25 pitanja i odgovora o homoseksualnosti

tumblr_mzarnqOOa91s95lq0o1_12801. Homoseksualizam je ideologija koja dolazi sa Zapada (nameće se sa Zapada) u cilju razaranja srpstva i države.

Prvo, homoseksualnost a ne homoseksualizam. Jer to nije ideologija već varijetet ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a primećena je i kod brojnih životinjskih vrsta). Zabeležena je u svim kulturama, prošlim i sadašnjim,  i to svuda po zemljinom šaru. Logika po kojoj Zapad „natura“ homoseksualnost Srbiji u cilju njenog razaranja je potpuno iščašena jer bi to značilo da napredne zemlje zapada koje su svojim homoseksualcima omogućile sva građanska prava (uključujući i pravo na brak i usvajanje dece) rade na sopstvenom razaranju.

2. Kulture (društva) koje svojim homoseksualcima daju sva građanska prava propadaju i nalaze se u stanju teške dekadencije.

Pogledati političku kartu sveta i uporediti zemlje u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću i one u kojima je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije zabranjena. Ako vam Jemen izgleda kao moralno uzorito i zdravo društvo a Francuska kao zemlja koja propada, onda je dalja rasprava na ovu temu bespredmetna.

3. Pokret za emancipaciju homoseksualca je globalna zavera masona/Jevreja/vladara iz senke u cilju urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Popiti tabletu na vreme.

Emancipacija homoseksualaca nužno urušava judeohrišćansko shvatanje „morala“. Ali to su prethodno već učinili i pokret za ukidanje ropstva, antirasistički pokreti, feminizam, pokret za prava deteta, ekološki pokreti, prosvetiteljstvo, napredak nauke …

4. Broj (procenat) homoseksualaca u društvima koje ne dozvoljava njihovu diskriminaciju je veći i u stalnom je porastu.

Procenat homoseksualaca u svim društvima uvek je isti i on se kreće, po vrlo skromnim procenama do 8% (ukljućujući homoseksualce oba pola i biseksualce). Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega se stiče utisak da ih je procentualno više nego u konzervativnim društvima gde je njihova vidljivost ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.

Naprotiv, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno represivnim društvima veći nego u onim vrlo liberalnim. Saudijska Arabija je vrlo verovatno zemlja sa najviše homoseksualaca na svetu, ujedno i najfomofobičnija.

5. Homoseksualna propaganda dovodi do porasta homoseksualaca u jednom društvu.

Reč je o pokretu za emancipaciju a ne o propagandi. Ali, ok, hajde nek bude i propaganda. Tom logikom znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije.

Onda ni homoseksualna propaganda ne može da dovede do porasta procenta homoseksualaca.

Pod „propagandom“ se u širokim i neobaveštenim narodnim masama često podrazumeva gay lifestyle ili čak gej estetika, o čemu bi se u ovim terminima i moglo raspravljati. Ako gej estetika može od strejtaša da napravi geja, onda bi i obrnuto moralo biti moguće. Ako strejt adolescent ode na koncert Kylie Minogue i postane gej, onda bi i gej adolescent odlaskom na fudbalski derbi trebalo da postane strejt. To se ne dešava.

6. Homoseksualci utiču na natalitet nacije (podrazumevano u negativnom smislu).

Ne utiču. Dati prava homoseksulacima ne znači zabraniti hetereseksualcima da se razmnožavaju. (Sem toga, koliki god da je natalitet, udeo gej beba u njemu ostaće isti). Mnogi heteroseksualni parovi ne mogu ili neće da imaju dece. Neki imaju samo jedno. U kakvoj je to vezi sa homoseksualcima (inače rođenim u hetero braku od, predpostavljano, strejt roditelja?). Takođe, mnogi homoseksualci imaju decu, što svoju, što usvojenu. Ne postoji apsolutno nikakva uzročno posledična veza između homoseksualnosti i nataliteta.

7. Ako homoseksualci ostvare pravo na brak, sledeći su pedofili, zoofili, nekrofili itd …

Još jednom  – homoseksualnost je varijetet ljudske seksualnosti a ne patologija ili devijacija. Ona podrazumeva odnos dve (ili više) odrasle, seksualno zrele i, iznad svega, voljne osobe. Još jednom, ODRASLE I VOLJNE OSOBE.

Pedofilija je odnos u kome odrasla osoba zloupotrebljava (ucenom, pretnjom, prinudom) seksualno nezrelu osobu, dakle, dete. Pedofilija NIJE isto što i homoseksualnost. I pedofili nisu nužno homoseksualci, većinom su heteroseksualci.

8. Ako može gay brak, zašto ne i legalizacija poligamije?

Pa, ako društvo evoluira u pravcu legalizacije hetereoseksualne poligamije, naravno rodno ravnopravne (zašto žena ne bi imala više muževa?), princip jednakosti onda podrazumeva i legalizaciju homoseksualne poligamije.

9. Ako u osetljivom formativnom dobu dete, adolescent, bude izloženo gej uticaju, ono će nužno prelomiti u pravcu homoseksualnosti.

Opet, adolescenti su nužno izloženi sveprisutnom heteroseksualnom uticaju pa su neki od njih opet gej. Homoseksualac se ne postaje, kao što se ne postaje ni heteroseksualac, niti se o tome odlučuje.

