Najdugovečnija mržnja

ISRAEL-100029559340Ako je svet danas „globalno selo“, Izrael je onda novi jevrejski geto a antisemiti oštre noževe planirajući konačni pogrom. Ovo nije jevrejska paranoja već činjenica. Dokazi su tako jasni da je sam čin njihovog negiranja svojevrsni oblik antisemitizma. Oblik maskiranja opasnosti.

U našem naopakom svetu, Izrael, jevrejska država, je rasistička, kolonizatorska nacija koju treba izolovati, prognati i svršiti sa njom. Palestinci su jevrejske žrtve, koji prolaze kroz patnje holokausta. Po ovom scenariju, koji je u svetu sve prihvaćeniji, Izraelci su nacisti a Palestinci su pravi Jevreji.

Samo postojanje ove iskrivljene stvarnosti je metafizičko u svojim implikacijama. Što će reći, kako nema normalnog objašnjenja za ovu globalnu laž o jevrejskoj državi, jedini način da se objasni ova masovna psihoza jeste da smo opet u „zoni sumraka“ podivljalog antisemitizma. U ovom svetu, izraelsko-palestinski sukob je glavni planetarni problem. Dok je činjenica da je u proteklom veku u izraelsko-palestinskom sukobu stradalo manje od 50.000 ljudi. Građanski rat u Siriji odneo je više od četvrt miliona života za samo četiri godine.

Dok je svet usredsređen na izraelsko-palestinski sukob, milioni ljudi širom sveta umrli su i pokopani u neobeleženim grobovima. Njihov nestanak jedva da je i primećen. Na primer, u Darfuru je ubijeno vše od pola miliona ljudi. Ipak, koliko njih uopšte zna i gde je Darfur? U Kongu je, samo u 21. veku, umrlo nekih pet miliona Afrikanaca i jedva da to nekoga uopšte i zanima.

Zatim, tu je pitanje izbeglica. Godine 1948. bilo je 700.000 palestinskih izbeglica. Isti toliki broj Jevreja pobegao je iz arapskih zemalja. Zašto svet nije opsednut jevrejskim izbeglicama? Zapravo, zašto svet nije opsednut bilo kojim izbeglicama koje nisu Palestinci? U ovom trenutku, prema podacima UNHCR-a oko tri miliona izbeglica pobeglo je iz Sirije a još oko šest i po miliona razmešteno je unutar same zemlje. To je skoro deset miliona Arapa koji se nikog ne tiču. Zašto?

992831_10201625596263400_591377228_nOdgovor je jednostavan ma koliko bio neprijatan za civilizovan svet. Svet nije briga ni za Afrikance, ni Arape ili Palestince. Ono čime je dobar deo planete opsednut su Jevreji. Da se Palestinci bore sa Sudancima, nikoga ne bi bilo briga, baš kao što nikoga nije ni briga za potlačene sudanske hrišćane. Nikoga, na primer, nije briga ni za Kurde. Na kraju krajeva, Kurdi nemaju tu sreću da se bore s Jevrejima, već s Turcima. Kada bi krenuli da se bore s Jevrejima, svet bi odjednom obratio pažnju.

Ali kako požar antisemitizma sve više okružuje jevrejsku državu, političko, ekonomsko i versko rukovodstvo Jevreja je u blaženom neznanju. Evo ironije: moderna jevrejska država je nastala iz pepela Aušvica kako bi se jevrejski život „normalizovao“. Izraelci su naučeni da veruju da je Izrael „normalan“ koliko i Grčka ili Italija. Posledica toga je da su Izraelci najmanje obučeni da nanjuše antisemitizam. Eto zbog čega Izraelci žive u iluziji da je njihova sadašnja neprilika, to jest, izolacija, posledica loše politike. Nije. Antisemitizam je. Možemo biti i određeniji. Pokojni filozof Emil Fackenheim nije voleo pseudonaučni izraz „antisemitizam“ jer zabarušuje suštinu stvari. Istrajavao je na izrazu „mržnja prema Jevrejima“. I upravo je u tome uzrok sadašnjih izraelskih neprilika.

Kada je moderni Izarel rođen 1948. vatikanski dnevni list L’Osservatre Romano napisao je da Jevreji ne mogu više da polažu pravo na biblijski Izrael jer „Sveta zemlja i njene svetinje pripadaju hrišćanstvu, Pravom Izraelu“. Po ovoj logici, Jevreji – drevni Izrael, ne treba više da postoji jer ga je zamenio „Pravi Izarel“. Vatikan je izrazio ono što je postalo opšte popularno: suštinsko odricanje prava jevrejskog naroda na sopstvenu državu. Nakon rođenja modernog Izraela Vatikanu je bilo potrebno 45 godina da „prizna“ jevrejsku državu. Ali, prošlog meseca „Sveta stolica“ je priznala palestinsku državu i pre nego je stvorena. Najbizarniji detalj ovog uvrnutog priznanja je da je papa Franja palestinskog vođu Mahmuda Abasa nazvao „anđelom mira“. To je isti Abas koji poriče holokaust, stoji na čelu terorističke organizacije koja otima avione i počistila je praktično sve hrišćane sa teritorija kojima upravlja, uključujući i Vitlejem.

Tu je i klizava strana vatikanske mržnje prema Jevrejima. Znate ono kad antisemita objavi da su neki od njegovih najboljih prijatelja Jevreji. Uzmimo američkog predsednika Obamu na primer. Nema nikakve sumnje da ima mnogo Jevreja među prijateljima i kolegama. On je prvi predsednik koji je obeležio Pashu u Beloj kući i prošlog meseca držao je govor u vašingtonskoj konzervativnoj sinagogi. Ali, na kraju balade, šta je njegova poruka? Poruka je da je izraelsko-palestinski sukob središni bliskoistočni, a samim tim, i planetarni problem.

