija zavere. „Izvesne veze“, dakle opasne, i slično. Papa je, kažu insajderski izvori, tim povodom prokomentarisao da su „u mrežu crkve uhvaćene i neke loše ribe“. Fan sam i ovih metafora.

Katoličanstvo je tako jebeni seksi. Mislim da ne postoji pornić više napaljiviji od raspeća na zidu iznad kreveta. Tanatos i Eros.

Zanosi i vizije, sv. Tereza, Rita i Katarina, Sebastijan proboden strelama, sacre coeur i ekstatični pogledi upereni u nebo. Oh my God, I am heartly sorry ….

Vajld, kralj dekadencije (I find it harder and harder every day to live up to my blue china) bio je opčinjen mračnim erotizmom katoličanstva, toliko da je godinama razmišljao o pokrštavanju. Otac je pretio da ga liši nasledstva. Na dan kad je trebalo i zvanično da se pokrsti, izvesnom ocu Baudenu poslao je buket oltarskih ljiljana, pošto se nije pojavio.

Pošto nasledstva nema, kod mene bi to išlo lakše. Seljačko-domaćinski erotizam Bogojavljanja mi nije dovoljno privlačan. A porodična zaštitnica Petka ni izdaleka ikonografski zanosna ko sv. Rita. Dekadentan sam. Da nisam toliko lajao, mogao sam ladno da doguram bar do kardinala. A možda i pape, što da ne? Ne bih bio ni prvi Srbin papa, a siguran sam ni prvi ateista na prestolu sv. Petra. Moja sklonost perverzijama već bi bila potpuno u duhu tradicije. A vežbao sam i pogled pun zanosa i puštao bradu da ličim na Isusa. 

Madonna, koja me je i uvela u tajne katoličke ikonografije nekoliko godina ranije pre nego što ću se s njom i zvanično na studijama sresti, govorila je da sveštenici moraju biti lepi. Ja se slažem. Zaista, zašto biraju ove pacolike zle starce kao što je Racinger (čak mu je i ime nekako pacovsko – Ratzinger) ili onog pre njega, s gerantološkog odeljenja obolelih od parkinsona? Gde su oni lepotani s Calendario Romano?! Zašto se oni drže iza kulisa?

Kao što je ona, paradokslalno, učinila više za katoličku crkvu od Julija II naovamo, sigurno bi i neki seksi papa neizmerno doprineo toliko željenoj obnovi vere kod ravnodušne pastve.

Više od svih špekulacija vezanih za izbor novog pape mene zanima hoće li novi papa nositi crvene cipelice. Obožavam papske Doroti cipelice. Uparene sa belom čipkanom haljom besedi o opasnostima homoseksualnosti daju jedno posebno, uzvišeno dostojanstvo. I ubedljivost.

Uzgred, cipelice nisu Pradine. Pravi ih izvesni obućar Adriano Stefaneli. Crvena simboliše krv Hristovih mučenika i vatru koja se pominje u Delima apostolskim. Crvena je bila boja rimske aristokratije, baš kao što je carska žuta bila rezervisana samo za kineske careve a purpurna za vizantijske.

U okviru svog programa vraćanja tradicijama i korenima crkve, Benedikt XVI ih uvodi ponovo u modu (prethodnik ih nije nosio). Doroti cipelice na simboličan način otkrivaju suštinu papine hard line agende.

Ne tako davno prilikom papske audijencije bili ste u obavezi da poljubite papinu cipelu. Preko nje je stajao fino izvezeni krst, valjda da označi mesto celivanja. Crvena je osetljiva, mogla bi se uprljati. Tek je Pavle VI (1963-78) ukinuo ovaj običaj. Sad se prilikom audijencije celiva prsten – ribarski prsten s likom sv. Petra koji zabacuje ribarsku mrežu (simbolično, crkva koja lovi duše) i koji se čekićem razbija kad papa umre. A kad papa umre, procedura je sledeća – lekar konstatuje smrt a onda kardinal kamerlengo (rizničar Apostolske komore) uzima posebni srebrni čekić kojim tri puta čukne papino čelo dozivajući ga po pravom imenu na njegovom maternjem jeziku.

