Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Advertisements

Srpski sindrom

46520_272714322846955_467576743_nStanje latentnog iščekivanja iznenadnih katastrofičnih događaja; neverovanje u mogućnost dugotrajnosti blagostanja, dobrog raspoloženja ili sreće; nemogućnost opuštanja i uživanja u životu; očekivanje nagle promene situacije obavezno na gore; fobija od uroka; uverenje da je svako zadovoljstvo ili uspeh neizbežno praćeno nekim oblikom manje ili veće tragedije.

Nastanak ovog jedinstvenog nacionalnog sindroma objašnjava se specifičnim istorijskim okolnostima u kojima periodi mira, napretka i blagostanja nikada nisu trajali duže od polovine životnog veka jedne generacije nakon čega bi usledili dugi periodi nedaća, praćeni ovim ili onim oblikom elementarne egzistencijalne ugroženosti. Sindrom se ispoljava u neizlečivoj potrebi za kuknjavom u svim okolnostima i prilikama, posebno onim dobrim. Dalje podrazumeva niz ritualno magijskih radnji, od kojih je kucanje u drveni predmet najrasprostranjenija kao i smirivanja stanja hronične anksioznosti zluradošću usmerene na najbližu okolinu, pojava koja se najčešće ispoljava u formi strastvene želje za crkavanjem komšijine krave.

Budući je u pitanju autohtoni društveni fenomen težak za razumevanje nedomaćem stanovništvu pokušaćemo da ga ilustrujemo s nekoliko primera iz svakodnevnog života. Razgovor dvojice komšija. Jedan pere novokupljeni automobil u dvorištu kuće, drugi nailazi i komentariše:

Dobar dan komšo! Kako je? Ooooo, bogme, ko će to da časti, a?

– Dobar dan, dobar dan! Ma šta da častim, za krš ovaj? Kud ga i uzeh, da sam bio pametan da poslušam pašenog …

– Štooo? Meni deluje baš očuvano! Ko nov!

– Eh, spolja gladac, iznutra jadac! Ima da bude skuplja dara nego mera, dok mu izmenjam sve šta mu fali, mogao sam novi da uzmem.

– E?

– Ma kažem ti ….

Da bi se pravilno razumela ova ritualna kuknjava potrebno je napomenuti da je novokupljeni automobil doduše polovan ali u savršeno očuvanom stanju, s minimalno pređenom kilometražom i nabavljen po više nego povoljnoj ceni na jednoj od nemačkih autopijaca. Toga je, naravno, odlično svestan i njegov novi vlasnik koji je kupovinom više nego zadovoljan. Razlog ove naizgled neobične žalopojke je sledeći – ne izazvati podrozenje kod komšiluka u pogledu finansijskog stanja, ne navući komšijinu a posebno komšinicinu ljubomoru budući se oni još uvek voze u automobilu modela YUGO iz 1982. godine što bi moglo da rezultira pojavom želje za crkavanjem krave, u ovom slučaju polovnog automobila i, na kraju ali ne i manje važno, sniziti troškove čašćavanja sa pečenog praseta na pleh gibanice.

Primer drugi. Komšinica dolazi kod komšinice na kafu i zatiče je u spremanju zimnice:

– Mašala! Al ti rodila paprika, biće ajvara pun špajz!

– Ma gde rodila! Jedva da ću imati za nas koju teglu da spremim, kamoli deci da odpremim, ubila suša.

– Bome ti dobra, mesnata!

– Jes mesnata, ta od svekrve mi. U njih njiva pored Morave pa mogaše da zalivaju. Na, vidi (vadi neku sprčenu papriku iz gomile) evo kakva ti je naša. Ni za alevu da je stucaš, kamoli u ajvar da meteš. Uništi suša, kažem ti, nema ni za turšiju.

Ovaj dijalog treba tumačiti po ključu prethodnog.

Primer treći. Koleginice razgovaraju u kancelariji:

– Šta ti uradila ćerka na prijemnom? – Prošla. Druga na listi.

– Što se ne hvališ ženo, aman?!

– Šta ima da se hvalim? Pa da Marina iz računovodstva posle priča da sam imala vezu il da sam, ne daj bože, platila. Njen mali ostao ispod crte.

– A sin? Šta bi s onim konkursom na kraju?

– Dobio stipendiju za doktorski u Torontu.

– Au, al vas prosralo, alal vera!

– Ćuti. Da kucnem u drvo. (Kuca u radni sto). Nastavljaju razgovor.

– Nego, sve oću da te pitam … Znaš onu Slavku iz nabavke?

– Koja beše?

– Ma znaš onu sitnu što se vazda pidžoni na štikle i misli da je ne znam kakva riba?

– A, ta! Znam, kako ne znam!

– Reče mi čistačica Mica da im neko obio stan i odneo joj sve tri bunde i sav nakit.

– Vala, i jes se kurčila! Ko da je Liz Tejlor.

– Da znaš vala!

Treba primetiti da se period posebno dobrih životnih okolnosti u Srba opisuje izrazima koji označavaju obično kratkotrajnu ali prilično neprijatnu boljku – dijareju. Otuda izrazi prosrati, prokenjati i poterati kojima se uobičajeno opisuje dobra i berićetna životna faza. Jedan od najrasprostanjenijih oblika ritualne kuknjave je kuknjava nad skupoćom. Iako u suštini potpuno opravdana ovaj ritual po pravilu upražnjavaju mahom boljestojeći slojevi stanovništva koji na taj način umanjuju opasnost od moguće ljubomore a istovremeno obeshrabruju i potencijalne tražioce zajma. Ukratko, srpski sindrom predstavlja složeno i opšterasprostranjeno verovanje da je stanje sreće neprirodno a za posledicu ima pojavu mimikrije zadovoljstva pod ovim ili onim oblikom kuknjave, žalopojke ili već nekog od oblika sa širokog spektra lamentiranja.