25 pitanja i odgovora o homoseksualnosti

tumblr_mzarnqOOa91s95lq0o1_12801. Homoseksualizam je ideologija koja dolazi sa Zapada (nameće se sa Zapada) u cilju razaranja srpstva i države.

Prvo, homoseksualnost a ne homoseksualizam. Jer to nije ideologija već varijetet ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a primećena je i kod brojnih životinjskih vrsta). Zabeležena je u svim kulturama, prošlim i sadašnjim,  i to svuda po zemljinom šaru. Logika po kojoj Zapad „natura“ homoseksualnost Srbiji u cilju njenog razaranja je potpuno iščašena jer bi to značilo da napredne zemlje zapada koje su svojim homoseksualcima omogućile sva građanska prava (uključujući i pravo na brak i usvajanje dece) rade na sopstvenom razaranju.

2. Kulture (društva) koje svojim homoseksualcima daju sva građanska prava propadaju i nalaze se u stanju teške dekadencije.

Pogledati političku kartu sveta i uporediti zemlje u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću i one u kojima je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije zabranjena. Ako vam Jemen izgleda kao moralno uzorito i zdravo društvo a Francuska kao zemlja koja propada, onda je dalja rasprava na ovu temu bespredmetna.

3. Pokret za emancipaciju homoseksualca je globalna zavera masona/Jevreja/vladara iz senke u cilju urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Popiti tabletu na vreme.

Emancipacija homoseksualaca nužno urušava judeohrišćansko shvatanje „morala“. Ali to su prethodno već učinili i pokret za ukidanje ropstva, antirasistički pokreti, feminizam, pokret za prava deteta, ekološki pokreti, prosvetiteljstvo, napredak nauke …

4. Broj (procenat) homoseksualaca u društvima koje ne dozvoljava njihovu diskriminaciju je veći i u stalnom je porastu.

Procenat homoseksualaca u svim društvima uvek je isti i on se kreće, po vrlo skromnim procenama do 8% (ukljućujući homoseksualce oba pola i biseksualce). Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega se stiče utisak da ih je procentualno više nego u konzervativnim društvima gde je njihova vidljivost ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.

Naprotiv, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno represivnim društvima veći nego u onim vrlo liberalnim. Saudijska Arabija je vrlo verovatno zemlja sa najviše homoseksualaca na svetu, ujedno i najfomofobičnija.

5. Homoseksualna propaganda dovodi do porasta homoseksualaca u jednom društvu.

Reč je o pokretu za emancipaciju a ne o propagandi. Ali, ok, hajde nek bude i propaganda. Tom logikom znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije.

Onda ni homoseksualna propaganda ne može da dovede do porasta procenta homoseksualaca.

Pod „propagandom“ se u širokim i neobaveštenim narodnim masama često podrazumeva gay lifestyle ili čak gej estetika, o čemu bi se u ovim terminima i moglo raspravljati. Ako gej estetika može od strejtaša da napravi geja, onda bi i obrnuto moralo biti moguće. Ako strejt adolescent ode na koncert Kylie Minogue i postane gej, onda bi i gej adolescent odlaskom na fudbalski derbi trebalo da postane strejt. To se ne dešava.

6. Homoseksualci utiču na natalitet nacije (podrazumevano u negativnom smislu).

Ne utiču. Dati prava homoseksulacima ne znači zabraniti hetereseksualcima da se razmnožavaju. (Sem toga, koliki god da je natalitet, udeo gej beba u njemu ostaće isti). Mnogi heteroseksualni parovi ne mogu ili neće da imaju dece. Neki imaju samo jedno. U kakvoj je to vezi sa homoseksualcima (inače rođenim u hetero braku od, predpostavljano, strejt roditelja?). Takođe, mnogi homoseksualci imaju decu, što svoju, što usvojenu. Ne postoji apsolutno nikakva uzročno posledična veza između homoseksualnosti i nataliteta.

7. Ako homoseksualci ostvare pravo na brak, sledeći su pedofili, zoofili, nekrofili itd …

Još jednom  – homoseksualnost je varijetet ljudske seksualnosti a ne patologija ili devijacija. Ona podrazumeva odnos dve (ili više) odrasle, seksualno zrele i, iznad svega, voljne osobe. Još jednom, ODRASLE I VOLJNE OSOBE.

