Živela blasfemija!

„Verujem u cenzuru“ – izjavila je svojevremeno legendarna Mae West. „Zahvaljujući njoj, imam karijeru!“

Zaista, čini se da za umetnika nema bolje reklame od cenzure i zabrane. Pokazalo se toliko puta do sada. Zahvaljujući njoj čak i dela za koje su šanse skoro pa ravne nuli da ih ikada vidite i pročitate (ili, da ih primetite iako ih vidite ili pročitate) dospeju do najšire moguće publike. Svet želi da vidi šta je to što je smatrano potencijalno toliko subverzivnim da je moralo biti zabranjeno. Jer, iza zabrane se, više od straha da se nečija osećanja ne povrede (kao što se uobičajeno od strane cenzora u takvim stvarima deklariše, pri čemu se na umu ima nekakav fantomski javni moral) krije strah od subverzije, tj. istine. Umetničke, što će reći, životne.

Delo mlade Danijele Tasić, nedavno jednostavno zabranjeno da bude izloženo u gradu Novom Sadu, „srpskoj Atini“, tobož najevropskijem komadu Srbije, leta gospodnjeg 2013, u tom smislu gađa cilj. Možda previše očigledno za moj ukus i senzibilitet, ali to ovde, nije tema. Niti su eventualni umetnički dometi u ovom slučaju od bilo kakve važnosti za raspravu. Nešto drugo je bitno.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj, tim povodom je na svom FB profilu stavio sledeći komentar, pozivajući na razmenu mišljenja. Prenosim ga u celosti:

Sporna-slika-Isus-sa-parama„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога. Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана. На то имам коментар. Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру. ПС Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.“

Odakle krenuti?

Najpre, čitava ova bogomoljačka dušebrižnička šarada odiše moralnom panikom, koja se dalje stihijski širila u komentarima, koja je tim dirljivija što dolazi od strane onih kojima popovi jebu decu.

Fajgelj je tražio mišljenje od svih autoriteta do kojih je stigao – autora, profesora, vernika i običnih građana. U redu autori i profesori (mada se to, valjda, radi pre postavke izložbe) ali kakve su kompetencije vernika u ocenjivanju umetničkih dela? I zašto je kategorija vernika posebna kategorija u odnosu na kategoriju „običnih građana“? Dalje, pominje se pravo na zaštitu verskih osećanja? Po strani sad to ko je Fajgelja ovlastio time da se bavi, i po strani to da zakon o blasfemiji u Srbiji ne postoji. Vernička osećanja su već zaštićena sekularnim (u nekim dronjavim ostacima) uređenjem republike Srbije. Sekularizam podrazumeva slobodu veroispovesti ali i slobodu OD vere. Dakle, vernici su imali pravo da ne odu na izložbu. Ako je nešto ostalo nezaštićeno onda je to ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja i Fajgelj bi, pošto je prekršio Ustav, morao da bude podhitno smenjen. Vernici mogu da odlučuju o kvalitetu freska i ikona po svojim bogomoljama i da tim povodom daju mišljenje koje za nekoga može biti obavezujuće. I nigde više. Bogomoljačka uvređenost apsolutno nikoga ne treba i ne mora da obavezuje. I, sasvim uzgred, zašto bogomoljačka uvređenost ima prioritet nad recimo mojom ateističkom uvređenošću? Mene vređa skoro apsolutno sve u hrišćanstvu. Vređa me pretpostavka da sam kompletni kreten (sama reč, inače, najverovatnije potiče od francuske za “hrišćanina”) pa da verujem da je Isusa rodila devica koga je začela svetim duhom, pa ostala devica, pa on umro, pa nije umro, već odleteo itd. Vređaju me antisemitizam koji već dva milenijuma generiše hrišćanstvo, rasizam, mizoginija, homofobija, anti intelektualizam, vređa me njihova sumanuta ideja da imaju bilo kakav oblik jurisdikcije nad bilo kojim oblikom mog bivstvovanja … i, šta sad?