Dvadeset godina Obama je mirno sedeo u klupi crkve Džeremija Rajta slušajući antisemitska bulažnjenja ovog sveštenika. A sada je istinski ljut na opsesiju Iranom izraelskog premijera Netanjahua. Razmislite. Manje od 70 godina nakon holokausta Iran pravi nuklearnu bombu u svrhu spaljivanja osam miliona stanovnika Izraela a Obama je gnevan na Izrael. Koja se to još zemlja na planeti suočava s pretnjom nuklearnog uništenja? I šta bi bilo koja druga zemlja, uključujući i SAD, učinila da se nađe u izraelskoj ‘život ili smrt’ poziciji? Da li bi se oslonila na iransku razumnost? Naravno da ne bi. Ali za Jevreje važe neki drugi standardi.

Čini se, kako stvari trenutno stoje, da ne mogu biti gore. Ali mogu. Kako se praktično svaka arapska država urušava u krvi, prosutim utrobama i odrubljenim glavama, Obamin često ponavljani spoljnopolitički cilj je da stvori još jednu neuspešnu arapsku državu – Palestinu. Zašto? Čak je i Hamas, diktatorski upravitelj Gaze, jasno stavio do znanja da ne žele državu koju smatraju zapadnjačim izumom. Ono što eksplicitno žele je lanserna platforma za uništenje Izraela i stvaranja Islamske republike. Ali Obamu nije briga. On će Palestincima da da državu bez obzira na to žele li je oni ili ne, zaslužuju li je ili ne, i bez obzira na to da li će njeno postojanje samo dalje destabilizovati već destabilizovani region. Jer, ovo bi do sada trebalo da je jasno, ne radi se o Palestincima, već o Jevrejima.

A šta sami Jevreji povodom svega ovoga rade? Pa, ništa. Izraelske vođe čak ni ne uviđaju da se omča steže. Dok izraelski neprijatelji troše milijarde dolara na demonizaciju i marginalizaciju Izraela u medijima, po univerzitetima i kuloarima političke moći, Izraelci uzvraćaju „glasnogovornicima“ koji od stručne spreme imaju samo jak naglasak kad govore engleski. Što se izraelskih prijatelja u inostranstvu tiče, neki od njih troše vreme na „odbranu“ Izraela. To je lepo, ali je izgubljena bitka na duge staze. Kao što će vam to bilo koji sportski trener reći, ako igrate samo odbranu ne možete pobediti.

I evo zanimljive stvari: mnogi američki Jevreji nisu zainteresovani za odbranu Izraela ili njegovu promociju. Oni ne žele da Izrael pobedi u borbi sa svojim neprijateljima. Na primer, većina američkih Jevreja podržava Obamu i njegovu smrtonosnu opsesiju jevrejskom državom. Udruženja poput J-Street tvrde da vole Izrael dok neprestano kritikuju njegove izabrane zvaničnike. Zašto? Kako bi Izraelce spasili sebe samih, kažu. Ove jevrejske ujka Tome izražavaju svoju žestoku ljubav prema Izraelu tako šta ga rutinski olajavaju. „Mi nismo kao ti Jevreji tamo“, eto tako zvuče, „mi smo drugačiji. Mi smo baš kao što ste i vi“.

Samomrzački (self-hate) fenomen nije nov. Pre Drugog svetskog rata mnogi nacistički oficiri imali su jevrejske ljubavnice. To su bili „dobri Jevreji“, oni koji nisu izgledali suviše jevrejski i razumeli su zbog čega su nemački nacionalisti ortodoksne Jevreje smatrali odvratnim. Čak je i Hitler imao svog omiljenog Jevrejina – porodičnog lekara kome nije zaboravljao da šalje čestitku za rođendan.

Kao i predratni kolaboratori, američke Jevreje ne zanima jevrejska egzistencijalna stvarnost. Ne zanima ih što nestaju hiljadugodišnje jevrejske zajednice. Dok ovo pišem, nema više Jevreja u Jemenu. Jevreji Iraka, Egipta, pa čak i Francuske su nestali ili su u procesu nestajanja. Ali nema američkog jevrejskog protesta protiv tlačenja Jevreja širom sveta. Progresiviste ne zanima sudbina proganjane braće po veri.

Ovu jevrejsku samomržnju viđali smo i ranije. Za vreme Inkvizicije, Torkemada, Veliki inkvizitor lično, bio je Jevrejin. Toliko je voleo Jevreje da je pod mukama hteo ih prevede u hrišćanstvo kako bi spasio njihove duše. Čak i ranije, tokom velikog jevrejskog ustanka od 66. do 70. god.p.n.e. dok su Rimljani razapinjali na krst nebrojene Jevreje, dok je Jerusalim bio pod opsadom a Hram spaljen, drugi komandujući u rimskoj vojsci bio je niko drugi do jevrejski aristokrata Tiberijus Julijus Aleksandar. Voleo je Jevreje ali je mrzeo one koje je smatrao ekstremnim Jevrejima. Svoju ljubav prema Jevrejima izrazio je tako što je uništio njihovu državu.

Danas duh Tiberijusa Julijusa Aleksandra nastavlja da živi. Mnogi Izraelci više su angažovani oko jevrejskih naseobina u drevnoj Judeji nego oko nuklearnog programa Irana. Potpuno je neverovatno, zaista, da je 80% britanskog mandata Palestina pod arapskom jordanskom kontrolom a ipak su razumni ljudi i dalje u stanju da pričaju kako ih Jevreji tlače. Potpuno je neverovatno da nekih milion i po Arapa može da živi u Izraelu i ima poslanike u parlamentu dok ni jedan jedini Jevrejin ne može da živi pod palestinskom jurisdikcijom. Da vam razjasnim: iako Jevreji u izraelskoj zemlji postoje već nekih 3.500 godina, nema ni jednog jedinog Jevrejina koji živi na teritorijama pod upravom „anđela mira“. Štaviše, nema čak ni jednog mrtvog Jevrejina tamo. Sva jevrejska groblja pod palestinskom upravom su oskrnavljena. Nema ni jednog nadgrobnog jevrejskog spomenika koji još uvek stoji uspravno.

