Srbija kao Izrael

capture-20140126-213458 Srbija je za dvesta godina, što je u istorijskim okvirima kratko vreme, uspela da se iz jedne agrarne zemlje, bez razvijenih intelektualnih, političkih i finansijskih elita, razvije u modernu evropsku državu sa evropskim institucijama sistema. I to uprkos ogromnim teškoćama s kojima je usput morala da se bori – činjenica da je na razmeđi dva velika carstva, austrougarskog i otomanskog, oslobodilački i odbrambeni ratovi, interes velikih sila na Balkanu i drugo. Ipak, već u 19. veku donosi liberalan ustav, Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima, škotske bolničarke koje su u Prvom svetskom ratu dolazile u Srbiju da pomažu njenim ratnicima dolazile su jer je njihovu pomoć britanska vlada odbila (s obrazloženjem da je ženama mesto u kući) i jer su u Srbiji naišle na rodnu ravnopravnost kakva kod njih nije postojala. Srbija je načinila heraklovski podvig i doslovno preskočila vekove, koji su neki drugi narodi i države imali na raspolaganju da se postepenije razvijaju. Za zadivljujuće kratko vreme Srbi menjaju i način života i obrazovanja i razmišljanja. Između dva rata Beograd ima avangardu istovremenu s Parizom. Ima elitu koja govori više stranih jezika, brani doktorate na stranim univerzitetima i ostvaruje kontakte sa svetom.

Sećam se jedne svoje posete Karađorđevom muzeju u Topoli i crteža uniformi srpskih vojnika pre i posle ustanka. Kojom se brzinom čak i ustanička Srbija modernizovala, čak i u tako teškim uslovima! Za nekoliko godina ustanici u seljačkim gunjevima i naoružani kukom i motikom, pretvorili su se u evropsku vojsku. Na fotografijama Beograda između dva rata viđamo dame po poslednjoj pariskoj modi, zajedno sa seljankama u nošnjama i opankama. To govori koliko i o evropeizaciji, toliko i o jednoj društvenoj klimi dovoljno širokoj za sve.

Teško ćete naći primer naroda koji se brže razvijao i napredovao od srpskog.

To NIJE ostvareno na idejama Sv. Save, Velimirovića i ostalih pravoslavnih mistika. Ostvareno je stvaralačkim kapacitetima i intelektom ljudi modernista.

Nisu nam potrebni zatucani fanatici već ljudi kakvi su bili Jovana Karamata (jedan od najvećih srpskih matematičara 20.veka), Mihailo Petrović Alas, matematičar i pronalazač, Pavle Savić, naučnik koji je doprineo otkriću atomske fisije, Jovan Cvijić, geograf, Miloš Đurić, filolog i filozof, Milutin Milanković, astronom i klimatolog, Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja filozof, i mnogi drugi koji su nas zadužili svojim naučnim pregalaštvom, posvećenošću, borbenošću … To su pravi uzori.

Lakše je vladati neprosvećenim, siromašnim i nesrećnim narodom. Političke i druge elite (finansijska, ili u srpskim uslovima, monopolska, kao i crkvena, svakako) jedine su koje imaju razloga da budu protiv modernizacije i napretka, jer su jedine koje u tom slučaju gube. Danas ne samo da se ubrzano vraćamo unazad već u tom sunovratu rušimo i ono što su generacije pre nas mukotrpno gradile. A i to što su nam ostavile nije bilo dovršeno.

Da ponovim repliku Bate Stojkovića iz filma Balkanska pravila – „Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini” misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi.“

capture-20140126-213732Veliki je broj Srba koji ima osećaj da im je od strane svetskih sila učinjena ogromna nepravda. I da je ta nepravda tim veća ima li se u vidu nemerljiv srpski doprinos u borbi za slobodu u oba svetska rata. Ja delim taj osećaj. Već dugo imam utisak da je kolektivni osećaj nepravde i nedostatka elementarne objektivnosti od strane velikih faktora međunarodne zajednice, kada je o prilikama u našem regionu reč, na kraju kod Srba izazvao svojevrsnu nacionalnu paranoju. Dugo sam se rvao, kako sa ličnim osećajem nanete nepravde, tako i sa paranoičnom dijagnozom kolektivnog stanja svesti. Trebalo mi je vremena da se izborim i sa jednim i sa drugim.