Pedofilija je odnos u kome odrasla osoba zloupotrebljava (ucenom, pretnjom, prinudom) seksualno nezrelu osobu, dakle, dete. Pedofilija NIJE isto što i homoseksualnost. I pedofili nisu nužno homoseksualci, većinom su heteroseksualci.

8. Ako može gay brak, zašto ne i legalizacija poligamije?

Pa, ako društvo evoluira u pravcu legalizacije hetereoseksualne poligamije, naravno rodno ravnopravne (zašto žena ne bi imala više muževa?), princip jednakosti onda podrazumeva i legalizaciju homoseksualne poligamije.

9. Ako u osetljivom formativnom dobu dete, adolescent, bude izloženo gej uticaju, ono će nužno prelomiti u pravcu homoseksualnosti.

Opet, adolescenti su nužno izloženi sveprisutnom heteroseksualnom uticaju pa su neki od njih opet gej. Homoseksualac se ne postaje, kao što se ne postaje ni heteroseksualac, niti se o tome odlučuje.

10. Homoseksualnost je pomodarstvo. To je moda koju forsiraju zapadni mediji i koju mladi ljudi prihvataju.

Pitanje za heteroseksualce je kako uspevaju da ostanu otporni na ovu modu?

11. Gej seks je neprirodan.

Ljudi su i seksualna i emotivna bića, ne samo biološka. Sa stanovišta biologije neprirodni su i analni i oralni seks, i zapravo svaki oblik seksualnosti koji izlazi iz okvira piša-pica mehanike u svrhu produžetka vrste.

12. Rimsko cartvo ( ili Grčka) su propali zbog rasprostranjene homoseksualnosti.

Nisu. Rim je, kao i svaka imperijalna sila u istoriji, propao zbog neodrživosti ekonomskog sistema. Grčka civilizacija je svoj vrhunac doživela u vreme Aleksandra Velikog, jednog od najvećih vojskovođa i osvajača u istoriji, koji je bio gej.

13. Biblija kaže ….

Šta Biblija kaže je potpuno nebitno jer je Biblija omašila u najjednostavnijem pitanju ljudske etike – ropstvu. Ono se u Bibliji dozvoljava.

Sem toga, Bibilija kaže  i da je Isus imao dvojicu tate i da je začet medicinskom asistencijom (Sv. Duha), drugim rečima, veštačkom oplodnjom. Zašto to preskačete?

14. Crkva je protiv

Crkva je slobodna da i dalje bude protiv i da svojim sledbenicima daje preporuke o tome kako će da žive. Mišljenje crkve relevantno je samo za vernike i ljude koji u crkvu idu i u boga veruju i ono nikako nije referentno za društvo u celini. Građanski brak crkvu ne obavezuje. Takođe, gej vernik je i dalje slobodan da bude vernik i ide u crkvu ako želi. Praksa pokazuje da mnogi ne samo da žele već i da postaju njeni visoki zvaničnici. Što mu dođe vrlo lako objašnjivo. Razmislite – da ste gej muškarac izložen pritisku društva, gde bi vam bilo najkomotnije? Em leb bez motike, em odličan cover up, em ste neprestano samo muškarcima okruženi (od kojih su mnogi tu gde i vi iz potpuno istih pobuda).

15. Smeta mi što toliko mnogo gejeva mrzi religiju.

Što je čudno odprilike koliko i crnci koji mrze Kju Kluks klan.

Ako vi možete da mrzite greh a volite grešnika, zbog čega neko ne bi mogao da mrzi religiju a voli vernike?

16. Deca gej roditelja i sama postaju gej.

Istraživanja sprovedena u zemljama koje homoseksualnim parovima dozvoljavaju usvajanje dece, pokazala su da je ova tvrdnja netačna. Deca gej roditelja postaju gej u istom onom procentu u kome i deca hetero roditelja.

17. Šta će postati deca gej roditelja kad porastu?

Pa mogućnosti su razne baš kao i kod dece hetero roditelja. Neko inžinjer, neko slikar, neko ubica, neko borac za delfine … sve zavisi. Ono što sigurno neće postati je homofob.

