Pravi krivci

rsz_rtsf687Situacija je, dakle, sledeća – neki beli suprematist, neonaci, ultra šta već (dopišite ovde) je na Novom Zelandu u mestu Christchurch upao u džamiju u vreme molitve i pobio silan neki svet. Tačnije, miran, pobožan, muslimanski svet koji je na Novi Zeland došao da ostvari svoje snove o boljem životu. Dakle, normalni ljudi ko i mi.

Pre nego pređem na stvar, dozvolite mi samo da za trenutak izkontempliram nad divno poetičnim podatkom da se napad na džamiju dogodio u mestu koje se zove „Hristova crkva“. Šta mi je tu poetično? Pa to da u mestu s takvim nazivom postoji džamija. U nekom idealnom svetu (multikulturnom kakav recimo postoji u fantaziji današnje evropske liberal levice) to bi bilo isto kao da u Rijadu postoji crkva. Da, you may say I am a dreamerbut I am not the only one.

Za moju poentu nije bitno ni kako se taj lik zove, ni kog je tačno porekla, ni koliko je ljudi u tom napadu nastradalo. Koliko god da ih je nastradalo, nastradalo ih je barem isto toliko u istom danu, a ja bih se ležerno kladio i na više, u među muslimanskim obračunima (šiitsko sunitskim naime) o kojima čujemo slabo šta, ili najčešće ništa, jer mediji nas brižljivo dezinformišu o svemu što se islama tiče, kako bi se u životu očuvao fantazam belog liberal levičara o nekakvoj velikoj islamskoj civilizaciji i kulturi. Da ne pominjem sada koliko je nemuslimana, isto samo danas, stradalo od islama u svetu, koliko je gejeva bačeno s krovova, koliko je žena ubijeno iz „časti“ (one srećnije prošle su s otfikarenim klitorisom i kiselinom bačenom u lice), koliko je maloletnih devojčica na silu udato za matore pedofile, koliko ih je silovano jer je seksualno ropstvo inače halal. Evo, trećeg marta su muslimani u Nigeriji mačetama posekli više od 20 hrišćana, a dvanaest dana je ovoj vesti bilo potrebno da se probije kroz blokadu mejnstrim medija do malih alternativnih i mahom elektronskih medija kakav je jihadwatch. Zamislite našta bi ličilo kad bi čitav dan danas crvenim i velikim slovima svuda flešovalo „anti hrišćanski napad u Nigeriji“. Ne ide, složićemo se. Ne ide u divnom progresiv multi kulti svetu u kakvom treba u budućnosti da (pre)živimo.

Ukratko, bilo bi politički nekorektno, jer danas je dan kad ćemo srati o tome koliko je islamska kultura velika i koliko belo suprematističko zlo predstavlja pretnju za svet.

Pada mi u oči, da od ono malo medija što sam ovim povodom prelistao, niko (sem Kurira, al kad ti Kurir kaže da si lud) napadača ne kvalifikuje kao psihički nestabilnu osobu. Za sada nema ni pomena o teškom odrastanju u siromašnom kvartu, nezaposlenosti, krizi identiteta u novozelandskoj multikulturnoj sredini … Što obično budu neki od mogućih objašnjenja kad musliman na zapadu uz povike „allahu akbar“ nožem nasrne na prolaznike. Jer, kao da između psihičke nestabilnosti i verovanja u 72 hurije koje čekaju da ih ovakav manijak na nebu defloriše, postoji nekakva suštinska razlika. Dakle, uzroci mogu biti razni, sem ideološki. A kad sami napadači, iliti esktremni muslimani kako nam mediji saopštavaju (što je pleonazam jer kako se biva ekstreman u odnosu na izričitu kuransku naredbu da se nevernici ubijaju?) insistiraju na tome da ubijanja čine iz ideoloških pobuda (kao da ‘allahu akbar’ nije dovoljno da se shvati) mediji krenu da nam objašnjavaju da su to fundamentalisti.

