Versaj

DSCN1092Prvi utisak koji Versaj ostavlja na posetioca, mene makar, je predimenzioniranost! Već samo prilazno dvorište, ogromni brisani prostor koji ostaje nezakrčen uprkos hiljadama posetilaca, ostavlja utisak sličan onom koji ostavlja unutrašnjost gotičkih katedrala – nekako si sićušan, pred kraljem, odnosno pred bogom i njegovom zemaljskom administracijom. Pristup blagajnama, koje su i brojne i dobro organizovane, već je stres. S tim u vezi dobar savet, zapravo nekoliko dobrih saveta: budite odmorni kad posećujete Versaj, budite u udobnoj obući (dobro razgažene patike su odlična ideja iako će one verovatno pokvariti eleganciju fotografija), odlučite se ili za dvorac ili za vrtove u jednom danu (verujte mi, entuzijazam vam ovde neće pomoći, ili dvorac ili vrtovi, inače ćete na kraju biti potpuno mrtvosani a gomila utisaka pretvoriće se u mutnu memorijsku močvaru), napustite Versaj bar sat pre zatvaranja (povratak vozom/metroom u Pariz je noćna mora kad se na stanicu odjednom sjati nekoliko hiljada ljudi) ili isplanirajte neku aktivnost u gradiću Versaju do večernjih sati do kad bi cumani turista već morao da se povuče u pravcu Pariza.

Sledeći utisak – pozlaćene ograde, prozori, amblemi kralja Sunce i simboli monarhije. Jebote, jel je ovo što šljašti i ovako s daljine stvarno zlato? E, pa, jeste. Odmah je proradio moj urođeni instinkt pobunjenika koji veruje u najvišu moguću sreću za najveći mogući broj ljudi. I sudario se s Lujem XIV u meni – idealno, ja sebe vidim u terminima “država, to sam ja”. A svakako u belim helankama, crvenim potpeticama (privilegija kraljeva i kurvi, koja simbolika! Ja sam oba!) i s čipkom oko ručnih zglobova. Ili, ukratko, ovako:

Versaj je spomenik taštine i lukavosti, grandiozno svedočanstvo ustrojstva društvenog mehanizma u kome pametni (i beskrupulozni) jašu glupe (i naivne). Spomenik društvenom darvinizmu. Ljudi su umirali na gradilištu i noću tiho iznošeni i bacani u zajedničke bezimene grobnice. Lako je zamisliti revolucionarni bes 1789. u dvorištu Versaja, podno balkona spavaće sobe kralja Sunce.

Uprkos idealizmu revolucije da smo svi rođeni jednaki i takvi ostajemo – mi to, mimo teorije francuskih prosvetitelja, naravno nismo. Ali Versaj nije više predmet mržnje, već ponosa. I to onog koga kao obrazovani Evropljani opterećeni krivicom zbog milenijumske vere u superiornost sopstvene kulture, kako nam se sugeriše, uopšte ne bi smeli da imamo – nacionalnog.

Versaj je i spomenik francuskom geniju – rafiniranom, izveštačenom, eklektičnom, sitničavom, enciklopedijski sveobuhvatnom, racionalnom, ciničnom, aristokratski perverznom. Pre nego u samom dvorcu i njegovim beskrajnim vrtovima, on se otkriva u goblenima i po vitrinama zaključanim porculanskim šoljicama – nivo jedne kulture ispoljava se više u detaljima nego u njenim najambicioznijim i najgradioznijim ostvarenjima.

Kao što i piše na zgradi do versajske kapele – A TOUTES LES GLOIRES DE LA FRANCE. Vaistinu.

Versaj je teško fotografisati. Najpre, jer je nepregledan što problem kadriranja čini, pa, gotovo nerešivim. Jedini pravi način slikanja Versaja je iz helikoptera. Zahvaljujući Versaju sam otkrio novu fenomenalnu funkciju na aparatu (uvek sam užasno lenj za tehničke detalje) to jest, ovaj izduženi, široki kadar, u koji sam sada zaljubljen. Drugo, gotovo je nemoguće napraviti snimak da vam u kadar ne uleti neki turista. Bermude od šatorskog platna američkih “srednji zapad” turista u pratnji žena s elegancijom morža, Nemci sa soknama i sandalama, Kinezi sa jezivim kačketima … ne uklapaju se nikako u Versaj kao background. Burke da ne pominjem. To pesnički da se izrazim pošto, naravno, da moram da pomenem. Utamničene utvare koje zlosutno i ukleto tumaraju versajskim vrtovima koji svojim skulpturama i fontanama slave ženu Ljubavnicu su uvreda ovog reda veličine – ražanj s prasetinom u dvorištu Ćabe, s gajbama piva i neobrezanim i obrijanim muškarcima koji bez gaća klanjaju u džamiji.