10. Homoseksualnost je pomodarstvo. To je moda koju forsiraju zapadni mediji i koju mladi ljudi prihvataju.

Pitanje za heteroseksualce je kako uspevaju da ostanu otporni na ovu modu?

11. Gej seks je neprirodan.

Ljudi su i seksualna i emotivna bića, ne samo biološka. Sa stanovišta biologije neprirodni su i analni i oralni seks, i zapravo svaki oblik seksualnosti koji izlazi iz okvira piša-pica mehanike u svrhu produžetka vrste.

12. Rimsko cartvo ( ili Grčka) su propali zbog rasprostranjene homoseksualnosti.

Nisu. Rim je, kao i svaka imperijalna sila u istoriji, propao zbog neodrživosti ekonomskog sistema. Grčka civilizacija je svoj vrhunac doživela u vreme Aleksandra Velikog, jednog od najvećih vojskovođa i osvajača u istoriji, koji je bio gej.

13. Biblija kaže ….

Šta Biblija kaže je potpuno nebitno jer je Biblija omašila u najjednostavnijem pitanju ljudske etike – ropstvu. Ono se u Bibliji dozvoljava.

Sem toga, Bibilija kaže  i da je Isus imao dvojicu tate i da je začet medicinskom asistencijom (Sv. Duha), drugim rečima, veštačkom oplodnjom. Zašto to preskačete?

14. Crkva je protiv

Crkva je slobodna da i dalje bude protiv i da svojim sledbenicima daje preporuke o tome kako će da žive. Mišljenje crkve relevantno je samo za vernike i ljude koji u crkvu idu i u boga veruju i ono nikako nije referentno za društvo u celini. Građanski brak crkvu ne obavezuje. Takođe, gej vernik je i dalje slobodan da bude vernik i ide u crkvu ako želi. Praksa pokazuje da mnogi ne samo da žele već i da postaju njeni visoki zvaničnici. Što mu dođe vrlo lako objašnjivo. Razmislite – da ste gej muškarac izložen pritisku društva, gde bi vam bilo najkomotnije? Em leb bez motike, em odličan cover up, em ste neprestano samo muškarcima okruženi (od kojih su mnogi tu gde i vi iz potpuno istih pobuda).

15. Smeta mi što toliko mnogo gejeva mrzi religiju.

Što je čudno odprilike koliko i crnci koji mrze Kju Kluks klan.

Ako vi možete da mrzite greh a volite grešnika, zbog čega neko ne bi mogao da mrzi religiju a voli vernike?

16. Deca gej roditelja i sama postaju gej.

Istraživanja sprovedena u zemljama koje homoseksualnim parovima dozvoljavaju usvajanje dece, pokazala su da je ova tvrdnja netačna. Deca gej roditelja postaju gej u istom onom procentu u kome i deca hetero roditelja.

17. Šta će postati deca gej roditelja kad porastu?

Pa mogućnosti su razne baš kao i kod dece hetero roditelja. Neko inžinjer, neko slikar, neko ubica, neko borac za delfine … sve zavisi. Ono što sigurno neće postati je homofob.

Istraživanja, takođe, pokazuju, da su homoseksualni parovi spremniji da usvajaju decu iz takozvanih neprivilegovanih ili manjinskih grupa (s posebnim potrebama, drugih rasa itd), pored toga što roditeljstvo kod homoseksualnih parova gotovo nikad nije stvar slučajnosti (dakle, deca su željena). Istraživanja pokazuju i da su deca homoseksualnih roditelja kasnije tolerantnija i otvorenija u odnosu na druge.

18. A šta ja da kažem svom detetu kad vidi gej par na ulici kako se grli (ljubi, drži za ruke)?

Koga zabole? Kažite mu šta ‘oćete.

526328_385722598178781_1805731302_n19. Gej je ok, ali u 4 zida (privatnosti, intimnosti, diskreciji) itd …

Pod pretpostavkom da ne podrazumevate da iko razmišlja o tome da se jebe naočigled sveta na gradskom trgu (sem egzibicionista koje seksualno uzbuđuje mogućnost da budu uhvaćeni na delu, kakvih ima mnogo i kod heteroseksualaca) kod ljubavi ne postoji ništa što treba da se krije. Naprotiv, ljubav oplemenjuje svet. Postoji mesto gde su ispoljavanja nežnosti u javnosti zabranjena (i heteroseksualcima, ne samo homoseksualcima). Zove se Iran. Jako tužna zemlja.

20. Imam druga homoseksualca koji ne želi paradu (legalizaciju brakova, da bude otvoreno gej itd).

Ok. Pa?

21. Gej lobi je sve jači i svima nam kroji kapu.

Ne preskačite terapiju!

Gej lobi je zapravo prijateljska povezanost među homoseksualcima na osnovu sličnih interesovanja (za druge muškarce uglavnom) i izloženosti sličnim društvenim stresovima (ostrakizmu, diskriminaciji i prikrivenim i otvorenim pretnjama).