Jevrejska država i jevrejski narod su opet sami. I jevrejski opstanak je opet na ivici.

lambrosfoto55Šta činiti? Uzvratiti. Prekinite da se izvinjavate. Da se branite. Da trpate glavu u pesak. Ne možete ubediti mrzitelje Jevreja. Ne možete ih zagrliti, spavati s njima ili slaviti Pashu. Sve što možete da uradite je da im se direktno suprostavite. Da im se suprostavite u medijima, po univerzitetskim kampovima, u kuloarima političke moći – ne možete se nikad predati. Morati ih nazvati pravim imenom i pustiti njih da se brane. Podsetiti pristojne ljude sveta, na primer, da izraelski neprijatelji praktikuju klitorektomiju. Podsetite ih da milionima arapskih devojčica na kuhinjskom stolu članovi porodice nožem za šniclu odsecaju klitoris. To je lice izraelskih neprijatelja. To su ljudi koji odrubljuju glave onima koji im se suprostave. To su ljudi koji ubijaju manjine, bacaju gejeve sa krovova zgrada, siluju devojčice, uništavaju arheologiju, razapinju hrišćane, ne oklevaju da upotrebe gas, teror ili bilo koje drugo oružje koje bi moglo da opustoši civilizovani svet. I koji sopstvenoj deci odsecaju klitoris. Ne zanimaju ih države, čak ni arapske, ni „Palestina“. Oni žele da stvore carstvo zla. Žele da stvaraju islamske republike ili kalifate kojima upravlja ideologija smrti. Podržavati njih i protivi se Izraelu znači biti na pogrešnoj strani apokaliptičkog rata.

I ovom ratu su potrebna sredstva. Podržavaoci Izraela uopšteno i jevrejska država posebno moraju finansirati vojsku dobro obučenih PR ratnika koji će se suprostaviti neprijatelju na svakom ćošku. Ne postoji ta količina novca na svetu koja će mrzitelje Jevreja pretvoriti u ljubitelje Jevreja. Ali će im raskrvariti nos, opredeliti pristojan svet za pravu stranu ovog sukoba i osigurati opstanak Izraela i Jevreja.

 članak napisao: Simcha Jacobovici

 prevod s engleskog: AleXandar Lambros

članak na engleskom ovde

 

Advertisements

Republikanski mindfuck

1451970_662696020441874_1786773578_nOčekivano, kao posle svakog islamskog terorističkog čina (mogli bi zaista da prestanemo da se pravimo i stvari počnemo da zovemo pravim imenom – džihadističkog čina) stvari su došle na islamofobiju. Islamofobija je goruća tema evropskog društva, u svakom slučaju u Francuskoj i drugim zemljama s velikim procentom muslimanskog stanovništva. Ne islam, već islamofobija.

Francuske vlasti su razmestile nekih petnaestak hiljada specijalaca, što policije, što vojske, na „osetljiva“ mesta diljem francuske teritorije. A osetljiva mesta su sinagoge i košer radnje, kao i železničke stanice. Pomislio bi čovek da su francuske vlasti islamofobične! Kad, ono, međutim!

Da li francuske vlasti imaju strah od islama? Ako nemaju, zbog čega onda ovoliki raspored, skoro pa ratni, oružanih snaga? Ako imaju, da li je njihov strah racionalan ili iracionalan, tj. umišljen? Ako je iracionalan, znači da su francuske vlasti islamofobične. Ako je racionalan onda je „islamofobija“ sredstvo psihičkog državnog terorizma nad sopstvenim građanima.

Fobija je, po definiciji iracionalni strah od nečeg. Ako vrištite kad vidite pauka, onda patite od arahnofobije, iracionalnog straha od paukova. Pauk vas neće pojesti. Ako vas obliva znoj i hvata drhtavica od pomisli da prođete nekim velikim gradskim trgom punog sveta, onda patite od agorafobije. Veliki otvoreni prostor vam ne predstavlja nikakvu, ili potpuno zanemarljivu pretnju, jednom kad se o tome racionalno razmisli. Ako vas je strah liftova, onda ste klaustrofobični. S ovim saosećam, zbog čega se često penjem i po pet, šest spratova pešice. Ali je i dalje fobija i toga sam svestan. Ako se plašite islama i muslimana, da li biste taj strah umeli racionalno da obrazložite?

Ja bih mogao. I, evo, to ću i učiniti. Pre neki dan je u Egiptu mladić osuđen na tri godine zatvora jer je na društvenoj mreži napisao da je ateista. Diljem islamske ekumene, ateizam je kriminalno delo ponegde kažnjivo i smrću. Ja sam ateista. Isto pre neki dan neki saudijski bloger je javno išiban zbog bloga (u to vreme saudijski ambasador u Parizu šetao je s Francuzima u znak podrške slobodi izražavanja). Ja sam bloger. Strastveni sam blasfemičar. Za to je propisana smrtna kazna u većem delu islamskog sveta. I u neislamskom može da vas stigne metak, dakle, ni tu nismo sigurni. Spavam s muškarcima. Smrtna kazna opet. Imam bratanice i ni u ludilu ih ne bih pustio da hodaju same kroz izvesne četvrti ovde gde živim, ni danju, kamoli noću. A ne puštate ni vi svoje kćeri, jer se plašite da ne budu silovane. Imate li racionalnih osnova za taj strah? Policijska statistika kaže da imate. Dalje, želeo bih da moje devojčice steknu obrazovanje i budu samosvesna i u svemu s muškarcima ravnopravna bića u životu. Takvima se u islamskom svetu puca u glavu iz neposredne blizine. U školskom autobusu. Jedem slaninu za ramadan, a za to u pariskom metrou, svedoči mi francuska prijateljica, može da se dobije šamar. Pred punim vagonom putnika koji se prave da ništa ne vide i nabijaju glave u okovratnike i ajfone. (Tako da me ova demonstracija građanske hrabrosti u milionskom broju po francuskim ulicama nič ne impresionira).

Je li, dakle, moj strah od islama iracionalan (pa je u pitanju fobija) ili savršeno racionalan? Prosudite sami.

Zdrav razum, reklo bi se.