Shvatili smo i to. Ok, fundamentalisti su. Pitanje je onda kakvi su to fundamenti ideologije (jer islam nije samo vera, on je iznad svega i ideologija, inače bi negde postojalo nešto nalik zapadnom konceptu sekularizma u većinski muslimanskim zemljama) kad onaj koji odluči da ih se strogo drži, dakle fundamentalista, postane masovni ubica? Fundamenti budizma, na primer, vode neizbežno u veganstvo.

Dakle, novozelandskog teroristu na ovaj bezumni čin nadahnuli su neonacizam i Srbi. Pitanje kako su se neonacizam, Hitler i Srbi našli u istoj korpi ideološkog nadahnuća, može da postavi samo neko ko je u političkom smislu prespavao poslednjih trideset godina. Ili nije gledao holivudska propagandna smeća otprilike isti taj broj godina. To je posledica neizmerno puta ponovljenog poređenja Aušvica i Srebrenice. Holokausta i borbe Srba da izbegnu treći genocid u jednom veku, brojnih američkih, a bogami i domaćih filmova, u kojima su Srbi planetarni zlikovci od kojih se u najnovijem pojavljuju kao odrubljivači nedužnih muslimanskih glava u Bosni. Odrubljivanje glava u Bosni se dogodilo, ali to su činili muslimani a glave su bile srpske.

Ali, takvi detalji, kao što su činjenična istina su, za potrebe određenog političkog narativa ili agende, ne od manjeg, nego od apsolutnog nikakvog značaja. A po nesreći, agendu guraju sledeće grupe, od kojih su svaka pojedinačno i za sebe dovoljno jezive, a udružene su doslovno apokaliptične – američki imperijalizam, evropski liberal levi progresivizam i islamizam.

O tome se radi kad naučite da gledate kroz politički korektan bulšiting. Ok, bilo je tu još nekih ćiriličnih natpisa na oružju, dal bugarskih, beloruskih, nebitno. Nisu oni holivudski bad guys, Srbi su. Inače, istina je da se Srbi bore protiv islama još od 1389. i da su njihove zasluge za spas Evrope, ili baš ako hoćete, zapadne civilizacije, nezanemarljive. Nije to sporno uopšte. Sporno je kako smo uprkos tim zaslugama završili kao krivci za napad na muslimane u Krajstčerču.

I ako mi dopustite, pošto sam se malo u slobodno vreme bavio temom, možda bih mogao da vam dam materijal za razmišljanje.

Onako kako ja vidim stvari, za napad je odgovoran Bernar Anri Levi. Možda ne baš direktno, ali indirektno nesumnjivo. On i svi njegovi ideološki puleni.

On je upravo juče u Amsterdamu održao predstavu „U potrazi za Evropom“ koju je, kako čitam, posvetio protiv Wildersa i uspomeni na dva Van Goga. Wilders je holandski političar, onakav kakve na progresiv EU zapadu po navici zovu ultradesničarima, populistima i islamofobima. Jedan Van Gog je slikar za koga po svoj prilici znate čak i da niste ljubitelj umetnosti (dakle, Holanđanin koji je ušao u kolektivnu evropsku kulturnu svest, što je ok) a drugi je Teo Van Gog, aktivista koga je nožem na ulici na smrt iznabadao, pogađate, musliman. Dakle, u istoj rečenici osudiš čoveka koji neprestano ukazuje na opasnosti islamizacije zapada (i živi pod stalnom policijskom zaštitom) i ukazuje na kuran kao ideološku podlogu terorizmu, i odaš poštu čoveku koje je stradao od muslimanske ruke.