Istraživanja, takođe, pokazuju, da su homoseksualni parovi spremniji da usvajaju decu iz takozvanih neprivilegovanih ili manjinskih grupa (s posebnim potrebama, drugih rasa itd), pored toga što roditeljstvo kod homoseksualnih parova gotovo nikad nije stvar slučajnosti (dakle, deca su željena). Istraživanja pokazuju i da su deca homoseksualnih roditelja kasnije tolerantnija i otvorenija u odnosu na druge.

18. A šta ja da kažem svom detetu kad vidi gej par na ulici kako se grli (ljubi, drži za ruke)?

Koga zabole? Kažite mu šta ‘oćete.

526328_385722598178781_1805731302_n19. Gej je ok, ali u 4 zida (privatnosti, intimnosti, diskreciji) itd …

Pod pretpostavkom da ne podrazumevate da iko razmišlja o tome da se jebe naočigled sveta na gradskom trgu (sem egzibicionista koje seksualno uzbuđuje mogućnost da budu uhvaćeni na delu, kakvih ima mnogo i kod heteroseksualaca) kod ljubavi ne postoji ništa što treba da se krije. Naprotiv, ljubav oplemenjuje svet. Postoji mesto gde su ispoljavanja nežnosti u javnosti zabranjena (i heteroseksualcima, ne samo homoseksualcima). Zove se Iran. Jako tužna zemlja.

20. Imam druga homoseksualca koji ne želi paradu (legalizaciju brakova, da bude otvoreno gej itd).

Ok. Pa?

21. Gej lobi je sve jači i svima nam kroji kapu.

Ne preskačite terapiju!

Gej lobi je zapravo prijateljska povezanost među homoseksualcima na osnovu sličnih interesovanja (za druge muškarce uglavnom) i izloženosti sličnim društvenim stresovima (ostrakizmu, diskriminaciji i prikrivenim i otvorenim pretnjama).

22. Homoseksualci su nerodoljubi koji ne vole svoju zemlju i jedva čekaju da izdaju svoj narod.

Pa sve zavisi kako ih rođena zemlja tretira. Zamišljam da u slučaju neke invazije srpski homoseksualci ne bi potrčali u prve borbene redove. Šta da brane? Društvo koje ih tuče po parkovima? Pametne zemlje koje svoje homoseksualce prihvataju i daju im sva prava, homoseksualce imaju čak i u vojci. I za nekoliko procenata su jače od onih koje svoje homoseksualce zlostavljaju. Braniti slobodu je već neki motiv.

23. Prava homoseksualaca idu na uštrb prava heteroseksualaca.

Aha. I prava crnaca idu na uštrb prava belaca, a prava žena na uštrb prava muškaraca.

24. Gej aktivisti zapravo odmažu čitavoj stvari i samo još više iritiraju društvo.

Pa isto su to govorili i za antirasističke aktiviste. Budite iskreni. Vi biste zapravo želeli da gej aktivizam ne postoji. Da homoseksualci budu potpuno nemi i nevidljivi. Sem toga, ako Obraz i ekipa nisu naškodili ideji rodoljublja, ne vidim kako će aktivista, ma koliki vrtiguz bio, naškoditi pokretu emancipacije homoseksualaca.

25. Priča o gej pravima je svima dozlogrdila.

A, ipak, nastavljate da je komentarišete. Pa u tome je kvaka. Tolerancija je stvar dosade, više nego prosvetljenja. Kad budete prestali da histerišete i priča će postati manje napadna, ili je više nećete toliko primećivati. A i sad možete da čitate druge stvari.

Advertisements

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

Da li su nam potrebne Olje?

 

Sjajni Vajld, u pravu kao i obično – „Ljudi su nekada imali sprave za mučenje, danas imaju novinarstvo. Novinari nas drže u koraku sa neznanjem zajednice i saopštavaju nam ono što nije vredno saznanja”.

Slažem se, nema dalje. Uz dužnu čast retkim, ponavljam, retkim izuzecima, novinarstvo je poziv prema kome gajim najdublje prezrenje. Zajedno sa advokatima ovu profesiju držim za nijansu smislenijom i poštenijom od svešteničke koja je na mojoj vrednosnoj lestvici na samom dnu.

Da relaksiram potencijalno uznemirene, ne samo da sam dete novinara, već sam, po onoj proverenoj staroj „u životu me je snašlo sve ono što sam mrzeo” i sam proveo nekoliko godina „baveći” se ovom profesijom.

