Vučićizam

Kad u manje veselim životnim trenucima krenem da brojim svoje blagoslove da iz njih izvučem posrnulu motivaciju, obavezno u njih uvrstim i velika umetnička dela koja sam imao prilike da uživo pogledam. Dobro zdravlje, dobro porodica, dobro krov nad glavom i parče hleba i što ne moram da pešačim po kanticu blatnjave vode 45 kilometara po trnju i suncu. Slažem se. Ali meni je umetnost ta fina granica između postojanja i življenja, nešto što mi je potrebno da hranim svoju utopiju da će lepota spasiti svet, lekovita obloga na moju anksioznost od zastrašujuće pomisli da bi život mogao biti samo čista biohemija. Neke su stvari bile toliko lepe da su doslovno zabolele. Botičeli recimo. Neke su mamile suze, jer su bile savršene, a potraga za savršenstvom je put u ludilo. Grčka statua Efeb s Antikitere, recimo. Neke su mi opasno grčile moždane vijuge i čašile mi užlebljeni pogled na stvarnost. Kao Rene Magrit. Kandinski, na koga mi je samo jedan jedini pogled izbliza, razrešio misteriju apstraktnog slikarstva s kojom sam konačno naslutio i misteriju kosmosa. Neke su stvari bile toliko brutalne u svojoj iskrenosti da su mi onako psihoanalitički na površinu izvlačile moje zatrpane traume i strahove i terale me da se suočim sa njima. Književnost i filmovi uglavnom. Te koje su ostavljale najjači utisak i koje ne zaboravljam ni godinama kasnije, pomažu mi da obrazujem svojevrsnu ličnu „emocionalnu geografiju“. Tako to zovem. Gde sam to u datom trenutku bio, i u kakvom sam psihoemotivnom stanju bio. I u koji me je tačno to nerv određeno delo pogodilo, kad sam oko njega uspeo da iskonstruišem čitavu mini memorijsku karticu života, koju mogu da izvučem u bilo kom trenutku, a što će mi jednog dana možda biti posebno dragoceno.

Jedno od tih dela koja su me oduvala, bila je i video instalacija Madonninog The Beast Within sa Reinvention turneje. Zašto izvlačim baš to? Samo zbog forme dela, koja je, ko što rekoh, video instalacija. U stanju sam da savršeno živo taj trenutak prizovem u sećanje. Mrak Vembli dvorane, uzbuđenje gotovo opipljivo u vazduhu, njen glas koji odjednom odjekuje iz zvučnika … „proročanstvo, proročanstvo“. I, bum! Eksplozija estetike, osećanja, zadivljenosti nalik onoj koju osetite kad u vedroj letnjoj noći punoj zvezda meditirate nad beskrajem kosmosa i svojom prolaznošću. Stihovi Otkrovenja Jovanovog i Madonna kao baktrijska kraljica. Dva milenijuma sažvakavano i prežvakavano hrišćanstvo u nadrenesansnoj formi u posthrišćanskoj 2004. godini. Duh epohe.

I, ono što za mene velika dela čine, mogu tačno da vam rekonstruišem tu 2004. godinu, gde sam emotivno, psihički, estetski i misaono bio, samo na osnovu tog jednog bljeska koji mi se trajno urezao u sećanje.

Zna to Madonna. Jedan njen drugi video rad završio je u trajnoj postavci muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Sećam se da kad sam naleteo na taj podatak, da sam dugo razmišljao nad sopstvenim konzervativizmom, njegovim korenima i time kako je moguće da sam ga, evo do tog trenutka, bio nesvestan. A još imam i diplomu iz istorije umetnosti. Video instalacija?! U stalnoj postavci?! Pa sam samom sebi, sećam se, održao jedno predavanje na problem koji su mi učenici svojevremeno znali često da postave a koji može da se sažme u ovo suštinsko pitanje – „Zašto danas umetnici ne prave lepa dela kao što su to radili antički Grci?“ Ili, preformulisano, problem ideje i forme.

17309011_758134841021660_629593657257789355_nInače, s istorijom umetnosti, to će vam potvrditi svi koji su se njome „zamlaćivali“ (izraz moje majke) a ja studiozno jesam, prava zabava počinje od impresionista. Koji, eto, danas deluju čudesno klasično, da je teško zamisliti oko čega se pre samo stotinak godina dizala tolika galama. Pa onda se žurka zahuktava sa svim onim –izmima prve polovine dvadesetog veka, da bi smor nastao, a ovde govorim u svoje i svoje isključivo ime i ne stajem iza autoriteta diplome, sa Vorholom. Izuzev, možda, njegove Zlatne Merilin celokupan njegov opus izaziva mi razdražljivost i dosadu, ko slavina koja curi a kapljice tupo i besomučno udaraju u sudoperu. Voleo bih da mogu da se ogradim prostom ravnodušnošću, za koju držim da je sasvim legitimna u pitanjima umetnosti i njene vrednosti, ali se bojim da gajim, kako prema liku tako i prema delu, latentno neprijateljstvo. Film Empire? (osam sati i pet minuta slowmotiona Empire State Building u Njujorku). Aj ne seri.

Ako treba da izdvojim umetnika posle koga je svako sranje bilo moguće, a posebno u skladu sa proklamovanim manifestom da je „najveća umetnost zgrtanje love“, onda je to Vorhol.

Naravno, nedostatak čvrstih estetskih i idejnih postulata kojih smo se kroz istoriju mogli držati, može da vas frustrira ili zabavlja. Ja sam odlučio da me zabavlja. Unosim, štaviše, u to toliko strasti, da sam postao i kolekcionar.

Tako neki dan, na netu naletim na kolaž fotografiju koju čine 19 naslovnih strana novina Informer. Pored logoa, sve su imale još jednu zajedničku stvar, naime apokaliptični naslov o zaveri protiv Vučića. Jedan maštovitiji od drugog, Holivud bi mogao da se osveži Vučićevićevom ekipom, a ako zafali nadahnuća za novi horor serijal potrebno je samo da lično uredniku Vučićeviću uzmu voštani otisak lica. U duh mi iskrsnuše Vorholove konzerve Kempbel supe. Pomislih – jebote, ovo je Vorhol, samo rokoko. Ovo treba poređati i uramiti, baš kao Vorholove konzerve, i smestiti u muzej. Za nekoliko decenija imaće i dokumentrani i umetnički značaj. Našao sam mu čak i naslov, koji možda nije originalan, ali je adekvatan – Kad jaganjci utihnu. Strava i genijalnost u jednom. Tad sam, beležeći sebi u notes „nabaviti 19 brojeva Informera“ pomislio kako Vučić možda nije samo lud, kako sam verovao, već i genijalan. Baš kao Hanibal Hektor.

Uvek držim svoju reč

Potvrda je stigla samo nekoliko dana kasnije. Da, Vučić je i lud i genijalan. Predizborni spot Uvek držim svoju reč. Ako su Madonine video instalacije završile u njujorškom muzeju moderne umetnosti onda ovaj video uradak definitivno mora da se nađe u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Mislim, jednom kad se renovira. A eto, čak i tu je artistički tvist, ako me kontate. Taj je muzej, zatvoren i razvaljenih električnih instalacija a inače zaista divne arhitekture, tačno nasuprot budućem Beogradu na vodi, za sada betonska višespratna školjka usred blata i smeća, s monumentalnim prilazom u obliku jednog nakrivljenog poljskog wc-a. Posedujete li tu širinu, pitam vas, da prođete kroz sve slojeve ove simbolike?

Ista neverica, šok, oduvanost, nemogućnost da se iznedri misao, na kraju krajeva i katarza, koju sam doživeo gledajući i The Beast Within. Mislim, ista u intenzitetu ali ne i kvalitetu. Ili obrnuto? Ne znam, pomerio mi se mozak. Valja sačekati koji dan da se potres slegne. Ako ovo nisu kvaliteti jednog umetničkog dela ja onda, evo, ne znam šta jesu. Sama mi se od sebe napravila memorijska kartica „Srbija 2017“ i verujte mi, nemoguće je zaboraviti sve asocijacije koje, poput čipa, pohranjuje u sebi.

Mišljenja sam, ako mi dopustite da na ovom mestu uložim svoju diplomu kao kviska, da možemo govoriti o novom umetničkom pravcu – vučićizam. Do sad je to bio predlog za novu dijagnozu psiho(fizi)ičke patologije, ako ljudi od struke uspeju da dokuče od koje bi se tačno tajanstvene kombinacije dijagnoza ona mogla sastojati. Ja, kao laik, detektujem patološko laganje, paranoju, epsku kleptomaniju, šizofreniju, maniju veličine, te izvesni oblik hermafrodizma, doduše netipičnog, sa sve ginekomastijom (mlitave masne sise, nalik ženskim) i dislociranom vaginom (tamo gde se obično nalaze usta). Od sad je vučićizam ne samo dijagnoza, već i umetnički pravac.

Yellow-billed_Oxpecker_feeding_on_ticks_around_anus_of_cowKoje su odlike stila, možete se zapitati? Najpre, on je monumentalan. Zaboravite na egipatske piramide i rimski Koloseum. To je smešno. Pomislite radije na land art. To su vam one gigantske intervencije na zemlji ili prirodi, kako naziv pravca i sugeriše, koje su toliko obimne i monumentalne da se uglavnom ne daju sagledati drugačije nego iz vazduha. E sad, po ovom ključu, zamislite Srbiju u kojoj su svi stanovnici pretrpeli intervenciju koja je od njih napravila teletabise. A od čitave zemlje EU kloaku. Dalje, ovaj stil krasi meta apsurd. Zaboravite na Kamija i njegov odblesak sunca na nožu koje su dovele do zločina i slične tričarije. Kami apsurd nije dogurao ni do trećine granice pucanja do koje ga je doterao Vučić, a dobio je Nobela. Ako možete sebi da predstavite toliku genijalnost. To je apsurd koji ne može da se prokomentariše, koji ne može da se ismeje ni parodira, to je suprematizam beznađa u odnosu na koji Maljevičev crni kvadrat na crnom izgleda kao vizija raja. Dalje, stil odlikuje smelost. Nikad nijedan umetnik u istoriji nije bio toliko smeo. Nijedna tema, nijedna tehnička prepreka, ni kupola Svete Sofije ni čelična Ajfelova konstrukcija, ni Hrist u pišaći Andresa Serana, ni Umetnikovo govno u konzervi Pjera Manconija, ni simulacija samokastracije Rudolfa Švarckoglera, ništa, aposlutno ništa, ne može da se, u svojoj smelosti, poredi sa bezobrazlukom Aleksandra Vučića koji nas, u tradicijama konceptualizma (zamislili smo, dakle ostvarili smo i realizacija je suvišna) spasio finansijske propasti, istovremeno sekući vrpcu da se u rad pusti ulična kanta za đubre, što je meta performans par excellence kakav, po mnogim kritičarima najuticajnija umetnica današnjice, Marina Abramović, ne može da osmisli ni u najvećem delirijumu. Ovde, dakle, imamo i neverovatan fjužn, simbiozu nespojivog, koncepta i performansa, u odnosu na koji „i EU i Kosovo“ deluje kao hiperrealizam.

Dišan, koji je pisoar uneo u galeriju i proglasio ga fontanom? Ma dajte molim vas. Vučić je čitavu raspalu, očerupanu i gladnu zemlju proglasio za bogatu i naprednu, raj na zemlji takoreći, a mi svi to treba aklamacijom da potvrdimo, dovoljno glasno da se ne čuju creva koja krče.

Vučićizam pokreće i krupna filozofsko egzistencijalna pitanja. Sasvim je izvesno da ćete se, nakon gledanja video instalacije, zapitati i duboko nad tim zamisliti – da li ste vi još uvek uopšte normalni? Ili ste poludeli odavno ali toga niste svesni? Što je duboko i nerešivo (jer, zaista, kako ćete tu dilemu razrešiti a da budete sigurni) koliko i teorija struna.

Vučićizam, dalje, kao i svaka velika umetnost, odražava i duh epohe. Ako je barok bio stil katoličke kontrareformacije, onda je vučićizam stil srpskih evroatlanskih bezalternativnih integracija. I kao i svaka velika umetnost, vučićizam donosu katarzu. Ne verujem u umetnost bez katarze, dakle bez efekta ličnog preobražaja. Najmanje što možete da očekujete je da se kroz dijareju i povraćanje pročistite i povratite narušeni duhovno-fizički balans. Mini egzorcizam, preciznije. Ispovraćaćete sotonu i milion trešnjinih koštica. Neki će doživeti šok ili potres mozga koji će im izazvati prijatnu otupljujuću, takoreći zen amneziju. A dovoljno umetnički senzibilni mogu da polude, a svi znamo da ko na vreme poludi ostatak života mu prođe u veselju. Ludilo kao ultimativna katarza. Nijednom umetniku pre Vučića to nije pošlo za rukom.

Vučićeva jedinstvenost ogleda se u tome što je on i umetnik i vladar. I potpuno lud. Što mu omogućuje da i sopstvenu vladavinu pretvori u umetnost per se. Neron, Kaligula i Kim Jong-un u jednoj osobi. Jer, šta su Neronove sonate na liri dok Rim gori u odnosu na Vučićeve koncepte i makete i imaginarne autoputeve dok Srbija tone u nadi da dno ipak negde postoji? Ništa, priznaćete. Šta je Kaligulin konj senator Inikitatus u odnosu na sastav srpske Vlade? Konj do svinje, poneki pacov i perpetualno mutirajući virusi, poput Dačića koji rastače imunološki sistem čitave nacije u odnosu na koji i HIV deluje ko lakša polenska kijavica. Ništa, priznaćete. Šta je Kim Jong-unova paranoja i jastuk od očerupanih vrabaca i kazna politički neposlušnih do trećeg porodičnog kolena u odnosu na Vučićevo pretvaranje srpskog državljanstva u trajno prokletstvo? Čist amaterizam.