Istom progresiv levom mentalnom akrobatikom je pre neko veče na francuskoj televiziji izjavio sledeće – „Evropa je u Bosni nemo posmatrala kako se uništava (Srbi, opet dobro pogađate) sekularni islam, koji je evropska vrednost“. Na stranu sad to šta bi bilo da nije nemo posmatrala, ove reči dolaze iz usta čoveka koji je za vreme rata u Bosni branio autora „Islamske deklaracije“ u kojoj stoji sledeće –„”Nema laičkog načela. Država treba biti izraz i podržavati moralne koncepte religije“ i „Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Polažući pravo sam uređivati svoj svijet, islam razvidno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području.“

A unitervjuu za sarajevsku TV 10. aprila (oh, gle simbolike, rođendan NDH) 1991. godine – „”Ili će biti kako Muslimani kažu, ili nema dogovora… Desetine hiljada mladih Muslimana spremno je da brani BiH najstrašnijim terorizmom”.

I, eto, ovu evropsku vrednost su Srbi uništili.

Dakle, ovaj mind fuck narativ je, po mom skromnom mišljenju odgovoran za današnji masakr muslimana u Christchurchu. Đe je veza? Pa evo gde – svaki put kad bi neko otvoreno i pošteno progovorio o islamu a likovi, intelektualne i moralne nakaze kakav je Bernar Anri Levi, upru prstom i viknu – islamofob! – (što u prevodu s islamolevičarskog znači „osoba koja o islamu zna više nego što bi muslimani želeli da znate“) uvodi se atmosfera cenzure koja hrani i podstiče, s jedne strane islamofašizam, a s druge banalni beli fašizam kakav je ovog Novozelanđanina.

To je narativ koji muslimanima omogućava da uživaju i koriste svoj status žrtve (što oni i jesu, ali žrtve islama a ne zapadnjačke netolerantnosti) dok su u suštini predatori. To je takođe narativ koji omogućava da se prave žrtve (Srbi recimo) proglase zločincima. I to je na kraju narativ koji nas istinske liberale i istinske demokrate, pretvara u fašiste ili populiste u najmanju ruku, što cenzuru čini neophodnom.

Ja sam intimno duboko ubeđen, da uprkos suzama i izrazima saučešća za nedužnom muslimanskom zajednicom Novog Zelanda, od kojih danas ne može da se živi po društvenim mrežama, islamolevičarska, liberal progresiv i drugosrbijanska ekipa umiru od radosti, a neki su doživeli i orgazam.

Jer ovo im daje pravo za sve, posebno ako baš današnji dan, i današnji povod, ko zaboga ja sada, iskoristimo da ukažemo na to da je islam ideologija u svemu slična nacizmu i planetarna pošast u odnosu na koju globalno zagrevanje deluje ko bezazlen problem. Ovo im potvrđuje superiornu moralnu poziciju koja na dnevnoj bazi ne pije vodu jer ih stvarnost demantuje i to uprkos brižljivoj medijskoj cenzuri.

Čim je social justice warior (SJW) kuknjava jutros krenula setio sam se razgovora nekog muftije i pravoslavnog popa na televiziji onomad kad je bila zapaljena niška džamija. Ne sećam se imena, ali muftija je bez kraja i konca verglao o jadnim muslimanima, žrtvama velikosrpskog nacionalizma, la la la …. Pop ćuti, sluša i kad dobija reč počinje sa – „zadivljujuće je kako ste sve one srpske crkve i manastire na Kosmetu, što oskrnavljene što uništene, uspeli da izjednačite sa ovom jednom džamijom …. „ Taj rad.

Hvala, nisam kupac.

 

 