Moj prvi radni novinarski dan 2001. ne mogu da zaboravim ne samo zbog treme s kojom sam došao u redakciju jednog beogradskog dopisništva, već što je to bio i dan kad je pokušano održavanje prvog beogradskog Prajda.

„Bogte, preživela sam Miloševića i sve one demonstracije devedesetih, da sad izgubim glavu na peder paradi! Napolju je haos, konjica je na ulicama!” – sećam se kako je zadihano uletela jedna jako simpatična koleginica i sela da odmah (u oblaku duvanskog dima, podrazumeva se) kuca izveštaj.

Uzgred, moj uzorak možda nije reprezentativan po naučnim standardima, ali tu specifičnu sortu čine mahom, ako već ne i listom, ljudi koji nikad ne peru šoljice za kafu niti prazne pepeljare, redovno mrve nad tastaturom i svojim konzumiranjem duvana odgovorni su za barem tri ozonske rupe i preranu smrt neutvrđenog broja ljudi, žrtava pasivnog pušenja.

Uz to su umišljeni i sujetni do granica groteksnog, a sa rekla-kazala i najrazličitijim teorijama zavereničkog karaktera mogu da se bave do u beskonačno i, skoro svi imaju maniju veličine. Umišljene, naravno.

Ako ste dete novinara onda vam je poznata situacija u kojoj vaš roditelj novinar nema blagog pojma koji ste razred (odeljenje tek da ne pominjem) ali je zato sasvim sigurno upućen u sve zakulisne igre Saveta bezbednosti UN. Sigurno vam je poznata i situacija u kojoj ste, najpre, kao budala u nadi čekali, a zatim se po mraku sami, posle treninga, uputili kući na drugi kraj grada, jer je vaš roditelj novinar vršio uporednu analizu vesti, dodajući svojoj dnevnoj tabeli tek četrnaesti izvor za taj dan. (Vama vest može zvučati savršeno isto iz svih 14 izvora, ali oni poseduju retku sposobnost da iz rasporeda pasusa, upotrebe zareza i ostale sintaksično-gramatičko-pravopisne alhemije, izvuku zaključak van domašaja smrtnika ostalih profesija).

Mislim na one tkz. ozbiljne novinare, ne na one „imam karte za Fashion Week, ‘oćeš sa mnom, zar nisam bitna riba, za susednim stolom je bila JK” radnice udarnice globalne retardizacije, koji za imidž ove profesije čine koliko i sveštenici silovatelji dečaka za svoju.

Ilustrovaću vam primerom iz života kako funkcioniše taj posao. Na žalost, ne mogu da se setim imena aktera, niti je to za priču bitno. Jedan srpski policijski general optužen je pred sudom u Hagu. On je sebi pucao u glavu na stepenicama ispred zgrade parlamenta. Gost u Dnevniku iste večeri novinarka koja je prva pronašla još uvek živog generala na stepeništu skupštine. Spikerka pita da opiše scenu.

„Bio je još živ kad sam ga zatekla.”

„I, šta ste Vi učinili?”

„Otrčala sam nazad u skupštinu da telefoniram redakciji.”

„A potom?”

„Potom sam otrčala u skupštinski restoran da javim ostalim kolegama” (koji su valjda čekale kraj neke sednice ili već neko saopštenje).

Za to vreme je još uvek živ čovek ležao u lokvi krvi na stepeništu. Na stranu to što verovatno ne bi imao šanse da preživi sve da je i odmah pozvala pomoć. Matrica razmišljanja i delovanja je bitna.

Voditeljka Dnevnika u ovoj priči nije videla ništa čudno a, izgleda, sudeći po izostanku bilo kakvih reakcija, niti bilo ko drugi.

Ta neutoljiva glad za nesrećom i bedom je upravo ono što mi ovu profesiju čini odvratnom.

Prava vest je gadna vest. Dobra je ok, ali kao prateći program ili baš za one mirne dane kad nema ničeg boljeg (čitaj krvavijeg). Ne jednom sam se čudio novinarskim pitanjima na raznim konferencijama za štampu (u moje vreme česti gosti su bili Karla, Solana, Petrič) – „Da li ste već odlučili koje kaznene mere ćete preduzeti (ako BG opet već nešto)? Jeste li razmišljali o eventualnim sredstvima pritiska?” I tako dalje. Uvek neko prizivanje kazne, pritiska, bede … Čak i ako je odgovar optimističan ili barem diplomatičan sledi „da, ali, u slučaju da ….”

