Svest o izuzetnosti

velika-srbija-uzice-spomenik-originalno-resenje
Velika Srbija, Đorđe Jovanović

Svest je ključ svega. Psihologija i psihijatrija to odavno znaju, pa kad vam prepišu tablete to je samo da premostite fazu osvešćivanja, kao i da vas osvešćivanje prekomerno ne šokira pošto je i to moguće da se desi, odnosno toliko duboke prethodne zablude i verovanja mogu da budu. Jer, bez osvešćivanja nema ni rešenja kakav god problem da je u pitanju, ne treba vam diploma da toliko shvatite. Koliko ste puta u razgovoru s prijateljima čuli „nije ni svestan da je u problemu“, rečenicu koja je podrazumevala, a vi biste upravo to tako i shvatili, da za dotičnu osobu nema rešenja na vidiku.

Može to biti i individualni i kolektivni proces. Na ličnom primeru bih mogao, pošto sam ponosni vlasnik nekoliko, moderno rečeno, manjinskih identiteta, da vam opisujem kako je to rudarski naporan posao. Zahteva i energije i snage i vremena. Nije za svakoga, biću neskroman. Jer pitanje nije samo osvestiti nešto, već i šta dalje sa novom svešću. Zadržati otkriće za sebe i gurati dalje kao da se ništa nije dogodilo, što bi bilo pristati na ugnjetavanje ili nepravdu u najmanju ruku ili suprostaviti se, pobuniti se, boriti se, za šta vam je potrebno još više energije, još više snage i još više vremena. Jer tada postajete svačija meta.

Na kolektivnom nivou mogao bih vam navesti mnogo primera. Držati crnce u lancima je nekad bila potpuno normalna stvar. Nije postojala dovoljno kritična masa svesti da je to moralno nedopustivo. Štaviše, među samim crncima je bilo onih koji su smatrali da je to  nešto savršeno normalno i prihvatljivo. I nije da vam govorim o nekoj dalekoj istoriji. Rasizam je bio društveno prihvatljiv u SAD (tom tkz „vođi slobodnog sveta“) praktično donedavno, pre nekoliko decenija. Setite se Južne Afrike. Zlostavljati Jevreje je vekovna evropska tradicija, možemo slobodno govoriti o antisemitizmu kao zapadnjačkom kulturološkom kodu. To je kulminiralo holokaustom. Mislilo se vekovima da smo mi, kao ljudi, iznad univerzalnog zakona bioravnoteže planete. Dok nismo razvili svest da nismo. Otud i ekologija danas. Postoji zastrašujuće veliki broj društava na svetu koja misle da je vešati gejeve u redu. Postoji takođe zastrašujuće veliki broj ljudi koji misli da su pedofilni brakovi neprihvatljivi za bele evropske devojčice, ali su skroz ok za tamnopute devojčice Bliskog istoka na primer. To vam je polusvest. Zbog čega je važno kad jednom kreneš nešto da osvešćuješ, ne treba da staneš. I tako dalje ….

Neki dan gledam film, neko američko apokaliptično sranje i u jednom trenutku jedan od likova, mišićavi crnac marinac, počne da se priseća kako je svojevremeno u Iraku svakodnevno ispraćao nekog Iračanina na putu u školu da sačeka svoju ćerku, jer je bio dirnut njegovom brigom da ćerka ipak ide u školu, uprkos opštoj nestabilnosti u selu. Zasuziše mu oči. Nada se, kaže, da je i dalje odvodi u školu. Šmrc.

Koliko bi vas pomislilo ono što sam i ja? Koji je kurac američki marinac uopšte tražio u Iraku? E, to vam je svest. Ajd američko apokaliptično sranje možda bi nekako i prošlo za jedno dosadno zimsko poslepodne, ali američko apokaliptično sranje u paketu sa američkim imperijalističkim sranjem je too much.

Isto neki dan, film u kome je glavni lik srpski ratni zločinac koji je u Sarajevu počinio genocid. Istina je da je u Sarajevu nestalo Srba. Njih je u Sarajevu postojano nestajalo i u vremenima mira. Čudan neki genocid. Uzgred, ovakvih filmova, samo po mojoj evidenciji koja verovatno nije kompletna, ima oko pedesetak. Gledao sam i jedan u kome Srbi prete da američkoj predsednici pred kamerama odrube glavu, i to pošto je prethodno siluju, a Evropi iščupaju srce. Ne preuveličavam, tim rečima baš. Dakle, antipod civilizacije, Srbi. Jel imate svest o tome da to znači, ako se prethodno složimo koliko je popularna kultura moćna u formiranju stereotipa, da je Srbe ne samo legalno već i sasvim poželjno zlostavljati. Tako se nedavno u Francuskoj digla prašina što je jednog crnog komičara na sceni neko iz publike nazvao „prljavom crnčugom“ a kad je radio voditelj izjavio (u vrlo slušanoj emisiji koja se prenosi i na TV) da vam „razgovor sa Srbinom šanse za život smanjuje na 15 minuta“ ceo studio se valjao od smeha. Da vam prevedem, s francuskog na francuski, novinar je izjavio da su Srbi kolektivni divljaci i ubice. A publika u tome nije videla ništa sporno.

Jednom će možda, ako se kolektivna svest o tome uzdigne, biti neprihvatljivo Nobela za mir dodeliti predsedniku SAD, jer on po prirodi stvari ne može da dobije nagradu za mir budući je na čelu najvećeg vojno industrijskog kompleksa na svetu o čijim je imperijalističkim interesima dužan da brine. Ili psihopati ubici kakva je bila majka Tereza, samo zbog toga što je nosila kaluđersku uniformu i tiho zborila. Ili čoveku koji je pomogao formiranje kriminalnog entiteta kvazi države Kosovo koja privređuje žetvom ljudskih organa, mladih istočnoevropljanki i tonama heroina. Nekad možda ljudi budu zapanjeni ovim stvarima, ko što smo mi danas zapanjeni činjenicom da su crnce držali u lancima.

Lično, prevalio sam dug put, a verovatno nisam još ni na polovini. A mogao sam se zaustaviti u bilo kom trenutku, jer nije baš da je to ravan autoput po kom pičiš 120 na sat, više je to krivudava, uska i strma planinska staza, puna trnja i oštrog kamenja od kog možeš da sklizneš i sunovratiš se. Mislio sam nekad da treba da krijem koga volim. Bio sam Jugosloven, a potom kosmopolita samo da izbegnem da budem Srbin jer je to naporno. Mislio sam da ako moje mišljenje nekoga vređa da moram da oladim. Sada mislim da u tom slučaju na njemu moram da insistiram. Mislio sam da postoje situacije u kojima se s istinom može pregovarati u ime nekih viših interesa. Sada mislim, hvala Karlu Saganu, da sve što istina može da uništi zaslužuje da bude uništeno.

Nevolja je da što više odmičeš to se više čudiš kako ti izvesne stvari nisu bile očigledne. Hitler nekad nije bio očigledni zlikovac, ma koliko vam danas to neverovatno zvučalo a negde sam pročitao da je Čerčilu svojevremeno bilo uskraćeno gostovanje na engleskom radiju zbog preterano oštrih stavova prema nacističkoj Nemačkoj. Da pređem na stvar, ne možete se baviti molekularnom biologijom i  zaključiti da je bog stvorio svet za šest dana. Ne možete braniti islam i sebe zvati humanistom i/ili levičarem. Ne možete biti „vođa slobodnog sveta“ i saveznik sa Saudijskom Arabijom. Ne možete biti ožaloščena majka i slaviti koljača tuđeg deteta. Ne možete biti borac za ljudska prava i primiti odlikovanje od nacističke Krvatske. Ne možete govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini sve zalažuči se za istinu i pomirenje.

Meni su te stvari sada očigledne i od kad su mi očigledne ne prestaje da me zapanjuje ne samo to kako nisu očigledne svima već kako to da mi je bilo potrebno toliko dugo da shvatim nešto toliko očigledno.

Pentrajući se tom strmom stazom razvio sam i svest o izuzetnosti zasnovanoj na jednoj slučajnoj činjenici, da sam Srbin. Možete pomisliti da je ovo otvoreno nacionalistička izjava, sama pomisao da bi za to mogao biti optužen nekada je bila u stanju da me parališe, jer zaboga, ja sam univerzalni humanista. Ali ona jeste upravo to, ja tu optužbu prihvatam i podižem ulog. Srbizam je više od nacionalizma. On je simbol. Tim veći što živimo u vremenu bez simbola. Još više danas nego pre stopedeset godina kada su ugnjeteni i nišči Srbiju zvali Slobodijom. Narod koji je uvek bio na pravoj strani bez obzira na to kolike će žrtve to da ga košta, a koštalo ga skoro pa biološkog opstanka. Narod koji nije osvajao i ugnjetavao, već oslobađao i emancipovao. Narod koji je prvi ne samo pokrenuo, već i nadahnuo sve ostale nacionalne i oslobodilačke revolucije Balkana. Pa i šire, narod čija je pobeda ogrejala suncem i Češku, Slovačku i Poljsku. Narod čiji kolektivni genij peva o slobodi, junaštvu, ljubavi i pravdi dublje od školovane evropske elite, koji ima 1.300 kaplara, velikih ko Leonidinih 300 Spartanaca, koji je kost u grlu svakoj imperiji koja je protutnjala, od turske do američke, jer mu je sloboda iznad svega, koji ima kreativni potencijal koji nisu satrla ni tri genocida samo u poslednjem veku, koji je nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu doprineo čovečanstvu. Narod čiji junak daje ime kanadskoj planini a naučnik mesečevom krateru. Čiji je jedan od mnogih genija doslovno obasjao čovečanstvo. Narod čiji su heroizam, otpor i borba učinili da biblijska metafora o Davidu i Golijatu bude prevaziđena.

Ne morate biti Srbin da biste branili srpstvo. Štaviše, ako branite srpstvo a niste Srbin, postajete autentični levičar i antiimperijalista, slobodar i humanista. Sa svakim novim američkim antisrpskim sranjem, sa svakom novom laži iz usta moralnih nakaza kakve su Bernar Levi, Bernar Kušner ili Nataša Kandić, moja svest o izuzetnosti raste. Ovo vam pak, može zazvučati narcisoidno, i ja vam i tu dajem za pravo. Kad sam zavoleo osvešćenog sebe, nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe i prestanemo da se svodimo na meru prihvatljivu onima za koje smo nedostižni krenuće nam bolje. Ne možeš da nas ne voliš kad vidiš ko nas mrzi. Srbofilija je postala intelektualni imperativ.

Jer mi NISMO oni. Kružila je ovih dana nečija izjava po društvenim mrežama – „Srbi su danas gori nego što su ikad bili, i opet su i takvi bolji od svih ostalih“. I jesmo. A za svoje neprosredno okruženje smo civilizacijski Olimp.

Ponos i arogancija, jer to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo.

Živela Srbija, živelo srpstvo!

Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

Advertisements

Nacoškinje

Serbien muss sterbien!

48371580_302190803753681_2608795622723026944_n„Srbija mora umreti!“, uzvikivao je politički Beč nakon sarajevskog atentata ubrzavajući pripreme za rat u kome će ovu krilaticu sprovesti u delo i tako konačno rešiti srpsko pitanje. Obratiti pažnju na „konačnost“ rešenja. Ratni cilj Austrougarske nije bila pobeda nad Kraljevinom Srbijom i njena eventualna okupacija. Ratni cilj bio je nestanak Srbije.

Izraz vam je poznat iz nešto kasnije istorije ali nije toliko nedavan, kružio je bečkim kancelarijama još početkom prošlog veka. Niti su nacistički koncentracioni logori specifično nacistički izum (za razliku od onih za istrebljenje) – Austrijanci su ih imali za Srbe već u Prvom svetskom ratu.

Ideologija o satiranju Srbije da bi bila opravdana morala je biti potkrepljena propagandom koja bi legalizovala zlostavljanje i ubijanje Srba koji su od trenutka vaspostavljanja državotvornosti bili smetnja interesima krupnih geopolitičkih igrača na Balkanu. Već u vreme samih oslobodilačkih ratova protiv Turaka kada je Britanskoj imperiji u interesu bio opstanak turske carevine, engleski izveštači govorili su o jezivim srpskim zločinima protiv nedužnog turskog stanovništva. Zaista moraš biti engleski ciničan da bi govorio o jezivim zločinima protiv nekoga ko te vekovima nabijao na kolac i odvodio ti decu kao porez.

Antisrbizam je evoluirao u nove oblike netrpeljivosti usled nastojanja tek oslobođenih Srba da dovrše svoj državotvorni proces koji je podrazumevao irenditistički karakter srpskog nacionalizma. Tu na scenu stupaju Austrijanci i Mađari potpomognuti podguznim muvama Krvatima, sa svojim projektima, verovatno prvim modernim pokušajima socijalnog inženjeringa u istoriji, kreiranja bošnjačke nacije i albanske države. Ne zaostaju ni Bugari čija je netrpeljivost prema Srbima iz vremena Bugarske egzarhije vremenom evoluirala u otvorenu srbofobiju i antisrbizam. Nacistima antisrbizam dolazi kao prirodna stvar koja se savršeno uklapa u doktrinarni antislavizam s izrazito rasističkim obeležjima uperenim protiv državotvornih slovenskih naroda kao što su Rusi, Srbi, u izvesnoj meri Česi i Poljaci. To ujedno objašnjava i kako su uprkos antislavističkim rasnim teorijama pojedini slovenski narodi, kao Hrvati i Ukrajinci, bili zdušni nacistički pomagači. Na meti su oni koji bi da su slobodni.

