Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

Advertisements

Da li su nam potrebne Olje?

 

Sjajni Vajld, u pravu kao i obično – „Ljudi su nekada imali sprave za mučenje, danas imaju novinarstvo. Novinari nas drže u koraku sa neznanjem zajednice i saopštavaju nam ono što nije vredno saznanja”.

Slažem se, nema dalje. Uz dužnu čast retkim, ponavljam, retkim izuzecima, novinarstvo je poziv prema kome gajim najdublje prezrenje. Zajedno sa advokatima ovu profesiju držim za nijansu smislenijom i poštenijom od svešteničke koja je na mojoj vrednosnoj lestvici na samom dnu.

Da relaksiram potencijalno uznemirene, ne samo da sam dete novinara, već sam, po onoj proverenoj staroj „u životu me je snašlo sve ono što sam mrzeo” i sam proveo nekoliko godina „baveći” se ovom profesijom.

Moj prvi radni novinarski dan 2001. ne mogu da zaboravim ne samo zbog treme s kojom sam došao u redakciju jednog beogradskog dopisništva, već što je to bio i dan kad je pokušano održavanje prvog beogradskog Prajda.

„Bogte, preživela sam Miloševića i sve one demonstracije devedesetih, da sad izgubim glavu na peder paradi! Napolju je haos, konjica je na ulicama!” – sećam se kako je zadihano uletela jedna jako simpatična koleginica i sela da odmah (u oblaku duvanskog dima, podrazumeva se) kuca izveštaj.

Uzgred, moj uzorak možda nije reprezentativan po naučnim standardima, ali tu specifičnu sortu čine mahom, ako već ne i listom, ljudi koji nikad ne peru šoljice za kafu niti prazne pepeljare, redovno mrve nad tastaturom i svojim konzumiranjem duvana odgovorni su za barem tri ozonske rupe i preranu smrt neutvrđenog broja ljudi, žrtava pasivnog pušenja.

Uz to su umišljeni i sujetni do granica groteksnog, a sa rekla-kazala i najrazličitijim teorijama zavereničkog karaktera mogu da se bave do u beskonačno i, skoro svi imaju maniju veličine. Umišljene, naravno.

Ako ste dete novinara onda vam je poznata situacija u kojoj vaš roditelj novinar nema blagog pojma koji ste razred (odeljenje tek da ne pominjem) ali je zato sasvim sigurno upućen u sve zakulisne igre Saveta bezbednosti UN. Sigurno vam je poznata i situacija u kojoj ste, najpre, kao budala u nadi čekali, a zatim se po mraku sami, posle treninga, uputili kući na drugi kraj grada, jer je vaš roditelj novinar vršio uporednu analizu vesti, dodajući svojoj dnevnoj tabeli tek četrnaesti izvor za taj dan. (Vama vest može zvučati savršeno isto iz svih 14 izvora, ali oni poseduju retku sposobnost da iz rasporeda pasusa, upotrebe zareza i ostale sintaksično-gramatičko-pravopisne alhemije, izvuku zaključak van domašaja smrtnika ostalih profesija).

Mislim na one tkz. ozbiljne novinare, ne na one „imam karte za Fashion Week, ‘oćeš sa mnom, zar nisam bitna riba, za susednim stolom je bila JK” radnice udarnice globalne retardizacije, koji za imidž ove profesije čine koliko i sveštenici silovatelji dečaka za svoju.

Ilustrovaću vam primerom iz života kako funkcioniše taj posao. Na žalost, ne mogu da se setim imena aktera, niti je to za priču bitno. Jedan srpski policijski general optužen je pred sudom u Hagu. On je sebi pucao u glavu na stepenicama ispred zgrade parlamenta. Gost u Dnevniku iste večeri novinarka koja je prva pronašla još uvek živog generala na stepeništu skupštine. Spikerka pita da opiše scenu.

„Bio je još živ kad sam ga zatekla.”

„I, šta ste Vi učinili?”

