Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

Odavno se spremam da napišem blog na ovu temu i konačno evo, povod je dobar – ovaj blog prešao je brojku od 100.000 poseta!

1521911_737017752982836_1875458801_nVerujem u moć knjiga. Verujem da su u stanju da izazovu lični i društveni preobražaj. I mislim da ne postoji dovoljna mera i odgovarajuća količina literature. Nikad nije dosta. Istovremeno, ljudi koji sebe vole da nazivaju „ljudima jedne knjige“ za koju veruju da sadrži svu mudrost sveta i nikad ne čitaju ništa što bi moglo da uzdrma njihove stavove, verovanja i zamisli, za mene su mentalni kastrati. Sasvim uzgred, činjenica da je tim takozvanim „svetim“ spisima potrebna zaštita autoriteta i pretnje silom od kritike i ismejavanja, kazuje sve što se ima reći kako o njihovim tvorcima tako i o njihovom čitalačkom klubu. Koran, na primer, i njegovi učenici. Ili Biblija. U romanu „Ime ruže“ (eto prve preporuke!) Umberto Eko divno pripoveda o važnosti knjiga. Čitav uzbudljiv zaplet vrti se oko monaha koji u manastiru ubija ostale monahe, prepisivače i ilustratore, koji su došli u dodir sa, kako iz pozicije svoje suverene hrišćanske istine smatra, jednom potencijalnom vrlo opasnom i subverzivnom knjigom – Aristotelovom Poetikom, u kojoj on govori o važnosti – humora i ismevanja!

A bacite pogled i na Index knjiga koja je zabranila katolička crkva.

S obzirom na kratkoću života i raznolikost sveta, dobre preporuke mogu mnogo da znače. Ko što reče Ralph Waldo Emerson – „ako sretnemo čoveka retkog intelekta, trebamo ga pitati koje to knjige čita“. Ne mislim da je moj redak, recimo da nije mainstream, ali me mnogi pitaju šta čitam. Pa evo, za sve one koje zanima koji su pisci i koje knjige uticale na mene i obrazovanje mojih anti teističkih stavova:

1. Zabluda o bogu (Ričard Dokins)

Ne postoji način da opišem u kom su stepenu ova knjiga, a i Dokins kao ličnost, uticali na mene. Recimo da svoj intelektualni život mogu da podelim na dve faze – pre i posle Dokinsa. Nikad ranije nisam bio čuo za njega, niko mi ga nije preporučio, niti sam imao bilo kakvu predstavu o njegovoj reputaciji kao vođi onoga što po medijima zovu „novi ateizam“. Nabasao sam na njega slučajno, ako slučajnosti postoje. Jedan od malobrojnih „magijskih“ rituala kojima se u životu prepuštam je odlazak u knjižaru i biblioteku bez prethodne ideje šta tačno tražim. Ono kad duboko udahneš miris knjiga i kažeš sebi – „negde na ovim policama čeka te neka važna poruka da je pronađeš“, a onda zaroniš ko u okean i provedeš sate listajući i ko iskusan lovac dešifrujući lažne marketinško dizajnerske tragove korica i uobičajenih hvalospeva na poleđini knjiga. Ime autora, naslov i preporuka „svetski bestseler“ koja meni uobičajeno malo znači, na jednostavnoj srebrnkasto sivoj pozadini odavali su utisak, pa, nekako trezvenog izdanja. Valjda je naslov presudio, ne sećam se. Tad sam bio u onoj skeptičnoj i agnostičkoj fazi u kojoj se većina nas doživotno zaglibi, uveren da niko „ne zna i ne može da zna“.