„Srbija mora umreti“ ima, dakle, veoma dugu tradiciju koja se proteže sve do današnjih dana. To je pojava poznata pod mnogim nazivima i varijacijama, od kojih je Velika Srbija svakako najpoznatiji politički korektan izraz za nezauzdanu srbomržnju. Ne kažemo više antisemitizam već anticionizam, taj rad. Ne kažemo više ni „Srbija mora umreti“ već „Velika Srbija“.

Slično nacističkoj mračnoj fantaziji o „svetskoj jevrejskoj zaveri“ i Velika Srbija je ustaško-šiptarska fantazija raspaljena iz Beča a čiji je cilj deligitimizacija inače savršeno LEGITIMNIH SRPSKIH NACIONALNIH INTERESA, naime slobodna i nezavisna srpska država.

Bosna je i danas, baš kao i pre više od sto godina kada je Austrija uzvikivala da Srbija mora umreti, savršeno legitiman srpski nacionalni interes. Bosna je i danas, kao i pre sto godina, srpska zemlja. I Republika Srpska ima svako moguće pravo, od koje bi ono moralno, imajući u vidu istoriju regiona, moralo biti na vrhu lestvice, na sjedinjenje s maticom Srbijom. E, tu stupa Velika Srbija, lozinka za početak genocida nad Srbima, niskog intenziteta (šikaniranjem, pokatoličavanjem, obespravljivanjem) u mirnodopskim, i visokog intenziteta (masovnim klanjem i progonom) u ratnim uslovima. Jer, čak i kad bi bila potpuno ujedinjenja, sa svim svojim etničkim i istorijskim prostorima, Srbija ne bi bila velika, bila bi tek Srbija. Velika Srbija je dimna zavesa za klerofašističku Veliku Krvatsku na prostoru koji nikada, ni etnički ni istorijski nije bio krvatski s jedne strane, i isto tako fašističku, samo s prefiksom islamo, Veliku Albaniju s druge strane, takođe na prostoru koji ni istorijski ni entički nikad nije bio njen.

Antisrbizam ima i svoje druge nazive, velikosrpska hegemonija na primer. Srbi su tako, stvorili Jugoslaviju, oslobodivši prethodno njene narode i davši im državu i jezik da bi njome hegemonisali. Slovenci su prvu državu i narodnu kulturu dobili zahvaljujući Srbima, Krvatima su sve važnije državotvorne institucije podigli Srbi, jugoslovenski muslimani su se opismenili tek za Karađorđevića i prestali da budu raja. Sve istorijske činjenice, svi statistički parametri, ukazuju samo na jedan moguć zaključak, Srbi su za Jugoslaviju najviše žrtvovali i u njoj najviše izgubili. Još preciznije, svi su u Jugoslaviji dobili šta su hteli uključujući i ono što nikad nisu imali, samo su Srbi u njoj izgubili i ono što su imali. Ipak, govorimo o velikosrpskoj hegemoniji. Onoj koja je u drugoj Jugoslaviji, onoj Titovoj, u Srbiji stvorila dve pokrajine s atributima državnosti, i to nakon što je u prethodnom ratu nad Srbima počinjen genocid. Krvati su počinili genocid i bili na strani nacista, ali su u svom sastavu dobili srpsku Dalmaciju, Krajinu i Slavoniju, umesto da Srbi tamo dobiju svoje pokrajine. Muslimani su počinili genocid ali Srbi u Bosni nisu dobili svoju pokrajinu već su utopljeni u BiH republiku, Mađari su latentno a Šiptari otvoreno podržavali fašizam i učestvovali u genocidu al je Srbija dobila severnu i južnu pokrajinu s prerogitivima državnosti. Toliko o velikosrpskoj hegemoniji.

Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpska hegemonija imaju svoje plodove i njih možete pogledati na naredne tri fotografije na kojoj su svedočanstva austrijskog, bugarskog i krvatskog genocida:

Hromadná_poprava_Srbů

1280px-Ostatky_Srbů_povražděných_Bulhary

 

 

 

 

 

Corpses_in_the_Sava_river,_Jasenovac_camp,_1945

 

 

 

 

 

 

 

U Prvom svetskom ratu stradalo je oko 720.000 Srba, u Drugom oko milion, žrtve bugarskog genocida nikad nisu tačno prebrojene, a nismo popisali ni one šiptarskog. Ali, Velika Srbija!

Satiranje Srba nastavilo se i dalje sve do današnjih dana. Antisrbizam je devedesetih postao globalni fenomen slično antisemitizmu koji postoji i u zemljama gde Jevreja nema, praćen daljim eksperimentima socijalnog inženjeringa kakvi su crnogorska ili kako god da se trenutno zove nacija koja naseljava prostore negdašnje Stare Srbije. Kako jednom prilikom reče Dobrica Ćosić – „Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Mi smo simbol zla, sotona sveta.“ Ma koliko vam se ovo činilo preterano, ovo je u stvari tačno.

„Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista“, izjavljuje Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske na ručku šefova vlada država članica EU 1995. godine. „Trebali bismo Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koja ona nosi ne izbriše“ – David Gomper, stariji direktor za Evropu u savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije za časopis „Foreign Affairs“ 1994. godine. Sličnim terminima – paraziti – nacisti su opisivali Jevreje, a ideja karantina je zapravo ideja getoizacije za koju znamo kako je završila. „Zaustavite Srbe, odmah. Zauvek!“ (zauvek ili „konačno“ drugim rečima) – Margaret Tačer  za „New York Times“ 1994. godine. „Bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica“, pisao je Johan Fric, direktor bečkog dnevnika „Die Presse“ i direktor Međunarodnog instituta za štampu. „Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993. (Nacisti su o Jevrejima govorili kao podrasi). „Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” – Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999. „Rat protiv Srba nije viče samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Srbi su, dakle, simbol zla. Globalnog zla. Njihovo satiranje ne samo da je legitimno, ono je i dužnost svakog čoveka koji za sebe drži da je humanista.

Na ovo postoji samo jedna mogući odgovor a on je izraelski – jaka, moćna, nacionalna i do zuba naoružana srpska država sa trostruko makijavelističkom politikom u odnosu na svoje neposredno okruženje. Nek se mržnji pridruži strah. Ali, nije mi to tema ovaj put.

Tema mi je zaokruživanje procesa antisrbizma nastojanjima da se žrtva proglasi dželatom. Kad već govorimo o borbi dobra i zla, ovo će vam dati jedan sasvim novi uvid u to kako bi trijumf potpunog zla mogao da izgleda – zamislite da se nakon Drugog svetskog rata i Holokausta u kome je nestalo blizu šest miliona Jevreja, Jevreji proglase za krivce za rat i sudi im se u Nimbergu. Taj red veličine zla, ako uopšte uspevate da to sebi predstavite.

Da vam ilustrujem:

Nedavno je jedna naša sociološkinja izjavila sledeće – „Izuzetno je važno da se povodom 70. godišnjice od usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida da se govori o tome, jer je to pitanje civilizacijskog nivoa“.

Tačno. Važno je.

„Ovaj prostor je postgenocidni i to će ga obeležiti u narednih nekoliko generacija, uz sva poricanja.“

I ovo je tačno. Ja bih još dodao i da će genocid obeležiti ovaj prostor ne samo u narednih nekoliko generacija, već zauvek.

„To su prostori koji su duboko deformisani vladavinom terora i to je prvo što moramo da naučimo da bismo mogli da delujemo u skladu sa tim saznanjem“.

I s ovim bih mogao da se složim.

Šta je onda sporno, pitaćete se. Sociološkinja koja je ovo izjavila nije mislila ni na ustaški, ni na šiptarski, ni na bugarski, ni na austrijski genocid. Mislila je na izmišljeni srpski. Nije mislila ni na teror (neo)ustaškog režima u Zagrebu, ni na latentno šerijatsku sprdačinu od države u Sarajevu, ni na politički teror koji se otvoreno sprovodi nad Srbima u njihovoj državi Crnoj Gori. Mislila je na Srbiju, uzgred, jedinu istinsku multietničku i multikonfesionalnu državu na ovom postgenocidnom prostoru obeleženim terorom koji pominje.

Prevedeno na srpski, sociološkinja žrtve proglašava dželatima, što nju ne čini sociološkinjom već nacoškinjom. Nazovimo stvari pravim imenom. Inače, ovo će vas zabaviti, nacoškinja se zove Janja Beč, što divno poetično ide uz njenu ideologiju, a ovo je izjavila za Al Džaziru, taj svetionik slobodne misli finansiran petrodolarima Katara u kome je ropstvo još uvek normalna pojava a prenela je Autonomija, bastion srpstva.

47687141_1150695431765597_1365448447896846336_nNije samo njeno prezime poetično simbolično, to je isto i njena njuška. Nacoškinja gospođa Beč ima njušku koja je prosto izložbeni pano njene nacoške ideologije. Ona je jednostavno poricatelj genocida što je čini saučesnikom njegovih počinitelja. Isto važi i za ostale profesionalne nacoškinje srbomrziteljke – Stašu Zajević, Natašu Kandić, Biserko. Priča da su ove nacoškinje borkinje za istinu i pravdu i suočavanje sa zločinima i prošlošću je vic. I to bolesni. One su kerberi nacoške ideologije Serbien muss sterbien i svakome kome istina i pravda i budućnost sopstvene dece išta znače, dužni su da se tome aktivno suprostavljaju. Jer, mi se danas, kao i u svakoj prethodnoj okupaciji, upisujemo u istoriju. One su odabrale stranu i istorija ih je ubeležila onako kako zaslužuju da budu ubeležene. U istoriju se upisujem i ja, sasvim svesno, svakom svojom izgovorenom i napisanom rečju. Upišimo se svi, jer u vremenima kao što su ova, mi kao ljudi nemamo pravo na ravnodušnost. Otvorena, srčana, glasna i jasna odbrana srpstva i Srbije, je slobodarski čin. I uopšte nije neophodno da za to budete Srbi.

Nacoškinja je i Mirjana Karanović. Dozvoljavam da toga možda nije svesna kao što pretpostavljam da nacoš „borkinje“ za suočavanje za prošlošću jesu svaki put kad iz nekog od svojih ideoloških centara prime donaciju. Ali to ne menja činjenicu da je nacoškinja. Ni to što je dobra glumica to ne menja. Leni Rifenštal je, kažu, bila odličan sineast, al to ne menja činjenicu da je bila i nacoš.

Karanovićeva izjavljuje da je „NATO na kraju morao da nas bombarduje da bi nas zaustavio. Kao kada osobi u histeričnom napadu moraš da opališ šamar da bi se smirila“. Ne, savršeno me ne zanima kontekst u kome je ovo izjavila jer ne postoji NIJEDAN kontekst u kojoj bi ovo imalo bilo kakvog opravdanja i smisla. Ova izjava podrazumeva jednu jezivo zlu i milion puta ponovljenu laž – da su Srbi krivi za rat devedesetih. Nisu. Krivi su Krvati i njihovo cveće, toponim nacija Bošnjaci. Srbi nisu želeli rat. Nisu hteli da rasture Jugoslaviju za koju su dva puta toliko krvarili. Nisu želeli ni da unište nacije koje su prethodno tako velikodušno emancipovali. Želeli su samo da izbegnu treći genocid za manje od sto godina. Upravo je suprotno od onoga što Karanovićeva izjavljuje – Srbi su kao ulog imali goli opstanak. Sve dok Republika Srpska postoji kao entitet, Bosna kao država je zapadnjački eksperiment kome je suđeno da propadne. Bošnjaci su, s druge strane, kao ulog imali satiranje Srba jer sve dok Srbi u Bosni postoje njihov novi laboratorijski identitet ne može da postoji jer ih Srbi neprekidno podsećaju na onaj stari.

Ova izjava žrtve pretvara u dželate, a to je, izvinite al ne nalazim drugačiji odgovarajući izraz, otvoreno nacoški.

Nedavno je u organizaciji „Žena u crnom“ održana promocija knjige Helsinškog odbora za ljudska prava „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“. „Danas“, taj kolaboracionistički list je s promocije preneo – „Prostor u kojem je smeštena nevladina organizacija Žene u crnom je topao dom za sve one koji na retko dosledan i neprikosnoven način vode društveno angažovanu borbu za istinu, pravdu i pomirenje u ovdašnjoj post-ratnoj i, nažalost, gotovo potpuno neosvešćenoj zajednici.“

Zajednica postaje sve osvešćenija i, paradoksalno, za to imamo da zahvalimo upravo ovoj i sličnim organizacijama. Niko na buđenju srpstva ne radi bolje od njih. Trebalo bi ustanoviti godišnju nagradu tipa „Zlatni opanak“ ili „Zlatna šljiva“ i dodeljivati je u ovako gustoj konkurenciji.

Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu“ – zaključio je Aleksandar Sekulović, učesnik debate.

Uviđate li kontinuitet matrice?  Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpski hegemonizam, srpski nacionalizam….

Istina je sledeća, a istorija ju je već potvrdila. Mir na Balkanu moguć je JEDINO uz srpski nacionalizam u punom pogonu. Jedino jaka, ujedinjena, do zuba naoružana, militarizovana napredna i samoodrživa Srbija je garant mira na Balkanu.

Živela Srbija! Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

 

Неочекивани путопис

45282647_305223006983109_8699518066922356736_nHeureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

45250694_320707088723011_6674836235518738432_nНа страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

45228796_254469955251560_2055815778749382656_nИгром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

45186765_1030659177144922_6359276205073498112_nДа упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

45295455_472973623194107_8793931983643213824_nСкренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

45254761_1907143349369030_5965698944099942400_nЈесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

45189864_274644696525272_1940341266554290176_nИздејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

45214332_970359176486536_2621908522949935104_nСве је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

45273692_250770202456713_7137922130519261184_nИпак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

45219399_1097738327068584_522935091744210944_nПравимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtel particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

45316860_1904769639618802_9113143900226191360_n„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

45290529_480326129142588_320886979598221312_n„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

 

Ако те заборавим, Косово

39391934_1825225964197709_6624352038870319104_nЈа у Израелу пре неколико година, први пут у животу, на међународном семинару о холокаусту у Јад Вашему. Слободан дан, организовали нам посету Зида плача, али оног подземног дела, који се не види споља. Кренем, наравно, ја који би се вазда свуда из радозналости завукао. И помислим како сам се зезнуо, ко ономад кад сам запео да се успењем у куполу фирентинске катедрале, у реду са још два и по милиона Кинеза, да забога боље осмотрим Вазаријеве фреске. Била су то два моја најјача напада клаустрофобије. Идемо ми тако, између два преузана реда вишетонских камених блокчуга, водич нешто тртља, соломонов, иродов, римски, средњевековни период, ископано овде, ископано онде, ја који обично с лакоћом памтим то што нормалан свет зове бескорисним подацима, између два налета презнојавања целом површином коже, меркам само јел ми ближе да се вратим назад или је пут до излаза ипак краћи. Изгурам до краја.

Наместило се тако да се свет разишао и ја остадох насамо с нашим водичем. Искористим прилику да поставим питање два, пошто сам за време обиласка био опседнут само једним, а то је како да се што пре одатле извучем, дакле ништа нисам чуо. Занимало ме да сазнам на основу чега реконструишу изглед Храма, оног Соломоновог из 10. в.п.н.е као и оног из шестог, после вавилонског ропства, и коначно оног након Иродових обнова при крају старе ере. И крене он ту да ми објашњава да би у једном тренутку изјавио нешто типа „нови ће бити подигнут по том најмлађем, Иродовом моделу“.

„Ко ће шта да подигне?“ , упитах збуњено питајући се да л’ сам човека уопште добро разумео.

„Ми, Израелци, наш храм какав је некад био.“

„Where, brе?”, излете ми онако збланутом.

„Па тамо где је и био, на Брду храма.“

„На ком Брду храма? Ту су сада Купола на стени (треће најсветије место ислама) и Ал Акса џамија (једна од најстаријих у исламу, иначе идеолошком светском центру тероризма)“.

„Ту су ТРЕНУТНО Купола на стени и Ал Акса џамија“, рече ми најладније што то можете да замислите, ни трунчицу непоремећен мојим нескривеним запрепашћењем.

Да бисте почели да поимате о чему причам, треба да знате да то „тренутно“ траје 1.300 година а да се говори о обнови храма први пут подигнутом пре 3.000 година.

pecka-patrijarsijaТреба да знате још и то да водич није наишао на глуве уши. Ја сам и пре те своје прве посете Израелу сазрео у убеђеног ционисту. До “решења једне државе” чак. (Ох да, кренуо сам и ја на пут из „јадни Палестинци“ луке). Наиме, мислим да Палестина уопште не треба ни да постоји. Или, ако ме нисте схватили, мислим да Израел треба да анексира Цисјорданију.

Ипак, био сам запрепашћен. „Да ли је овај јебено при себи?! Мисли ли стварно да деложира оне манијаке?“ (а они горе су најманијачнији од иначе манијакалних следбеника религије мира), пролазило ми је главом док сам у грудима осећао да ми се откључава нека давно забрављена и зарђала брава. Откључавала ми се дрскост. И убеђеност.

Оно што ми је он, заправо, управо био саопштио је оно што је кинески мудрац Сун Цу написао још у шестом веку пре нове ере – „Свака битка добијена је ПРЕ него што је и вођена“.
И док сам Вазаријеве фреске стварно могао да проучавам и у некој монографији и тако избегнем језив напад клаустрофобије, ову Сун Цунову мудрост, иако сам је теоретски држао за тачну, нисам могао да усвојим без овог разговора. Да вам кажем, нисам je скупо платио оним нападом клаустрофобије у подземљу Јерусалима. Мало је сусрета у животу, а овај је трајао десетак минута, који вас до те мере промене. Промена је била толико видљива голим оком да су људи почели да ми пишу и питају ме „шта ми се то у Израелу десило?“

interior-of-serbian-orthodox-monastery-visoki-decani-HGHCMBЈа уопште ни са ким не расправљам о томе чије је Косово. Штавише, кад би неко на ту тему са мном да се расправља, ја га одмах дисквалификујем као саговорника за сваку даљу расправу. Не расправљам о очигледним стварима. Атина је грчка, Јерусалим јеврејски, Ил д Франс француски (мада бих код овог последњег био спреман да наоружавам борце за француски калифат јер, видите, научио сам и још понешто из Сун Цуове књиге „Уметност рата“, наиме о усвајању стратегије непријатеља).

Научници су израчунали да ће за око 600 милиона година ниво CO2 у атмосфери опасти толико да биљке неће моћи да обављају фотосинтезу. Почеће да изумиру а са њима заједно и животиње које од њих зависе. За око милијарду година интензитет сунчеве светлости биће за око 10% већи него што је данас. Од чега ће океани почети да испаравају. За око четири милијарде година површина Земље биће толико врела да ће планета почети да се топи. Нестаће за око седам и по милијарде година када Сунце уђе у „црвени џин“ фазу и једноставно усиса Земљу залазећи у њену орбиту.

Срба ће можда нестати већ за двеста година, не знам. Лично сам постао врло отпоран на ту врсту дефетизма емитованог 24/7 на све стране. Али ће Косово бити српско у наредних седам и по милијарди година.

Оно што сам у тренутку схватио у тих пар минута разговора је ово – ја сам од 1999. до тог тренутка у подземљу Јерусалима реченицу „Косово је Србија“ изговорио барем једно хиљаду пута на једном од три језика које говорим. Али то никада није зазвучало тако као што су зазвучале речи овог водича с којим сам остао да поразговарам. Моја уста су изговарала, али срце је било малодушно. „Није вибрирало“ рекли би ти лајфкоучеви које пратите по интернету. И није стварно. Изговарао сам без да и сам у то верујем. А овај је обнову храма поменуо с таквим убеђењем да се мени учинило да је блок поред нас, од једно десетак тона и три пута моје висине, управо био напрсо од почетка извођења радова горе на површини.

img_02.jpg54d395826a2b7Тако смо се ослободили од Турака, тако смо израсли од заостале провинције Отоманског царства у модерну европску краљевину за мање од сто година (чудо коме, не престајем то да понављам, управо само настанак Израела може да парира). Тако смо победили вишеструко надмоћну Аустроугарску. Мимо сваких реалних шанси. Мимо сваког реалног стања на терену, како видим да ових дана много воли да се тртља. Сваку смо битку добили јер смо је претходно решили и пре него што смо се у њу упустили. Косово смо вратили након пет векова гуслања. И то је искључиви разлог овог непрестаног и бесомучног бомбардовања другосрбијанским дефетизмом. Ваља нам изгубити битку, ваља нам предати Косово. А то најпре морамо учинити у свом срцу.

Ја, дакле, не расправљам о томе чије је Косово, јер је савршено беспредметно такву расправу водити. Нешто друго бих да кажем. Ткз. државу Косово, рак на ткиву западне цивилизације која ће се расточити под теретом сопственог цинизма, признало је стотинак држава. Ту су и САД, Немачка, Француска и Британија, тачно је, али и Маршалова острва, Науру, Буркина Фасо, Сан Марино, Самоа, Црна Гора и како год да се тренутно зове БЈРМ, затим Палау, Комори, Малави, Свази, Вануату, Џибути, Кирибати, Тувалу, Андора, Света Луција, Источни Тимор, Свети Кристофор и Невис, Гренада, Тонга (и ја сам такође мислио да се ради о неком модном укрсту танги и подвезице), Лесото, Того, Саломонска острва, Антигва и Баруда, Цооково острвље (не знам ни ја у кој океан да се упери лупа), Ниуе итд, итд …

Нису га признале Русија, Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка, Кипар (који јесте острво ал макар можемо да га убодемо на мапи), Мексико, Украјина, Казахстан … све у свему неких 5 милијарди и 300 милиона људи на планети. А Срби треба да га признају.

На свету постоји неких двестотинак држава (и барем стотинак територијалних спорова). Да свих двеста призна Косово, Србија не сме да га призна. А наша Влада жели да га призна сада, кад и Антигва и Баруда. И да припреми терен за незамисливо пушта своје џукце да бљују дефетизам и малодушност а и Сораји севнула сиса, а неком бизгову испод јоргана у „Паровима“ се диго … више на линку испод.

Због чега? Да бисмо боље живели и да би нас оставили на миру. Изгубићемо неке силне милијарде, видим израчунали Вучићеви стручњаци, узгред исти они који вазда бележе неки највећи привредни раст у Европи, пропустићемо прилику да будемо мини Скандинавија итд. Не, озбиљно сада. Јесте ли при себи?

Ево у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, ал онакву четрдесетпрвашку, ко што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, за наше добро. И колико ће то да траје зависи искључиво од нас. Не од њих. Док ми не кажемо “е, сад доста”.

Ми не напредујемо не због проблема Косова, већ због партократског система и корупције и негативне селекције коју не би издржале ни САД, Канада и Скандинавија заједно, а камоли ми. Због тога не напредујемо. Погледајте ко вам је премијер, министар одбране …

Gracanica_1Шта вам Вучић заправо поручује тиме да ће без Косова успети да негде искамчи неко милионче од ког ћемо се наводно опоравити и стати на ноге. Да је неспособан. И да ћете и даље бити сиромашни само сада без Косова. Да вам сликовито то објасним … даће вам да оглођете једну рибу, сви вас неколико милиона једну, ево нек буде и кит, да не кажем кита, и то масна. А нама треба да научимо да пецамо. То јест, да будемо САМООДРЖИВИ. Јер, јебеш га, ипак нисмо на сахарском песку. А и просто немамо други избор.

То је пошло за руком Израелу, који је практично пустиња без водних ресурса, нема разлога да не пође ни нама. Знам, имају дијаспору, ал ево вести, имамо је и ми, аман онолико колико и они.

Све је, апсолутно СВЕ, управо супротно од онога што вам причају и чиме вас плаше. Ако не оставимо нашој деци проблем Косова, и они својој и она после својој, ми им не остављамо апсолутно ништа. Никакву наду, никакав светионик, никакву будућност, ништа … Осуђујемо их на тиху колонијалну смрт, тело без душе, ампутирано бивство. Јер Косово треба да је покретач свега, као што је то вековима до сад и било …. Оно ЈЕСТЕ покретач свега. Наше пољопривредне самоодрживости, улагања у образовање, технологију, уметност, привредног раста, сваке могуће инвентивности и незамисливе дрскости која ће стварати чуда. Без њега стаје све. Без њега је крај. Све што за сад треба да се уради је да га не признамо.

Рата ће бити, да се разумемо. Не само са Шиптарима, с Крватима такође. Кад тачно, не знам, али није потребно бити геније предвидети га. Зато је неопходно добити га пре него што битка почне. Једино је питање како ћемо га водити. Гинути бесмислено и безидејно ко деведесетих, не знајући тачно ни где су нам границе ни где нам је држава или дроновима и прецизно вођеним ракетама, и шта ти ја знам каквим сателитским скаламеријама. Мртав сам озбиљан. На то мислим кад кажем да нам је проблем Косова потребан као генератор сваког развоја.

Разлика ће бити у броју прогнаних и побијених Срба. Неколико стотина хиљада или неколико стотина. Неколико стотина хиљада и изгубљени рат или неколико стотина и добијени рат.

Јер ја не знам ни за један случај у свету и историји, а не знате га ни ви, где је повлачење и добровољно уступање територије довело до мира. А то нарочито важи за народе који од историје и ратовања имају традицију чишћења, паљења и клања иза нечије моћне војне логистике, ко горе поменути Шиптари и Крвати. Они разумеју само језик силе, и не само уступање територије већ и најбезазленији гест добре воље тумаче као сигнал за даљи напад.

