Imate li divnog prijatelja geja?

my_best_friend_is_gay_shirt-r4cbb17ac48714842950ee4563ec6563c_804gm_512Ne? Bože, uopšte niste moderni. Nabavite odmah. A najbolje bi bilo da imate mnogo gej prijatelja! Obavezno divnih. Ako nisu divni, to ne vrši posao. Loše je za imidž. Kako da znate dal je divan? Evo, sad ću da vam objasnim.

Divan gej je onaj što mrzi i prezire samog sebe. Poverio vam se u suzama i grcajima da voli kurac i konta da je to slabost i greh pred Bogom i odvratan je samom sebi, ali ćete ga vi, naravno, u svojoj neizmernoj hrišćanskoj veličini, razumeti ljubeći ga ko bližnjeg svog sve tapšući ga utešno po leđima. Divan gej najčešće je bogougodan. Posti, a ako je mnogo divan, posti na vodi. A kako je svestan toga da je gejnoća jedan užas i nacionalno zlo, on je i desničar. A da mu bude lakše što je tako nakaradan verovatno se i dubiozno konta u nešto. U pozorište recimo. Ili džez. Šta kažete? Moda? Kakva crna moda! To ni slučajno! Gej koji se konta u modu ne može da bude divan nikako. Taj se drogira po žurkama i circle jerk-uje po toaletima s drugim gejevima koji se, kao i on, kontaju u modu. Iznad svega divnog geja užasava gej aktivizam. Ako ga gej aktivizam ne zgražava, nedajte se prevariti. Onda nije divan. To obavezno proverite, ispitujući izokola.

Dok vam jeca u zagrljaju (što više jeca to je divniji, mali ali koristan savet, ko što treba znati da se fleka od vina sirćetom vadi!) vi ćete ga, čestitajući sebi na tome koliki ste nenadjebiv hrišćanski čovekoljubac da vam ni sam Isus ravan nije (jer, realno, aj kaži, šta je jedna penzionisana kurva naspram geja?!) izokola da ispitate – „Brate, za mene je bitno kakav si ti čovek“ … to je dobar opening

I onda, dok mu dolivate u čašu da se smiri ili otvarate novo pakovanje papirnih maramica, sve onako usput i baj d vej – „reci mi, života ti, oni gej likovi što se pojavljuju na TV ….“ sve zvučeći dobronamerno, jer kao dobar prijatelj, eto želite da saznate i zavirite u njegov svet.

Ako ne skoči smrtno uvređen pitajući vas iskolačenog, ali od suza zamućenog pogleda, za koga ga to, za boga miloga, smatrate, verovatnoća je ogromna da nije divan. Najpouzdaniji znak da je divan jeste da se odmah, tu na licu mesta, pri pomenu drugih gejeva, ispovraća. Potpuno spokojni možete biti tek ako izrazi želju, onako u očajanju od svog sopstvenog gejstva, da ih „najradije sve pomlati i poubija“. Recimo, na sledećoj paradi. Jer, od tih groznih gejeva on ne može da bude divan i ceo svet misli da su svi gejevi grozni, a to uopšte nije tačno, ima ih i divnih.

Normalnih, takoreći. Onih što su nenormalni isključivo u četiri zida. Bog vidi sve, ali četiri zida su solidan zaklon čak i od Boga koji lakše prašta kad se diskretnije greši – da ne zna levo mudo šta radi desno, ako kapirate parafrazu. Divan gej ni u ludilu drugog geja ne bi uhvatio za ruku negde u javnosti. Bože sačuvaj! Jer, pazi, ako bi taj pristao da ga drži za ruku, znači da nije divan i brate, šta onda on, onako divan ima da traži sa takvim nekim ološem?! Divan gej ne paradira sa svojom seksualnošću, jer je to privatna stvar. I da se ne bi ogrešio o svetu tajnu privatnosti, najstrože će voditi računa da nikad, podvlačim, NIKAD, ne stane u zaštitu bilo kog drugog geja koji paradira svojom seksualnošću, ili se, daleko bilo, zalaže za nekakva prava i jednakost sa vama koji ste potpuno normalni i isto tako divni zbog tog nenadjebivog čovekoljublja kojim ga prihvatate za ono što on jeste – divnog geja.