Ako je raspoređivanje hiljade specijalaca po Francuskoj potez zasnovan na racionalnim uvidima, onda je sveprisutna priča o islamofobiji sredstvo državnog terorizma s ciljem da se zdrav razum predstavi kao mentalni poremećaj a građani gurnu u psihozu griže savesti da su sami krivi za to što se na njih puca.

Na francuskoj TV sam video svedočenja učitelja i nastavnika koji su govorili o svom šoku kad su, povodom masakra u Parizu, čuli izjave odobravanja od nekih svojih učenika. Jedan je imao zamagljeno lice pred kamerom. Čega se plaši?

Gde su se radikalizovali ti školarci? U zatvor nisu još stigli, po netu verovatno guglaju gole ribe, sumnjam da posle škole čitaju muftijin sajt. Dakle, kod kuće. Eventualno s ocem na jutrenju u lokalnoj džamiji. Za neprestani nadzor jednog potencijalnog teroriste, objašnjeno nam je, potrebno je 20-ak operativaca. Ako biste baš da znate gde će i kad da kvrcne i udari. Jel i ovi što su nedavno udarili, bili su poznati policiji. A takvih je, prema procenama, ako lažu oni, lažem i ja, nekoliko hiljada. Reklo bi se mnogo za inače miroljubivu religiju. Koliko osoblja snage bezbednosti odvajaju, to me živo zanima, za nadzor fundamentalista pripadnika ostalih vera? Pošto čujem, ima ih u svakoj religiji. Ima. Al dal je nadzor fundamentalnog budiste zaista neophodan? Racionalno opravdan? Pa i fundamentalnog katolika. Na njih ionako odmah svi skoče, čim laprdnu nešto o abortusu i gej brakovima. Nije li to čista katolikofobija? Nekoliko hiljada puta 20, pa vi računajte. Gde da nađu tolike ljude? Što bi se reklo, ko će to da plati?

15.000 specijalaca, al islamofobija. Prijavite kofer bez vlasnika, al’ islamofobija. Izbegavajte izvesne četvrti grada, posebno ako ste žena, al’ islamofobija. Ne jedite sendvič u metrou za vreme ramadana, al’ islamofobija. Kad vidiš salafistu (posebno više njih odjednom) pređi ulicu, al’ islamofobija. (Uzgred, to nisu nošnje, već uniforme. Baš kao i burke. Islamske SS. Multikulturalnost, masni đoka.) 85% najtraženijih kriminalaca na sajtu francuske nacionalne policije su muslimani, u zemlji gde ih je manje od 10% ukupnog stanovništva, al’ islamofobija.

601338_482701885090251_1573793587_nOvih dana je širom Francuske stradalo preko 50 garaža, hala i skladišta, u kojima se muslimani okupljaju da s dupetima u vazduhu propovedaju slobodu, bratstvo i jednakost. U neke prozore je pucano, neki su razbijeni kamenicama, neke su ižvrljane islamofobičnim grafitima, pred nekima su osvanule svinjske glave. O tome smo slušali i gledali beskrajne reportaže. Da je nedavni masakr u Nigeriji dobio barem hiljaditi deo tog medijskog prostora! Ali nije. Masakr dve hiljade ljudi od strane islamista bi moglo da rasplamsa islamofobiju, and we don’t want that. I ne pravdam napade na džihadističke garaže, koji su i dalje blaži oblik huliganizma u odnosu na radost alžirskih navijača pre nekoliko meseci kad su pobedili u fudbalu na mundijalu.

Ali, šta ćemo sa svim tim silnim peace loving muslimanima, koji se stigmatizuju našom islamofobijom?!?! E tu je catch. I ti silni peace loving muslimani su, naime, isto islamofobični. I to iz istih razloga iz kojih i vi. Pa ćute i nigde ih nema. Gde su masovni protesti muslimana zbog toga što im je religiju navodno otela šačica navodno nekih ludaka koji nemaju blage veze s njihovom miroljubivom verom? (Gde baš nju?)

U svakom zlu malo dobra, vele … pa eto, islamofobija mi je postala brzinski test za detekciju idiota. Kao „evolucija je samo teorija“ i „Madonna ne ume da peva“ …

„Ali, znaš, islamofobija …“. Idiot. X.

 

 

 

 

 

Izraelsko-palestinski sukob za neupućene

1907742_10203779511346131_5077486256339463612_nUkoliko se o ovom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija[1], kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.

Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu.[2]Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsednika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti“ ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku“).

Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete.

Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije većim delom reč je o električnoj ogradi, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog tlačenja i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik“ za veru. [3]

Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć.[4] I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi“, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.“ (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).

Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama Turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine[5], pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.

Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen“. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra“ piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli“.

Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3.700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo nekoliko puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?

Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha[6] iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.

Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja“ Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.

Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.

Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop).[7] Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima, istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine“. Svi znamo koje je to metoda u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak“. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine. [8]

U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji“, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja“.

Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas“ (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti“. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.

Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?

Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se tako očigledno čita u uverenju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

 

 

[1]Na zapadu u anti-izraelskoj propagandi prednjače norveški i švedski mediji (u Britaniji list Guardian). Stepen neobjektivnosti norveških i švedskih medija u jednom od svojih klipova Kondel s pravom naziva „skoro islamski antisemitskim“. U februaru 2013. nepoznati napadač pokušao je atentan na danskog istoričara i novinara Larsa Hegedarda, urednika Dispatch International. Mnogi svetski mediji izvestili su o tome nazivajući Hegedarda u svojim izveštajima „kritičarem islama“ ili „prominentnim kritičarem silama“. Švedski mediji su ga uporno nazivali „neprijateljem islama“ i „rasistom“. Hedegard je odlučio da švedske medije tuži za klevetu.

[2] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[3] Džihad se odnosi na ceo svet koji još uvek nije pod muslimanskom vlašću, ali posebno na one njegove delove koji su nekad bili pod muslimanskom vlašću. To je slučaj sa Izraelom. Ali ne samo. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan u julu 2012. izjavio je da mu je bivši lider bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, „pred smrt ostavio u amanet Bosnu“ rekavši mu da je Bosna „ostavšina Osmanlija“. Takođe izjavljuje da bi turska vojska bila u obavezi da pomogne Albancima u stvaranju Velike Albanije.