Не само да предајом Косова не решавамо никакав проблем, већ га тим чином умножавамо пута сто.

Да цитирам једног другог Израелца, за кога сте сигурно чули, Бењамина Нетањахуа – „Мир се постиже снагом, не купује се слабошћу или унилатералним повлачењем“. Ако би неко то требало да зна, онда су то, сложићемо се, Израелци.

„Ја то, наравно, нећу доживети“, наставио је мој водич по јерусалимским лагумима, мислећи на обнову Храма. „Али, неке наредне генерације хоће. А пут који смо прешли од 48-ме до сада (тада 2015. дакле ни седам пуних деценија) дају разлога за оптимизам.“

Повратак Косова нећу доживети ни ја, нећете ни ви. Вероватно ни наша деца. Али нека будућа генерација хоће. Наш је задатак да им оставимо „проблем“ у наслеђе. Јер једино им тиме завештавамо будућност, светлу будућност. Наш је задатак да добијемо битку пре него што она у будућности почне.

А дословно читава наша историја даје разлога за оптимизам. Узгред, све смо у историји остварили упркос реалном стању ствари и ситуацији на терену. Баш све.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО УЈЕДИЊЕЊА!

 

 

 

 

 

 

 

 

Džihadistička pička

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nŽivim u jednom od verovatno najlepših gradova i delova Evrope. Nimalo slučajno, evropska aristokratija 19. veka izabrala ga je za svoje zimsko utočište u vreme kad je bronzani ten bio znak pripadništva nižoj radničkoj klasi a belilo lica statusni simbol. Od Londona do Sankt Petersburga, ovde su dolazile aristokratske porodice, sklapale poslove i dinastičke brakove između partija bridža, opere i šetnje promenadom uz more. Sve bitnije evropske krunisane glave imale su ovde i po okolini svoju rezidenciju. Za američke milionere ovaj deo Evrope i danas ima fetišistički značaj. O svemu tome svedoči neverovatno bogata arhitektura grada, nastala kao posledica takmičenja u raskoši i lepoti, koja ga i čini tako lepim. Prirodno, vek i kusur kasnije, to se odrazilo na cene nekretnina. Naći gajbu po meri (čitaj platežnoj moći) nas običnih smrtnika priličan je izazov. O kupovini nekretnine ili placa da i ne pričam. St Jean Cap Ferrat, poluostrvo između Nice i Monaka, pre samo 100 i kusur godina obraslo i zaraslo u šipražje i trnje a na koje su se čobani s okolnih brda spuštali da napasaju koze, sada je verovatno najskuplje građevinsko zemljište na svetu.

I kako nam se životni standard u međuvremenu povećao za toliko da bismo možda smeli sebi da dopustimo maštarenje o tri kvadrata više i kojem spratu niže (ili liftu) to smo nedavno krenuli da se raspitujemo ima li gde kakva slobodna a pristupačna gajbica. Pustili buvu i bacili pipke što bi se reklo. Naravno, čak i u Nici (kojoj je nadimak La Bella, a to je i naslov gradske himne s rečima na već skoro potpuno zaboravljenom provansalskom dijalektu) postoje delovi koje Francuzi eufemistički zovu „quartier chaud“ (vruć kvart), „quartier populaire“ (socijalni kvart u slobodnom prevodu) ili „quartier sensible“ (osetljiv kraj). Francuzi vole te jezičke tananosti, takva im je čitava kultura i književnost, vuku to još od Molijera, a verovatno i pre njega. U stanju su da umesto kurva kažu „devojka radosti“, recimo. Mada nisam neprijemčiv na tu vrstu delikatnosti, koja mi je iznad svega zabavna, karakteru mi više odgovara kroše i direkt u vugla. Ja bih, recimo, te „vruće“ i „osetljive“ delove grada jednostavno nazvao džihadističkim jazbinama ili islamističkim kenjarama. Jedan od takvih kvartova u Nici se zove „mali Grozni“. Pustite mašti na volju.

251873_485120524846713_227838926_nPisac u meni ne odoleva da preimenuje stvari i deli nadimke, kako ljudima tako i stvarima. Kad kažem „Al Kaida bulevar“, svi ovde znaju da mislim na aveniju Jean Medecin, popularnu trgovačku ulicu i niko me ne pita gde je to. Tako isto i za Boko Haram ulicu ili Al Kaida muzej koji je zapravo jedan giga mega hipermarket u kome se brda, talasi i planine sališta od baklave i humusa, ogrnuta u svoj raskoši zavesa sunitskih i šitskih krojeva i u beskonačnim nijansama crne, ljuljaju, gegaju i ko tankeri plove među beskrajnim redovima polica sa kojih skidaju pudinge u plastičnim čašicama da uporede koji je jeftiniji za cent ili dva (strašću koju ja ispoljavam samo u Luvru, otuda i nadimak), pre nego u troja kolica potrpaju količine koje bi podmirile dvonedeljne potrebe stanovništva Malavija. Znam, nedelikatan sam. Možda da me prijavite nekoj od ovih silnih organizacija za borbu protiv islamofobije u Francuskoj? Ili mi jednostavno popušite moj neobrezani kurac? Samo predlažem.

Naravno, cene nekretnine u Malom Groznom nisu iste ko cene na čuvenoj Promenade des Anglais, toliko čuvenoj da ima izgleda da je uvrste na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Ako niste ranije čuli za nju i njene art deco i belle epoque zgrade i hotele, mora da vam se provukla kroz uši makar 14. jula ove godine kada se jedan lečka radikalizovan tip zaleteo kamionom u gomilu okupljenoj da posmatra praznični vatromet, otvorivši pri tom prozorče da na nju i nasumice puca. Promenade des Anglais je svojevremeno bilo najšik šetalište Evrope, po kome su se, u najboljim šeširima, haljinama, cilindrima, dijamantima i svili „kruaze“ (mimoilazili, otuda i naziv čuvene Kruazete u susednom Kanu) aristokratija, ambiciozne kurtizane, bankari, umetnici, pisci, političari … Zapravo razlika u ceni je ko nebo i zemlja. Za sumu koju ja mogu da priuštim, u malom Groznom bih verovatno prilično ležerno mogao da se raspištoljim. Problem je jedino u tome što, uprkos dobrim vezama s gradom, blizini trgovina i drugih prednosti kojima agenti nekretnina pokušavaju da vas impresioniraju i ubede, ja bih u mali Grozni pristao da pređem jedino ako bih završio na ulici. Tako da se zasad prčim glumeći boemštinu u neposrednoj blizini nedostižne promenade.

Elem, dojaviše nam za jedan prilično zanimljiv i trenutno slobodan stančić. Muž ga video (da, da, muž, to je nama naša borba dala, eh moj siecle de lumiere!) kaže dobar je, da ga vidim i ja pa ako mi se svidi da se selimo. Za te pare, odličan. Za Nicu prilika samo takva. U kraju koji nije ni vruć ni osetljiv, u blizini svega, i trgovine i prevoza i plaže. Ok, uhvati me entuzijazam toliko da sam već u glavi počeo da organizujem pakovanje. Prođem jednom ulicom u kojoj je ta buduća gajba, čisto da osetim atmosferu, jer sam od onih kojima je atmosfera bitnija od blizine bakalnice. Fino, fino. Tu neke škole, mora da je jako živo tokom godine, a ja volim da čujem i osetim grad, simpatičan kraj skroz. Ne lezi vraže, nagna me neki đavo da prođem još jednom, ovog puta kasno uveče. Kad ono …

Ulaz pored kebab radnja koja beše zatvorena prvi put kad sam prolazio pa je nisam ni primetio. A ispred kebab radnje, na trotoaru, izbačenih pet plastičnih stolica i u njima petorica salafista. Šustikle na glavama, bradurine do pupka, mrki pogledi, i dronjave halje do članaka. Outfit upotpunjen papučama sa i bez belim čarapicama. Prođe mi jeza niz kičmu, stoje mi u uglu oka dok se pretvaram da posmatram zgradu. Krivim usta i cedim kroz zube mužu pored – „da li si ti jebeno normalan?“. Ne pita me na šta mislim, već mi odgovara „misliš?“

„Mislim! Jel treba svako veče kad prolazim da razmišljam dal je u tim garažama u kojima se okupljaju da jedni drugima prde i smrde u facu neki imam nagovorio jednu od ovih budala da pederima iz ulaza nabode nož u leđa u haustoru ne bi li gengbengovao 72 device pod palmama?!“

Moje podozrenje da za te pare gajba mora da ima neku falinku, pokazalo se kao tačno. Upravo su me mrko posmatrale ispod oka. Mislim, osećam da jesu, nisam se usuđivao da proverim il nazovem dobro veče.

945586_377929445661129_977546203_nŠustikla na glavi, brada do pupka i drljava halja je sve što mi je bilo potrebno da saznam o svojim mogućim budućim susedima, bez da razmenimo i reč. Ja sam, recimo, u stanju da na ulici pogodim ko je peder samo na osnovu toga kako je obučen. Štaviše, da vam preciziram kategoriju i podkategoriju njegovih eventualnih sklonosti i kinkinessa. Mogu da vam kažem ko kakvu muziku otprilike sluša, isto samo na osnovu izgleda. Ko ima a ko nema kintu. Ko je kurva, i to u rasponu od kamenjarka, preko soma evra za noć. U restoranu dal je tip sa švalerkom ili ženom buržujkom bez dana radnog staža. Mogu da ocenim nivo estetske osvešćenosti i samopouzdanja. Kad vidim šesnaestogodišnjakinju utegnutu u roze sintetiku i s Vitonom koga je nabavila kod Kamerunca ilegalnog imigranta, otprilike znam koji su joj vetrovi u glavi. Takve stvari, ako me razumete. Što bi rekli modni blogeri, moda nije samo svući se ako je vruće i obući se ako je hladno. Ono što nosite je vaš statement. I ja sam vešt u tome da ih čitam. Sve zajedno sa tetovažama, šminkom, pirsinzima, nakitom, frizurom, noktima, tašnama, samo reci ….

Tako sam nepogrešivo siguran da šustikla na glavi, brada, halja i papuče, znači da sam hodajuća legitimna meta, i to dvostruka, trostruka čak. Kao kufir, tj nevernik, kao gej, kao bezbožnik … a evo upravo sam se setio i četvrtog razloga, jevrejskog simbola na lančiću oko vrata. Samo me ostaci republike, sve dronjaviji doduše, za sada koliko toliko štite, ali ko što nam večernji dnevnik bezmalo svakodnevno potvrđuje, ne treba tražiti đavola i čačkati mečku, a kamoli joj doći na rupu.

Tako da, evo da vam i to kažem, jer pišete da me pitate ovih dana, imam mišljenje i o odluci grada u kome živim i koga volim, da zabrani burkinije na plaži.

Stvar je jedino u tome kog Lambrosa pitate za izjavu. Jer nije isto.

Političar i cinik u meni kaže „Skandal! Islamofobija! Jadni francuski muslimani! Kakva multikulturna neosvešćenost!“ Jesu li levičarski govnari poput Bernar Anri Levija, Kušnera i ostalog ološa zvali na bomardovanje Srba zarad sekularne muslimanske Bosne koju preti da uništi srpski nacionalizam (sekularne muslimanske, what the fuck?! Sekularna je bila zahvaljujući Srbima, a ne uprkos njima). Jesu. E pa, evo vam sekularnog islama, uživajte. A samo da vam kažem žurka nije još ni počela.

Cinik u meni dalje kaže da je Francuska ekstremno netolerantno društvo. U suprotnom ovu sirotu umotanu ženu ne samo da ne bi uznemiravali na plaži, već bi se i sve Francuskinje okolo iz obzira prema njoj i njenoj kulturi takođe umotale, a vlasti bi plažu na promenadi podelili na nekoliko delova. Do Negreska za muslimane, od Negreska za kufire! Ali, Francuzi su fašisti.