Zajebite me s vašim salonskim levičarenjem.

Vrtovi, razume se, francuski (s pažljivo prostudiranim geometrijskim dizajnom) … još jedan dobar savet: moguće je iznajmiti kola onakva kakva se koriste na golf terenima. Iznajmite ih, u pitanju su hektari i hektari prostranstva. Uvek su mi se više dopadali engleski vrtovi – oni koji deluju da je intervencija ljudske ruke minimalna dok je zapravo bila velika, kako bi se stvorila snolika bukolička prostranstva s lažnim rimskim ostacima, kao na platnima Kloda Lorena. To dok nisam živeo u Francuskoj. Sad više volim francuske vrtove – tu poetičnu sliku nečeg po definicji krajnje nepoetičnog – racionalnosti.

U vezi s njima, anegdota s fakulteta. Ispit iz “Društvene istorije Novog veka”, obiman ispit “suve” istorije. Kolega polaže a legendarni Nikola Samardžić (“‘Ajde prvo ovi što žure na svinjokolj”) postavlja pitanje – “Kako se zove arhitekta versajskih vrtova?” Zbunjeni kolega trepće i mrmlja – “kakve to veze ima s materijom?”, a Samardžić odgovara – “Nikakve. Ali ne možete biti student Filozofskog fakulteta i ostati ograničeni na materiju. Vidimo se u sledećem roku”. Dakle, da znate, André Le Nôtre.

Kraljičino selo (Le hameau de la Reine) je nezaobilazno (ove dve bajkolike kućice na fotografijama). Niste bili u Versaju dok ne osetite prisustvo duha Marije Antoanete. A on se više nego u njenim mermernim paviljonima oseća u ovom selu podignutom samo zato da bi ona sa svojim dvorskim damama mogla da se zabavlja pretvarajući se da je pastirica. Life size Barbie world. Living in a bubble epic time (pogledati film Sofija Kopole).

Bezbrojne mermerne skulpture, uglavnom replike antičkih grčkih skulptura, tačnije replike mermernih rimskih replika grčkih bronzanih originala, one koji su imali tu sreću da cunjaju atinskim i rimskim muzejima, kao što sam je ja imao, mogu ostaviti pomalo ravnodušnim – izvučene iz svog idejnog konteksta, svedene su na čisto dekorativnu funkciju. Ali, budimo pravedni! Dekorativno, još kako! Pogledajte “Gala na umoru” – jedna od najlepših skulptura helenističkog perioda koja odavanjem počasti poraženom neprijatelju veliča pobedu njenog naručioca. Poraženi Gal u samrtničkoj agoniji, ovde je samo lep, i to mu je dovoljno. Ne znam u čemu je štos (valjda u tome što smo navikli da klasičnu skulpturu posmatramo bez boje, iako je originalno bila bojena što bi danas verovatno bilo viđeno kao ultimativni kič) ali skulptura s pozadinom u boji dobija neku primesu banalnog. Tako da sam intervenisao u fotošopu, a i nebo je tog dana bilo takvo da u ovoj monohromiji doprinosi dramatičnosti.

Il grešim? :)))

Molim da se obrati pažnja na koncept u kome Luj XIV, kao pravi domaćin, dočekuje i ispraća posetioce ove moje male virtuelne ture!

link za fotke

http://lambrosphotography.blogspot.fr/2013/09/chateau-de-versailles.html

Advertisements

Ružičasti snovi baronice Rotšild

Vila Efrusi jedno je od mojih prvih većih otkrića na Azurnoj obali još iz vremena kada nisam ni sanjao da ću zelenilo Šumadije menjati za nebesko i morsko plavetnilo u nijansi azurne, kako ime i sugeriše, jednog od najprivlačnijih i najbogatijih komada mediteranske obale.

