Ћирилица – лакмус тест за нашминкане фашисте и антисрбизам

bibl-Zdanje-Narodne-biblioteke-Srbije-na-kosancicevom-vencuКада је при крају Другог светског рата, приликом повлачења из Грчке кроз Југославију, ухваћен Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, испитиван је о детаљима шестоаприлског бомбардовања Београда. Наиме, управо је генерал Лер руководио акцијом ваздушног напада на Београд, пошто је претходно са земљом сравнио Варшаву, што је у Хитлеровим очима била одлична препорука за мисију бомбардовања Београда.

„Зашто Народна библиотека Србије?“, упитали су га иследници.

Врло хладнокрвно објаснио је да је уништење Народне библиотеке Србије било једно од приоритета бомбардовања Београда, по изричитом Хитлеровом захтеву који је Србима желео да се освети за „издају“ (одбацивање пакта) тако што ће им уништити вишевековни идентитетски код.

Уништење НБС сматра се највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата. Уништено је око пола милиона библиотичких јединица, збирка средњевековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Лукијана Мушицког …

Најдрагоценији део уништеног фонда представља збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века.

naslovnaМада је нацистичко уништење српске народне библиотеке вероватно чин без преседана у историји империјалистичког сатирања слободарских народа који су се дрзнули да бране своју слободу, оно у случају Србије свакако није усамљени случај. Турци су вековима темељно уништавали материјалне остатке српске културе. Није то био тек тако насумични варварски чин мотивисан жељом за пљачком и отимачином већ смишљени покушај брисања сећања на слободу и државност из колективне српске свести. Срби су се одупирали кроз своју епску поезију коју је стварао и с колена на колена преносио неписмени народ. Међутим, чак ни Турци не одолевају извесним аспектима затечене српске културе, у оно време голим оком видљиво напредније и више у односу на њихову – српски језик и ћирилично писмо били су званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. На српској ћирилици дубровачким властима се обраћао и Скендер бег.

Ћирилица је, дакле, историјски потпуно оправдано, препозната као део српског идентитетског кода. На њој су, уосталом, живописане све средњевековне српске задужбине од којих се неколицина њих данас налази на UNESCO листи светске културне баштине.

У предтурској Босни на пример, католик Прибислав Похвалић пише ћирилицом а свој језик на више места назива српским. У турском периоду Мухамед Хевајиа, пише арапским писмом али српским језиком, па своје песме назива „Илахије на српском језику“ и „Позив на веру на српском језику“.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога“ (Загреб, 1867.) каже да „није могуће веровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна пре Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским“.

37944776_10216895556719262_7259868295140999168_nО српском језику и ћирилици у Босни пишу и многи други католици и домаћи муслимани (од којих се већина сматра Србима, изузетан је пример католика Андрија Торквата Брлића који се противио хрватизацији Славоније и нудио своје агентске услуге кнежевини Србији и Илији Гарашанину).

Да не набрајам даље, освануо бих … поента је да кад је о ћирилици реч, заправо није реч о самој ћирилици. Није потребно бити политички геније па схватити да кад се потегне ћирилица, заправо се потеже питање делигитимизације иначе савршено легитимних српских националних интереса. Елегантна лингвистичка формулација о „распаду јединствене језичке норме деведесетих прошлог века, из које је настао српско-хрватски језик“, не значи ништа друго до следеће – не постоје ни хрватски ни босански/бошњачки, већ само српски језик и његови дијалекти. Другим речима, окупатори и домаћи издајници раде на легитимизацији крађе српског нематеријалног културног блага.

Проглашење ћирилице страним телом иако је аутохтоно, и освајачким и реметилачким фактором, легимитизује културолошки геноцид над Србима, који је неопходан како би се заокружио онај физички оличен у хрватско-муслиманском Покољу.

Империјалне силе су тога биле савршено свесне и много пре него што је по изричитом Хитлеровом захтеву бомбардована Народна библиотека Србије.

Законску одредбу против ћирилице у Аустријском царству доноси још половином осамнаестог века царица Марија Тереза. По наредби из Беча у српским школама само је латиница била дозвољена. Уредба је убрзо морала бити повучена због снажног отпора Срба и Српске православне цркве. Сличну уредбу уводи и њен син, цар Франц Јозеф, али је и он убрзо био приморан да је повуче због отпора Срба.

Током Првог светског рата аустроугарске окупационе власти забрањују ћирилицу на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске, махом Хрвати, да српској деци предају искључиво на латиници.

Хрватски сабор 13. октобра 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. Тај пример прати босанскохерцеговачки сабор који ћирилицу забрањује 11. новембра 1915. године. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, изјављује – „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“, у преводу, замишљеним границама НДХ.

