Žizela sa budžetom

tina-beauty-jelena-karleusa-two-piece-setSpadam u one, nije nikakva tajna niti se trudim da to sakrijem, koji donose zaključke o nekome na osnovu toga koje knjige čitaju, kakvu muziku slušaju pa i na osnovu toga kako se oblače. Za pažljivog posmatrača i istrenirano oko, može mnogo toga da se zaključi. Prevashodno to s kakvim mentalnim sklopom imaš posla. Zaključke izvlačim i na osnovu izjava tipa „evolucija je samo teorija“ i „Sloboda za Palestince“. I držim da je to sasvim legitimno. Neko će ishitreno zaključiti da spadam u red onih tkz. akademskih elitista tipa „samo su ruski klasici književnost, a samo ozbiljna muzika je muzika“ … što je daleko od svake istine. Koliko volim, nazovimo to „ozbiljnom umetnošću“, toliko volim (a nekad i više) njene popularne, kemp ili kič manifestacije. Jer volim i da se zabavim a smrtnu ozbiljnost držim za pouzdani znak stvaralačke impotentnosti. Dakle, ne radi se o umišljenom akademizmu tipa „ja sam so above it“ (pa ne pratim Evroviziju na primer) već razumevanju umetnosti po sebi. E, a tu je catch. I stvarno je reč o višegodišnjem treningu, ali ne u teretani već u biblioteci. I odjednom samo skontaš da možeš 100kg iz benča, ili da možeš da razlikuješ dobru slikarsku apstrakciju od obične mazarije, što je možda problem nekome na keca prostim jezikom objasniti.

Pogledam, dakle, ponekad i tako neverovatne stvari kao što su američka filmska sranja „White House Down“ ili „Air Force1“. I da, izvlačim iz njih geopolitičke zaključke, kao što je nivo brutalnosti američke imperije i stanje uma prosečnog američkog redneck glasača. Bacim oko i i na domaću scenu – američkom imperijalizmu, da bi bio uspešan, na srpskim etničkim prostorima makar, potreban je srpski kulturološki rijaliti mejnstrim, otuda su to komplementarne pojave – onako krijući se od sebe, jer svaki put imam utisak da evolucijski regresiram po vek na minut odgledanog rijaliti sadržaja. (Da preduhitrim mudre opaske kako je rijaliti globalan a ne srpski fenomen – jeste, al nigde nije državna kulturna politika, a ako negde i jeste, onda je ta država, smem da se kladim, u stanju sličnom srpskom).

Naletim ponekad i na poneku autentičnu pojavu, a tu se krije genij srpskog duha, i na tako malo verovatnim horizontima kakvi su rijaliti horizonti svakodnevnog horora. To je Žizela, jedno priprosto devojče sa sela iz okoline Svilajnca. Žizela joj je, zapravo, umetničko ime, pravo ime joj je Ivana. Šta je Žizelina umetnost, pitaćete me, i ja to, uprkos svojim kvalifikacijama, ne bih znao da vam kažem. Neka performerka možda, post Abramovićkinog tipa? Jer nagledao sam se njenih klipova, iz štale, s njive, s posla (radnica gradske čistoće), kuhinje, nekad uz muzičku pratnju, nekad uz filozofske opaske a nekad neme, dok recimo koncentrisano ljušti kupus ili čupa pile, nalik performansu „Umetnik je prisutan“. Bez trunke ironije, mogu da zamislim Žizelu kako ostavlja turšiju pod neonskim svetlima glavne dvorane njujorškog Muzeja savremene umetnosti dok Lejdi Gaga zadivljeno prolazi, posmatra i nadahnjuje se.