U knjizi Kristofera Hičensa – The Missionary Position, Mother Teresa in Theory and Practise – neočekivano sam naleteo na deo koji izražava ono što sam i sam mislio. Hičens taj pasus piše uzgred, tema knjige je majka Tereza i fabrikovanje mita o njoj, a pošto je poreklom Albanka iz BJRM, razmatra i njene sumnjive političke kontakte između kojih i onaj sa režimom u Tirani i podršku ideji Velike Albanije. Hičens piše – „Kolaps Jugoslavije doveo je do obnavljanja predratnih rivalstava. Hrvatska, uz podršku Vatikana i Nemačke, proglašava nezavisnost i vraća mnoge simbole države Ante Pavelića. Pod zaštitom Vatikana i Trećeg Rajha, ova vlada je izvršila pokolj nad Jevrejima i pokrenula program nasilnog pokrštavanja pravoslavnih Srba. Oni koji su se suprotstavljali, ubijani su. Sećanje na ovo, praćeno očigledim nedostatkom žaljenja za počinjeno, doprinelo je razvitku nacionalističko-religijske paranoje kod Srba koji su potom pokrenuli rat za teritorijalno i religijsko proširenje u kom procesu su stradali i gradovi Vukovar i Sarajevo. Hrvatska vladajuća partija predvođena Franjom Tuđmanom na to je odgovorila tako što je sebi odrezala parče Bosne i uništila grad Mostar …“

Imao bih amandman na ovo mišljenje ali on ovde nije bitan (ubijani su, recimo, i oni koji se nisu suprotstavljali). Formulacija „nacionalističko-religijska paranoja“ mi je privukla pažnju, kao i objašnjenje njene geneze i „okidanja“. Mislim da je tačna.

Mislim da smo zapali u kolektivnu ulogu žrtve. A ne znam može li čoveka nešto gore od toga da snađe. Psiholozi kažu da kad se čovek oseća kao žrtva, da ga taj oseća parališe i čini disfukcionalnim. To je autodestruktivni osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. Sigurno ste nekad čuli nekog kako kaže – „imam četrdesetpet godina i nisam se udala zbog majke“, ili već nešto slično. To je to. A nas je to snašlo na kolektivnom nivou. Tonemo u osećaj nemoći i žrtve kao u živom blatu.

Postoje uvek dva načina na koji u životu može da se reaguje na teškoće i neprilike. Jedan je reaktivan – emotivan, brz, nepromišljen, impulsivan, kratkoročan. Donosi trenutno olakšanje za frustraciju. Drugi je proaktivan – racionalan, odložen, smišljen, dugoročan i satisfakciju donosi dosta kasnije. Reakcija je laška, proakcija je teža. Teži put je uvek onaj pravi.

capture-20140126-213627Ja, opet, o Izraelu. Uprkos nezamislive kolektivne traume koju su preživeli, Jevreji nisu pali u mentalitet žrtve. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja, i …

Ima gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.

objašnjenje za fotografije: prema kabali, jevrejskom mističnom filozofskom sistemu, postoje 72 imena boga (koji se shvata kao univerzalna kosmička energija), među njima su i ova tri – ČUDOTVORENJE (mogli smo nekad, možemo i opet), OTKLANJANJE SAMOSAŽALJENJA, MENTALITETA ŽRTVE I OSVETOLJUBIVOSTI, PREKID ZAČARANOG KRUGA ISTIH GREŠAKA (nije li krajnje vreme da iz svoje previše burne istorije ponešto konačno i naučimo?)

Sasvim uzgred, jedan od najboljih životnih saveta pronašao sam u kabali – kad vam je teško, loše, depresivni ste … učinite nešto za nekoga drugog. Taj neko može da bude  i potpuni stranac. Bez ikakvog interesa ili očekivane nagrade.

Deluje!

Kita u oko, prst nije dovoljan!

518634960Na fejsu sam banovan (291727. put) zbog ove fotke. To će, naravno, baš da me ućutka. Dve stvari mogu manje više bezbedno da zaključim – neko je bio užasno ljubomoran na kitu ovog crnca, drugim rečima, mali mu je i, na FB listi mi se uvukao neki bogoMoljac sa namerom da proba da mi napakosti.

Banovali su me i za gluplje stvari, pa ajde, ako je kita against terms and conditions, ovaj put su imali i dug i debeo razlog za ban. Problem je što me cenzura slabo disciplinuje. Iskreno, ne bi ni gola sila hrišćanskih motki uspela, kamoli pišljivi ban. Štaviše, čim nanjušim truležni vonj hrišćanskog morala, dobijem napad, kao i Niče kad bi se rukovao sa bogoMoljcima, da operem ruke. Čuj, ruke. Istuširam se. I s oba uzdignuta srednjaka odmah pokažem šta o njemu mislim.

U međuvremenu … pišu mi bogoMoljci, da mi saopšte da sam uvredljiv. Stvarno? Odlično. Jer me baš mnogo zabole ovo što mi viri iz bermuda za vaša uvređena osećanja. Opet sam fin. Istina je da ne samo što me zabole za vaša uvređena osećanja, već me ona i neviđeno zabavljaju. A sudeći po porukama koje mi šalju izgleda mi odlično ide.