Gledano iz ugla druge „kulture“, te u odnosu na koju smo tako žalosno fobični iako je ona toliko jebeno divna, ta je uznemiravana bula očigledno kurva. U islamističkim kenjarama kamenuje se za manje stvari, a kamoli za sedenje na plaži među muškarcima u gaćama, i to mokrim. Sami alah zna da je kurva koja zaslužuje da se utuče kamenjem i to da se otac i brat late za prvi sve urlajući kako je bog veliki. Treći neka baci gradonačelnik grada, u ime multikulturalizma, suživota i republikanskih vrednosti. Tako da držim da je francusko društvo neprimereno netolerantno inače bi postojao neki lokalni šerijatski sud i neki termin, makar jednom nedeljno, sve se može dogovoriti ako ima dobre volje, da se kamenovanje obavlja na glavnom gradskom trgu, kamenicama sa gradske plaže.

mhLambros humanista, kakav jeste (namerno izbegavam reč levičar, jer ako ste vi kojima je islam velika „kultura“ a burka izraz muslimanskog feminizma, levičari, meni je onda ta reč uvredljiva, iskren da budem) misli da ova tragikomična epizoda sa francuskih plaža sublimira sav neuspeh ideje multikulturalizma i demaskira akademsku laž o jednakosti svih kultura od kojih je ona zapadna tek samo jedna u spektru mnogih, ni po čemu superiornija od drugih, dok je golim okom vidljiva istina da iako nesavršena, daleko je superiornija u odnosu na sve ostale na planeti i to upravo zbog toga što je odbacila tiraniju boga i religije, obezbeđujući maksimalnu sreću za maksimalan broj ljudi. Da je epizoda ilustracija toga da tolerancija netolerancije nije tolerancija već kukavičluk, kako je to primetila iz islamskog kaveza izbegla i od tada životno ugrožena Ajan Hirsli Ali. Da je priča o integraciji, a vrlo je moguće (skoro sam siguran da je izvesno) da je burkača na plaži rođena Francuskinja a ne novopridošla izbeglica, veličanstveno promašena, te da jednom dostignut stepen sloboda i civilizacijskih standarda ne ostaje sam po sebi otporan na pritisak religijskog fašizma i agresivnog primitivizma.

I, kao što znam da s preciznošću profesionalnog profajlera pročitam statement raznih odevnih kombinacija, u stanju sam da pročitam i burka statement. Ako je cica na tankim dvanaesticima, raskopčanoj košulji i u miniću ono što biste nazvali dobrom čkapi, ukratko ona koja u Teheranu ili Rijadu ne bi preživela šetnju između dve bandere a da je ne rastrgnu zarasli pićkopaćenici i kozojepci, što vas tako jebeno multikulturne čini se uopšte da ne uzbuđuje, burkača je onda džihadistička pička. Opet sam nedelikatan? Napasete mi se muda.

10270726_874480279245391_3818719765120787626_nDžihadistička pička je osoba ženskog pola umotana u neproziran džak ili pokrivena neprozirnom zavesom, koja za cilj navodno ima da je poštedi objektivizacije i seksualizacije dok upravo taj sumanuti i degradirajući autfit vrišti da objavi da je osoba u njega umotana svedena upravo na to – svoj polni organ, dakle pičku. Sve što njena „kultura“ u njoj vidi je pička i sva njena vrednost počiva na njoj. Ona nema ličnost već pičku, i ona je njena suština. Ili je nevina ili je koka nosilja budućih džihadista osvajača neverničke i izopačene Evrope. Od prve menstruacije do menopauze. I to na račun poreskih obveznika koji rade i svojim znojem pune kase za socijalna izdavanja, kako bi džihadistička pička mogla u miru da štanca buduće naraštaje islamofašista. Jer džihadistička pička, da se ne lažemo, ne misli nikad da radi ili se bavi bilo čime smislenim, jer je naučena od malena da je samo jedna glupa pička, pa nema ni školu a i iskreno, ko bi je tako umotanu negde i zaposlio? Jel bi vi? A šta biste joj to dali da radi, evo živo me zanima?

I ko što sam u stanju da iznijansiram kinkiness stepen jednog geja na ulici, sve to samo na osnovu modnog statementa, ili nivo ambicija vlasnice jedne pičke koju ova doživljava kao legitiman kapital, u stanju sam da iznijansiram i burkače. Od gegavih nena u mantilima koje niko minimalno estetski osvešćen ne bi obukao ni za zaprašivanje zlatica a kamoli da u tome izađe među svet, a koje tegle džakove krompira koje potom gule negde u nekom ćošku jer tako je od boga i drže je na lancu od kad se rodila pa za drugo i ne zna, do pank rok džihadističke pičke kojoj marama dobro posluži da njome uz uvo pritisne ajfon, čedo kulture koju prezire i odbacuje, dok se saginje da nazuje rolere ili zapertla najke. Pank rok džihadistička pička je pička bez kapaciteta da postane bilo šta drugo sem pička, pa je spas našla u religijskom egzibicionizmu, starom i sigurnom utočištu priglupih, netalentovanih i deprimirajuće prosečnih. Tu negde između je i ova koju je francuska policija navodno maltretirala, nasukana ko arktički kit na obali Maldiva, onako zabrađena na plaži Mediterana punoj polunagih žena od kojih su sve ličnosti a samo ona jedna pička.

tumblr_lv9azwpxUy1qz6f9yo1_500Burka nije ni kostim ni nošnja već uniforma jedne totalitarne, fanatične i ubilačke ideologije. Baš kao i šustikla, brada i halja. SS uniforma islama. Ona objavljuje i demonstrira mržnju prema svim vrednostima za koje se mi Zapadnjaci zaklinjemo da su nam svete – slobodi, jednakosti, bratstvu, univerzalnom humanizmu. To je statement te odevne kombinacije koja, sasvim uzgred i čisto modno gledano, zrači svu mizeriju svojih kreatora i ideje iz koje je rođena.

 

 

 

 

 

Šerijat za Belgiju!

12421536_10207694691637555_2068124738_nEvo strašne istine o meni – nisam nimalo saosećao sa Briselom pre neki dan. Ič. Nije da nisam pokušavao. Pokušao sam da izmantram dok mi ne utrne mozak da su to nevine žrtve i da čovek po prirodi stvari mora da saoseća sa nevinim žrtvama. To je mogao da bude neko moj. To je moglo da bude u Beogradu. Oh, wait.

Volim o sebi da mislim kao dobrom čoveku, pa me je ovo što ne saosećam sa nevinim žrtvama malo žuljalo, iskren da budem. Bio sam takođe malo i u problemu sa ovim što su na mrežama slavili. Nije u redu. Mislim, valjda nije. Ne možeš, jednostavno ne možeš da se raduješ nečijoj smrti. Namerno izbegavam reč „nesreći“. Takođe sam bio u problemu s ovima što su naricali. Ne zbog toga što im je narikanje isključivo i dokazano selektivno, jer za naricanje materijala ima svakodnevno, po čitavom svetu, već i zbog toga što je ono išlo u paketu sa slovom o tome koliko smo mi Srbi gadni. Toliko gadni da nije ni čudo što nas je snašlo sve što nas je snašlo. Drugim rečima, zaslužili smo šta god da nas je snašlo jer smo gadni, dok su oni u Briselu nevini.

I tako sam pokušavao da održim balans između levo i desno, i prebrodim tih nekoliko dana ko Odisej između Skile i Haridbe. A biće tih dana još. Spremte zastave. Ja sam ih, inače, najavljivao u svojim blogovima i knjizi već odavno, jedino u čemu sam se prešao jeste koliko brzo će doći i koliko često će se ponavljati. Nisam nikakav prorok već posmatram svet širom otvorenih očiju, a neke stvari su do te mere očigledne da moraš da prođeš intervenciju na mozgu pa da ih ne vidiš. I ta intervencija se zove medijsko ispiranje mozga, ali desi se da kod nekih ne uspe. Inače, častili su me redovno tada pridevima, tipa fašista, zbog toga što sam islam nazivao onim što jeste – totalitarna, ubilačka ideologija u mnogim elementima slična, a u mnogima još i gora od nacizma. Ogrnuta u veru. Što je čini neizmerno mnogo puta opasnijom. Jer, temeljna je konvencija naše civilizacije da se nečija verovanja ne dovode u pitanje. Da se neko ne uvredi. Sve drugo da, samo vera ne. Tako da, ne brinite za budućnost „terorizma“ (lično sam sklon terminu islam jer ne volim eufemizme). Evo po zapadnim medijima posle Brisela ne prestaju da vrte kako „terorizam nema veze s islamom i kako nikako ne smemo da mešamo tu miroljubivu religiju sa nekoliko radikalizovanih fanatika“, koji su se valjda radikalizovali u odnosu na Bhagavat Gitu a ne Kuran. Oni malobrojni koji su izbegli da fasuju ovaj islamolevičarski moždani virus a koji se usude da progovore, ne stignu dalje od „čekajte, bre, malo ljudi …“ Budu odmah verbalno i medijski linčovani – „Spalite ga, spalite ga! Igra igru Front nasionala!“. Jer sloboda govora, kultura dijaloga, slobodni mediji, temeljne vrednosti zapadnih demokratija.

Žonglirao sam tako sa svoje tri suštastvene ravni – filozofske, intelektualne i emotivne. Traljavo je išlo jer su mi loptice stalno ispadale. Taj filozofski i intelektualni deo trebalo bi da je prost – univerzalnost humanizma. Svi ljudi jednaki u svemu. Svestan sam da je pravda ljudska a ne božanska kategorija (Platon da ga puši) i zato treba raditi svakodnevno kroz neprekidne pomake i borbu na njenom poboljšavanju, uglavnom u pravcu toga da jači ne može neometano da tlači slabije. Da ogrnem, dakle, togu i izađem na fejs i propovedam bratstvo i solidarnost. Jer, u humanizam i verujem, nije da bih išao protiv sebe.

Problem je u tome što sam izgleda sklon Heraklitovom viđenju sveta kao mestu stalnog sukoba. I što umesto da tvrdoglavo istrajavam s hipi propovedi s venčićem maslačaka na glavi, dok kroz nekoliko milenijuma ljudi ne skapiraju stvari, više verujem u efikasnost „dobijanja po pički“ da se narodski izrazim. Iskreno, ja vam uopšte ne verujem u metodu razumnog i strpljivog razgovora sa siledžijom dok on sam ne uvidi sopstvene greške i probudi u sebi empatiju za svoje žrtve. I eventualno kajanje, izvinjenje i kako to već ide. To retko kad funkcioniše i u životu, na invidualnom planu, a kamoli u geopolitičkoj svetskoj areni. Jel vi znate za neki takav slučaj? Ja ne. Dakle, siledžija je dobio po nosu i sve što ja mogu da kažem je – neka je.

Da li će da zastanu i zapitaju se kako se i zašto to dogodilo? Preispitaju se? Neće. A evo i zašto. Kao i muslimani i Belgijanci vam isto tako veruju da su žrtve. I to potpuno nevine. I ja tu mogu da se složim. To da su i muslimani i Belgijanci žrtve. Muslimani su žrtve islama i to će i ostati sve dok se jednog dana ne prekine sa terorom političke korektnosti i otvoreno im se kaže da je njihova divljačka totalitarna ideologija neprihvatljiva za civilizovan svet i da se izvole pozabaviti njenom reformom. A jednom će morati, pitanje je samo još koliko stotina hiljada ljudi će prethodno biti ubijeno (da, da, upravo se o toj brojki radi, druga stvar je što vi prebrojavate samo zapadnoevropske žrtve). A to se neće dogoditi sve dok vi ne prestanete da serete kako je to religija mira koju zloupotrebljava grupica manijaka.

S druge strane, i Belgijanci (Francuzi, Britanci i ko god u budućnosti da strada od džihada) su takođe žrtve. Oni su žrtve svojih vlada i političkih rukovodstava. I na njima je da se takođe time pozabave. Da li će se to dogoditi? Neće. Makar ne još jako dugo. A zašto? Pa upravo zato što Belgijanci žive u ubeđenju da su nevine žrtve i da nemaju nikakve odgovornosti u onome što ih je snašlo. A vi što ih žalite i kačite njihove zastave u tom ubeđenju ih i utvrđujete. Ne može negde ono što se dogodilo u Briselu da bude „pobuna“ i to skroz legalna, a negde terorizam. Ne možeš da koristiš džihad širom planete u skladu sa svojim imperijalističkim ciljevima pri tom i demonizujući njegove žrtve a slaveći dželate a onda kad ti se to vrati kao govno na ventilatoru da jaučeš kako si nevina žrtva. Ne možeš da osuđuješ Rusiju za nepoštovanje ljudskih prava a da Saudijskoj Arabiji dodeliš Legiju časti i mesto u komitetu za ljudska prava pri UN. Mislim, možeš, ali to ima posledice. Pa onda, izvolite, suočite se sa njima.

Drugim rečima, onako kako ja vidim stvari, vi koji tapšete sirote Belgijance po ramenu pri tom deleći pravedničke packe onima s manjkom empatije, pomažete džihad.

Muslimani su sopstvene žrtve, Belgijanci takođe. A mi smo njihove žrtve. Jer uzajamno su se koristili i pomagali u tome da nas satru. A opet smo mi nekako loši.

Roza Luksemburg je jednom rekla da je najrevolucionarniji čin reći ono što jeste. Krenimo od toga. Prestanite da tetošete i sažaljevate krvnike. Već im otvoreno recite ono što jeste. A to je da ne samo da nisu nevine žrtve, već su i zločinci koji ne odgovaraju za svoje zločine. Učinite im uslugu i recite im da su zapravo vrlo krivi za ono što im se desilo. To bi imalo mnogo više smisla i efekta nego kačenje zastave po društvenim mrežama.

Ja, recimo, nemam uopšte nikakav problem da im objasnim. „Zbog ovakvih koji vam podmeću bombe po metroima i aerodromima ste nas bombardovali. Sami ste krivi za ovo što vas je snašlo i što će vas tek snaći. Bosna i Kosovo zbog kojih su Srbi bombardovani i demonizovani i gde su džihadisti igrali fudbal s odrubljenim srpskim glavama sada su glavni evropski snabdevači ISIS-a“. Jednostavno. Ne prija im da čuju, ali se zamisle.