Verujući da sam ovde sada i verovatno nikada više, želeo sam da u tih mesec dana vidim što je moguće više. Planiranje vremena bilo je grozničavo, želeo sam sve – i plaže i muzeje i provod i da stanem baš ispred svake znamenitosti koja se u vodičima pominje ali i da zalutam na staze koje nisu ucrtane za turiste, vođen romantičarskim fantazijama iz Grand Tour vremena, maštajući da sam otkrijem nešto templarski tajanstveno i to otkriće posle svetu dramatično obelodanim. Neki lokalni Đoto ili fra Anđeliko u zaboravljenoj seoskoj provansalskoj kapelici, recimo.

Za vilu Efrusi Rotšild sam saznao zahvaljujući bilbordu koji sam video iz autobusa po povratku iz svoje prve posete Monaku. Nije moglo da mi promakne čak ni u stanju umora i prezasićenosti utiscima. Već iste večeri bacio sam se na guglanje. Rotšild je bila lozinka, kao Sezam za Alibabinu pećinu, za otvaranje i najzabačenijeg laguma duboko, u ionako prezamršenom i predugačkom, lavirintu moje radoznalosti.

Rotšild. Malo je reči nabijenih s više značenja i tajanstvenosti od prezimena ove porodice koja se iz jevrejskog geta Frankfurta negde polovinom 18. veka izdigla u najbogatiju i najmoćniju porodicu na svetu i visokog plemstva u britanskom i austrijskom carstvu. Sve je tu – bogatstvo, mitoloških razmera, titule – plemićke, masonske i ostale, teorije zavere – od regionalnog, nacionalnog do planetarnog nivoa (sumnjam da je iko doprineo više od Rotšildovih opšte rasprostranjenoj teoriji zavere po kojoj Jevreji kroz kontrolu svetskih finansijskih tokova odnekud iz senke vladaju svetom), dvorci koji su i veći i raskošniji od kraljevskih …

Engleski istoričar Pol Džonson pokušao je da istraži istoriju ove porodice. Po okončanju istraživanja znao je podjednako malo koliko i na početku – „Rotšildovi su neuhvatljivi“, napisao je. „O njima ne postoji nijedna pouzdana knjiga. Napisane su čitave biblioteke gluposti. Upoznao sam i ženu koja je želela da napiše „pravu“ istoriju porodice. Odustala je jer je zaključila da je nemoguće razlučiti šta je istina“.

U francuskom postoji izraz Le Goût Rothschild, što će reči rotšildski ukus. Njime se opisuje i životni stil i dizajn enterijera, nastao tokom 19. veka kada su Rotšildovi bili na vrhuncu moći i bogatstva. Reč je o stilu koji karakteriše obilna upotreba teških materijala kao što su damask, brokat i baršun, mnogo pozlate, štuko plafonska dekoracija, minuciozno urađeni drveni paneli i parketi, sve to uz nameštaj, mahom francuski, iz 18. veka. Nameštaj je morao biti kraljevski – Luj, XIV, Luj XV, Luj XVI – Rotšildovi su kupovali ono najbolje što je na tržištu moglo da se nađe a posle francuske revolucije čak i komade iz Versaja. Kad je o arhitekturi reč ispoljavali su sklonost ka renesansi. Uz to ide viktorijanski horror vacui, kolekcije slika, skulptura i oklopa. Sve to zajedno čini Le Goût Rothschild koji su kasnije usvojili i druge čuvene bogate porodice kao Vanderbiltovi, Astori i Rokfelerovi.

Nije samo prilika da se poseti jedna od Rotšildovih vila ono što me privuklo. Više nego o samoj vili svuda se pisalo o njenim vrtovima.

Ovde moram da zastanem – ja, naime, gajim posebnu vrstu fascinacije vrtovima. Pri tom o botanici nemam blagog pojma. Koliko za arhitekturu, slikarstvo i skulpturu, toliko, a ponekad i više, oduševljenja imam za pejzažnu arhitekturu. Mišljenja sam da ako hoćeš zaista da spoznaš nivo kulture jedne zemlje ili naroda, da treba da mu zaviriš u vrtove i parkove.