Ja bih, kao papa, otišao još dalje u tradicionalizmu. Ja bih otišao do renesansnog Rima. Vajld, kad su ga jednom prilikom pitali u kojoj bi istorijskoj epohi, da može, izabrao da živi, odgovorio je da bi bio kardinal u renesansnom Rimu. Priređivao bih najbolje orgije na svetu i bio u potrazi za Mikelanđelom koji će ovekovečiti moj pontifikat.

Niste čestit peder ako ne znate za ovaj podatak – papske odore od 1798. godine kroji krojačka radnja Gammarelli TailorsSartoria Per Ecclesiastici. Pred izbor svakog pape pripreme tri odore u tri različite veličine – mala, srednja i velika ili S, M i L …

E pa, za mene bi se potrošili oko čipke. Pa kad se ogrnem u onaj fenomenalni svetlucavi papski plašt i stavim krunu s dijamantima i rubinima, a neki lepi kardinal, obavezno iz onog rimskog kalendara, izađe na balkon da me najavi – Habemus papam!

I pojavim se da blagosiljam okupljeni svet. A masa mi oduševljeno kliče. Pošto se već zovem kao papa Bordžija, uzeo bih onda ime Innocentius (Inoćentije). Like a Virgin. A trgom nek se prolomi, u deep groovingu – I detest all my sins!

It’s so hypnotic!

Samo da znate, ja bih vratio i običaj celivanja cipele. Fetišista sam, a i loži me potčinjavanje. Bio bi mi stalno dignut za vreme audijencija.

Ljubav … pa još hrišćanska

Naslušao sam se ovih dana mnogo o hrišćanskoj ljubavi. Nedeljama pre toga slušao sam mnogo o islamskom miru. Zašto pominjem ove dve stvari zajedno? Pa, obe su nekako mitske, hrišćanska ljubav i islamski mir, vekovima slušamo o tome. Kao o jednorogu, žar ptici, feniksu, dobrim vilama i anđeoskim silama (oh, naravno, niste valjda toliko naivni, nije to bucko rumenih obraščića s krilima i plavim kovrdžama kakve viđate na Rafaelovim platnima, to je čestica pozitivne energije, čista kvantna mehanika dakle) … i što više saznajemo o prirodi sveta oko nas, to nas više teraju da se pravimo slepi, gluvi i ludi.

15722To ludilo danas se proteže na svaki aspekt života. Očekivao bi čovek, 200 godina posle Darvina, da ljudi prasnu u smeh kad neko pomene kreacionizam (inteligentni dizajn, zvuči nekako marketinši bolje odnedavno. Pa kad je inteligentan, otkud vam slepo crevo?). Da vam to plastičnije izrazim – šta biste mislili o nekome ko vam mrtav ozbiljan kaže da je sunce na nebu zapravo Faeton u svojim nebeskim plamenim kočijama, a ne zvezda koju čini usijana plazma isprepletena magnetnim poljima i koja se sastoji od ¾ vodonika dok je ostatak uglavnom gas helijum? Jedno je biti poetičan a drugo je biti tupav. E, pa, svaki put kad klimnete glavom da odobrite neophodnost ravnopravnog uvažavanja obe teorije (za domaći zadatak: naučna teorija i mitološka priča) one o evoluciji i one o inteligentnom dizajnu, setite se da ste glupi ovog reda veličina – sunce nije zvezda od vodonika i helijuma, to je Faeton sa svojim kočijama. Uzgred, možda nas zaista samo naši gresi vuku ka adu, a ne gravitacija? A znamo da niko nije bezgrešan. Još nismo dospeli dotle da u pitanje dovedemo logiku po kojoj sveznajući i svemogući Tvorac stvara ljude sa „greškom” za koju posle okrivljuje stvorenja koja je stvorio. A i snimak zemljine lopte iz svemira je možda samo đavolovo delo koji tako seje sumnju u naš um. Niste usamljeni u tom uverenju. Glupost, za razliku od genijalnosti, nikad nije usamljena. Tako misli i republikanac Pol Braun, lekar po zanimanju, član Odbora za nauku, svemir i tehnologiju Predstavničkog doma Kongresa SAD („Evolucija, embriologija i teorija Velikog praska laži su koje su došle pravo iz ponora pakla kako bi se ljudi ubedili da im nije potreban spasilac”).

I dok će teoriju evolucije odmah oboriti pronalazak fosila zeca u kambrijskom geološkom sloju, čini se da ne postoji količina dokaza koja može da poljulja, obratite pažnju, „veru” u kreacionističku teoriju.