[4] Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela – iz povelje Hamasa. U povelji se traži „oslobađanje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

[5] Iste godine, osnivač Muslimanskog bratstva, Hasan al-Bana, izjavljuje – „Ako zaista dođe do stvaranja jevrejske države, Arapi će Jevreji koji među njima žive podaviti u moru“.

[6] Hezbolah – partija boga. Osnivač i vođa ove „partije boga“, Hasan Nazralah o Jevrejima govori kao o „kanceru koji se svakog trenutka može proširiti, a rešenje izraelsko-palestinskog sukoba vidi „isključivo u nestanku Izraela“ za koji kaže da je dobar samo „zbog toga što su se Jevreji u njemu okupili na jednom mestu tako da ne moraju da ih ganjaju širom sveta“.

[7] Obaveza nošenja žutih platnenih oznaka (ili drugih sličnih detalja u svrhu razlikovanja nemuslimana, kao što su pojasevi, pokrivala za glavu ili lanci) uvedena je u devetom veku u Bagdadskom kalifatu (deveti vek je, inače, čuveni „zlatni vek“ islama) za Jevreje i hrišćane. Odatle se proširio u srednjevekovnu Evropu gde se, prirodno, odnosio samo na Jevreje. I Hindusi u Indiji pod muslimanskom vlašću morali su nositi oznake za raspoznavanje. Ta praksa obnovljena je u Avganistanu pod talibanskom vlašću.

[8] Porodica Huseini nastavila je da igra važnu ulogu u palestinskom političkom životu. Fajsan Huseini, čiji je otac bio nećak velikog jerusalimskog muftije, do svoje smrti 2001. Smatran je za jednog od vodećih glasnogovornika na teritorijama.

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Korisni idioti za Palestinu (Patrik Kondel)

prevod: Nevena I.

Dakle, neverovatno. Ja još uvek dobijam uspaljene odgovore na moj prošli video snimak u kojem govorim o lažnom cilju palestinske borbe i besnom antisemitizmu koji je goni.

Prilično je mnogo vike, pisane velikim slovima,  u mejlovima  gde me nazivaju “cionističkim bukačem”, “odmenskim radnikom za Jevreje subotom” (to su se lepo dosetili, zar ne?) i, naravno, sve uobičajene omiljene im etikete – nacista, rasista i tako dalje. Došlo je dotle da ako me ne nazovu rasistom makar jednom dnevno, počnem da se brinem da ne radim štogod pogrešno. Zato samo vi nastavite tako, narode. Odlični ste u svom poslu, a ovaj video je namenjen baš za vas takve.

Kao što se dalo predvideti, nigde u celoj oluji zlostavljanja pljuvačinom i blaćenjem, niko se nije potrudio da se osvrne na suštinu u mom videu, a to je da se iracionalna islamska mržnja prema Jevrejima nalazi u korenu uzroka problema na Bliskom Istoku. Kao i da biste morali biti slepi ili patiti od političke konstipacije  (u prevodu: biti islamizovani levičar) da to ne vidite, ili da ne želite da vidite.

Često se kaže, zato što je to istina, da ako bi Arapi položili oružje, nastupio bi mir. Ako bi Jevreji položili oružje, bili bi masakrirani.

A to je tako zato što Arapi (i to su muslimanski Arapi za sve cepidalke) ne žele mir. Oni žele Jevreje mrtve. Do sada su mogli imati svoju palestinsku državu da su je želeli. Ne žele je. Oni žele da smrse konce  jevrejskoj državi. I zahvaljujući svojoj religiji (to je “religija mira”) oni imaju istu maniju da im je uništenje Jevreja dodeljni zadatak sudbine i imaju isti jezivi plan kao Hitler. Kada bi imali sredstva, Arapi bi počinili genocid nad Jevrejima još istog dana, ne bi se strpili ni do jutra.
To čak nije ni tajna.
Zahjvaljujući internetu sada svi možemo da vidimo kakve se stvari uobičajeno emituju na arapskim televizijama koje uzdižu Holokaust i demonizuju Jevreje na način koji bi bio protivzakonit u bilo kojoj  civilizovanoj zemlji.
Mi itekako znamo koliko Arapi mrze Jevreje. Oni ne mogu da se prestanu da pričaju o tome. Oni mržnju utucavaju svojoj deci pred očima celog sveta, ispirajući im mozak da postanu bombaši samoubice. Mi gledamo male trogodišnjake koji su naučeni da su Jevreji svinje i majmuni i kako je to slavno biti islamski mučenik i ubiti sebe da bi ubio Jevreje.

E to je ono što VI podržavate kada podržavate Palestince. I moraćete da živite sa time na duši. Ako dušu uopšte imate, jer svi znamo da kada se pristupa iz moralno izopačenog ugla islamizovane političke levice, imati savest (a ni kičmu) nije uvek moguće.

*****

Kao sve islamsko i Palestinci su dugo i zvanično bili iznad svake kritike na Zapadu, pa teroristi iz Hamasa imaju obilje prijatelja. Pogotovo ih imaju u mestima kao Norveška i Švedska čije vlade i mediji izgleda mrze Jevreje isto koliko i svoje sopstvene zemlje. Iako je mržnja prema Jevrejima oduvek bila deo evropske kulture, prevashodno zahvaljujući Katoličkoj crkvi, Norveška i Švedska sada dobijaju ozbiljnu reputaciju da su gotovo islamski antisemitske. Naravno, to se ne odnosi na svakoga u tim zemljama, ali se odnosi na vlade i medije koje kontrolišu i izobličuju informacije koje njihovo stanovništvo dobija i koji daju sve od sebe da demonizuju Izrael izvan svih granica zdravog razuma u glavama svog naroda.

A narod?

E to je zanimljiva stvar sa Zapadom uopšte –  niko nema poverenja u medije, ali svi veruju šta im mediji kažu. Stoga, iako mi se ponekad čini da bi polovina ljudi na Zapadu gotovo aplaudirala kada bi Iran bacio atomsku bombu na Israel, u Norveškoj i Švedskoj, blagosloveni bili, verovatno bi pravili ulične proslave.