Kristijan Amanpur je nekrunisana kraljica ovog lešinarenja. Sve politički korektna po holivudskim standardima – s maramom na glavi u islamskoj zemlji i primerenim bledilom u nekoj izgladneloj afričkoj, da sve bude savršeno fotogenično za njenu polutupavu američku publiku s džambo džet pakovanjem čipsa.

I ne jednom sam se vikendom suočavao s nervozom kolega koji, usled nedostatka dešavanja, odjednom nemaju „vest”. Za te sušne dane postoji jedno univerzalno rešenje. Pozovete neku budalu da joj zatražite izjavu. Primera radi, to može biti neki lokalni, nazovi političar, koji će se osetiti strašno bitnim zbog interesovanja medija (i to onih „ozbiljnih”) i koji će krenuti da baljezga o, recimo, neophodnosti otcepljenja Šumadije i formiranju dve konfederalne jedinice – Šumadije i Pomoravlja, sa prestonim gradom u Topoli. Karikiram, al čuli ste i gluplje ideje.

I, eto, tako budale dobiju krila. Sve ove drame oko Prajda (zabranjenog) ne bi bilo, svakako ne 10 godina posle mog prvog novinarskog radnog dana, da nije bilo raznoraznih palanačkih Opri i Kristijan, koje su, sve držeći se novinarskog Hipokrata o „saslušavanju druge strane” večno priprostoj publici servirale što krvaviji biftek. Pun bi pogodak bio da smo mogli da prisustvujemo i klanju, ritualnom po mogućstvu.

monah Antonije

monah Antonije

Molim vas, ko je ova spodoba? I zbog čega je dobila medijski prostor? Zašto ne i nečija strina Dobrila? I ona, garant, ima mišljenje o Prajdu, slutim pravoverno. A usput bi mogla i da vam izdiktira recept za pinđur, najbolji u kraju, pa da stavite u rubriku „Danas kuvamo”. Sasvim uzgred, ima li šta izopačenije od života u crnilu i metanisanju?

Hajde da zamislimo sledeću situaciju – politički talk show u kome će se raspravljati o tome treba li razdvajati crnce i belce u autobusima, školama, na poslu. Ili, pošto ni crnci neće da emigriraju u Srbiju, Rome i Srbe. Ja sam siguran da ima budala rasista, uzornih hrišćana, tradicionalista iz mnoštva onih retardiranih organizacija koje, kako vidimo, predstavljaju novu srpsku političku elitu sa letom gospodnjim 1389-im kao referentnim za budućnost nacije. Što da ne čujemo drugu stranu? Dajte da čujemo rasiste. Je l’ vam neprijatno?

Hajde da organizujete još jedan politički talk show na temu položaja žena. Što da ne? Mizoginija je široko rasprostranjena u društvu, pa pogledajte samo, vazda fale nove sigurne kuće za umlaćene žene. I garantujem vam da ćete pronaći žene zabrađene u marame, nikabe, svaka prema svojoj tradiciji, da vam blagoglagolje o potrebi povratka starim vrednostima (u 1389-tu), što će reći rađanju i šporetu i pokornosti muškoj glavi kako bog već zapoveda. Da nam mule objasne kako se tuče žena po šerijatu (naime, da joj se ne povrede vitalne funkcije). Zbog čega nemamo takvih javnih rasprava? Ili su marginalizovane na debilne forume poput one sada već legendarne Pakibitije. Hajde da zamislimo i još jednu emisiju na temu Holokausta – „Istina ili cionistički mit?”

Dakle, i pored toga što u Srbiji postoje rasisti, mizogini domaćini i antisemiti, kao i svuda u svetu, mada možda ne u tom procentu, što je, držim, posledica talibanizacije u proteklih deceniju ili dve, postoji minimum društvenog konsenzusa o ovim pitanjima. Rasizam, nacizam, mizoginija – nije u redu. Nećemo o tome voditi javnu debatu i ne, nećemo slušati drugu stranu.