Mi smo u ratu. I on traje već dve decenije bez prestanka. Ako toga niste svesni, operacija na vašem mozgu je uspela. On se ne vodi konvencionalnim sredstvima mada bilo je i prosipanja uranijuma po glavama, nije da nije, iako vas psiho nakaze poput Jelene Milić i Nataše Kandić mogu uskoro početi da ubeđuju kako je uranijum lekovit za reumu i išijas. Ne znam ni za jedan rat u kome stradaju oni koji su ga zakuvali. Stradaju uvek nevini. Tačno je da nije napadnuto sedište NATO-a ili EU u Briselu, već aerodrom. Ipak, Brisel jeste simbolična meta. To je prestonica Evrope, što će reći, uz Vašington, prestonica zapadne civilizacije/demokratije, smrtnog neprijatelja islama.

Ponešto o vrednostima te civilizacije možete naučiti iz činjenice da Belgijanci, bez trunke blama i sasvim otvoreno, kao nacionalnog heroja slave jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Reč je o njihovom kralju Leopoldu II koji je sakaćenjem i robovskim radom u smrt oterao cirka desetinu miliona ljudi. To mu dođe nekih 1.700 Srebrenica. Sa sve ženama i decom. Ili stanovnici Konga nisu ljudi? Ne znam. Do pre nekoliko decenija su ih izlagali u briselskom zoološkom vrtu ko egzotično zverinje.

Evo šta piše na spomeniku ovom zločincu u belgijskom gradu Arlonu – „Poduhvat u Kongu preduzeo sam u interesu civilizacije i za dobro Belgije“. Čiste evropske vrednosti. Belgija je, onako kako ja vidim stvari, genocidna tvorevina. Hrvatska u srcu Beneluksa.

Za sve vas koji se pravednički gnevno pitate koliko je to evropskih žrtava potrebno da se osveti bombardovanje 1999-te, evo odgovora kontrapitanjem – koliko bombi, Hagova, ekonomskog davljenja, ucenjivanja, pljačkanja i mrcvarenja je još potrebno da se Srbi rehabilituju kao ljudi dostojni slobode i života? Jer, onolike žrtve u oba svetska rata na strani saveznika, izgleda nisu dovoljne, iako smo došli do ivice biološkog opstanka. Jer ako smo mi krivi za ono što nas je snašlo, a sklon sam da radije upotrebim izraz „glupost“ umesto „krivica“, onda su i oni krivi za svoja sranja i ne vidim što bi to bila moja sekiracija. Albanci koje hvataju po nemačkim aerodromima s eksplozivom u koferima zovu teroristima, dok su kod nas bili pobunjenici. Pa eto, izvolte, poslužite se sada sopstvenim govnima.

A za one koji se pitaju kakve veze ima Kongo s napadima u Briselu, evo da odgovorim – nemam pojma. Ali mi se dopada da ponavljam priču o Belgiji kao genocidnoj tvorevini. Makar je istinita. Za razliku od ustaško-vatikanskog-EU mita o Velikoj Srbiji.

Razlika između nekadašnjih i današnjih ratova je u tome što se znalo ko ti je neprijatelj i što se očekivalo da ćeš pružiti nekakav kurčev otpor. Ako si slab da se biješ, makar ćeš dušmaninu staviti do znanja da znaš da si porobljen. E, danas više nije tako. Danas se od tebe očekuje ne samo da dušmaninu ljubiš dupe već i da se pretvaraš na sva zvona da ti je najbolji prijatelj. Štaviše, prijatelj koji nema alternativu. I, naravno, njemu ako je loše, ti najviše da naričeš, da ne bi, nedo bog, posumnjao u tvoju lojalnost.Odbrana je postala politički nekorektna.

Umesto da jaučem nad belgijskom nevinošću bez zaštite, pozivam belgijske organe reda i vojsku da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile. Još bolje, u cilju smirivanja napetosti i izbegavanja daljih sukoba apelujem da belgijska vojska i policija ostanu u svojim kasarnama. Ono što ja na TV vidim da se trenutno dešava u Belgiji je brutalna i neumerena upotreba sile nad nevinim muslimanskim stanovništvom. Takođe, pozivam da se Belgija suoči sa svojom prošlošću i poruši sve spomenike i promeni sve nazive ulica koje nose ime kralja Leopolda II. Dalje, krajnje je vreme da se belgijsko društvo demokratizuje i u institucije sitema koje su dominantno belgijske uključi i predstavnike džihadista. Da se u opštinama poput Molenbeka sprovede referendum (pa da vidite kako će da glasaju ti mitski umereni muslimani) a potom da se formira i Zajednica belgijskih šerijatskih opština u kojima će Belgijancima biti zagarantovana sloboda kretanja i autonomija (predlažem snage Arapske lige, kao garant mira).

Jel boli? Neka boli, i treba da boli i tek će da boli. Bol otrežnjuje. Šerijat za Belgiju!

 

 

 

 

 

 

 

Može biti da sam ja

La-plus-grande-source-de-stress-se-trouve-dans-votre-salon-et-vous-devriez-rapidement-vous-en-débarrasser-2Od devedeset i neke sam jako zbunjen oko tih novih humanističkih standarda empatije i pravde. Odgajan sam u duhu da su to univerzalne vrednosti koje važe za sve. Ono što nije dobro za mene, ne može biti dobro za tebe. Ono što je nepravedno za mene, ne može biti pravedno za tebe. Nešto kao, ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine. Deluje ko super prosto pravilo koga se nije teško pridržavati. Eto, tako sam vaspitan. I eto, u to i verujem.

Naučen sam još da je ok nevoleti (ajd da ne potežem težu reč) neprijatelja. Ne volim Nemce ni danas, a ni s Turcima nisam u preteranoj ljubavi. Naravno, nisam debil, znam da to nisu ti obični građani „savršeno normalni ko ti i ja“, što izvode pudle po parkovima i odlaze na koncerte. To su vlade i interesi i to nije isto što i građani koji su ih izabrali. Jer, „nismo ni mi krivi za Miloševića“, mada ja baš mislim da jesmo.

Prc. Nije to tako jednostavno. Jer Angela Merkel je možda malo nadrkana na Srbe, ali ona nije isto što i Helga i Hans Šmit, koji izvode pudlu u park, podgrevaju polugotovu picu i gledaju filharmonijski orkestar na TV petkom uveče. Tako da nije u redu radovati se ako Helgi i Hansu rikne rerna a pudla dobije neurodermatitis pa joj opadne dlaka. Jer nisu oni krivi što je Merkelova nadrkana na Srbiju. Da stvar bude gora, možda Merkelova uopšte i nije nadrkana na Srbiju možda su, prosto da prostije ne može biti, Srbi jednostavno nemogući i ne prestaju da nerviraju Merkelovu.

Eto, moj se patriotizam više tu ne snalazi uopšte. Narodski rečeno, nisam pametan.

Kako čovek uopšte više da prepozna neprijatelja? Eto, ni to mi nije jasno. A delovalo je tako jednostavno kad sam bio mali i igrali se Nemaca i partizana. Kako bi se sada klinci ispred zgrade podelili, živo me zanima? Ili u kompjuterskoj igrici, a 99-te je bila jedna koja je simulirala kopneni napad na tadasnju uniju Srbije i CG.

Više od dve decenije mi se sugeriše da su likovi i države koje my guts percipiraju kao neprijateljske (na skali od umereno do ekstremno) zapravo vrlo friendly i da me tuku za moje dobro. Tuku, izgladnjuju, maltretiraju, pa čak malko i bombarduju. Jer ne valjam.

Bio sam nekad prevodilac jedne novinske agencije i redovno su me slali na aerodrom kad god bi dolazio Havijer Solana (ili kad bi ono govno Petrič imao konferenciju). Gadio sam se samom sebi, a još više su mi se gadili novinari koji su se utrkivali da mu uđu u bulju, jer to je bio ultimativni izraz evropejstva. Tako sam imao prilike da čujem i ovakva novinarska pitanja – „da li EU već ima spreman paket mera za nas ukoliko pregovori zapnu ili propadnu (tad je bilo aktuelno natezanje s CG), ili s Petričem ukoliko ne isporučimo ovog ili onog“, drugim rečima, kakvu ćemo packu da dobijemo što nismo dobri. Cross my heart. A ja sam sve vreme gledao kad će da krene da curi nekakva sluz s tog zla od spodobe, da mu izrastaju zubi i kandže, da riče, da dohvati nekog iz gomile i odgrize mu glavu u maniru američkih horora visoke B produkcije. Jer meni je on bio to, zlo koje je naredilo bombardovanje moje zemlje i želeo sam da ga gađam kesom govana ili, makar simbolično, pakovanjem crvene boje.

Jer onako kako sam ja vaspitavan on je bio neprijatelj i zločinac i kontam da smo mi okupirani bili prinuđeni da s njim pregovaramo da se spašavamo, jedino nisam kontao što smo bili obavezni da mu se tako veselo uvlačimo u njegovu NATO bulju.

Ali, ko što rekoh, stvari nisu tako jednostavne ko što na prvi pogled može da se učini. Recimo, ajd da zamislimo da sam popustio svom hipi impulsu i gađao ga kesicom crvene boje tokom konferencije za štampu na Surčinu. U deliću sekunde oborila bi me sila božja na pod, vezala i zatvorila. Sudilo bi mi se možda i za pokušaj atentata ili u najmanju ruku za nasrtaj na ličnost od značaja, novine bi po svetu pisale o tome i svi bi videli kakvi smo mi Srbi zapravo. Divljaci najobičniji.

Tako to danas ide. Nije dovoljno izgubiti i priznati poraz. A, ne. Potrebno je da se zahvališ za bombe i dželatu poljubiš ruku i budeš ortak s njim. I da pokažeš da si konačno skontao da je sve to bilo za tvoje dobro. I da su sve te neprilike mogle biti izbegnute da, eto, nisi bio tako bandoglav.

Da se razumemo, ja ne kažem, možda ja nisam normalan a vi ste u pravu.

Pa eto, braniti se nije fer. Pa i kad CG glasa za tvog najcrnjeg dušmanina a neko reaguje emotivno pa otkaže gostovanje nekog jebenog pozorišta iz neke CG pripizdine, na Srbiju da se šilji kurac! Jer ne možemo nikad biti dovoljno široki, demokratični, liberalni i dovoljno veliki Evropljani, naravno da ne možemo, jer Srbi smo pobogu, zato šilji kurac i izdrkavaj za pozorište, jebo UNESCO. Naravno, ta je mera savršeno besmislena, ko što su gotovo sve naše mere besmislene i knee jerk reakcije, jer kod nas nema pameti a ni kičme bogami, da se udari tamo gde boli, ali eto, nema čovek više pravo ni da bude emotivan. Politički je nekorektno.

Oh, šta to pričam?!?! Pa sve zavisi ko se i za kim žali! Srbi naravno da ne. Rusi tek da ne pominjem. Hindusi, Pakistanci, Kurdi, tamo neki Kopti, Nigerijci, Jazidi, ukratko, sve što nije WASP, ili barem belo zapadnoevropsko, ili aj velikodušnije, zapadno (SAD i Kanada, nikako dalje) ne treba preterivati sa čupanjem kosa i grebanjem lica. Da se ne smaramo sa haštagovima, banerima, zastavama. Kako uopšte izgleda nigerijska zastava? Koga zabole. Na kraju krajeva nije li to manje više folklor tamo, a u Evropi je to ipak nekako fotogeničnije, pored toga što je civilizacijski neprimereno. Osmanovski bulevar, barokno pozorište i teroristi s kalašnjikovima. How Hollywood is that? Da ne pominjem kule bliznakinje. To je tek fleš. Nije fora u Mumbaiju recimo, nekako su oni ko cigani, zar ne?

Ukratko, vi ste jebena rasistička govna. Ali, ne kažem, može biti da ja nisam normalan.

U svetu su, od 11. septembra 2001-ve, muslimani, pardon, islamski ekstremisti, jer svi znamo da to nije isto, izveli preko 27.500 terorističkih napada, od kojih su mnogi imali i po nekoliko desetina ili stotina žrtava. Jel znate za neki, da nije Charlie Hebdo, Madrid i London? Tako sam i mislio.

Al ja vas kontam. Nije ni malo fotogenično plakati za, recimo, bliskoistočnim hrišćanima. Nekako je seljački, takoreći džiberski. Tek za ciganima u Indiji, svašta. Treba neko da vas vidi na fejsu. A tako ste moderni.

Kakva je jebena veza između Srbije, tj. Srba, i terorističkih napada u Francuskoj? Zaboga, terorizam je terorizam a žrtve su žrtve, baš sam jebeni šupak! Koliko mrtvih Francuza je potrebno da mi proradi empatija?

Na tanak led me navlačite. Začas ću da ispadnem četnik i fašista a vi nenadjebivi humanisti. To vam je inače i taktika, teranje u sramotu i ćutnju. Ili to ili linč.