Zbog toga me nije iznenadilo kada su ove dve države bile među Zapadnim državama koje su sramno odbile da bojkotuju skori “anti-rasisitički” festival mržnje u organizaciji Ujedinjenih nacija, Durban III, gde su se neki od planetarno najogavnijih rasita, ubica dece, silovatelja dece, robovlasnika, trgovaca robljem, ratnih zločinaca, finansijera terorizma i serijskih rušilaca ljudskih prava okupili da zajedno klevetaju i ozloglašuju jednu istinsku demokratiju, Izrael, gde Arapi imaju više prava nego što imaju u bilo kojoj arapskoj zemlji, uključujući i one koje su navodno oslobođene u takozvanom “Arapskom proleću”.

Kao u Libiji gde su najavili da će im ustav biti zasnovan na šerijatskom pravu (žalimo slučaj cure, nema oslobođenja za vas) i gde su u skladu za time već počeli da sa mučenjem i ubijajanjem ljudi. E da, takođe su objavili da Jevreji (ne Izraelci, već Jevreji) nisu dobrodošli u novu Libiji – gle čuda.

Ili u susednom Egiptu gde je od revolucije armija na ulicama pobila stotine hrišćana zbog zločina što nisu muslimani,. Ako ti nesretni ljudi imaju za bilo šta da budu zahvalani, onda je to što nisu Jevreji. Jer da jesu, niko pod njih ne bi ostao živ.

I to je ono što VI podržavate kada podržavate Palestince jer se ne radi o Izraelu, radi se o Jevrejima.

*****

Na univerzitetima po svuda na Zapadu studentskim grupacijima koja organizuju i isturaju Muslimaska Braća je dozovoljeno da šire antisemitski otrov bez ikakvog ograničenja, dok svako ko brani Izrael bude ućutkan glamom ili mu bude zabranjeno da uopšte priđe, a to je  zbog toga što islamizirani studenti ne vole slobodu govora.

Kada god Izrael sebe brani od terorizma, armije praznoglavaca koji su moralizatori i levičari, marširaju kroz evropske gradove dižući plakate na kojima piše: “Svi smo mi Hamas sada” , kao da je to nešto čime se može ponositi. Kada bi se po tim plakatima pisalo iskreno, trebalo bi da piše: “Svi smi mi propagatori verske mržnje, rasisiti i ubice koji ne vrednuju nimalo ljudski život iz razloga što su naši mozgovi ukišeljeni u turšiji od varvarske religije i mi smo u potpunosti poludeli”. Zapravo sam im sasuo, pa bi možda drugi deo mogao da ide na poseban plakat ili tako nešto?

Ili zašto jednostavno ne skratiti priču i reći suštinu: “Smrt Jevrejima!” jer to je ono što VI podržavate kada podržavate Palestince.

Vas koristi Muslimansko Bratsvo kao ručnu lutku jer sve vi sami izabrali da poverujete u laž o državi u kojoj vlada aprathejd bez da se pomučite da proverite činjenice. Progutali ste propagandu na koju bi Gebels bio ponosan i ono što zapravo radite je da podržavate  Islamski rat za istrebljenje Jevreja.

I kada na sebe primenite iste stroge standarde kojima vi, levičarski licemeri, volite da sudite drugima, onda sledi da ste Vi rasista sa krvlju na rukama.

Bez uvrede.

https://www.youtube.com/watch?v=LeGYAfh9A1k

Sećanje na žrtve holokausta i novi evropski antisemitizam

bloggg.16120Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Ukoliko se o ovom izraelsko-palestinskom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija, kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevnice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.
Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu. Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsenika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti” ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku”).
Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete koje i belci.
BLOG.16119Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije električnom ogradom većim delom, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog opresije i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik” za veru.
BLOG.16121Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć. I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu jeste da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi”, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.” (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).
16122Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine, pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.
Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih Arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen”. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra” piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli”.
Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo dva i po puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?
Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.
Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja” Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.
Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.
16123Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop). Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima., istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine”. Svi znamo koje su metode u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak”. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine.
U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji”, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja”.
Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas” (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti”. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.
Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?
Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se ogleda u verovanju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

Okrivimo Jevreje

prevod: Alexandar Lambros

Jedna od mnogih nesrećnih posledica podilaženja netrpeljivosti muslimanskih imigranata jeste porast antisemitizma, mada nije da je Evropi ikada bilo potrebno mnogo ohrabrenja za to. Ali je ovo udahnulo novi život u uspavane žrtve teorija zavere koje žele da veruju da Jevreji kontrolišu svet. Bezmalo svaki dan mi neko kaže da bi trebalo da se obavestim o tome ko su Jevreji, koliko su zli, kako manipulišu svime da bi kontrolisali svet. Izgleda su Jevreji odgovorni za razne grozne stvari uključujući i septembarske napade na Ameriku (što se podrazumeva, naravno) pa čak i prokletstvo multikulturalnosti. Da, baš tako. Svi oni Jevreji koji su oterani iz Evrope od strane mržnjom opsednutih muslimanskih imigranata zapravo su žrtve jevrejske zavere destabilizovanja sveta kako bi ga … kontrolisali, pretpostavljam. Nisam siguran, nisam upućen u detalje za razliku od većine sveta.

U poređenju s brojem muslimana i hrišćana na svetu, da ne pominjem hinduse i budiste, Jevreja ima jedva šačica. Oni čine sićušan procenat svetskog stanovništva. Gotovo polovina ih živi u Izraelu, zemlji veličine jednog okruga, i sve ih više odlazi tamo, posebno iz Evrope u kojoj je postalo moderno koristiti ponašanje izraelske vlade kao izgovor za otvoreni antisemitizam na kakav smo navikli od muslimana. Na anti-izraelskim demonstracijama u Evropi lako možete čuti pozive da se Jevreji smeste u gasne komore. Imali smo čak priliku da to čujemo i od jednog holandskog poslanika. U Švedskoj izraelski sportisti se ne mogu više ni takmičiti a da ih ne napadne podivljala gomila jer policija ne može, ili neće, da ih zaštiti. Zločini motivisani mržnjom prema Jevrejima brojčano prevazilaze one protiv muslimana a mnogi su počinili upravo muslimani iz jednostavnog razloga što su od malena vaspitavani da mrze Jevreje. U međuvremenu svakodnevno smo prinuđeni da slušamo njihovo beskonačno licemerno proseravanje o islamofobiji. Dođe ti da povratiš.