Advertisements

Žizela sa budžetom

tina-beauty-jelena-karleusa-two-piece-setSpadam u one, nije nikakva tajna niti se trudim da to sakrijem, koji donose zaključke o nekome na osnovu toga koje knjige čitaju, kakvu muziku slušaju pa i na osnovu toga kako se oblače. Za pažljivog posmatrača i istrenirano oko, može mnogo toga da se zaključi. Prevashodno to s kakvim mentalnim sklopom imaš posla. Zaključke izvlačim i na osnovu izjava tipa „evolucija je samo teorija“ i „Sloboda za Palestince“. I držim da je to sasvim legitimno. Neko će ishitreno zaključiti da spadam u red onih tkz. akademskih elitista tipa „samo su ruski klasici književnost, a samo ozbiljna muzika je muzika“ … što je daleko od svake istine. Koliko volim, nazovimo to „ozbiljnom umetnošću“, toliko volim (a nekad i više) njene popularne, kemp ili kič manifestacije. Jer volim i da se zabavim a smrtnu ozbiljnost držim za pouzdani znak stvaralačke impotentnosti. Dakle, ne radi se o umišljenom akademizmu tipa „ja sam so above it“ (pa ne pratim Evroviziju na primer) već razumevanju umetnosti po sebi. E, a tu je catch. I stvarno je reč o višegodišnjem treningu, ali ne u teretani već u biblioteci. I odjednom samo skontaš da možeš 100kg iz benča, ili da možeš da razlikuješ dobru slikarsku apstrakciju od obične mazarije, što je možda problem nekome na keca prostim jezikom objasniti.

Pogledam, dakle, ponekad i tako neverovatne stvari kao što su američka filmska sranja „White House Down“ ili „Air Force1“. I da, izvlačim iz njih geopolitičke zaključke, kao što je nivo brutalnosti američke imperije i stanje uma prosečnog američkog redneck glasača. Bacim oko i i na domaću scenu – američkom imperijalizmu, da bi bio uspešan, na srpskim etničkim prostorima makar, potreban je srpski kulturološki rijaliti mejnstrim, otuda su to komplementarne pojave – onako krijući se od sebe, jer svaki put imam utisak da evolucijski regresiram po vek na minut odgledanog rijaliti sadržaja. (Da preduhitrim mudre opaske kako je rijaliti globalan a ne srpski fenomen – jeste, al nigde nije državna kulturna politika, a ako negde i jeste, onda je ta država, smem da se kladim, u stanju sličnom srpskom).

Naletim ponekad i na poneku autentičnu pojavu, a tu se krije genij srpskog duha, i na tako malo verovatnim horizontima kakvi su rijaliti horizonti svakodnevnog horora. To je Žizela, jedno priprosto devojče sa sela iz okoline Svilajnca. Žizela joj je, zapravo, umetničko ime, pravo ime joj je Ivana. Šta je Žizelina umetnost, pitaćete me, i ja to, uprkos svojim kvalifikacijama, ne bih znao da vam kažem. Neka performerka možda, post Abramovićkinog tipa? Jer nagledao sam se njenih klipova, iz štale, s njive, s posla (radnica gradske čistoće), kuhinje, nekad uz muzičku pratnju, nekad uz filozofske opaske a nekad neme, dok recimo koncentrisano ljušti kupus ili čupa pile, nalik performansu „Umetnik je prisutan“. Bez trunke ironije, mogu da zamislim Žizelu kako ostavlja turšiju pod neonskim svetlima glavne dvorane njujorškog Muzeja savremene umetnosti dok Lejdi Gaga zadivljeno prolazi, posmatra i nadahnjuje se.

Žizela ima tešku govornu manu, zbog koje je ponekad potrebno doslovno rekonstruisati njene rečenice, na osnovu jedne ili dve „uhvaćene reči“. Nema, prirodno, ni neke škole, nema uzgred ni nekog vidljivog talenta, sem ako joj se redak antitalenat za pevanje ne uračuna kao talenat (jer, zaista, izuzetnost je u pitanju). Nema ni stas. Sve ide u prilog zaključku da joj je proviđenje, ako mi dozvolite metaforu, namenilo sudbinu seljančice iz okoline Svilajnca. Ali, Žizela ima snove i mobilni telefon.