22. Homoseksualci su nerodoljubi koji ne vole svoju zemlju i jedva čekaju da izdaju svoj narod.

Pa sve zavisi kako ih rođena zemlja tretira. Zamišljam da u slučaju neke invazije srpski homoseksualci ne bi potrčali u prve borbene redove. Šta da brane? Društvo koje ih tuče po parkovima? Pametne zemlje koje svoje homoseksualce prihvataju i daju im sva prava, homoseksualce imaju čak i u vojci. I za nekoliko procenata su jače od onih koje svoje homoseksualce zlostavljaju. Braniti slobodu je već neki motiv.

23. Prava homoseksualaca idu na uštrb prava heteroseksualaca.

Aha. I prava crnaca idu na uštrb prava belaca, a prava žena na uštrb prava muškaraca.

24. Gej aktivisti zapravo odmažu čitavoj stvari i samo još više iritiraju društvo.

Pa isto su to govorili i za antirasističke aktiviste. Budite iskreni. Vi biste zapravo želeli da gej aktivizam ne postoji. Da homoseksualci budu potpuno nemi i nevidljivi. Sem toga, ako Obraz i ekipa nisu naškodili ideji rodoljublja, ne vidim kako će aktivista, ma koliki vrtiguz bio, naškoditi pokretu emancipacije homoseksualaca.

25. Priča o gej pravima je svima dozlogrdila.

A, ipak, nastavljate da je komentarišete. Pa u tome je kvaka. Tolerancija je stvar dosade, više nego prosvetljenja. Kad budete prestali da histerišete i priča će postati manje napadna, ili je više nećete toliko primećivati. A i sad možete da čitate druge stvari.

Advertisements

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.

Pravo na seks

251590_416917275033784_464252965_nVerujem da ste se naslušali svakakvih fantastičnih priča o gejevima. Za jednu mogu da vam potvrdim da je tačna. Gejevi su, naime, promiskuitetni. Da, jebu se ko štuke. Mislim, kad kažem promiskuitetni, ne mislim samo na onu jednostavnu definiciju promiskuitetne osobe kao one koja ima više seksa od vas, već na bahanalisanje rimskog formata. Na toliko seksa da daje za pravo bogomoljačkom strahu od urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Vremenom sam skontao da u religijsko-strejtaškoj homofobiji ima mnogo i proste ljudske ljubomore – gejevima je seks predostupan i oni bezobrazno mnogo i često uživaju u njemu. E pa, ne možeš! Imaš da jebeš jednom nedeljno u najboljem slučaju, ko sav normalan strejtaški svet. I to jednog te istog! Ko sav normalan strejtaški svet.

Zbog čega se priča o LGBT pravima mnogo vrti oko kuknjave za pravom na ljubav. To mi malo ide na nerve. Naravno, i pravo na ljubav. Ljubav ne bi smela biti stvar bilo čije dozvole ili odluke  (govorimo, podrazumevam, o odraslim, voljnim osobama). Ali ne samo ljubav. I seks. Ni to ne bi trebalo da je stvar bilo čije dozvole. Ne? Mislim, to što ljudi u krevetu rade može vam biti gadno ili ne, ali koga zabole? Rešenje je jednostavno. Ako ti se ne sviđa nemoj da radiš.

Ljubav se kod gejeva ne dešava ništa češće ili ređe nego kod strejtaša. Nemam rezultate nikakvih istraživanja da vam ovo podkrepim, ja to onako više zdravorazumski, na osnovu iskustva iz života. Mimo toga, sve se vrti oko kita i njihovih dimenzija, guza, mišića, dlaka. I nogu. Na ceni su fudbalerske.

Baš kao što se i kod strejtaša sve vrti oko dupenceta, sifona, pičića i bataka. I usta. Tebra, koja usta, stvorena da puše.

E sad, to što su religija i strejtaši stvorili sistem u kom je riba koja daje rva-ku, je drugi problem. Sami ste ga stvarali, sami ga i žvaćite. Ali to što vi retko umačete je vaš problem i ne znači da i ostali zbog toga treba da se suzdržavaju.

tumblr_llf1dpMDeM1qk56q5o1_500Tako da, ajd batalite to prenemaganje – „znaš, svi mi imamo pravo na ljubav“. Pa naravno da imamo. Meni je prilično bedasto kad to nekome moraš da objašnjavaš. Zapanji me stepen mentalne bede osobe kojoj to mora da se razjasni. Svako ima pravo na ljubav ali i pravo da preferira kitu u odnosu na cupi. I obrnuto.

Ljubav dođe il ne dođe. Al ne polazi od duše, to sigurno. Već od hemije i feromona.

Platon se mnogo proseravao sa svojim višim (duhovnim) i nižim (telesnim, čulnim) delovima bića. Nije ni čudo što je hrišćanima od celokupne antike jedino on bio prihvatljiv. Hrišćanstvo stvar zapečaćuje time što ljudsko telo proglašava „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19)

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

Rezultat?

377742_337930489624659_1852498197_nZli, neuki, impotentni i nevini starci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka.

A za sistem kontrole, to je već problem. Zar ne?

Kad ste već kod toga šta je prirodno il ne … čednost je najneprirodnija od svih perverzija, kako je to Oldus Haksli lepo, još onomad, primetio.

Amfilohije, beli medved i čajanka u patrijaršiji

16069  I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika” (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i … nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti”. Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda … zvuči kao šeretluk.

