Vučićizam

Kad u manje veselim životnim trenucima krenem da brojim svoje blagoslove da iz njih izvučem posrnulu motivaciju, obavezno u njih uvrstim i velika umetnička dela koja sam imao prilike da uživo pogledam. Dobro zdravlje, dobro porodica, dobro krov nad glavom i parče hleba i što ne moram da pešačim po kanticu blatnjave vode 45 kilometara po trnju i suncu. Slažem se. Ali meni je umetnost ta fina granica između postojanja i življenja, nešto što mi je potrebno da hranim svoju utopiju da će lepota spasiti svet, lekovita obloga na moju anksioznost od zastrašujuće pomisli da bi život mogao biti samo čista biohemija. Neke su stvari bile toliko lepe da su doslovno zabolele. Botičeli recimo. Neke su mamile suze, jer su bile savršene, a potraga za savršenstvom je put u ludilo. Grčka statua Efeb s Antikitere, recimo. Neke su mi opasno grčile moždane vijuge i čašile mi užlebljeni pogled na stvarnost. Kao Rene Magrit. Kandinski, na koga mi je samo jedan jedini pogled izbliza, razrešio misteriju apstraktnog slikarstva s kojom sam konačno naslutio i misteriju kosmosa. Neke su stvari bile toliko brutalne u svojoj iskrenosti da su mi onako psihoanalitički na površinu izvlačile moje zatrpane traume i strahove i terale me da se suočim sa njima. Književnost i filmovi uglavnom. Te koje su ostavljale najjači utisak i koje ne zaboravljam ni godinama kasnije, pomažu mi da obrazujem svojevrsnu ličnu „emocionalnu geografiju“. Tako to zovem. Gde sam to u datom trenutku bio, i u kakvom sam psihoemotivnom stanju bio. I u koji me je tačno to nerv određeno delo pogodilo, kad sam oko njega uspeo da iskonstruišem čitavu mini memorijsku karticu života, koju mogu da izvučem u bilo kom trenutku, a što će mi jednog dana možda biti posebno dragoceno.

Jedno od tih dela koja su me oduvala, bila je i video instalacija Madonninog The Beast Within sa Reinvention turneje. Zašto izvlačim baš to? Samo zbog forme dela, koja je, ko što rekoh, video instalacija. U stanju sam da savršeno živo taj trenutak prizovem u sećanje. Mrak Vembli dvorane, uzbuđenje gotovo opipljivo u vazduhu, njen glas koji odjednom odjekuje iz zvučnika … „proročanstvo, proročanstvo“. I, bum! Eksplozija estetike, osećanja, zadivljenosti nalik onoj koju osetite kad u vedroj letnjoj noći punoj zvezda meditirate nad beskrajem kosmosa i svojom prolaznošću. Stihovi Otkrovenja Jovanovog i Madonna kao baktrijska kraljica. Dva milenijuma sažvakavano i prežvakavano hrišćanstvo u nadrenesansnoj formi u posthrišćanskoj 2004. godini. Duh epohe.

I, ono što za mene velika dela čine, mogu tačno da vam rekonstruišem tu 2004. godinu, gde sam emotivno, psihički, estetski i misaono bio, samo na osnovu tog jednog bljeska koji mi se trajno urezao u sećanje.

Zna to Madonna. Jedan njen drugi video rad završio je u trajnoj postavci muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Sećam se da kad sam naleteo na taj podatak, da sam dugo razmišljao nad sopstvenim konzervativizmom, njegovim korenima i time kako je moguće da sam ga, evo do tog trenutka, bio nesvestan. A još imam i diplomu iz istorije umetnosti. Video instalacija?! U stalnoj postavci?! Pa sam samom sebi, sećam se, održao jedno predavanje na problem koji su mi učenici svojevremeno znali često da postave a koji može da se sažme u ovo suštinsko pitanje – „Zašto danas umetnici ne prave lepa dela kao što su to radili antički Grci?“ Ili, preformulisano, problem ideje i forme.