Žizela sanja da jednog dana pobegne od motike i sumorne svilajnačke svakodnevnice. Sanja o belom ili velikom svetu, da bude voljena, prihvaćena i poznata. O princu na belom konju. O tome da joj njen težak rad zaista omogući samostalan i pristojan život. O lepoj garderobi, kao svaka normalna žena. Tako da nam u svojim živim uključenjima neprestano kenja, moralizatorskim tonom jednog Katona, o tome kako „ko hoće može pošteno da zaradi“ i isto tako „pošteno da živi“, čak i u Srbiji. Da bi nam dokazala, odlazi na ekskurziju preko Verone i Azurne obale sve do Barselone, gde se slika ispred kuće Grejs Keli i Salvadora Dalija za svoju vojsku fanova s disleksičnim hashtagovima. Takođe je i poštena, seksualno poštena, jer njeno poimanje poštenja ne može da iskoči iz svilajnačkog okruga, pa su sve devojke koje odbijaju da rade, makar i tako nisko rangirani posao kao što je njen, posutkinje (na Žizela jeziku, prostitutke). Ali je i feminista, pa puši reksona dezodorans u kameru. Ako je neki seoski džukac kompromituje s nekim njenim sms-om ili snimkom, onda taj želi da se proslavi preko njenog „imena“. Posutkinje su i sve učesnice rijalitija u koji ona sama ulazi da bi devojkama sličnim njoj dala pozitivan primer, dakle influenserka je. A ko sve ovo ne shvata, to je samo dokaz njene avangardnosti. A ako krenete da je sprdate onda je ona medijska žrtva a i majka joj je bolesna.

Ukratko, Žizela je Jelena Karleuša bez budžeta, a ova joj je, gle iznenađenja, i jedan od uzora. Tako da ja, svaki put kad sretnem nekog ko se izjasni kao JK fan, izvedem zaključak da imam posla s osobom skromnih ili nikakvih talenata i intelektualnog kapaciteta ali je vrlo ambiciozna. Takve profile često ćete sresti u raznim srpskim NVO posebno onim koji se bave LGBT problematikom.

jelena-karleusadan-sert-cevap-4Ista seljačka dosetljivost kojom je pre više godina sugerisala novinaru nekog tabloida da objavi fotke Dare Bubamare u njenoj bundici, kako bi je ismejali kao copy cat (O, Isuse, daj mi lavlje srce da preživim JK originalnost). Isto ko i Žizelu kad priča i JK moraš da rekonstruišeš kad peva. Čovek nije načisto, jel bugarski, ukrajinski, rusinski il srpski il udara more o mramorje. Isti modni saveti kako se može biti elegantan i imati stila i s garderobom iz H&M ko i Žizelini za spremanje ajvara i pihtija. Isto moralisanje o jakoj i samostalnoj ženi koja je sama sebi prokrčila put dok su ostale metaforično posutkine iza kojih stoji ovaj ili onaj krimi lobi ili budža s kintom. Hashtagovi iz bazena u Dubaiju i šoping centra u Istambulu (tu mu Žizela dođe čak i kultur gerila). Isti selfiji iz lifta i ispred porodične garaže, ko Žizelini iz bašte, letnje kuhinje i ispred traktora. Isti feminizam koji dozvoljava čepenje rodnice u umetničke svrhe ali kad procure seksualne fantazije onda je majka dvoje dece. Istim kapacitetom kojim ne kapira problem forme i sadržaja, pa zajaukne tim turskim zurlukom uz deep techno melos, ne kapira ni da je feminizam pravo da se jebeš i/ili imaš seksualne fantazije i kad si majka. Kad se bumerang vrati il govno sleti na ventilator, Divna je bolesna. A ako ste sav ovaj umetničko-filozofsko-estetski zbrlj pravilno shvatili, tj da JK kao relevantnu i medijsku pojavu može da iznedri samo jedan ekonomsko društveni i politički košmar kakav je Srbija, onda je ona avangarda i pojava ispred svog vremena.

Tu i tamo čuje se ocena da je JK ikona građanske Srbije, neko ko ima muda da kaže ono što misli, u stvarnosti ono što misli eurostat il kakav drugi institut za hvatanje procenata mediokretskog okeana mnoštva.