Osećanje koje religija, sa sve svojom administracijom i sledbenicima koji sebe ponosno nazivaju „stadom“ (što ono reče vaš čobanin „čega se pametan stidi … „) kod mene izaziva je zgađenost i krajnja odvratnost. Vaš bog moj je satana. On truje iskustvo postojanja na Zemlji i umesto bogatijim i lepšim čini ga tužnijim i ružnijim. Vređa me glupost koju širi uz aktivnu borbu protiv znanja, slobode, kreativnosti. Vređa me vaša morbidna opsednutost smrću, ta odvratna tanatofilija kojom biste sve da potopite. Vređaju me mizoginija, seksizam, rasizam, antisemitizam, homofobija. Vrlo sam netolerantan za sve to. Opet sam fin – zapravo sam agresivno neprijateljski raspoložen. Vređaju me vaše crne halje, dlake i brade, uopšte taj jurodiva look s početka Srednjeg veka, grobljanske krstače s kojima onako zombirano marširate gradom, mlateći granama koje umačete u lonce za sarmu. Ne postoje kožne tange ni ogrlice s nitnama ni vibrator niti kakva druga seks igračka koja bi vas mogla uvrediti toliko koliko mene vređa taj tanatofilski imidž kojim svuda neprestano paradirate, promovišući glupost i smrt. A najviše od svega, vređa me to što mislite da imate bilo kakvu vrstu jurisdikcije nad mojim zemaljskim bivstvovanjem te da sam u obavezi da dolazim kod vas po odobrenje po nizu pitanja od kojih su ključna koga ću da volim i s kim ću da se jebem. Ne postoji način da vam dočaram koliko me to vređa.

Tako da, poštovanje?! Maokaoksna kita!

Sve čemu možete da se nadate je sarkazam kad sam baš mnogo dobre volje, inače, aktivno nepoštovanje je jedino što zaslužujete. Te cmoljave, tobož prijateljske, savete o tome kako sam kontraproduktivan u svojim nastojanjima u odobrovoljavanju bogoMoljačkog stada koje će možda jednog milenijuma da ispolji milost da nas toleriše u nekom ograđenom prostoru, nabite ih sebi u dupe. Zabole me kurac i za to dal ste uvređeni a posebno za to da vama tražim dozvolu za nešto.

SLOBODA JE BITI ONO ŠTO JESI BEZ IČIJE DOZVOLE.

Ali, kako to objasniti nekome ko je ponosan da bude ovca i deo stada koga vodi zli dlakavi čobanin?

Što se tiče vašeg hrišćanskog dijagnostikovanja homoseksualnosti kao boleštije … Očekivao bi čovek malo skromnosti nakon dve hiljade godina duge istorije sve do jedne naučno dokazane besmislice. Zapravo, ne skromnosti, već potpunu sramotu i ćutanje. Ali, vi hrišćani jednostavno ste bestidni.

Naravno, upuštao bih se u argumentovanu raspravu sa vama, kada bi to imalo ikakvog smisla. Vi se pred argumentima „utvrđujete u veri“ što je jedan u nizu vaših genijalnih eufemizama za ostati retard uprkos svemu. Treba vam odati priznanje – u 21. veku i pri današnjoj dostupnosti znanja to je zaista epski napor.

Znate šta je stvarno bolest? Religioznost. Psihijatrija poznaje niz poremećaja izazvanih iluzornim poimanjem prirode stvarnosti (šizofrenija jedna od njih) a jednog dana SZO možda skupi hrabrosti da i religioznost uključi na listu mentalnih poremećaja, jer ona to i jeste. Ako je išta za četiri zida, to je onda religija … među zidove crkve ili džamije, mada bi zidovi ludnice i rešetke na prozoru bile mnogo primerenije. Ali, svakako ne u škole, vojsku i druge ustanove sekularne države.

Jer vi ste i opasni. Ne samo zbog vaše sklonosti da hrišćansku ljubav uterujete bejzbol palicama već zbog toga što ste ko metastazirale ćelije raka na tkivu društva. Vi ste ti koji razarate srpstvo vašim babskim mađijama i srednjevekovnim mentalitetom. A i đoku ćete vi da mi kenjate o rodoljublju i dal je Srbija moja il nije.

Kroz epsku poeziju na kojoj sam rastao, Obilića, Banović Strahinju, malog Radojicu, upio sam da je srpstvo imati muda, štititi slabijeg, ustati protiv nepravde. Baš ste vi, tako gmizavi, bezmudi i bezubi, dorasli tim junačkim idealima.

I, još jednom, kurac ću vas nešto da odobroljavam i prilagođavam vam taktiku aktivizma. Vas, tu famoznu većinu. Da ne kažem stado.

Nikome nije potrebna ni vaša dozvola ni vaš blagoslov. A možete da šizite koliko hoćete sloboda i život će da pobede.

O svetosavlju

806425542_289c489f19_bŠta mu tačno dođe svetosavlje? I ko su Nikolaj i Justin, te dve, po opštem uverenju nenadmašne intelektualne veličine u Srba u 20. i evo sada u 21. veku? Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile. Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva. Dajem neke smernice a vi proučite dalje i odlučite sami – da li je to budućnost Srbije i srpskog društva i da li se u tome nalazi bilo kakav izlaz iz dubine krize u kojoj se sada nalazimo?

 Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari. Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari. Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave1 i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret. Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira – „Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“

Da se navratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.

U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.

Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.

Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu. Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom. Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.

Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu1 obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja. Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.

Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks. 

Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.

Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.

Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.

Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.

Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.

SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.

Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.

Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi.1 Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.

Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije2 znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.

Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.

Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.

Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo1 i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica2, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom3; patološki narcisizam i maniju veličine4; imate sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.

Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu.1 Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.

Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.

================================================================

1 Nelagodnost koja je rasla tokom godina provedenih u prosveti tokom kojih sam prisustvovao proslavama i obeležavanju ovog datuma koje mogu opisati samo kao tupave i bezidejne.

2 Odnos države i crkve u Vizantiji tradicionalno se naziva „simfonija“.

3 Godine 1968. javila se ideja o održavanju novog svepravoslavnog sabora, prvog te vrste posle 12 vekova, na kome bi se, slično Drugom vatikanskom koncilu, redefinisali izazovi pravoslavnih crkava i njeni odgovori u modernom svetu. Justin Popović je bio žestoko protiv i jedan od najglasnijih protivnika ovoj ideji u pravoslavnom svetu uopšte.

4 Pravoslavni mislilac i vizantolog J. Majendorf – „Nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije“.

5Ironija je da je prva ideja o evropskoj vladi, dakle prva zamisao o budućoj EU došla od Viktora Igoa koji ih iznosi u pamfletu pod nazivom „Za Srbiju“ (1876.) u kom između ostalog kaže – „Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zversta počinjena u Srbiji (od strane Turaka) nesumljivo pokazuju da je Evropi potrebna jedna vlada, opšti bratski sud, demokratija u miru sa samom sobom …“ Govorio je i o jedinstvenom evropskom novcu, trgovini bez carina, državama bez granica. Vatreno je agitovao za Srbiju u vreme njenog rata sa Turskom.

6Zavet je naš, znači vera naša, opredeljenje naše: idenje za Hristom, sledovanje za njim u svemu kuda god on ide (kao što je video Apostol Jovan u Apokalipsisu da 144000 čistih, obučenih u bele haljine, a to je simvolični broj 12 puta 12, a 12 je opet simvolični broj, znači jedna velika većina, punoća jedna, idu za Jagnjetom Božijim kud god on pođe)… Dakle, srpski narod je taj Zavet izabrao i to je ono što zovemo i Svetosavski Zavet i Kosovski Zavet, Pravoslavni Zavet, Novi Zavet: jednostavno doživljen kod Srba, na srpskom terenu, u srpskom biću, u srpskoj istoriji, srpskom mentalitetu – episkop Atanasije Jevtić 2003

7Od mnogih komičnih epizoda vezanih za poimanje modernizacije u okviru SPC, meni je posebno zabavna sledeća: SPC ima svoj sajt i električno izdanje svog glasila ali ističe da je prihvatanje tehnolškog napretka prihvatljivo samo u svrhu misionarstva. Izvesni inženjer Oliver Subotić u listu „Pravoslavlje“ objašnjava – „U šumi podataka koju Internet danas predstavlja naći kapi vode žive je ponekad veoma teško, pa ljudi gube ogromno vreme dok ne pronađu ono što im je potrebno. Većina prvo odlazi na tzv pretraživačke sajtove, posebno studenti koji traže neki materijal za ispite, koji često tražeći tekst o nekoj svetoj stvari dođu na neki sektaški sajt ili prođu kroz reklamne sajtove sa svakakvim sadržajem, posle čega su sa pravom ogorčeni. Zato bi trebalo insistirati, u koordinaciji sa ostalim pomesnim crkvama, da se kreira neka vrsta pravoslavnog autonomnog prostora na Internetu, koji bi se pretraživao preko jedinstvenog pravoslavnog portala, a koji bi sa druge strane uređivali predstavnici pravoslavnih eparhija širom sveta. Internet je prezagađena sredina, no upravo tu i leži misija pravoslavnih – u osveštavanju tog zagađenog prostora. Ako nemožemo učiniti da Internet postane rajsko mesto, bar možemo doprineti da ne postane pakleno. A kreiranje autonomne oaze koja daje vodu živu i istinitu jedini je način da se u Internet pustinji sačuvaju duše mnogih.“ Slična paranoja primetna je u muslimanskim zemljama gde država blokira pristup mnogim internet adresama i društvenim mrežama i radi na promovisanju “islamskih“ verzija istih.

8 Bez ikakve namere da na bilo koji način umanjim vrednost srpske umetnosti i njen doprinos evropskoj kulturi, koju i volim i vrednujem, želim da napravim jedno poređenje između toliko fetišiziranog srpskog srednjevekovlja i francuskog – u vremenskom okviru od nešto više od jednog veka (kraj 12, i 13. vek) na ograničenom prostoru od nekoliko stotina kilometara oko Pariza, nikle su gotičke katedrale u Parizu, Šartru, Remsu, Buržu, Amijenu i samom Parizu, u odnosu na koje srpske srednjevekovne zadužbine deluju kao seoske kapele. 