„Otrčala sam nazad u skupštinu da telefoniram redakciji.”

„A potom?”

„Potom sam otrčala u skupštinski restoran da javim ostalim kolegama” (koji su valjda čekale kraj neke sednice ili već neko saopštenje).

Za to vreme je još uvek živ čovek ležao u lokvi krvi na stepeništu. Na stranu to što verovatno ne bi imao šanse da preživi sve da je i odmah pozvala pomoć. Matrica razmišljanja i delovanja je bitna.

Voditeljka Dnevnika u ovoj priči nije videla ništa čudno a, izgleda, sudeći po izostanku bilo kakvih reakcija, niti bilo ko drugi.

Ta neutoljiva glad za nesrećom i bedom je upravo ono što mi ovu profesiju čini odvratnom.

Prava vest je gadna vest. Dobra je ok, ali kao prateći program ili baš za one mirne dane kad nema ničeg boljeg (čitaj krvavijeg). Ne jednom sam se čudio novinarskim pitanjima na raznim konferencijama za štampu (u moje vreme česti gosti su bili Karla, Solana, Petrič) – „Da li ste već odlučili koje kaznene mere ćete preduzeti (ako BG opet već nešto)? Jeste li razmišljali o eventualnim sredstvima pritiska?” I tako dalje. Uvek neko prizivanje kazne, pritiska, bede … Čak i ako je odgovar optimističan ili barem diplomatičan sledi „da, ali, u slučaju da ….”

Kristijan Amanpur je nekrunisana kraljica ovog lešinarenja. Sve politički korektna po holivudskim standardima – s maramom na glavi u islamskoj zemlji i primerenim bledilom u nekoj izgladneloj afričkoj, da sve bude savršeno fotogenično za njenu polutupavu američku publiku s džambo džet pakovanjem čipsa.

I ne jednom sam se vikendom suočavao s nervozom kolega koji, usled nedostatka dešavanja, odjednom nemaju „vest”. Za te sušne dane postoji jedno univerzalno rešenje. Pozovete neku budalu da joj zatražite izjavu. Primera radi, to može biti neki lokalni, nazovi političar, koji će se osetiti strašno bitnim zbog interesovanja medija (i to onih „ozbiljnih”) i koji će krenuti da baljezga o, recimo, neophodnosti otcepljenja Šumadije i formiranju dve konfederalne jedinice – Šumadije i Pomoravlja, sa prestonim gradom u Topoli. Karikiram, al čuli ste i gluplje ideje.

I, eto, tako budale dobiju krila. Sve ove drame oko Prajda (zabranjenog) ne bi bilo, svakako ne 10 godina posle mog prvog novinarskog radnog dana, da nije bilo raznoraznih palanačkih Opri i Kristijan, koje su, sve držeći se novinarskog Hipokrata o „saslušavanju druge strane” večno priprostoj publici servirale što krvaviji biftek. Pun bi pogodak bio da smo mogli da prisustvujemo i klanju, ritualnom po mogućstvu.

monah Antonije

monah Antonije

Molim vas, ko je ova spodoba? I zbog čega je dobila medijski prostor? Zašto ne i nečija strina Dobrila? I ona, garant, ima mišljenje o Prajdu, slutim pravoverno. A usput bi mogla i da vam izdiktira recept za pinđur, najbolji u kraju, pa da stavite u rubriku „Danas kuvamo”. Sasvim uzgred, ima li šta izopačenije od života u crnilu i metanisanju?

Hajde da zamislimo sledeću situaciju – politički talk show u kome će se raspravljati o tome treba li razdvajati crnce i belce u autobusima, školama, na poslu. Ili, pošto ni crnci neće da emigriraju u Srbiju, Rome i Srbe. Ja sam siguran da ima budala rasista, uzornih hrišćana, tradicionalista iz mnoštva onih retardiranih organizacija koje, kako vidimo, predstavljaju novu srpsku političku elitu sa letom gospodnjim 1389-im kao referentnim za budućnost nacije. Što da ne čujemo drugu stranu? Dajte da čujemo rasiste. Je l’ vam neprijatno?