Fizička senzacija koju sam imao po završteku čitanja jeste ko da  mi je operisan tumor na mozgu. Gutao sam je s uzbuđenjem i zanimanjem kakve ni u ludilu ne bih zamislio da je moguće da ih izazove naučno popularna literatura. Da sam u detinjstvu imao nekog nastavnika nalik Dokinsu, možda bih danas bio astronom. Sve me je vreme pratio osećaj da mi nekakva izmaglica napušta glavu i do kraja knjige imao sam osećaj da mi je uklonjena katarakta s očiju za koju nisam ni znao da je imam. Svet je pred mojim očima iskrsao u jednom potpuno novom svetlu. Shvatio sam da je mnogo čudesniji nego što sam to ikada zamišljao a iz mozga sam raščistio tone onoga što ja zovem „platonističko-judeohrišćansko“ smeće. Ova me je knjiga pretvorila u ateistu. I odškrinula vrata ka mom aktivnom anti teizmu. Dokins me je, samo ovo jednom knjigom, naučio šta znači intelektualno poštenje. Pojam koji je danas, s napretkom relativizma, gotovo pa odumro.

Da se ja pitam bila bi na spisku obavezne literature u sva četiri razreda srednje škole.

2. Najveća predstava na Zemlji (Ričard Dokins)

Opet Dokins koji čitavu ovu knjigu posvećuje jednoj temi – teoriji evolucije. Teorija evolucije je naučna teorija baš kao i teorija gravitacije. I dok je malo verovatno da ćete sresti nekoga ko će ponuditi alternativnu teoriju onoj o gravitaciji – recimo, „Zemlja visi na koncu koji drži neko božanstvo ili je podupire Atlas svojim plećima“, gotovo je redovna pojava da ćete raspravljajući se s vernicima, pa i onim relativno obrazovanim, pa čak i sa agnosticima, čuti kako je evolucija „samo teorija“ za koju nema čvrstih dokaza i da je verovatna koliko i ideja o kreacionizmu. Spadam u one koji se s teškoćom kreću kroz polja nauke i potreban mi je vrlo popularan pristup da bih uspeo da se zainteresujem za prirodnjačko naučnu temu. Učinite sebi uslugu i pročitajte ovu zanimljivu knjigu o najvećem „spornom“ pitanju nauke – evoluciji. Ostaćete zapanjeni da se u 21. veku u javnom diskursu na ovu temu još uvek vode rasprave, pored toga što ćete je konačno zaista i razumeti.

Pošto sam kao neizostavne preporučio ova dva Dokinsova naslova, sledi preporuka za sve što je ovaj autor objavio. Želim još samo da izdvojim „Magiju stvarnosti“, knjigu koja ju napisao za decu. Nek vam deca budu pametna.

3. Ateološka rasprava (Mišel Onfre)

Dokins je pokrenuo intelektualnu lavinu koju je potom niz autora dalje zakotrljalo. Iako je Onfre moje najmlađe otkriće, po dubini uticaja koji je na mene ostavio, dolazi odmah iza Dokinsa. Onfre je filozof. Imam refleksivni otklon prema toj feli. A on mi je otkrio i zašto. Čitav život bavio sam se samo filozofijom sa spiska njene zvanične istoriografije. A on je, ispostavlja se, vrlo kontrolisan i pažljivo cenzurisan i drži se samo jedne prave, idealističke linije – platonizam-hrišćanstvo-nemački idealizam …

„Jer, školsko ustrojstvo“, kako veli Onfre, „radi za ciljeve drugačije od onih koje obznanjuje. Ono tvrdi da obrazuje pojedinca, ličnost, građanina, muškarca i ženu. Ustvari, ono proizvodi učene majmune, potrošače, poslušne podanike, glupake vične korisnim lukavstvima radi zadobijanja mesta u društvu i održavanja u njemu. Otuda njegova ljubav prema prepunim glavama, a nema ništa praznije od prepune glave. Tolikim ljudima je u interesu da očuvaju tu mračnu i elitističku disciplinu da bi uživali u aristokratskim počastima koje ona dopušta – a najmanje nije, putem zastrašivanja, vlast nad drugim koji omogućavaju sofizmi upućenih, bujice reči pretrpane neologizmima, prazni i šuplji lirski zanosi – dok je kralj veoma često razgolićen …“

Druga, suzbijana, klevetana, cenzurisana, skrivena, proganjana linija je nominalistička, čiji je duhovni začetnik čovek koji je prezirao Platona – Diogen …. Vredi povući nit a „Ateološka rasprava“ je odlična uvod:

„Dekonstruisati monoteizme, demistifikovati judeo-hrišćanstvo i islam, zatim demontirati teokratiju, eto tri početna polja rada za ateologiju. Potom raditi na novom etičkom odnosu suprostavljenih snaga i stvoriti na Zapadu uslove za istinski posthrišćanski moral u kome telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žena zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo“.