17309011_758134841021660_629593657257789355_nInače, s istorijom umetnosti, to će vam potvrditi svi koji su se njome „zamlaćivali“ (izraz moje majke) a ja studiozno jesam, prava zabava počinje od impresionista. Koji, eto, danas deluju čudesno klasično, da je teško zamisliti oko čega se pre samo stotinak godina dizala tolika galama. Pa onda se žurka zahuktava sa svim onim –izmima prve polovine dvadesetog veka, da bi smor nastao, a ovde govorim u svoje i svoje isključivo ime i ne stajem iza autoriteta diplome, sa Vorholom. Izuzev, možda, njegove Zlatne Merilin celokupan njegov opus izaziva mi razdražljivost i dosadu, ko slavina koja curi a kapljice tupo i besomučno udaraju u sudoperu. Voleo bih da mogu da se ogradim prostom ravnodušnošću, za koju držim da je sasvim legitimna u pitanjima umetnosti i njene vrednosti, ali se bojim da gajim, kako prema liku tako i prema delu, latentno neprijateljstvo. Film Empire? (osam sati i pet minuta slowmotiona Empire State Building u Njujorku). Aj ne seri.

Ako treba da izdvojim umetnika posle koga je svako sranje bilo moguće, a posebno u skladu sa proklamovanim manifestom da je „najveća umetnost zgrtanje love“, onda je to Vorhol.

Naravno, nedostatak čvrstih estetskih i idejnih postulata kojih smo se kroz istoriju mogli držati, može da vas frustrira ili zabavlja. Ja sam odlučio da me zabavlja. Unosim, štaviše, u to toliko strasti, da sam postao i kolekcionar.

Tako neki dan, na netu naletim na kolaž fotografiju koju čine 19 naslovnih strana novina Informer. Pored logoa, sve su imale još jednu zajedničku stvar, naime apokaliptični naslov o zaveri protiv Vučića. Jedan maštovitiji od drugog, Holivud bi mogao da se osveži Vučićevićevom ekipom, a ako zafali nadahnuća za novi horor serijal potrebno je samo da lično uredniku Vučićeviću uzmu voštani otisak lica. U duh mi iskrsnuše Vorholove konzerve Kempbel supe. Pomislih – jebote, ovo je Vorhol, samo rokoko. Ovo treba poređati i uramiti, baš kao Vorholove konzerve, i smestiti u muzej. Za nekoliko decenija imaće i dokumentrani i umetnički značaj. Našao sam mu čak i naslov, koji možda nije originalan, ali je adekvatan – Kad jaganjci utihnu. Strava i genijalnost u jednom. Tad sam, beležeći sebi u notes „nabaviti 19 brojeva Informera“ pomislio kako Vučić možda nije samo lud, kako sam verovao, već i genijalan. Baš kao Hanibal Hektor.

Uvek držim svoju reč

Potvrda je stigla samo nekoliko dana kasnije. Da, Vučić je i lud i genijalan. Predizborni spot Uvek držim svoju reč. Ako su Madonine video instalacije završile u njujorškom muzeju moderne umetnosti onda ovaj video uradak definitivno mora da se nađe u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Mislim, jednom kad se renovira. A eto, čak i tu je artistički tvist, ako me kontate. Taj je muzej, zatvoren i razvaljenih električnih instalacija a inače zaista divne arhitekture, tačno nasuprot budućem Beogradu na vodi, za sada betonska višespratna školjka usred blata i smeća, s monumentalnim prilazom u obliku jednog nakrivljenog poljskog wc-a. Posedujete li tu širinu, pitam vas, da prođete kroz sve slojeve ove simbolike?

Ista neverica, šok, oduvanost, nemogućnost da se iznedri misao, na kraju krajeva i katarza, koju sam doživeo gledajući i The Beast Within. Mislim, ista u intenzitetu ali ne i kvalitetu. Ili obrnuto? Ne znam, pomerio mi se mozak. Valja sačekati koji dan da se potres slegne. Ako ovo nisu kvaliteti jednog umetničkog dela ja onda, evo, ne znam šta jesu. Sama mi se od sebe napravila memorijska kartica „Srbija 2017“ i verujte mi, nemoguće je zaboraviti sve asocijacije koje, poput čipa, pohranjuje u sebi.

Mišljenja sam, ako mi dopustite da na ovom mestu uložim svoju diplomu kao kviska, da možemo govoriti o novom umetničkom pravcu – vučićizam. Do sad je to bio predlog za novu dijagnozu psiho(fizi)ičke patologije, ako ljudi od struke uspeju da dokuče od koje bi se tačno tajanstvene kombinacije dijagnoza ona mogla sastojati. Ja, kao laik, detektujem patološko laganje, paranoju, epsku kleptomaniju, šizofreniju, maniju veličine, te izvesni oblik hermafrodizma, doduše netipičnog, sa sve ginekomastijom (mlitave masne sise, nalik ženskim) i dislociranom vaginom (tamo gde se obično nalaze usta). Od sad je vučićizam ne samo dijagnoza, već i umetnički pravac.

