Berninijev kod ili hrišćanska kodifikacija seksa

Bernini-St-TeresaU rimskoj crkvi Santa Marija dela Vitorija nalazi se jedno remek delo barokne umetnosti, skulptura velikog umetnika te epohe, Đanlorenca Berninija. Reč je o „Zanosu svete Tereze“. Vredi je pogledati. Ne morate, naravno, znati ništa o svetoj Terezi Avilskoj i njenom životu da biste uživali u ovoj skulpturi. U mermeru kome je, kroz oblak na kome sveta Tereza lebdi, zavijorenoj draperiji njene haljine, kovrdže anđela, smešak na njegovom i izraz zanosa na Terezinom licu, Bernini uspeo da udahne toplotu i život, stvarajući delo vanvremenske lepote. Ali, užitak bude još veći kad na delo, uz pomoć nekoliko detalja biografije ove velike katoličke svetiteljke[1], padne dodatna svetlost, pored one nebeske koju je vajar, kroz zlatne nebeske zrake, predstavio kako isijava odozgo na skulpturu.

Sv. Tereza Avilska je bila ubeđena da joj se Isus ukazao u svom telesnom, mada nevidljivom obliku (ma šta to značilo). Te su vizije trajale gotovo dve godine. Potom joj se ukazao anđeo koji ju je proburazio zlatnom strelom pravo u srce, što je trenutak koji je Bernini odabrao kao nadahnuće za svoje veliko delo. Kako je Tereza opisala tu viziju? Evo tog odlomka:

„Videla sam mu u ruci dugo zlatno koplje na čijem je vrhu goreo plamičak. Zario mi ga je u srce nekoliko puta, probijajući mi samu utrobu. Kada ga je izvukao, kao da je i nju izvukao ostavljajući me u vatri velike ljubavi prema Bogu. Bol je bio tako veliki da sam zastenjala. A opet, slast je nadmašivala bol, ne dopuštajući mi da poželim da ga se rešim …“

Berninija nije zavarala ova vizija ocvale device. Pažljiviji pogled otkriva da je anđeo zapravo više Kupidon ili Eros nego hrišćansko bestelesno i bespolno mitsko stvorenje. I osmeh mu je pomalo demonski. Bogata zakovitlana draperija kao da sugeriše tu unutrašnju slast i vatru koju Tereza opisuje. Telo je od nje malaksalo, opušteno, kao što se vidi po njenoj ruci i stopalu, koje kao da upravo napušta grč. Iznad svega, njene poluzatvorene oči i poluotvorena usta. I poslednji detalj, lako previdiv jer zavisi od ugla posmatranja – strela nije uperena u srce. „Anđeo“ cilja niže. Gde strela, shvatimo li je kao metaforu, obično i cilja.[2]

Bernini je, zapravo, predstavio ženu u orgazmičkoj ekstazi. On ovim delom genijalno anticipira Frojda i njegovu teoriju o Erosu i Tanatosu, tim dvema glavnim psihičkim silama i ljudskih nagona, tri i po veka ranije. Religije oba eksploatišu i preko krajnjih granica.

80731116b0f118ac95cf25f9a6e1ca73Hrišćanstvo je, pored upornosti osnivača, uspelo zahvaljujući sinergiji dve fenomenalne ideje – institucionalizovanje krivice, tj. greha i eksploatacija seksualnog nagona. Pre hrišćanstva krivica se takoreći amaterski koristila u organizovanoj propagandi. Utemeljivači hrišćanstva su shvatili pun značaj i moć eksploatacije krivice koju su ugradili u svoj statut. Svi su od početka krivi i božijem predstavništvu, tj. crkvi, potrebno je dokazati suprotno a proces dokazivanja je osnovni izvor prihoda. Seksualni nagon, jedan od najjačih koji posedujemo, ugrađen je u mehanizam krivice. Imaš seksualni život – kriv si.

Stvar je do te mere jednostavna. I, deluje. Religijskoj tanatofiliji najveći neprijatelj je Eros. I religije nigde ne ulažu toliki napor za diskreditovanje života, imanentnog, čulnog, radosnog, kao kod seksa. Moramo se zapitati o prirodi Boga koji nas je obdario tako jakim nagonom samo da bi nas njime posle beskonačno kinjio. Štaviše, najveći od svih grehova kroz generacije i vreme prenosi se upravo seksualnim putem.

Bezbožnici su, podrazumevano, seksualni pervertidi čija pobuna protiv Boga nije intelektualna već najprizemnije hedonistička. Sa repertoara životnih radosti koje sveštenstvo zbirno i s gađanjem naziva „svetskim strastima“ ili jednostavno hedonizmom, seks je najgadnija. Sa zastrašivanjem i psihičkom kastracijom kreće se što je moguće ranije. Dečacima u pubertetu govori se da samozadovoljavanje izaziva bolesti, pre svega psihičke poremećaje, ali često i telesne. Devojčicama se učitava da čitava vrednost njihovog bića počiva na očuvanom himenu. Od netaknutog himena ne samo da zavisi njena čast, već i čast porodice i nacije, uzlaznom linijom patrijarhata sve do Boga. Ona je dužna da ga čuva za jednog, jedinog muškarca s kojim će biti spojena pred Bogom u svetoj tajni braka. Religije vole genitalno sakaćenje. Jevreji i muslimani svoje dečake obrezuju. Ta simbolična kastracija je simbol zaveta s Bogom, ali ujedno i način da se odraslom muškarcu smanji seksualni užitak. Obrezuju se i devojčice, u psihopataološki mizogenim kulturama kakva je islamska.[3] Crkva je protiv kontracepcije jer ona omogućuje odsutstvo straha od neželjene trudnoće što će reći seksualnost zadovoljstva radi. Ona glorifikuje i brak, nazivajući ga „svetom tajnom“ jer brak podrazumeva monogamiju, rutinu, naviku, dosadu, što će reći odumiranje Erosa. Porodica, sveta ćelija društva, sa svojim ubistvenim svakodnevnim ritmom, takođe potpomaže njegovo odumiranje. Crkva je i protiv razvoda. Usud mora biti konačan i neopoziv. Pogibelj duha vodi kroz zadovoljstvo tela. Seks mora da ima posledicu. Pre svega, krivicu i greh, od kojih religije i žive. A zatim i ostale, biološku ispred svih. Roditeljstvo je efikasno sredstvo za umrtljivanje Erosa. Posebno ženskog jer je moćniji i strašniji od muškog. Brojno potomstvo način je da mu se oduzme snaga. Mora postojati i zaloga ljubavi, i to one platonistički fatalne, u kom slučaju seks ima svoje opravdanje jer će neizbežno dovesti do bede uzrokovane kulturološkim fantazmom o večnoj ljubavi. Tu je i glorifikacija fantazma vernosti. Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka. Ako već mora da postoji, seks onda mora da porobljava, a ne da oslobađa.

Sprovodi se temeljna kodifikacija seksa koja ne ostavlja mnogo prostora za radost življenja iza sebe. Perverzija je sve što nije heteroseksualni genitalni seks u okviru bračne zajednice.

1379532_254780654669076_1934431914_nNema erotske radosti pobeđenog paganstva. Lepota žene je đavolovo sredstvo za navođenje u pogibelj. Mit o propasti paganskog sveta zbog seksualne dekadencije i perverzije, jedan je od najupornije negovanih hrišćanskih laži (Poslanica Solunjanima 4:4-5). Ubuduće, ustrojstvo ne samo društva već i univerzuma zavisi od ispravnosti seksualnog ponašanja. Setimo se, Sodoma je uništena zbog homoseksualnosti njenih stanovnika. Pre uništenja Lot, koji je zbog svoje „pravednosti“ upozoren o predstojećem razaranju, na silovanje raspomamljenoj rulji nudi svoje dve nevine kćeri, koje ga nakon uništenja Sodome, opijaju u pećini i obe spavaju sa njim i ostaju trudne (zaista, proučite svoju „svetu“ knjigu!). Ta hrišćanska kosmologija na snazi je i danas. Uragani, cunamiji, zemljotresi, suše, poplave … bog je ljut na nas zbog naših seksualnih izopačenosti. (Zbog čega je ljut kad izaziva prirodne katastrofe na nenaseljenim planetama?) Žena Starog zaveta nije mnogo više od običnog roblja i rasplodne stoke. Nju možete prodati, silovati, vratiti. Stari zavet pun je silovanja, kamenovanja i gađenja prema telu žene. Ona je prljava, njen mesečni ciklus znak je božijeg prezira prema njoj.

Da stvar bude potpuno zapečaćena ljudsko telo proglašava se „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19). Tako, ma koliko čedni bili nikada nećete dostići ideal potpune seksualne neporočnosti. Ovo udara temelje šizofrenije, lakših i težih neuroza i sveopšte ljudske bede. Muškarac hrišćanin mora biti evnuh. Mateja to preporučuje (19:12), kao i Pavle koji nas podseća da su „telesa naša udovi Hristovi“ (Prva poslanica Korinćanima 6:18). „Hoćemo li, dakle, uzeti ude Hristove i od njih načinite ude kurvine“, pita nas on. Ako je celibat previše, najviše dokle može da se ode jeste sveta tajna braka, objašnjava Pavle, u kojoj se ženina pokornost podrazumeva.