Divan gej biće vam odan i zahvalan kao pseto. Jer će njegova užasna tajna biti zalog vašeg prijateljstva, a vi ćete, konačno, imati nekoga u odnosu na koga ćete se osećati superiorno makar bili i najveći mediokritet na planeti.

article-2541879-1AC693BB00000578-298_634x619Ali, to nije sve. Prednosti koje divan gej prijatelj pruža su brojne. Imati divnog gej prijatelja je ultimativni šik. Njega, naravno, nikome živom imenom i prezimenom nećete predstaviti upravo zbog toga što je on divan i što on to ne bi želeo, ali ni u jednoj situaciji ne smete propustiti da pomenete da imate divnog gej prijatelja (više njih, još bolje). To je aristokratski i bolje nego imati originalnog Louis Vittona koga, ako ga imate, prosto morate da pokažete, jer ako ga ne pokažete niko vam neće verovati da ga zaista imate. S divnim gej prijateljem je drugačije. Od vas se očekuje da ga krijete. Ali ako kažete da ga imate u društvu ćete dobiti prestiž kao da vam iznad kreveta u spavaćoj visi redak Renoar. Sem toga, s divnim gej prijateljem moći ćete svuda i u svakoj prilici da se legitimišete kao ultimativna open minded osoba, liberal ispred svoga vremena, intelektualac bez premca i, što je najvažnije, kao pravi hrišćanin. Uz to, budući imate divnog gej prijatelja, možete biti homofobni, zli i glupi do mile volje, pozivati se na normalnost i normativnost, četiri zida i privatnost, braniti tradicionalne i ostale vrednosti, teoretisati o zaverama i razaranju nacionalnog bića, upirati mojsijevski i proročki na Zapad gde gejevi nisu divni … sve to braneći i zastupajući svog divnog gej prijatelja.

Fleš, a? Pa kažem vam …

Ja imam mnogo gej prijatelja. Avaj, nijedan nije divan. Zapravo, čim osetim da je gej divan, skontam odmah da ne možemo biti prijatelji. Jednog su skoro napali neki uličari dok je bio u kruzingu. Kruzing, to vam je potraga za brzim, anonimnim seksom. Poznajem dvojicu koji su bili drag queen-ovi. Umetnička imena Rubi i Kristal. Kristal se udao. Za advokata. Imaju sina. Imam jednog toliko feminiziranog da bi vas bilo sramota da s njim prođete kroz grad.

Imam čak i prijateljicu geja. Ni ona nije divna. Onomad bile neke demonstracije protiv gej brakova, neki bogomoljci s transparentima i balonima a ona dohvatila drugu lezbu, neku mačo ludaču s kožnom jaknom i moto kacigom, i stala ispred njih da se ljubi.

Znate koga nemam među prijateljima? Nemam nijednog Ciganina. Realno, šanse da se združim s nekim su mršave. Nije to moj svet. Ja sam vam više za glamur i te varijante. Ali, potpuno sam za svaku inicijativu koja će da im unapredi život. Moja filozofija je jednostavna – što više srećnog sveta, to bolja planeta. Jednom sam se u Beogradu vraćao noćnim busom iz provoda. Bilo je nekih Cigančića u busu i neki pijani mamlaz je krenuo da ih maltretira. Nešto kao – „brate, marš nazad u Indiju … „ i slično. Pun bus. Svi ćute. Svi kao nešto zauzeti razgovorom il čime već, ne vide i ne čuju scenu. Cigančići uplašeni, vidi im se u očima. Posmatram i ne reagujem. Behu one godine kad je svaka budala mogla da te nabode iz čista mira, zbog prekog pogleda. I tako sam ja, što se ono lepo kaže, „gledo svoja posla“. Ne rekoh ništa i ne učinih ništa. Još sam mislio, pa ovoliki autobus što baš ja da se busam?!

Što mi bilo loše posle. Nekoliko dana nisam mogao da prestanem da se navraćam na scenu.

Divni Cigani ne treba da se vide.

Gle gde odoh ja. Imate li divnog gej prijatelja? Nabavite …

Advertisements

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

Srbija legalizuje istopolne brakove

lambr1Zapravo ih legalizuje, naslov nije zezanje. Samo još niste obavešteni. Francuska je juče postala 14-ta zemlja u svetu koja je u svim pravnim aspektima izjednačila brak između hetero i homo parova, uključujući i pravo na usvajanje dece i pomoć države pri veštačkoj oplodnji lezbo parovima. Katolici su jutros očekivali sumpornu oluju nad Francuskom i cunami duž mediteranske i atlantske obale, al’ osvanuo je divan i sunčan dan, koji će nekoliko miliona turista iskoristiti da ostavi nekoliko desetina miliona evra kojekuda po ovoj divnoj zemlji krcatoj znamenitostima.

Srbija bi mogla biti 15-ta država u svetu koja će to učiniti. Ili 215-ta. Učiniće to svejedno. Kad tad. Napredak niko nikad i nigde zaustavio nije. Ometao, kočio, zaustavljao, to da. Ali zaustavio, to ne. Slobodu ne možeš da sprečiš. Prevelika je to sila.