4. Moć postojanja – hedonistički manifest (Mišel Onfre)

Ako ste ikada imali osećaj nelagodnosti zbog kulture u kojoj živite, slikovito izražen kroz onu „il sam lud ja a svi drugi su normalni, ili su svi ludi a samo sam ja normalan“, onda je ovo knjiga za pročitati. Ona će vam rasvetliti sve simptome te nelagodnosti.

„Dvadeset vekova judeohrišćanstva ostavilo je tragove u oblikovanju zapadnog tela. Recikliranje pitagorejske, ali pre svega platonovske tradicije, ostavilo je hrišćanskoj Evropi u nasleđe šizofreno telo koje mrzi sebe, u sebi čuva jedino fikciju o nekoj navodnoj nematerijalnoj i besmrtnoj duši, da bi na kraju uživalo u nagonu smrti koji vladajuća ideologija gaji ad nauseam.“

Knjiga koja pomaže da zavolite sebe i život.

5. Pismo hrišćanskoj naciji (Sem Haris)

Čudno je da je upravo ovaj autor, inače neurolog ili već nešto specijalizovano iz tog naučnog polja, čeličnih nerava i nepomućenog filozofskog mira (valja na internetu pogledati neku od debata u kojoj je učesnik) taj koji je potpalio vatru mog aktivizma za koji često dobijam epitet „militantni“ iako ja za sada samo pišem, i to potpuno nezavisno i još uvek sebi nisam prokrčio put do izdavača.

„Pismo hrišćanskoj naciji“ nema ni stotinak strana, i to manji format i krupna slova, ali je hiruški precizna i zgusnuto ubojita kad je politička religija u pitanju. O da, religija nas sve lupa po glavi, to u bezazlenijim oblicima svog manifestovanja, a doslovno ubija, u svom sveobuhvatnijem dejstvu.

6. Kraj vere (Sem Haris)

Još jedna, ovaj put znatno obimnija, Harisova knjiga koja će vas ubediti u smrtonosne opasnosti političke religije. Mene do stupnja neophodnosti delovanja. Nadam se možda i još nekog na taj način. Ono što ovu knjigu, meni barem, čini posebno dragocenom, jeste razobličavanje politički korektnih takozvanih verskih umerenjaka, tobož pomirljivih i naizgled razumnih apologeta religijskih govnarija najšireg mogućeg spektra – od onih prividno bezazenih do doslovno ubilačkih. Iz ličnog iskustva, na osnovu kritika i poruka koje dobijam, mogu da posvedočim da su u mnogim ključnim aspektima, ako ne i u svim, ovi takozvani „verski umerenjaci“ koji ne prestaju da legitimišu versko ludilo i njegove divljačke prakse istovremeno ućutkujući one koji o tome otvoreno govore, opasniji i od samih verskih fanatika.

7. Apostate islama (ibn Warraq, Ajan Hirsi Ali, Wafa Sultan)

Jedna od mojih najčešćih tema je islam. Ujedno to je i tema koja kod mojih kritičara izaziva najviše reakcija. Većina tih komentara sa repertoara politički korektne liberalne evropske levice do te mere su uporni i retardirani i otporni na svaku količinu i jačinu argumenata da je to doslovno depresivno. Morate biti i gluvi i slepi ili barem imati master političkih nauka na nekom od zapadnih univerziteta pa da ostanete u toj meri neobavešteni i, dozvolite mi da budem direktan, glupi.