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

1377164_10152257133207977_976502592_nRezultat – sistem koji održava psihozu čovečanstva i uzrokuje njegovu neprestanu bedu. Zli, neuki, impotentni i nevini straci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Još gore, zli starci čiji se libido od represije izopačuje i izliva dvostruko jačom žestinom na one koji ne mogu da se brane. Mizoginija oličena u mržnji prema predmetu želje – ženi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

I, vrhunac bogomoljačke perverzije – postaviti ovo kastriranje na pijedestal ideala i još ga nazvati „životodarnim“.

 

[1] Ova katolička svetica je jedna od ukupno samo četiri koje su dobile titulu doktora crkve koja se dodeljuje posebno zaslužnim pojedincima za pitanja doktrine i teologije. Sve četiri su na ovaj prestižni crkveni spisak dodate tek posle 1970. godine. Crkva je teška na odavanju priznanja ženama za zasluge koje bi se mogle oceniti kao intelektualne, iako su u pitanju dela iz kategorije hrišćanskog misticizma.

[2] Sv. Sebastijan, svetac lepog tela koji se ikonografski predstavlja privezan uz stub ili drvo i proboden strelama, često s izrazom zanosa, predstavlja svojevrsnu ikonu među muškim pripadnicima gej populacije.

[3] Zanimljivo je da obrezivanje devojčica izaziva zaprepašćenost zapadnjaka, ali ne i obrezivanje dečaka. Reč je o odstranjivanju zdravog tela deteta, bez medicinskih razloga, koje za to nije dalo svoj pristanak. Dakle, svojevrsni oblik obogaljivanja. Prepucijum čini polovinu površinskog pokrivača muškog polnog organa i sadrži više od hiljadu nervnih završetaka.

odlomak iz poglavlja “Život pobeđuje” iz knjige BOG SE NIKAD NE SMEJE

slika 1. Berninijeva barokna skulptura “Ekstaza svete Tereze” (1647–52, crkva Santa Maria della Vittoria u Rimu

slika 2. Sv. Sebastijan, fotografija Pierre&Gilles

Advertisements

seX, čin pobune

10702091_4661038299438_1660020510260338639_nZapadna kultura u kojoj živimo, ili tačnije, judeohrišćanska koja definiše sve aspekte naših života već dva milenijuma, neprijateljski je raspoložena prema seksu. Šire gledano, prema Erosu, što će reći životu. Nije preterano reći da je u dobroj meri zapravo tanatofilska. Uprkos površinskom utisku o sveprisutnoj seksualnoj razuzdanosti, slobode u najširem smislu, pornografikaciji javnog prostora, iznad svega medija i, određenije, sveprisutne i neizbežne reklame, tog ultimativnog oružja liberalnog kapitalizma koji već odavno deluje i na nivou podsvesnog, uprkos iluziji o slobodi kakvu svet ranije nije poznavao a u koju, čini se, veruju svi, naša kultura nema odgovor na, recimo, kinesku, indijsku, japansku, grčku, rimsku erotiku. Ne postoji judeohrišćanska veština uživanja. Umesto nje imamo naličje erotike – mržnju prema telu, želji, zadovoljstvu, uživanju, ženi. Rečima francuskog romanopisca Uelbeka „ne samo da smo stvorili sistem u kome je nemoguće živeti, već nastavljamo i da ga izvozimo“.

Pogledajmo izbliza. Preovlađujuća većina sveta, u delu planete koji civilizacijski legitimišemo kao zapadni, ne misli da je devojka koja nije nevina upropaštena i da ne može da se uda. Zapravo, slabo ko, ako iko, pri današnjoj prosečnoj dobi za stupanje u brak, očekuje da žena u njega uđe nevina. Ako do braka uopšte i dođe. Jer statistike razvijenih, zapadnih zemalja, otkrivaju da se brakovi sve manje sklapaju, da su razvodi sve češći i brži, da se mnogi parovi odlučuju na zajednički život bez ikakvog pravnog obavezivanja pred državom, da je mnogo samohranih i majki i očeva. Čini se da je brak, ta buržoaska tvorevina, privlačna samo onima kojima je zabranjen – homoseksualnim parovima. Pomalo je paradoksalno da gejevi, avangarda u oslobađanju od okova judeohrišćanskog morala, prevashodno seksualnog, krug borbe za svoja prava, zaokružuju upravo pravom na brak – ultimativnim simbolom judeohrišćanske legalizacije libida, ako već njegovo potpuno ukidanje nije moguće. Kondom i anti bebi pilule odneli su strah pomešan s krivicom zbog telesnog uživanja, onaj od bolesti i začeća, koji su se sigurno nekada percipirali kao kazna.

Untitled (Erotic Scene with Seven Figures), circa 1966Imamo seksualne klubove gde se parovi upuštaju u orgije sa potpunim strancima, klubove u kojima bračni parovi menjaju partnere, nudističke kampove gde se ljudi seksualnim užicima prepuštaju pod otvorenim nebom, specijalizovane prostitutke za razne tipove fetiša i sklonosti, čitavu multimilionsku razgranatu industriju koja cilja na seks – farmaceutsku, kozmetičku, hiruršku, modnu, muzičku i, naravno, pornografsku. Imamo „click away“ obećanje seksualne ekstaze na raspolaganju, i to sa nekim ko deli ako ne iste a ono bar vrlo slične i bliske sklonosti kao i mi, što se sve virtuelno ispregovara u jednom privremenom hedonističkom ugovoru. Čini se da nije ostalo još mnogo toga da se osvoji, nikada nismo bili slobodniji da uživamo u životu, a kad kažem životu mislim u seksu jer Eros je njegova pokretačka snaga, u večitom rvačkom zahvatu s Tanatosom. Ipak, čini se da iznad ove prividne slobode lebdi neka zlokobna neuroza uvek spremna da se isprazni kao atmosferski elektricitet u munji koja će rezultirati gromom koji je, danas metaforični a nekada stvarni, izraz gneva Božijeg.

Picture 3Kao da ustrojstvo sveta i dalje, na neki čudesan način, zavisi od strogosti kojom se pridržavamo judeohrišćanskog seksualnog morala. Jer danas, kao i u prvim vekovima nove ere, kada se odigravala smena grčko-rimske antičke episteme onom judeohrišćanskom, u „labavom“ seksualnom moralu vide se prvi znaci propasti civilizacije. Početak kraja zapadne civilizacije, a nije teško uočiti simptome posthrišćanskog ako već ne i dehristijanizovanog društva, vide se u slobodnoj seksualnosti koja izmiče kodifikaciji. Naravno, oni su uvek, pa i u ovom slučaju, drugde, svedimo ih za potrebe ovog članka pod opšti pojam „ekonomski“, ali su ispoljavanja hedonizma bez kontrole, a seks užitka radi to svakako jeste, simptomi koji suviše lako padaju u oči. Posebno kada pred njima u punom maršu imate rudimetarno reproduktivnu, čak reproduktivno osvajačku političku ideologiju ogrnutu verom kakva je islam, koja u meri koja premašuje hrišćanstvo (ko bi pomislio da je to moguće?) a koje ipak poznaje Majku i sveticu, što će reći Devicu, ako već ne i Ljubavnicu, ženu svodi na najobičniju reproduktivnu mašinu čija je ličnost poništena i stvarno psihički, sistemom potpune potlačenosti i pokornosti, i simbolično fizički, mrakom neprozirne burke.

Ko je danas seksualni prestupnik, odnosno, šta je danas seksualni prestup? Pitanje je teže nego što na prvi pogled izgleda. Recimo da bi se lako moglo odgovoriti ovako – u redu je sve na šta sporazumno pristanu dve (ili više) odraslih osoba. Vrlo prosto. Kraj rasprave. Otkud nam onda ti nejasni neurotični simptomi s korenom u libidu i seksualnosti, koji sebi traže načina manifestacije, svaki put kad pokušamo da … šta tačno? Izbegnemo ideju kodifikovanog seksa, onakvu kakvu je održavamo u životu kao kakav uporni kulturološki mem, uprkos napretku koji ostvarujemo na svim poljima, uključujući i bioetičko.

Ako povučemo klupko, nit će nas odvesti do jednog čoveka iz petog veka pre Hrista – Platona. Upravo je on autor najžilavijeg mita zapadne civilizacije – onog o želji kao nedostatku. U „Gozbi“ govori o prvobitnim ljudima hermafroditima, koje su bogovi, ljubomorni na njihov užitak u potpunom savršenstvu, raspolutili. Od tada smo nepotpuna bića osuđena na traganje za drugom, idealnom polovinom. Naglasak je na „idealnoj“. Jer upravo u tome leži koren neprestane frustracije i seksualne bede zapadnog čoveka – u nemogućoj potrazi za ispunjenjem fantazma. Počev od onog o monogamiji i vernosti.

yhst-71834276129357_2227_659559442Ne čudi onda da je pobedničko hrišćanstvo od filozofskog nasleđa antike sačuvalo, inkorporiralo i vekovima muljalo (renesansni neoplatonizam, potom nemačka idealistička filozofija) samo Platona. Ono je otišlo dalje – institucionalizovalo je krivicu, i to seksualnu. Ne zaboravite, prvobitni greh prenosi se seksualnim putem, u utrobi majke, preko sperme oca. Kriv je svako ko ima seksualni život ili, ako hoćete, svi smo u startu krivi. Dokazuje se nevinost, a ne krivica, i to pred božijom zemaljskom administracijom. „Oduzmi seks ljudima. Načini ga zabranjenim, ograniči ga na ritualno parenje. Nateraj ga da se preobrazi u potisnuti sadizam“, piše Hajlan Robert u knjizi „Buduća istorija”. „Potom daj ljudima žrtvenog jarca da ga mrze. Pusti ih da povremeno ubiju jarca radi samoočišćujućeg oslobađanja. Mehanizam je star vekovima. Tirani su ga koristili vekovima pre no što je reč “psihologija” uopšte bila izmišljena. I, deluje.”