I ja bih se tu složio da jeste. Što je i potvrdila svojom novom „kontroverzom“ u programu u kom Marija Šerifović verovatno po uslovima ugovora dolazi bez hormonalne terapije, a u kom „diva“ sernja s pozicija svoje „20 godina duge karijere“, kada je neukusno obučenu kandidatkinju koja očigledno nije ispratila ikonine savete o eleganciji po ceni Zare, upitala odakle je, a ova joj odgovorila da je iz Trebinja, našta je usledilo pitanje kruga dvojke o dostupnosti struje u hercegovačkom kraju. Drugosrbijanski džiberizam par ekselans u rangu Srbljanovićkine genocidne tvorevine, naime Republike Srpske, ili Sergejevog liderstva srpske opozicije nakon što je jednom pre mnogo godina u nekom filmu uspešno odglumio samog sebe, tj dripca.

U pitanju je jadnost formata Nikolićevog ili Vučićevog, ili kad smo već kod toga, Tadićevog predsedničkog mandata za koju bih možda, da je nešto manje radioaktivan, uspeo da iznedrim i trunku empatije ko za Džingis-kan frizuru Mariije Šerifović.

Ћирилица – лакмус тест за нашминкане фашисте и антисрбизам

bibl-Zdanje-Narodne-biblioteke-Srbije-na-kosancicevom-vencuКада је при крају Другог светског рата, приликом повлачења из Грчке кроз Југославију, ухваћен Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, испитиван је о детаљима шестоаприлског бомбардовања Београда. Наиме, управо је генерал Лер руководио акцијом ваздушног напада на Београд, пошто је претходно са земљом сравнио Варшаву, што је у Хитлеровим очима била одлична препорука за мисију бомбардовања Београда.

„Зашто Народна библиотека Србије?“, упитали су га иследници.

Врло хладнокрвно објаснио је да је уништење Народне библиотеке Србије било једно од приоритета бомбардовања Београда, по изричитом Хитлеровом захтеву који је Србима желео да се освети за „издају“ (одбацивање пакта) тако што ће им уништити вишевековни идентитетски код.

Уништење НБС сматра се највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата. Уништено је око пола милиона библиотичких јединица, збирка средњевековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Лукијана Мушицког …

Најдрагоценији део уништеног фонда представља збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века.

naslovnaМада је нацистичко уништење српске народне библиотеке вероватно чин без преседана у историји империјалистичког сатирања слободарских народа који су се дрзнули да бране своју слободу, оно у случају Србије свакако није усамљени случај. Турци су вековима темељно уништавали материјалне остатке српске културе. Није то био тек тако насумични варварски чин мотивисан жељом за пљачком и отимачином већ смишљени покушај брисања сећања на слободу и државност из колективне српске свести. Срби су се одупирали кроз своју епску поезију коју је стварао и с колена на колена преносио неписмени народ. Међутим, чак ни Турци не одолевају извесним аспектима затечене српске културе, у оно време голим оком видљиво напредније и више у односу на њихову – српски језик и ћирилично писмо били су званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. На српској ћирилици дубровачким властима се обраћао и Скендер бег.

Ћирилица је, дакле, историјски потпуно оправдано, препозната као део српског идентитетског кода. На њој су, уосталом, живописане све средњевековне српске задужбине од којих се неколицина њих данас налази на UNESCO листи светске културне баштине.

У предтурској Босни на пример, католик Прибислав Похвалић пише ћирилицом а свој језик на више места назива српским. У турском периоду Мухамед Хевајиа, пише арапским писмом али српским језиком, па своје песме назива „Илахије на српском језику“ и „Позив на веру на српском језику“.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога“ (Загреб, 1867.) каже да „није могуће веровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна пре Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским“.

37944776_10216895556719262_7259868295140999168_nО српском језику и ћирилици у Босни пишу и многи други католици и домаћи муслимани (од којих се већина сматра Србима, изузетан је пример католика Андрија Торквата Брлића који се противио хрватизацији Славоније и нудио своје агентске услуге кнежевини Србији и Илији Гарашанину).