Ova tri autora, od kojih su dve žene, su bivši muslimani koji su rasli i vaspitavani kao muslimani a koji su islam kasnije napustili (apostate) zašta se, inače, u islamu propisuje smrtna kazna. Uprkos tome oni su se usudili da o užasima islama i svojim ličnim iskustvima progovore javno i čak, u slučaju Hirsi Ali i Wafe Sultan, politički deluju. Svima iz ove trojke je život u opasnosti i žive sa svodnevnim smrtnim pretnjama. Ibn Warraq se povukao u ilegalu i „nestao“ a Hirsi Ali i Wafa su i dalje aktivne uprkos svemu.

Zašto nisam musliman“ je ibn Warraqova knjiga koja strpljivo, delić po delić, dekonstruiše i u prah pretvara sve zapadnjačke fantazme vezane za islam. Knjiga je akademska, prepuna je referenci i ako zaista želite da saznate šta je i kakav je taj mitski „pravi“ islam, onda je ovo knjiga za vas. Ibn Warraq borbu protiv islama upoređuje s borbom protiv nacizma.

Nevernica“ je autobiografija Somalijke Ajan Hirsi Ali u kojoj opisuje svoje odrastanje u jednom društvu u potpunosti definisanom (ali i razorenom) verom, kao i teškoćama bekstva iz mentalnog zatvora jedne totalitarne religijsko-fašističke ideologije kakav islam jeste.

A „Bog koji mrzi“ Sirijke i lekara Wafe Sultan pruža kombinovani, čisto intelektualni ali i uvid iz ličnog ugla i životnog iskustva, u zlo islama. Ova hrabra žena prevalila je put od posvećene muslimanke do jednog od najvećih i najglasnijih boraca protiv islamofašizma danas. Jedan odlomak iz njene knjige koji sam preveo možete pročitati ovde.

8. bog nije Veliki (Kristofer Hičens)

Hičensa sam uvek višeo voleo da gledam, tj slušam, nego da čitam. Bio je poznat po tome što je u javnim debatama izlazio na crtu najvećim autoritetima iz teističkog tabora. Zadivljivalo me je njegovo strpljenje, smisao za humor, i intelekt koji je protivnike u tim raspravama doslovno mrvio u prah.

„Bog nije veliki“ je, verovatno, njegova najčuvenija knjiga. Meni je draža „The Missionary Position – Mother Teresa in Theory and Practise“ koju takođe, od sveg srca preporučujem za čitanje i u kojoj usputno, na nekoliko stranica, daje i kratku genezu građanskog rata u Bosni devedesetih, s kojom se načelno slažem.

U „Bog nije veliki“ piše – „Budući da se religija dokazala kao jedinstveno delikventna upravo na polju na kojem se moralni i etički autoritet može shvatiti kao univerzalan i apsolutan, mislim da imamo pravo da izvedemo barem tri zaključka. Prvo, religija i crkve su čovekov proizvod, i ta nepobitna činjenica isuviše je upadljiva da bi bila ignorisana. Drugo, etika i moralnost su potpuno nezavisne od vere i ne mogu iz nje biti izvedene. Treće, religija je – baš zato što tvrdi da za svoje običaje i verovanja ima opravdanje u božanskoj izuzetnosti – ne samo amoralna, već i nemoralna.“

9. Patrik Kondel

Jednom me je, neko od mojih čitalaca, nazvao srpskim Kondelom. Mislim da mi je to jedan od većih, ako ne i najveći, kompliment koji sam za svoje pisanje dobio. Kondel ne piše, on svoje klipove postuje na youtube. Neke od njih sam preveo i mogu se videti ovde. Živi dokaz koliko jedan čovek može da učini sam u buđenju svesti i odupiranju prečesto zlokobnom establišmentu.