Laki Eros, drugim rečima, u sebi nosi potencijal da oslobađa. On oslobađa pojedinca, ali na širem planu može da stvori kritičnu masu slobodnih jer on ne oslobađa samo seksualno, već i mentalno. A to je pretnja za mehanizme kontrole, drevne ili moderne, svejedno.

I tu dolazimo do prestupništva i prestupnika. Teoretski, to je svako ko odbija da se ugura u tesni judeohrišćanski okov seksualnog „morala“. Naravno, niko (ili, budimo precizni, retko ko) će se danas s vama raspravljati o tome da li je masturbacija opasna ili grešna, kao što ni više niko neće tvrditi da je Zemlja ravna, ili da se Sunce okreće oko nje. Na jedno oko žmuri se i na stvari kao što je povremena bračna prevara, recimo. Što se ne sazna nije se ni desilo. Sve dok se nastoji zadržati u imaginarnim propisanim granicama pristojnosti, da ne kažemo tajnosti, stvari su u relativnom redu. Problem nastaje kad se na slobodi insistira, kad se ona demonstrira, odnosno kad se filozofija lakog Erosa životom i primerom svedoči.

Istorija beleži takve pojedince, koji ne prestaju da nas, ili plaše ili nadahnjuju, već prema tome kako smo formatirani. Zanemarimo hronologiju i pedantnosti istorijske perspektive i pređimo odmah na kralja pobune i seksualnog prestupništva – Donatjena Alfonsa Fransua. Ime vam ništa ne govori? A, markiz de Sad? Čovek koji je dao ime praksi postizanja seksualnog uzbuđenja prilikom nanošenja bola drugome.

Lošeg smo advokata odabrali za odbranu libertijanstva, atomizma, imanentnosti, materijalizma, hedonizma. Njegov književni lik je, opravdano, većini odvratan. Sudeći po prikupljenim biografskim podacima, i njegov stvarni takođe. Čime, onda, fascinira ovo čudovište perverznosti i seksualnog prestupništva čijem libidu ni 32 godine utamničenja nisu mogle ništa, kao što ni zabrane i stigma nisu uspele da mrakom potope njegovu književnost. Kakvu metu gađa?

6513123„Seksualno zadovoljstvo je strast kojoj su sve ostale podčinjene ali u kojoj su sve ujedinjene“, piše on 1795, sto i kusur godina pre Frojda. Zatim dodaje „seksualnost je nabijena značenjem koje prevazilazi samu seksualnost. Libido je svuda, i uvek je mnogo više nego samo libido.“ On, zapravo, intuitivno dolazi do ponora, Frojd će reći, podsvesti, psihološke stvarnosti – istina nije u onome što jeste već u značenju koje ona za nas ima u okviru našeg individualnog iskustva. Kao što postoji vrednost u razumevanju ljudskih plemenitih impulsa, ista takva vrednost postoji i u razumevanju (a u izvesnom stepenu i ohrabrivanju) mračnih namera psihe. On ide u ekstrem koji književnost, ako već ne stvarni život, nije prevazišla. Na svetlo dana izvlači mračnu stranu bića koja ostaje zatočena spoljnim okolnostima, prevashodno strahom od osude i odbacivanja društva. Ipak, uprkos utamničenju tamna priroda traži načina da se izrazi, a on u njenom istraživanju ide do krajnjeg ekstrema – „duboka studija ljudskog srca, tog lavirinta prirode, može biti nadahnuće romanopiscu čije nam delo mora prikazati čoveka ne samo onakvog kakav on jeste ili se predstavlja da jeste, već onakvog kakav bi mogao da bude kada se izloži uticajima poroka i punog naleta strasti. Stoga ih moramo poznavati sve, moramo primeniti svaki porok i sve strasti, ako se bavimo pisanjem.“

Zatim u „Filozofiji budoara“ piše „kakav je samo užitak proterati sve tragove vrline i religije iz njenog mladog srca“. Jedan drugi, manje ozloglašeni ali podjednako čuven prestupnik, ruski pravoslavni mistik Raspućin, u seksu je video način za spoznaju vrednosti i značenja iskupljenja. Slično onome da nema spoznaje dobra bez istovremene spoznaje zla, nema ni spoznaje iskupljenja bez prethodnog sagrešenja. Po opštem ali nedokazanom uverenju, Raspućin je bio ili pripadnik ili simpatizer sibirske sekte Hlisti koja je propovedala da je greh neophodan deo spasenja. Jedan od rituala pripadnika ove sekte bio je „radovanje“, čiji je cilj bio prevazilaženje seksualnih impulsa upuštanjem u grupne seksualne aktivnosti. Oni koji se namerno upuštaju u bludničenje i prevaru a kasnije se za to gorko kaju, verovali su pripadnici ove sekte, bliži su Bogu. Ma koliko uvrnuto ovo rešenje, u datim okolnostima, ne deluje uopšte loše. Iako nema nikakvih pouzdanih podataka o Raspućinovom legendarnom raspustništvu, gotovo ni u jednoj prilici se ne propušta napomenuti da je upravo on bio taj koji je ubrzao pad Romanovih a sa njima i slavne carske Rusije. Nama se ostavlja da, po rimskom ključu, uspostavimo neizrečenu ali „očiglednu“ vezu između seksualnog raspustništva i kraja epohe.

orgies-pervertsAko neko za ovu temu u budućnosti bude konsultovao štampu naših dana, neizbežno će biti naveden na zaključak o vezi između visokih političkih funkcija i seksualnog prestupništva. Ova veza teško da je nova – seks možda jeste sirotinjska zabava ali su perverzije, seksualno prestupništvo i s njim u vezi mogući skandali uvek bili stvar elite i establišmenta. Bacimo letimičan pogled – Klinton i afera felacio, Berluskoni i njegove elitne prostitutke, Štroskan i napastvovana kućna pomoćnica. Jedna stvar upada u oči – izvesna moralizatorska atmosfera koja ih je pratila. Klintona je malo vanbračnog seksa umalo stajalo položaja. Bilo je neophodno požuriti s pripremama za bombardovanje jedne zemlje, po nesreći upravo naše, da bi se stvari malo slegle i zaboravile. Svega par decenija ranije Kenedi je, što je bila javna tajna, bez ustezanja zaskakao svaku suknju koja bi prolepršala Belom kućom. S druge strane, Berluskonija, desničara, tradicionalistu i predsednika jedne zemlje izrazitog mačizma, ne ometa ni prisustvo novinarskih kamera da spopadne policajku na dužnosti. Na kraju krajeva, on je mužjak na vrhu piramide, zar ne? U zemljama uznapredovanog feminizma, kakve su skandinavske, tako nešto bilo bi potpuno nezamislivo. Kako stvari stoje na domaćem terenu? Nedavno je na naslovnoj strani jednog domaćeg tabloida osvanuo sledeći naslov – „Mrka prevario Anu Bekutu s rođenom ženom! – Milutin Mrkonjić krišom proveo romantično veče sa svojom zvaničnom suprugom Draganom“, a iznad naslova bombastično upozorenje „nezampaćen skandal“. Eto, u ponečemu smo i mi ispred sveta.

algorythmic_ass_webKao između nekadašnje i sadašnje Bele kuće, slično poređenje možemo napraviti i s Holivudom. Dok je u ranom Holivudu prosto bilo nezamislivo biti zvezda bez predimenzioniranog i odnegovanog švalerskog imidža, setimo se histerije oko latinskog ljubavnika Valentina, danas se podilazi platonovskom fantazmu o bajkovitom spajanju dve idealne polovine. I tako je najidealnija mitska ženska polovina, Anđelina Džoli, spojena s najidealnijom mitskom muškom polovinom, Bred Pitom, dve najpoželjnije zvezde muškog i ženskog dela publike ujedinjene u savršenu celinu. Iznad svega, Anđelinina anoreksija posledica je iscrpljenosti majčinstvom, a ne problema s teretom slave. Dok je javnost nekad strepela da li će Iv Montan napustiti Simon Sinjore zbog Merilin Monro, danas je obrnuto, konzumenti tabloida strepe kada će se Džud Lou vratiti svojoj zvaničnoj devojci i hoće li mu ona oprostiti, drugim rečima, ne hoće li poredak biti narušen, već nanovo uspostavljen.