Ne postoji ni količina bombi, kamenovanih žena, obešenih pedera, spaljenih hrišćana i hrišćanskih crkvi, budističkih hramova, silovanih i obrezanih devojčica, prosutih kiselina, odsečenih noseva, šaka i stopala, odrubljenih glava, zakonski propisane smrtne kazne za blasfemiju (a blasfemija je doslovno sve, uključujući i život) ateizam, prelazak u drugu veru, ne postoji količina jezivih citata iz kurana u odnosu na koje Hitlerova Moja borba deluje ko nastavak iz serijala o Hajdi, koji može narušiti kulturološki i medijski fantazam o islamu kao religiji mira.

Tako će vam s ekrana kojekakvi stručnjaci i diplomate objašnjavati da su sva ta divljanja, paljenja i ubijanja, „izolovani” incidenti (koliko izolovanih incidenata je potrebno da se konstatuje očigledno?), da islamski ekstremizam nema nikakve veze sa islamom kao religijskim sistemom (Stvarno? Kako onda nema budističkih ili džanaističkih bombaša samoubica i otimača aviona?), te da izjednačavanjem grupa militantnih fanatika sa svim vernicima činite neoprostiv greh trpanja u isti koš ubica i finih i čestitih ljudi koji klanjaju, udeljuju sirotinji i mese baklave.

Ma ajde? A šta ćemo sa njihovom podelom čovečanstva na muslimane i ostale? Šta je muslimanima činiti s nevernicima piše eksplicitno do te mere da ne postoji količina mentalnog napora i verske logičke akrobatike koja bi to mogla da zaodene u providno ruho metafore. Birajte, ili ćete se pokoriti (što islam inače i znači) umereno, ili radikalno.

A sve što želimo jeste da nam se ukaže na jedan jedini primer tog famoznog islamskog mira. Jer gde god postoji islam, mir tu ne stanuje. Želimo zeca u kambrijskom geološkom sloju.

Slično islamskom miru i hrišćanska ljubav nastanjuje samo mitske oblasti i manje ili više otužnu apologetsku književnost. Hrišćanstvo je religija ljubavi baš koliko je i islam religija mira.

Da vas podsetim (a spisak je toliki da ću zaista morati samo da nabacam nekoliko nasumično odabranih stavki):

q.15723Ubistva pagana i temeljno uništavanje čitave paganske kulture (od 356. godine upražnjavanje paganskih rituala kažnjivi su smrću). Slučaj Hipatije, naučnice iz Aleksandrije, koju je hrišćanska rulja doslovno raskomadala 415. godine najavio je kako će hrišćanska ljubav, u vekovima koji slede, izgledati u praksi. Prema inteligenciji i prema ženama posebno. Samo je španski inkvizitor Torkemada u smrt poslao preko 10.000 ljudi. Na lomači. U eri lova na veštice (1484 – 1750) spaljeno je i obešeno stotine hiljada ljudi, od čega preko 80% žena (crkva će, kao da je to na neki način oslobađa bilo kakve odgovornosti, pedantno priznati tek nekih četrdesetak hiljada slučajeva, tako da, molim vas, ne preterujte sa razmerama ove manifestacije hrišćanske ljubavi). Godine 1349. u oko 350 nemačkih gradova i sela ubijeno je više Jevreja nego hrišćana za 200 godina progona pod rimskim vlastima. Dve godine kasnije u Sevilji, pod vođstvom nadbiskupa Martineza hrišćanskom ljubavlju ubijeno je 4.000 Jevreja a 25.000 je prodato u roblje. U Ukrajini i Poljskoj je u samo jednoj godini, 1648-oj, od hrišćanske ljubavi umrlo 200.000 Jevreja. Izvinjavam se, moram ovaj spisak da skratim i odmah skočim na Holokaust, jer je hrišćanska ljubav prema Jevrejima tolika da bi mi za nabrajanje primera, i to samo onih istaknutijih gde je od ljubavi postradalo najmanje nekoliko hiljada u cugu, bilo potrebno nekoliko dana. Desetina miliona američkih Indijanaca, kako onih južnih tako i severnih, nemam kad ni da se dotaknem. Robova crnaca takođe. Sa koliko je biblijskih citata samo opravdavano vezivanje u lance, umiranje od gladi i gušenja u brodskim potpalubljima i šibanja do smrti na plantažama. Ako mislite da se spisak završava franjevačkim logorima za Srbe (među kojima i poseban za decu) u kojima su se ljubavi puni hrišćani takmičili ko će preklati više grkljana za jednu noć i vatikanskim pacovskim kanalima za beg nacista, silno se varate. A genocid u Ruandi u kom su aktivnog učešća uzimali ljubavi puni hrišćani? A širenje HIV virusa u subsaharskoj Africi koji svesrdno potpomažu hrišćanski misionari a koji je poprimio dimenzije istinskog genocida? A silovanje dečaka u razmerama srednjevekovnih epidemija kuge i kolere?