У Другом светском рату једна од првих уредби усташког режима Независне државе Хрватске (од 21. априла 1941.) односи се на забрану ћирилице која остаје на снази све до краја рата.

351205_vukovar3-beta_fУ светлу ових историјских чињеница, каква би морала бити ваша реакција, не као Србина, већ као слободољубивог и правдољубивог човека, у односу на ћирилицу? По мом виђењу ствари, морали бисте инсистирати на њој. Штавише, морали бисте одбацити латиницу кад год је то могуће као империјалистички алат духовног геноцида над Србима. Морали бисте фаворизовати ћирилицу, свуда и у свакој прилици, као део српског идентитетског кода кога непријатељ већ вековима настоји да уништи. То би морао бити ваш рефлекс побуне и отпора. И опет, не као Србина, већ као хуманисте, слободољубивог и правдољубивог човека. Имам пријатеља Грка који одлично говори и пише српски. Једном сам га упитао како га није мрзело да утроши толико времена и труда да би научио језик који није „светски“, дакле не очигледно користан. Одговорио ми је да није знао шта друго да уради у знак побуне кад је НАТО бомбардовао Србију.

О томе вам причам.

Где је у том смислу, српска интелектуална „елита“ која би, по природи ствари, морала бити у првим борбеним редовима одбране ћирилице? Она је, као права проституциона елита окупационих власти, усташки алергична на ћириицу и не пропушта прилику да је унизи и облати повезивањем за примитивизам, национализам, нижи културолошки ниво, мрак, деспотију и заосталост.

Спремите се за наредне редове, јер паралелу за ово што следи нећете наћи нигде на свету. Од 2001. до 20. јануара 2012. године, Сретен Угричић био је директор Народне библиотеке Србије. Исте оне у којој су нацисти априла 1941. спалили 1.424 ћирилична рукописа и повеље из периода између 12. и 17. века, у покушају да се уништи српски идентитетски код.

Њен директор у периоду од 2001. до 2012. године је аутор романа „Незнаном јунаку“ у ком се ради о Србији 2014. године којом влада некакав националистички диктатор. Књига је, наравно, на латиници а ћирилица као заостало и националистичко писмо коришћена је само да означи само оно што је лоше, глупо и примитивно. Тако ју је читалац могао наћи само у овим речима – диктатор, Путин и Србија.

Сретен Угричић, познат и по изјави да Република Српска као геноцидна творевина нема будућност, био би идеалан кадар у влади Анте Павелића. На страну то што Народна библиотека никада није, а морала је и још увек мора, бити обновљена на истом оном месту на ком су је сравниле нацистичке бомбе, већ је на њено чело дошао човек који би се много допао Хитлеру.

Другосрбијанци, којих је Сретен Угричић пример пар екселанс, народски је назив за окупациону интелектулану елиту која је усташтво усвојила као свој идеолошки наратив. Она се непрестано бави делигитимизацијом српских националних интереса служећи се при том свим могућим методама, од којих је лаж најчешћа, као и легализацијом империјалистичког злостављања Срба (јербо смо примитивни и нецивилизиовани, дакле треба нас доводити у ред).

Ћирилица је, да ствари поставимо најјасније и најпростије што је то могуће, лакмус тест за антисрбизам и легитимизацију усташке геноцидне идеологије. Ради се искључиво о томе, просто да простије не може бити.

IMG_08011Кад српска интелектуална елита држи трибине типа „чији је наш језик“, глумећи шатро нове југохипике дирнуте вештачким политичким поделама међу бившим југословенским народима, од којих је језичка једна од њих, она даје легитимитет крађи нематеријалне српске културне баштине. Не постоји наш језик. Постоји само српски. И то није никаква политичка или идеолошка, већ чисто научна или, ако вам је тако драже, знанствена чињеница.

Српско министарство културе је најавило измену Закона о службеној употреби језика и писма, којим би се охрабрила употреба ћирилице. Градски менаџер српске престонице најављује пореске олакшице за фирме које своје пословно име истичу на ћирилици. Овде треба напоменути да је реч о позитивној дискриминацији (дакле, фирме које своје име истичу на латиници не плаћају већи порез) као и то да је у питању мера која је испод сваког могућег неопходног минимума, имајући у виду претходно изнету сажету историју настојања за уништењем српског идентитетског кода. И шта се дешава, другосрбијанска окупациона елита креће у трку пљувачине.