Yellow-billed_Oxpecker_feeding_on_ticks_around_anus_of_cowKoje su odlike stila, možete se zapitati? Najpre, on je monumentalan. Zaboravite na egipatske piramide i rimski Koloseum. To je smešno. Pomislite radije na land art. To su vam one gigantske intervencije na zemlji ili prirodi, kako naziv pravca i sugeriše, koje su toliko obimne i monumentalne da se uglavnom ne daju sagledati drugačije nego iz vazduha. E sad, po ovom ključu, zamislite Srbiju u kojoj su svi stanovnici pretrpeli intervenciju koja je od njih napravila teletabise. A od čitave zemlje EU kloaku. Dalje, ovaj stil krasi meta apsurd. Zaboravite na Kamija i njegov odblesak sunca na nožu koje su dovele do zločina i slične tričarije. Kami apsurd nije dogurao ni do trećine granice pucanja do koje ga je doterao Vučić, a dobio je Nobela. Ako možete sebi da predstavite toliku genijalnost. To je apsurd koji ne može da se prokomentariše, koji ne može da se ismeje ni parodira, to je suprematizam beznađa u odnosu na koji Maljevičev crni kvadrat na crnom izgleda kao vizija raja. Dalje, stil odlikuje smelost. Nikad nijedan umetnik u istoriji nije bio toliko smeo. Nijedna tema, nijedna tehnička prepreka, ni kupola Svete Sofije ni čelična Ajfelova konstrukcija, ni Hrist u pišaći Andresa Serana, ni Umetnikovo govno u konzervi Pjera Manconija, ni simulacija samokastracije Rudolfa Švarckoglera, ništa, aposlutno ništa, ne može da se, u svojoj smelosti, poredi sa bezobrazlukom Aleksandra Vučića koji nas, u tradicijama konceptualizma (zamislili smo, dakle ostvarili smo i realizacija je suvišna) spasio finansijske propasti, istovremeno sekući vrpcu da se u rad pusti ulična kanta za đubre, što je meta performans par excellence kakav, po mnogim kritičarima najuticajnija umetnica današnjice, Marina Abramović, ne može da osmisli ni u najvećem delirijumu. Ovde, dakle, imamo i neverovatan fjužn, simbiozu nespojivog, koncepta i performansa, u odnosu na koji „i EU i Kosovo“ deluje kao hiperrealizam.

Dišan, koji je pisoar uneo u galeriju i proglasio ga fontanom? Ma dajte molim vas. Vučić je čitavu raspalu, očerupanu i gladnu zemlju proglasio za bogatu i naprednu, raj na zemlji takoreći, a mi svi to treba aklamacijom da potvrdimo, dovoljno glasno da se ne čuju creva koja krče.

Vučićizam pokreće i krupna filozofsko egzistencijalna pitanja. Sasvim je izvesno da ćete se, nakon gledanja video instalacije, zapitati i duboko nad tim zamisliti – da li ste vi još uvek uopšte normalni? Ili ste poludeli odavno ali toga niste svesni? Što je duboko i nerešivo (jer, zaista, kako ćete tu dilemu razrešiti a da budete sigurni) koliko i teorija struna.

Vučićizam, dalje, kao i svaka velika umetnost, odražava i duh epohe. Ako je barok bio stil katoličke kontrareformacije, onda je vučićizam stil srpskih evroatlanskih bezalternativnih integracija. I kao i svaka velika umetnost, vučićizam donosu katarzu. Ne verujem u umetnost bez katarze, dakle bez efekta ličnog preobražaja. Najmanje što možete da očekujete je da se kroz dijareju i povraćanje pročistite i povratite narušeni duhovno-fizički balans. Mini egzorcizam, preciznije. Ispovraćaćete sotonu i milion trešnjinih koštica. Neki će doživeti šok ili potres mozga koji će im izazvati prijatnu otupljujuću, takoreći zen amneziju. A dovoljno umetnički senzibilni mogu da polude, a svi znamo da ko na vreme poludi ostatak života mu prođe u veselju. Ludilo kao ultimativna katarza. Nijednom umetniku pre Vučića to nije pošlo za rukom.