Ova zabrana izlaganja odlično ilustruje vrtoglave ponore hrišćanske licemernosti. Čemu uvređenost, blasfemičari će ionako u pakao, zar ne? Zar večne paklene muke nisu dovoljna kompenzacija za njihovu duševnu bol? Zar je bogu potrebna njihova zaštita? Ja sam mislio da je omnipotentan. Tako bar sami vernici pričaju.

Fajgelj se poziva na zaštitu osećanja onih čijim se poreskim novcem finansira rad Kulturnog centra. Za ovoliki bezobrazluk zaista je neophodno da budete hrišćanin. Jer SPC je organizacija koja ne plaća nikakav porez, nema nikakvu finansijsku odgovornost, a kad smo već kod toga ni bilo kakvu drugu, prema bilo kome, a sveprisutna je u javnom i političkom životu. Evo rešenja, vernici nek plaćaju porez crkvi, crkva državi, pa nek onda lepo odlučuju o živopisu za svoje novce po svojim bogomoljama. Čak ni tada ne bi imali nikakvu nadležnost za sekularne insituticije sistema kakva je, pretpostavljam, i Kulturni centar Novog Sada.

Potom sledi jadikovka nad moralnom truleži društva koje je, verovatno nisam jedini koji to primećujem, sve truleženije što je teokratskije. Zatim daje savete koji se tiču prirode umetnosti i stvaralaštva, pozivajući se na njene klasične ideale, koji nehotice otkrivaju nameru i volju za disciplinovanjem i modelima poželjnosti. Nacisti su u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka proganjali umetnike ekspresioniste i palili njihove slike (koje su danas vredni eksponati svih većih muzeja u svetu). Te slike su vređala osećanja bogobojažljivih, porodičnih, nedekadentnih, nacionalno osvešćenih Nemaca. Ovo bi pametnom trebalo da bude dovoljno.

Fajgelj „iz ubeđenja“ nije hteo da promoviše „incidentnost“. A upravo je to učinio. Promovisao je incidentnost a usput i svoje ubeđenje, i to vrlo ubedljivo. Jer, incident nije blasfemično delo, incident je zabrana.

Direktor Kulturnog centra u jednom od svojih medijskih komentara kaže da „nije želeo da, kako je to kod nas prečesto slučaj, situacija bude ili-ili“. Otuda i naziv „Treća Srbija“ (kao alternative „prvoj“ i „drugoj“) njegove političke organizacije, kojoj sam, mahinalno upravo ja kumovao (blog Treća Srbija). Ali situacija je upravo takva: ili-ili. Ili je Srbija sekularna demokratija, ili je pravoslavna talibanija.

Na kraju, kao nekakav argument neizmerne težine navodi odgovor umetnice da ne bi predstavila Muhameda u nekom sličnom blasfemičnom kontekstu. Zbog čega ne bi, mene uopšte ne zanima.

Ali ovo odlično poentira na čitavu priču. Naime, postoji razlog što su muslimanska društva bedna, jadna, zaostala, intelektualno, naučno, stvaralački pustošna. A to je zabrana blasfemije pod pretnjom smrtne kazne.

Ismevanje religije je  verovatno najveća tekovina zapadne civilizacije. Počeci ljudske emancipacije su sposobnost da se smeje vlastima.

Završavam redovima, po mom mišljenju, jednim od najlepših, koji se tiču blasfemije i cenzure –

n8Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. (Patrik Kondel)

you better be prepared to fight what you believe in

Posvećeno onima koji su bili proganjani, proganjani su ili mogu biti proganjani.
Zbog boje kože,
verskih uverenja,
umetničke slobode,
pola,
seksualne orijentacije

Svima kojima se ljudska prava krše.