Теофил Панчић тим поводом каже – „Ја ту препознајем једну законитост, од тих времена до данас увек када би на власти или близу власти била та идеологија која би говорила о угрожености српског идентитета и ћирилице, увек је то било близу неких ратова, близу неких сукоба, близу неких ствари које памтимо само по најгорем.“

Дебела зла баба лаже (до ђавола с политичком коректношћу, већина другосрбијанских чудовишта рекламира своју одвратну идеологију на њушци). Теофил Панчић је лажов. Управо је супротно. Идеолошки рат против српске државотворне културе, иза грчке друге најстарије на Балкану, (а у конкуренцији Грчке то нешто говори) увек је био увод у геноцид над Србима вишег или нижег интензитета. Не постоји та мера довољне сведености српства која би умирила империјалистичке и усташке апетите чудесно сагласне у циљевима данас ко и четрдесет и прве, а у случају „Бошњака“ геноцидно сатирање Српства је кључно питање за само постојање овог лабораторијско-топонимског идентитета – докле постоји српство дотле „бошњаштво“ није ништа друго до виц. И они то знају.

А зна то и Панчић. Што отворено стављање у службу антисрпске усташоидне идеологије од њега поред лажова чини још и фашистом. Нек вас не заварају ту и тамо изречена забринутост за положај Рома и српских гејева. Све је то лепо осликана левичарска кулиса с које ликови попут Панчића дају одушка свом усташизму.

e0f4f0cedb3f66ac2aff35d8a7a93353Да ментална перверзија превазиђе све до сад у историји виђено, не само да се жртве геноцида проглашавају за геноцоиде, једини носиоци државотворности и аутентичне културе на широком простору бивше Југославије (данас ткз. западни Балкан) проглашавају за примитивце,  већ се и фашисти проглашавају за левичаре и велике борце за људска права. Дебела зла баба Теофил је један од тих ликова.

До уједињења! Живело Српство!

 

 

 

Advertisements

Ep o Samsungelšu

Sva je prilika da ste čuli za grčki mit o Heraklu i njegovih 12 zadataka. Zadala mu ih je boginja Hera, verujući da ne postoji smrtnik koji bi ih mogao izvršiti. Herakle je morao da, ovim redom,

  1. ubije nemejskog lava
  2. ubije lernejsku hidru (aždaju sa devet glava)
  3. pobije sve stinfalijske ptice
  4. uhvati kerinejsku košutu
  5. ubije surimatskog vepra
  6. očisti štale elidskog kralja Augija
  7. ukroti kritskog bika
  8. dovede Diomedove kobile ljudoždere
  9. donese Hipolitin pojas
  10. dotera Heriodonova goveda
  11. dovede Hadovog psa Kerbera
  12. donese zlatne jabuke iz vrta Hesperida

Svaki od ovih zadataka bio je nemoguć po sebi, tek njih 12 zajedno bili su potpuno nemogući. Sve su ovo bila nesavladiva čudovišta koje niko nikada ranije nije uspeo da uhvati ili ubije. Heraklu je to, veli mit, pošlo za rukom, čime je stekao besmrtnost i bio primljen u društvo bogova s Olimpa.

E, ja sam vam na putu da steknem sličnu slavu i besmrtnost. Očekujem u najmanju ruku da neko daleko sazvežđe ponese ime Aleksandra Lambrosa i da pokrovitelj te inicijative bude kompanija Samsung.

Neki dan izgubih telefon. Beše to jedan Samsung Galaxy, u narodu poznat po srpskoj nacionalističkoj školjci toliko puta reflektovanoj u ogledalu koje odgovara na pitanje o tome ko je najlepši gej Srbin bezbožnik na svetu. Kako je moj jedini kriterijum pri kupovini tih tehnoloških kurcaboca jel nešto lepo il nije, i da ne košta mnogo jer ja na to ne volim da trošim jer mi svejedno služi uglavnom za dnevno dokumentovanje prolaznosti moje lepote, brzo sam se odlučio za novi telefon (opet Samsung Galaxy, al s drugačijom nekom oznakom na kraju). Inače mi je kupovina bilo kakve tehnologije užasan stres. Ja kad zađem u to odeljenje prodaje, imam utisak da sam upao u neku matrix mašinu, u kojoj pljušti ona kiša brojeva i slova ….

LTE BANDES AMOLED 91817 HSUPA 1,3,5,7 50Mbps EDGE-GPRS 850/900 2600 mAh Li-ion MODE ULTRA FLASH SM-j500FN 1,2 GHz, quadri  2100 MHz 8GO HSPA+42,2Mbps

I tako u beskrajno mnogo redova i nalepnica.