Onda ću samo preleteti preko nekoliko mesta iz Amfilohijeve poslastice (did I say poslastice?) … hoću reći poslanice, jer žurim da se bavim seksom. Ko o čemu … Ne, nije kurva i poštenje, to je Amfilohije. Ja sam baba iz poslovice s uštipcima. Nije isto, nikako.

blog.16070 Mjestobljustitelj ili kako već, pominje „paganski totalitarizam”. Privukla me je ova formulacija, prirodno, jer mnogo volim da se bakćem istorijom. Paganski totalitarizam, dakle … Evo razmišljam. Pa ne znam, pravo da vam kažem. Dal misli Egipat, Asirija, Vavilon … Behu to paganske kulture, ali i … teokratije. Faraon je bog na zemlji, bla, bla, bla …. slično onome kako je hrišćanstvo govorilo za apsolutne monarhe. Svi su apsolutizmi bili blagosloveni i od boga i od crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz bok diktatora i tlačitelja i nikada se nije izlagala opasnosti pobune za dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, uhapsi, prokune, uništi i spali sve što je lepo, mlado, zdravo, talentovano, pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica starosti protiv mladosti, impotencije i mizoginije protiv žena, gluposti i neukosti protiv znanja, smrti protiv života. Istorija je prepuna primera. Tomas Džeferson je bio u pravu – „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih”

Možda je egzarh sveštenog trona pećkog mislio na Grčku i Rim? (Ne, Rim nije propao od seksa. Propao je kao i svaka imperijalna sila u istoriji zbog neodrživosti ekonomskog sistema). Pa, nisu se baš klali oko toga dal je Afrodita ili Venera, Hermes ili Merkur. Štaviše, za bogatstvo i raznolikost paganskih mitologija (nekad religija, danas mitologija, tako vam je to s religijama) možemo zahvaliti mnoštvu lokalnih karakterističnosti kad je o bogovima reč. Pagani nisu mnogo marili za dogmu. A kad smo već kod paganskog totalitarizma … Hrišćanstvu je bilo potrebno manje od sto godina da od jedne proganjane sekte postane religija koja proganja do te mere potpuno i temeljno, mjestobljustitelj bi rekao totalitarno, da je bilo potrebno pozatvarati sve paganske škole, uništiti sve biblioteke i hramove, statue i poeziju i zabraniti bilo kakav drugi oblik veroispovesti … Postoji vreme kada je hrišćanstvo totalitarno dominiralo životima ljudi, poznatije je pod nazivom „mračno”. Ne bih više o tome. Let’s talk about seX.

Amfilohije mi je potvrdio ono što već dugo slutim. Srbija je, naime (a i razroko oko u glavi, podrazumeva se) jedna jako, jako bedna zemlja. Već kad sam saznao da uvozi pasulj i beli luk, pomislio sam da je sve otišlo dođavola. Ej, pasulj i beli luk! Pored tolike obradive zemlje. A, da parafraziram pokojnog patrijarha Pavla, ne biva Srbin bez pasulja i belog luka. Avokado, limun, kivi, ajde da razumem, ali pasulj i beli luk!

Kad ono … može i gore. Kad kreneš da uvoziš seks, znaj da si na dnu. A evo, mjestobljustitelj mi kaže da se u Srbiju uvozi seks. Leleeeeeeeeeee …. I to zapadnjački. Znači u startu kvarna roba. Stvar je toliko opasna da iza tog uvoza stoje velike svetske organizacije i lobiji, koji, po već oprobanom receptu (kako nam je, inače, propalo sve drugo?) plaćaju domaće aktiviste da za njih rade.

16071Ja sam mislio da se u Srbiji ljudi jebu. Izgleda sam bio u silnoj zabludi. Izgleda da u Srbiji došlo vreme da se uvozi i jebanje. Možda je Amfilohije mislio na uvoz „nekanonskog” seksa. Tj, na onog koji nije prošao temeljnu hrišćansku kodifikaciju koja je za perverziju proglasila sve što nije genitalni heteroseksualni odnos u „svetoj” bračnoj zajednici. A ni sa tim ne treba da se preteruje, ako ne mislite da rađate, oladite ….

Psiholog Darel Rej je 2011. sproveo jedno zanimljivo istraživanje na temu religije i seksa. U onlajn istraživanju učestvovalo je preko 14.500 Amerikanaca, sekularista svih profila od kojih je dobar deo poticao, kao i sam Rej, iz vrlo religioznih porodica. Želeo je da uporedi seksualni život onih koji su rasli u religioznim porodicama sa životom onih koji potiču iz sekularnih porodica. Učesnici su morali da daju odgovor na četiri pitanja:

1. Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
2. Kada ste počeli da upražnjavate oralni seks?
3. Kada ste počeli da upražnjavate peting?
4. Kada ste počeli da imate seksualne odnose?

Razlike u odgovorima gotovo da nije bilo. Religiozni ili ne, biologija se dešava. Primećeno je čak da verujući, s godinama postaju veći konzumenti pornografije. Jedina razlika je osećanje krivice koju su verujući zbog seksa osećali.