Vučićeva jedinstvenost ogleda se u tome što je on i umetnik i vladar. I potpuno lud. Što mu omogućuje da i sopstvenu vladavinu pretvori u umetnost per se. Neron, Kaligula i Kim Jong-un u jednoj osobi. Jer, šta su Neronove sonate na liri dok Rim gori u odnosu na Vučićeve koncepte i makete i imaginarne autoputeve dok Srbija tone u nadi da dno ipak negde postoji? Ništa, priznaćete. Šta je Kaligulin konj senator Inikitatus u odnosu na sastav srpske Vlade? Konj do svinje, poneki pacov i perpetualno mutirajući virusi, poput Dačića koji rastače imunološki sistem čitave nacije u odnosu na koji i HIV deluje ko lakša polenska kijavica. Ništa, priznaćete. Šta je Kim Jong-unova paranoja i jastuk od očerupanih vrabaca i kazna politički neposlušnih do trećeg porodičnog kolena u odnosu na Vučićevo pretvaranje srpskog državljanstva u trajno prokletstvo? Čist amaterizam.

Ovom složenom psihološkom portertu umetnika vladara, treba dodati ludilo reda veličine kineskog cara Zhengdea. Moguće je da niste čuli za njega, ali naučićete nešto. Živeo je u 16. veku i “vladao“ Kinom jedno deceniju i po. Bio je potpuno zviznut. Na primer, voleo je da pravi ogromne makete u dvorištu svoje palate (neka asocijacija?) i da se pretvara da je to stvarno. Recimo, glumeo bi prodavca na jednom štandu, tako što bi poređao stvari a dvorjani dolazili da ih kobajagi razgledaju i kupuju. Kad bi mu to dojadilo, igrao bi se državnika i generala. Umesto da zaista vlada što se od njega kao cara i očekivalo, on je vodio kobajagi bitke i kobajagi bi razgovarao sa svojim ministrima koji su bili prinuđeni da se prave da je normalan.

Probajmo da osvetlamo ličnost umetnika dok smo još uvek svedoci. Potomstva radi. Jer nema dileme, vučićizam će se izučavati. Likovna kritika koju Vučić sa svojih parnasovsko-olimpskih visina gde sede božanstva kupljenih diploma i apsolutne moći, naziva „ološ elitom“, smatra da koren njegove umetnosti treba tražiti u njegovom mikro penisu. Čujte, nije nemoguće. Napoleon je jebo celu Evropu jer je bio nizak, kažu istorijski izvori. Možda zbog mikro penisa (a sise su mu sumnjivo velike, usitinu. Lakše je zamisliti poveći klitoris nego makar i ispod prosečnu kitu) ima neodoljivu psihološku potrebu da jebe čitavu naciju. I kako bi mikro organ plutao u vagini i/ili anusu on je odlučio da jebe nešto koenzistentnije a što ipak daje iluziju mekog i vlažnog tkiva – sivu moždanu masu. Pa nam ga je tako svima zabio u mozak, ko ekser. Ko će ga znati, samo nagađam … nisu li uostalom veliki umetnici i intrigantni?

Možda u nekom budućem stvaralačkom delirijumu Vučić odseće svoj mikro penis, ko Van Gog uvo. Pa ga sačuvamo u tegli i rastvoru ko Rusi mozak Ivana Turgenjeva. S druge strane mogao bi u formadelhidu da stavi kravlju pičku i guzicu ko Demijan Hirst svoje raspolovljene životinje. Sa slojevitom simbolikom da je retko koji mikropenis u istoriji istovario toliko govana. Između staviti video instalaciju Uvek držim svoju reč koja bi se vrtela neprestano. Sve to s pogledom na poljski wc i razvaljenu betonsku školjku Beograda na vodi na suprotnoj obali.

Remek delo.

Advertisements

Srpska tranzicija

Jedan od najčešće upotrebljavanih i izrabljivanih pojmova novijeg srpskog društvoslovlja. Ujedno i najznačajniji i po posledicama najdalekosežniji fenomen novije srpske istorije.

Reč je o prelasku s netržišne i neodržive ekonomije socijalističkog samoupravljanja koja se oslanjala na nepresušno kreditiranje Zapada u inat Sovjetima, na ekonomiju najliberalnijih mogućih tržišnih uslova poslovanja neregulisanih nikakvim zakonskim propisima i regulativama sem onih surovo darvinističkih.