Predivna Madonna, kojoj najvećim delom imam da zahvalim za to što se danas glasno borim za ono u šta verujem i što me neprihvatanje drugih ne plaši. I magični Steven Klein.
Imam svega par zamerki na Secret Project: 1. “Prorok” Muhamed ne propoveda ljubav. (upadanje u zamku zapadnjačkog fantazma o islamu). 2. Ne pominje proganjanje onih koji nemaju verska uverenja, a koji su, kroz istoriju, kao i danas, žrtve onih koji ih imaju. (Madonna je vernica, sve ukazuje na to da je deista. Lično mislim da je, mimo te potrebe da versku, mahom katoličku ikonografiju eksploatiše za svoju umetnost, ona na korak od ateizma. Možda vremenom u svojim traganjima dospe i na taj teren, ja se nadam, s punom verom u njenu inteligenciju i njen umetnički genij koji doslovno obeležava epohu.
Ali, veliko joj hvala što joj je stalo i što pokušava i što ne prestaje da ljude nadahnjuje i pomera. Nadam se da će nadahnuti i vas onako kako mene ne prestaje da pomera već skoro 30 godina. Video je, i pored svoje očigledne angažovanosti, istinski dragulj savremene umetničke produkcije.

Versaj

DSCN1092Prvi utisak koji Versaj ostavlja na posetioca, mene makar, je predimenzioniranost! Već samo prilazno dvorište, ogromni brisani prostor koji ostaje nezakrčen uprkos hiljadama posetilaca, ostavlja utisak sličan onom koji ostavlja unutrašnjost gotičkih katedrala – nekako si sićušan, pred kraljem, odnosno pred bogom i njegovom zemaljskom administracijom. Pristup blagajnama, koje su i brojne i dobro organizovane, već je stres. S tim u vezi dobar savet, zapravo nekoliko dobrih saveta: budite odmorni kad posećujete Versaj, budite u udobnoj obući (dobro razgažene patike su odlična ideja iako će one verovatno pokvariti eleganciju fotografija), odlučite se ili za dvorac ili za vrtove u jednom danu (verujte mi, entuzijazam vam ovde neće pomoći, ili dvorac ili vrtovi, inače ćete na kraju biti potpuno mrtvosani a gomila utisaka pretvoriće se u mutnu memorijsku močvaru), napustite Versaj bar sat pre zatvaranja (povratak vozom/metroom u Pariz je noćna mora kad se na stanicu odjednom sjati nekoliko hiljada ljudi) ili isplanirajte neku aktivnost u gradiću Versaju do večernjih sati do kad bi cumani turista već morao da se povuče u pravcu Pariza.

Sledeći utisak – pozlaćene ograde, prozori, amblemi kralja Sunce i simboli monarhije. Jebote, jel je ovo što šljašti i ovako s daljine stvarno zlato? E, pa, jeste. Odmah je proradio moj urođeni instinkt pobunjenika koji veruje u najvišu moguću sreću za najveći mogući broj ljudi. I sudario se s Lujem XIV u meni – idealno, ja sebe vidim u terminima “država, to sam ja”. A svakako u belim helankama, crvenim potpeticama (privilegija kraljeva i kurvi, koja simbolika! Ja sam oba!) i s čipkom oko ručnih zglobova. Ili, ukratko, ovako:

Versaj je spomenik taštine i lukavosti, grandiozno svedočanstvo ustrojstva društvenog mehanizma u kome pametni (i beskrupulozni) jašu glupe (i naivne). Spomenik društvenom darvinizmu. Ljudi su umirali na gradilištu i noću tiho iznošeni i bacani u zajedničke bezimene grobnice. Lako je zamisliti revolucionarni bes 1789. u dvorištu Versaja, podno balkona spavaće sobe kralja Sunce.

Uprkos idealizmu revolucije da smo svi rođeni jednaki i takvi ostajemo – mi to, mimo teorije francuskih prosvetitelja, naravno nismo. Ali Versaj nije više predmet mržnje, već ponosa. I to onog koga kao obrazovani Evropljani opterećeni krivicom zbog milenijumske vere u superiornost sopstvene kulture, kako nam se sugeriše, uopšte ne bi smeli da imamo – nacionalnog.