Gajim neizmerno divljenje prema svima za koje ovde nešto smisleno piše. Što se mene tiče, veća je verovatnoća da prevedem tekst sa srednjevekovnog mandžurijskog na crkvenoslovenski. Pošto sam par puta mudro klimnuo glavom prodavcu koji mi je pričao nešto na ovom nerazumljivom matrix jeziku, tek toliko da ne ostavim utisak kompletnog idiota koji je poput posetilaca iz istoimenog francuskog filma iz 1985-te banuo pravo u 2016-tu, odlučih se za model za koji sam razumeo dve bitne stvari – da ima dobru kameru i da je trenutno na promociji te ću da uštedim nekih 30 evra.

Ja sad ne znam kako to ide u ostatku sveta ali u Francuskoj nije baš da platiš račun, uzmeš telefon i hvala doviđenja. Kad bi ista procedura postojala za svaki artikal iz vaše potrošačke korpe prilikom samo jednog pazara, i to običnog a ne neke mesečne nabavke, za jedan odlazak u bakaluk bilo bi vam potrebno odprilike tri i po do pet meseci. Zamisli upitnik za mačje krekere!

Kako vam se zove mačka? (Kako pišete Živko? Sa G ili J?). Koje je boje? Rase? Koliko star? Jel vakcinisan? Sterilisan? Broj tetovaže? Prvi put koristi ove krekere? Na kojoj je adresi? Jeste li ranije uzimali mačje proizvode u našoj radnji? Ako jeste onda koje? Da li biste voleli da primate newsletters o našoj liniji proizvoda za mačke?

Gospodin prodavac je želeo da zna odprilike ovu silu podataka o meni … tu potpisah nešto, a prilikom izlaska iz dotičnog hipermarketa, bejah u obavezi da potpišem još nešto, ne pitajte me šta, jer ne znam.

Tu skontam da sam platio punu cenu, tj da nisam dobio obećanih 30 evra popusta. Uzmem vratim se kod prodavca, strpljivo sačekam eon i po dok nije završio sa klijentom koji je želeo da zna gde i od kog materijala je proizvedena svaka jebena komponenta nekog laptopa. Pošto proćaskaše na tom nekom jeziku za koje sam vreme odprilike mogao da pročitam Danteovu „Božanstvenu komediju“ i to unatraške i na farsiju, požalih se kako nisam dobio obećani popust. Prodavac me potom uveri da se popust ostvaruje odlaskom na sajt gde sve što treba da uradim jeste da popunim jedan kraći formular i ostavim svoj RIB pa će mi oni onda refundirati 30 evra na moj račun.

A, tako? Pa, ok, što mi teško. Trideset evra, to mi dođe ova nova Body Shop krema. Izađem, dakle, ko zadovoljna mušterija, čestitajući sebi na mudroj kupovini. Eto, jednom i ja.

E sad, svako ko me poznaje, razumeće da je od te kupovine do mog odlaska na sajt da tražim pare nazad, proteklo tri dana. Patim, naime, od formularfobije. Može da bude i najkraći na svetu mene to jednostavno mrzi da popunjavam. Tri sam dana skupljao volju i konačno se konektovah da ostvarim liberalkapitalizmom, globalnom ekonomijom i slobodnim tržištem zagarantovano pravo na 30 evra.

30 tih bogova i sunaca jebem.

Upalim, dakle, komp, rešen da budem odgovoran potrošač jednom i ja, i shvatim da uopšte nemam ideju na koji sajt zapravo treba da odem. Želeći da nesrećnika u radnji iza mene poštedim čitanja „Božanstvene komedije“ unazad, bio sam se zadovoljio podatkom da se refundiranje obavlja online, računajući da nisam valjda baš toliki debil da ne ukopčam kako. Vođen nekom zdravorazumskom logikom, zaključim da to svakako mora biti sajt radnje u kojoj sam telefon i kupio. (Kako bi, inače, Samsung znao u kojim se sve radnjama i zemljama na svetu i koji njegovi modeli tačno trenutno promovišu? Pa zar nije?). Odem, dakle, na sajt Carrefour radnje (jedan od onih „od igle do lokomotive“ francuskih hipermarketa).

I zaista, tamo uredno poslaganih nekih 20 i kusur rubrika. Kliknem na „deal du jour“. Mislim, gde biste vi kliknuli? Kad tamo ponuda za letovanje u Italiji. U kakvoj jebenoj vezi s hipermarketom, nemam pojma nit me je zanimalo da istražim. Ok. Kliknem „banque et assurances“ što mi je zvučalo kao sledeća moguća opcija. Pa eto pominje se neka banka a refundiranje se vrši na račun, pa možda je to. E, pa, nije. Kliknem potom „tout les service au quotidien“. Nije. Nije ni „guides et conseils“. Krenem onda da klikćem sve redom. Kad pod „rue du commerce“ stoje neke promocije. Pomislim, naravno, eto to je, preostaje mi još samo da pronađem svoj model telefona i ispunim formular.