Izaberimo broj 13 nabijen svakakvim mističnim značenjima i ubacimo ga u pretraživač holivudske hronike seksa. Me Vest je, prema sopstvenom priznanju, sa 13 godina izgubila nevinost sa učiteljem muzike i od tada „nije provela više od nedelju dana bez muškarca“. Karijeru je izgradila na seksualnim skandalima i obogatila se zahvaljujući cenzuri. Nekoliko decenija kasnije 13-godišnja Samanta Gejmer optužila je, u to vreme četrdesetrogodišnjaka, Romana Polanskog za seksualno napastvovanje. Niko ne zna tačno šta se zapravo dogodilo, od prvobitnih šest tačaka, optužnica je spala na jednu – protivzakoniti seksualni odnos s maloletnim licem. Šta god da se desilo Polanski se sigurno gorko kaje, afera ga proganja decenijama. Poslednji put je po ovom osnovu uhapšen u Švajcarskoj 2009. i proveo dva meseca u zatvoru. Naredne godine Švajcarska je odbila zahtev SAD za izručenjem. Ipak, on se još uvek, po američkom zahtevu, nalazi na interpolovoj crvenoj listi.

A žene, kojima je hrišćanstvo namenilo ulogu majke i device i prenositeljke prvobitnog greha? Ne budimo naivni. One dovoljno pametne, spretne ili fatalne, kad „uzurpiraju“ muška posla, to jest vlast, moć i bogatstvo, sposobne su i te kako da zasene „jači“ pol, koji možda jeste fizički jači ali kad je libido u pitanju mi zapravo poredimo prolećni povetarac sa snagom cunamija. Ženski libido i strah od njegovog oslobađanja krije se iza mnoštva suštinski mizogenih, disciplinujućih mera našeg društva. Njega treba iscrpeti ulogama majke, domaćice, nositeljke vrste. Još više, na njega treba svaliti odgovornost moralne (što će reći moralizatorske, jer kod seksa je uvek više reč o moralisanju nego moralu) ispravnosti društva.

tom-of-finland-2Pogledajmo jednu ženu ultimativne moći i bogatstva – rusku caricu Katarinu I. Tokom svoje apsolutističke ali prosvećene vladavine najvećim svetskim carstvom, imala je brojne ljubavnike koje je birala po lepoti i sposobnosti da joj intelektualno pariraju. Kad bi ih se zasitila velikodušno ih je „penzionisala“ tako što bi im dodeljivala imanja sa kmetovima, visoke položaje ili novčane nadoknade. Za samo deset godina, od 1762. do 1772. podelila je 66.000 kmetova. A onda za 20 godina, od 1773. do 1793, još 202.000. I 100.000 kmetova u samo jednom danu – 18. avgusta 1795. Velikodušnost joj se ne može osporiti. Jedan od njenih ljubavnika, Petar Zavadovski dobio je 50.000 rubalja jednokratne otpremnine, zatim penziju od 5.000 rubalja i imanje s 4.000 kmetova u Ukrajini. Sve to za samo godinu dana ljubavničkog staža. Njen poslednji ljubavnik, princ Zubov, bio je 40 godina mlađi od nje, a među njenom ljubavničkom gardom pominje se i jedan šesnaestogodišnjak. Ličnost ove žene nadahnula je mnoge legende koje, iako potpuno nedokazane, uporno opstaju sve do naših vremena. Među njima je i ona o nezajažljivom seksualnom apetitu koji su, navodno, mogli utaliti samo konji.

Na poslednjoj dodeli MTV nagrada Majli Sajrus, nekada dobra next door devojka iz američke provincije, promešala je kukovima po preponama Robina Tika. Usledila je moralna panika i mnogo trućanja ni oko čega. Liberalna u svemu, sem u seksu, Amerika je procenila da je Sajrus prekardašila. Uzgred, setimo se ispale dojke Dženet Džekson prilikom nastupa na poluvremenu Super Bowl-a i nepodnošljivih suza pokajnica golferskog šampiona Tajgera Vudsa.

Kada joj je 1958. godine, u avionskoj nesreći poginuo treći (od inače ukupno sedam muževa) Elizabet Tejlor se ubrzo potom spetljala s pevačem Edi Fišerom, koji je u to vreme bio oženjen glumicom Debi Rejnolds. Na novinara koji ju je intervjuisao a koji je upitao zar ne smatra neprikladnim to što se tako brzo nakon muževljeve pogibije upustila u novu aferu, ona se izdrala – „Majk je mrtav a ja sam živa …. Šta hoćete od mene? Da spavam sama?“

„Ne znam šta je pitanje, ali odgovor je sigurno seks“ – rekao bi njen holivudski kolega Vudi Alen. A on bi trebalo da zna.

10635817_878690682155725_2995904172867168246_nNjegova družbenica tokom dvanaest godina, glumica Mia Farou, jednog je dana, među njegovim stvarima, pronašla nage fotografije svoje usvojene ćerke Sun Ji, u to vreme dvadesetogodišnjakinje. Iako 37 godina stariji Vudi Alen nikada nije usvojio decu Mie Farou, mediji su uporno eksloatisali skandal o očuhu i poćerci. Zar smo od čoveka koji je 37 godina išao na psihoanalizu, a od koje je napravio i glavnu temu svojih genijalnih filmova (15 nominacija za Oskar u kategoriji najboljeg scenarija), mogli očekivati jednostavnu romansu?

Ima li uopšte umetnosti bez kršenja pravila? Ili, da parafraziramo Vudija („Pitanje nije ima li života posle, već pre smrti?“), ima li života bez kršenja pravila?

Kralj svih strahova

poussin_le_temps_soustrait_la_verite
Vreme otima Istinu, Nikola Pusen, XVII vek

Da li ste znali da naša civilizacija poznaje dva simbolička tumačenja Vremena? Jedno je antičko koje vreme i njegov protok vidi kao večno obnavljajući i beskonačni ciklus koji se odvija u ritmu celokupne vaseljene. Najpoznatiji simbol ovakvog viđenja pojma vremena je ikonografski motiv zmije uroboros (od koptskog „uro“- kralj i jevrejskog „ob“ – zmija) koja samoj sebi grize rep. Drugo shvatanje, koje je došlo sa napretkom hrišćanstva i srednjeg veka, vreme tumači linearno, kao nešto što ima i svoj početak i kraj, gde je Isus početak vremena a Sudnji dan će biti njegov kraj. Ova promena u tumačenju pojma vremena ogleda se u promeni načina datovanja, gde je godina navodnog Hristovog rođenja uzeta kao početna godina nove ere.

Umetnost je krcata simbolima i referencama koje se odnose na vreme. Modernom i ne previše upućenom posmatraču oni lako prolaze neopaženo. Peščani sat, starac sa krilima (često dva para, od kojih jedna sklopljena predstavljaju prošlost, a raširena budućnost), lobanja, zodijački znaci, alegorije godišnjih doba, alegorije životnih doba čoveka, alegorije doba sveta, gde je „zlatno doba“ čovečanstva ono u kome su ljudi bili besmrtni. Čak i voće, obično prezrelo, ili buketi cveća, na najboljim mrtvim prirodama holandskih majstora, imaju dublju simboliku i značenje – prolaznost života i truležnost materije. Moralizatorska poruka je da treba izbeći truleženost duha, kad je tela već nemoguće, i ostati skroman pred neumitnošću vremena, tj, prolaznosti života.

Još su dva simbolična značenja u ikonografskim predstavama vremena – melanholija i istina. Istina, obično predstavljena kao naga devojka (jer nema šta da krije) koja trijumfuje nad vremenom i njegovim zamkama i klevetama, i melanholija kao duhovno raspoloženje inteligentnih, i onih koji su stekli uvid u stvari, zašta je izvesna zrelost preduslov.

A danas? Čini se da stojimo na raskrušću simbola i značenja koje je naša kultura akumulirala. Svest o neumitnom kraju je sveprisutna. Ne samo života već i Sunčevog sistema. Danas znamo čak i to kada će Sunce eksplodirati i nestati. S druge strane, postoji verovanje da se u točak vremena može udenuti kolac, makar privremeno … slušamo o „novim tridesetim“ i „novim četrdesetim“ i povremeno o neverovatnim fizičkim dostignućima osoba u jeseni života. Svežiji primer Diane Nyad, 64-godišnjakinje koja je preplivala nekih 170 km od Kube do Floride. Međutim, čini se da je strah od starenja sveprisutan i poprima dimenzije opsesije i fobije do mere do koje pojedine žrtve postaju disfunkcionalne za život, pre svega na nivou emocija i emotivne zrelosti. Oskar Vajld je u mnogim svojim zapažanjima bio u pravu, uključujući i ono da mudrost zrelosti stičemo onda kada nam više ničemu ne može koristiti. A Dorijan Grej, njegov najslavniji književni lik, možda je danas simbol čitave epohe – konzerviranje tela i truležnost duha. Prezrelo voće sa holandskih mrtvih priroda, danas su proizvodi staklenika, savršene boje, čvrstoće i produžene trajnosti, al prečesto bez ikakvog ukusa.

Strah od starenja

Letnje rasprodaje, prilika da se čovek snabde novim zalihama letnje garderobe koje, naravno, nikad dosta. Preturam po već, od kupoholičarke manije, uveliko razbucanim policama u potrazi za majicama koje će, sem što će biti odgovarajuće veličine, zadovoljiti i moje standarde kroja, boje i dezena.