16072Drugim rečima, religija je delotvorna u sprečavanju seksa koliko i u sprečavanju oružanih sukoba. Gde god imate više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor šanse za sukob se uvećavaju. Isto tako, društva u kojima se pod uticajem religije sprovodi seksualna represija su ujedno i društva šizofreno opsednuta seksom. Fontane sa skulpturama morskih sirena u Libiji i Egiptu pokrivaju se da ne bi uzbuđivale muškarce. Novinar Džon Hendren (za američki National Public Radio) 2006. iz Iraka izveštavao je o ubistvima čobana u okolini Bagdada od strane islamista jer su čuvali koze bez pelena. Nage koze su, po mišljenju lokalnih klerika, preveliko iskušenje za muškarce. Iz istog razloga ubijeno je i nekoliko bakalina koji se nisu pridržavali uputstava o aranžiranju povrća na tezgi – celer u kombinaciji sa paradajzom smatra se seksualno opscenim prizorom. Dokumentarac „Religious Psychosis – Dancing Boys (Bacha Bazi)” govori o dečacima koje lokalni moćnici regrutuju iz siromašnih porodica, da se oblače kao žene i izvode provokativne plesove na muškim zabavama u seksualno ekstremno represivnom Avganistanu. Bača Bazi dečaci završavaju kao seksualno roblje nad kojim se iživljavaju seksualno neiživljeni muškarci. Vatikan isplaćuje milijarde dolare u vansudskim poravnanjima u slučajevima seksualnog napastvovanja dece od strane katoličkih sveštenika.

Religija stvara opsesiju seksom. Objašnjenje je jednostavno. Psiholozi ga zovu „efekat belog medveda”. Recite nekome da ne misli o belom medvedu i taj neko neće moći da se otrese slike belog medveda.

16073Sjedinjene Države su zahvalan teren za proučavanje odnosa religije i seksa. Neke američke savezne države su liberalnije od drugih. One su manje religiozne i politički su naklonjenije demokratama. Mediji ih nazivaju „plavim” državama. Druge su konzervativnije – religioznije i politički naklonjenije republikancima. U medijima se nazivaju „crvenim” državama.

Šta kažu istraživanja? Na internet pornografiju najviše se troši u najreligioznijim američkim saveznim državama (Osam od deset američkih država čiji stanovnici najviše troše na internet pornografiju su 2008. glasale za predsedničkog kandidata Džon MekKejna; izuzetak su Florida i Havaji). Države u kojima su istopolni brakovi nezakoniti imaju 11% više pretplatnika na internet pornografiju. Maloletničke trudnoće i polne bolesti rasprostranjeniji su u religioznijim američkim saveznim državama nego u liberalnijim.

Uporedimo sada Sjedinjene Države s Evropom. Američki tinejdžeri u seksualne odnose stupaju odprilike isto kao i njihovi vršnjaci u ostalom razvijenom svetu. Međutim, američke tinejdžerke četiri do pet puta češće ostanu u drugom stanju, rode ili abortiraju nego tinejdžerke zapadne Evrope. Veći je i procenat mladih Amerikanaca zaraženih HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima. Stopa zaraženosti gonorejom kod mladih Amerikanaca veća je 70 puta nego kod njihovih vršnjaka u Francuskoj i Holandiji. Ne biste Holandiju i Francusku baš nazvali religioznim društvima, zar ne? Ovakva drastična statistička razlika objašnjava se time da se program seksualnog obrazovanja Amerikanaca bazira uglavnom na propovedanju apstinencije, dok se seksualno obrazovanje Francuza, Holanđana i Nemaca bazira na upoznavanju sa metodama zaštite od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih bolesti.

16074I, kao i obično, religija i u ovom slučaju generiše neverovatno licemerje istrajavajući pri tom i dalje da sebe zove čuvarom javnog morala. Tokom šezdesetih godina prošlog veka američki profesor sociologije, Lod Hamfri, sproveo je jedno istraživanje za svoju doktorsku disertaciju čije je rezultate objavio 1970. godine u knjizi „Tearoom Trade”. Hamfri je godinama obilazio javne toalete u kojima su se okupljali homoseksualci u potrazi za anonimnim seksom i pretvarao se da „čuva stražu” od mogućeg policijskog prepada. Zatim bi beležio registarske tablice ljudi koji su zalazili na takva mesta, pronalazio njihove adrese, prerušavao se i pod raznim lažnim izgovorima (anketiranje i slično) te ljude u njihovim kućama intervjuisao. Više od 50% njih bili su oženjeni muškarci konzervativnih društvenih i političkih gledišta kojima su prikrivali svoje tajne sklonosti.

Nije retkost da se za pojedine uticajne konzervativne političke figure, takozvane zagovornike „tradicionalnih porodičnih vrednosti” ispostavi da su klijenti prostitutki ili višestruki preljubnici. Uticajni američki sveštenik Ted Hagard (jedno vreme vođa Nacionalnog udruženja jevanđelista) godinama je koristio usluge muške prostitutke. Leri Krejg, američki senator iz redova republikanaca, ugledan porodičan čovek i veliki protivnik gej prava u Americi, uhapšen je juna 2007. godine u toaletu aerodroma u Minesoti zbog „razvratnog ponašanja”. Mark Foli, član predstavničkog doma SAD iz redova republikanaca, bio je prinuđen da u kongresu podnese ostavku nakon što je otkriveno da je mladim pripravnicima slao mejlove lascivne sadržine.