15724Tolika je hrišćanska ljubav. Naravno, iščeprkaćete iz Biblije tu i tamo po neki milozvučni stih koji će potkrepiti Isusov imidž dobroćudnog hipika. Nema uspešnijeg primera propagande u istoriji čovečanstva od ovoga. Dok se istorija hrišćanske ljubavi može svesti na ovaj jedan citat iz jevanđelja – Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač (Mateja 10:34).

Naravno, očekujem i da mi objasnite razliku između pravog hrišćanstva i institucije koja ga zastupa. Kao i pogrešnog i ispravnog tumačenja istog. Šteta … nisam siromašan duhom kako vaša vera preporučuje u najgenijalnijem eufemizmu za glupost u istoriji celokupne svetske književnosti.

Najgore od svega je što se ponašate kao da ste vi, hrišćani, izmislili i moral i ljubav. Dok ste moral zapravo urušili do mere u kojoj se pedofili bore protiv gej prava, nacistički zločinci proglašavaju svecima a poglavari sa zlatnih tronova i pod dijamantskim krunama pozivaju da se molite za one koji umiru od gladi. A vaše poimanje ljubavi jedno je od najvećih izvorišta bede čovečanstva. Njen vrhunac je fantastična mentalna rastrzanost između nadmene posebnosti, visine, mržnje, prezira i želje da budete puni ljubavi po sovjetima svetih otaca. Volja da proganjate i maltretirate i osećaj gneva ne zato što nismo poslušali Hrista, nego sujetni prezir što nismo poslušali vas. “Kažem ti kao bratu” i “gorećeš u paklu u gnojnim mukama” u istoj rečenici. Vašu ljubav demaskira odgovor na sledeće hipotetičko pitanje – ja da odem u pakao, a vi u raj … hoćete li likovati ili saosećati? Niste u stanju ni da odglumite, a nema boljih glumaca od vas hrišćana.

Vhunac hrišćanske ljubavi je majka Tereza koja je u smrt oterala stotine onih koje bi izlečila i inekcija penicilina. Koji su mrtvi bolesni ležali po istanjenim prostirkama uprkos milionima koje je njena fondacija čuvala na bankovnim računima, jer je „patnja izraz Isusove ljubavi”. A sama se lečila na najbolje opremljenim klinikama. To je njen nalog bolničarkama da umiruće nehrišćane prevarom pokrste.

15726Pogledajte ovu spravu koja bi mogla biti eksponat muzeja hrišćanske ljubavi. Zove se „papina kruška”. Uvlačili su je, u zavisnoti od „greha” ili ženama u vaginu (za greh opštenja s đavolom), ili muškarcima u anus (za greh gej seksa) ili u usta (za greh bogohulenja što je moglo da bude praktično sve, od izrečene javne tajne da je lokalni pop silovao neko dete do naučne istine da je Zemlja okrugla). A onda su je ovim zavrtnjom otvarali i širili sve dok žrtvi hrišćanske ljubavi ne bi pocepala unutrašnje organe nakon čega bi umrla u agoniji u odnosu na koju bi metak u čelo bio istinski izraz hrišćanskog milosrđa.

Muslimani koji pale i divljaju JESU pravi muslimani. Njihova vera JESTE ubijanje i proganjanje. Pravoslavci lica izobličenog od mržnje koji su dizali krstove i ikone pred Centrom za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, JESU pravi hrišćani. Neuništiva volja za proganjanjem i maltretiranjem drugih JESTE tradicionalna hrišćanska vrednost. Hrišćanska ljubav, onakva kakvu je zamišljate, jeste najobičniji kulturološki fantazam, mitski književni pojam, kao beli jednorog. Onakva kakva jeste, zaslužuje samo prezir i aktivni otpor.