Versaj je i spomenik francuskom geniju – rafiniranom, izveštačenom, eklektičnom, sitničavom, enciklopedijski sveobuhvatnom, racionalnom, ciničnom, aristokratski perverznom. Pre nego u samom dvorcu i njegovim beskrajnim vrtovima, on se otkriva u goblenima i po vitrinama zaključanim porculanskim šoljicama – nivo jedne kulture ispoljava se više u detaljima nego u njenim najambicioznijim i najgradioznijim ostvarenjima.

Kao što i piše na zgradi do versajske kapele – A TOUTES LES GLOIRES DE LA FRANCE. Vaistinu.

Versaj je teško fotografisati. Najpre, jer je nepregledan što problem kadriranja čini, pa, gotovo nerešivim. Jedini pravi način slikanja Versaja je iz helikoptera. Zahvaljujući Versaju sam otkrio novu fenomenalnu funkciju na aparatu (uvek sam užasno lenj za tehničke detalje) to jest, ovaj izduženi, široki kadar, u koji sam sada zaljubljen. Drugo, gotovo je nemoguće napraviti snimak da vam u kadar ne uleti neki turista. Bermude od šatorskog platna američkih “srednji zapad” turista u pratnji žena s elegancijom morža, Nemci sa soknama i sandalama, Kinezi sa jezivim kačketima … ne uklapaju se nikako u Versaj kao background. Burke da ne pominjem. To pesnički da se izrazim pošto, naravno, da moram da pomenem. Utamničene utvare koje zlosutno i ukleto tumaraju versajskim vrtovima koji svojim skulpturama i fontanama slave ženu Ljubavnicu su uvreda ovog reda veličine – ražanj s prasetinom u dvorištu Ćabe, s gajbama piva i neobrezanim i obrijanim muškarcima koji bez gaća klanjaju u džamiji.

Zajebite me s vašim salonskim levičarenjem.

Vrtovi, razume se, francuski (s pažljivo prostudiranim geometrijskim dizajnom) … još jedan dobar savet: moguće je iznajmiti kola onakva kakva se koriste na golf terenima. Iznajmite ih, u pitanju su hektari i hektari prostranstva. Uvek su mi se više dopadali engleski vrtovi – oni koji deluju da je intervencija ljudske ruke minimalna dok je zapravo bila velika, kako bi se stvorila snolika bukolička prostranstva s lažnim rimskim ostacima, kao na platnima Kloda Lorena. To dok nisam živeo u Francuskoj. Sad više volim francuske vrtove – tu poetičnu sliku nečeg po definicji krajnje nepoetičnog – racionalnosti.

U vezi s njima, anegdota s fakulteta. Ispit iz “Društvene istorije Novog veka”, obiman ispit “suve” istorije. Kolega polaže a legendarni Nikola Samardžić (“‘Ajde prvo ovi što žure na svinjokolj”) postavlja pitanje – “Kako se zove arhitekta versajskih vrtova?” Zbunjeni kolega trepće i mrmlja – “kakve to veze ima s materijom?”, a Samardžić odgovara – “Nikakve. Ali ne možete biti student Filozofskog fakulteta i ostati ograničeni na materiju. Vidimo se u sledećem roku”. Dakle, da znate, André Le Nôtre.

Kraljičino selo (Le hameau de la Reine) je nezaobilazno (ove dve bajkolike kućice na fotografijama). Niste bili u Versaju dok ne osetite prisustvo duha Marije Antoanete. A on se više nego u njenim mermernim paviljonima oseća u ovom selu podignutom samo zato da bi ona sa svojim dvorskim damama mogla da se zabavlja pretvarajući se da je pastirica. Life size Barbie world. Living in a bubble epic time (pogledati film Sofija Kopole).