Vadim jednu ali zaključujem da sam suviše MATOR za ovakav print (neki skejterski prizor veselih boja sa kakve kalifornijske plaže). Isto zaključujem i za sledeću na kojoj je print nekih meni nepoznatih crtanih likova. Napokon iz gomile izvlačim jednu s diskretnijim printom koji čine brojevi i slova. Ima je u tri boje – plavoj, zelenoj i sivoj, i počinjem da se nećkam. Širim ih preko grudi i odmeravam u ogledalu koja mi boja najbolje stoji. Prilazi prodavačica i kreće da slaže razbucane majice i usput posmatra moju dilemu.

  • „Plava“ – dobacuje uz osmeh. „Izgledaćete MLAĐE u njoj“.

Zahvaljujem joj, uzimam plavu i krećem ka kasi.

Imam „ozbiljne“ godine, kako se to eufemistički elegantno kaže, ali da li je baš neophodno da „izgledam mlađe“? Prodavačica je bila u pravu, siva čini da delujem starije. Poprilično sam sed, a i ten mi je bled, i siva, kao i žuta, čine da delujem bleđe i starije. „Progutaju me“, što se kaže. Počeo sam da sedim u dvadesetim, do tridesetih sam već bio salt&pepper. I potpuno očajan. Toliko da sam se nekoliko puta ofarbao, ali avaj, pigment mi je riđkast i šta god da stavim na glavu, na kraju budem riđ. Zalud su mi svi govorili da sede muškarcima daju „šmek“ i čine ih seksipilnijim. Nisam želeo da budem seksipilan već mlad. Mladost je seksipilna. A sede su, to svi znamo, znak starenja. Na šta ću, zaboga, ličiti u pedesetoj?!

Prodavačica je, dakle, bila u pravu i iskreno me je posavetovala. Mogla je, isto tako, da mi kaže da mi se plava i zelena slažu uz oči, što je takođe istina, kao i da su zahvalne za kombinovanje s ostatkom garderobe. Ipak, ubola ga je i ubedila me je iz prve.

Produžujem u radnju kozmetičke kuće koja svoje proizvode reklamira kao potpuno ekološke, od „biljaka kontrolisanog porekla“. „Parfume&paraben free“ su za mene obavezni iako ne znam šta to tačno znači ali sam ubeđen da je to od suštinske važnosti za moju kožu. Njenu svežinu, elastičnost, hidriranost pre svega – jednom rečju, mladost. Kao redovna mušterija pri kupovini dobijam neke poene i ispostavlja se da sam nakupio dovoljno da ovom prilikom mogu da biram između dva ponuđena poklona – gela za tuširanje sa sastojcima biljnog porekla bez parfema već s diskretnom notom esencijalnog ulja lavande i, anti dryness kreme čiji sastojci „prodiru duboko“ u kožu i hrane je na nivou dubinskih slojeva, čineći je tako elastičnom uprkos „neprestanoj izloženosti spoljašnjem stresu“.

U holu ogromnog tržnog centra je smoothie bar. Izbor veliki ali mi pažnju privlači „antioksidant koktel“ s vanilom sa 0% mlečne masti. Prisećam se na trenutak Borhesa koji je u 85. godini pisao da bi „jeo manje boba a više sladoleda“ kada bi mogao ponovo da proživi život al svejedno naručujem „antioksidant koktel“ s 0% masnoće i plaćam ga 2 evra skuplje od svih ostalih iz ponude. Mladost i zdravlje uzdignuti su na nivo najprofitabilnije industrije koja neprestano raste i cveta zahvaljujući vešto smišljenoj i vođenoj kampanji širenja fobije. Za ovu industriju krize nema. A ovo je ujedno i klasno pitanje. Mladost, tačnije njeno produžavanje i konzerviranje, je i ozbiljno klasno pitanje. Ona, naime, košta.

Pošto sam odbacio Borhesovu mudrost sede glave (ček, i moja je seda, staviću onda „staračku mudrost“) iako sam tačno osećao šta je pesnik hteo da kaže, cirkao sam svoj antioksidant koktel a deo zadovoljstva je, osim od prijatne svežine i ukusa voća, dolazio i od zamišljene slike antioksidanata koji negde u mom telu jure, napadaju i ubijaju slobodne radikale, kao u nekoj kompjuterskoj igrici, od čega ja ostajem duže mlad. Ja sam, ipak, još na tržištu i u igri.

Nalazim se s prijateljem Žeremijem na ručku. Žeremi je par godina stariji od mene i magnet je za žene. Pokazujem šta sam pazario na rasprodajama a moje nove patike komentariše – „pa, onako … šta znam, malo su „dekutanerske“ (u prevodu jednostavne i monohromne).

Žeremi je ženskaroš, i od tridesetpete u „najboljim godinama“. Po njegovoj proceni, koja se poklapa sa Erikinom (sećate se, „Strah od pedesete“, Erika Džong?) to traje do pedesete. On je tačno na pola puta, i sad je rastrzan između želje da u njima uživa i straha od brzine protoka vremena. „Jel provaljuješ“, pita me, „koliko se odjednom, negde posle četrdesete, vreme ubrzava? Kao da počinju da važe neki drugi zakoni fizike za nas četrdesetogodišnjake koji teku paralelno s ostatkom sveta!“

Ima užasno racionalan i hladnokrvan, striktno biološki pogled na stvari. Objašnjava mi i kako bismo mi u nekoj drugoj epohi bili zapravo već starci a evo „vidi nas, šta nam fali“ završava samozadovoljno tipkajući poruke na svom mobilnom najnovijeg modela, zapanjujućom brzinom. „Završava kombinaciju“ za večeras. Naručujemo burger od šarole govedine, bez pomfrita i sira.

Ja, kao, imam nešto filozofskiji pristup. Nisu bitne godine već kako se iznutra osećaš. „Važi. Aj, ne seri“, prekida me Žeremi i pokazuje mi na telefonu neki švedski gel za izbeljivanje zuba, kezeći se istovremeno da me ubedi u njegovu efikasnost.

Pridružuje nam se Mari, naša biseksualna prijateljica feministkinja. Već neko vreme razmišlja o tome da postane majka i bira potencijalnog donatora semena. Međutim, obaveštava nas, nije sigurna da li „zaista oseća majčinski poriv ili je više muči pritisak biološkog sata“. Mari je u kasnim tridesetim. Za generaciju naših majki, o bakama da ne govorim, ona je baba devojka, davnih dana.

„Između ostalih očiglednih prednosti“, komentariše samozadovoljni Žeremi, „starenje je jedna od stvari zbog kojih nikad ne bih želeo da budem žena. Život stvarno nije fer prema vama“.

Mari ga optužuje da je perverzni matori predator pedofil. Njegova poslednja „šema“ je jedva punoletna. A nismo ni to sigurni.

„Strah te je da uskoro neće više da ti se diže!“

antiaging1„To, a i više me loži čvrsta sisa“, neuzbuđeno joj odgovara Žeremi. „Dok mi se diže, živ sam. Zar libido nije, u suštini, životna energija? Skroz je drugo što se ja oko njenog kanalisanja i sublimisanja bavim samo onoliko koliko je zaista neophodno, jer volim seks. Hoćeš da ti kažem čega me je stvarno strah? Strah me je godina moje baba Roze. Evo je žive u 94-oj. Ej, 94-ta! Dobri dani su joj kad uspe da se dogega do dvorišta da posedi neki minut na suncu. A sestre, moje tetke, jedna drugoj prebacuju koja je više pelena promenila i kašica skuvala. Baba je svima teret i svi čekaju kad će da umre. A i ona sama, u trenucima kad je svesna i pri sebi, moli boga da je uzme k sebi. E, TOGA me je strah. Smrt me ne plaši. Jer dobro živim“, osmehuje se i nastavlja svoju paralelnu sms konverzaciju. Prisećam se podatka iz istorijskih knjiga, kako su u nekim delovima antičke Grčke ljudi trovali svoje sugrađane kad bi ovi napunili određen broj godina (zaboravih koliko, 70?!) ali mi se učinilo krajnje nepriličnim da u datom trenutku istrčim s ovim podatkom.

Ćutimo minut ili dva. Imam utisak da bismo mu Mari i ja rado odgovorili na ovo, ali ne nalazimo reči. Osećamo kako je u pravu, iako nam se to ne dopada.

„Jebote“, Mari prekida tišinu, „zašto ljudi jednostavno ne prihvate život onakav kakav je? Kao proces sa svojim fazama. Zašto jednostavno ne prihvatimo tu činjenicu i živimo sa njom u miru već sami sebi namećemo diktate koji su potpuno iluzorni i neostvarivi i zbog kojih smo neprestano u depresiji?“

Konobar prilazi i nudi meni za dezert. Žeremi odbija odlučno u ime svih nas. Već nekoliko godina unazad ne jede proste šećere. „Možda bi mogli neku voćnu salatu?“, predlažem.

„Ne bi mogli jer enzimi (zaboravio sam koji) posle četrdesete ne rade više kao nekad i ne možemo da mešamo ugljene hidrate s proteinima. Voće je isto šećer koji jeste zdraviji ali se uzima vrlo dozirano i samo u određeno vreme. Nemamo više dvadeset.“

Poslušno, kao đaci, usvajamo ovu lekciju bez reči. On to svakako bolje zna, o čemu svedoče pločice na stomaku. U njegovim godinama. Ne uzimamo dezert, samo kafu. I to bez kofeina.