Ovom složenom psihološkom portertu umetnika vladara, treba dodati ludilo reda veličine kineskog cara Zhengdea. Moguće je da niste čuli za njega, ali naučićete nešto. Živeo je u 16. veku i “vladao“ Kinom jedno deceniju i po. Bio je potpuno zviznut. Na primer, voleo je da pravi ogromne makete u dvorištu svoje palate (neka asocijacija?) i da se pretvara da je to stvarno. Recimo, glumeo bi prodavca na jednom štandu, tako što bi poređao stvari a dvorjani dolazili da ih kobajagi razgledaju i kupuju. Kad bi mu to dojadilo, igrao bi se državnika i generala. Umesto da zaista vlada što se od njega kao cara i očekivalo, on je vodio kobajagi bitke i kobajagi bi razgovarao sa svojim ministrima koji su bili prinuđeni da se prave da je normalan.

Probajmo da osvetlamo ličnost umetnika dok smo još uvek svedoci. Potomstva radi. Jer nema dileme, vučićizam će se izučavati. Likovna kritika koju Vučić sa svojih parnasovsko-olimpskih visina gde sede božanstva kupljenih diploma i apsolutne moći, naziva „ološ elitom“, smatra da koren njegove umetnosti treba tražiti u njegovom mikro penisu. Čujte, nije nemoguće. Napoleon je jebo celu Evropu jer je bio nizak, kažu istorijski izvori. Možda zbog mikro penisa (a sise su mu sumnjivo velike, usitinu. Lakše je zamisliti poveći klitoris nego makar i ispod prosečnu kitu) ima neodoljivu psihološku potrebu da jebe čitavu naciju. I kako bi mikro organ plutao u vagini i/ili anusu on je odlučio da jebe nešto koenzistentnije a što ipak daje iluziju mekog i vlažnog tkiva – sivu moždanu masu. Pa nam ga je tako svima zabio u mozak, ko ekser. Ko će ga znati, samo nagađam … nisu li uostalom veliki umetnici i intrigantni?

Možda u nekom budućem stvaralačkom delirijumu Vučić odseće svoj mikro penis, ko Van Gog uvo. Pa ga sačuvamo u tegli i rastvoru ko Rusi mozak Ivana Turgenjeva. S druge strane mogao bi u formadelhidu da stavi kravlju pičku i guzicu ko Demijan Hirst svoje raspolovljene životinje. Sa slojevitom simbolikom da je retko koji mikropenis u istoriji istovario toliko govana. Između staviti video instalaciju Uvek držim svoju reč koja bi se vrtela neprestano. Sve to s pogledom na poljski wc i razvaljenu betonsku školjku Beograda na vodi na suprotnoj obali.

Remek delo.

Džihadistička pička

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nŽivim u jednom od verovatno najlepših gradova i delova Evrope. Nimalo slučajno, evropska aristokratija 19. veka izabrala ga je za svoje zimsko utočište u vreme kad je bronzani ten bio znak pripadništva nižoj radničkoj klasi a belilo lica statusni simbol. Od Londona do Sankt Petersburga, ovde su dolazile aristokratske porodice, sklapale poslove i dinastičke brakove između partija bridža, opere i šetnje promenadom uz more. Sve bitnije evropske krunisane glave imale su ovde i po okolini svoju rezidenciju. Za američke milionere ovaj deo Evrope i danas ima fetišistički značaj. O svemu tome svedoči neverovatno bogata arhitektura grada, nastala kao posledica takmičenja u raskoši i lepoti, koja ga i čini tako lepim. Prirodno, vek i kusur kasnije, to se odrazilo na cene nekretnina. Naći gajbu po meri (čitaj platežnoj moći) nas običnih smrtnika priličan je izazov. O kupovini nekretnine ili placa da i ne pričam. St Jean Cap Ferrat, poluostrvo između Nice i Monaka, pre samo 100 i kusur godina obraslo i zaraslo u šipražje i trnje a na koje su se čobani s okolnih brda spuštali da napasaju koze, sada je verovatno najskuplje građevinsko zemljište na svetu.

I kako nam se životni standard u međuvremenu povećao za toliko da bismo možda smeli sebi da dopustimo maštarenje o tri kvadrata više i kojem spratu niže (ili liftu) to smo nedavno krenuli da se raspitujemo ima li gde kakva slobodna a pristupačna gajbica. Pustili buvu i bacili pipke što bi se reklo. Naravno, čak i u Nici (kojoj je nadimak La Bella, a to je i naslov gradske himne s rečima na već skoro potpuno zaboravljenom provansalskom dijalektu) postoje delovi koje Francuzi eufemistički zovu „quartier chaud“ (vruć kvart), „quartier populaire“ (socijalni kvart u slobodnom prevodu) ili „quartier sensible“ (osetljiv kraj). Francuzi vole te jezičke tananosti, takva im je čitava kultura i književnost, vuku to još od Molijera, a verovatno i pre njega. U stanju su da umesto kurva kažu „devojka radosti“, recimo. Mada nisam neprijemčiv na tu vrstu delikatnosti, koja mi je iznad svega zabavna, karakteru mi više odgovara kroše i direkt u vugla. Ja bih, recimo, te „vruće“ i „osetljive“ delove grada jednostavno nazvao džihadističkim jazbinama ili islamističkim kenjarama. Jedan od takvih kvartova u Nici se zove „mali Grozni“. Pustite mašti na volju.

251873_485120524846713_227838926_nPisac u meni ne odoleva da preimenuje stvari i deli nadimke, kako ljudima tako i stvarima. Kad kažem „Al Kaida bulevar“, svi ovde znaju da mislim na aveniju Jean Medecin, popularnu trgovačku ulicu i niko me ne pita gde je to. Tako isto i za Boko Haram ulicu ili Al Kaida muzej koji je zapravo jedan giga mega hipermarket u kome se brda, talasi i planine sališta od baklave i humusa, ogrnuta u svoj raskoši zavesa sunitskih i šitskih krojeva i u beskonačnim nijansama crne, ljuljaju, gegaju i ko tankeri plove među beskrajnim redovima polica sa kojih skidaju pudinge u plastičnim čašicama da uporede koji je jeftiniji za cent ili dva (strašću koju ja ispoljavam samo u Luvru, otuda i nadimak), pre nego u troja kolica potrpaju količine koje bi podmirile dvonedeljne potrebe stanovništva Malavija. Znam, nedelikatan sam. Možda da me prijavite nekoj od ovih silnih organizacija za borbu protiv islamofobije u Francuskoj? Ili mi jednostavno popušite moj neobrezani kurac? Samo predlažem.

Naravno, cene nekretnine u Malom Groznom nisu iste ko cene na čuvenoj Promenade des Anglais, toliko čuvenoj da ima izgleda da je uvrste na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Ako niste ranije čuli za nju i njene art deco i belle epoque zgrade i hotele, mora da vam se provukla kroz uši makar 14. jula ove godine kada se jedan lečka radikalizovan tip zaleteo kamionom u gomilu okupljenoj da posmatra praznični vatromet, otvorivši pri tom prozorče da na nju i nasumice puca. Promenade des Anglais je svojevremeno bilo najšik šetalište Evrope, po kome su se, u najboljim šeširima, haljinama, cilindrima, dijamantima i svili „kruaze“ (mimoilazili, otuda i naziv čuvene Kruazete u susednom Kanu) aristokratija, ambiciozne kurtizane, bankari, umetnici, pisci, političari … Zapravo razlika u ceni je ko nebo i zemlja. Za sumu koju ja mogu da priuštim, u malom Groznom bih verovatno prilično ležerno mogao da se raspištoljim. Problem je jedino u tome što, uprkos dobrim vezama s gradom, blizini trgovina i drugih prednosti kojima agenti nekretnina pokušavaju da vas impresioniraju i ubede, ja bih u mali Grozni pristao da pređem jedino ako bih završio na ulici. Tako da se zasad prčim glumeći boemštinu u neposrednoj blizini nedostižne promenade.

Elem, dojaviše nam za jedan prilično zanimljiv i trenutno slobodan stančić. Muž ga video (da, da, muž, to je nama naša borba dala, eh moj siecle de lumiere!) kaže dobar je, da ga vidim i ja pa ako mi se svidi da se selimo. Za te pare, odličan. Za Nicu prilika samo takva. U kraju koji nije ni vruć ni osetljiv, u blizini svega, i trgovine i prevoza i plaže. Ok, uhvati me entuzijazam toliko da sam već u glavi počeo da organizujem pakovanje. Prođem jednom ulicom u kojoj je ta buduća gajba, čisto da osetim atmosferu, jer sam od onih kojima je atmosfera bitnija od blizine bakalnice. Fino, fino. Tu neke škole, mora da je jako živo tokom godine, a ja volim da čujem i osetim grad, simpatičan kraj skroz. Ne lezi vraže, nagna me neki đavo da prođem još jednom, ovog puta kasno uveče. Kad ono …

Ulaz pored kebab radnja koja beše zatvorena prvi put kad sam prolazio pa je nisam ni primetio. A ispred kebab radnje, na trotoaru, izbačenih pet plastičnih stolica i u njima petorica salafista. Šustikle na glavama, bradurine do pupka, mrki pogledi, i dronjave halje do članaka. Outfit upotpunjen papučama sa i bez belim čarapicama. Prođe mi jeza niz kičmu, stoje mi u uglu oka dok se pretvaram da posmatram zgradu. Krivim usta i cedim kroz zube mužu pored – „da li si ti jebeno normalan?“. Ne pita me na šta mislim, već mi odgovara „misliš?“

„Mislim! Jel treba svako veče kad prolazim da razmišljam dal je u tim garažama u kojima se okupljaju da jedni drugima prde i smrde u facu neki imam nagovorio jednu od ovih budala da pederima iz ulaza nabode nož u leđa u haustoru ne bi li gengbengovao 72 device pod palmama?!“

Moje podozrenje da za te pare gajba mora da ima neku falinku, pokazalo se kao tačno. Upravo su me mrko posmatrale ispod oka. Mislim, osećam da jesu, nisam se usuđivao da proverim il nazovem dobro veče.

945586_377929445661129_977546203_nŠustikla na glavi, brada do pupka i drljava halja je sve što mi je bilo potrebno da saznam o svojim mogućim budućim susedima, bez da razmenimo i reč. Ja sam, recimo, u stanju da na ulici pogodim ko je peder samo na osnovu toga kako je obučen. Štaviše, da vam preciziram kategoriju i podkategoriju njegovih eventualnih sklonosti i kinkinessa. Mogu da vam kažem ko kakvu muziku otprilike sluša, isto samo na osnovu izgleda. Ko ima a ko nema kintu. Ko je kurva, i to u rasponu od kamenjarka, preko soma evra za noć do Meljničenko ambiciozna. U restoranu dal je tip sa švalerkom ili ženom buržujkom bez dana radnog staža. Mogu da ocenim nivo estetske osvešćenosti i samopouzdanja. Kad vidim šesnaestogodišnjakinju utegnutu u roze sintetiku i s Vitonom koga je nabavila kod Kamerunca ilegalnog imigranta, otprilike znam koji su joj vetrovi u glavi. Takve stvari, ako me razumete. Što bi rekli modni blogeri, moda nije samo svući se ako je vruće i obući se ako je hladno. Ono što nosite je vaš statement. I ja sam vešt u tome da ih čitam. Sve zajedno sa tetovažama, šminkom, pirsinzima, nakitom, frizurom, noktima, tašnama, samo reci ….

Tako sam nepogrešivo siguran da šustikla na glavi, brada, halja i papuče, znači da sam hodajuća legitimna meta, i to dvostruka, trostruka čak. Kao kufir, tj nevernik, kao gej, kao bezbožnik … a evo upravo sam se setio i četvrtog razloga, jevrejskog simbola na lančiću oko vrata. Samo me ostaci republike, sve dronjaviji doduše, za sada koliko toliko štite, ali ko što nam večernji dnevnik bezmalo svakodnevno potvrđuje, ne treba tražiti đavola i čačkati mečku, a kamoli joj doći na rupu.

Tako da, evo da vam i to kažem, jer pišete da me pitate ovih dana, imam mišljenje i o odluci grada u kome živim i koga volim, da zabrani burkinije na plaži.

Stvar je jedino u tome kog Lambrosa pitate za izjavu. Jer nije isto.

Političar i cinik u meni kaže „Skandal! Islamofobija! Jadni francuski muslimani! Kakva multikulturna neosvešćenost!“ Jesu li levičarski govnari poput Bernar Anri Levija, Kušnera i ostalog ološa zvali na bomardovanje Srba zarad sekularne muslimanske Bosne koju preti da uništi srpski nacionalizam (sekularne muslimanske, what the fuck?! Sekularna je bila zahvaljujući Srbima, a ne uprkos njima). Jesu. E pa, evo vam sekularnog islama, uživajte. A samo da vam kažem žurka nije još ni počela.

Cinik u meni dalje kaže da je Francuska ekstremno netolerantno društvo. U suprotnom ovu sirotu umotanu ženu ne samo da ne bi uznemiravali na plaži, već bi se i sve Francuskinje okolo iz obzira prema njoj i njenoj kulturi takođe umotale, a vlasti bi plažu na promenadi podelili na nekoliko delova. Do Negreska za muslimane, od Negreska za kufire! Ali, Francuzi su fašisti.