Bezbrojne mermerne skulpture, uglavnom replike antičkih grčkih skulptura, tačnije replike mermernih rimskih replika grčkih bronzanih originala, one koji su imali tu sreću da cunjaju atinskim i rimskim muzejima, kao što sam je ja imao, mogu ostaviti pomalo ravnodušnim – izvučene iz svog idejnog konteksta, svedene su na čisto dekorativnu funkciju. Ali, budimo pravedni! Dekorativno, još kako! Pogledajte “Gala na umoru” – jedna od najlepših skulptura helenističkog perioda koja odavanjem počasti poraženom neprijatelju veliča pobedu njenog naručioca. Poraženi Gal u samrtničkoj agoniji, ovde je samo lep, i to mu je dovoljno. Ne znam u čemu je štos (valjda u tome što smo navikli da klasičnu skulpturu posmatramo bez boje, iako je originalno bila bojena što bi danas verovatno bilo viđeno kao ultimativni kič) ali skulptura s pozadinom u boji dobija neku primesu banalnog. Tako da sam intervenisao u fotošopu, a i nebo je tog dana bilo takvo da u ovoj monohromiji doprinosi dramatičnosti.

Il grešim? :)))

Molim da se obrati pažnja na koncept u kome Luj XIV, kao pravi domaćin, dočekuje i ispraća posetioce ove moje male virtuelne ture!

link za fotke

http://lambrosphotography.blogspot.fr/2013/09/chateau-de-versailles.html

Hrist od galije

DSCN4075Vilfranš na moru (Villefranche-sur-mer) je ribarsko seoce na samo par kilometara istočno od Nice. Džogeri u kondiciji, ili biciklisti, u ranim jutarnjim satima, pre nego što saobraćaj uhvati puni zamah, mogu da uživaju u turi do ovog priobalnog mesta kombinujući fizičku aktivnost s užitkom posmatranja zaliva obasjanog jutarnjom svetlošću i utonulog u zelenilo iz kog proviruju krovovi ušuškanih i dobro sakrivenih vila.

Selo, van sezone, kad nije preplavljeno turistima, deluje uspavano i kao idealno utočište za umetničke duše koje vole samoću ali im je potrebna i neprestana blizina mora i mnogo mediteranskog sunca. Živopisnost Vilfranša privukla je mnoge filmadžije koje su u njemu prepoznale idealnu pozornicu za svoje filmske drame, među njima Hičkoka i Madonu.

Vodiči su odlična stvar kada ste vremenski ograničeni pa morate da sastavite spisak mesta i stvari koje je neizostavno potrebno videti, ali se ništa ne može uporediti sa besciljnim i neisplaniranim tumaranjem, posebno na mestima kakva je Azurna obala. Prepuštanje osećaju i njuhu, daju dimenziju prave pustolovine. Bez lažne skromnosti mogu da izjavim da spadam u one sa talentom za neočekivana otkrića.

U Vilfranšu sam ih imao dva. I sada delim jedno od njih.

Kako je i inače slučaj sa selima po Francuskoj, i Vilfranšom dominira crkva sa zvonikom koji se vidi skoro odasvud. Fasada čistih žutih i roze površina raščlanjena pilastrima na neoklasičan način, s barokom u tragovima u dva, tri detalja u ukrasu fasade. Iznad portala natpis koji nas obaveštava – „U čast princa Hiljadu nebesa, velikodušnošću kralja Šarla Emanuela III i uz podršku i zalaganje zajednice, ova crkva podignuta je leta Gospodnjeg 1757. na mestu starije oronule“.

Unutrašnjost u maniru italijanskog provincijskog baroka, s nekoliko zanimljivih slika čija se lepota tek naslućuje u polutami crkve i ispod naslaga čađi.

A onda, neočekivano, eksponat koji bi bio ponos i najvećih svetskih muzeja, a kamoli crkve jednog ribarskog sela. Čuđenje biva veće kad saznate da je remek delo, izloženo pod staklom u uglu levo od oltarskog prostora, ostvarenje nepoznatog majstora.

hg2U pitanju je skulptura od jednog komada drveta (tradicija kaže smokvinog, stručnjaci brestovine) ležećeg Hrista koji se, po svom tvorcu, robu sa jedne od galija kuće Savoja zove „Hrist od galije“.