10. Nadbiskup genocida“, „Bog je s nama“, „Okultni genocid – NDH 1941/45 (Marko Aurelio Riveli)

Ako sam u životu imao iskustvo koje bih bez preterivanja mogao da opišem kao traumatično, to je onda saznanje o srpskom holokaustu, tačnije o genocidu koji su nad Srbima počinili hrvatski nacisti. Prvi susret s tom temom bio je u sedmom razredu osnovne kad su nas odveli na izložbu fotografija iz Jasenovca i ostalih ustaških logora. Izleteo sam napolje posle dve ili tri fotografije, na ivici da se ispovraćam. U glavi mi je ostala neka mutna predstava o „okupatorima i njegovim domaćim saradnicima“.

Početkom devedesetih ponovo dolazim u dodir s ovom temom i s mukom i mnogo otpora (u početku sam jednostavno odbijao da poverujem u sve to) počinjem kroz nju da se probijam. Niko mi nije pomogao više od ovog italijanskog pisca, doktora političkih nauka, čija je glavna tema istraživanja genocid počinjen u NDH nad Srbima. Knjige koje je pisao, a koje dokazima upiru u Vatikan kao jednog od ključnih inspiratora pokolja nad Srbima, prvobitno nisu bile, zbog odbijanja i straha italijanskih izdavača, objavljene u Italiji već u Francuskoj. U Italiji su tek naknadno objavljene.

Ono što ove knjige čine posebno vrednim je to što se Riveli oslanja mahom na hrvatske, italijanske i nemačke izvore, što sužava, ako ne i sasvim ukida, prostor za bilo kakvu eventualnu manipulaciju dokazima.

Klica mog aktivnog antiteizma se, pored čisto intelektualne potrage motivisane radoznalošću o prirodi sveta, nalazi i u njegovim knjigama koje su mi pobudile odvratnost prema katoličanstvu, političkom Vatikanu i institucionalizovanoj religiji uopšte. Delove iz jedne od tih knjiga možete pročitati ovde (sa linkovima ka ostalim delovima na kraju teksta).

NAPOMENA: Knjige koje preporučujem prevedene su na srpski, osim: The End of Faith, Why I am not a Muslim, God Who Hates, Mother Teresa. Ko želi da ih pročita na engleskom u pdf formatu nek pošalje mail na alexandar.lambros@gmail.com i dobiće ih.

Želim ujedno i da se zahvalim svima onima koji me prate a posebno onima koji odvoje vreme da mi i napišu koji red hvale i podrške. Idemo na pola miliona poseta! HVALA!

 

Agresivni ateista? Baš tako

prevod: Alexandar Lambros
Mnogo je kuknjave, gunđanja i cmoljavljenja na račun agresivnog i netolerantnog ateizma po štampi u poslednje vreme, kao da je to nešto što je loše. Čini se da religija može da deli packe naokolo ali ne i da ih prima: kao ulični kriminalci koji zovu policiju ako žrtva pruži otpor. Agresivni ateizam je zaista odbrambeni ateizam jer trenutno nema ničeg agresivnijeg od političke religije. Biti ateista ili sekularista danas više nije stvar izbora već aktivne odbrane. Tako da kakav god udarac religija da dobije dobila ga je za nešto što je deset puta gore. Osim toga, mislim da je nemoguće biti previše agresivan u odbrani slobode govora, koja je, naravno, apsolutno sveta, kao što to svi znamo. Mnogo, mnogo više nego što to ikada može biti bilo koji bog, prorok ili spis, od sad pa do kraja veka – ili večnosti – šta god da traje duže.

Ljudi mi ponekad kažu – „Znaš, podjednako si netolerantan kao i oni koje kritikuješ”.

Stvarno? Nadam se da je tako. Jer neko mora da bude. Postoje neke stvari na koje uopšte nisam tolerantan i nema svrhe da to poričem. Da vidimo … Tu su mizoginija i seksizam – užasno sam netolerantan prema tome (nadam se da to ne vređa), rasizam, antisemitizam … ne, bojim se da za to nema tolerancije. Žao mi je. Homofobija, možda? Ni trunka tolerancije opet. Baš sam u problemu, a? Okrutnost prema životinjama? Još jednom, apsolutno bez tolerancije. Ali, držte se, jer ovo nije još ni polovina stvari. Ne samo da sam otvoreno i drsko netolerantan prema ovim stvarima već ako se religija koristi kao izgovor za bilo koju od njih bojim se da postajem agresivno neprijateljski raspoložen i, štaviše, ne izvinjavam se za to jer nemam potrebu da se za to izvinjavam. A nemate ni vi.