16075Mislim, come on Ristooo …. svi znamo da ste odlikovali pedofila u svojim redovima. Svi znamo da Lady Kačavenda voli dečake i da ih čak plaća, pardon, stipendira … Kakve su čajanke po manastirima i patrijaršiji gde obitavaju najperverzniji od najperverznijih, najneprirodniji od neprirodnog, hoću reći, mladi i matori devci, možemo samo da pretpostavljamo … I, svi znamo da Srbija moralno tone još dublje od kako se SPC ugurao svuda. Posle 12 godina veronauke po školama polnih boleština je sve više, abortusa je sve više, a natalitet u minusu ko i pre.

Risto, tvoj beli medvedić zove se Stojko ….

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad Tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite! (Kaluđeri, Đura Jakšić)

Znam ja šta vama fali

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misonarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Od toga kakve su vam seksualne preferencije zavisi budućnost srbskog naroda. A ukoliko se ispostavi da smo kolektivno perverzni preko granica koje Biblija dopušta, preti nam istrebljenje. Zaslužena kazna, naravno, nešto poput brisanja starozavetne Sodome sa predivnog zemljinog šara. Dolazim do takvog neizbežnog zaključka ovih dana, prevashodno čitajući, s pomešanim osećanjima čuđenja i neverice, političke programe ovih spasiteljskih srbskih organizacija koje opširno obrazlažu ideju povratka na leto gospodnje negde pre Maričke bitke (jer od nje je nekako krenulo naopako i, evo, sunovrat nikako da stane), i koje sve odreda kao jednu od ključnih programskih tački imaju obnovu seksualnog morala u Srba, u skladu sa starozavetnim ili šerijatskim normama, u zavisnosti od toga o kom kraju zemlje govorimo.

Počelo je kao vic, s retardiranim forumima gde se vernicama daju detaljna uputstva o pokajanju i okajavanju grehova u koje su uredno pobrojani i branje šumskih jagoda, čitanje svetovnih knjiga, biberenje supe, držanje laktova na stolu i slušanje muzike. Kao i milozvučno fašistički pozivi („kako ću te razlikovati od nemuslimanki ako ne nosiš hidžab”) za pokrivanjem, pokornošću, obaranjem pogleda, rađanjem ili striktnom čednošću: hidžab vas štiti, ne samo od Alahove srdžbe već i od bolesti, šejtana, muške seksualne agresije. Sasvim uzgred, ukoliko smem da primetim, i od zdravog razuma i inteligentnih primisli.
Na veb stranici izvesne doktorke Tatjane Đorđević, na kojoj se između mnogih fenomenalnih pravoslavnih naučnih otkrića (svetu, avaj, još nepoznatih, a to samo zato što je u pitanju pravoslavna nauka, a svi znamo kolike su predrasude svetske naučne zajednice prema pravoslavnoj nauci) – nalazi se i ono o dejstvu časnog krsta protiv mikroba i patogenih bakterija. Eksperimentalno dokazano, ako ne verujete. Uzgred, čini mi se korisnom ideja da se verujućima ukine zdravstveno osiguranje, kad molitva već leči sve. Eventualno da im zdravstveno pokrije proteze za amputirane udove, jer, bez trunke cinizma, božiji odgovor na molitve invalida vazda je negativan. („Naučnici su dokazali snagu krsnog znaka”, objavljeno je i u časopisu Centra za geostrateška istraživanja Geopolitika, „tako da oni koji se izruguju Hristu, pokazuju još i naučnu nepismenost”. To stoji na kraju pomenutog članka, ponosno istaknuto, pa ako vas to nije ubedilo, onda ste definitivno skeptik. O tome do koje ste mere zaglibili u racionalizam, dakle sekularizam, komunizam, ateizam, marksizam, materijalizam, satanizam i svašta još koješta, neću ni da govorim.)

U jednom od tih ingenioznih naučnih radova, koje će svet milošću božjom jednom valjda da upozna, priča se nešto i o tome kako ženino telo „pamti”. „Koža pamti”, rekla bi Ceca Nacionale, ali ne, ovde je stvar mnogo dublja i zadire duboko ispod kože, u molekule i DNK i, na metafizičkoj ravni, u dušu i psihu, šta već od ova dva pravoslavna nauka priznaje. Ženino telo, dakle, pamti tamo neku metafizičku tvar koju muškarac putem svog sramotnog uda unese u njeno telo. Da vam pojednostavim – ili će vam vagina ostati neupotrebljena na zadovoljstvo vrhovnog nebeskog autoriteta ili ćete je eventualno upotrebiti za stvaranje novog života. I, nemojte slučajno da varate! Bog sve vidi. Ako ste zatrudnele iz prve, niste imale sreće. Ali ste bogu drage i, očigledno, blagoslovene. U suprotnom, svaki penis koji je prodro u vaše telo, a koje je samo nominalno vaše a zapravo je božje, državno, nacionalno, muževljevo, redno po platonovskoj silaznoj liniji od neba na prema dole – menja vam molekularnu strukturu, eksperimentalno dokazano, na način koji vas čini nečistom i nedostojnom droljetinom.