Gledano iz ugla druge „kulture“, te u odnosu na koju smo tako žalosno fobični iako je ona toliko jebeno divna, ta je uznemiravana bula očigledno kurva. U islamističkim kenjarama kamenuje se za manje stvari, a kamoli za sedenje na plaži među muškarcima u gaćama, i to mokrim. Sami alah zna da je kurva koja zaslužuje da se utuče kamenjem i to da se otac i brat late za prvi sve urlajući kako je bog veliki. Treći neka baci gradonačelnik grada, u ime multikulturalizma, suživota i republikanskih vrednosti. Tako da držim da je francusko društvo neprimereno netolerantno inače bi postojao neki lokalni šerijatski sud i neki termin, makar jednom nedeljno, sve se može dogovoriti ako ima dobre volje, da se kamenovanje obavlja na glavnom gradskom trgu, kamenicama sa gradske plaže.

mhLambros humanista, kakav jeste (namerno izbegavam reč levičar, jer ako ste vi kojima je islam velika „kultura“ a burka izraz muslimanskog feminizma, levičari, meni je onda ta reč uvredljiva, iskren da budem) misli da ova tragikomična epizoda sa francuskih plaža sublimira sav neuspeh ideje multikulturalizma i demaskira akademsku laž o jednakosti svih kultura od kojih je ona zapadna tek samo jedna u spektru mnogih, ni po čemu superiornija od drugih, dok je golim okom vidljiva istina da iako nesavršena, daleko je superiornija u odnosu na sve ostale na planeti i to upravo zbog toga što je odbacila tiraniju boga i religije, obezbeđujući maksimalnu sreću za maksimalan broj ljudi. Da je epizoda ilustracija toga da tolerancija netolerancije nije tolerancija već kukavičluk, kako je to primetila iz islamskog kaveza izbegla i od tada životno ugrožena Ajan Hirsli Ali. Da je priča o integraciji, a vrlo je moguće (skoro sam siguran da je izvesno) da je burkača na plaži rođena Francuskinja a ne novopridošla izbeglica, veličanstveno promašena, te da jednom dostignut stepen sloboda i civilizacijskih standarda ne ostaje sam po sebi otporan na pritisak religijskog fašizma i agresivnog primitivizma.

I, kao što znam da s preciznošću profesionalnog profajlera pročitam statement raznih odevnih kombinacija, u stanju sam da pročitam i burka statement. Ako je cica na tankim dvanaesticima, raskopčanoj košulji i u miniću ono što biste nazvali dobrom čkapi, ukratko ona koja u Teheranu ili Rijadu ne bi preživela šetnju između dve bandere a da je ne rastrgnu zarasli pićkopaćenici i kozojepci, što vas tako jebeno multikulturne čini se uopšte da ne uzbuđuje, burkača je onda džihadistička pička. Opet sam nedelikatan? Napasete mi se muda.

10270726_874480279245391_3818719765120787626_nDžihadistička pička je osoba ženskog pola umotana u neproziran džak ili pokrivena neprozirnom zavesom, koja za cilj navodno ima da je poštedi objektivizacije i seksualizacije dok upravo taj sumanuti i degradirajući autfit vrišti da objavi da je osoba u njega umotana svedena upravo na to – svoj polni organ, dakle pičku. Sve što njena „kultura“ u njoj vidi je pička i sva njena vrednost počiva na njoj. Ona nema ličnost već pičku, i ona je njena suština. Ili je nevina ili je koka nosilja budućih džihadista osvajača neverničke i izopačene Evrope. Od prve menstruacije do menopauze. I to na račun poreskih obveznika koji rade i svojim znojem pune kase za socijalna izdavanja, kako bi džihadistička pička mogla u miru da štanca buduće naraštaje islamofašista. Jer džihadistička pička, da se ne lažemo, ne misli nikad da radi ili se bavi bilo čime smislenim, jer je naučena od malena da je samo jedna glupa pička, pa nema ni školu a i iskreno, ko bi je tako umotanu negde i zaposlio? Jel bi vi? A šta biste joj to dali da radi, evo živo me zanima?

I ko što sam u stanju da iznijansiram kinkiness stepen jednog geja na ulici, sve to samo na osnovu modnog statementa, ili nivo ambicija vlasnice jedne pičke koju ova doživljava kao legitiman kapital, u stanju sam da iznijansiram i burkače. Od gegavih nena u mantilima koje niko minimalno estetski osvešćen ne bi obukao ni za zaprašivanje zlatica a kamoli da u tome izađe među svet, a koje tegle džakove krompira koje potom gule negde u nekom ćošku jer tako je od boga i drže je na lancu od kad se rodila pa za drugo i ne zna, do pank rok džihadističke pičke kojoj marama dobro posluži da njome uz uvo pritisne ajfon, čedo kulture koju prezire i odbacuje, dok se saginje da nazuje rolere ili zapertla najke. Pank rok džihadistička pička je pička bez kapaciteta da postane bilo šta drugo sem pička, pa je spas našla u religijskom egzibicionizmu, starom i sigurnom utočištu priglupih, netalentovanih i deprimirajuće prosečnih. Tu negde između je i ova koju je francuska policija navodno maltretirala, nasukana ko arktički kit na obali Maldiva, onako zabrađena na plaži Mediterana punoj polunagih žena od kojih su sve ličnosti a samo ona jedna pička.

tumblr_lv9azwpxUy1qz6f9yo1_500Burka nije ni kostim ni nošnja već uniforma jedne totalitarne, fanatične i ubilačke ideologije. Baš kao i šustikla, brada i halja. SS uniforma islama. Ona objavljuje i demonstrira mržnju prema svim vrednostima za koje se mi Zapadnjaci zaklinjemo da su nam svete – slobodi, jednakosti, bratstvu, univerzalnom humanizmu. To je statement te odevne kombinacije koja, sasvim uzgred i čisto modno gledano, zrači svu mizeriju svojih kreatora i ideje iz koje je rođena.

 

 

 

 

 

Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

Šerijat za Belgiju!

12421536_10207694691637555_2068124738_nEvo strašne istine o meni – nisam nimalo saosećao sa Briselom pre neki dan. Ič. Nije da nisam pokušavao. Pokušao sam da izmantram dok mi ne utrne mozak da su to nevine žrtve i da čovek po prirodi stvari mora da saoseća sa nevinim žrtvama. To je mogao da bude neko moj. To je moglo da bude u Beogradu. Oh, wait.

Volim o sebi da mislim kao dobrom čoveku, pa me je ovo što ne saosećam sa nevinim žrtvama malo žuljalo, iskren da budem. Bio sam takođe malo i u problemu sa ovim što su na mrežama slavili. Nije u redu. Mislim, valjda nije. Ne možeš, jednostavno ne možeš da se raduješ nečijoj smrti. Namerno izbegavam reč „nesreći“. Takođe sam bio u problemu s ovima što su naricali. Ne zbog toga što im je narikanje isključivo i dokazano selektivno, jer za naricanje materijala ima svakodnevno, po čitavom svetu, već i zbog toga što je ono išlo u paketu sa slovom o tome koliko smo mi Srbi gadni. Toliko gadni da nije ni čudo što nas je snašlo sve što nas je snašlo. Drugim rečima, zaslužili smo šta god da nas je snašlo jer smo gadni, dok su oni u Briselu nevini.

I tako sam pokušavao da održim balans između levo i desno, i prebrodim tih nekoliko dana ko Odisej između Skile i Haridbe. A biće tih dana još. Spremte zastave. Ja sam ih, inače, najavljivao u svojim blogovima i knjizi već odavno, jedino u čemu sam se prešao jeste koliko brzo će doći i koliko često će se ponavljati. Nisam nikakav prorok već posmatram svet širom otvorenih očiju, a neke stvari su do te mere očigledne da moraš da prođeš intervenciju na mozgu pa da ih ne vidiš. I ta intervencija se zove medijsko ispiranje mozga, ali desi se da kod nekih ne uspe. Inače, častili su me redovno tada pridevima, tipa fašista, zbog toga što sam islam nazivao onim što jeste – totalitarna, ubilačka ideologija u mnogim elementima slična, a u mnogima još i gora od nacizma. Ogrnuta u veru. Što je čini neizmerno mnogo puta opasnijom. Jer, temeljna je konvencija naše civilizacije da se nečija verovanja ne dovode u pitanje. Da se neko ne uvredi. Sve drugo da, samo vera ne. Tako da, ne brinite za budućnost „terorizma“ (lično sam sklon terminu islam jer ne volim eufemizme). Evo po zapadnim medijima posle Brisela ne prestaju da vrte kako „terorizam nema veze s islamom i kako nikako ne smemo da mešamo tu miroljubivu religiju sa nekoliko radikalizovanih fanatika“, koji su se valjda radikalizovali u odnosu na Bhagavat Gitu a ne Kuran. Oni malobrojni koji su izbegli da fasuju ovaj islamolevičarski moždani virus a koji se usude da progovore, ne stignu dalje od „čekajte, bre, malo ljudi …“ Budu odmah verbalno i medijski linčovani – „Spalite ga, spalite ga! Igra igru Front nasionala!“. Jer sloboda govora, kultura dijaloga, slobodni mediji, temeljne vrednosti zapadnih demokratija.

Žonglirao sam tako sa svoje tri suštastvene ravni – filozofske, intelektualne i emotivne. Traljavo je išlo jer su mi loptice stalno ispadale. Taj filozofski i intelektualni deo trebalo bi da je prost – univerzalnost humanizma. Svi ljudi jednaki u svemu. Svestan sam da je pravda ljudska a ne božanska kategorija (Platon da ga puši) i zato treba raditi svakodnevno kroz neprekidne pomake i borbu na njenom poboljšavanju, uglavnom u pravcu toga da jači ne može neometano da tlači slabije. Da ogrnem, dakle, togu i izađem na fejs i propovedam bratstvo i solidarnost. Jer, u humanizam i verujem, nije da bih išao protiv sebe.

Problem je u tome što sam izgleda sklon Heraklitovom viđenju sveta kao mestu stalnog sukoba. I što umesto da tvrdoglavo istrajavam s hipi propovedi s venčićem maslačaka na glavi, dok kroz nekoliko milenijuma ljudi ne skapiraju stvari, više verujem u efikasnost „dobijanja po pički“ da se narodski izrazim. Iskreno, ja vam uopšte ne verujem u metodu razumnog i strpljivog razgovora sa siledžijom dok on sam ne uvidi sopstvene greške i probudi u sebi empatiju za svoje žrtve. I eventualno kajanje, izvinjenje i kako to već ide. To retko kad funkcioniše i u životu, na invidualnom planu, a kamoli u geopolitičkoj svetskoj areni. Jel vi znate za neki takav slučaj? Ja ne. Dakle, siledžija je dobio po nosu i sve što ja mogu da kažem je – neka je.

Da li će da zastanu i zapitaju se kako se i zašto to dogodilo? Preispitaju se? Neće. A evo i zašto. Kao i muslimani i Belgijanci vam isto tako veruju da su žrtve. I to potpuno nevine. I ja tu mogu da se složim. To da su i muslimani i Belgijanci žrtve. Muslimani su žrtve islama i to će i ostati sve dok se jednog dana ne prekine sa terorom političke korektnosti i otvoreno im se kaže da je njihova divljačka totalitarna ideologija neprihvatljiva za civilizovan svet i da se izvole pozabaviti njenom reformom. A jednom će morati, pitanje je samo još koliko stotina hiljada ljudi će prethodno biti ubijeno (da, da, upravo se o toj brojki radi, druga stvar je što vi prebrojavate samo zapadnoevropske žrtve). A to se neće dogoditi sve dok vi ne prestanete da serete kako je to religija mira koju zloupotrebljava grupica manijaka.

S druge strane, i Belgijanci (Francuzi, Britanci i ko god u budućnosti da strada od džihada) su takođe žrtve. Oni su žrtve svojih vlada i političkih rukovodstava. I na njima je da se takođe time pozabave. Da li će se to dogoditi? Neće. Makar ne još jako dugo. A zašto? Pa upravo zato što Belgijanci žive u ubeđenju da su nevine žrtve i da nemaju nikakve odgovornosti u onome što ih je snašlo. A vi što ih žalite i kačite njihove zastave u tom ubeđenju ih i utvrđujete. Ne može negde ono što se dogodilo u Briselu da bude „pobuna“ i to skroz legalna, a negde terorizam. Ne možeš da koristiš džihad širom planete u skladu sa svojim imperijalističkim ciljevima pri tom i demonizujući njegove žrtve a slaveći dželate a onda kad ti se to vrati kao govno na ventilatoru da jaučeš kako si nevina žrtva. Ne možeš da osuđuješ Rusiju za nepoštovanje ljudskih prava a da Saudijskoj Arabiji dodeliš Legiju časti i mesto u komitetu za ljudska prava pri UN. Mislim, možeš, ali to ima posledice. Pa onda, izvolite, suočite se sa njima.

Drugim rečima, onako kako ja vidim stvari, vi koji tapšete sirote Belgijance po ramenu pri tom deleći pravedničke packe onima s manjkom empatije, pomažete džihad.

Muslimani su sopstvene žrtve, Belgijanci takođe. A mi smo njihove žrtve. Jer uzajamno su se koristili i pomagali u tome da nas satru. A opet smo mi nekako loši.

Roza Luksemburg je jednom rekla da je najrevolucionarniji čin reći ono što jeste. Krenimo od toga. Prestanite da tetošete i sažaljevate krvnike. Već im otvoreno recite ono što jeste. A to je da ne samo da nisu nevine žrtve, već su i zločinci koji ne odgovaraju za svoje zločine. Učinite im uslugu i recite im da su zapravo vrlo krivi za ono što im se desilo. To bi imalo mnogo više smisla i efekta nego kačenje zastave po društvenim mrežama.