Да не набрајам даље, освануо бих … поента је да кад је о ћирилици реч, заправо није реч о самој ћирилици. Није потребно бити политички геније па схватити да кад се потегне ћирилица, заправо се потеже питање делигитимизације иначе савршено легитимних српских националних интереса. Елегантна лингвистичка формулација о „распаду јединствене језичке норме деведесетих прошлог века, из које је настао српско-хрватски језик“, не значи ништа друго до следеће – не постоје ни хрватски ни босански/бошњачки, већ само српски језик и његови дијалекти. Другим речима, окупатори и домаћи издајници раде на легитимизацији крађе српског нематеријалног културног блага.

Проглашење ћирилице страним телом иако је аутохтоно, и освајачким и реметилачким фактором, легимитизује културолошки геноцид над Србима, који је неопходан како би се заокружио онај физички оличен у хрватско-муслиманском Покољу.

Империјалне силе су тога биле савршено свесне и много пре него што је по изричитом Хитлеровом захтеву бомбардована Народна библиотека Србије.

Законску одредбу против ћирилице у Аустријском царству доноси још половином осамнаестог века царица Марија Тереза. По наредби из Беча у српским школама само је латиница била дозвољена. Уредба је убрзо морала бити повучена због снажног отпора Срба и Српске православне цркве. Сличну уредбу уводи и њен син, цар Франц Јозеф, али је и он убрзо био приморан да је повуче због отпора Срба.

Током Првог светског рата аустроугарске окупационе власти забрањују ћирилицу на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске, махом Хрвати, да српској деци предају искључиво на латиници.

Хрватски сабор 13. октобра 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. Тај пример прати босанскохерцеговачки сабор који ћирилицу забрањује 11. новембра 1915. године. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, изјављује – „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“, у преводу, замишљеним границама НДХ.

У Другом светском рату једна од првих уредби усташког режима Независне државе Хрватске (од 21. априла 1941.) односи се на забрану ћирилице која остаје на снази све до краја рата.

351205_vukovar3-beta_fУ светлу ових историјских чињеница, каква би морала бити ваша реакција, не као Србина, већ као слободољубивог и правдољубивог човека, у односу на ћирилицу? По мом виђењу ствари, морали бисте инсистирати на њој. Штавише, морали бисте одбацити латиницу кад год је то могуће као империјалистички алат духовног геноцида над Србима. Морали бисте фаворизовати ћирилицу, свуда и у свакој прилици, као део српског идентитетског кода кога непријатељ већ вековима настоји да уништи. То би морао бити ваш рефлекс побуне и отпора. И опет, не као Србина, већ као хуманисте, слободољубивог и правдољубивог човека. Имам пријатеља Грка који одлично говори и пише српски. Једном сам га упитао како га није мрзело да утроши толико времена и труда да би научио језик који није „светски“, дакле не очигледно користан. Одговорио ми је да није знао шта друго да уради у знак побуне кад је НАТО бомбардовао Србију.

О томе вам причам.

Где је у том смислу, српска интелектуална „елита“ која би, по природи ствари, морала бити у првим борбеним редовима одбране ћирилице? Она је, као права проституциона елита окупационих власти, усташки алергична на ћириицу и не пропушта прилику да је унизи и облати повезивањем за примитивизам, национализам, нижи културолошки ниво, мрак, деспотију и заосталост.

Спремите се за наредне редове, јер паралелу за ово што следи нећете наћи нигде на свету. Од 2001. до 20. јануара 2012. године, Сретен Угричић био је директор Народне библиотеке Србије. Исте оне у којој су нацисти априла 1941. спалили 1.424 ћирилична рукописа и повеље из периода између 12. и 17. века, у покушају да се уништи српски идентитетски код.

Њен директор у периоду од 2001. до 2012. године је аутор романа „Незнаном јунаку“ у ком се ради о Србији 2014. године којом влада некакав националистички диктатор. Књига је, наравно, на латиници а ћирилица као заостало и националистичко писмо коришћена је само да означи само оно што је лоше, глупо и примитивно. Тако ју је читалац могао наћи само у овим речима – диктатор, Путин и Србија.