Tako da, u budućnosti bi se, pred istorijom i potomcima, mogli ponositi kao što danas volimo da se ponosimo Sretenjskim ustavom koji je bio ispred svog vremena i previše za ondašnje velike sile, Austriju, Tursku i Rusiju, ili možemo da čekamo da nas teraju i pritiskaju da to uradimo, da nam iznude, da nas mrcvare bespotrebnim objašnjenjima i ucenama, koje će da živciraju čitavu naciju i hrane klerofašizam koji se oteo svakoj kontroli. Jer, ne radi se o njima. Radi se o nama. Ne poričem interese svetskih sila i zle naume za njihovo ostvarivanje, ali u toliko mnogo stvari, u previše mnogo stvari, škodimo sebi samima.

Srpski gejevi nisu vatikanski instrument ni zapadnjački petokolonaši. To su vaša deca, sinovi i kćeri, ujaci i stričevi, komšije, kolege i prijatelji. Srbija, tako pustošna kao što jeste, mogla bi da ojača sa, pa ’ajd odokativno, minimum 250.000 mladih života koji bi osetili potrebu da na ljubav otadžbine uzvrate ljubavlju. Jer, izvinite što ću biti direktan, to nekrofilno, šatro nekakvo svetosavsko rodoljublje koje nudite, čist je mazohizam. Niko neće da brani i štiti mašineriju koja ga presuje po glavi. Ok, skoro niko.

Zašto im ne biste želeli srećan i lakši život?

Pitanje je retoričko, ne potežite Bibliju, znam vam odgovore. Isti repertoar su bogomoljci poput vas imali i pre samo nekoliko decenija kada je rasno mešoviti brak bio nelegalan. Bili su mnogo glasni i mnogo agresivni ti bogomoljci koji su mahali biblijom i tradicionalnim vrednostima. Tradicija je tada bila da crnci sede pozadi u autobusu. Crkva je uvek, pa i sada, na pogrešnoj, gubitničkoj strani.

Uvek.

Jasno mi je da su mnoge stvari, zbog ovih ili onih realnih okolnosti, teške za ostvariti. Ali, legalizacija istopolnih brakova je nešto što zahteva „samo“ malo hrabrosti i puno pameti. Je l’ ja to upravo rekoh malo hrabrosti i mnogo pameti?

Je l’ zvuči to još nekom ko domaća naučna fantastika? I je l’ ima još neko da je sanjar?

Pamet se razbežala il’ je anestezirana, a bogme i muda su kastrirana. Suprotno onome što volite o sebi da mislite, Srbija je jedna bezmudaška zemlja. Najviši zvaničnici „najmoralnije“ institucije u zemlji kupuju ćutanje za stotinak evra. Odprilike, to je tržišna cena vaše kuraži – sto evra.

Nisu Obilićevi potomci bezmozgaši po kladionicama sa brojanicama oko vrata. Spremni da išutiraju u vugla sve na šta padne sumnja nebogougodnosti. Pravi Obilićevi potomci su mladići ili devojke koji roditeljima, prijateljima i svetu obelodane da su zaljubljeni u drugara tj drugaricu. A vi mislili vežbaju matematiku za prijemni. To su muda. To je integritet. A u Srba integriteta ni za lek.

A bilo bi lekovito. Razmislite. U toj moralnoj truleži u kojoj se raspadate i u kojoj popovi jebu, inače strejt, a bogami i maloletne dečake, po ceni dopune za mobilni, a posle nataknu mitru da vam zbore o poštenju i propasti srpstva. Priznati nečije pravo na ljubav, sreću, slobodu najprostije rečeno, koji bi to melem na ranu bio nama tako izubijanima.

A koji bi PR to za celu zemlju bio, to da ne pominjem. Lider u regionu, al’ sad bez zezanja. A i da braća Rusi sada malo gledaju u nas. World wide news – Srbija je postala 15-ta (ok, ’ajd nek bude i 25-ta) zemlja na svetu koja je pravno izjednačila hetero i homo bračne zajednice.

To da ima pameti.

lambr2Mišljenja sam da moja nova domovina, Francuska, zemlja enciklopedista i prosvetitelja i krilatice liberté, égalité, fraternité, sramno kasni u punom pravnom izjednačavanju ispopolnih sa hetero brakovima. Zakon je izglasan juče (sa 331 poslaničkim glasom ZA i 225 poslaničkih glasova PROTIV). Dosta pre nje to je učinila katolička Španija. Kao olakšavajuću okolnost mogu da joj uračunam da su „građanska partnerstva“ ili, kako to ovde zovu, pacte civil de solidarité, moguća još od 1999-te. Ali, ovo prolazno vreme (14-ta zemlja na svetu) je prilično loše, i Francuska je pred istorijom, u tom smislu, obraz spasila u poslednjem trenutku.

Pratio sam debatu, pa da prenesem poneki lični utisak. Kako je sve to meni izgledalo.