Ja, recimo, nemam uopšte nikakav problem da im objasnim. „Zbog ovakvih koji vam podmeću bombe po metroima i aerodromima ste nas bombardovali. Sami ste krivi za ovo što vas je snašlo i što će vas tek snaći. Bosna i Kosovo zbog kojih su Srbi bombardovani i demonizovani i gde su džihadisti igrali fudbal s odrubljenim srpskim glavama sada su glavni evropski snabdevači ISIS-a“. Jednostavno. Ne prija im da čuju, ali se zamisle.

Mi smo u ratu. I on traje već dve decenije bez prestanka. Ako toga niste svesni, operacija na vašem mozgu je uspela. On se ne vodi konvencionalnim sredstvima mada bilo je i prosipanja uranijuma po glavama, nije da nije, iako vas psiho nakaze poput Jelene Milić i Nataše Kandić mogu uskoro početi da ubeđuju kako je uranijum lekovit za reumu i išijas. Ne znam ni za jedan rat u kome stradaju oni koji su ga zakuvali. Stradaju uvek nevini. Tačno je da nije napadnuto sedište NATO-a ili EU u Briselu, već aerodrom. Ipak, Brisel jeste simbolična meta. To je prestonica Evrope, što će reći, uz Vašington, prestonica zapadne civilizacije/demokratije, smrtnog neprijatelja islama.

Ponešto o vrednostima te civilizacije možete naučiti iz činjenice da Belgijanci, bez trunke blama i sasvim otvoreno, kao nacionalnog heroja slave jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Reč je o njihovom kralju Leopoldu II koji je sakaćenjem i robovskim radom u smrt oterao cirka desetinu miliona ljudi. To mu dođe nekih 1.700 Srebrenica. Sa sve ženama i decom. Ili stanovnici Konga nisu ljudi? Ne znam. Do pre nekoliko decenija su ih izlagali u briselskom zoološkom vrtu ko egzotično zverinje.

Evo šta piše na spomeniku ovom zločincu u belgijskom gradu Arlonu – „Poduhvat u Kongu preduzeo sam u interesu civilizacije i za dobro Belgije“. Čiste evropske vrednosti. Belgija je, onako kako ja vidim stvari, genocidna tvorevina. Hrvatska u srcu Beneluksa.

Za sve vas koji se pravednički gnevno pitate koliko je to evropskih žrtava potrebno da se osveti bombardovanje 1999-te, evo odgovora kontrapitanjem – koliko bombi, Hagova, ekonomskog davljenja, ucenjivanja, pljačkanja i mrcvarenja je još potrebno da se Srbi rehabilituju kao ljudi dostojni slobode i života? Jer, onolike žrtve u oba svetska rata na strani saveznika, izgleda nisu dovoljne, iako smo došli do ivice biološkog opstanka. Jer ako smo mi krivi za ono što nas je snašlo, a sklon sam da radije upotrebim izraz „glupost“ umesto „krivica“, onda su i oni krivi za svoja sranja i ne vidim što bi to bila moja sekiracija. Albanci koje hvataju po nemačkim aerodromima s eksplozivom u koferima zovu teroristima, dok su kod nas bili pobunjenici. Pa eto, izvolte, poslužite se sada sopstvenim govnima.

A za one koji se pitaju kakve veze ima Kongo s napadima u Briselu, evo da odgovorim – nemam pojma. Ali mi se dopada da ponavljam priču o Belgiji kao genocidnoj tvorevini. Makar je istinita. Za razliku od ustaško-vatikanskog-EU mita o Velikoj Srbiji.

Razlika između nekadašnjih i današnjih ratova je u tome što se znalo ko ti je neprijatelj i što se očekivalo da ćeš pružiti nekakav kurčev otpor. Ako si slab da se biješ, makar ćeš dušmaninu staviti do znanja da znaš da si porobljen. E, danas više nije tako. Danas se od tebe očekuje ne samo da dušmaninu ljubiš dupe već i da se pretvaraš na sva zvona da ti je najbolji prijatelj. Štaviše, prijatelj koji nema alternativu. I, naravno, njemu ako je loše, ti najviše da naričeš, da ne bi, nedo bog, posumnjao u tvoju lojalnost.Odbrana je postala politički nekorektna.

Umesto da jaučem nad belgijskom nevinošću bez zaštite, pozivam belgijske organe reda i vojsku da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile. Još bolje, u cilju smirivanja napetosti i izbegavanja daljih sukoba apelujem da belgijska vojska i policija ostanu u svojim kasarnama. Ono što ja na TV vidim da se trenutno dešava u Belgiji je brutalna i neumerena upotreba sile nad nevinim muslimanskim stanovništvom. Takođe, pozivam da se Belgija suoči sa svojom prošlošću i poruši sve spomenike i promeni sve nazive ulica koje nose ime kralja Leopolda II. Dalje, krajnje je vreme da se belgijsko društvo demokratizuje i u institucije sitema koje su dominantno belgijske uključi i predstavnike džihadista. Da se u opštinama poput Molenbeka sprovede referendum (pa da vidite kako će da glasaju ti mitski umereni muslimani) a potom da se formira i Zajednica belgijskih šerijatskih opština u kojima će Belgijancima biti zagarantovana sloboda kretanja i autonomija (predlažem snage Arapske lige, kao garant mira).

Jel boli? Neka boli, i treba da boli i tek će da boli. Bol otrežnjuje. Šerijat za Belgiju!

 

 

 

 

 

 

 

Može biti da sam ja

La-plus-grande-source-de-stress-se-trouve-dans-votre-salon-et-vous-devriez-rapidement-vous-en-débarrasser-2Od devedeset i neke sam jako zbunjen oko tih novih humanističkih standarda empatije i pravde. Odgajan sam u duhu da su to univerzalne vrednosti koje važe za sve. Ono što nije dobro za mene, ne može biti dobro za tebe. Ono što je nepravedno za mene, ne može biti pravedno za tebe. Nešto kao, ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine. Deluje ko super prosto pravilo koga se nije teško pridržavati. Eto, tako sam vaspitan. I eto, u to i verujem.

Naučen sam još da je ok nevoleti (ajd da ne potežem težu reč) neprijatelja. Ne volim Nemce ni danas, a ni s Turcima nisam u preteranoj ljubavi. Naravno, nisam debil, znam da to nisu ti obični građani „savršeno normalni ko ti i ja“, što izvode pudle po parkovima i odlaze na koncerte. To su vlade i interesi i to nije isto što i građani koji su ih izabrali. Jer, „nismo ni mi krivi za Miloševića“, mada ja baš mislim da jesmo.

Prc. Nije to tako jednostavno. Jer Angela Merkel je možda malo nadrkana na Srbe, ali ona nije isto što i Helga i Hans Šmit, koji izvode pudlu u park, podgrevaju polugotovu picu i gledaju filharmonijski orkestar na TV petkom uveče. Tako da nije u redu radovati se ako Helgi i Hansu rikne rerna a pudla dobije neurodermatitis pa joj opadne dlaka. Jer nisu oni krivi što je Merkelova nadrkana na Srbiju. Da stvar bude gora, možda Merkelova uopšte i nije nadrkana na Srbiju možda su, prosto da prostije ne može biti, Srbi jednostavno nemogući i ne prestaju da nerviraju Merkelovu.

Eto, moj se patriotizam više tu ne snalazi uopšte. Narodski rečeno, nisam pametan.

Kako čovek uopšte više da prepozna neprijatelja? Eto, ni to mi nije jasno. A delovalo je tako jednostavno kad sam bio mali i igrali se Nemaca i partizana. Kako bi se sada klinci ispred zgrade podelili, živo me zanima? Ili u kompjuterskoj igrici, a 99-te je bila jedna koja je simulirala kopneni napad na tadasnju uniju Srbije i CG.

Više od dve decenije mi se sugeriše da su likovi i države koje my guts percipiraju kao neprijateljske (na skali od umereno do ekstremno) zapravo vrlo friendly i da me tuku za moje dobro. Tuku, izgladnjuju, maltretiraju, pa čak malko i bombarduju. Jer ne valjam.

Bio sam nekad prevodilac jedne novinske agencije i redovno su me slali na aerodrom kad god bi dolazio Havijer Solana (ili kad bi ono govno Petrič imao konferenciju). Gadio sam se samom sebi, a još više su mi se gadili novinari koji su se utrkivali da mu uđu u bulju, jer to je bio ultimativni izraz evropejstva. Tako sam imao prilike da čujem i ovakva novinarska pitanja – „da li EU već ima spreman paket mera za nas ukoliko pregovori zapnu ili propadnu (tad je bilo aktuelno natezanje s CG), ili s Petričem ukoliko ne isporučimo ovog ili onog“, drugim rečima, kakvu ćemo packu da dobijemo što nismo dobri. Cross my heart. A ja sam sve vreme gledao kad će da krene da curi nekakva sluz s tog zla od spodobe, da mu izrastaju zubi i kandže, da riče, da dohvati nekog iz gomile i odgrize mu glavu u maniru američkih horora visoke B produkcije. Jer meni je on bio to, zlo koje je naredilo bombardovanje moje zemlje i želeo sam da ga gađam kesom govana ili, makar simbolično, pakovanjem crvene boje.

Jer onako kako sam ja vaspitavan on je bio neprijatelj i zločinac i kontam da smo mi okupirani bili prinuđeni da s njim pregovaramo da se spašavamo, jedino nisam kontao što smo bili obavezni da mu se tako veselo uvlačimo u njegovu NATO bulju.

Ali, ko što rekoh, stvari nisu tako jednostavne ko što na prvi pogled može da se učini. Recimo, ajd da zamislimo da sam popustio svom hipi impulsu i gađao ga kesicom crvene boje tokom konferencije za štampu na Surčinu. U deliću sekunde oborila bi me sila božja na pod, vezala i zatvorila. Sudilo bi mi se možda i za pokušaj atentata ili u najmanju ruku za nasrtaj na ličnost od značaja, novine bi po svetu pisale o tome i svi bi videli kakvi smo mi Srbi zapravo. Divljaci najobičniji.

Tako to danas ide. Nije dovoljno izgubiti i priznati poraz. A, ne. Potrebno je da se zahvališ za bombe i dželatu poljubiš ruku i budeš ortak s njim. I da pokažeš da si konačno skontao da je sve to bilo za tvoje dobro. I da su sve te neprilike mogle biti izbegnute da, eto, nisi bio tako bandoglav.

Da se razumemo, ja ne kažem, možda ja nisam normalan a vi ste u pravu.

Pa eto, braniti se nije fer. Pa i kad CG glasa za tvog najcrnjeg dušmanina a neko reaguje emotivno pa otkaže gostovanje nekog jebenog pozorišta iz neke CG pripizdine, na Srbiju da se šilji kurac! Jer ne možemo nikad biti dovoljno široki, demokratični, liberalni i dovoljno veliki Evropljani, naravno da ne možemo, jer Srbi smo pobogu, zato šilji kurac i izdrkavaj za pozorište, jebo UNESCO. Naravno, ta je mera savršeno besmislena, ko što su gotovo sve naše mere besmislene i knee jerk reakcije, jer kod nas nema pameti a ni kičme bogami, da se udari tamo gde boli, ali eto, nema čovek više pravo ni da bude emotivan. Politički je nekorektno.

Oh, šta to pričam?!?! Pa sve zavisi ko se i za kim žali! Srbi naravno da ne. Rusi tek da ne pominjem. Hindusi, Pakistanci, Kurdi, tamo neki Kopti, Nigerijci, Jazidi, ukratko, sve što nije WASP, ili barem belo zapadnoevropsko, ili aj velikodušnije, zapadno (SAD i Kanada, nikako dalje) ne treba preterivati sa čupanjem kosa i grebanjem lica. Da se ne smaramo sa haštagovima, banerima, zastavama. Kako uopšte izgleda nigerijska zastava? Koga zabole. Na kraju krajeva nije li to manje više folklor tamo, a u Evropi je to ipak nekako fotogeničnije, pored toga što je civilizacijski neprimereno. Osmanovski bulevar, barokno pozorište i teroristi s kalašnjikovima. How Hollywood is that? Da ne pominjem kule bliznakinje. To je tek fleš. Nije fora u Mumbaiju recimo, nekako su oni ko cigani, zar ne?

Ukratko, vi ste jebena rasistička govna. Ali, ne kažem, može biti da ja nisam normalan.

U svetu su, od 11. septembra 2001-ve, muslimani, pardon, islamski ekstremisti, jer svi znamo da to nije isto, izveli preko 27.500 terorističkih napada, od kojih su mnogi imali i po nekoliko desetina ili stotina žrtava. Jel znate za neki, da nije Charlie Hebdo, Madrid i London? Tako sam i mislio.

Al ja vas kontam. Nije ni malo fotogenično plakati za, recimo, bliskoistočnim hrišćanima. Nekako je seljački, takoreći džiberski. Tek za ciganima u Indiji, svašta. Treba neko da vas vidi na fejsu. A tako ste moderni.

Kakva je jebena veza između Srbije, tj. Srba, i terorističkih napada u Francuskoj? Zaboga, terorizam je terorizam a žrtve su žrtve, baš sam jebeni šupak! Koliko mrtvih Francuza je potrebno da mi proradi empatija?

Na tanak led me navlačite. Začas ću da ispadnem četnik i fašista a vi nenadjebivi humanisti. To vam je inače i taktika, teranje u sramotu i ćutnju. Ili to ili linč.

Zabole me kurac.

Jer ja mislim da između Kosova i Bosne i Pariza postoji uzročno-posledična veza i to toliko očigledna da, ili moraš da odlučiš da je ne vidiš, ili radiš za neki NGO, ili već tako nešto sa briselskog pravilnika za kućni red, a čak i ne stanujemo u toj zgradi.