9 U redovima SPC ima sveštenika, poput đakona Nenada Ilića, koji su svesni problema – „Ovde i dalje ima pokušaja da se napravi božija država po vizantijskom uzoru. Ta vizantijska sinfonija između crkve i države danas je potpuni apsurd i prepreka da SPC zauzme pravo mesto. Da bi se vratila svom izvornom smislu crkva treba d abude odvojena od države i politike“. (Ilić za Blic 2002.). Čini se da niko od čelnih ljudi SPC ne deli ovo gledište.

 

 

Irinejeva nevinost bez zaštite

15067Evo i Vama jednu sitnu knjigu da odpošaljem ovako putem etra, ako je iz njega ne oduva sv Duh koji bazdi iz Vaše jazbine, budući ste šapu spustili na sve a nezaustavljivo se širite ko spore. Ne očekujem da znate šta je to pošto ste, kako čitam u Vašoj biografiji, doktorirali bogosloviju, dakle, na mlaćenju prazne slame, narodski da se izrazim. A i biologija Vam je odurna, podozrevam zbog toga što se glasno smeje budalaštinama koje podučava visoko obrazovna institucija na kojoj ste predavač, pa ste se ugurali u škole da učinite koliko možete, a bogme, pokazalo se da možete, na organizovanom zaglupljivanju. Nauka nije laka. A ko je glup uvek može da proba s religijom.

Jednom jahaču apokalipse, iz sada već svima poznatog srpskog kvarteta, već sam se na sličan način obraćao. Javljeno mi je da je i on prošao kroz duševni bol. Koliko težak u dinarima, to ne znam, nije mi precizirano. Ali, budući je smatrao da postoje elementi za tužbu računam tu negde oko miliončeta, baš kao i Vi, jer poznato je da se SPC ne bakće sa sitnišom. Evo, nema mnogo kako ste nam svima navalili tri miliona evra na već pogrbljenu kičmu.

15071 Međutim, srpski ajatolah Amfilohije (u Vašem slučaju poređenje se nameće s avganistanskim mula Omarom, i to ne samo zbog upadljive fizičke sličnosti) izrazio je sumnju u profesionalnost sudstva pa je odlučio da se ne poteže. Iskreno žalim. Jer svašta bih imao da dodam na sudu a i gorim od znatiželje da vidim pretresni postupak. A i nije pošteno. Zoran Petakov da zaglavi zatvor zbog jedne rečenice a ja koji neumorno lajem ne bi li mi ukazali čast anatemom (kad već nećete da me izbrišete iz arhive svoje odvratne fašističke organizacije na ljubaznu molbu) ništa? Malčice sam ljubomoran. Ali, šta je tu je. Vi ste proces pokrenuli u reformisanom sudstvu i, očekivano, dobili. Da je reformisano još samo malo možda bi mu se odrezalo malo više šerijatski. Ovako 100.000 rsd ili 100 dana zatvora. Pi, simbolično.

Nego, suprotno onome što možda očekujete po uvodnom tonu ove sitne knjige, ja Vam se zapravo obraćam jer želim da Vam se najdublje zahvalim. Ovaj tragikomični proces protiv Petakova nije, naravno, usamljeni slučaj nepravde srpskog pravosuđa. Kamo sreće. Gde bi nam kraj bio! Svi Vam dugujemo neizmernu zahvalnost za to što ste na svetlo dana izneli sumornu činjenicu o tome kako srpsko pravosuđe funkcioniše. Ima ih koji nisu verovali, mahom oni koji su bili dovoljno srećni da im srpsko pravosuđe ne deli pravdu. A da je SPC toliko zlokobno moćna da je utalibanila jednu evropsku državu, doduše krhke demokratije i institucija ali ipak evropsku, to već znamo. U tom smislu ono poređenje s četiri jahača apokalipse nad kojim ste prolili gorke suze, a za koje je čovek u 21. veku, u Evropi, dobio 100 dana zatvora, dođe mi nekako kao eufemizam. Otrcana stilska figura kojima se srednjoškoljci frljaju u pisanim radovima iz srpskog. Ja, nekako, odmah pred oči prizovem onu Direrovu gravuru; možda je ona ljudima u njegovo vreme bila strašna, meni je ona danas, čisto likovno, divna. A vi ste mi odvratni. Sva četvorica. Podsećate me na smrt, duhovnu bedu, mrak i tupost. Na to kako se od idiotluka može napraviti karijera učenjaka i koliko glupost može da se odneguje i uzdigne do visokoparnog akademskog nivoa. Gotovo da me spopadne paranoja od nekog užasa.

blog.15068 Druga stvar na kojoj želim da Vam zahvalim je to što ste, ne može bolje, poentirali ono što, inače, neprestano govorim – koliko je licemerna, duhovno bedna i moralno štetna Vaša vera. Uvredila Vas je jedna izanđala stilska figura? Oh, kako su krhka i Vaša vera i Vaša duhovnost! Dirljivo. Mene bi, recimo, vera u cartsvo nebesko držala potpuno spokojnog. Zamišljam. Toliko spokojnog da bi me mrzelo da spokojstvo narušavam pisanjem tužbe. A Vama večiti život nije dovoljan. Potrebno Vam je milion dinara. A gde je praštanje kojim su hrišćanima vazda puna usta? Je l’ Vas ni malo nije žacnulo to što su čoveku došli da popišu imovinu u vrednosti 100.000rsd a ustanovili da poseduje samo knjige, biciklu i kompjuter? A mogli ste lepo da oprostite. Hrišćanski velikodušno u svom srcu. ‘Аjd da ovaj put ne potežem to šta bi sve imalo da se popiše u Vašem vladičanskom dvoru. A Isus Vam je izričito rekao da sve razdelite siromasima, jer samo siromašni možete na njegov put.