Italijanski, francuski (stilski određeni kao renesansni, barokni, rokoko ili klasični), mavarski, engleski, japanski vrtovi …; teorija, filozofija i simbolična značenja koja ih prate – giardino segreto, mistični raj, zen, umetnost lepša od prirode, eskapizam i pastoralni snovi …

Više od nagomilanog bogatstva i odnegovanog ukusa da se ono uloži u nešto tako neprofitabilno, krhko i zahtevno, kao što je oblikovanje prirode i njeno ulepšavanje umetničkim sredstvima, fascinira me demonstracija prava na lepotu i užitak. I volja da joj se obezbedi trajanje, kako u prostoru tako i u vremenu.

Baronica Beatrisa de Rotšild je izdanak francuskog ogranka porodice a njena vila nalazi se na, u mediteranskom rastinju utonulom, poluostvu San Žan kap Fera, svega par kilometara od Nice u pravcu Monaka. S jedne strane poluostrva pruža se pogled na zaliv i mestašce Vilfranš a s druge na zaliv i mestašce Bolije. Krajnja tačka poluostrva koja zalazi u Mediteran, zapravo je vrh „zlatnog trougla“ Francuske rivijere čije su tri tačke upravo Bolije, Vilfranš i kap Fera.

To je sve od uvoda što ću da vam pružim. Više od urednih hronologija i gomile istorijskih činjenica turističkih vodiča, verujem u trenutni, impresionistički utisak, ukadrirani tren, sporedni detalj, miris, boje i zadivljenost pred prizorima sveta. Ali, strastveni sam kolekcionar beskorisnih i suvišnih podataka, pa ću, pre nego što vam, više slikom nego rečima, otkrijem lepotu Beatrisinih vrtova, podeliti neke od onih koji su mi posebno zanimljivi.

Beatrisa je bila udata za Morisa Efrusija, pariskog bankara poreklom iz ruske jevrejske porodice, koja je, kao i Rotšildi, imala razvijeno poslovno carstvo u nekoliko evropskih zemalja. Moris ju je zarazio nekom bolešću zbog koje kasnije nije mogla da ima dece a pošto je bio strastveni kockar čiji su dugovi narasli na neverovatnih 12 miliona zlatnih franaka (danas bi to bilo oko 30 miliona evra) Rotšildovi su na sudu, nakon 21 godine braka, izdejstvovali razvod.

Beatrisa je naručilac i najskupljeg Faberžeovog jaja – jaje koje je 1902. naručila za svoju buduću snaju, verenicu brata, prodato je na aukciji u Londonu 2007. za neverovatnih 8.9 miliona funti.

Volela je kocku (bila je čest posetilac kazina u Monte Karlu) konjske trke, ekstravagantne prijeme nadahnute epohom Marije Antoanete, s kojom je delila sklonost ka roze boji i, kao pravi Rotšild, umetnost – zajedno sa vilom, francuskoj Akademiji lepih umetnosti ostavila je i kolekciju sa oko 5.000 umetničkih dela. Rotšildovi se, inače, ubrajaju u najveće svetske pokrovitelje umetnosti.

Deo mog užitka je i da sve otkrijem i pronađem sam. Beleženje imena stanica, ovde siđi, onda ovde skreni, pa potraži ovo i onda produži tuda i tuda … Tako sam došao i do vile. Već blagi ali postojanji uspon do nje pruža užitak – pogled na zaliv Vilfranš i druge privatne vile utonule u rastinje, od kojih za jednu kažu da je letnjikovac belgijskog kralja.

Na blagajni me upozoravaju da tog dana zatvaraju dva sata ranije jer se organizuje privatni banket. A poređani katering kombiji i oni natovareni cvetnim aranžmanima, ljudi koji nešto žure u svim pravcima, nekoliko ceremonijal majstora koji izgledaju kao da upravo preživljavaju treći nervni slom od jutros dok se preko mobilnih nešto objašnjavaju pitaj boga s kim, odaju utisak da su zvanice više nego probrane i da su bilo kakve greške nezamislive. Umesto da me vest o prinudno skraćenom obilasku oneraspoloži, biva mi drago što ću biti u prilici da vidim i kako izgledaju pripreme za jedan elitni banket na jednom tako nesvakidašnjem mestu.