Hajde da organizujete još jedan politički talk show na temu položaja žena. Što da ne? Mizoginija je široko rasprostranjena u društvu, pa pogledajte samo, vazda fale nove sigurne kuće za umlaćene žene. I garantujem vam da ćete pronaći žene zabrađene u marame, nikabe, svaka prema svojoj tradiciji, da vam blagoglagolje o potrebi povratka starim vrednostima (u 1389-tu), što će reći rađanju i šporetu i pokornosti muškoj glavi kako bog već zapoveda. Da nam mule objasne kako se tuče žena po šerijatu (naime, da joj se ne povrede vitalne funkcije). Zbog čega nemamo takvih javnih rasprava? Ili su marginalizovane na debilne forume poput one sada već legendarne Pakibitije. Hajde da zamislimo i još jednu emisiju na temu Holokausta – „Istina ili cionistički mit?”

Dakle, i pored toga što u Srbiji postoje rasisti, mizogini domaćini i antisemiti, kao i svuda u svetu, mada možda ne u tom procentu, što je, držim, posledica talibanizacije u proteklih deceniju ili dve, postoji minimum društvenog konsenzusa o ovim pitanjima. Rasizam, nacizam, mizoginija – nije u redu. Nećemo o tome voditi javnu debatu i ne, nećemo slušati drugu stranu.

Dođosmo do homofobije. Imamo zakon protiv diskriminacije koji je, kao i većina drugih, mrtvo slovo na papiru, tek toliko da se EU zamažu oči. Ali nemamo neophodni minimum društvenog konsenzusa da LGBT ljudi u Srbiji ne mogu biti maltretirani i diskriminisani. Ovde se, čak, ležerno i bez bojazni, prave i spiskovi ljudi za odstrel. Tako imamo i „drugu stranu”. I tako smo neviđeno demokratični, iako na milju od Kabula da „drugu stranu” slušamo neprestano a ona propoveda ono što priglupa masa želi da čuje i potvrdi sebe u svojoj gluposti.

Džaba što ćete sa strpljenjem koje bi i za stoike bilo previše, da pričate i objašnjavate, da argumentujete i borite se, sve vodeći računa da ne izgubite živce, povisite ton ili opsujete, izujete cipelu da idiota čuknete štiklom po tintari jer to bi, naravno, bio krunski dokaz o terorizmu homoseksualne ideologije kojom se želi da razori srpstvo i protiv koga svaki pošteni vernik ima obavezu da se dohvati vile i motike.

Mi imamo „drugu stranu”. A kao i u svakom društvu obespravljenih i siromašnih, vlastima je potrebna arena da igrama dopune sledovanje hleba. Zverima, ili Dverima, potrebno je baciti nešto za rastrgnuti. A masama je potrebno da se uvere da društvo, ovakvo kakvo je, ima i gore autsajdere i jadnike od njih samih. I aplaudiraće krvi pijani od sreće što to nisu oni, stavljajući se na stranu onih što su im zakatančili amove na vratu.

„Klopke”, „Utisci nedelje”, dnevnici, hronike i naslovne strane … to su srpske arene u kojima se „druga strana” udara po prsima i preteći viče a oni koji po rimskom običaju „pozdravljaju pre nego što će umreti” manevrišu, izvedu tu i tamo po neki skok i zaokret pre nego ih razularena i gladna masa sasvim ne nadjača svojim urlicima.

Možda vas jednom, u nekoj budućnosti, bude sramota.

Pitanje iz naslova „Utiska nedelje” – „Da li nam je potrebna parada?”, pogrešno je postavljeno. „Da li nam je potrebna Olja?”, jedna ili obe, bilo bi bolje.