„Eto“, sumiram na rastanku, „makar smo mudriji“. Učinilo mi se kako nismo istakli baš ništa od prednosti naših godina. Sigurno da ih ima!

„Stvarno?“, pita Žeremi nonšalatno i čini se iskreno zainteresovano. „Osećaš se mudrije?“

„Pa, naravno, da, osećam se mudrije“, odgovaram ali nekako neubedljivo, čak i samom sebi.

„Stvarno me zanima, evo slušam!“

„Pa … mislim, ne može više niko o životu da me palamudi!“

„Uh, vau, i kako tu teško stečenu mudrost koristiš u svakodnevnom životu? Ne može niko da te palamudi, ali moraš da nastaviš igru po pravilima u čijem kreiranju nisi učestvovao. Ja sam dugo čekao tu mudrost koju godine donose. Umesto mudriji, postajao sam ciničniji. Pitao se da li je sa mnom sve u redu. A onda shvatio da je cinizam odraz mudrosti. Mudrost je kad shvatiš da si u mladosti bio u pravu. Ko što reče Vajld – „mladi misle da je sve u novcu a kad ostare shvate da su u pravu“ i „mudrost stičemo onda kada nam više ničemu ne koristi“. Da se ne lažemo, starost je, najprostije rečeno, odvratno ružna“.

„Mrzim što ne znam šta bih ti odgovorila“, progovori Mari nakon ovog Žeremijevog neuobičajenog filozofskog ispada. „I mrzim što mislim da se slažem s tobom.“

Motam po glavi – Džejm Din, Rudolf Valentino, Džim Morison, čak i Merilin Monro, Dženis Džoplin i princeza Dajana … da li bi prešli u mitologiju popularne kulture da su dočekali starost? Sumnjam. Izgleda da je tragiku starosti potrebno zameniti tragikom preranog odlaska da bi se postalo legendom.

Tiziano_tre_età_delluomo_01-8
Tri čovekova životna dona, Ticijan, polovina XVI veka

Mimo vitaminskih koktela i kreme s dubinskim delovanjem, koji su recepti za produženu mladost? Selimović je početak starenja video u ukopavanju i strahu od novih početaka. Dučić daje recept koji je izgleda na sebi isprobao – menjati mesta, žene i knjige. Jevrejska izreka kaže da „čovek nije star sve dok njegova žaljenja ne počnu da preuzimaju mesto njegovih snova“.

„Kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer, sada, kada imam 85 i umirem, shvatam da je život od toga sačinjen, od trenova samo“, pisao je Borhes.

Slutim da je tako. To jest, dovoljno sam zreo, ili mudar, da znam da jeste.

Dan je divan i ja razmišljam da li da ga provedem napolju ili ga protraćim na trivijlanosti na netu. Ok, samo da bacim pogled na fejs pa ću da vozim bajs.

Zatičem poruku u inboksu: „a koliko ti imaš godina?“

Odgovaram i u roku od nekoliko sekundi stiže odgovor: „Stvarno?! Super izgledaš za svoje godine.“

Dopuštam egu da me voza. A onda odlazim da ga provozam na bajsu.

legenda:

Slika prva: Pusen … Istina, koja nikad nema šta da krije, predstavljena je kao mlada naga i bespomoćna devojka. Vreme je predstavljeno kao starac (Saturn) s krilima. U donjem levom uglu je alegorija Zavisti koja drži bodež i žeravicu. U donjem desnom uglu je alegorija Nesloge (s kosom od zmija i s jabukom razdora u ruci). Anđeo s desne strane u rukama drži dva simbola Vremena – srp i zmiju koja grize svoj rep.

Slika dva: Ticijan … Mladost je predstavljena kroz likove mladih i srećnih ljubavnika. Grupa sunule dečice s desne strane koje nadgleda Kupidon, simbolizuje detinjstvo i doba nevinosti. U pozadini je usamljeni starac s dve lobanje u rukama – simbolima prolaznosti i neumitnosti vremena.

25 pitanja i odgovora o homoseksualnosti

tumblr_mzarnqOOa91s95lq0o1_12801. Homoseksualizam je ideologija koja dolazi sa Zapada (nameće se sa Zapada) u cilju razaranja srpstva i države.

Prvo, homoseksualnost a ne homoseksualizam. Jer to nije ideologija već varijetet ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a primećena je i kod brojnih životinjskih vrsta). Zabeležena je u svim kulturama, prošlim i sadašnjim,  i to svuda po zemljinom šaru. Logika po kojoj Zapad „natura“ homoseksualnost Srbiji u cilju njenog razaranja je potpuno iščašena jer bi to značilo da napredne zemlje zapada koje su svojim homoseksualcima omogućile sva građanska prava (uključujući i pravo na brak i usvajanje dece) rade na sopstvenom razaranju.

2. Kulture (društva) koje svojim homoseksualcima daju sva građanska prava propadaju i nalaze se u stanju teške dekadencije.

Pogledati političku kartu sveta i uporediti zemlje u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću i one u kojima je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije zabranjena. Ako vam Jemen izgleda kao moralno uzorito i zdravo društvo a Francuska kao zemlja koja propada, onda je dalja rasprava na ovu temu bespredmetna.

3. Pokret za emancipaciju homoseksualca je globalna zavera masona/Jevreja/vladara iz senke u cilju urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Popiti tabletu na vreme.

Emancipacija homoseksualaca nužno urušava judeohrišćansko shvatanje „morala“. Ali to su prethodno već učinili i pokret za ukidanje ropstva, antirasistički pokreti, feminizam, pokret za prava deteta, ekološki pokreti, prosvetiteljstvo, napredak nauke …

4. Broj (procenat) homoseksualaca u društvima koje ne dozvoljava njihovu diskriminaciju je veći i u stalnom je porastu.

Procenat homoseksualaca u svim društvima uvek je isti i on se kreće, po vrlo skromnim procenama do 8% (ukljućujući homoseksualce oba pola i biseksualce). Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega se stiče utisak da ih je procentualno više nego u konzervativnim društvima gde je njihova vidljivost ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.

Naprotiv, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno represivnim društvima veći nego u onim vrlo liberalnim. Saudijska Arabija je vrlo verovatno zemlja sa najviše homoseksualaca na svetu, ujedno i najfomofobičnija.

5. Homoseksualna propaganda dovodi do porasta homoseksualaca u jednom društvu.

Reč je o pokretu za emancipaciju a ne o propagandi. Ali, ok, hajde nek bude i propaganda. Tom logikom znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije.

Onda ni homoseksualna propaganda ne može da dovede do porasta procenta homoseksualaca.

Pod „propagandom“ se u širokim i neobaveštenim narodnim masama često podrazumeva gay lifestyle ili čak gej estetika, o čemu bi se u ovim terminima i moglo raspravljati. Ako gej estetika može od strejtaša da napravi geja, onda bi i obrnuto moralo biti moguće. Ako strejt adolescent ode na koncert Kylie Minogue i postane gej, onda bi i gej adolescent odlaskom na fudbalski derbi trebalo da postane strejt. To se ne dešava.

6. Homoseksualci utiču na natalitet nacije (podrazumevano u negativnom smislu).

Ne utiču. Dati prava homoseksulacima ne znači zabraniti hetereseksualcima da se razmnožavaju. (Sem toga, koliki god da je natalitet, udeo gej beba u njemu ostaće isti). Mnogi heteroseksualni parovi ne mogu ili neće da imaju dece. Neki imaju samo jedno. U kakvoj je to vezi sa homoseksualcima (inače rođenim u hetero braku od, predpostavljano, strejt roditelja?). Takođe, mnogi homoseksualci imaju decu, što svoju, što usvojenu. Ne postoji apsolutno nikakva uzročno posledična veza između homoseksualnosti i nataliteta.

7. Ako homoseksualci ostvare pravo na brak, sledeći su pedofili, zoofili, nekrofili itd …

Još jednom  – homoseksualnost je varijetet ljudske seksualnosti a ne patologija ili devijacija. Ona podrazumeva odnos dve (ili više) odrasle, seksualno zrele i, iznad svega, voljne osobe. Još jednom, ODRASLE I VOLJNE OSOBE.

Pedofilija je odnos u kome odrasla osoba zloupotrebljava (ucenom, pretnjom, prinudom) seksualno nezrelu osobu, dakle, dete. Pedofilija NIJE isto što i homoseksualnost. I pedofili nisu nužno homoseksualci, većinom su heteroseksualci.

8. Ako može gay brak, zašto ne i legalizacija poligamije?

Pa, ako društvo evoluira u pravcu legalizacije hetereoseksualne poligamije, naravno rodno ravnopravne (zašto žena ne bi imala više muževa?), princip jednakosti onda podrazumeva i legalizaciju homoseksualne poligamije.

9. Ako u osetljivom formativnom dobu dete, adolescent, bude izloženo gej uticaju, ono će nužno prelomiti u pravcu homoseksualnosti.

Opet, adolescenti su nužno izloženi sveprisutnom heteroseksualnom uticaju pa su neki od njih opet gej. Homoseksualac se ne postaje, kao što se ne postaje ni heteroseksualac, niti se o tome odlučuje.