Moja prva misao, kada sam zakoračio u vrtove, bila je da moja majka ovo jednostavno mora da vidi. Ne radi se o želji svakog dobrog sina da omogući majci da vidi sveta, reč je o tome da je moja majka rođeni baštovanski čarobnjak što će vam potvrditi svako ko je bio u prilici da na njenoj erdoglijskoj terasi u Kragujevcu od svega nekoliko kvadratnih metara, popije kafu. Ima urođeni smisao za lepo i prste gorske vile na čiji dodir cveta baš sve.

Istoričar umetnosti u meni dužan je da vam ovo saopšti – izgradnja vile trajala je 1905. do 1912. a baronica Rotšild se pokazala kao izuzetno zahtevan naručilac. Odbila je brojne planove i predloge mnogih čuvenih arhitekata pre nego se odlučila za nacrt Žan Marsela Obirtana koji je uz pomoć saradnika Arona Mesije, uspeo da sintetizuje eklektične baronesine zamisli u jednu neoklasicističku celinu nalik venecijanskim palatama.

Vila je okružena sa devet tematskih vrtova – firentinskim, španskim, francuskim, egzotičnim, kamenim, japanskim, ružičnjakom, provansalskim i vrtom Sevr … koji su urađeni po zamislima pejzažnog arhitekte Ahila Dišena.

Vrtovi su organizovani tako da obrazuju oblik broda gledano s balkona vile koji mu dođe kao most na brodu s čije se obe bočne strane vidi more. Nadahnuti su baronesinim krstarenjem brodom Île de France a 30 baštovana koji su radili na održavanju vrtova bili su obučeni u mornarske uniforme.

Teren je bio stenovit tako da je kreiranje vrtova bio kolosalni posao koji je zahtevao miniranje terena i dovlačenje ogromnih količina zemlje, na čemu je bilo angažovano nekoliko stotina italijanskih radnika.

Francuski vrt zauzima prostor ispred same vile. Sa strane, na nešto nižem terenu od francuskog vrta nalazi se firentinski vrt sa bazenima sa vodenim ljiljanima i drugim vodenim biljkama i jednim veštačkim grotom (pećinom) u kome je smeštena statua efeba. Na skroz suprotnom kraju parka je brdo pokriveno šumom čempresa koji okružuju repliku Ljubavnog hrama iz versajskog Velikog trianona. U podnožju hrama nalazi se vodena kaskada u obliku stepeništa koja se uliva u bazen velike muzičke fontane čiji se mlazevi pokreću na svakih 20 minuta i „plešu“ u ritmu poznatih melodija klasične muzike i baleta.

U nivoima koji se spuštaju oko francuskog vrta nalaze se senoviti španski vrt sa aromatičnim biljkama, zatim lapidarijum ili kameni vrt u kome su, sred gustog rastinja, razbacani arhitektonski ostaci s antičkih i srednjevekovnih građevina, a na kameni vrt nadovezuje se japanski sa karakterističnim drvenim paviljonom, mostom i šumom bambusa. U egzotičnom vrtu nalaze se ogromni kaktusi i druge retke biljke a ružičnjakom dominira ružičasta boja, omiljena boja baronese Rotšild u koju je okrečena i sama vila, dajući tako čitavom tom kompleksu frivolnu atmosferu Fragonarovih i Vatoovih platna.

Za života baronice Beatrise imanjem su slobodno šetale životinje iz njenog privatnog zoološkog vrta – egzotične vrste ptica, majmuni, mungosi, gazele, antilope … a po svedočenjima onih koji su imali sreću da budu gosti na njenim banketima, nije bilo ni malo čudno da pored bazena osvetljenih mesečinom zateknete balerinu koja pleše na Šopenovu muziku. Jedan francuski pesnik, Beatrisin gost, zabeležio je da je na jednom takvom banketu pored bazena na mesečini plesala čuvena Ana Pavlova.

Mnogo sam se krivio, čučao, istezao, pentrao, kako bih po vrućini i uprkos brojnim turistima, koji su mi uporno uskakali u baš svaki kadar koji sam hteo da ovekovečim, i zaslepljujućoj svetlosti južnjačkog letnjeg dana, napravio što više dobrih snimaka. Poseta s proleća ili rane jeseni je bolja ideja. Do kraja prve posete, tokom koje sam bio prinuđen da kroz unutrašnjost vile samo protrčim jer sam bio preopčinjen vrtovima, za banket je već sve bilo spremno. Ukrao sam nečiji snimak da dočaram atmosferu, meni je bilo neprijatno da se muvam oko upicanjenih konobara koji su pregledali i nameštali poslednje detalje.