Сретен Угричић, познат и по изјави да Република Српска као геноцидна творевина нема будућност, био би идеалан кадар у влади Анте Павелића. На страну то што Народна библиотека никада није, а морала је и још увек мора, бити обновљена на истом оном месту на ком су је сравниле нацистичке бомбе, већ је на њено чело дошао човек који би се много допао Хитлеру.

Другосрбијанци, којих је Сретен Угричић пример пар екселанс, народски је назив за окупациону интелектулану елиту која је усташтво усвојила као свој идеолошки наратив. Она се непрестано бави делигитимизацијом српских националних интереса служећи се при том свим могућим методама, од којих је лаж најчешћа, као и легализацијом империјалистичког злостављања Срба (јербо смо примитивни и нецивилизиовани, дакле треба нас доводити у ред).

Ћирилица је, да ствари поставимо најјасније и најпростије што је то могуће, лакмус тест за антисрбизам и легитимизацију усташке геноцидне идеологије. Ради се искључиво о томе, просто да простије не може бити.

IMG_08011Кад српска интелектуална елита држи трибине типа „чији је наш језик“, глумећи шатро нове југохипике дирнуте вештачким политичким поделама међу бившим југословенским народима, од којих је језичка једна од њих, она даје легитимитет крађи нематеријалне српске културне баштине. Не постоји наш језик. Постоји само српски. И то није никаква политичка или идеолошка, већ чисто научна или, ако вам је тако драже, знанствена чињеница.

Српско министарство културе је најавило измену Закона о службеној употреби језика и писма, којим би се охрабрила употреба ћирилице. Градски менаџер српске престонице најављује пореске олакшице за фирме које своје пословно име истичу на ћирилици. Овде треба напоменути да је реч о позитивној дискриминацији (дакле, фирме које своје име истичу на латиници не плаћају већи порез) као и то да је у питању мера која је испод сваког могућег неопходног минимума, имајући у виду претходно изнету сажету историју настојања за уништењем српског идентитетског кода. И шта се дешава, другосрбијанска окупациона елита креће у трку пљувачине.

Теофил Панчић тим поводом каже – „Ја ту препознајем једну законитост, од тих времена до данас увек када би на власти или близу власти била та идеологија која би говорила о угрожености српског идентитета и ћирилице, увек је то било близу неких ратова, близу неких сукоба, близу неких ствари које памтимо само по најгорем.“

Дебела зла баба лаже (до ђавола с политичком коректношћу, већина другосрбијанских чудовишта рекламира своју одвратну идеологију на њушци). Теофил Панчић је лажов. Управо је супротно. Идеолошки рат против српске државотворне културе, иза грчке друге најстарије на Балкану, (а у конкуренцији Грчке то нешто говори) увек је био увод у геноцид над Србима вишег или нижег интензитета. Не постоји та мера довољне сведености српства која би умирила империјалистичке и усташке апетите чудесно сагласне у циљевима данас ко и четрдесет и прве, а у случају „Бошњака“ геноцидно сатирање Српства је кључно питање за само постојање овог лабораторијско-топонимског идентитета – докле постоји српство дотле „бошњаштво“ није ништа друго до виц. И они то знају.

А зна то и Панчић. Што отворено стављање у службу антисрпске усташоидне идеологије од њега поред лажова чини још и фашистом. Нек вас не заварају ту и тамо изречена забринутост за положај Рома и српских гејева. Све је то лепо осликана левичарска кулиса с које ликови попут Панчића дају одушка свом усташизму.

e0f4f0cedb3f66ac2aff35d8a7a93353Да ментална перверзија превазиђе све до сад у историји виђено, не само да се жртве геноцида проглашавају за геноцоиде, једини носиоци државотворности и аутентичне културе на широком простору бивше Југославије (данас ткз. западни Балкан) проглашавају за примитивце,  већ се и фашисти проглашавају за левичаре и велике борце за људска права. Дебела зла баба Теофил је један од тих ликова.

До уједињења! Живело Српство!