A veza je sledeća – Francuska, Kosovo i Bosna su najveći evropski izvoznici džihadista na Bliski istok. Eto, po nečemu i mi ne zaostajemo za naprednim svetom. Al to nije sve. Francuska je aktivno podržavala džihadiste na Kosovu i u Bosni. A podržava ih i sad, as we speak and as they count their dead, u Siriji recimo. Catch je u tome što su na Kosovu i Bosni džihadisti good guys a u Parizu su bad guys. Al ne kažem, može biti da ja nešto ne kontam, i može biti da ja nisam normalan. A da ste vi u pravu.

Devedesetih su ti isti što pucaju po Parizu aktivno odrubljivali srpske glave po Bosni i još s njima posle igrali fudbal. Bilo je ljudi koji su pokušavali da obaveste svet o tome. Nikog nije bolelo uvo. Da ne pominjem haštagove, banere ili zastave, daleko bilo. Jer sve su žrtve jednake, da parafraziram Orvela, al su neke ipak jednakije od drugih. Mi smo tu negde, čak i ispod Hindusa, dakle cigana.

Oh, bien sur, nisu mi ni madam Gotje ni msje Brije, krivi za Miloševića. Mi smo. Ja sam, baš ako hoćete, iako nisam nikad glasao za njega. Ali mi nije jasno ko je kriv za Olanda i Valsa? Jel madam Gotje i msje Brije ili opet ja?

Evo, opet nisam pametan. Jer i to je nekad bilo dosta jednostavnije. Sistem odgovornosti. U međuvremeno se i to iskomplikovalo. Obrni, okreni, ja sam kriv. Kriva sam što sam živa što bi rekla Ivana Žigon, možete me zajebavati koliko hoćete.

Gde mi je empatija? Vidim kako su uznemirene vaše pravedničke duše! Osećam vaš bol i uznemirenost!

Pa, tu je gde je i svaki dan. Bezmalo svaki jebeni dan ja vam saosećam sa svim žrtvama islama, ukljućujući i same muslimane. Izginuh kačeći i fotke i banere a šta sam članaka napisao to i da ne pominjem. U jednom sam čak i predvideo ovo što se sinoć u Parizu dogodilo, jer koliko je pameti potrebno za to? Evo, predviđam opet.

Za to sam dobijao pretnje, banove (jer sloboda mišljenja i intelektualno poštenje pre svega), etikete i poneku anonimnu bojažljivu pohvalu, ali na prajvat. Svet je opasno mesto i ne treba se igrati.

Tako da imam puno moralno pravo da danas odmaram. I da se sklonim da na miru naričete. Jer malo mi se gadite, iskren da budem. Ali ne kažem, možda sam ja. Eto, piću pivo i moliti se u nekom parku, da ne bude da ništa ne činim. Vidim, svi ste u fazonu da to pomaže. Jer molili su se i oni, ubice … svi do jednog su uzvukivali da je alah veliki, red je na vas da uzvratite svećama i djevom Marijom. Nebeski je okršaj to. Obračun bogova, cinici bi rekli obračun civilizacija. Tor protiv Zevsa, Alah protiv Isusa … Koji ste jebeni idioti.

Al ne kažem, može biti da ja nisam normalan.

Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Ote mi se pisani zadatak jutros iz duše

kragujevacka-gimnazija-wikiBio sam đak kragujevačke gimnazije iz koje su Nemci izveli na streljanje učenike 21. oktobra 1941. godine. Bio sam 155-ta generacija te gimnazije, što je u zemlji gde jedva nešto da sastavi duže od dve generacije, ima posebnu težinu. Osnovao ju je knez Miloš Obrenović s pravom nazvan Veliki, koji je bio nepismen, ali je odlično znao da državu ne može da gradi bez intelektualne elite, pa je podigao školu (iz koje će kasnije nastati i beogradska Velika škola, preteča Beogradskog univerziteta). Njegov „dvor“ bila je obična, malo bogatija i veća, kuća u srpsko-balkanskom stilu, dok je gimnazija podignuta po evropski, u neoklasičnom, monumentalnom stilu, i danas predstavlja jednu od najlepših kragujevačkih građevina. Inače, to je druga nastarija srpska školska ustanova posle Turaka, odmah iza čuvene gimnazije u Sremskim Karlovcima i među njenim profesorima i đacima su mnoge znamenite ličnosti srpske istorije – Radomir Putnik, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Svetozar Marković, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Nikola Pašić, Jovan Sterija Popović … Jeste ostavljala utisak na mladog mene, jesmo, mi njeni đaci, imali svest o njenoj posebnosti i diskretna ali prisutna senka tragedije koja ju je zadesila, jeste lebdela njenim visokim hodnicima.

Ja posebno pamtim ptičurine iz kabineta za biologiju. Ogromne, mrke, prašnjave preparirane ptičurine. Mrzeo sam te preparirane ptičurine koje nikad u nastavi nisu ni korišćene i zbog prašine i zbog pretećeg izgleda i zbog toga što su čitavoj učionici davali neku grobljansku atmosferu. Njih smo dobili nakon rata od Nemaca u sklopu ratne odštete. Izveli su i streljali oko 300 đaka, buduću intelektualnu elitu čitave zemlje, a vratili su nam preparirane ptičurine. Kad si klinac, 41-va ti deluje kao neka davna istorija, sada shvatam da je sve to bilo zapravo nedavno. Nemačka je u međuvremenu za mene postala Bravo, Nena i bela čokolada, sve do devedesetih, kada sam shvatio da ne postoji ništa, N – I – Š – T – A, što bi ta zemlja i taj narod mogli da učine da promenim mišljenje o njima u smeru neke minimalne simpatije, pa nek je Gete govorio srpski sto puta.

kragujevac-v3Naravno, mrzeo sam oktobar, posebno taj 21. ko i svi ostali đaci, pretpostavljam. Kad si tinejdžer nije ti mnogo do istorije, nacionalnih tragedija i masakra. Žuri ti se kući da listaš Erotiku. Život pobeđuje, što bi se reklo. Posebno su mi na nerve išle nezaobilazne teme iz srpskog, istorije i likovnog, tipa „Kragujevačka jesen“, „Dosta su svetu jedne Šumarice“ i „Pismo mom streljanom drugu“. Jednostavno, ja nisam znao kako da izrazim bilo šta od onoga što sam osećao, posebno u tim zadatim formatima. A osećao sam otprilike mešavinu neverice i neke nedifinisane apstraktne tuge i želje, jake želje, da uopšte ne moram da mislim na to, da 21. već jednom prođe. Nisam mogao da zamislim vojnike koji upadaju u školu, prekidaju čas i odvode decu na streljanje. Majke koje kod kuće čekaju da im se sinovi vrate iz škole, a oni se ne vraćaju jer su streljani. Nisam mogao da zamislim tugu na stotine majki koje su u jednom, istom danu, ostale bez svojih sinova. Kad sam bio četvrti razred osnovne jedan drug iz odeljenja umro je od leukemije. Odveli su nas na sahranu i danima me proganjala slika njegove izbezumljene majke staklenog pogleda. Kako onda da zamislim na stotine žena koje okreću izrešetane leševe po Šumaricama? Kako sam mogao da zamislim uniforme koje po ulicama jednog grada kupe muškarce, bez posebnog kriterijuma, sem kriterijuma brojnosti, da bi ih zatvorili u barake i u grupama od po 100, 200, 300 ih izvode na hladnokrvnu egzekuciju. Nemački sistematičnu. Kako čovek da zamisli ljude zatvorene u tim barakama koji čitav jedan dan slušaju rafale, čekajući svoj red, preturajući džepove u potrazi za parčetom papira da za sobom ostave poslednju poruku najmilijima.

„Lebac sutra nemojte poslati“ i „Sećajte se moji mene, jer mene više nema“.

Kako da zamislim, bogtedragijebo, da su u tome učestvovali i ljotićevci, Srbi. Za mene je Kragujevac uvek bio nekako proklet.

I evo danas, niko me ne tera da bilo šta napišem, nema domaćih zadataka i zadatih tema, al ja sada osećam potrebu, mada i dalje ne umem ništa da izrazim. A mislio sam jednostavno da iskuliram društvene mreže ovaj dan. Izađem napolje i lanzam. Obilazim radnje. Dvadesetprvi oktobar može da bude jedan sasvim lep i prijatan dan. Uostalom, ima ko će da se seća, šta rade institucije?

Al me jede nešto iznutra. Znam da je tuga mnogo veća nego što je ikada bila. Nekako je stvarnija. Baš, baš opipljiva. Svest mi je jasna. Nije mi to više tako daleko i apstraktno i nezamislivo. Znam da su streljali Srbe, a ne civile kako sad to po novinama pišu. Znam da ne volim Nemce i smešno mi je koliko sam se radovao njihovom ujedinjenju. Znam da ISIS sada negde pored neke reke, ređa nesmulimane i puca im, jednom po jednom, u potiljak. Znam da danas UNESCO odlučuje o prijemu Kosova. Voleo bih da mogu da izrazim šta tim povodom osećam, ali još sam nemoćniji nego u gimnazijskoj klupi pred „Dosta su svetu jedne Šumarice“ temom. Znam da sam Srbin, što mi je nekad bilo isto tako apstraktno i daleko i potpuno nebitno. Znam da bi danas morao da mi bude lep dan jer upravo je to poenta tih tolikih žrtava, da nama živima, život bude lep. A ja, ma koliko se pretvarao da jeste, udavi me neka tuga. Znam da nam je, posle neprestanog vekovnog masakriranja inteligencije – prvo Turci, pa Nemci, pa komunisti, pa beskrajni ratovi, sve oslobodilački i odbrambeni – predsednik danas Kragujevčanin, ali ne iz kragujevačke gimnazije. Bilo bi dobro da jeste. Jer ta je gimnazija, čak i danas, Kembridž i Jejl i Sorbona zajedno u odnosu na neutefterenu njivu s koje je kupio svoju bednu diplomu. Znam da je Dan sećanja na srpske žrtve iz Drugog svetskog rata, i da niko, ali niko, nesrbin sa društvenih mreža, a stotine ih imam, neće da okači ni jedan baner, status ili sliku u tu čast. Sami smo.

I u toj virtuelnoj baraci, čeprkamo tražeči papirić da na njemu nešto napišemo. Makar nam je bitno. A to je najbitnije od svega. Jer, sve dok jeste, ima nade za nas.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM

capture-20150829-150924Mislim da nema boljeg načina, pored knjiga, za širenje horizonata i svetonazora, od putovanja i kroz njih susreta s drugim nekim ljudima, običajima, prirodnim i kulturnim krajolicima. Ok, veliku sam mudrost sada izgovorio, takoreći toplu vodu izmislio. Aj onda da izmislim i rupu na saksiji i dodam da je kapacitet, individualni ili kolektivni, za razvoj i napredak, usko povezan sa sposobnošću, individue ili društva, da se pred uticajima spolja menja. Svaka velika civilizacija bila je na neki način eklektična, i znala je kako da usvaja, prilagođava i asimiluje znanja i kulturu drugih. Kako izgleda kad se društvo hermetički zatvara za uticaje spolja, možete jasno videti na primerima Avganistana, Saudijske Arabije i sada već bezmalo svake bliskoistočne pripizdine koje vekove ljudske emancipacije i napretka preskaču u sekundama, srljajući na margine civilizacije.

Sad, pošto sam napravio uvod zboreći o važnosti putovanja i isto tako važnosti OTVORENOSTI uma i duha, da pređem na temu ovog članka – Izrael! I moje utiske nakon posete ovoj zemlji. Prosto osećam da vam dugujem, nakon svega što sam napisao u podršci ovoj zemlji i njenom narodu, bez da sam je ikada posetio, a mnogi su mi među vama pisali da nisu znali šta o njoj (posebno o sukobu s Palestincima) da misle, a da su sada zahvaljujući meni prelomili i imaju stav. Istinu govoreći, pisali su mi i oni drugi, obično da mi jebu prvi red na sahrani, da navedem neku od pristojnijih psovki/kletvi. Većina tema kojima se u svojim člancima bavim, percipiraju se kao „kontroverzne“ ili na ovaj ili onaj način politički osetljive; nikad, i ovo moram da ponovim, nikad ne dobijam tako gadne poruke kao kada pišem u podršci Izraelu. Jasno, te su poruke na svoj način vrlo indikativne i naterale su me da dublje zađem u temu. Što sam dublje zalazio, to sam više proizraelski nastrojen bivao.

Izrael je moja velika politička ljubav, već neko vreme. Koja je rasla onako kako raste licemerstvo evropske političke levice u kombinaciji s islamsko-arapskim antisemitizmom koji bi verovatno zapanjio i Gebelsa, kada bi mogao da pročita pojedine članke britanske, skandinavske i arapske štampe.

Ali, neću vam o tome. O tome sam toliko već pisao a sva je prilika da ću i ubuduće. Namera mi je da prenesem svoje utiske nakon svoje prve posete ovoj zemlji u svoj njihovoj svežini i neposrednosti.