Stalno mi se govori da treba da poštujem osećanja ljudi. Pa, ok. Ali, šta je sa mojim osećanjima? Šta je sa osećajem krajnje odvratnosti koji dobijem svaki put kad pomislim na pustinjskog boga i sve one grozote koje nadahnjuje? Taj bog je moj satana. Kad mu čujem ime osetim smrad sumpora. Kad čujem njegove reči namirišem smrt. Vidim kako je njegova prljava religija zagadila svet u kome moram da živim mnogo temeljnije nego što bi to moglo bilo kakvo fosilno gorivo. I vidim kako je sve u vezi tog boga namerno udešeno tako da truje naše iskustvo postojanja na Zemlji a ne da ga učini bogatijim i lepšim. Da nas drži u strahu. Da suzbije znanje. Da skreše slobodu i kreativnost. I da slavi smrt. Ništa manje nego zaglupljivanje čovečanstva. I, tražiti poštovanje za to je, da budem iskren, uvreda koja zaslužuje da joj se odgovori sa kamatom.

Religija ne zaslužuje nikakvo poštovanje zato što:

a) Ne nudi nikakvo poštovanje
b) Ne nudi nikakve dokaze

Dokazi zapravo nisu dobrodošli jer uklanjaju potrebu za verom. A to bi bio takav gubitak za svu tu lažnu vrlinu. Vera je jedna od tri lažne vrline. Ostale dve su pobožnost i pravednost. I nije neko trojstvo, kao tri ružne sestre. Za razliku od veštica iz „Magbeta” koje svet vide u kazanu, ove tri su dale sve od sebe da ga pretvore u kazan i još uvek im dobro ide. Među brojnim darovima ove tri divne muze imamo, za početak bliskoistočni sukob – dar koji nikako da presahne, da ne pominjem rak u njegovom srcu – Jerusalim. Taj pustinjski dragulj, taj nebeski pisoar u pesku iz koje se duhovna crna smrt bliskoistočne pustinje izlučila i proširila ovim svetom kao lepljiva sluz koja debelim slojem pobožnog neznanja oblaže i zagađuje sve čega se dotakne. Samo što to ne nazivamo neznanjem već verom.

Kakva grozna mala reč – vera. Odiše lažnom aurom čistote i vrline dok pronosi neke od najružnijih ideja koja je ova planeta ikada videla. Zatvrajući ljudska srca umesto da ih otvara. Čineći ih ponosnim na stvari kojih bi trebalo da se stide i da se stide stvari na koje bi trebalo da su ponosni.

Kad pogledamo nasilni varvarizam islamskog sveta vidimo da nema čina pravednosti koji je suviše izopačen za um koji tvrdi da je ovlašćen od strane vere. Ako tog boga uzmete za reč bićete baš kao i on – zlobno bezdušno čudovište, i da se pri tom uopšte ne osećate loše.

Čak i u civilizovanom svetu nema ničega što je suviše nečasno da ne bude dezinfikovano verom. Vera je bila ta, ne zaboravite, koja je gej ljude Kalifornije lišila njihovog osnovnog građanskog prava na isti dan kada je Amerika izabrala crnog predsednika. Vera je bila ta koja je ubedila crne hrišćane da gejeve pošalju u zadnji deo autobusa.

I sve bi ovo bilo dovoljno gadno ali, zahvaljujući propusnici koju dosledno dajemo lažnoj vrlini vere, religija je danas van svake kontrole. Već steže ruke oko grla UN pokušavajući da progura svetski zakon protiv blasfemije kako bi se ljudi zaštitili od toga da čuju reči koje bi mogle da njihove sićušne umove izvuku iz kamenog doba.

Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Sva je od pene i bez čvrstine. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. I ne postoji količina klerikalne trtljavine i koještarija koje i dalje mogu da zamaskiraju jednostavnu ogoljenu činjenicu da u religiji nema ničega.

Jedina istina o religiji je to da je ona laž. Njena tvrdnja da poseduje nekakva viša saznanja je urnebesno smešna. Jer ne poseduje čak ni ona niža. Nijedna od njenih smešnih tvrdnji o prirodi stvarnosti ne može da izdrži nikakvo rasuđivanje … i vreme je da prestanemo da ih prihvatamo na osnovu ničega. To je sve što tražimo.

I ko god da smatra da je to suviše agresivno zna šta mu je činiti. A ako ne zna, biće mi zadovoljstvo da mu to lično saopštim.

Kriza sekularizma

Danas je uobičajena stvar čuti – „mene to vređa”. Kao da to ljudima daje nekakva posebna prava. Zapravo je to ništa drugo do obična kuknjava. Gunđanje. „Mene to vređa” ne znači ništa i nema nikakvu svrhu. Ne postoji razlog da se ovoj frazi ukazuje poštovanje. „Mene to vređa” … pa, koga zabole?

Stephen Fry

prevod: AleXandar Lambros

i šta sad?

i šta sad?

Danas je uobičajena stvar čuti – „mene to vređa”. Kao da to ljudima daje nekakva posebna prava. Zapravo je to ništa drugo do obična kuknjava. Gunđanje. „Mene to vređa” ne znači ništa i nema nikakvu svrhu. Ne postoji razlog da se ovoj frazi ukazuje poštovanje. „Mene to vređa” … pa, koga zabole?

Stephen Fry

povodom uvođenja inkvizicije i šerijata u srpski pravosudni sistem

Kad više sveštenstvo nema pametnija posla, što je, mahom, stalno, vole da se žale na pretnju sekularizma koji uvek opisuju kao varvarizam na štapu. Kao neku vrstu mračne ateističke noćne more u kojoj je religija suzbijena i u kojoj smo se svi prepustili nekoj vrsti nemoralnog hedonističkog divljaštva. Šta god to značilo, i ma koliko bilo prijemčivo za uši nekih ljudi, to nije sekularizam. Sekularizam ne podrazumeva nepostojanje religije, već religiju za one koji je žele kao i njeno odsutstvo za one koji je ne žele. Podrazumeva slobodu religije i slobodu od religije u podjednakoj meri, za promenu.

Podrazumeva manje nezaslužene moći, privilegija i uticaja za religijsku političku organizaciju i ljude koji od nje žive. Naravno, sveštenstvo to doživljava kao satanino delo. Baš kao i jevanđelističke vođe, kako pokazuju istraživanja od prošlog leta. Mada su mnogi obični hrišćani s razlogom zabrinuti zbog širenja islama, njihove vođe, oni koji na religiji zarađuju, drže da je sekularizam veća pretnja. Naravno da je tako (pošaljite novac sada, u Isusovo ime!).

Nedavno je jedan američki sudija hrišćanin izjavio veliku stvar – da sekularizam vodi u šerijat – što je isto kao reći da penicilin izaziva infekciju. Poznato je da američke sudije nisu baš cvet inteligencije tako da ovom tipu verovatno možemo oprostiti sumnju i da pretpostavimo da je sekularizam pobrkao sa multi kulti dimitizmom (potčinjenost islamu). Osoba koja se suprostavlja hrišćanstvu ali pezi i lezi islamu nije sekularista. Postoji reč za takvu osobu – dimi. Postoje i druge reči, takođe, ali želim da držim nivo na ovom klipu tako da svi članovi porodice mogu u njemu da uživaju. Zapravo, sekularizam je jedini način da budemo sigurni da šerijat nikada neće zavladati. Tako da bi hrišćani, kad bi bili razumni, za njega trebalo da lobiraju i da ga podržavaju.