A drugi obraz? Kamo on? Ako sam dobro shvatio, na uvredu je trebalo da okrenete i drugi obraz? Pa nije baš da se kamenom bacio, tek stilskom figurom, mada bi i u tom slučaju trebalo da uzvratite hlebom.

15072 A ta neka vaša istina, koju često pompezno zovete „višom” – toliko je krhka da joj je vazda potrebna zaštita sile. Nekad mača, progona i lomače, danas zastrašivanja i suda. To sve govori o vašoj istini. Znate, meni često pišu „dobri ljudi koji traže boga” i obraćaju mi se raznim imenima sa uobičajenog hrišćanskog repertoara. Onog trenutka kada se budem uvredio počeću da sumnjam u istinu o kojoj govorim. Uvrede joj ne mogu ništa. Naprotiv, nekako je ističu na način na koji Vaše potezanje za silom ističe svu ispraznost Vaše vere.

Licemerni ste jer ne samo da ne praštate a praštanje propovedate, već ne okrećete i drugi obraz. Duhovno ste bedni i iz prethodno pomenutog razloga a i jer Vam duhovnost ne ostaje van domašaja jedne stilske figure i moralno ste truli jer se kao dokazani licemer postavljate za moralni autoritet čitavog društva.

A tek koliko ste tašti. A ne beše li to jedan od najtežih hrišćanskih grehova? Uvreda za milion dinara? Pa to zveči kao šerpa niz stepenice.

15070 Pre nego odpozdravim, gospodine Buloviću (koja ironija i ujedno dobar vic da Irinej na grčkom znači „smiren”) znam da se Vaša nauka o deda mrazu zasniva na potpuno nenaučnim metodama ali ovo što ću reći vidljivo je i golim okom, mada sociologija iznosi dosta preciznija zapažanja. Da je društvo tužnije što je religija kao samoproklamovani čuvar morala u njemu jača, očigledno je do mere da je izlišno konstatovati. Od Avganistana na jednom kraju skale do sekularnih država severne Evrope na drugoj. Pogledajte Srbiju dve decenije nakon što se Vaša organizacija ugurala doslovno svuda – škole, vojsku, bolnice, politiku, TV, evo i u sudstvo. Umesto da na toj zamišljenoj skali, kao i inače evropska zemlja, uz sveprisutni SPC moral krenemo malčice na sever, mi smo sve bliže žalosnom Bliskom istoku o čemu najbolje svedoči i obrazloženje presude onog nesrećnog sudije Bošnjaka koji je sramota i uvreda za svoju profesiju baš kao što je i Vaša religija uvreda za ljudsko dostojanstvo. Čak i komunizam u Srbiji iz današnje perspektive deluje ko mitsko zlatno doba neiskvarenosti i morala.

Ko što lepo reče Artur Klark svojevremeno – Jedna od tragedija čovečanstva je to što je religija kidnapovala moral.

Amfilohije, beli medved i čajanka u patrijaršiji

16069  I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika” (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i … nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti”. Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda … zvuči kao šeretluk.

Onda ću samo preleteti preko nekoliko mesta iz Amfilohijeve poslastice (did I say poslastice?) … hoću reći poslanice, jer žurim da se bavim seksom. Ko o čemu … Ne, nije kurva i poštenje, to je Amfilohije. Ja sam baba iz poslovice s uštipcima. Nije isto, nikako.

blog.16070 Mjestobljustitelj ili kako već, pominje „paganski totalitarizam”. Privukla me je ova formulacija, prirodno, jer mnogo volim da se bakćem istorijom. Paganski totalitarizam, dakle … Evo razmišljam. Pa ne znam, pravo da vam kažem. Dal misli Egipat, Asirija, Vavilon … Behu to paganske kulture, ali i … teokratije. Faraon je bog na zemlji, bla, bla, bla …. slično onome kako je hrišćanstvo govorilo za apsolutne monarhe. Svi su apsolutizmi bili blagosloveni i od boga i od crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz bok diktatora i tlačitelja i nikada se nije izlagala opasnosti pobune za dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, uhapsi, prokune, uništi i spali sve što je lepo, mlado, zdravo, talentovano, pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica starosti protiv mladosti, impotencije i mizoginije protiv žena, gluposti i neukosti protiv znanja, smrti protiv života. Istorija je prepuna primera. Tomas Džeferson je bio u pravu – „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih”