15725Nijesu Njega unizili i ubili jadni i gadni ovoga svijeta koji su se kupili oko Njega, no sve zdravo i pravo, bogougodno i pravovjerno, moralno, zakonito i silno, sve ne vidjevše Boga Komu je u lice, Njega radi, kipjelo od samopravedničkog bijesa i vrištalo “hula”. Kako iko ko je ijednom pomislio na Njegovu Muku može da pomisli da Ga ovi fariseji brane?” – dirljivo je prokomentarisao neko povodom grupe hrišćanskih pravednika koji su krstačama mahali pred galerijom opkoljenom naoružanom policijom. Zanemarimo ovu večno prisutnu i neiskorenjivu aroganciju presuditelja šta je pravo i zdravo a šta ne, zanemarimo i ovu sentimentalnu sofističku maglu, staru koliko i samo hrišćanstvo, koja nas sprečava da stvari sagledamo onakve kakve jesu, ova vrsta sažaljenja za vas, koji držite da ste oni „pravi” hrišćani, je sve čemu čovek može da se nada. Svakako je bolje od štangle u glavu. Ali nema tu nikakve ljubavi. Samo narcizma. Ja vam se zahvaljujem, nisam zainteresovan. I to ne samo zato što ste daleko od bilo kakvog hrišćanskog mejnstrima.

15727Kažu dobronamerni da vas treba odobrovoljiti, pridobiti skrušenošću i poniznošću, jer to je jezik koji razumete, ne marite ni za inteligenciju ni ponos, sve je to đavolja rabota. Pa, šta god da deluje protiv vaše odvratne antiživotne episteme, podržavam …

Ko može, naravno. Ja ne mogu.

Isus je bio gej?

prevod: AleXandar Lambros

Ako pogledamo kanonska jevanđelja, onda dobijamo sliku čoveka tridesetih godina, neoženjenog, u kulturi u kojoj se gotovo nije znalo za neoženjenog muškarca u tim godinama. Uz to, molim vas, ne možete prenebregnuti dvanaestoricu muških prijatelja, posebno imajući na umu nedostajući deo iz Jevanđelja po Marku u kom opisuje Isusa koji se opružio preko njegovog nagog tela, i tako proveo noć sa njim, poučavajuči ga misterijama božanskog kraljevstva. Kladim se da mu je zaista i otkrio neke božanstvene misterije.

Dobio sam nekoliko mejlova od ljudi koji žele da čuju moje mišljenje o tome kako da svojim fundamentalistički nastrojenim hrišćanskim roditeljima saopšte da ne veruju u boga. Pa, očigledan odgovor je – recite im da ste gej. I, onda, pošto se povrate iz nesvesti, i završite proceduru s mirišljavim solima, možete im reći da ste se šalili, da niste gej već samo ateista, i njima će toliko laknuti da će zapevati Aleluja!

Religija ne mari baš gej ljude, nije li tako? Ali, kad razmisliš, religija ne mari mnoge stvari i ako bi krenuli da nabrajamo šta sve religija ne odobrava, još uvek bismo bili ovde u isto ovo vreme iduće nedelje. Međutim, čini se da na posebno vatrenu osudu nailaze homoseksualci.

Ako ste gej za verski um to znači da sa vama nešto nije u redu. Dok, za moj um, ako vi smatrate da je uvreda nekoga nazvati gejem, onda nešto sa vama nije u redu. To je jedna od najuobičajenijih uvredi koje dobijam, i jedna od najčudnovatijih, jer, da sam gej ne bih smatrao da je to nešto čega se treba stideti. I, iako nisam gej, ne vređa me ama baš ni malo da me nazivaju gejem. Tako da, samo izvolite.