Mizoginija je, kako tradicionalne vrednosti podržane avramovskim religijama nalažu, uvek prva na spisku preporučenih koraka za spas naciona. Budući srpski svetitelj, patrijarh Pavle, imao je divnih tragikomičnih beseda na tu temu, u kojima su meni lično najzabavniji ovi delovi: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje”, i: “Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili na putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje… Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova”.

Posebno zadivljuje snaga verske indoktrinacije, jer mnogo žena na ovako otvorenu i providnu mizoginiju odgovaraju svesrdnim prihvatanjem. Nedavno mi piše žena muslimanka povodom moje sprdačine sa hidžabima i burkama: „Svi znamo kakve su prirode muškarci”, veli, „Pokrivanje je samo zaštita žena, a i muškaraca, da ih ne dovodi do seksualnog zlostavljanja žena i bluda”.

Zanimljivo. Međutim, onako, sasvim površnim razmatranjem „problema” (seks je očigledno problem u religijskom poimanju sveta), zašto ne pokriveni muškarci? Verujem da bi mnogima libido drastično opao da okolo hodaju u onim šatorima u koje trpaju žene. A i žene se sigurno ne bi toliko pomamljivale, kao na prizore muških zadnjica stisnutih u džins modernog kroja, o prednjim ispupčenjima da i ne govorim. Tome slično, čudi me da penis ne pamti svaku vaginu koju je posetio i, šta znam, tamo u adskim dubinama pičke pokupio već nešto što će uticati na muškarčevo psihičko zdravlje i molekularnu strukturu, i ostaviti pogubnog traga na njegove spermatozoide i eventualno potomstvo. Isto, vrlo je indikativno da su slučajevi silovanja, od kojih burka navodno štiti, procentualno zastupljeniji u islamskim zemljama u poređenju s večno razvratnim i pornografskim Zapadom, gde su, primera radi u Oslu u proteklih godinu dana sva prijavljena silovanja počinili muškarci muslimani. Da ne govorim sada o tome kako se u nizu tih moralno uzoritih zemalja često kažnjava žrtva a ne počinilac, neretko i smrću, zbog ukaljane porodične časti (kakav je sve teret na ženski reproduktivni organ Alah natovario, prosto je neverovatno).

Sledeća je homofobija. Trebalo mi je dugo da shvatim da ima sveta koji zaista misli da guranje sramotnog i tajnog uda u rupu nepropisanu Biblijom utiče ne samo na molekularnu i ćelijsku strukturu već i na ustrojstvo svemira. Ništa manje. Onaj deo o zaveri homoseksualne ideologije sam lakše shvatio: ambasadori zapadnih zemalja podržavaju nezavisno Kosovo, ali i Prajd, dakle u pitanju je zavera protiv srbstva. Ok, ‘ajde da uzmem u obzir mentalno stanje prosečnog građanina ove zemlje, temeljno zlostavljanog, šikaniranog i ponižavanog već, evo, više od dve decenije. Rodila se paranoja.

Ali, koliko je pameti potrebno da se zaključi da kretanje asteroida i obrtanje planeta, kao i vulkani i pomeranje tektonskih ploča, ne stoje ama baš ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa oralnim seksom između dva gej muškarca ili dve gej žene. Izgleda više nego što mogu da pobude veronauka u školama i popovi koji vas, kao društvene moralne sudije odasvud zaskaču. Nije nimalo slučajno što sve religije inteligenciju doživljavaju kao najvećeg neprijatelja. Sotonu i šejtana štaviše. Koliko poetike samo ima u činjenici da je ime palog anđela, potonjeg Sotone – Lucifer, tj. Lučonoša, onaj koji donosi svetlo, prosvetljuje. Uzgred, za svaku nepodopštinu u redovima božje administracije na Zemlji, a koja bi zaista i trebalo da uvredi vaš osećaj za moral, poput pandemijske pedofilije, da se zadržim samo na terenu seksa bez zalaženja u srebroljublje, prežderavanje, lenjost i ostale smrtne grehove, nadležan je isključivo nebeski sud i drugačije tumačenje se ima smatrati za bogohuljenje. Dok ćete vi, bludni sinovi i kćeri, kamen u glavu da dobijete na Zemlji. I uvek se nađe ko će prvi da ga baci. Nevezano za to što mu se u pozlaćenim vladičanskim dvorima baškare muške kurve. Ne figurativno, na način biblijskih parabola, već doslovno.

Stojim zbunjen pred tolikom količinom zatucanosti koja društvo dovodi na ivicu seksualne frustracije sličnoj onoj kakva se sreće u teokratijama. Možete dobiti nož u stomak zbog majice koja reklamira seksualne slobode. Mogu da vas izlome i ostave tako izlomljenog da krvarite satima bez svesti na ulici jer ste feminizirani, dakle, upražnjavate nekanonski seks. (A gde su dobri Samarićani?) Život vam se može pretvoriti u pakao ako ste zaboravili da obrišete istoriju na kompjuteru pre odaska s posla i kolega provali da ste išli na gej dejting sajt.