Prvo, budale su iste svuda, u Francuskoj kao i u Srbiji. Govorim, o bogomoljcima, naravno, pardon my French. Iste gomile gluposti i budalaština, kojih ćete se vi tamo naslušati još dosta, sve dok pametnima (ako još ko pretekne) ne dopizdi. Doduše, finije je sve to zapakovano – otvorena homofobija je stvarno stvar prošlosti, izuzme li se muslimanska imigracija, al’ to računam da podrazumevate i sami. Ali, da, bilo je mnogo trućanja o tradicionalnim vrednostima, hrišćanskim, francuskim i civilizacijskim.

Trućanje je francuski nacionalni sport. U stanju su beskonačno da razglabaju na iste teme, ali zaista beskonačno. Objasnili su mi da je beskonačno čavrljanje po nebrojenim TV emisijama i talk show programima, temeljna vrednost demokratije. Ok, ’ajd nek bude. Ali, istraživanja javnog mnjenja su pokazivala (avgust 2012) da 65% stanovnika podržava istopolne brakove a 53% i pravo na usvajanje dece.

Iako je zakon laički i ni na koji način nit se crkve tiče nit je obavezuje, katolička udruženja bila su najglasniji i najagresivniji protivnici, združeni, gle iznenađenja, s desničarima i manje ili više maskiranim fašistima. Bilo je trenutaka kada se činilo da će čitava stvar propasti.

Ali, tu na scenu stupa lekcija o građanskoj akciji. Od borbe se ne odustaje. Mitinzi, razgovori, agitovanja, gostovanja, pisanja, objašnjavanja, svađanja, akcije i protiv akcije.

Dve su mi pojave posebno privukle pažnju. Trula desničarska priča o „lošem trenutku“. Naime, Francuska vam je u neviđenoj ekonomskoj krizi, bar tako kažu na TV. Nezaposlenost je rekordna a rekordno slaba je i kupovna moć. Ja nešto ne uspevam da se, niti zabrinem, niti zainteresujem za tu priču. Kad dolazite iz Srbije parametri krize su vam nešto drugačiji. Desničari su levičarsku vladu neprestano optuživali da pričom o Zakonu o braku za sve (Marriage pour tous) vlada beži od pravih problema. A upravo su je oni odugovlačili u nedogled. U paketu s tim ide i floskula o prioritetima. Ako ste gay, žao nam je, možda za 100, 200 godina, sad nije trenutak. Prvo beli hrišćani. Pa hrišćani. Desničarski lestvičnik.

Francuska je zemlja gde gejevi mogu da se drže za ruke, ljube, vrckaju dok hodaju, nose ženskaste torbe, roze patike, izlaze u specijalizovane diskoteke i seks klubove. I gde se manje više zna ko je gej među glumcima, sportistima, pevačima, piscima, čak i političarima (gradonačelnik Pariza, recimo). Debata je, ipak, na svom vrhuncu, dovela do nekoliko incidenata i napada iz mržnje. Sloboda košta.

Tabor podržavalaca zakona bio je šarenolik i daleko brojniji. Naravno, pojedinci su se u raspravi  isticali i bili posebno upečatljivi, ali su javne ličnosti uglavnom bile za. Ne sećam se imena nekog filozofa koji je u jednom TV gostovanju (pitanje ZA ili PROTIV, bilo je nezaobilazno i u emisijama koje se nisu bavile tom temom) na pitanje odgovorio – „Ja sam apsolutno za! Zbog čega bi samo strejt ljudi patili od užasa braka?!“

Jedna senatorka je na urlikanje svoje sagovornice u emisiji kako medicinska asistencija (lezbejskim parovima pri oplodnji) „nije prirodna“, odgovorila – „Madam, nije ni vakcina. Vaš bog je predvideo da umiremo od boginja.“

Duhoviti momenti koji su mi ostali u sećanju.

Nezaboravna će ostati i izvesna Frigide Barjot. Da vam lakše dočaram, francuska Aleksandra Janković. Ista grozna frizura i šminka, očajan trešerski stajling (ko mi ne veruje nek pogleda sliku) i iste biblijske nebuloze. A da, i gej prijatelj (u njenom slučaju smo ga i videli na TV) koji ne želi taj zakon. Ko da nekog zabole i ko da ga zakon obavezuje da se ženi ako neće.

Lično mislim da je brak konzervativna i prevaziđena insititucija. Ali neka pravo postoji, ne mora uopšte da bude upražnjavano. Jednakost je bitna.

Velika je pobeda odneta, ali bitka još traje. Spisak je sada već solidan … Argentina, Belgija, Kanada, Danska, Island, Holandija, Norveška, Portugalija, Španija, Južnoafrička Republika, Švedska, Urugvaj, Francuska, Novi Zeland, nekoliko saveznih američkih država, pojedini distrikti Meksika i Brazila …

Srbija? Slobodarska …