Uporno iskaču i otvaraju se novi prozorčići po ekranu, nudeći mi od 50% do 80% popusta na silu božiju proizvoda, sve to click away. Strpljivo gasim jedan po jedan, rezonujući sam sa sobom, kako sigurno da ima sveta kojima sve ovo ima nekog smisla, i da sam ja verovatno premator i preživčan.

Ok, pronađem rubriku s telefonima. Samsunga koliko hoćeš, ali ne i mog. Uzmem ponovo pregledam jedan po jedan, reko možda mi je promakla neka ta oznaka, koje mi inače ne znače ništa i teško ih pamtim. Nema mog definitivno.

Tu sam bio gotov da odustanem. I da bogdo jesam. Al pored mene je bio moj drug Vladislav koji me je ubeđivao da je moja nezainteresovanost za tekuće i dnevne probleme prosto skandalozna. „Mora da ima neki client service, evo ja da znam francuski, ja bih ti to!“

Vladislav je bio nebrojeno puta u pravu u mom životu a ja sam se ne malo puta oglušio o njegove savete i posle zažalio. Pa vođen tom statistikom odlučim da ovaj put poslušam.

Zaista, što mi teško da postavim pitanje client service-u? E, pa, ne ide to tako. Da bi postavio pitanje client servicu moraš da imas svoj nalog na sajtu Carrefour. Koji ja, naravno da nemam, jer ako ima nešto što ne podnosim na ovom svetu to je onda da otvaram naloge po jebenim sajtovima, sem ako nije free porn u pitanju.

Ok, ajde da otvorim nalog. Unesem mail, pa potvrdim mail. Unesem lozinku pa potvrdim lozinku. Lozinka ne zadovoljava standarde, mora da ima najmanje 8 slova i najmanje jednu cifru. Ok. Unesem lozinku s više od osam slova i jednim brojem. Opet ne zadovoljava. Čitam ponovo. Mora da ima osam slova, jednu cifru i jedno veliko slovo. Ok, ukucam.

Kad ono …. etape suivante (sledeći korak).

FUUUUUUUUUUUUUUUUUCKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKK

Sledeći korak je ime, prezime, datum rođenja i da ukucaš neke nerazaznatljive žvrljotine za koje još imaš i opciju da ti ih audio saopšte ako nisu u stanju da ih pročitaš. Vidim na dnu stranice da i posle toga ima neka etape suivante i odustajem.

„Mora da ima neki telefon“, uporan je Vladislav. Češljam sajt al ne pronalazim telefon. Vladislav pronalazi FB stranicu Carrefour-a i ja tamo šaljem poruku. Stiže odgovor u roku od par minuta. Daju mi broj telefona za klijente i potrošaše i savetuju me da zovem.

Ja zovem.

Women_on_the_Verge-614x406„Dobrodošli na servis za potrošače“, tu su mi na usluzi, bla bla … zadovoljstvo njihovih mušterija je njihova misija, bla, bla, bla …. zahvajuju na strpljenju, bla, bla, bla …. zahvaljuju na poverenju, bla, bla, bla …

U pozadini muzika iz „Emanuele 3“ koja odaje utisak da će neko iz client service-a upravo da mi popuši.

Zatim sledi nabrajanje opcija. Ako je reklamacija, da pritisnem jedan. Ako je potrošački kredit, da pritisnem dva. Ako je isporuka na adresu, da pritisnem tri …. i tako sve do 9, s devetkom kao opcijom da sve ovo ponovo preslušam ako nisam uspeo da zapamtim ili skontam pod koju od ponuđenih osam opcija moj problem potpada. Pritiskam devet i slušam sve to ponovo a onda se odlučujem za opciju reklamacija.

„Bonžur“. „Bonžur“.

Objašnjavam sažeto u čemu je problem a gospođa na telefonu me ubeđuje da je popust već obračunat. Pa valjda znam koliko sam platio, jebeš ga! Objašnjavamo se ponovo da bi se na kraju ispostavilo da je popust uračunat automatski za kupovine obavljene online, a da za kupovine na licu mesta za popust treba da se obratim sajtu, ali ne njihovom već Samsungovom.