Zabole me kurac.

Jer ja mislim da između Kosova i Bosne i Pariza postoji uzročno-posledična veza i to toliko očigledna da, ili moraš da odlučiš da je ne vidiš, ili radiš za neki NGO, ili već tako nešto sa briselskog pravilnika za kućni red, a čak i ne stanujemo u toj zgradi.

A veza je sledeća – Francuska, Kosovo i Bosna su najveći evropski izvoznici džihadista na Bliski istok. Eto, po nečemu i mi ne zaostajemo za naprednim svetom. Al to nije sve. Francuska je aktivno podržavala džihadiste na Kosovu i u Bosni. A podržava ih i sad, as we speak and as they count their dead, u Siriji recimo. Catch je u tome što su na Kosovu i Bosni džihadisti good guys a u Parizu su bad guys. Al ne kažem, može biti da ja nešto ne kontam, i može biti da ja nisam normalan. A da ste vi u pravu.

Devedesetih su ti isti što pucaju po Parizu aktivno odrubljivali srpske glave po Bosni i još s njima posle igrali fudbal. Bilo je ljudi koji su pokušavali da obaveste svet o tome. Nikog nije bolelo uvo. Da ne pominjem haštagove, banere ili zastave, daleko bilo. Jer sve su žrtve jednake, da parafraziram Orvela, al su neke ipak jednakije od drugih. Mi smo tu negde, čak i ispod Hindusa, dakle cigana.

Oh, bien sur, nisu mi ni madam Gotje ni msje Brije, krivi za Miloševića. Mi smo. Ja sam, baš ako hoćete, iako nisam nikad glasao za njega. Ali mi nije jasno ko je kriv za Olanda i Valsa? Jel madam Gotje i msje Brije ili opet ja?

Evo, opet nisam pametan. Jer i to je nekad bilo dosta jednostavnije. Sistem odgovornosti. U međuvremeno se i to iskomplikovalo. Obrni, okreni, ja sam kriv. Kriva sam što sam živa što bi rekla Ivana Žigon, možete me zajebavati koliko hoćete.

Gde mi je empatija? Vidim kako su uznemirene vaše pravedničke duše! Osećam vaš bol i uznemirenost!

Pa, tu je gde je i svaki dan. Bezmalo svaki jebeni dan ja vam saosećam sa svim žrtvama islama, ukljućujući i same muslimane. Izginuh kačeći i fotke i banere a šta sam članaka napisao to i da ne pominjem. U jednom sam čak i predvideo ovo što se sinoć u Parizu dogodilo, jer koliko je pameti potrebno za to? Evo, predviđam opet.

Za to sam dobijao pretnje, banove (jer sloboda mišljenja i intelektualno poštenje pre svega), etikete i poneku anonimnu bojažljivu pohvalu, ali na prajvat. Svet je opasno mesto i ne treba se igrati.

Tako da imam puno moralno pravo da danas odmaram. I da se sklonim da na miru naričete. Jer malo mi se gadite, iskren da budem. Ali ne kažem, možda sam ja. Eto, piću pivo i moliti se u nekom parku, da ne bude da ništa ne činim. Vidim, svi ste u fazonu da to pomaže. Jer molili su se i oni, ubice … svi do jednog su uzvukivali da je alah veliki, red je na vas da uzvratite svećama i djevom Marijom. Nebeski je okršaj to. Obračun bogova, cinici bi rekli obračun civilizacija. Tor protiv Zevsa, Alah protiv Isusa … Koji ste jebeni idioti.

Al ne kažem, može biti da ja nisam normalan.

Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Ote mi se pisani zadatak jutros iz duše

kragujevacka-gimnazija-wikiBio sam đak kragujevačke gimnazije iz koje su Nemci izveli na streljanje učenike 21. oktobra 1941. godine. Bio sam 155-ta generacija te gimnazije, što je u zemlji gde jedva nešto da sastavi duže od dve generacije, ima posebnu težinu. Osnovao ju je knez Miloš Obrenović s pravom nazvan Veliki, koji je bio nepismen, ali je odlično znao da državu ne može da gradi bez intelektualne elite, pa je podigao školu (iz koje će kasnije nastati i beogradska Velika škola, preteča Beogradskog univerziteta). Njegov „dvor“ bila je obična, malo bogatija i veća, kuća u srpsko-balkanskom stilu, dok je gimnazija podignuta po evropski, u neoklasičnom, monumentalnom stilu, i danas predstavlja jednu od najlepših kragujevačkih građevina. Inače, to je druga nastarija srpska školska ustanova posle Turaka, odmah iza čuvene gimnazije u Sremskim Karlovcima i među njenim profesorima i đacima su mnoge znamenite ličnosti srpske istorije – Radomir Putnik, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Svetozar Marković, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Nikola Pašić, Jovan Sterija Popović … Jeste ostavljala utisak na mladog mene, jesmo, mi njeni đaci, imali svest o njenoj posebnosti i diskretna ali prisutna senka tragedije koja ju je zadesila, jeste lebdela njenim visokim hodnicima.

Ja posebno pamtim ptičurine iz kabineta za biologiju. Ogromne, mrke, prašnjave preparirane ptičurine. Mrzeo sam te preparirane ptičurine koje nikad u nastavi nisu ni korišćene i zbog prašine i zbog pretećeg izgleda i zbog toga što su čitavoj učionici davali neku grobljansku atmosferu. Njih smo dobili nakon rata od Nemaca u sklopu ratne odštete. Izveli su i streljali oko 300 đaka, buduću intelektualnu elitu čitave zemlje, a vratili su nam preparirane ptičurine. Kad si klinac, 41-va ti deluje kao neka davna istorija, sada shvatam da je sve to bilo zapravo nedavno. Nemačka je u međuvremenu za mene postala Bravo, Nena i bela čokolada, sve do devedesetih, kada sam shvatio da ne postoji ništa, N – I – Š – T – A, što bi ta zemlja i taj narod mogli da učine da promenim mišljenje o njima u smeru neke minimalne simpatije, pa nek je Gete govorio srpski sto puta.

kragujevac-v3Naravno, mrzeo sam oktobar, posebno taj 21. ko i svi ostali đaci, pretpostavljam. Kad si tinejdžer nije ti mnogo do istorije, nacionalnih tragedija i masakra. Žuri ti se kući da listaš Erotiku. Život pobeđuje, što bi se reklo. Posebno su mi na nerve išle nezaobilazne teme iz srpskog, istorije i likovnog, tipa „Kragujevačka jesen“, „Dosta su svetu jedne Šumarice“ i „Pismo mom streljanom drugu“. Jednostavno, ja nisam znao kako da izrazim bilo šta od onoga što sam osećao, posebno u tim zadatim formatima. A osećao sam otprilike mešavinu neverice i neke nedifinisane apstraktne tuge i želje, jake želje, da uopšte ne moram da mislim na to, da 21. već jednom prođe. Nisam mogao da zamislim vojnike koji upadaju u školu, prekidaju čas i odvode decu na streljanje. Majke koje kod kuće čekaju da im se sinovi vrate iz škole, a oni se ne vraćaju jer su streljani. Nisam mogao da zamislim tugu na stotine majki koje su u jednom, istom danu, ostale bez svojih sinova. Kad sam bio četvrti razred osnovne jedan drug iz odeljenja umro je od leukemije. Odveli su nas na sahranu i danima me proganjala slika njegove izbezumljene majke staklenog pogleda. Kako onda da zamislim na stotine žena koje okreću izrešetane leševe po Šumaricama? Kako sam mogao da zamislim uniforme koje po ulicama jednog grada kupe muškarce, bez posebnog kriterijuma, sem kriterijuma brojnosti, da bi ih zatvorili u barake i u grupama od po 100, 200, 300 ih izvode na hladnokrvnu egzekuciju. Nemački sistematičnu. Kako čovek da zamisli ljude zatvorene u tim barakama koji čitav jedan dan slušaju rafale, čekajući svoj red, preturajući džepove u potrazi za parčetom papira da za sobom ostave poslednju poruku najmilijima.

„Lebac sutra nemojte poslati“ i „Sećajte se moji mene, jer mene više nema“.

Kako da zamislim, bogtedragijebo, da su u tome učestvovali i ljotićevci, Srbi. Za mene je Kragujevac uvek bio nekako proklet.

I evo danas, niko me ne tera da bilo šta napišem, nema domaćih zadataka i zadatih tema, al ja sada osećam potrebu, mada i dalje ne umem ništa da izrazim. A mislio sam jednostavno da iskuliram društvene mreže ovaj dan. Izađem napolje i lanzam. Obilazim radnje. Dvadesetprvi oktobar može da bude jedan sasvim lep i prijatan dan. Uostalom, ima ko će da se seća, šta rade institucije?

Al me jede nešto iznutra. Znam da je tuga mnogo veća nego što je ikada bila. Nekako je stvarnija. Baš, baš opipljiva. Svest mi je jasna. Nije mi to više tako daleko i apstraktno i nezamislivo. Znam da su streljali Srbe, a ne civile kako sad to po novinama pišu. Znam da ne volim Nemce i smešno mi je koliko sam se radovao njihovom ujedinjenju. Znam da ISIS sada negde pored neke reke, ređa nesmulimane i puca im, jednom po jednom, u potiljak. Znam da danas UNESCO odlučuje o prijemu Kosova. Voleo bih da mogu da izrazim šta tim povodom osećam, ali još sam nemoćniji nego u gimnazijskoj klupi pred „Dosta su svetu jedne Šumarice“ temom. Znam da sam Srbin, što mi je nekad bilo isto tako apstraktno i daleko i potpuno nebitno. Znam da bi danas morao da mi bude lep dan jer upravo je to poenta tih tolikih žrtava, da nama živima, život bude lep. A ja, ma koliko se pretvarao da jeste, udavi me neka tuga. Znam da nam je, posle neprestanog vekovnog masakriranja inteligencije – prvo Turci, pa Nemci, pa komunisti, pa beskrajni ratovi, sve oslobodilački i odbrambeni – predsednik danas Kragujevčanin, ali ne iz kragujevačke gimnazije. Bilo bi dobro da jeste. Jer ta je gimnazija, čak i danas, Kembridž i Jejl i Sorbona zajedno u odnosu na neutefterenu njivu s koje je kupio svoju bednu diplomu. Znam da je Dan sećanja na srpske žrtve iz Drugog svetskog rata, i da niko, ali niko, nesrbin sa društvenih mreža, a stotine ih imam, neće da okači ni jedan baner, status ili sliku u tu čast. Sami smo.

I u toj virtuelnoj baraci, čeprkamo tražeči papirić da na njemu nešto napišemo. Makar nam je bitno. A to je najbitnije od svega. Jer, sve dok jeste, ima nade za nas.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM

capture-20150829-150924Mislim da nema boljeg načina, pored knjiga, za širenje horizonata i svetonazora, od putovanja i kroz njih susreta s drugim nekim ljudima, običajima, prirodnim i kulturnim krajolicima. Ok, veliku sam mudrost sada izgovorio, takoreći toplu vodu izmislio. Aj onda da izmislim i rupu na saksiji i dodam da je kapacitet, individualni ili kolektivni, za razvoj i napredak, usko povezan sa sposobnošću, individue ili društva, da se pred uticajima spolja menja. Svaka velika civilizacija bila je na neki način eklektična, i znala je kako da usvaja, prilagođava i asimiluje znanja i kulturu drugih. Kako izgleda kad se društvo hermetički zatvara za uticaje spolja, možete jasno videti na primerima Avganistana, Saudijske Arabije i sada već bezmalo svake bliskoistočne pripizdine koje vekove ljudske emancipacije i napretka preskaču u sekundama, srljajući na margine civilizacije.

Sad, pošto sam napravio uvod zboreći o važnosti putovanja i isto tako važnosti OTVORENOSTI uma i duha, da pređem na temu ovog članka – Izrael! I moje utiske nakon posete ovoj zemlji. Prosto osećam da vam dugujem, nakon svega što sam napisao u podršci ovoj zemlji i njenom narodu, bez da sam je ikada posetio, a mnogi su mi među vama pisali da nisu znali šta o njoj (posebno o sukobu s Palestincima) da misle, a da su sada zahvaljujući meni prelomili i imaju stav. Istinu govoreći, pisali su mi i oni drugi, obično da mi jebu prvi red na sahrani, da navedem neku od pristojnijih psovki/kletvi. Većina tema kojima se u svojim člancima bavim, percipiraju se kao „kontroverzne“ ili na ovaj ili onaj način politički osetljive; nikad, i ovo moram da ponovim, nikad ne dobijam tako gadne poruke kao kada pišem u podršci Izraelu. Jasno, te su poruke na svoj način vrlo indikativne i naterale su me da dublje zađem u temu. Što sam dublje zalazio, to sam više proizraelski nastrojen bivao.

Izrael je moja velika politička ljubav, već neko vreme. Koja je rasla onako kako raste licemerstvo evropske političke levice u kombinaciji s islamsko-arapskim antisemitizmom koji bi verovatno zapanjio i Gebelsa, kada bi mogao da pročita pojedine članke britanske, skandinavske i arapske štampe.