Žizela ima tešku govornu manu, zbog koje je ponekad potrebno doslovno rekonstruisati njene rečenice, na osnovu jedne ili dve „uhvaćene reči“. Nema, prirodno, ni neke škole, nema uzgred ni nekog vidljivog talenta, sem ako joj se redak antitalenat za pevanje ne uračuna kao talenat (jer, zaista, izuzetnost je u pitanju). Nema ni stas. Sve ide u prilog zaključku da joj je proviđenje, ako mi dozvolite metaforu, namenilo sudbinu seljančice iz okoline Svilajnca. Ali, Žizela ima snove i mobilni telefon.

Žizela sanja da jednog dana pobegne od motike i sumorne svilajnačke svakodnevnice. Sanja o belom ili velikom svetu, da bude voljena, prihvaćena i poznata. O princu na belom konju. O tome da joj njen težak rad zaista omogući samostalan i pristojan život. O lepoj garderobi, kao svaka normalna žena. Tako da nam u svojim živim uključenjima neprestano kenja, moralizatorskim tonom jednog Katona, o tome kako „ko hoće može pošteno da zaradi“ i isto tako „pošteno da živi“, čak i u Srbiji. Da bi nam dokazala, odlazi na ekskurziju preko Verone i Azurne obale sve do Barselone, gde se slika ispred kuće Grejs Keli i Salvadora Dalija za svoju vojsku fanova s disleksičnim hashtagovima. Takođe je i poštena, seksualno poštena, jer njeno poimanje poštenja ne može da iskoči iz svilajnačkog okruga, pa su sve devojke koje odbijaju da rade, makar i tako nisko rangirani posao kao što je njen, posutkinje (na Žizela jeziku, prostitutke). Ali je i feminista, pa puši reksona dezodorans u kameru. Ako je neki seoski džukac kompromituje s nekim njenim sms-om ili snimkom, onda taj želi da se proslavi preko njenog „imena“. Posutkinje su i sve učesnice rijalitija u koji ona sama ulazi da bi devojkama sličnim njoj dala pozitivan primer, dakle influenserka je. A ko sve ovo ne shvata, to je samo dokaz njene avangardnosti. A ako krenete da je sprdate onda je ona medijska žrtva a i majka joj je bolesna.

Ukratko, Žizela je Jelena Karleuša bez budžeta, a ova joj je, gle iznenađenja, i jedan od uzora. Tako da ja, svaki put kad sretnem nekog ko se izjasni kao JK fan, izvedem zaključak da imam posla s osobom skromnih ili nikakvih talenata i intelektualnog kapaciteta ali je vrlo ambiciozna. Takve profile često ćete sresti u raznim srpskim NVO posebno onim koji se bave LGBT problematikom.

jelena-karleusadan-sert-cevap-4Ista seljačka dosetljivost kojom je pre više godina sugerisala novinaru nekog tabloida da objavi fotke Dare Bubamare u njenoj bundici, kako bi je ismejali kao copy cat (O, Isuse, daj mi lavlje srce da preživim JK originalnost). Isto ko i Žizelu kad priča i JK moraš da rekonstruišeš kad peva. Čovek nije načisto, jel bugarski, ukrajinski, rusinski il srpski il udara more o mramorje. Isti modni saveti kako se može biti elegantan i imati stila i s garderobom iz H&M ko i Žizelini za spremanje ajvara i pihtija. Isto moralisanje o jakoj i samostalnoj ženi koja je sama sebi prokrčila put dok su ostale metaforično posutkine iza kojih stoji ovaj ili onaj krimi lobi ili budža s kintom. Hashtagovi iz bazena u Dubaiju i šoping centra u Istambulu (tu mu Žizela dođe čak i kultur gerila). Isti selfiji iz lifta i ispred porodične garaže, ko Žizelini iz bašte, letnje kuhinje i ispred traktora. Isti feminizam koji dozvoljava čepenje rodnice u umetničke svrhe ali kad procure seksualne fantazije onda je majka dvoje dece. Istim kapacitetom kojim ne kapira problem forme i sadržaja, pa zajaukne tim turskim zurlukom uz deep techno melos, ne kapira ni da je feminizam pravo da se jebeš i/ili imaš seksualne fantazije i kad si majka. Kad se bumerang vrati il govno sleti na ventilator, Divna je bolesna. A ako ste sav ovaj umetničko-filozofsko-estetski zbrlj pravilno shvatili, tj da JK kao relevantnu i medijsku pojavu može da iznedri samo jedan ekonomsko društveni i politički košmar kakav je Srbija, onda je ona avangarda i pojava ispred svog vremena.