Prvo, meni Srbija nikada nije bila toliko lepa, kao kada sam posetio Izrael. Čovek kad putuje, poređenja su neizbežna – koliko je čisto, koliko sređeno, kakav je prevoz, kakvi su gradovi itd. Posle više od četiri godine života u Francuskoj (koja, zaista, nije dobar reper za poređenje, ta je zemlja toliko lepa i kulturno bogata da s njom trku gubi faktički svako, sa izuzetkom možda Italije) ja sam, nemojte mi ovo smrtno zameriti, nekako počeo da se stidim Srbije. Ne radi se o tome što mi nemamo dvorce na Moravi ko oni na Loari, već što je ono što imamo toliko sve razjebano i uništeno. Počev od te Morave koja se doslovno davi u plastici i smeću. I onda, krstareći Izraelom, uzduž i popreko, shvatim odjednom koliko je Srbija sva bujna, zelena, sveža, udobna, plodna, raznolika … sve te šume, brda, planine, reke, potoci, jezera. Izrael ima Galilejsko jezero, koje zovu morem, eto toliko je to njima veliko, i vest u dnevniku je ako padne kiša i vodostaj poraste koji milimetar. To bi bilo to, što se tiče resursa vode. Ah, da, imaju i reku Jordan, koju dele s Jordanom (državom). Samo zato što se pominje u Bibliji kao mesto na kome je Isus navodno kršten, imao sam neku preteranu predstavu o njemu, onako, mitsku. Ne znam šta sam tačno zamišljao, neke bujice verovatno, neku hučnu vodenu silu, sa slivovima i bujnim zelenilom okolo. Ništa nalik tome. Jordan je odprilike ko Nišava nakon tri uzastopna leta suše. Imaju i Mrtvo more, koje je, pa mrtvo, ko što mu naziv i kaže. Toliko je slano da u njemu nema života a i zemlja okolo njega je toliko slana da jedva neki grumen trnja uspe da tu i tamo izdžiglja kroz ispucalo tlo. Ovo nipošto ne znači da tamo nema šta da se vidi! Favorit mi je Judejska pustinja, posmatrana s ostataka Masade, jevrejskog utvrđenja iz doba borbe s Rimljanima. Imate utisak da ste na drugoj planeti, krajolik je lunaran i potpuno nadrealan.

capture-20150829-150811Udahnite duboko. Izrael izvozi cveće! Uprkos svojim više nego skromnim vodenim resursima i tome što je, iz evropske perspektive gledano, daleko od svih velikih tržišta cveća (Saudijska Arabija svakako da nije tržište za ruže, gde je za ženu dobar dan ako prođe bez biča, buket ruža da ne pominjemo) a cveće, zbog svežine, mora brzo da se transportuje. To nije sve. Izrael je za nekoliko decenija posadio 250 miliona stabala. Nije greška, miliona, ne hiljada. Hrast star šest vekova bi tamo bio spomenik prirode i, ovo se usuđujem da pretpostavim, nikom, ali NIKOM ne bi palo na pamet da ga poseče, makar zbog njega morali da ispočetka isprojektuju pola Tel Aviva a ne jedan put. Izrael je poljoprivredno samodovoljna zemlja – u prevodu ne mora da uvozi hranu, ili ono što mora nadoknadi izvozom. Dakle, država koja je nekih tri i po puta manja od Srbije bez Kosova i više od četiri puta manja od Srbije sa Kosovom, i koja ima preko milion stanovnika više nego Srbija, je poljoprivredno samodovoljna. A mi uvozimo pasulj i beli luk. I stanovništvo nam gladno. Utisak mi je da kad bi oni imali naše resurse i Srbiju kao zemlju, bili bi ne regionalna nego globalna supersila.

Znate ono kad babe kažu „ma treba ga govnjivom motkom“. E pa to. Treba nas govnjivom motkom. Imamo zemlju gde je faktički dovoljno da na nju nešto baciš da to nikne, a uvozimo hranu. U Izraelu sam viđao plantaže urmi, narova i banana, po predelima u kojim ni zvečarke neće da žive. Kako? Pojma nemam. Objašnjavali su mi, al meni je to težak SF. Zemlja se prvo desalizuje, pa se obogaćuje, pa se navodnjava nekom kap po kap tehnologijom, pa je i ta jedna kap toliko dragocena da mora da se kondezuje.

Utisak mi je da je život u Izraelu vrlo težak i da prosečan Evropljanin to ne bi izdržao ni šest meseci. Ne samo što zbog ograničenih prirodnih resursa za sve moraš troduplo više da se trudiš i duplo više da radiš. Obavezni vojni rok je, na primer, tri godine za muškarce i dve za žene. Verujte mi, po onoj klimi, to je iskustvo koje biste, ako je ikako moguće, da izbegnete. Kako su praktično stalno u nekom predratnom ili ratnom stanju, skoro ko da su neprestano pod nekom mobilizacijom ili makar takav utisak imaš, jer vojske je SVUDA i svi su naoružani a ti se opet osećaš super bezbedno i nemaš nikakvu paranoju. Veću bih paranoju, ovo mi opet praštajte, u ovakvim okolnostima imao u Srbiji. Mi bi se, nemam dilemu, garant međusobno pokokali, ako ni zbog čega drugog a ono zbog roze patika.

Žene u Izraelu nisu nežniji pol. Dve godine vojske?! Izazivale bi mi simpatiju svaki put kad bih ih video naoružane u uniformi, s lakiranim noktima i ružem na usnama. Biti žena već je dovoljno, zar mora i vojska? Još dve godine! Ta silna militarizacija, u kombinaciji s nekom njihovom svepotapajućom melanholijom (koja je moj utisak, naravno) i time da su prosečno gledano Izraelci jako, jako hot, okinula mi je neki mehanizam neprestane latentne uzbuđenosti erotske prirode. Najviše sam voleo da na Zidu plača posmatram vojnike, mašinka na ramenu, kipa na glavi, a onda se naslone na onaj zid i u njega nešto šapuću. Prizor do suza dirljiv i istovremeno neverovatno erotičan. Nisu to Spartanci, osvajači, namrčeni marinci pred kojima se sklanjaš, već ljudi koji brane ognjište i nejač. Zato se i ne osećaš ugroženo, iako su naoružani ljudi svuda, već naprotiv, baš nekako zaštićeno. Poređenja radi, što može da proveri svako ko tamo ode, na ovaj način naoružani Palestinci bi mi već izazvali potpunu paranoju. Već šetnja palestinskim četvrtima i naseljima nije bog zna preterano opuštena.

11855811_866817573373703_3133374765484284921_nDalje, Izraelci nikad ne kukaju. Znate ono kad kod nas nekoga pitaš kako je i šta ima a mi odmah krenemo sa „ćuti, ne pitaj me“? Skoro nikad se ne žale, nisam čuo nikoga da s nekom ogorčenošću priča o Arapima, svetu i Evropi, a imali bi dobrih razloga za to. Ako se i povede razgovor te prirode, komentari su nekako vrlo odmereni. To me je oduvalo. Tu sam tačno video onaj kabalistički pristup stvarima i životu o kom sam čitao u knjigama. Imaš dva načina da reaguješ na događaje i okolnosti – jedan je reaktivni, drugi proaktivni. Da vam to slikovito objasnim. Reaktivni je izraz nemoći, besa, ljutnje, frustracije, ozlojeđenosti … To je trzanje, refleks, koje donosi instant trenutačno olakšanje ali nikakvo rešenje. To je razbijanje izloga Meka, gađanje američke ambasade, bušenje guma, lupanje automobila, fantomke i palice, „ubi, ubi pedera“, „Kosovo je Srbija“ na svakoj jebenoj fasadi u Beogradu, to su halabukanja od dva tri dana i ajd posle kućama. Proaktivni pristup je isplaniran, strategijski i odložen. Nekad baš, baš odložen. Recimo i čitav vek. On ne donosi trenutno emotivno pražnjenje, ali donosi rezultat. To je „um caruje snaga klade valja“. To je sesti i razvijati tehnologiju koju su prinuđeni da kupuju i vaši najveći neprijatelji. Jer im treba lek protiv opake bolesti, jer im treba komjuterski program, jer im treba tehnologija za navodnjavanje pustinje, jer im treba neki čip za bilo koju od današnjih tehnoloških džidža. A to im prodajete vi pod vašim uslovima i cenama. E, to je proaktivni pristup.

Epizoda iz stvarnog života koja ovo lepo ilustruje – arapska kuća u Francuskoj, dolaze gosti, Arapi takođe, i domaćini nude koka kolom. Gosti – „zašto mi to nudiš, to je američko a Amerikanci podržavaju Izrael!“ (Ispričala mi žena u čijoj se kući to desilo, nemam razloga da joj ne verujem). Kako to reče, tako izvadi mobilni da ga smesti na sto. Sva tehonologija mobilnih telefona dolazi iz Izraela. Čipovi za mobilne telefone iz samo jedne izraelske kompanije danas su instalirani u preko 100 miliona mobilnih aparata. SMS tehnologija je izraelska. 4G tehnologija takođe. Sistem glasovnih poruka – izraelski. Algoritamski kod za slanje elektronske pošte – izraelski. I tako dalje, spisak je nepregledan.

Pa ako ćete baš da ga bojkotujete, al onako ljudski i temeljno, izvolite. Eto zašto je sramna i histerična anti izraelska BSD (Boycott, Divestment and Sanctions) kampanja tako „uspešna“. Jer ne možemo bez Izraela.

A nama, kako stvari stoje, pamet nije potrebna. Svi ti matematičari i pronalazači koji osvajaju medalje po svetskim olimpijadama i sajmovima tehnologije, nama to ne treba. Šta će nam, nek peru negde sudove na crno ili nek razvijaju Kanadu i Ameriku. Nama fali još menadžera! Po mogućstvu sa diplomama s nekih kurs fakulteta bez akreditacija, kao predsednik Toma ili ministar Nebojša Stefanović. Ni više menadžera ni većeg raspada od zemlje.

Posetio sam, inače, i granice sa Sirijom i sa Libanom. Na Golanskoj visoravni, koja je i za srpske parametre mala oblast, video sam vinograde i krda konja. Posetio vinariju, koja nema vekovnu tradiciju ko francuske, ali su im vina odlična, pored toga što su raznovrsna, i to mereno najvišim, upravo francuskim standardima.

capture-20150829-150856Na granici sa Libanom, naleteo sam na grupu mladih Jevreja iz Francuske. Kako su bili obučeni u vojničke uniforme i natovareni ašovima i metlama, bio sam radoznao da čujem šta tu, pobogu, traže. Rekli su mi da su došli da tu provedu raspust, upoznaju zemlju, i pomognu koliko mogu. Pomognu koliko mogu! Pa eto, ako ništa drugo, makar da nešto raskrče i počiste. Kad bi kod nas gastabajter došao da pomogne nešto? Preče je da selu pokaže mercedes, obrne turu u kafani i pevaljki turi 50 evra u dekolte, nek pocrkaju dušmani!

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko – attitude of gratitude! Svako ko je dao kintu za šta god, klupu u parku, ogradu, sadnice, biblioteku, ne postoji zanemarljiv doprinos, pa do čitavih zgrada, fondova, muzeja i ostalih zadužbina, dobio je svoje priznanje, ploču, ulicu, obeležje.

Lična inicijativa je vidljiva svuda. Hoćeš nešto da napraviš? Pa jednostavno kreneš. Nešto kao Filip Vukša kod nas. Samo na stotine. Okupiš ljude, cimaš, vučeš, vičeš, radiš, radiš, radiš. I dosađuješ vlastima da i one rade nešto, pre nego da sediš i čekaš da ti odnekud nešto daju.

I sad ono što me je najviše, ali najviše osvestilo u Izraelu, i što mi je ujedno i najveći utisak. Nama ne treba niko! Ali, NIKO! N – I – K –O. Ni Evropska unija (posebno ne ona), ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Emirati (posebno ne oni). Mi samo treba da se posvetimo sebi. Ništa više.

Jer kad može Izrael, koga mrzi bezmalo ceo svet, koga sapliću na svakom koraku, koji živi okružen najvećim fanaticima na planeti koji ne prestaju da mu rade o glavi, koji je polupustara od zemlje, sa vrlo skromnim resursima, e pa možemo vala i mi!

Teodor Hercl, otac modernog političkog cionizma, krajem 19. veka, napisao je ovu rečenicu u svojoj knjizi Stara nova zemljaIF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. Pre rata i holokausta, pre raspada Otomanskog carstva, pre britanske uprave i ratova s Arapima.

I evo ga Izrael danas – lep, moderan, napredan, slobodan kao nijedna druga od višestruko većih i bogatijih država u tom delu sveta.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. To je sve.

Najdugovečnija mržnja

ISRAEL-100029559340Ako je svet danas „globalno selo“, Izrael je onda novi jevrejski geto a antisemiti oštre noževe planirajući konačni pogrom. Ovo nije jevrejska paranoja već činjenica. Dokazi su tako jasni da je sam čin njihovog negiranja svojevrsni oblik antisemitizma. Oblik maskiranja opasnosti.

U našem naopakom svetu, Izrael, jevrejska država, je rasistička, kolonizatorska nacija koju treba izolovati, prognati i svršiti sa njom. Palestinci su jevrejske žrtve, koji prolaze kroz patnje holokausta. Po ovom scenariju, koji je u svetu sve prihvaćeniji, Izraelci su nacisti a Palestinci su pravi Jevreji.

Samo postojanje ove iskrivljene stvarnosti je metafizičko u svojim implikacijama. Što će reći, kako nema normalnog objašnjenja za ovu globalnu laž o jevrejskoj državi, jedini način da se objasni ova masovna psihoza jeste da smo opet u „zoni sumraka“ podivljalog antisemitizma. U ovom svetu, izraelsko-palestinski sukob je glavni planetarni problem. Dok je činjenica da je u proteklom veku u izraelsko-palestinskom sukobu stradalo manje od 50.000 ljudi. Građanski rat u Siriji odneo je više od četvrt miliona života za samo četiri godine.

Dok je svet usredsređen na izraelsko-palestinski sukob, milioni ljudi širom sveta umrli su i pokopani u neobeleženim grobovima. Njihov nestanak jedva da je i primećen. Na primer, u Darfuru je ubijeno vše od pola miliona ljudi. Ipak, koliko njih uopšte zna i gde je Darfur? U Kongu je, samo u 21. veku, umrlo nekih pet miliona Afrikanaca i jedva da to nekoga uopšte i zanima.