Zahvaljujem, sedam ponovo za komp i kucam Samsung u pretraživač. Ćešljam samsungov sajt na engleskom, uzduž i popreko, klikćem link za linkom. Ništa. Pomišljam onda da je catch možda u tome što sam na engleskom samsungovom sajtu a promocija možda važi samo za Francusku pa zbog toga ne pronalazim ništa. Ukucavam francusku verziju sajta. Češljam i češljam. Opet ništa.

U međuvremenu iskaču novi i novi prozorčići. Da li bih želeo da prokomentarišem njihov novi proizvod? Ne bih. Da li bih želeo da saznam više o novom modelu tableta? Ne bih. Da li bih želeo da pogledam komentare korisnika o tom i tom proizvodu? Ne bih. Da li su komentari korisnika bili korisni? JEDITE GOVNAAAAAAAAA.

Uto komp, inače u kliničkoj smrti već dve godine i s vitalnim funkcijama na aparatu, počinje da crushuje, scriptuje, buguje, jebe ale i šta ti ja znam šta još, uglavnom da samrtnički ropće i koprca se u borbi da poživi, makar i ovako u dubokoj komi, još koji minut.

Krkljanje, zavijanje, krčanje, dok se ja borim da zapamtim koju su stranice otvorene. Bum, tras, kraš. Pozatvaraše se prozori.

Firefox se izvinjava za ovu neprijatnost. Da li bih želeo da prijavim problem? Nosite se u kurac.

Da li bih želeo da potražim online solutions ili da restartujem kompjuter? Restartujem kompjuter.

Ponovo sam na samsungovoj francuskoj stranici gde uspevam da pronađem broj telefona client service-a.

Kad bi samo čovek mogao da zna kad mu je trenutak da odustane. Za sve u životu.

Ženski glas iz četvrtog nastavka „Emanuele“ me obaveštava o tarifiranju poziva. Ako sam dobro razumeo šta mandžuka i ako ikada povratim tih 30 evra, faliće mi još pet da platim ovaj poziv. Sledi nabrajanje opcija, od 1 do 9. Biram neku nasumično. Posle petnaestak minuta slušanja „hvala što ste leteli sa nama“ muzike iz tek prizemljenog aviona, javlja se neki ženski glas. Obrazlažem situaciju u kratkim crtama. Gospođa odmah shvata u čijoj je nadležnosti problem i diktira mi broj telefona. Očigledno je neuzmirena mojim naglaskom koji više nego jasno ukazuje na činjenicu da mi francuski nije maternji jezik. Desetocifreni broj mi diktira u sedmom delu nanosekunde.

„Pardonnez moi, da li biste mogli da mi to ponovite?“

„Kako da ne!“ Od dela nanosekunde dogurala je do cele sekunde, što odprilike dođe sasvim razumnih 10 stotinki po cifri.

Problem je jedino u tome što, sem ako niste rođeni Francuz pa se na algebru navikavate praktično od rođenja, da biste na francuskom brojali do sto, potrebno je da ste izverzirani u nekoliko matematičkih operacija …. sabiranju, oduzimanju, množenju, deljenju, razlomcima, integralima i kako god da se zove ono sa sinusom i kosinusom.

Jer, na francuskom vam se broj 80 kaže 4×20, a 90 je 4×20 i 10 dok je 95 zapravo 4 – 20 – 15. Ne, ne zezam vas. Tako da, ako se desi da broj telefona sadrži, primera radi  broj 95, dok ja raščlanim jel to 4 20 15 ili 80 15 ili 95, meni proleti ta stotinka.

„Opet se izvinjavam, da li biste bili ljubazni da mi to još jednom ponovite?“

„Ali, bien sur!“

Postoji samo jedna stvar koja može da parira vašem totalnom popizditisu, a to je ljubaznost i strpljenje francuskih šalter i ostalih službenika. Ubeđen sam da ih regrutuju po ludnicama.

Od deset stigoh da zabeležim prvih šest cifara, zašta su mi bile potrebne dve matematičke operacije brzinom najnovijeg apple procesora.

„Zaista se izvinjavam, ali da li biste to mogli da mi izdiktirate broj po broj?“

Uspevam da zabeležim broj i za trenutak se osećam ko Havijer Sotomajor koji se za finale atletskog šampionata kvalifikuje tek iz trećeg pokušaja.

Okrećem novi broj.

Zahvaljuju mi na poverenju. Zatim mi zahvaljuju na strpljenju. Kreće Fly Emirates muzika. Na svakih 30 sekundi zahvaljuju mi na poverenju pa na strpljenju. Javiće mi se prvi slobodni operater. Na svakih 30 sekundi obaveštavaju me još koliko je ostalo dok ne stigne red na mene.

„Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

I tako jedno dvadesetak minuta. Za koje vreme ti pokušavaš da razlučiš da li si lud ako nastaviš ovu audio torturu ili ako je prekineš. Baš sad, posle svog tog čekanja. Pošto zaključiš da si lud kako god, nastavio ili prekinuo, pokušavaš da razlučiš da li si luđi ako nastaviš ili prekineš.

Konačno se neko javlja.

„Bonžur.“ „Bonžur.“

Obrazlažem problem. Da li sam pri kompjuteru? Mislite, kraj ove raspale gomilice raznih delova koje na okupu održava samo moja mentalna koncentracija? Jesam. Da li sam na njihovom sajtu? Jesam i to.

Počinje informatički veleslalom. Da kliknem najpre gore desno, pa da skrolujem, pa na „vidi više“, pa onda tu u donjem levom uglu, pa onda u rubrici toj i toj opet nešto kliknem, pa tu opet ima „vidi više“ u gornjem levom uglu, a kad tu otvoriš onda u donjem desnom stoji link ka formularu …. Jurim da ispratim sve ovo a pri tom ne izgubim nivo mentalne koncentracije koji kompjuter održava u životu. Pređoh liniju finiša a da se nisam skembao.

Otvara se nova stranica. A na njoj mi traže da se registrujem da bih popunio formular.

FUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUCKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKK!

FUCCCCCCCCCKKKKKKKKK YOUUUUUUUUUU SAMSUNG!!!!!!!!!!!!!

Ustajem da se umijem i dospem kafu, da smirim nerve. Sledi duboki filozofski razgovor sa samim sobom u tradicijama Marka Aurelija. Je li sada momenat da se odustane ili je zora najcrnja pred svitanje?

Otvaram link za registraciju. Email. Pa potvrda emaila. Lozinka (ovaj put iz druge) pa potvrda lozinke. Poslali su mi link za potvrdu na naznačenu email adresu. Klikćem na link za potvrdu. Password does not match e-mail. Možda je greška u kucanju. Unosim ponovo. Password does not match e-mail. Ok, ajd još jednom. Opet isto.

Kako sam mogao da zaboravim password koji sam smislio pre minut i po?!?! Sve vam živo jebem.

Otvaram drugi nalog, s drugog mejla. A o tebi, inače, hoće da znaju sve, i datum i godinu rođenja, ko da će ti poslati buket ruža i bocu šampanjca za rođendan. I adresu i poštanski broj i u kom si jebenom departmanu u državi u kojoj živiš. Ok, popunjavam sve to ponovo, ponovo dobijam mail za potvrdu naloga i on ovaj put radi.

Klikćem, pun nade, na link koji su mi poslali u mailu.

Preda mnom se otvara formular reda veličine iseljeničke vize za Kanadu. Na tri stranice, svega mi na svetu.

Da sam imao strpljenja za formulare ovakvog formata možda bih sad radio doktorat na nekom stranom univerzitetu. Nisu tražili samo još esej od 500 do 1.200 reči u kom treba da obrazložite zašto ste kupili baš njihov model telefona i zašto mislite da zaslužujete da vam vrate 30 evra.

Hoće, inače, da znaju i u kom gradu ste ga kupili. Ok, ajd to je lako. Al traže da unesete i adresu radnje. Koliko vas, pitam vas, zna adresu radnje u koju ponekad svrati da pazari? Otvaram google maps i tražim na kojoj adresi je moja radnja.

Završavam popunjavanje formulara za koje vreme sam mogao da zaradim pare nadničeći u polju za full cenu najnovijeg modela Iphona.

Klikćem na send.

Jelda ste pomislili da je gotovo? Da sam uradio sve, od nemejskog lava do jabuka iz Hesperidinih vrtova? Da sam zaslužio 30 evra ako već ne i krater na Mesecu o Samsungovom trošku, negde tu oko Milankovićevog?

Dobijam povratni mail sa nakačenim pdf-om. U mejlu je i uputstvo na celoj strani. Potrebno je da nakačeni pdf skinem, pa potom i odštampam.

A zatim, evo copy pastujem vam, ja nemam nerava ovo ni da prevedem ….

–  Votre  bulletin  de  participation  imprimé  ou  le  code  de participation reporté sur la copie de la preuve d’achat.

– L’étiquette comèrertplète originale comportant le code barre à 13 chiffres et le numéro IMEI à 15 chiffres ou le numéro de série (commençant    par    Serial    No),  à  découper    sur l’emballage de votre produit éligible à l’offre (photocopie non acceptée).  Seule  l’étiquette  découpée  sur  l’emballage  sera prise en compte pour votre participation. L’étiquette présente sur le produit ne sra pas acceptée.