10. Homoseksualnost je pomodarstvo. To je moda koju forsiraju zapadni mediji i koju mladi ljudi prihvataju.

Pitanje za heteroseksualce je kako uspevaju da ostanu otporni na ovu modu?

11. Gej seks je neprirodan.

Ljudi su i seksualna i emotivna bića, ne samo biološka. Sa stanovišta biologije neprirodni su i analni i oralni seks, i zapravo svaki oblik seksualnosti koji izlazi iz okvira piša-pica mehanike u svrhu produžetka vrste.

12. Rimsko cartvo ( ili Grčka) su propali zbog rasprostranjene homoseksualnosti.

Nisu. Rim je, kao i svaka imperijalna sila u istoriji, propao zbog neodrživosti ekonomskog sistema. Grčka civilizacija je svoj vrhunac doživela u vreme Aleksandra Velikog, jednog od najvećih vojskovođa i osvajača u istoriji, koji je bio gej.

13. Biblija kaže ….

Šta Biblija kaže je potpuno nebitno jer je Biblija omašila u najjednostavnijem pitanju ljudske etike – ropstvu. Ono se u Bibliji dozvoljava.

Sem toga, Bibilija kaže  i da je Isus imao dvojicu tate i da je začet medicinskom asistencijom (Sv. Duha), drugim rečima, veštačkom oplodnjom. Zašto to preskačete?

14. Crkva je protiv

Crkva je slobodna da i dalje bude protiv i da svojim sledbenicima daje preporuke o tome kako će da žive. Mišljenje crkve relevantno je samo za vernike i ljude koji u crkvu idu i u boga veruju i ono nikako nije referentno za društvo u celini. Građanski brak crkvu ne obavezuje. Takođe, gej vernik je i dalje slobodan da bude vernik i ide u crkvu ako želi. Praksa pokazuje da mnogi ne samo da žele već i da postaju njeni visoki zvaničnici. Što mu dođe vrlo lako objašnjivo. Razmislite – da ste gej muškarac izložen pritisku društva, gde bi vam bilo najkomotnije? Em leb bez motike, em odličan cover up, em ste neprestano samo muškarcima okruženi (od kojih su mnogi tu gde i vi iz potpuno istih pobuda).

15. Smeta mi što toliko mnogo gejeva mrzi religiju.

Što je čudno odprilike koliko i crnci koji mrze Kju Kluks klan.

Ako vi možete da mrzite greh a volite grešnika, zbog čega neko ne bi mogao da mrzi religiju a voli vernike?

16. Deca gej roditelja i sama postaju gej.

Istraživanja sprovedena u zemljama koje homoseksualnim parovima dozvoljavaju usvajanje dece, pokazala su da je ova tvrdnja netačna. Deca gej roditelja postaju gej u istom onom procentu u kome i deca hetero roditelja.

17. Šta će postati deca gej roditelja kad porastu?

Pa mogućnosti su razne baš kao i kod dece hetero roditelja. Neko inžinjer, neko slikar, neko ubica, neko borac za delfine … sve zavisi. Ono što sigurno neće postati je homofob.

Istraživanja, takođe, pokazuju, da su homoseksualni parovi spremniji da usvajaju decu iz takozvanih neprivilegovanih ili manjinskih grupa (s posebnim potrebama, drugih rasa itd), pored toga što roditeljstvo kod homoseksualnih parova gotovo nikad nije stvar slučajnosti (dakle, deca su željena). Istraživanja pokazuju i da su deca homoseksualnih roditelja kasnije tolerantnija i otvorenija u odnosu na druge.

18. A šta ja da kažem svom detetu kad vidi gej par na ulici kako se grli (ljubi, drži za ruke)?

Koga zabole? Kažite mu šta ‘oćete.

526328_385722598178781_1805731302_n19. Gej je ok, ali u 4 zida (privatnosti, intimnosti, diskreciji) itd …

Pod pretpostavkom da ne podrazumevate da iko razmišlja o tome da se jebe naočigled sveta na gradskom trgu (sem egzibicionista koje seksualno uzbuđuje mogućnost da budu uhvaćeni na delu, kakvih ima mnogo i kod heteroseksualaca) kod ljubavi ne postoji ništa što treba da se krije. Naprotiv, ljubav oplemenjuje svet. Postoji mesto gde su ispoljavanja nežnosti u javnosti zabranjena (i heteroseksualcima, ne samo homoseksualcima). Zove se Iran. Jako tužna zemlja.

20. Imam druga homoseksualca koji ne želi paradu (legalizaciju brakova, da bude otvoreno gej itd).

Ok. Pa?

21. Gej lobi je sve jači i svima nam kroji kapu.

Ne preskačite terapiju!

Gej lobi je zapravo prijateljska povezanost među homoseksualcima na osnovu sličnih interesovanja (za druge muškarce uglavnom) i izloženosti sličnim društvenim stresovima (ostrakizmu, diskriminaciji i prikrivenim i otvorenim pretnjama).

22. Homoseksualci su nerodoljubi koji ne vole svoju zemlju i jedva čekaju da izdaju svoj narod.

Pa sve zavisi kako ih rođena zemlja tretira. Zamišljam da u slučaju neke invazije srpski homoseksualci ne bi potrčali u prve borbene redove. Šta da brane? Društvo koje ih tuče po parkovima? Pametne zemlje koje svoje homoseksualce prihvataju i daju im sva prava, homoseksualce imaju čak i u vojci. I za nekoliko procenata su jače od onih koje svoje homoseksualce zlostavljaju. Braniti slobodu je već neki motiv.

23. Prava homoseksualaca idu na uštrb prava heteroseksualaca.

Aha. I prava crnaca idu na uštrb prava belaca, a prava žena na uštrb prava muškaraca.

24. Gej aktivisti zapravo odmažu čitavoj stvari i samo još više iritiraju društvo.

Pa isto su to govorili i za antirasističke aktiviste. Budite iskreni. Vi biste zapravo želeli da gej aktivizam ne postoji. Da homoseksualci budu potpuno nemi i nevidljivi. Sem toga, ako Obraz i ekipa nisu naškodili ideji rodoljublja, ne vidim kako će aktivista, ma koliki vrtiguz bio, naškoditi pokretu emancipacije homoseksualaca.

25. Priča o gej pravima je svima dozlogrdila.

A, ipak, nastavljate da je komentarišete. Pa u tome je kvaka. Tolerancija je stvar dosade, više nego prosvetljenja. Kad budete prestali da histerišete i priča će postati manje napadna, ili je više nećete toliko primećivati. A i sad možete da čitate druge stvari.

Seks i religija

Bogougodni seksualni rasizam i druge verski inspirisane podele

photo-Big-Tits-Blonde-Interracial-Sex-Erotic-572645312Hari S. Truman, koji je dok je bio predsednik između ostalog ukinuo rasnu diskriminaciju u američkoj vojsci, 1963. je dobio pitanje od novinara da li veruje da će brak između osoba različite boje kože postati uobičajen u SAD-u. „Nadam se da neće“, odgovorio je bivši predsednik. „Ne verujem u to. Da li biste Vi želeli da vam se ćerka uda za crnca?“ Trumanovo uverenje nije ostalo bez dubljeg obrazloženja; on je smatrao da je brak među osobama različite rase u sukobu sa biblijskim učenjem. Objasnio je: „Gospod je to tako uredio. Čitajte Bibliju, pa ćete videti.“

Većina ljudi je svesna toga da je rasizam raširen fenomen. Manji broj zna koliko važnu ulogu religije, naročito hrišćanstvo i hinduizam, igraju u istoriji rasizma. Međutim, isto kao religijsko rangiranje ljudi prema polu, podela ljudi na osnovu boje kože i etničke pripadnosti je važna u mnogim verskim slikama sveta. Ova verska podela je izuzetno mnogo uticala na to da se pojedini narodi smatraju „prirodno“ nadređenim drugima, slično tome što mnogi zbog svojih verskih ubeđenja veruju da homoseksualnost nije „prirodna“.

Seksualni rasizam, ubeđenje da ljudi različite boje kože ili etničke pripadnosti ne treba da imaju seksualne odnose jedni sa drugima, pokazao se kao jedan od najtrajnijih aspekata verskog rasizma. Pošto je seks najintimniji oblik ljudskog društvenog kontakta, jasno je zašto je ovaj tip rasizma najizdržljiviji. Bez pravila koja propisuju da neka etnička ili verska grupa treba da izbegava seks sa pripadnicima drugih etničkih grupa ili religija, putem razmnožavanja bi došlo do nepovratnog mešanja identiteta, koje bi za rasiste bilo katastrofalno. Ako smo svesni toga da je regulacija seksa jedan od najefikasnijih načina kontrole ljudskih zajednica, neće nas iznenaditi to što seks igra naročito važnu ulogu u verskom rasizmu.

Granice između verskog seksualnog rasizma i restrikcija koje se tiču seksa sa pripadnicima tuđih religija su ponekad nejasne. U drugim slučajevima, kao na primer u ranom islamu, restrikcije važe samo za versku pripadnost; ako neko promeni religiju, automatski prelazi u drugu kategoriju po pitanju toga sa kim sme da ima seksualne odnose.