Suština oba ova ekonomska modela izražena je dvema opšte rasprostranjenim krilaticama – „Radio, ne radio, svirao ti radio“ i „Ako nećeš ti ima ko ‘oće“.

Egyptian taskmasters„Radio, ne radio, svirao ti radio“, smatra se istorijski najuspešnijim ekonomskim modelom u kome je najveći procenat stanovništva živeo u relativnom blagostanju koje je bilo obrnuto proporcionalno uloženom radu. Privreda, zasnovana na industrijskim gigantima, po pravilu trapavim i nekonkurentnim, održavala se politički ugovorenim poslovima, neprekidnim intervenisanjem države i dobrim vezama sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Ovaj, u svetu jedinstveni ekonomski model karakterisao je i nezabeleženi parazitski administrativni aparat, na čijem su vrhu, budući je izgrađivan sistemom negativne selekcije, sedeli najgluplji, najpokvareniji i najposlušniji pripadnici intelektualne elite regrutovane iz redova partije i „završi faks ako misliš ništa da ne radiš“ pripadnika srednjeg građanskog staleža.

Pojam „tranzicija“ odnosi se na prelazak s ovih naučnofantastičnih uslova privređivanja na uslove privređivanja kojima se rukovodi svet takozvane razvijene tržišne privrede liberalnog kapitalizma koji se, iako duboko truležan po shvatanjima apologeta socijalističke privrede, pokazao žilavo otpornim i uspešnim.

Tranzicija, iako bolna i prilično neprijatna, pokazala se i izvodljivom i uspešnom u većem broju nekadašnjih zemalja istočnog, komunističkog bloka. Srpska tranzicija je, međutim, postala i ostala jedinstvena pre svega po dve svoje karakteristike – vremenskoj neograničenosti i ubrzanoj regresiji. U trenutku beleženja ovih redova tranzicija je duboko zagazila u treću deceniju tranzitiranja a za sada je prošla kroz nekoliko regresivnih istorijskih faza, od faze jasnih paralela sa privrednim sistemom Otomanske imperije neposredno pred njeno urušavanje preko vizantijskog privrednog poretka takođe neposredno pred urušavanje, pa do rimskog ekonomskog sistema poslednjih godina tetrarhije.

Većina stručnjaka, ipak, slaže se u optimističnoj proceni da se tranziciji nazire kraj i da će se ona uspešno okončati kad jednom bude regresirala na nivo privrednog uređenja faraonskog Egipta. Procenjuje se da je sveštenička kasta iz redova SPC u tom smislu već okončala tranziciju koju dalje koče samo očajnički pokušaji ostataka radničke klase koja se odupire daljem regresiranju u pravno-ekonomske okvire robovlasničkih sistema Bliskog istoka  i poslednjim trzajima pokušava da se održi na feudalnom uređenju i zagarantovanom „desetku“.

Srpski sindrom

46520_272714322846955_467576743_nStanje latentnog iščekivanja iznenadnih katastrofičnih događaja; neverovanje u mogućnost dugotrajnosti blagostanja, dobrog raspoloženja ili sreće; nemogućnost opuštanja i uživanja u životu; očekivanje nagle promene situacije obavezno na gore; fobija od uroka; uverenje da je svako zadovoljstvo ili uspeh neizbežno praćeno nekim oblikom manje ili veće tragedije.

Nastanak ovog jedinstvenog nacionalnog sindroma objašnjava se specifičnim istorijskim okolnostima u kojima periodi mira, napretka i blagostanja nikada nisu trajali duže od polovine životnog veka jedne generacije nakon čega bi usledili dugi periodi nedaća, praćeni ovim ili onim oblikom elementarne egzistencijalne ugroženosti. Sindrom se ispoljava u neizlečivoj potrebi za kuknjavom u svim okolnostima i prilikama, posebno onim dobrim. Dalje podrazumeva niz ritualno magijskih radnji, od kojih je kucanje u drveni predmet najrasprostranjenija kao i smirivanja stanja hronične anksioznosti zluradošću usmerene na najbližu okolinu, pojava koja se najčešće ispoljava u formi strastvene želje za crkavanjem komšijine krave.