Možda je egzarh sveštenog trona pećkog mislio na Grčku i Rim? (Ne, Rim nije propao od seksa. Propao je kao i svaka imperijalna sila u istoriji zbog neodrživosti ekonomskog sistema). Pa, nisu se baš klali oko toga dal je Afrodita ili Venera, Hermes ili Merkur. Štaviše, za bogatstvo i raznolikost paganskih mitologija (nekad religija, danas mitologija, tako vam je to s religijama) možemo zahvaliti mnoštvu lokalnih karakterističnosti kad je o bogovima reč. Pagani nisu mnogo marili za dogmu. A kad smo već kod paganskog totalitarizma … Hrišćanstvu je bilo potrebno manje od sto godina da od jedne proganjane sekte postane religija koja proganja do te mere potpuno i temeljno, mjestobljustitelj bi rekao totalitarno, da je bilo potrebno pozatvarati sve paganske škole, uništiti sve biblioteke i hramove, statue i poeziju i zabraniti bilo kakav drugi oblik veroispovesti … Postoji vreme kada je hrišćanstvo totalitarno dominiralo životima ljudi, poznatije je pod nazivom „mračno”. Ne bih više o tome. Let’s talk about seX.

Amfilohije mi je potvrdio ono što već dugo slutim. Srbija je, naime (a i razroko oko u glavi, podrazumeva se) jedna jako, jako bedna zemlja. Već kad sam saznao da uvozi pasulj i beli luk, pomislio sam da je sve otišlo dođavola. Ej, pasulj i beli luk! Pored tolike obradive zemlje. A, da parafraziram pokojnog patrijarha Pavla, ne biva Srbin bez pasulja i belog luka. Avokado, limun, kivi, ajde da razumem, ali pasulj i beli luk!

Kad ono … može i gore. Kad kreneš da uvoziš seks, znaj da si na dnu. A evo, mjestobljustitelj mi kaže da se u Srbiju uvozi seks. Leleeeeeeeeeee …. I to zapadnjački. Znači u startu kvarna roba. Stvar je toliko opasna da iza tog uvoza stoje velike svetske organizacije i lobiji, koji, po već oprobanom receptu (kako nam je, inače, propalo sve drugo?) plaćaju domaće aktiviste da za njih rade.

16071Ja sam mislio da se u Srbiji ljudi jebu. Izgleda sam bio u silnoj zabludi. Izgleda da u Srbiji došlo vreme da se uvozi i jebanje. Možda je Amfilohije mislio na uvoz „nekanonskog” seksa. Tj, na onog koji nije prošao temeljnu hrišćansku kodifikaciju koja je za perverziju proglasila sve što nije genitalni heteroseksualni odnos u „svetoj” bračnoj zajednici. A ni sa tim ne treba da se preteruje, ako ne mislite da rađate, oladite ….

Psiholog Darel Rej je 2011. sproveo jedno zanimljivo istraživanje na temu religije i seksa. U onlajn istraživanju učestvovalo je preko 14.500 Amerikanaca, sekularista svih profila od kojih je dobar deo poticao, kao i sam Rej, iz vrlo religioznih porodica. Želeo je da uporedi seksualni život onih koji su rasli u religioznim porodicama sa životom onih koji potiču iz sekularnih porodica. Učesnici su morali da daju odgovor na četiri pitanja:

1. Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
2. Kada ste počeli da upražnjavate oralni seks?
3. Kada ste počeli da upražnjavate peting?
4. Kada ste počeli da imate seksualne odnose?

Razlike u odgovorima gotovo da nije bilo. Religiozni ili ne, biologija se dešava. Primećeno je čak da verujući, s godinama postaju veći konzumenti pornografije. Jedina razlika je osećanje krivice koju su verujući zbog seksa osećali.

16072Drugim rečima, religija je delotvorna u sprečavanju seksa koliko i u sprečavanju oružanih sukoba. Gde god imate više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor šanse za sukob se uvećavaju. Isto tako, društva u kojima se pod uticajem religije sprovodi seksualna represija su ujedno i društva šizofreno opsednuta seksom. Fontane sa skulpturama morskih sirena u Libiji i Egiptu pokrivaju se da ne bi uzbuđivale muškarce. Novinar Džon Hendren (za američki National Public Radio) 2006. iz Iraka izveštavao je o ubistvima čobana u okolini Bagdada od strane islamista jer su čuvali koze bez pelena. Nage koze su, po mišljenju lokalnih klerika, preveliko iskušenje za muškarce. Iz istog razloga ubijeno je i nekoliko bakalina koji se nisu pridržavali uputstava o aranžiranju povrća na tezgi – celer u kombinaciji sa paradajzom smatra se seksualno opscenim prizorom. Dokumentarac „Religious Psychosis – Dancing Boys (Bacha Bazi)” govori o dečacima koje lokalni moćnici regrutuju iz siromašnih porodica, da se oblače kao žene i izvode provokativne plesove na muškim zabavama u seksualno ekstremno represivnom Avganistanu. Bača Bazi dečaci završavaju kao seksualno roblje nad kojim se iživljavaju seksualno neiživljeni muškarci. Vatikan isplaćuje milijarde dolare u vansudskim poravnanjima u slučajevima seksualnog napastvovanja dece od strane katoličkih sveštenika.