Decentna Olja ili Marija Kilibarda s nogama iz reklame za „Veet” („ja imam druga geja koji ne želi da paradira pa ne vidim što bih i ja onda podržala paradu” – dok razumevanja puna Bucka preko puta klima glavom) razlike su kozmetičke, suština je ista.

Čestitam. Možda jednom dobijete orden „Belog anđela” za zasluge približavanja ove naše male zaparložene pravoslavne džamahirije, duhovno bliskim zemljama u kojima se „grčka ljubav” kažnjava smrću –

Avganistan, Saudijska Arabija, Iran, severna Nigerija, Mauritanija, Sudan, Jemen …

Sad znate gde ste.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Egzibitikus drtinus i varijeteti ljudske gluposti

 

Veliku sam stvar saznao večeras. Od stručnjaka. Doduše od onog na čiju bih se diplomu posrao. Baš kao i na diplome Miroljuba Petrovića, geologa što smatra da su Zemlja i život na njoj nastali onako kako piše u Bibliji i dr. Tatjane Đorđević koja tvrdi da molitva „Oče naš” ubija patogene bakterije. Međutim, dr. Jovan Marić večeras mi je otvorio oči. A i ko bi drugi mogao da mi razjasni psihopatologiju i genezu srpske šizofrenije ako ne psihijatar?

dobro pitanje

dobro pitanje

Dr. Marić veli da je priroda tinejdžera takva, krhka, zbunjena, neformirana, povodljiva i podložna, između ostalog i seksualno ambivalentna, pa je zbog svega toga jako bitno da kojim slučajem ne vide homoseksualce na ulici, a posebno ne onih 20% koji su i egzibicionisti pa paradiraju svojom homoseksualnošću sa sve sevajućim maljavim ili, ne dao bog, izdepiliranim nogama. Jes da homoseksualnost nije bolest al bolje da ti dete radikal nego peder.

Ko bi rekao da je stvar do te mere jednostavna? Ali, sklon sam da poverujem da je čovek u pravu. Jer, vođen ovom logikom, konačno imam smisleno objašnjenje za mnoge pojave koje me već dve decenije drže u potpunom čudu.

Recimo … moja učenica IV razreda srednje koja odgovara da je London glavni grad Njujorka po svoj prilici je slušala gradonačelnika Jagodine kako žali što mu Betoven i Šopen nisu došli pod šatru. I ostala trajno glupava. Palminom krivicom. Slađana Zdravković je gledala predsednika koji se trudi al, bože moj, nije svemoćan. Debele, agresivno bezobrazne devojke obučene ko drolje s kineskim Viton torbicama i ruiniranom gramatikom su videle Sekin rijaliti šou. I, avaj, zahvaljujući toj nesrećnoj okolnosti ostaće agresivno bezobrazne i nepismene čitav život. Momci što iz izloga kradu patike i trenerke gledali su lopove iz struktura vlasti koji drobe o patriotizmu. Oni što mlate svet po prevozu i ulicama čuli su Amfilohija kako zbori da batine padaju na dušu izbatinjanog. Licemeri svih kalibara podlegli su prizoru podgojenih popova u džipovima i striperima na sofama. Bezobrazni, pijani, lažovi, šabani može biti da su previše gledali šefa Marićeve stranke. I, tako …

A saznao sam i da sam poremećen. Naime, imam nezadržive egzibicionističke porive. Proganjaju me stalno al večeras me baš izmučiše … Celo veče imam nepodnošljivu želju da smaknem gaće. Pred kamerama. I to nije sve. Da se natrtim. Ni to nije sve! Da prdnem u pravcu Marića i Martinovića. Rafalno! Ali, ni to nije sve! Da nameštam ružičastu podvezicu i šav na mrežastoj čarapi dok nagužen rafalno prdim.