Čini se da je količina te neke potuljene i potmule agresije s izrazitim elementima neiživljenog Erosa (koji izbija iz psovki koje se mahom vrte oko nabijanja i degradiranja putem seksa), srazmerna količini jebanja u zdrav mozak od strane struktura vlasti na svim nivoima. Srbija je zemlja čijim su građanima mozgovi sistematski (s)jebavani. Ne mogu da se otmem utisku da bi na ulicama (ili na srbskim forumima) bilo manje razularenih polumozgaša da su kod kuće imali šta da opale. (Uzgred, ne, od rukobludija se ne suši kičma.) Sasvim prosta logika me vodi na pomisao da bi postorgazmičko stanje opuštenosti i blaženstva ljude učinilo dovoljno lenjim da se maskiraju, izađu napolje i vade kocke iz kaldrmisane ulice. Libido i načini njegovog kanalisanja, to nije nikakva nova mudrost.

Avaj, opet. Tranzitiramo beskonačno i pička se, baš kao i moral, našla u tržišnoj utakmici. A nezaposlenost ogromna. I na sve strane roba se nudi, kako zakoni tržišne ekonomije i nalažu. Nigde na tom duhovno propalom Zapadu nisam video tolike čete srednjoškolki obučenih i nafrakanih kao profesionalne uličarke. A testosteronom nabijeni momci, željni svega, najpre života. A frustracija neizostavno rađa bes. Ženska mladost ove zemlje može ili da se uda ili da peva u podvodačkoj Grand produkciji. Muška da se opredeli za stranku.

Sva bedastoća srpske političke realnosti sublimirana je u nalepnicama koje su mladi iz „Srbske akcije” lepili po autobusma gradskog prevoza – „Omladina bez nade posao čeka, a režim pedere Beogradom šeta”. Stvar je do te mere jednostavna. Seks je državni neprijatelj.

U programu ovog srbskog renesansnog pokreta, između ostalog stoje i načela duhovne discipline a među njima i ova – „Upoznaj temeljno volju božju” i „Budi čedan (neporočan) znajući da omladina bez osećanja stida, odana bludu i razvratu jeste znak opadanja i skore propasti naroda”.

Eh, već da propadnemo?! I to od seksa. A nismo se pošteno ni najebali. U ovom sveopštem hard core moralnom kupleraju u kome po nemoralu prednjače tradicionalni samoproklamovani čuvari morala, seks ispade najveći problem. A za deset godina duhovne obnove koje se SPC poletno prihvatila izlaktavši se doslovno svuda, počev od škola, ništa se nije dogodilo. Zapravo jeste, propali smo toliko duboko pod teretom sistematskog zatupljivanja i sveopšte hipokrizije da je sada zaista potrebna herojska vizija spasa koja, meni makar, izmiče mogućnostima imaginacije. Ali sam siguran da navlačenje marama i bogougodne noćne polucije neće ništa da reše. Za mene su pak, sigurni pokazatelji propasti države njena nastojanja da se pod strogu kontrolu stavi telesna čednost podanika, na način koji nekome daje za pravo i da interveniše nasiljem u cilju sprečavanja upotrebe tela ukoliko ona ne zadovoljava proklamovane državne i nacionalne ciljeve. Moć postojanja ne poseduje pojedinac. Ona je u rukama sumnjivih autoriteta.

Manje nas je za desetine hiljada nego od prošlog popisa. Ima više umlaćenih žena i nedovoljno sigurnih kuća. O čitavim pobačenim gradovima i polnim boleštinama da ne govorim. Bezobrazna omladina bez elementarne uljudnosti. Iživljavanje nad decom i životinjama. Srednjoškolke obučene kao prostitutke. Ogorčeni, agresivni i neiživljeni adolescentni (ponekad do te mere da ima hotela po Zapadu, koji više ne prihvataju ekskurzije iz Beograda). I da ne nabrajam… nema svrhe obznanjivati očigledno. Očekivao bi čovek makar neki pomak od planske talibanizacije. On se, doduše, dogodio, ali ne u željenom smeru.

Srbi su, čini se i pod Turcima bili seksualno liberalniji, sudeći makar po „Crvenom banu”. Škotske bolničarke su u vreme Prvog svetskog rata u Srbiju dolazile između ostalog i zbog toga jer su bile oduševljene tretmanom polne jednakosti koji je u to vreme u Britaniji bio nezamisliv (britansko ministarstvo im je ljubazno odgovorilo, na njihovu ponudu da volontiraju kao bolničarke na terenu, da je ženama mesto kod kuće).

U srpskoj kinematografiji na prste obe ruke mogu se prebrojati seksualno eksplicitne scene koje ljubav, telesnost i čulnost opisuju na način koji otkriva radost življenja i lepotu postojanja. Ne mogu trenutno da ih se setim, ali mora da ih ima. Međutim, za scenama u kojima je seks sredstvo kažnjavanja, degradiranja, sramote, ishodište životne bede, nije potrebno dugo tragati.

Ne samo da ste krivi što upražnjavate seks, već i svaka sumnja na to da je on nebiblijski može ozbiljno da vas diskredituje. Meni lično dešavalo se da iz kakve rasprave budem diskvalifikovan izrečenom sumnjom na račun nepravovernosti mojih seksualnih preferencija (u formi infantilnih seksualnih pošalica koje su koliko zapanjujuće, toliko i zabavne). Od ljudi koji drže da su intelektualci.

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misionarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Da parafraziram Petra Božovića u sceni s Evom Ras u „Lepoti poroka”: Znam ja šta vama treba. Naguzite se, sad će izbori.