Dođosmo do homofobije. Imamo zakon protiv diskriminacije koji je, kao i većina drugih, mrtvo slovo na papiru, tek toliko da se EU zamažu oči. Ali nemamo neophodni minimum društvenog konsenzusa da LGBT ljudi u Srbiji ne mogu biti maltretirani i diskriminisani. Ovde se, čak, ležerno i bez bojazni, prave i spiskovi ljudi za odstrel. Tako imamo i „drugu stranu”. I tako smo neviđeno demokratični, iako na milju od Kabula da „drugu stranu” slušamo neprestano a ona propoveda ono što priglupa masa želi da čuje i potvrdi sebe u svojoj gluposti.

Džaba što ćete sa strpljenjem koje bi i za stoike bilo previše, da pričate i objašnjavate, da argumentujete i borite se, sve vodeći računa da ne izgubite živce, povisite ton ili opsujete, izujete cipelu da idiota čuknete štiklom po tintari jer to bi, naravno, bio krunski dokaz o terorizmu homoseksualne ideologije kojom se želi da razori srpstvo i protiv koga svaki pošteni vernik ima obavezu da se dohvati vile i motike.

Mi imamo „drugu stranu”. A kao i u svakom društvu obespravljenih i siromašnih, vlastima je potrebna arena da igrama dopune sledovanje hleba. Zverima, ili Dverima, potrebno je baciti nešto za rastrgnuti. A masama je potrebno da se uvere da društvo, ovakvo kakvo je, ima i gore autsajdere i jadnike od njih samih. I aplaudiraće krvi pijani od sreće što to nisu oni, stavljajući se na stranu onih što su im zakatančili amove na vratu.

„Klopke”, „Utisci nedelje”, dnevnici, hronike i naslovne strane … to su srpske arene u kojima se „druga strana” udara po prsima i preteći viče a oni koji po rimskom običaju „pozdravljaju pre nego što će umreti” manevrišu, izvedu tu i tamo po neki skok i zaokret pre nego ih razularena i gladna masa sasvim ne nadjača svojim urlicima.

Možda vas jednom, u nekoj budućnosti, bude sramota.

Pitanje iz naslova „Utiska nedelje” – „Da li nam je potrebna parada?”, pogrešno je postavljeno. „Da li nam je potrebna Olja?”, jedna ili obe, bilo bi bolje.

Decentna Olja ili Marija Kilibarda s nogama iz reklame za „Veet” („ja imam druga geja koji ne želi da paradira pa ne vidim što bih i ja onda podržala paradu” – dok razumevanja puna Bucka preko puta klima glavom) razlike su kozmetičke, suština je ista.

Čestitam. Možda jednom dobijete orden „Belog anđela” za zasluge približavanja ove naše male zaparložene pravoslavne džamahirije, duhovno bliskim zemljama u kojima se „grčka ljubav” kažnjava smrću –

Avganistan, Saudijska Arabija, Iran, severna Nigerija, Mauritanija, Sudan, Jemen …

Sad znate gde ste.

Egzibitikus drtinus i varijeteti ljudske gluposti

 

Veliku sam stvar saznao večeras. Od stručnjaka. Doduše od onog na čiju bih se diplomu posrao. Baš kao i na diplome Miroljuba Petrovića, geologa što smatra da su Zemlja i život na njoj nastali onako kako piše u Bibliji i dr. Tatjane Đorđević koja tvrdi da molitva „Oče naš” ubija patogene bakterije. Međutim, dr. Jovan Marić večeras mi je otvorio oči. A i ko bi drugi mogao da mi razjasni psihopatologiju i genezu srpske šizofrenije ako ne psihijatar?

dobro pitanje

dobro pitanje

Dr. Marić veli da je priroda tinejdžera takva, krhka, zbunjena, neformirana, povodljiva i podložna, između ostalog i seksualno ambivalentna, pa je zbog svega toga jako bitno da kojim slučajem ne vide homoseksualce na ulici, a posebno ne onih 20% koji su i egzibicionisti pa paradiraju svojom homoseksualnošću sa sve sevajućim maljavim ili, ne dao bog, izdepiliranim nogama. Jes da homoseksualnost nije bolest al bolje da ti dete radikal nego peder.

Ko bi rekao da je stvar do te mere jednostavna? Ali, sklon sam da poverujem da je čovek u pravu. Jer, vođen ovom logikom, konačno imam smisleno objašnjenje za mnoge pojave koje me već dve decenije drže u potpunom čudu.