Zatim, tu je pitanje izbeglica. Godine 1948. bilo je 700.000 palestinskih izbeglica. Isti toliki broj Jevreja pobegao je iz arapskih zemalja. Zašto svet nije opsednut jevrejskim izbeglicama? Zapravo, zašto svet nije opsednut bilo kojim izbeglicama koje nisu Palestinci? U ovom trenutku, prema podacima UNHCR-a oko tri miliona izbeglica pobeglo je iz Sirije a još oko šest i po miliona razmešteno je unutar same zemlje. To je skoro deset miliona Arapa koji se nikog ne tiču. Zašto?

992831_10201625596263400_591377228_nOdgovor je jednostavan ma koliko bio neprijatan za civilizovan svet. Svet nije briga ni za Afrikance, ni Arape ili Palestince. Ono čime je dobar deo planete opsednut su Jevreji. Da se Palestinci bore sa Sudancima, nikoga ne bi bilo briga, baš kao što nikoga nije ni briga za potlačene sudanske hrišćane. Nikoga, na primer, nije briga ni za Kurde. Na kraju krajeva, Kurdi nemaju tu sreću da se bore s Jevrejima, već s Turcima. Kada bi krenuli da se bore s Jevrejima, svet bi odjednom obratio pažnju.

Ali kako požar antisemitizma sve više okružuje jevrejsku državu, političko, ekonomsko i versko rukovodstvo Jevreja je u blaženom neznanju. Evo ironije: moderna jevrejska država je nastala iz pepela Aušvica kako bi se jevrejski život „normalizovao“. Izraelci su naučeni da veruju da je Izrael „normalan“ koliko i Grčka ili Italija. Posledica toga je da su Izraelci najmanje obučeni da nanjuše antisemitizam. Eto zbog čega Izraelci žive u iluziji da je njihova sadašnja neprilika, to jest, izolacija, posledica loše politike. Nije. Antisemitizam je. Možemo biti i određeniji. Pokojni filozof Emil Fackenheim nije voleo pseudonaučni izraz „antisemitizam“ jer zabarušuje suštinu stvari. Istrajavao je na izrazu „mržnja prema Jevrejima“. I upravo je u tome uzrok sadašnjih izraelskih neprilika.

Kada je moderni Izarel rođen 1948. vatikanski dnevni list L’Osservatre Romano napisao je da Jevreji ne mogu više da polažu pravo na biblijski Izrael jer „Sveta zemlja i njene svetinje pripadaju hrišćanstvu, Pravom Izraelu“. Po ovoj logici, Jevreji – drevni Izrael, ne treba više da postoji jer ga je zamenio „Pravi Izarel“. Vatikan je izrazio ono što je postalo opšte popularno: suštinsko odricanje prava jevrejskog naroda na sopstvenu državu. Nakon rođenja modernog Izraela Vatikanu je bilo potrebno 45 godina da „prizna“ jevrejsku državu. Ali, prošlog meseca „Sveta stolica“ je priznala palestinsku državu i pre nego je stvorena. Najbizarniji detalj ovog uvrnutog priznanja je da je papa Franja palestinskog vođu Mahmuda Abasa nazvao „anđelom mira“. To je isti Abas koji poriče holokaust, stoji na čelu terorističke organizacije koja otima avione i počistila je praktično sve hrišćane sa teritorija kojima upravlja, uključujući i Vitlejem.

Tu je i klizava strana vatikanske mržnje prema Jevrejima. Znate ono kad antisemita objavi da su neki od njegovih najboljih prijatelja Jevreji. Uzmimo američkog predsednika Obamu na primer. Nema nikakve sumnje da ima mnogo Jevreja među prijateljima i kolegama. On je prvi predsednik koji je obeležio Pashu u Beloj kući i prošlog meseca držao je govor u vašingtonskoj konzervativnoj sinagogi. Ali, na kraju balade, šta je njegova poruka? Poruka je da je izraelsko-palestinski sukob središni bliskoistočni, a samim tim, i planetarni problem.

Dvadeset godina Obama je mirno sedeo u klupi crkve Džeremija Rajta slušajući antisemitska bulažnjenja ovog sveštenika. A sada je istinski ljut na opsesiju Iranom izraelskog premijera Netanjahua. Razmislite. Manje od 70 godina nakon holokausta Iran pravi nuklearnu bombu u svrhu spaljivanja osam miliona stanovnika Izraela a Obama je gnevan na Izrael. Koja se to još zemlja na planeti suočava s pretnjom nuklearnog uništenja? I šta bi bilo koja druga zemlja, uključujući i SAD, učinila da se nađe u izraelskoj ‘život ili smrt’ poziciji? Da li bi se oslonila na iransku razumnost? Naravno da ne bi. Ali za Jevreje važe neki drugi standardi.

Čini se, kako stvari trenutno stoje, da ne mogu biti gore. Ali mogu. Kako se praktično svaka arapska država urušava u krvi, prosutim utrobama i odrubljenim glavama, Obamin često ponavljani spoljnopolitički cilj je da stvori još jednu neuspešnu arapsku državu – Palestinu. Zašto? Čak je i Hamas, diktatorski upravitelj Gaze, jasno stavio do znanja da ne žele državu koju smatraju zapadnjačim izumom. Ono što eksplicitno žele je lanserna platforma za uništenje Izraela i stvaranja Islamske republike. Ali Obamu nije briga. On će Palestincima da da državu bez obzira na to žele li je oni ili ne, zaslužuju li je ili ne, i bez obzira na to da li će njeno postojanje samo dalje destabilizovati već destabilizovani region. Jer, ovo bi do sada trebalo da je jasno, ne radi se o Palestincima, već o Jevrejima.

A šta sami Jevreji povodom svega ovoga rade? Pa, ništa. Izraelske vođe čak ni ne uviđaju da se omča steže. Dok izraelski neprijatelji troše milijarde dolara na demonizaciju i marginalizaciju Izraela u medijima, po univerzitetima i kuloarima političke moći, Izraelci uzvraćaju „glasnogovornicima“ koji od stručne spreme imaju samo jak naglasak kad govore engleski. Što se izraelskih prijatelja u inostranstvu tiče, neki od njih troše vreme na „odbranu“ Izraela. To je lepo, ali je izgubljena bitka na duge staze. Kao što će vam to bilo koji sportski trener reći, ako igrate samo odbranu ne možete pobediti.

I evo zanimljive stvari: mnogi američki Jevreji nisu zainteresovani za odbranu Izraela ili njegovu promociju. Oni ne žele da Izrael pobedi u borbi sa svojim neprijateljima. Na primer, većina američkih Jevreja podržava Obamu i njegovu smrtonosnu opsesiju jevrejskom državom. Udruženja poput J-Street tvrde da vole Izrael dok neprestano kritikuju njegove izabrane zvaničnike. Zašto? Kako bi Izraelce spasili sebe samih, kažu. Ove jevrejske ujka Tome izražavaju svoju žestoku ljubav prema Izraelu tako šta ga rutinski olajavaju. „Mi nismo kao ti Jevreji tamo“, eto tako zvuče, „mi smo drugačiji. Mi smo baš kao što ste i vi“.

Samomrzački (self-hate) fenomen nije nov. Pre Drugog svetskog rata mnogi nacistički oficiri imali su jevrejske ljubavnice. To su bili „dobri Jevreji“, oni koji nisu izgledali suviše jevrejski i razumeli su zbog čega su nemački nacionalisti ortodoksne Jevreje smatrali odvratnim. Čak je i Hitler imao svog omiljenog Jevrejina – porodičnog lekara kome nije zaboravljao da šalje čestitku za rođendan.

Kao i predratni kolaboratori, američke Jevreje ne zanima jevrejska egzistencijalna stvarnost. Ne zanima ih što nestaju hiljadugodišnje jevrejske zajednice. Dok ovo pišem, nema više Jevreja u Jemenu. Jevreji Iraka, Egipta, pa čak i Francuske su nestali ili su u procesu nestajanja. Ali nema američkog jevrejskog protesta protiv tlačenja Jevreja širom sveta. Progresiviste ne zanima sudbina proganjane braće po veri.

Ovu jevrejsku samomržnju viđali smo i ranije. Za vreme Inkvizicije, Torkemada, Veliki inkvizitor lično, bio je Jevrejin. Toliko je voleo Jevreje da je pod mukama hteo ih prevede u hrišćanstvo kako bi spasio njihove duše. Čak i ranije, tokom velikog jevrejskog ustanka od 66. do 70. god.p.n.e. dok su Rimljani razapinjali na krst nebrojene Jevreje, dok je Jerusalim bio pod opsadom a Hram spaljen, drugi komandujući u rimskoj vojsci bio je niko drugi do jevrejski aristokrata Tiberijus Julijus Aleksandar. Voleo je Jevreje ali je mrzeo one koje je smatrao ekstremnim Jevrejima. Svoju ljubav prema Jevrejima izrazio je tako što je uništio njihovu državu.

Danas duh Tiberijusa Julijusa Aleksandra nastavlja da živi. Mnogi Izraelci više su angažovani oko jevrejskih naseobina u drevnoj Judeji nego oko nuklearnog programa Irana. Potpuno je neverovatno, zaista, da je 80% britanskog mandata Palestina pod arapskom jordanskom kontrolom a ipak su razumni ljudi i dalje u stanju da pričaju kako ih Jevreji tlače. Potpuno je neverovatno da nekih milion i po Arapa može da živi u Izraelu i ima poslanike u parlamentu dok ni jedan jedini Jevrejin ne može da živi pod palestinskom jurisdikcijom. Da vam razjasnim: iako Jevreji u izraelskoj zemlji postoje već nekih 3.500 godina, nema ni jednog jedinog Jevrejina koji živi na teritorijama pod upravom „anđela mira“. Štaviše, nema čak ni jednog mrtvog Jevrejina tamo. Sva jevrejska groblja pod palestinskom upravom su oskrnavljena. Nema ni jednog nadgrobnog jevrejskog spomenika koji još uvek stoji uspravno.

Jevrejska država i jevrejski narod su opet sami. I jevrejski opstanak je opet na ivici.

lambrosfoto55Šta činiti? Uzvratiti. Prekinite da se izvinjavate. Da se branite. Da trpate glavu u pesak. Ne možete ubediti mrzitelje Jevreja. Ne možete ih zagrliti, spavati s njima ili slaviti Pashu. Sve što možete da uradite je da im se direktno suprostavite. Da im se suprostavite u medijima, po univerzitetskim kampovima, u kuloarima političke moći – ne možete se nikad predati. Morati ih nazvati pravim imenom i pustiti njih da se brane. Podsetiti pristojne ljude sveta, na primer, da izraelski neprijatelji praktikuju klitorektomiju. Podsetite ih da milionima arapskih devojčica na kuhinjskom stolu članovi porodice nožem za šniclu odsecaju klitoris. To je lice izraelskih neprijatelja. To su ljudi koji odrubljuju glave onima koji im se suprostave. To su ljudi koji ubijaju manjine, bacaju gejeve sa krovova zgrada, siluju devojčice, uništavaju arheologiju, razapinju hrišćane, ne oklevaju da upotrebe gas, teror ili bilo koje drugo oružje koje bi moglo da opustoši civilizovani svet. I koji sopstvenoj deci odsecaju klitoris. Ne zanimaju ih države, čak ni arapske, ni „Palestina“. Oni žele da stvore carstvo zla. Žele da stvaraju islamske republike ili kalifate kojima upravlja ideologija smrti. Podržavati njih i protivi se Izraelu znači biti na pogrešnoj strani apokaliptičkog rata.

I ovom ratu su potrebna sredstva. Podržavaoci Izraela uopšteno i jevrejska država posebno moraju finansirati vojsku dobro obučenih PR ratnika koji će se suprostaviti neprijatelju na svakom ćošku. Ne postoji ta količina novca na svetu koja će mrzitelje Jevreja pretvoriti u ljubitelje Jevreja. Ali će im raskrvariti nos, opredeliti pristojan svet za pravu stranu ovog sukoba i osigurati opstanak Izraela i Jevreja.

 članak napisao: Simcha Jacobovici

 prevod s engleskog: AleXandar Lambros

članak na engleskom ovde

 

Enfants des fleurs islamistes

Donc, le drame autour de l’homicide de journalistes à Paris et la vague d’otages l’ayant suivi sont maintenant passés. La République a clairement montré sa détermination et son engagement à régler ses comptes avec les terroristes. Toutes les forces spéciales possibles ont été déployées, toutes les mesures possibles prises, des commandos armés vous suivent même quand vous faites des emplettes chez H&M. Dormez tranquille braves gens. La simple vérité est la suivante – si la République avait vraiment pris toutes les mesures possibles, ce massacre n’aurait jamais eu lieu.

229945_477350738958699_719702289_nOn a entendu dire à la télé que les terroristes étaient déjà connus des services de sécurité et de la police. Une histoire tellement prévisible que vous l’avez certainement entendue une multitude de fois, permettez-moi donc de l’articuler ici en une seule phrase – d’ordinaires jeunes gens, pas très bons à l’école, du rap et les belles meufs du quartier (du ghetto), de la petite délinquance du genre fumette dans un coin sombre et un peu de vente, et puis bam… la radicalisation. L’imam du quartier les prend sous son aile (ou bien le caïd de la prison où ils se sont rencontrés pour vol de voiture), ils se font ensuite pousser la barbe, s’en vont en Syrie/Irak/Yemen (rajouter si besoin un de ces bleds islamiques du trou du cul du monde), postent sur internet des photos où ils posent avec des couteaux, épées, drapeaux noirs, et des statuts sur le martyre, la mort pour l’islam, etc… À la TV, ils s’empressent de nous persuader que l’Etat était au courant de tout cela, observait ces gens, marquait leurs noms dans son journal de terroristes potentiels etc. Pourquoi a-t-il donc autorisé ce massacre ? La réponse est plus simple que ce qu’on pourrait croire à première vue. Il ne pouvait simplement pas savoir ni prévoir où et quand ils décideraient de frapper. On se pose donc la mauvaise question, la véritable question est de savoir pourquoi la République dont les valeurs (résumées dans la célèbre devise Liberté, Égalité, Fraternité) vont à l’encontre de l’idéologie islamiste (qui non seulement ne prêche ni la liberté, ni la fraternité, ni l’égalité mais bien tout le contraire) a permis à ces réseaux de se répandre et d’agir en toute tranquillité?