Ali, neću vam o tome. O tome sam toliko već pisao a sva je prilika da ću i ubuduće. Namera mi je da prenesem svoje utiske nakon svoje prve posete ovoj zemlji u svoj njihovoj svežini i neposrednosti.

Prvo, meni Srbija nikada nije bila toliko lepa, kao kada sam posetio Izrael. Čovek kad putuje, poređenja su neizbežna – koliko je čisto, koliko sređeno, kakav je prevoz, kakvi su gradovi itd. Posle više od četiri godine života u Francuskoj (koja, zaista, nije dobar reper za poređenje, ta je zemlja toliko lepa i kulturno bogata da s njom trku gubi faktički svako, sa izuzetkom možda Italije) ja sam, nemojte mi ovo smrtno zameriti, nekako počeo da se stidim Srbije. Ne radi se o tome što mi nemamo dvorce na Moravi ko oni na Loari, već što je ono što imamo toliko sve razjebano i uništeno. Počev od te Morave koja se doslovno davi u plastici i smeću. I onda, krstareći Izraelom, uzduž i popreko, shvatim odjednom koliko je Srbija sva bujna, zelena, sveža, udobna, plodna, raznolika … sve te šume, brda, planine, reke, potoci, jezera. Izrael ima Galilejsko jezero, koje zovu morem, eto toliko je to njima veliko, i vest u dnevniku je ako padne kiša i vodostaj poraste koji milimetar. To bi bilo to, što se tiče resursa vode. Ah, da, imaju i reku Jordan, koju dele s Jordanom (državom). Samo zato što se pominje u Bibliji kao mesto na kome je Isus navodno kršten, imao sam neku preteranu predstavu o njemu, onako, mitsku. Ne znam šta sam tačno zamišljao, neke bujice verovatno, neku hučnu vodenu silu, sa slivovima i bujnim zelenilom okolo. Ništa nalik tome. Jordan je odprilike ko Nišava nakon tri uzastopna leta suše. Imaju i Mrtvo more, koje je, pa mrtvo, ko što mu naziv i kaže. Toliko je slano da u njemu nema života a i zemlja okolo njega je toliko slana da jedva neki grumen trnja uspe da tu i tamo izdžiglja kroz ispucalo tlo. Ovo nipošto ne znači da tamo nema šta da se vidi! Favorit mi je Judejska pustinja, posmatrana s ostataka Masade, jevrejskog utvrđenja iz doba borbe s Rimljanima. Imate utisak da ste na drugoj planeti, krajolik je lunaran i potpuno nadrealan.

capture-20150829-150811Udahnite duboko. Izrael izvozi cveće! Uprkos svojim više nego skromnim vodenim resursima i tome što je, iz evropske perspektive gledano, daleko od svih velikih tržišta cveća (Saudijska Arabija svakako da nije tržište za ruže, gde je za ženu dobar dan ako prođe bez biča, buket ruža da ne pominjemo) a cveće, zbog svežine, mora brzo da se transportuje. To nije sve. Izrael je za nekoliko decenija posadio 250 miliona stabala. Nije greška, miliona, ne hiljada. Hrast star šest vekova bi tamo bio spomenik prirode i, ovo se usuđujem da pretpostavim, nikom, ali NIKOM ne bi palo na pamet da ga poseče, makar zbog njega morali da ispočetka isprojektuju pola Tel Aviva a ne jedan put. Izrael je poljoprivredno samodovoljna zemlja – u prevodu ne mora da uvozi hranu, ili ono što mora nadoknadi izvozom. Dakle, država koja je nekih tri i po puta manja od Srbije bez Kosova i više od četiri puta manja od Srbije sa Kosovom, i koja ima preko milion stanovnika više nego Srbija, je poljoprivredno samodovoljna. A mi uvozimo pasulj i beli luk. I stanovništvo nam gladno. Utisak mi je da kad bi oni imali naše resurse i Srbiju kao zemlju, bili bi ne regionalna nego globalna supersila.

Znate ono kad babe kažu „ma treba ga govnjivom motkom“. E pa to. Treba nas govnjivom motkom. Imamo zemlju gde je faktički dovoljno da na nju nešto baciš da to nikne, a uvozimo hranu. U Izraelu sam viđao plantaže urmi, narova i banana, po predelima u kojim ni zvečarke neće da žive. Kako? Pojma nemam. Objašnjavali su mi, al meni je to težak SF. Zemlja se prvo desalizuje, pa se obogaćuje, pa se navodnjava nekom kap po kap tehnologijom, pa je i ta jedna kap toliko dragocena da mora da se kondezuje.

Utisak mi je da je život u Izraelu vrlo težak i da prosečan Evropljanin to ne bi izdržao ni šest meseci. Ne samo što zbog ograničenih prirodnih resursa za sve moraš troduplo više da se trudiš i duplo više da radiš. Obavezni vojni rok je, na primer, tri godine za muškarce i dve za žene. Verujte mi, po onoj klimi, to je iskustvo koje biste, ako je ikako moguće, da izbegnete. Kako su praktično stalno u nekom predratnom ili ratnom stanju, skoro ko da su neprestano pod nekom mobilizacijom ili makar takav utisak imaš, jer vojske je SVUDA i svi su naoružani a ti se opet osećaš super bezbedno i nemaš nikakvu paranoju. Veću bih paranoju, ovo mi opet praštajte, u ovakvim okolnostima imao u Srbiji. Mi bi se, nemam dilemu, garant međusobno pokokali, ako ni zbog čega drugog a ono zbog roze patika.

Žene u Izraelu nisu nežniji pol. Dve godine vojske?! Izazivale bi mi simpatiju svaki put kad bih ih video naoružane u uniformi, s lakiranim noktima i ružem na usnama. Biti žena već je dovoljno, zar mora i vojska? Još dve godine! Ta silna militarizacija, u kombinaciji s nekom njihovom svepotapajućom melanholijom (koja je moj utisak, naravno) i time da su prosečno gledano Izraelci jako, jako hot, okinula mi je neki mehanizam neprestane latentne uzbuđenosti erotske prirode. Najviše sam voleo da na Zidu plača posmatram vojnike, mašinka na ramenu, kipa na glavi, a onda se naslone na onaj zid i u njega nešto šapuću. Prizor do suza dirljiv i istovremeno neverovatno erotičan. Nisu to Spartanci, osvajači, namrčeni marinci pred kojima se sklanjaš, već ljudi koji brane ognjište i nejač. Zato se i ne osećaš ugroženo, iako su naoružani ljudi svuda, već naprotiv, baš nekako zaštićeno. Poređenja radi, što može da proveri svako ko tamo ode, na ovaj način naoružani Palestinci bi mi već izazvali potpunu paranoju. Već šetnja palestinskim četvrtima i naseljima nije bog zna preterano opuštena.

11855811_866817573373703_3133374765484284921_nDalje, Izraelci nikad ne kukaju. Znate ono kad kod nas nekoga pitaš kako je i šta ima a mi odmah krenemo sa „ćuti, ne pitaj me“? Skoro nikad se ne žale, nisam čuo nikoga da s nekom ogorčenošću priča o Arapima, svetu i Evropi, a imali bi dobrih razloga za to. Ako se i povede razgovor te prirode, komentari su nekako vrlo odmereni. To me je oduvalo. Tu sam tačno video onaj kabalistički pristup stvarima i životu o kom sam čitao u knjigama. Imaš dva načina da reaguješ na događaje i okolnosti – jedan je reaktivni, drugi proaktivni. Da vam to slikovito objasnim. Reaktivni je izraz nemoći, besa, ljutnje, frustracije, ozlojeđenosti … To je trzanje, refleks, koje donosi instant trenutačno olakšanje ali nikakvo rešenje. To je razbijanje izloga Meka, gađanje američke ambasade, bušenje guma, lupanje automobila, fantomke i palice, „ubi, ubi pedera“, „Kosovo je Srbija“ na svakoj jebenoj fasadi u Beogradu, to su halabukanja od dva tri dana i ajd posle kućama. Proaktivni pristup je isplaniran, strategijski i odložen. Nekad baš, baš odložen. Recimo i čitav vek. On ne donosi trenutno emotivno pražnjenje, ali donosi rezultat. To je „um caruje snaga klade valja“. To je sesti i razvijati tehnologiju koju su prinuđeni da kupuju i vaši najveći neprijatelji. Jer im treba lek protiv opake bolesti, jer im treba komjuterski program, jer im treba tehnologija za navodnjavanje pustinje, jer im treba neki čip za bilo koju od današnjih tehnoloških džidža. A to im prodajete vi pod vašim uslovima i cenama. E, to je proaktivni pristup.

Epizoda iz stvarnog života koja ovo lepo ilustruje – arapska kuća u Francuskoj, dolaze gosti, Arapi takođe, i domaćini nude koka kolom. Gosti – „zašto mi to nudiš, to je američko a Amerikanci podržavaju Izrael!“ (Ispričala mi žena u čijoj se kući to desilo, nemam razloga da joj ne verujem). Kako to reče, tako izvadi mobilni da ga smesti na sto. Sva tehonologija mobilnih telefona dolazi iz Izraela. Čipovi za mobilne telefone iz samo jedne izraelske kompanije danas su instalirani u preko 100 miliona mobilnih aparata. SMS tehnologija je izraelska. 4G tehnologija takođe. Sistem glasovnih poruka – izraelski. Algoritamski kod za slanje elektronske pošte – izraelski. I tako dalje, spisak je nepregledan.

Pa ako ćete baš da ga bojkotujete, al onako ljudski i temeljno, izvolite. Eto zašto je sramna i histerična anti izraelska BSD (Boycott, Divestment and Sanctions) kampanja tako „uspešna“. Jer ne možemo bez Izraela.

A nama, kako stvari stoje, pamet nije potrebna. Svi ti matematičari i pronalazači koji osvajaju medalje po svetskim olimpijadama i sajmovima tehnologije, nama to ne treba. Šta će nam, nek peru negde sudove na crno ili nek razvijaju Kanadu i Ameriku. Nama fali još menadžera! Po mogućstvu sa diplomama s nekih kurs fakulteta bez akreditacija, kao predsednik Toma ili ministar Nebojša Stefanović. Ni više menadžera ni većeg raspada od zemlje.

Posetio sam, inače, i granice sa Sirijom i sa Libanom. Na Golanskoj visoravni, koja je i za srpske parametre mala oblast, video sam vinograde i krda konja. Posetio vinariju, koja nema vekovnu tradiciju ko francuske, ali su im vina odlična, pored toga što su raznovrsna, i to mereno najvišim, upravo francuskim standardima.

capture-20150829-150856Na granici sa Libanom, naleteo sam na grupu mladih Jevreja iz Francuske. Kako su bili obučeni u vojničke uniforme i natovareni ašovima i metlama, bio sam radoznao da čujem šta tu, pobogu, traže. Rekli su mi da su došli da tu provedu raspust, upoznaju zemlju, i pomognu koliko mogu. Pomognu koliko mogu! Pa eto, ako ništa drugo, makar da nešto raskrče i počiste. Kad bi kod nas gastabajter došao da pomogne nešto? Preče je da selu pokaže mercedes, obrne turu u kafani i pevaljki turi 50 evra u dekolte, nek pocrkaju dušmani!

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko – attitude of gratitude! Svako ko je dao kintu za šta god, klupu u parku, ogradu, sadnice, biblioteku, ne postoji zanemarljiv doprinos, pa do čitavih zgrada, fondova, muzeja i ostalih zadužbina, dobio je svoje priznanje, ploču, ulicu, obeležje.

Lična inicijativa je vidljiva svuda. Hoćeš nešto da napraviš? Pa jednostavno kreneš. Nešto kao Filip Vukša kod nas. Samo na stotine. Okupiš ljude, cimaš, vučeš, vičeš, radiš, radiš, radiš. I dosađuješ vlastima da i one rade nešto, pre nego da sediš i čekaš da ti odnekud nešto daju.

I sad ono što me je najviše, ali najviše osvestilo u Izraelu, i što mi je ujedno i najveći utisak. Nama ne treba niko! Ali, NIKO! N – I – K –O. Ni Evropska unija (posebno ne ona), ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Emirati (posebno ne oni). Mi samo treba da se posvetimo sebi. Ništa više.

Jer kad može Izrael, koga mrzi bezmalo ceo svet, koga sapliću na svakom koraku, koji živi okružen najvećim fanaticima na planeti koji ne prestaju da mu rade o glavi, koji je polupustara od zemlje, sa vrlo skromnim resursima, e pa možemo vala i mi!

Teodor Hercl, otac modernog političkog cionizma, krajem 19. veka, napisao je ovu rečenicu u svojoj knjizi Stara nova zemljaIF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. Pre rata i holokausta, pre raspada Otomanskog carstva, pre britanske uprave i ratova s Arapima.

I evo ga Izrael danas – lep, moderan, napredan, slobodan kao nijedna druga od višestruko većih i bogatijih država u tom delu sveta.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. To je sve.