Recimo … moja učenica IV razreda srednje koja odgovara da je London glavni grad Njujorka po svoj prilici je slušala gradonačelnika Jagodine kako žali što mu Betoven i Šopen nisu došli pod šatru. I ostala trajno glupava. Palminom krivicom. Slađana Zdravković je gledala predsednika koji se trudi al, bože moj, nije svemoćan. Debele, agresivno bezobrazne devojke obučene ko drolje s kineskim Viton torbicama i ruiniranom gramatikom su videle Sekin rijaliti šou. I, avaj, zahvaljujući toj nesrećnoj okolnosti ostaće agresivno bezobrazne i nepismene čitav život. Momci što iz izloga kradu patike i trenerke gledali su lopove iz struktura vlasti koji drobe o patriotizmu. Oni što mlate svet po prevozu i ulicama čuli su Amfilohija kako zbori da batine padaju na dušu izbatinjanog. Licemeri svih kalibara podlegli su prizoru podgojenih popova u džipovima i striperima na sofama. Bezobrazni, pijani, lažovi, šabani može biti da su previše gledali šefa Marićeve stranke. I, tako …

A saznao sam i da sam poremećen. Naime, imam nezadržive egzibicionističke porive. Proganjaju me stalno al večeras me baš izmučiše … Celo veče imam nepodnošljivu želju da smaknem gaće. Pred kamerama. I to nije sve. Da se natrtim. Ni to nije sve! Da prdnem u pravcu Marića i Martinovića. Rafalno! Ali, ni to nije sve! Da nameštam ružičastu podvezicu i šav na mrežastoj čarapi dok nagužen rafalno prdim.

dr. Maric egzibiciona drtina

dr. Maric egzibiciona drtina

Nisam siguran kako se na latinskom zove ovaj poremećaj koji imam. Ali znam kako se zove Marićev – egzibitikus drtinus. Drtina matora koja se po petparačkim novinama slikala sa svojom mladom studentkinjom i baljezgala o tome kakav je baja jer evo kakvu je pičku maznuo. Gurao je u TV emisije da u dopičnjaku prekršta anoreksične noge i laprda o psihologiji. Dok je prekrštala noge ja sam znao, štaviše bio 100% siguran, da je matori Marić kara. Zašto sam to morao da znam? Jel to nije moglo da ostane među njihova četiri zida (ona četiri iz kojih ga je iselila kad ga je istrošila da zadovolji svoje seljačke ambicije). I posle je cmoljavio po novinama. Tako da, nemojte nam srat o egzibicionizmu i neukusu.

A sem što je, kako saznasmo, homoseksualnost varijetet ljudske seksualnosti, videsmo da postoji i varijetet ljudske gluposti. Priglup, malo glup, gluperda, imbecil, retard, Aleksandar Martinović …. mnogo je nijansi … Neke su prihvatljive, neke ne i treba ih držati među četiri zida.

Aleksandar Martinović je retard. Čovek, naime, smatra da je stabilnost ustrojstva svemira u nekoj vezi sa tim u koji ćete telesni otvor da gurnete kitu. Da cunami, erupcije, poplave i suše mogu da izazovu poljupci dve osobe istog pola. Tako kažu sve tri velike religije, dakle istina je. Ajde što je glup, i po jada. Već je i egzibicionista. Paradira glupošću.

I ne zna da je „smrt državi” anarhistička politička izjava. Kao što je njegovo guranje u četiri zida nacistička. I duvajte ga s time što ćete čitavu jednu grupu ljudi koja se bori za svoje pravo na slobodnu ljubav da diskreditujete jednom parolom. Jer kad vas nisu diskreditovale sve vaše gadosti …. sve zahvaljujući varijetetima ljudske gluposti ….

I da znate da kakav god problem da imate nikako nije trenutak da ga sada iznosite. Možda za jedno 500, 600 godina. Sad ne. Postoje prioriteti. Vaš život i vaša sreća nisu na dnevnom redu. Ako nečiji jesu, a vi smatrate da to nije u redu, vaše je puno demokratsko pravo da dograbite motku i izletite na ulicu i čuknete onog što je na listi prioriteta ispred vas. Srbija je demokratska zemlja.