Neverovatno je da je tvorac ove skulpture anoniman i da o njemu ne znamo ništa. Skoro ništa. Lice Isusa me je na prvi pogled podsetilo na lice Mikelanđelovog Isusa iz grupe Pijeta. Izgleda sam bio na dobrom tragu jer listić sa objašnjenjem koji sam dobio od gospođe poslužiteljke u crkvi kaže je „mladić osuđen na težak rad verovatno bio učenik nekog majstora iz Toskane“.

Ostalo je legenda. U ono vreme, vladari kuće Savoja svoju flotu držali su u zalivu Vilfranš, a veslači na triremama mogli su biti ljudi osuđeni po raznim osnovama tadašnjih merila pravde – sitni lopovi, pobunjeni seljaci, lutalice, Cigani, dezerteri, krijumčari, sladostrasnici ili jednostavno protestanti.

Nepoznati skulptor je, navodno, bio određen da iz šume dovlači građu za brodogradilište. Jedno mu je deblo zapalo za oko – zamislio je u njemu skulpturu koja čeka da se rodi. Baš onako kako je Mikelanđelo ogromne blokove mermera video kao zatvore u kojima su zarobljene skulpture onako kako su, po neoplatonističkom filozofskom učenju renesansne Firence, duše zarobljene u telu. Odvojio je to deblo negde sa strane, nadajući se da će jednom biti u prilici da na njemu radi.

Jednog dana, dok je bio u potpaljublju, čuo je buku na palubi broda i izašao je da vidi o čemu se radi. Dva dečaka, kapetanovi sinovi, su se svađala i jedan od njih je, u žaru svađe, dohvatio brata i bacio ga u more. Dečak je počeo da se davi a rob umetnik je skočio za njim da ga spasi.

Kapetan ga je sutradan potražio da mu se lično zahvali što mu je sinu spasio život i upitao ga je šta bi, u znak zahvalnosti, mogao da učini za njega. Zatražio je, i dobio, dozvolu da radi na deblu koje je jednom prilikom odvojio za sebe. Nakon nekoliko meseci i samo uz pomoć jednog struga i čekića, nastala je ležeća figura „Hrista od galije“. Prvobitno je bila nevešto obojena, kako je i bio običaj sa drvenim skulpturama toga vremena. Žan Kokto je bio taj koji je, nekih tristotinak godina kasnije, uklonio boju sa skulpture.

DSCN8783Telo deluje kao da ga je život tek napustio, kao da grč agonije na krstu još uvek nije popustio beživotno telo. Mršave noge, još zgrčene od položaja s krsta, ispala rebra, grudne kosti i žilave ruke. Tkanina prebačena preko bokova, prelomljena i s naborima kao da nisu od nečeg tako krtog i krutog kao što je drvo. I iznad svega, lepo lice umrlog boga – duga kovrdžava kosa, fina, reklo bi se negovana brada, pravilan i profinjen profil, poluotvorene oči i isto tako poluotvorena, senzualna usta. Lice čulnošću zbunjuje. U oštroj je suprotnosti sa neatletskim i asketskim telom. Na njemu se čita zanos pre nego smrt. I ovo lice iz drveta nije mogao da iskleše neki vrlo vešt zanatlija ili čak i dobro školovan vajar. Ovo je lice delo istinskog umetnika.

Mnogo je pitanja koja su sama iskrsavala posmatrajući ga. Prvo je, naravno, kako je moguće da je jedan ovakav umetnik pred istorijom ostao potpuno anoniman? Da li je za sobom ostavio i neka druga dela? I ako jeste, gde li su? Jer, ovo je sve samo ne delo početnika. Kakva je sudbina ovog umetnika bacila u veslačke okove jedne galije? (Bezbedno je pretpostaviti da nije bio protestant. Njegov senzibilitet karakteristično je katolički.) Kakav mu je, u okolnostima u koje ga je život bacio, bio odnos prema bogu u koga je očigledno verovao? Je li ovo bilo delo iskupljenja za stvarni zločin ili delo nade u spasenje? Da li je njegova umetnost ostavila utiska na njegove tamničare?

Da li ga je oslobodila?