Ni meni se ne dopadaju neki postupci izraelske vlade ali podržavam pravo Izraela na postojanje i pravo da se brani od ljudi koji su spremni da žene i decu koriste kao ljudski štit. Ne mislim više da bi Izraelci trebalo da vrate Jerusalim. Još uvek smatram da ga drže iz glupog razloga – religije, a nema glupljeg razloga od toga, ali iskustvo nas uči da islamski mentalitet svaki ustupak doživljava kao slabost koju treba dalje iskoristiti, a sem toga, mnogo takozvanih Palestinaca izgleda manje zabrinuto za mir i slobodu a više za to kako da Jevreje odguraju u more. Čitav svet zna da je mirovni sporazum do sada mogao biti postignut mnogo puta da nije nekompetentnog i korumpiranog palestinskog rukovodstva. Sada su se u Gazi osedlali Hamasom, gomilom fundamentalističkih religioznih siledžija koji ne žele mir ni po koju cenu. Za Hamas neprijatelj nije Izrael, već Jevreji. Ako podržavate Hamas, podržavate ljude koji žele da istrebe Jevreje ne zbog toga što su Izraelci već zbog toga što su Jevreji, i podržavate kulturu u kojoj se deci usađuje mržnja prema Jevrejima. Nadam se da ste ponosni na sebe.

Smatram da je Izrael, kao što sam već ranije rekao, na pogrešnom mestu. Ne može biti na gorem mestu od onog na kome je imajući u vidu mržnju svojih suseda, ali sada je kasno da se o tome razmišlja. Činjenica da jevrejska država uopšte mora da postoji, a mora, pretstavlja optužnicu za čitavo čovečanstvo, a posebno katoličku crkvu čiji je vekovni program agresivne mržnje prema Jevrejima usađen pravo u evropsku psihu zbog čega je dovoljan minimalan podsticaj pa da ona ispliva na površinu. I zbog toga bih ja, da sam Jevrejin, čak i necinostički miroljubivi liberalni Jevrejin kakvih, inače, ima mnogo, želeo da vidim jak Izrael jer kad zagusti, ljudi jednostavno neće stati u odbranu Jevreja. Imali smo prilike da to vidimo kroz čitavu evropsku istoriju, a u jeku islamske invazije u prilici smo da to vidimo ponovo, posebno od strane samoproklamovanih antifašista. Kakva ste srdnja vi ljudi.

Istina često može biti bolna kada ne želite da je čujete ali ćete je svejedno čuti. A istina je da su Jevreji čovečanstvu doprineli više od bilo koje grupe ljudi. Daleko više nego muslimani. Neopisivo više nego muslimani. Reč je o dva potpuno različita sveta, zapravo. Jevreji su dobili nesrazmeran broj Nobelovih nagrada, i to onih pravih a ne one seratorske za mir, jer se nalaze u vrhu nauke, medicine, tehnologije … samo recite. Gde god postoji napredak u ovom svetu često ćete iza njega otkriti nekog Jevrejina. Izrael je danas svetski tehnološki lider, usamljen na Bliskom istoku kao dijamant u blatu. U poređenju sa Jevrejima muslimani su prolazni jahači na planeti Zemlji. I to uprkos tome što svoje bogatstvo doslovno kopaju iz zemlje. Da nije tako, ništa ne bi imali. To je prejadno i nije ni čudo što tako lako padaju u džandrljivu dečiju histeriju. Mora da imaju jako bednu sliku o sebi, i ko za to može da ih krivi? Ali, oni su jedini koji bi tim povodom nešto mogli da preduzmu. Mogli bi odlučiti da se dovukljaju u 21. vek i ostave sav taj smetlarski prtljag za sobom a mogu i da nastave da se ponižavaju i degradiraju s histeričnom mržnjom prema Jevrejima a mi ćemo nastaviti da ih zbog toga smatramo sramotom za čovečanstvo. Nadam se da to ne vređa?

A što se tiče vas koji ne prestajete da mi govorite da Jevreji vladaju svetom … Čak i da je to istina, više volim da oni vladaju svetom nego muslimani, a to misli i svaka osoba zdrave pameti na ovoj planeti. Ali to nije istina i ne želim više da slušam o tome, ako ne tražim previše? Tako da, ako zaista verujete da su Jevreji zli manipulatori s prstima u svačijoj piti, ili ako verujete da neko zlokobno jevrejsko tajno udruženje upravlja vama kao marionetom onda, molim vas, nemojte meni pričati o tome. Ispričajte svom lekaru. Ali obratite pažnju da nije Jevrejin.

Mir.

Bliskoistočni mir

prevod: AleXandar Lambros

Ako smo ozbiljni u vezi mira na Bliskom istoku onda moramo prestati da se pretvaramo da Izraelci imaju posla sa razumnim neprijateljem sa kojim mogu da pregovaraju, jer ako nastavimo da se pretvaramo pomažemo rast jedne enormne političke laži čija je gravitaciona sila postala tako velika da je obavila stvarnost. Hamas je taj koji je nedavno Gazu pretvorio u ratište, a ne Izrael, i Hamas je taj koji će to učiniti ponovo, i ponovo, i ponovo. Njih ne zanimaju ljudi koji tamo žive. Posmatraju ih ko potrošnu robu za svrhu džihada. Šta mislite, zbog čega nema skloništa u Gazi sem za, naravno, hrabre borce Hamasa koji nam neprestano govore kako vole smrt više nego što mi volimo život ali opet požure na sigurno čim dolete bombe, ostavljajući žene i decu da se sami brane? Zar ne biste pretpostavili, budući rakete svaodnevno preleću granicu, da bi razmislili o tome da običan svet zaštite od moguće osvete? Ne. Radije će izgraditi luksuzne hotele za smeštaj lakovernih zapadnih novinara u koje mogu da se pouzdaju da će ih pretstaviti kao junačne žrtve a Izraelce kao neonacističke ugnjetavače.