Budući je u pitanju autohtoni društveni fenomen težak za razumevanje nedomaćem stanovništvu pokušaćemo da ga ilustrujemo s nekoliko primera iz svakodnevnog života. Razgovor dvojice komšija. Jedan pere novokupljeni automobil u dvorištu kuće, drugi nailazi i komentariše:

Dobar dan komšo! Kako je? Ooooo, bogme, ko će to da časti, a?

– Dobar dan, dobar dan! Ma šta da častim, za krš ovaj? Kud ga i uzeh, da sam bio pametan da poslušam pašenog …

– Štooo? Meni deluje baš očuvano! Ko nov!

– Eh, spolja gladac, iznutra jadac! Ima da bude skuplja dara nego mera, dok mu izmenjam sve šta mu fali, mogao sam novi da uzmem.

– E?

– Ma kažem ti ….

Da bi se pravilno razumela ova ritualna kuknjava potrebno je napomenuti da je novokupljeni automobil doduše polovan ali u savršeno očuvanom stanju, s minimalno pređenom kilometražom i nabavljen po više nego povoljnoj ceni na jednoj od nemačkih autopijaca. Toga je, naravno, odlično svestan i njegov novi vlasnik koji je kupovinom više nego zadovoljan. Razlog ove naizgled neobične žalopojke je sledeći – ne izazvati podrozenje kod komšiluka u pogledu finansijskog stanja, ne navući komšijinu a posebno komšinicinu ljubomoru budući se oni još uvek voze u automobilu modela YUGO iz 1982. godine što bi moglo da rezultira pojavom želje za crkavanjem krave, u ovom slučaju polovnog automobila i, na kraju ali ne i manje važno, sniziti troškove čašćavanja sa pečenog praseta na pleh gibanice.

Primer drugi. Komšinica dolazi kod komšinice na kafu i zatiče je u spremanju zimnice:

– Mašala! Al ti rodila paprika, biće ajvara pun špajz!

– Ma gde rodila! Jedva da ću imati za nas koju teglu da spremim, kamoli deci da odpremim, ubila suša.

– Bome ti dobra, mesnata!

– Jes mesnata, ta od svekrve mi. U njih njiva pored Morave pa mogaše da zalivaju. Na, vidi (vadi neku sprčenu papriku iz gomile) evo kakva ti je naša. Ni za alevu da je stucaš, kamoli u ajvar da meteš. Uništi suša, kažem ti, nema ni za turšiju.

Ovaj dijalog treba tumačiti po ključu prethodnog.

Primer treći. Koleginice razgovaraju u kancelariji:

– Šta ti uradila ćerka na prijemnom? – Prošla. Druga na listi.

– Što se ne hvališ ženo, aman?!

– Šta ima da se hvalim? Pa da Marina iz računovodstva posle priča da sam imala vezu il da sam, ne daj bože, platila. Njen mali ostao ispod crte.

– A sin? Šta bi s onim konkursom na kraju?

– Dobio stipendiju za doktorski u Torontu.

– Au, al vas prosralo, alal vera!

– Ćuti. Da kucnem u drvo. (Kuca u radni sto). Nastavljaju razgovor.

– Nego, sve oću da te pitam … Znaš onu Slavku iz nabavke?

– Koja beše?

– Ma znaš onu sitnu što se vazda pidžoni na štikle i misli da je ne znam kakva riba?

– A, ta! Znam, kako ne znam!

– Reče mi čistačica Mica da im neko obio stan i odneo joj sve tri bunde i sav nakit.

– Vala, i jes se kurčila! Ko da je Liz Tejlor.

– Da znaš vala!

Treba primetiti da se period posebno dobrih životnih okolnosti u Srba opisuje izrazima koji označavaju obično kratkotrajnu ali prilično neprijatnu boljku – dijareju. Otuda izrazi prosrati, prokenjati i poterati kojima se uobičajeno opisuje dobra i berićetna životna faza. Jedan od najrasprostanjenijih oblika ritualne kuknjave je kuknjava nad skupoćom. Iako u suštini potpuno opravdana ovaj ritual po pravilu upražnjavaju mahom boljestojeći slojevi stanovništva koji na taj način umanjuju opasnost od moguće ljubomore a istovremeno obeshrabruju i potencijalne tražioce zajma. Ukratko, srpski sindrom predstavlja složeno i opšterasprostranjeno verovanje da je stanje sreće neprirodno a za posledicu ima pojavu mimikrije zadovoljstva pod ovim ili onim oblikom kuknjave, žalopojke ili već nekog od oblika sa širokog spektra lamentiranja.