dr. Maric egzibiciona drtina

dr. Maric egzibiciona drtina

Nisam siguran kako se na latinskom zove ovaj poremećaj koji imam. Ali znam kako se zove Marićev – egzibitikus drtinus. Drtina matora koja se po petparačkim novinama slikala sa svojom mladom studentkinjom i baljezgala o tome kakav je baja jer evo kakvu je pičku maznuo. Gurao je u TV emisije da u dopičnjaku prekršta anoreksične noge i laprda o psihologiji. Dok je prekrštala noge ja sam znao, štaviše bio 100% siguran, da je matori Marić kara. Zašto sam to morao da znam? Jel to nije moglo da ostane među njihova četiri zida (ona četiri iz kojih ga je iselila kad ga je istrošila da zadovolji svoje seljačke ambicije). I posle je cmoljavio po novinama. Tako da, nemojte nam srat o egzibicionizmu i neukusu.

A sem što je, kako saznasmo, homoseksualnost varijetet ljudske seksualnosti, videsmo da postoji i varijetet ljudske gluposti. Priglup, malo glup, gluperda, imbecil, retard, Aleksandar Martinović …. mnogo je nijansi … Neke su prihvatljive, neke ne i treba ih držati među četiri zida.

Aleksandar Martinović je retard. Čovek, naime, smatra da je stabilnost ustrojstva svemira u nekoj vezi sa tim u koji ćete telesni otvor da gurnete kitu. Da cunami, erupcije, poplave i suše mogu da izazovu poljupci dve osobe istog pola. Tako kažu sve tri velike religije, dakle istina je. Ajde što je glup, i po jada. Već je i egzibicionista. Paradira glupošću.

I ne zna da je „smrt državi” anarhistička politička izjava. Kao što je njegovo guranje u četiri zida nacistička. I duvajte ga s time što ćete čitavu jednu grupu ljudi koja se bori za svoje pravo na slobodnu ljubav da diskreditujete jednom parolom. Jer kad vas nisu diskreditovale sve vaše gadosti …. sve zahvaljujući varijetetima ljudske gluposti ….

I da znate da kakav god problem da imate nikako nije trenutak da ga sada iznosite. Možda za jedno 500, 600 godina. Sad ne. Postoje prioriteti. Vaš život i vaša sreća nisu na dnevnom redu. Ako nečiji jesu, a vi smatrate da to nije u redu, vaše je puno demokratsko pravo da dograbite motku i izletite na ulicu i čuknete onog što je na listi prioriteta ispred vas. Srbija je demokratska zemlja.

Ponos

 

Nekoliko puta mi je ovih dana na pamet pao moj profesor filozofije iz gimnazije. Nije da su predavanja bila nezaboravna, scena koje se sećam uopšte nije sa časova. Sam početak devedesetih, krenuo je opšti raspad i erozija. Prosvetari u štrajku. A moj profesor gost na nekoj lokalnoj TV stanici, jedna od onih seljačkih kakvima je Srbija i danas zagađena, s reklamama za lokalnog frizera i kamenoresca u kojima jedna zvezda, onako bolivudski, iskoči preko ekrana sa brojevima mobilnih telefona, u pauzama između hit parade, vesti o raspodeli đubriva u šumadijskom okrugu i modnih priloga iseckanih sa satelitskih kanala.

I navalio novinar – „zar ne mislite da bi i prosvetari trebalo da dele sudbinu ostalog naroda; zar nije dovoljno što u ovoj situaciji uopšte imate posao, pa kakav takav; da li ste svesni da ni drugima uslovi rada nisu optimalni; a šta je sa roditeljima vaših đaka koji i sami muku muče, i sve tako … sav zajapuren koliko je pametan i koliko je narodni tribun kakav ni Rim u svojim najslavnijim danima nije video …

I posle te zajapurene tribunske trućarije, moj profesor, koji je sve to odslušao s filozofskim mirom, filozofski odgovara:

„Ljudi se dele na žive i mrtve”.

Toliko.