Religija stvara opsesiju seksom. Objašnjenje je jednostavno. Psiholozi ga zovu „efekat belog medveda”. Recite nekome da ne misli o belom medvedu i taj neko neće moći da se otrese slike belog medveda.

16073Sjedinjene Države su zahvalan teren za proučavanje odnosa religije i seksa. Neke američke savezne države su liberalnije od drugih. One su manje religiozne i politički su naklonjenije demokratama. Mediji ih nazivaju „plavim” državama. Druge su konzervativnije – religioznije i politički naklonjenije republikancima. U medijima se nazivaju „crvenim” državama.

Šta kažu istraživanja? Na internet pornografiju najviše se troši u najreligioznijim američkim saveznim državama (Osam od deset američkih država čiji stanovnici najviše troše na internet pornografiju su 2008. glasale za predsedničkog kandidata Džon MekKejna; izuzetak su Florida i Havaji). Države u kojima su istopolni brakovi nezakoniti imaju 11% više pretplatnika na internet pornografiju. Maloletničke trudnoće i polne bolesti rasprostranjeniji su u religioznijim američkim saveznim državama nego u liberalnijim.

Uporedimo sada Sjedinjene Države s Evropom. Američki tinejdžeri u seksualne odnose stupaju odprilike isto kao i njihovi vršnjaci u ostalom razvijenom svetu. Međutim, američke tinejdžerke četiri do pet puta češće ostanu u drugom stanju, rode ili abortiraju nego tinejdžerke zapadne Evrope. Veći je i procenat mladih Amerikanaca zaraženih HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima. Stopa zaraženosti gonorejom kod mladih Amerikanaca veća je 70 puta nego kod njihovih vršnjaka u Francuskoj i Holandiji. Ne biste Holandiju i Francusku baš nazvali religioznim društvima, zar ne? Ovakva drastična statistička razlika objašnjava se time da se program seksualnog obrazovanja Amerikanaca bazira uglavnom na propovedanju apstinencije, dok se seksualno obrazovanje Francuza, Holanđana i Nemaca bazira na upoznavanju sa metodama zaštite od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih bolesti.

16074I, kao i obično, religija i u ovom slučaju generiše neverovatno licemerje istrajavajući pri tom i dalje da sebe zove čuvarom javnog morala. Tokom šezdesetih godina prošlog veka američki profesor sociologije, Lod Hamfri, sproveo je jedno istraživanje za svoju doktorsku disertaciju čije je rezultate objavio 1970. godine u knjizi „Tearoom Trade”. Hamfri je godinama obilazio javne toalete u kojima su se okupljali homoseksualci u potrazi za anonimnim seksom i pretvarao se da „čuva stražu” od mogućeg policijskog prepada. Zatim bi beležio registarske tablice ljudi koji su zalazili na takva mesta, pronalazio njihove adrese, prerušavao se i pod raznim lažnim izgovorima (anketiranje i slično) te ljude u njihovim kućama intervjuisao. Više od 50% njih bili su oženjeni muškarci konzervativnih društvenih i političkih gledišta kojima su prikrivali svoje tajne sklonosti.

Nije retkost da se za pojedine uticajne konzervativne političke figure, takozvane zagovornike „tradicionalnih porodičnih vrednosti” ispostavi da su klijenti prostitutki ili višestruki preljubnici. Uticajni američki sveštenik Ted Hagard (jedno vreme vođa Nacionalnog udruženja jevanđelista) godinama je koristio usluge muške prostitutke. Leri Krejg, američki senator iz redova republikanaca, ugledan porodičan čovek i veliki protivnik gej prava u Americi, uhapšen je juna 2007. godine u toaletu aerodroma u Minesoti zbog „razvratnog ponašanja”. Mark Foli, član predstavničkog doma SAD iz redova republikanaca, bio je prinuđen da u kongresu podnese ostavku nakon što je otkriveno da je mladim pripravnicima slao mejlove lascivne sadržine.

16075Mislim, come on Ristooo …. svi znamo da ste odlikovali pedofila u svojim redovima. Svi znamo da Lady Kačavenda voli dečake i da ih čak plaća, pardon, stipendira … Kakve su čajanke po manastirima i patrijaršiji gde obitavaju najperverzniji od najperverznijih, najneprirodniji od neprirodnog, hoću reći, mladi i matori devci, možemo samo da pretpostavljamo … I, svi znamo da Srbija moralno tone još dublje od kako se SPC ugurao svuda. Posle 12 godina veronauke po školama polnih boleština je sve više, abortusa je sve više, a natalitet u minusu ko i pre.

Risto, tvoj beli medvedić zove se Stojko ….

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad Tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite! (Kaluđeri, Đura Jakšić)