Tu i tamo čuje se ocena da je JK ikona građanske Srbije, neko ko ima muda da kaže ono što misli, u stvarnosti ono što misli eurostat il kakav drugi institut za hvatanje procenata mediokretskog okeana mnoštva.

I ja bih se tu složio da jeste. Što je i potvrdila svojom novom „kontroverzom“ u programu u kom Marija Šerifović verovatno po uslovima ugovora dolazi bez hormonalne terapije, a u kom „diva“ sernja s pozicija svoje „20 godina duge karijere“, kada je neukusno obučenu kandidatkinju koja očigledno nije ispratila ikonine savete o eleganciji po ceni Zare, upitala odakle je, a ova joj odgovorila da je iz Trebinja, našta je usledilo pitanje kruga dvojke o dostupnosti struje u hercegovačkom kraju. Drugosrbijanski džiberizam par ekselans u rangu Srbljanovićkine genocidne tvorevine, naime Republike Srpske, ili Sergejevog liderstva srpske opozicije nakon što je jednom pre mnogo godina u nekom filmu uspešno odglumio samog sebe, tj dripca.

U pitanju je jadnost formata Nikolićevog ili Vučićevog, ili kad smo već kod toga, Tadićevog predsedničkog mandata za koju bih možda, da je nešto manje radioaktivan, uspeo da iznedrim i trunku empatije ko za Džingis-kan frizuru Mariije Šerifović.

Advertisements

Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Srpski sindrom

46520_272714322846955_467576743_nStanje latentnog iščekivanja iznenadnih katastrofičnih događaja; neverovanje u mogućnost dugotrajnosti blagostanja, dobrog raspoloženja ili sreće; nemogućnost opuštanja i uživanja u životu; očekivanje nagle promene situacije obavezno na gore; fobija od uroka; uverenje da je svako zadovoljstvo ili uspeh neizbežno praćeno nekim oblikom manje ili veće tragedije.

Nastanak ovog jedinstvenog nacionalnog sindroma objašnjava se specifičnim istorijskim okolnostima u kojima periodi mira, napretka i blagostanja nikada nisu trajali duže od polovine životnog veka jedne generacije nakon čega bi usledili dugi periodi nedaća, praćeni ovim ili onim oblikom elementarne egzistencijalne ugroženosti. Sindrom se ispoljava u neizlečivoj potrebi za kuknjavom u svim okolnostima i prilikama, posebno onim dobrim. Dalje podrazumeva niz ritualno magijskih radnji, od kojih je kucanje u drveni predmet najrasprostranjenija kao i smirivanja stanja hronične anksioznosti zluradošću usmerene na najbližu okolinu, pojava koja se najčešće ispoljava u formi strastvene želje za crkavanjem komšijine krave.

Budući je u pitanju autohtoni društveni fenomen težak za razumevanje nedomaćem stanovništvu pokušaćemo da ga ilustrujemo s nekoliko primera iz svakodnevnog života. Razgovor dvojice komšija. Jedan pere novokupljeni automobil u dvorištu kuće, drugi nailazi i komentariše:

Dobar dan komšo! Kako je? Ooooo, bogme, ko će to da časti, a?

– Dobar dan, dobar dan! Ma šta da častim, za krš ovaj? Kud ga i uzeh, da sam bio pametan da poslušam pašenog …

– Štooo? Meni deluje baš očuvano! Ko nov!