Pa, živi li ste Srblji? Meni delujete, a može biti da je samo zbog daljine, da su vas podavila sopstvena govna. Iskren da budem, pomalo sam zlurad. Ima neke poetske pravde u svojoj ovoj govnariji oko prajda. Čovek shvati da, zapravo, zaslužujete da živite upravo onako kako živite. Ja znam da je vaša sposobnost poricanja stvarnosti neverovatna, ali čini mi se da vam je ipak savršeno jasno da je to ispod svake granice minimuma ljudskog dostojanstva. Još kad biste nekako skontali da ste sami za to krivi, jer samo vam taj jedan mali korak fali, taj minimum mentalnog napora i iskrenosti prema sebi, pa da se oslobodite udobne i kukavičke pozicije „večite žrtve”. I možda počnete da živite. Možda.

Uzgred, znate kad ćete da vratite Kosovo? O svetom kurcu. Jer ne umete ni lično dostojanstvo da sačuvate a kamoli državu. A i jer ste ga izgubili upravo zbog toga što ste beskičmenjaci, bezmudaši, kurve na sitno, za džak brašna i dve litre ulja … A i jer se domovina brani znanjem.

Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može u miru da živi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.

E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.

Vas je, čitam, uvredila izložba. Potonuli ste u fašizam islamskog formata. Odakle ono beše dotična umetnica? Švedska? Pa, nije da dajem ideju, ali mislim da bi red bio da spalite švedsku amabasadu. Da je Ikea otvorila radnju ko što su vas lagali pred svake izbore (dirljive su scene srpske građanske klase koja se pred novim radnjama gura da dobije besplatni balon) mogli ste lepo da im spalite celu Ikeu sa sve skladištem. Pa da vide!

Srbija još uvek nema Grejs Lorč. Da smo pre stopedeset godina imali crnce, među našom političkom i intelektualnom elitom ne bi postojao NIKO ko bi digao glas za njihovu emancipaciju. Procenjivali bi se bezbednosni rizici da crnci uđu u javni prevoz. Kao što ni danas nemamo junake, ni tada niko ne bi uzeo crnce za ruku. Zamislite Novaka koji na svom twitteru podržava Prajd. Znam da sam vam pred oči izneo naučnofantastičnu scenu. Ali, ovde u Francuskoj, fudbaleri, str8 as an arrow, slikaju se polugoli za naslovnice gej magazina. I vele niko nije slobodan dok svi nisu slobodni.

A emancipacija uopšte nije ni tako teška ni tako mukotrpna kao što se to uporno mantra. Teška je koliko i navići dete na nošu.

Novi karikaturalni predsednik, koji će pred EU da postavi uslove pod kojima ćemo pristati da joj se pridružimo, ali nije u stanju da uslovi grupu navijača, da ima trunku, ne trunku, atom državničke veličine i bilo kakve državničke vizije, pojavio bi se na čelu Prajda sve držeći se za ruke s prvom debelom nafrakanom trandžom. U svakom slučaju, delovao bi manje bizarno nego na fotografiji sa Obamom i Mišel. I napravio bi taj toliko dugo željeni i očekivani korak napred, ne od sedam već od sedam hiljada milja.

Umesto toga, on će građane pozvati (jednog dana kad do Prajda dođe) da „ostanu u svojim kućama”. Valjda da se ne sablazne ortodoksne hrišćanske oči. Ipak su golotinja, koža i perje za četiri zida. Vladičanskih dvora. Bog se tu ne bi dosetio da potraži.

A sav onaj neiživljeni libido i frustracije nagomilane porazima, izlili su se salafitskom žestinom na grupu onih što bi da su slobodni. Zabrana Prajda doživljava se kao velika nacionalna pobeda i odbrana srpstva. Dok je, zapravo, poraz civilizovane i građanske Srbije. Živite onako kako zaslužujete. Setite se toga kad prvi sledeći put progutate uvredu, što će, kontam, biti već koliko sutra ujutru kad poranite na posao, ako ga imate, da zaradite za kikiriki.

Ili ste živi i Ponosni ili ste mrtvi.