Ovo je putopis sa lepim obrtom. Ne samo da sam se dve godine kasnije preselio u neposrednu blizinu ovog predivnog mesta, već sam uspeo da tamo odvedem i majku. Vila Efrusi de Rotšild bila mi je prva na spisku za obilazak koji sam napravio kada je došla da me poseti.

22Mislim da više od svih biranih prideva i vešto sklopljenih rečenica opterećenih beskrajnim satima provedenim u biblioteci nad umetničkim monografijama, kakve bi možda išle uz atmosferu ovog mesta, njeno jednostavno oduševljenje otkriva mnogo više od svega što sam napisao –

„Jao, Đoleeee! U životu se ovoliko lepote nagledala nisam! I ništa više da ne vidim, dovoljno sam videla!“

Grčki snovi Teodora Rajnaha

DSCN1844Da li ste se ikada pitali kako su živeli bogati antički Grci? I da li ste ikada poželeli da se makar za trenutak teleportujete u antički svet? Vila Kerilos vam pruža upravu takvu mogućnost. Ali, pre nego što rečju i slikom predstavim ovo jedinstveno arhitektonsko ostvarenje, neophodno je da posvetim koji redak i njenom isto tako jedinstvenom vlasniku.

Teodor Rajnah je bio najmlađi od trojice vrlo nadarene braće, rođen u jevrejskoj porodici bankera poreklom iz Frankfurta. Sva trojica braće bili su važne ličnosti Treće republike u Francuskoj i imala su reputaciju erudita bez premca. Teodor je još kao mladić stekao dva doktorata, jedan iz umetnosti, drugi iz prava, a bio je jedan od najboljih poznavaoca istorije antičke Grčke prema kojoj je gajio ogromnu strast.

Iz strasti prema antičkoj Grčkoj je i rođena vila Kerilos, na obali mora u Beaulieu-sur-mer (Boliju na moru) nedaleko od vile Efrusi (njegova druga žena bila je nećaka barona Efrusija). Da bi taj san ostvario obratio se mladom arhitekti Emanuelu Pontremoliju.

DSCN1828Problem je bio sledeći – nisu postojali nikakvi, osim vrlo fragmentranih, dokumenti i izvori na osnovu kojih bi se mogla izvršiti rekonstrukcija jedne bogataške antičke vile. Tako da njena izgradnja nije bila pitanje imitacije već reinvencije Grčke. Rajnah i Pontremoli nisu želeli da naprave pastiš na osnovu arheoloških ostataka već da stvore originalno delo sa „Grčkom na umu“. Bio je to zadatak koji je zahtveo dugi i strpljiv rad. Izgradnja je trajala šest godina, od 1902. do 1908. A arhitekta je na fini način u svoj nacrt uključio i moderne pogodnosti kao što je topla voda, ili klavir čiji je mehanizam ostao skriven u ormaru od limunovog drveta. Tako vila Kerilos pruža i uvid u jednu drevnu civilizaciju ali i duh Belle Epoque u kojoj je nastala, kada su ovakve ekscentričnosti kod bogatog sveta bile u modi.

DSCN1815Nažalost, njen vlasnik, zbog prevelikih političkih i drugih profesionalnih obaveza u Parizu, nije previše uživao u njoj. Umro je 1928. godine a vilu je zaveštao Francuskom institutu čiji je uvaženi član bio. Za vreme Drugog svetskog rata uzimaju je Nemci koji u nju smeštaju Gestapo. Teodorovog sina Leona koji je u vili bio arhivar, šalju u koncentracioni logor u kome je život izgubilo više članova ove istaknute porodice. Danas je pod upravom fondacije Culturespaces i godišnje je poseti preko 50.000 ljudi.

Vili pristupate kroz vrt iz koga se pruža pogled na poluostrvo San Žan Kap Fera i njegove lepe kuće. Vrt je ukrašen zasadima tipično grčkog rastinja – masline, nar, rogač, akantus, mirta, vinova loza, perunike, čempresi, borovi, palme i papirus.