Il ne faut être ni intelligent ni politologue diplômé afin de comprendre que des attaques de ce genre vont se reproduire. Peut-être pas avec un but si précis de faire passer un message politique ; la rédaction de journaux qui insistent sur le politiquement non-correct ; mais cela arrivera sûrement. Le pire dans toute cette situation est que nous sommes tous une cible potentielle. Les juifs ont l’avantage, c’est vrai, mais fondamentalement, tous ceux qui prennent le métro et vont au supermarché sont également des cibles.

Il existe un problème, et comme dans chaque problème, le premier pas vers sa résolution réside dans un diagnostic précis. Sommes-nous d’accord sur ce point? Avons-nous donc précisément diagnostiqué le problème lié au terrorisme? J’aurais voulu écrire ici “terrorisme islamiste”, mais je ne l’ai pas fait car non seulement dans le monde politique d’aujourd’hui cela sonne comme un pléonasme mais aussi car à la télévision ils ne font que répéter d’un côté que le terrorisme n’est que du terrorisme et qu’il n’y a pas de signes idéologiques ou religieux qui peuvent l’annoncer, mais aussi que ce massacre qui s’est déroulé à Paris n’a rien à voir avec l’islam.

Les tueurs gueulaient “Allah est grand” et “on a vengé le prophète” avant de tirer une balle dans la tête d’un policier en plein jour sur la chaussée dans Paris, mais non, ça n’a rien à voir avec l’islam. Avec quoi encore l’islam n’a-t-il rien à voir? Eh bien, avec les islamistes. Et j’ai eu la chance d’apprendre cela ces derniers jours, car ils n’ont pas arrêté de le répéter à la TV. Cela, je dois l’avouer, me perturbe au plus haut point, et j’essaye obstinément de saisir où se trompe ma logique. Car j’étais persuadé jusqu’à présent que les nazis étaient liés au nazisme, les chrétiens au christianisme et les communistes au communisme.

Par exemple, le Vatican a-ti-il un lien avec le catholicisme? Ou bien Cuba avec le communisme? Ou l’Amérique avec le capitalisme libéral? Comment est-il donc possible que le Califat du Proche Orient n’ait non seulement pas de lien, mais n’ait également rien à voir avec l’islam?

Qu’ai-je encore appris? J’ai appris qu’il existe une version hippie et une version radicale de l’islam. Qu’il existe des mosquées normales et des mosquées radicales. Et donc, si vous fréquentez ces mosquées radicales, il y a de fortes chances que vous deveniez tueur de masse. Et si vous allez dans ces mosquées normales, alors vous êtes carrément un enfant des fleurs car il faut le dire et je l’ai récemment appris, l’islam est une religion de paix, de tolérance et d’amour.

383882_271463316225975_229551967083777_742905_1613540402_nDe temps en temps et ordinairement après un massacre comme celui-ci (prévisible comme les films des sagas Superman et Star Wars au nouvel an), éclot une vidéo que les services secrets ont filmée dans ces mosquées radicales. C’est à vous filer la chair de poule. Si j’étais celui qui a réussi à y faire entrer une caméra, je serais mort de trouille. En passant, hippies ou radicales, si vous n’êtes pas musulman, vous ne pourrez voir ces mosquées autrement que sur une vidéo top secrète. Parce que si vous n’êtes pas musulman, alors vous êtes kafir (non-croyant, non-musulman). C’est un terme extrêmement discriminatoire car selon l’idéologie islamique, les kafirs ne peuvent être que des citoyens de second rang dans la soumission à l’islam, qu’elle soit politique ou autre. Les musulmans sont des seigneurs supérieurs. Dans l’idéologie nazie, la race arienne allemande pure était supérieure aux autres races et prédestinée à régner sur elles, tandis que les races “basses” ne pouvaient avoir le même statut que la race supérieure arienne. Ah, ce bon vieux trip nazi. Donc, faire les touristes dans les lieux de culte islamiques comme vous êtes habitués à le faire dans les cathédrales européennes, j’en ai bien peur, ne sera pas possible. C’est pas comme si c’était vraiment dommage. De toute façon, dans la plupart des cas, il n’y a pas grand-chose à voir à part des rangées de chaussures puantes et de postérieurs bombés.

Je ne sais pas pour vous, mais en ce qui me concerne, ma logique s’embrouille considérablement ici aussi. Si ce sont ces mosquées hippies, celles où se prêchent l’amour, la fraternité universelle et la tolérance, qui sont les vraies mosquées (desquelles, soit dit en passant, je brûle d’envie de voir une vidéo secrète!), comment se peut-il alors que la radicalisation s’en aille dans le sens des mosquées de bombes, de machettes et de kalachnikovs? Selon la logique des choses, ces mosquées radicales ne devraient-elles pas être encore plus hippies que ces soi-disant “vraies” mosquées dans lesquelles se prêche ce mythique islam hippie? La fondamentalisation, si je pige bien, va dans le sens d’un respect plus strict des FONDEMENTS de la religion. Comment est-il donc possible selon les fondements pacifiques de l’islam de devenir tueur de masse?

Qu’ai-je encore appris? J’ai appris que “la grande majorité des musulmans condamne fermement ce crime”! Fermement? Ne m’en voulez pas, mais mes paramètres de fermeté sont ceux fixés par les musulmans eux-mêmes chaque fois qu’ils sortent dans la rue pour accuser des caricatures, ce qui se finit généralement avec des parkings ou ambassades brûlés, ou bien quand ils sortent pour manifester contre Israël, généralement quand des forces spéciales de police se mobilisent pour l’occasion. Alors, le peu de bannières fades et pas très convaincantes portant des messages de paix arrachés aux femmes voilées sur le marché de Marseille, vraiment, ça ne vaut rien. Ah, il y a eu, évidemment, des manifestations du côté des autorités officielles. Un de ces imams hippies français, visiblement inconscient de la gravité de ses paroles, a exprimé qu’il vit depuis des années sous la surveillance régulière de quatre agents de l’État. Il semblerait que la distance entre ce mythique islam hippie et la version radicale de celui-ci soit cosmique.

Un des ces imams a sans aucune honte déclaré directement à la camera le verset 5 :32 du Coran qui dit – « quiconque tuerait une personne non coupable d’un meurtre ou d’une corruption sur la terre, c’est comme s’il avait tué tous les hommes ; et quiconque lui fait don de la vie, c’est comme s’il faisait don de la vie à tous les hommes. »

Quel merveilleux verset ! Imaginez que ce soit le fondement de l’islam et qu’on se radicalise d’après lui!

Pourtant, le verset suivant, 5 :33, qui est littéralement le verset qui suit, dit – « La récompense de ceux qui font la guerre contre Allah et Son messager, et qui s’efforcent de semer la corruption sur la terre, c’est qu’ils soient tués, ou crucifiés, ou que soient coupées leur main et leur jambe opposées, ou qu’ils soient expulsés du pays. »

J’accepte que des musulmans ordinaires de ne pas savoir cela, de la même façon que la plupart des chrétiens n’ont pas la moindre idée de ce qui est écrit dans la Bible, mais qu’un imam ne le sache pas, c’est inadmissible! Donc, l’hypocrisie et le mensonge sont non seulement en vigueur, mais l’hypocrisie et le mensonge sont en vigueur et en harmonie avec la doctrine islamique de la taqiya. Il s’agit d’une doctrine qui permet à un musulman de mentir à certaines occasions. Parmi ces occasions se trouvent la paix à la maison, et plus loin que ça, la paix dans la communauté musulmane, au sens restreint ou large. Au sens politique, cette doctrine comprend de mentir dans les cas où l’on juge que l’islam est d’une manière ou d’une autre mis en danger.

Qu’est-il VRAIMENT écrit dans le Coran (n’oubliez pas que c’est un livre extrêmement sacré, et que dans la plus grande partie du monde islamique on le prend pour la parole littérale de Dieu et que n’importe quelle corruption de ce livre peut vous coûter la vie)? Je n’ai pas été paresseux et je vous en ai sélectionné quelques extraits:

 

« Nous vous renions. Entre vous et nous, l’inimitié et la haine sont à jamais déclarées jusqu’à ce que vous croyiez en Allah, seul. » (60 :4)

« Et quant aux injustes, ils formeront le combustible de l’Enfer. » (72 :15)

« Les infidèles parmi les gens du Livre, ainsi que les Associateurs […] De toute la création, ce sont eux les pires. » (98 :6)

« Il n’a été donné à aucun prophète de faire des prisonniers tant qu’il n’a pas anéanti les mécréants sur la terre. Vous voulez les biens d’ici-bas (c’est-à—dire, argent de rachat), tandis qu’Allah veut l’au-delà. » (8 :67)

« Que les croyants ne prennent pas, pour alliés, des infidèles, au lieu de croyants. Quiconque le fait contredit la religion d’Allah, à moins que vous ne cherchiez à vous protéger d’eux. Allah vous met en garde à l’égard de Lui-même. Et c’est à Allah le retour. » (3 :28)

« Ô les croyants ! Ne prenez pas pour alliés les Juifs et les Chrétiens; ils sont alliés les uns des autres. Et celui d’entre vous qui les prend pour alliés, devient un des leurs. Allah ne guide certes pas les gens injustes. » (5 :51)

« Lorsque vous rencontrez (au combat) ceux qui ont mécru frappez-en les cous. Puis, quand vous les avez dominés, enchaînez-les solidement. Ensuite, c’est soit la libération gratuite, soit la rançon, jusqu’à ce que la guerre dépose ses fardeaux. Il en est ainsi, car si Allah voulait, Il se vengerait Lui-même contre eux, mais c’est pour vous éprouver les uns par les autres. Et ceux qui seront tués dans le chemin d’Allah, Il ne rendra jamais vaines leurs actions. » (47 :4)

« Il m’a été ordonné de combattre les gens jusqu’à ce qu’ils déclarent ‘Il n’y a qu’Allah qui peut être adoré’. » (Mahomet le dit dans un hadîth, l’autre sainte écriture de l’islam)

« Ne pense pas que ceux qui ont été tués dans le sentier d’Allah, soient morts. Au contraire, ils sont vivants, auprès de leur Seigneur, bien pourvus. » (3 :169)

« Ne sont pas égaux ceux des croyants qui restent chez eux – sauf ceux qui ont quelques infirmité – et ceux qui luttent corps et biens dans le sentier d’Allah. Allah donne à ceux qui luttent corps et biens un grade d’excellence sur ceux qui restent chez eux. Et à chacun Allah a promis la meilleure récompense; et Allah a mis les combattants au-dessus des non combattants en leur accordant une rétribution immense. » (4 :95)

 

564648_352210144873879_1227558061_nCe dernier verset rend l’interprétation du jihad comme étant une sorte de combat spirituel complètement absurde. À propos, environ 250 âyâts du nombre total de 6 235 sont liés au jihad.

Moi il me semble, vu toutes ces recommandations, qu’aucune radicalisation ne soit nécessaire. Autrement dit, le terme « islam radical » est un pléonasme aussi bien que « petite maisonnette ». Sachant tout cela, à quoi ressemble un musulman radical et à quoi un musulman modéré ?

Quand il a été arrêté il y a quelques années, un des deux frères a déclaré pour son procès-verbal – « Il nous a dit (l’imam du quartier) qu’il est écrit dans le Coran (et vous venez de le voir vous-mêmes) qu’il est bien de tuer pour l’islam et d’être martyr. » En fin de compte, il a fini ainsi – par tuer pour l’islam et devenir martyr islamiste.

Et voici apparaître à la télé Hollande, le président de la République, pour nous informer que le drame auquel on a assisté les jours passés « n’a rien à voir avec l’islam ».

N’a rien à voir avec l’islam est le mantra qui est actuellement répété à satiété sur toutes les chaînes de télé françaises.

Il est simplement impossible que tout le monde dans les structures du gouvernement, de sécurité nationale, des services secrets, et des choses du genre soit tellement ignorant et bête. Donc, cette opération médiatique sur les cerveaux des citoyens a, sans aucun doute, une raison d’être et un but. Personnellement, je mise sur la peur d’un désordre tellement immense qu’aucune force spéciale et aucun commando ne serait capable de contrôler. Regardez seulement ce qu’eux deux ont réussi à faire. Dans un pays où 10% de la population est musulmane et « n’a rien à voir avec l’islam », on ne peut pas s’en branler.

Néanmoins, la question clé reste de savoir comment confronter ce problème qui est chronique et qui va revenir sur ses pas dès que possible, ce qui est clair comme de l’eau de roche. La manière dont on le traite actuellement est comme si on soignait l’Ébola par la camomille.

À quelle distance sommes-nous de la solution, c’est à vous d’en juger… dans les circonstances où les horreurs terroristes ont tout à voir avec l’islam, on constate qu’elles n’ont rien à voir avec l’islam.

Long way ahead. En attendant, moquons-nous de l’islam. C’est un bon début. Jusqu’à ce que leur réflexe sur le détonateur n’affaiblisse.