–   La   photocopie   d’une   preuve   d’achat(facture,   ticket   de caisse, confirmation de commande dans le cas d’un achat en ligne)  où  apparaissent  et  sont  entourés  la  date,  le  prix  et  la référence du produit acheté.

–  Un  IBAN+BIC  présents  sur  votre  RIB  (obligatoires  pour  se faire rembourser).

IBAN=FR ou MC+25 caractères, BIC=8 à 11 caractères

 

I jednog dana, kad doteram još i Heriodonova goveda, izvedem Kerbera iz Hada i poberem zlatne jabuke iz Hesperidinih vrtova, ostaje mi još samo da pošaljem svoj rib na naznačenu adresu i eto, ostvario sam popust od 30 evra na Samsungov telefon.

 

 

 

 

 

 

Ko traži naći će

Labyrinth_by_snugsomeoneZamislite sledeću situaciju: Imate muža nasilnika koji vas s vremena na vreme izmlati, nekad ozbiljno, pa su vam potrebni dani i nedelje da otoci splasnu a modrice prođu, nekad onako rekreativno (a vi ćete već znati zbog čega). Poveravate se prijateljici, najboljoj koju imate, i pitate je šta vam je činiti. I ona vam kaže da nemate drugu alternativu nego da ostanete s mužem u braku i da trpite batine.

Možda biste pokušale da situaciju razmotrite nešto racionalnije. Šta ako ga napustite, sklonite se kod rodbine ili prijatelja, nađete posao, zatražite pomoć od drugarice u inostranstvu, na kraju krajeva izvedete nešto skroz dramatično, poput Džulije Roberts u „Spavati s neprijateljem“.

Ali, vaša najbolja prijateljica ne odustaje. Vi jednostavno nemate alternativu i morate trpeti zlostavljanje muža do kraja. Kraja čega? Pa života. Vašeg ili njegovog.

Ako pobegnete, naći će vas. Ubiće boga u vama. Još gore naudiće nekom u porodici. Nikada nećete naći posao, ako pokušate legalnim putem, podmitiće sudiju itd, itd …. Ukratko, defetizam u svom punom sjaju.

Ovu hipotetičku situaciju možete zameniti bilo kojom drugom situacijom.   Slabo zarađujete, mrzite posao koji obavljate, debeli ste, gej ste a živite u Jagodini gde gejeva po službenoj statistici nema … šta god, pustite mašti na volju, poenta je ista. „Nemaš alternativu“ može da izjavi samo neko ko vam ili nije prijatelj, ili mu je pomoć još potrebnija nego vama.

Uvek, ali UVEK postoji alternativa. Stvar je jedino u tome što ste prinuđeni biti mudriji nego neko ko nije u vašoj situaciji.

„Nemanje alternative“ je mantra nemoćnih, glupih i prestravljenih. Nemanje alternative je rečenica od koje mi se doslovno povraća kao i od „Otvori svoje srce za Hrista“. „Nemanje alternative“ je mentalni modus koji nikada nikoga nigde nije odveo u čitavoj istoriji čovečanstva.

Postoji i ono drugo shvatanje „nemanja alternative“. Ovo prvo bilo bi u smislu „nemaš alternativu sem da se pomiriš sa sudbinom i pristaneš da te sudbina zlostavlja“. Drugo poimanje je nemati alternativu do izvući se iz govana. Grebati i kopati, snalaziti se, boriti se, biti pametan, kreativan i maštovit. A za to je potrebno ogromno samopouzdanje i vera u sebe i u to da je dručiji život moguć. To je ono kabalističko „nevolja kao prerušeni blagoslov“ bez koga ni sami ne biste nikada saznali za šta ste sve kadri i sposobni. Ali to nije nikako isto kao ovo prvo nemanje alternative. Jer ovo nemanje alternative ima mnoštvo alternativa a na vama je da pronađete onu koja vam odgovara i vrši posao.

Evropska unija / NATO nemaju alternativu uz uvoz belog luka u zemlju bogatu oranicama je ovo prvo nemanje alternative. Uzgajiti beli luk i ne uvoziti ga je ovo drugo.

Tačno je da će siledžija učiniti sve da vas ponovo pokori, zastraši i naudi ako mu se suprotstavite. Ali nije tačno da to nema alternativu i da ste osuđeni na prokletstvo. Jedino prokletstvo, na koje samo sami sebe možete osuditi, jeste ne učiniti izbor. Jer ko ne učini izbor, kako to jednom Koeljo negde reče, umire u očima boga.

To što niste našli alternativu ne znači da ona ne postoji.