Zapravo je Hamas taj koji je nacistički. Njihova politička agenda je praktično identična genocidnim suprematističkim iluzijama i istoj sumanutoj nasilničkoj mržnji prema Jevrejima, samo zato što su Jevreji. Nacisti su čak i moralniji od Hamasa. I oni su bili psihotični ubilački ološ ali makar nisu koristili sopstveni narod kao živi štit. Hamas savršeno zabole za narod Gaze. Oni žele da ih ubijaju, posebno decu, čiji leševi obavljaju odličnu propagandu. Zbog toga ih namerno guraju na vatrenu liniju, kao topovsko meso, kao još jedno oružje koje se može upotrebiti i potom odbaciti, ili pretvoriti u „mučenike” što je islamski eufemizam za nekoga čiji je život protraćen apsolutno ni zbog čega.

Izrael želi mir i uvek ga je želeo. To je moderna civilizovana zemlja i svetski tehnološki lider. Poslednja stvar koja mu je potrebna je rat. To bi trebalo da je svima očigledno. Izrael bi najviše želeo da Gaza bude napredna a njen narod da bude srećan i slobodan. Čak bi i ulagali tamo kad bi mislili da ima svrhe. Ali Hamas ne želi da mu je narod srećan i slobodan. Želi narod koji je jadan i koji će za to da krivi Jevreje, jer Hamas čine islamski fanatici, džihadisti, istog mentaliteta koji je oborio Kule bliznakinje u Njujorku, zašta su okrivljeni, pogodite ko … Jevreji.

Oni su podmićivali narod Gaze da ih izabere na osnovu njihove političke platforme, ali jednom kad su se dokopali vlasti čeličnom pesnicom su nametnuli svoju religiju. Zar ima nekog ko ozbiljno misli da će biti ponovo izabrani? E, pa, nećemo nikad saznati, jer kad jednom bude izabrana islamistička vlada, izabrana je zauvek i svako ko na to ima primedbu može da očekuje da bude ubijen a da mu telo, prikačeno na motor, razvlače ulicama kao što se prošle nedelje u Gazi i dogodilo. To su ljudi do te mere hipnotisani svojom bezdušnom i nasilnom religijom i toliko lišeni bilo kakvog osećaja za moral i saosećajnost da će spremno ubiti nekoga zbog toga što je zapevao na svadbi – kao što se prošle sedmice u Gazi i dogodilo. Pevanje nije dozvoljeno u njihovom islamskom raju, radost je zabranjena, sreća je haram.

U svojoj povelji pozivaju se na Kuran, posebno na deo koji se odnosi na ubijanje Jevreja. To im je omiljeno. A svoju decu uče da je najviše čemu mogu da teže da ubiju sebe ubijajući Jevreje.

I to su ljudi s kojima bi Izraelci trebalo da pregovaraju? Lakše bi bilo pregovarati sa zvečarkom.

Pretpostavimo da ste vi izraelski premijer. Šta činite? Kako se postavljate prema ljudima koji žele da vas i sve slične vama vide mrtve po svaku cenu i čija pozicija po tom pitanju nije za pregovaranje? Odustajete od teritorije? Rasformirate naseobine? To je pokušano i ne deluje. Zar niko nije primetio?

Izrael je rasformirao naseobine i raselio hiljade ljudi povlačeći se iz Gaze i šta je time postignuto? Dobili su baraž raketa i bombi koji ne prestaje do današnjih dana. Tako da, rasformiranje naseobina očigledno ne daje rezultata. Šta nam drugo preostaje? Posredovanje? Diplomatija? Vraćanje mirovnom procesu?

Važi. Nema mirovnog procesa i nikada ga neće ni biti sve dok je Hamas u igri jer ne postoji takva stvar kao novčić s jednom stranom. A Hamas je jasno stavio do znanja da ne namerava da pregovara o miru, nikad. Stoji im u osnivačkoj povelji. Bacite pogled. Mir bi bio „neislamski”. Nema pregovora, nema odustajanja od džihada (takođe isklesano u osnivačkoj povelji) sve dok i poslednji Jevrejin na Bliskom istoku ne bude proteran ili ubijen. To je ono što žele i o tome neće da pregovaraju.

Zašto se uporno pretvaramo da žele nešto drugo? Povelja takođe zabranjuje bilo kome drugom da pregovara o miru. Tako da, ako do mira ikada dođe, možemo biti sigurni da će ga Hamas okončati u rekordnom roku.

Ali, zanemarimo sve to i pretvarajmo se da se radi o teritoriji i politici i ipak obrnemo još jedan krug pregovora. Postignimo još jedan bezvredan sporazum. Okupimo se oko stola i prođimo ponovo kroz sve predloge i potom podelimo Nobelove nagrade za mir. Moramo ostaviti utisak da nešto činimo, čak i kad ne činimo ama baš ništa. Jer pregovarati s ljudima iz Hamasa i njima sličnim je kao sipanje svetla u Crnu rupu. Oni ne žele mir ni po koju cenu. Žele jevrejsku krv. Kraj priče.

Zbog toga prekrše svaki prekid vatre. Zbog toga je njihov sopstveni narod potrošna municija. Zbog toga nijedan sporazum postignut s njima nije vredan hartije na kojoj je napisan. Zbog toga nema rešenja u obliku dve države i nikada ga neće ni biti, sve dok su oni u igri. I zbog toga je potrebno poraziti ih odlučno i trajno ili se ovo ludilo neće nikada zaustaviti.

Otarasiti se ovih fanatičnih nasilnih varvara jedini je način na koji će Palestinci ikada zaista biti oslobođeni a ako je nama ostalima zaista stalo do mira, trebalo bi da budemo dovoljno iskreni da tu činjenicu i priznamo.