Kad bi bili razumni.

Istina je da je sekularizam danas ugrožen na način na koji nije bio godinama unazad, delom zahvaljujući beskompromisnoj prirodi religije stalne uvrede ali takođe i zahvaljujući našoj besmislenoj kulturi kompromisa i neopravdanog poštovanja verskih uverenja što hrišćanske vođe do krajnosti zloupotrebljavaju, jer oni su, najpre i pre svega, političari. Ne zanima ih to što, izvrćući sekularizam zarad svojih sopstvenih sebičnih ciljeva, pomažu i podstiču najagresivniji i najopasniji oblik religije na planeti – politički islam. Za razliku od izmišljenog greha poricanja Svetog Duha, ovo je zaista neoprostiv greh, jer islam u životu zapadnog sveta igra ulogu tek koju deceniju i već je uspeo, da za tako kratko vreme, nagrize osnovne građanske slobode neprestanim zahtevanjem povlašćenog položaja što je uvek podržano otvorenom pretnjom nasiljem.

Za posledicu imamo da je hrana koju jedemo umrljana varvarizmom halala, u Ujedinjenom kraljevstvu imamo šerijatske sudove koji žene ne tretira kao ljudska bića, i širom zapadnog sveta zasedlani smo represivnim zakonima protiv govora mržnje koji su opasniji od mišljenja koja kriminalizuju, sve to zbog toga da se ne uvredi islam. Gde god se ova religija u svetu nalazi, imate netoleranciju i sukobe i ljude koji gube slobodu. Dokaza je pregršt. Nema izgovora. Odvijaju nam se ispred nosa u svetlu takozvanog “Arapskog proleća”. Očigledno je da je samo striktno sekularno društvo sposobno da islam drži na odstojanju. Ali, to nije očigledno i hrišćanskim sveštenicima koji nastavljaju da bezbrižno šire svoje laži i sekularizam opisuju kao ovaploćenje zla. Najmarljiviji je papa koji tvrdi da je sekularizam ostavio duboke ožiljke u tradicionalno hrišćanskim zemljama.

Stvarno?

Kladim se da nigde nisu ni izbliza duboki kao oni koje je ostavila Katolička crkva.

Nije trebalo da bude tako skroman.

Kaže da čovečanstvo tumara po mraku nesposobno da razluči dobro od zla dok smo, zapravo, proteklih godina imali obilje dokaza da upravo Katolička crkva i ljudi koji je vode, nisu u stanju da razluče dobro od zla. Ovaj papa je godinama bio zadužen za problem silovanja dece od strane katoličkih sveštenika i tim povodom nije ništa učinio, sem da problem razvlači. Svaka reč i postupak morala je da mu se pritiskom izvuče.

Činjenica da postoje ljudi koji ovog čoveka još uvek drže za moralni autoritet je otvoreno izopačena. To je isto kao da se O.Dž. Simpson kandiduje za američkog predsednika i ubedljivo pobedi. Ipak, ovaj bednik je imao petlju da sekularizam opiše kao nemoralan. Za njega, jedina stvar gora od sekulariste je sekularista koji upotrebljava kondom. Otišao je tako daleko da je u Vatikanu osnovao novu jevanđelističku četu sa zadatkom da se bori sa, kako kaže, krizom sekularizma.

Tako je, kriza verske slobode, slobode da svako veruje u šta hoće i da obožavaju šta god hoće, ali da to ne nameću drugima, što je, ponavljam, ono što sekularizam zapravo znači. A papa je protiv toga što pokazuje da on zna bolje od Isusa, jer ako prihvatimo Isusov savet da veru držimo za sebe i tražimo nebesko kraljevstvo u tim okvirima, automatski bi imali sekularno društvo jer ne bismo imali potrebu za političkom organizacijom religije ili profesionalnim parazitima poznatim kao sveštenička kasta. Samo su oni i niko drugi ugroženi sekularizmom i upravo zato su oni ti koji o tome neprestano bleje