DSCN1774Prostorije grčkih vila bile su organizovane oko peristila ili atrijuma, središnjeg otvorenog dvorišta, ovde okruženog sa dvanaest monolitnih stubova od kararskog mermera. Peristil je ključno mesto antičke grčke kuće, odakle se svetlost i vazduh šire u okolne prostorije a vlasnici njima mogu da prošetaju. U središtu je jednostavni mermerni sud za vodu koji ima simboličko značenje – voda kao izvor života, i podsećanje na njemu primordijalnu ulogu u stvaranju života. Zidovi peristila ukrašeni su freskama koje su izvedene po motivima grčke mitologije sa grčkih keramičkih vaza iz vatikanskog, minhenskog i berlinskog muzeja.

Prva prostorija kada se iz peristila kroči u unutrašnjost vile je balanion – termalno kupatilo. To je prostorila koja su imale samo bogataške grčke vile a koje su vlasnici koristili za opuštanje pre večere. Ukrašen je tigrastim mermerom iz Karare a dno jedan metar duboke, osmougaone kade, ukrašeno je mozaikom s morskim motivima.

DSCN1785Biblioteka je najveća i najimpresivnija prostorija na prizemlju oko peristila. Okrenuta je prema istoku kako bi se jutarnje svetlo što bolje iskoristilo za čitanje, a posvećena je boginji Atini. Osim što je puna vrednih knjiga na temu umetnosti i antičke kulture, u njoj su i izuzetni komadi nameštaja – ormani od hrastovine s inkrustracijom urađeni po modelima otkrivenim u Herkulanumu 1762, egipatske stolice i stolovi, a s plafona visi luster, replika iz Sv. Sofije u Istambulu. Tu su i Tanagra glinene skulpture, rimske predmeti od stakla, amfore i vaze.

Nakon prostorija gde se hrani duša, tu je i prostorija – triklinos, u kojoj se služila hrana za telo. U njoj su dva ležaja iste visine – Grci su obedovali poluležeći a ne sedeći kao mi danas.

DSCN1782Sledeća prostorija, andron, je kako joj naziv i sugeriše, posvećena samo muškarcima koji su u njoj vodili rasprave. Žene su imale posebnu prosotriju za sebe – ginekeum. Andron vile Kerilos ima mermerne zidove i pod u mozaiku na kome je prikazan Tezej u borbi s Minotaurom.

Iz androna se ulazi u ikos koji je intimni porodični kutak samo za ukućane. Posvećena je Dionisu, bogu vina i pozorišta, što se vidi i po motivima štuko dekoracije na zidovima i mozaiku na podu.

Privatne prostorije nalaze se na spratu.

DSCN1787Na suprotnim krajevima sprata nalaze se sobe gospodina i gospođe Rajnah iz kojih se prelazi u zasebna kupatila, a koja su povezana jednom prostorijicom, nazvanoj Triptolema, po mozaiku s motivom grčkog heroja Triptolema preuzetog s jedne grčke keramičke posude koja se čuva u Vatikanu.

Soba gospođe Rajnah posvećena je Heri, Zevsovoj ženi i boginji braka. Karakteriše je plava boja fresaka na zidovima koji čitavoj prostoriji daju jednu umirujuću notu. Soba gospodina Rajnaha posvećena je Erosu, bogu ljubavi koji je i glavni motiv fresko dekoracije, s koje veselo proviruje iza gustog spleta oslikane vinove loze. Krevet je od drveta i bronze i okrenut je ka jugu kako bi omogućio pogled kroz prozor na more. Preovlađujuća boja je pompejanska crvena, kao podsećanje na boju zidova palate u Knososu.

DSCN1810Čitava vila opremljena je nameštajem urađenim po antičkim modelima koji do poslednjeg i najsitnijeg detalja reprodukuje dekor antičkih vila. Urađen je u najskupocenijem drvetu – ruže, australijske šljive, siriša, američkog oraha, cejlonskog limuna sa inkrustacijom od korala ili slonovače.

U podrumu vile je galerija s reprodukcijama nekih od najpoznatijih antičkih skulptura.

Do prilike da je lično posetite, deo atmosfere i lepote ovog arhitektonskog bisera možete osetiti preko fotografija.