– Eh, spolja gladac, iznutra jadac! Ima da bude skuplja dara nego mera, dok mu izmenjam sve šta mu fali, mogao sam novi da uzmem.

– E?

– Ma kažem ti ….

Da bi se pravilno razumela ova ritualna kuknjava potrebno je napomenuti da je novokupljeni automobil doduše polovan ali u savršeno očuvanom stanju, s minimalno pređenom kilometražom i nabavljen po više nego povoljnoj ceni na jednoj od nemačkih autopijaca. Toga je, naravno, odlično svestan i njegov novi vlasnik koji je kupovinom više nego zadovoljan. Razlog ove naizgled neobične žalopojke je sledeći – ne izazvati podrozenje kod komšiluka u pogledu finansijskog stanja, ne navući komšijinu a posebno komšinicinu ljubomoru budući se oni još uvek voze u automobilu modela YUGO iz 1982. godine što bi moglo da rezultira pojavom želje za crkavanjem krave, u ovom slučaju polovnog automobila i, na kraju ali ne i manje važno, sniziti troškove čašćavanja sa pečenog praseta na pleh gibanice.

Primer drugi. Komšinica dolazi kod komšinice na kafu i zatiče je u spremanju zimnice:

– Mašala! Al ti rodila paprika, biće ajvara pun špajz!

– Ma gde rodila! Jedva da ću imati za nas koju teglu da spremim, kamoli deci da odpremim, ubila suša.

– Bome ti dobra, mesnata!

– Jes mesnata, ta od svekrve mi. U njih njiva pored Morave pa mogaše da zalivaju. Na, vidi (vadi neku sprčenu papriku iz gomile) evo kakva ti je naša. Ni za alevu da je stucaš, kamoli u ajvar da meteš. Uništi suša, kažem ti, nema ni za turšiju.

Ovaj dijalog treba tumačiti po ključu prethodnog.

Primer treći. Koleginice razgovaraju u kancelariji:

– Šta ti uradila ćerka na prijemnom? – Prošla. Druga na listi.

– Što se ne hvališ ženo, aman?!

– Šta ima da se hvalim? Pa da Marina iz računovodstva posle priča da sam imala vezu il da sam, ne daj bože, platila. Njen mali ostao ispod crte.

– A sin? Šta bi s onim konkursom na kraju?

– Dobio stipendiju za doktorski u Torontu.

– Au, al vas prosralo, alal vera!

– Ćuti. Da kucnem u drvo. (Kuca u radni sto). Nastavljaju razgovor.

– Nego, sve oću da te pitam … Znaš onu Slavku iz nabavke?

– Koja beše?

– Ma znaš onu sitnu što se vazda pidžoni na štikle i misli da je ne znam kakva riba?

– A, ta! Znam, kako ne znam!

– Reče mi čistačica Mica da im neko obio stan i odneo joj sve tri bunde i sav nakit.

– Vala, i jes se kurčila! Ko da je Liz Tejlor.

– Da znaš vala!

Treba primetiti da se period posebno dobrih životnih okolnosti u Srba opisuje izrazima koji označavaju obično kratkotrajnu ali prilično neprijatnu boljku – dijareju. Otuda izrazi prosrati, prokenjati i poterati kojima se uobičajeno opisuje dobra i berićetna životna faza. Jedan od najrasprostanjenijih oblika ritualne kuknjave je kuknjava nad skupoćom. Iako u suštini potpuno opravdana ovaj ritual po pravilu upražnjavaju mahom boljestojeći slojevi stanovništva koji na taj način umanjuju opasnost od moguće ljubomore a istovremeno obeshrabruju i potencijalne tražioce zajma. Ukratko, srpski sindrom predstavlja složeno i opšterasprostranjeno verovanje da je stanje sreće neprirodno a za posledicu ima pojavu mimikrije zadovoljstva pod ovim ili onim oblikom kuknjave, žalopojke ili već nekog od oblika sa širokog spektra lamentiranja.