Shvatam da je ovo za neke osetljiva tema. U Ujedinjenom Kraljevstvu smo nedavno imali slučaj katoličkih agencija za usvajanje dece koje su pretile da će se radije samoukinuti nego dati decu na usvajanje gej roditeljima. Mada, imajući u vidu odnos katoličke crkve s decom, smatram da su gej roditelji najmanja briga malim katolicima. Anglinska crkva je na ivici raskola oko ovog pitanja jer neki ljudi ne žele gej sveštenike. Potpuno razumem. Ne želim ih ni ja, ali to je zbog toga što ne želim bilo kakve sveštenike. U Americi postoji jedan poznati TV jevanđelist koji toliko mrzi gejeve da nije mogao da skine ruke s jednog od njih, čak mu je i plaćao za to da ga pipa. Naravno, držao je to u tajnosti koliko je mogao jer su hrišćanstvo i homoseksualizam čudni partneri, ako ne zamerate na izrazu. Ne biste to nazvali užasom, jesam li u pravu? Smešna parodija Hristove poruke, možda, neukusna burleska svega zašta se zalagao, svakako. Ali, užas?

Ok, u redu, ubedili ste me – u pitanju je užas. Samo sam pokušao da budem fin. Načuo sam da su hrišćani tako iracionalno opsednuti ovom temom jer su duboko u sebi užasnuti mogućnošću da je i sam Isus možda bio gej. Nema pravih dokaza, ali opet, nema pravih dokaza ni o čemu što ima veze s religijom. Tako da, ta mi pretpostavka ne zvuči nimalo neverovatno.

Budite otvorenog uma, stalno to govorim. Šta vi stalno govorite?

Iskreno, sudeći po nekim izveštajima kao što su jevanđelja po Filipu ili Tomi, Isus verovatno nije bio gej jer se oženio i imao dete. Ali, nažalost, ta jevanđelja nisu dospela u Novi zavet, tako da ih ne možemo smatrati istinitim. Ako pogledamo kanonska jevanđelja, onda dobijamo sliku čoveka tridesetih godina, neoženjenog, u kulturi u kojoj se gotovo nije znalo za neoženjenog muškarca u tim godinama. Uz to, molim vas, ne možete prenebregnuti dvanaestoricu muških prijatelja, posebno imajući na umu nedostajući deo iz Jevanđelja po Marku u kom opisuje Isusa koji se opružio preko njegovog nagog tela, i tako proveo noć sa njim, poučavajuči ga misterijama božanskog kraljevstva. Kladim se da mu je zaista i otkrio neke božanstvene misterije. I još kojekakve druge usput.

Pa, čujte, što da ne? On je bio samo čovek. Apostol Jovan stalno se navraća na to kako je on bio taj koga je Isus posebno voleo. Ne znam misli li na „grčku ljubav”, da se tako izrazim, ali šta bi bilo i da misli na nju? U tome je poenta. Ako je Isus bio gej, da li bi to poništilo njegova učenja i parabole? Da li bi propoved na gori izgubila na svom značaju da ju je propovedala kraljica nad kraljicama umesto kralj nad kraljevima?

I, kad bi neko mogao da dokaže, van svake sumnje, da je Isus zapravo bio homoseksualac, da li bi ga hrišćani onda odbacili, ili bi samo, po svom običaju, odbacili dokaz? Vaša pretpostavka vredi koliko i moja. Na osnovu onoga što sam pročitao u jevanđeljima, mislim da je Isus bio prilično zdravorazumska osoba i ne mislim da bi imao neki problem sa bilo kim zbog onoga što jeste. Mislim, ipak, da bi imao problem s ljudima koji se pretvaraju da su nešto što zapravo nisu. Tako da ako ste prikriveni homoseksualac a porodičan čovek sa svojim parohom, kao što poznajem neke da jesu, nemojte se stideti. Bog zna da imate dovoljno stvari da ih se stidite bez da na listu dodajete i izmišljene prestupe. Nije greh biti gej. Ako je išta greh onda je to biti lažov i licemer u vezi sa  tim. Zbog čega onda ne učinite uslugu i sebi i ljudima oko vas, izađete iz ormara i pokažite malo ličnog ponosa. Nekima se to neće dopasti, svakako da neće. Ali, vi znate koliko su ljudi puni predrasuda. Vi to znate bolje od ikog drugog. U svakom slučaju, možete ignorisati njihovo mišljenje jer ćete posedovati snagu koju imaju oni koji su iskreni prema sebi.

I, ko zna, to bi možda i ojačalo vašu veru, ukoliko se utešite mišlju da je vaš mesija, G-din Isus Hrist, možda takođe bio normalan, zdrav homoseksualac, baš kao i vi što ste. Svi su na dobitku.

Mir svim hrišćanima, posebno onim potajno queer.