Verski seksualni rasizam je danas oslabljen još više nego što je otpor religija prema homoseksualnosti umanjen povećanom tolerancijom prema homoseksualcima u društvu, zbog toga što se rasizam generalno ne prihvata. Svest o seksualnom rasizmu je takođe smanjena, jer su današnje religijsko-seksualne debate izuzetno koncentrisane na homoseksualnost. Međutim, ne možemo prevideti seksualni rasizam i njegov značaj i uticaj na milione ljudskih života.


Oni koje je Bog razdvojio ne smeju se spajati

interracial-erotic-7-2Iako se većina savremenih hrišćana verovatno ne slaže sa Trumanovim verskim uverenjem da rase ne treba da se mešaju, kada je on to izjavio, 1963. godine, velika većina američkih hrišćana je delila njegovo mišljenje (1958. je ovo važilo za 94% svih američkih građana). Verski rasizam igra ključnu ulogu u regulaciji seksualnog života već hiljadama godina, i još uvek je bitan faktor. Trumanova tvrdnja da se rasističke seksualne zabrane mogu naći u Bibliji ne odražavaju samo stavove hrišćana njegovog vremena, već je zaista zasnovama na samom Svetom pismu. U Bibliji Bog sve vreme zabranjuje pripadnicima naroda Izrailja da se venčavaju sa susednim narodima (2. Moj. 34, 15–16; 5. Moj. 7, 2–4; Isus N. 23, 12–13; 1. O car. 11, 2; Jezd. 9, 12; upor. Sud. 3, 6–7). Deca koja se rode iz mešovitih brakova i njihovi potomci do 10. kolena čak nemaju ni pristup pastvi Gospoda (5. Moj. 23, 2). Jasno je da ovo ima veze sa strahom da bi Jevreji mogli prihvatiti božanstva susednih naroda, ali ovde istovremeno postoji i jasan rasistički element, jer deca iz mešovitih brakova i njihovi potomci nemaju ni pravo da se klanjaju Jehovi. Ova zabrana takođe odražava zahtev da se „sveti rod“ mora sačuvati od mešanja sa tuđom krvlju (Jezd. 9, 2).

Za razliku od mnogih drugih zabrana iz Petoknjižja, seksualno-rasistička pravila se ponovo spominju na mnogim drugim mestima u Bibliji. Kada je prorok Nemija video „Judejce koji se bijahu oženili Azoćankama, Amonkama i Moavkama“ on ih je prekorio i prokleo, ali ne samo to: „i neke između njih bih i čupah“ (Nem. 13, 23–25). Nemija je prognao i jednog sveštenika čija žena nije bila Jevrejka, jer je „oskvrni(o) sveštenstvo i zavet sveštenički i levitski“ (Nem. 13, 28–29). Kada je prorok Jezdra čuo da se vavilonski Jevreji venčavaju sa ženama koje nisu Jevrejke, „te se pomiješa sveti rod s narodima zemaljskim“, bio je očajan: „I kad čuh to, razdrijeh haljinu svoju i plašt svoj, i skuboh kosu s glave svoje i bradu svoju“ (Jezd. 9, 2–3). Jezdra je imao razloga da bude van sebe, jer bi se u slučaju „prestupa(nja) zapovijesti“ Bog „razgnjevio na nas, dokle nas ne bi potro“ (Jezd. 9, 14). Ova tragedija se ipak rešila tako što su ovi muškarci rešili da „učin(e) sada zavijet Bogu svojemu, da otpust(e) sve žene i porod njihov“ (Jezd. 10, 3). Jezdra je zatim naredio svim Jevrejima koji su stupili u mešoviti brak da se „ispovjed(e) (…) Gospodu Bogu otaca svojih“ i bez odlaganja se razvedu od svojih tuđinskih žena (Jezd. 10, 11; upor. Jezd. 10, 16–44). Dakle, razvod ponekad nije samo mogućnost, već i verska obaveza.

Zanimljivo je da zabrana ovih mešovitih brakova izgleda relevantna samo kada se brak sklopi na uobičajen, miran način. „Kad otideš na vojsku na neprijatelje svoje“ važe potpuno drugačija pravila: ako muškarac tada ugleda „u roblju lijepu ženu i omili ti da bi je htio uzeti za ženu, odvedi je kući svojoj; i neka obrije glavu svoju i sreže nokte svoje; i neka skine sa sebe haljine svoje u kojima je zarobljena, i neka sjedi u kući tvojoj, i žali za ocem svojim i za materom svojom cio mjesec dana“. Ipak, možeš imati odnose sa njom za vreme žalosti. „Potom lezi s njom, i budi joj muž i ona nek ti bude žena“. Ako ti ratni plen u međuvremenu dosadi, treba samo da je pustiš na slobodu i da je ne prodaješ „jer si je osramotio“ (5. Moj. 21, 10–14).

Razni biblijski autori povremeno previđaju ove seksualne zabrane, i pišu kao da one nikad nisu ni postojale. U Knjizi o Ruti se Jevreji bez problema venčavaju sa Moavkama (Ruta 1, 4; 4, 10), a glavni lik, Moavka Ruta, čak postaje praroditeljka legendarnog cara Davida (Ruta 4, 13–22). Neki drugi mešoviti brakovi se spominju samo u prolazu (2. Sam. 11, 3; 1. O car. 7, 13–14; 1. Dnev. 2, 17). Moćnici su ionako postupali po sopstvenom nahođenju. Mojsije se oženio Kušitkom Seforom iz zemlje madijamske (2. Moj. 2, 15–21). Kada su Mojsija brat Aron i sestra Marija prekorili zbog ovog rasnog mešanja, sam Bog je odmah stao na Mojsijevu stranu, izgrdio ovo dvoje i učinio Mariju gubavom (4. Moj. 12, 1–15). David je takođe imao ženu koja nije bila Jevrejka (2. Sam. 3, 2–3), a njegov sin Solomon je sebi uzimao Egipćanke, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke (1. Car. 3, 1; 11, 1).

Jevreji su se tokom istorije uglavnom venčavali jedni sa drugima, ali hrišćanske i muslimanske zemlje u kojima su živeli im često nisu ni ostavljale druge mogućnosti. Jevreji nisu smeli da se venčavaju van vlastitih redova ni u Indiji, ali od 16. veka oni svakako imaju i sopstvena rasističko-seksualna ograničenja. Beloputi indijski Jevreji su odbijali da priznaju tamnopute Jevreje kao punopravne, i između ostalog nisu dozvoljavali brak sa njima.

Danas su Jevreji van Izraela verska grupa čiji se pripadnici možda najviše od svih venčavaju sa pripadnicima drugih religija, u SAD-u je brojka skoro 50%. Mnogi Jevreji u isto vreme imaju izuzetno negativan stav prema opštem prihvatanju ovih mešovitih brakova, naročito zato što je glavno pravilo da se samo deca čija je majka Jevrejka mogu računati u Jevreje po rođenju. Mnogi ortodoksni Jevreji i cionisti u Izraelu i SAD-u definišu veliku učestalost mešovitih brakova kao autogenocid i nazivaju ovu pojavu „tihim holokaustom“.

Malo toga se u Novom zavetu može protumačiti kao podrška starozavetnom božanskom seksualnom rasizmu, naprotiv, i Isus i apostoli podstiču na kontakt sa ljudima različite etničke pripadnosti. To ipak nije sprečilo mnoge hrišćane da veruju da Bog i dalje insistira na tome da se u seksu treba držati sopstvene boje kože, etničke pripadnosti, ili barem religije. Ipak, u Novom zavetu nema ničega što poništava starozavetne seksualno-rasističke zabrane. Podsticaj na kontakt sa drugim narodima ne prevazilazi uopštenu ljubaznost, pomoć i gostoprimstvo. Čak ni poruka apostola Pavla da „Nema više Judejca ni Jelina“, već su svi jedno „u Hristu Isusu“ se ne može smatrati ukidanjem starozavetnog seksualnog rasizma. Ako bi to bio slučaj, onda bismo tome paralelnu izjavu da „nema više muškog ni ženskog“ morali smatrati direktnim podsticajem na homoseksualnost, sa čime se praktično ni jedan hrišćanin ne bi složio (Gal. 4, 28).

U srednjem veku su kazne za seksualne odnose između hrišćana i nehrišćana često bile stroge. Mnoge hrišćanke i muslimani ili Jevreji sa kojima su one imale odnose su osuđivani na smrt. Hrišćani su ređe kažnjavani za seks sa nehrišćankama. Princip je, ipak, bio najvažniji, kao u engleskom zakonu s kraja 13. veka, u kom stoji da svakog ko ima seksualne „odnose sa Jevrejima ili Jevrejkama (…) treba živog sahraniti“. Ove zabrane opet imaju dublje razloge nego što je puki strah od mešanja religija. Papa Kliment IV je 1268. prekorio portugalskog kralja Alfonsa III što je dozvolio hrišćanima da se žene hrišćankama saracenskog (arapskog) porekla. U Aragonu je u 14. veku bila na snazi smrtna kazna za seks između hrišćana i Jevreja, čak i onih koji su primili hrišćanstvo. Srednjovekovni čitaoci romansi su u vezi s tim mogli čitati o nesvakidašnjem rasističkom čudu. U seriji engleskih romansi o kralju Tarsa, muslimanski sultan prima hrišćanstvo pošto se oženi hrišćanskom princezom. Pošto se krsti, Bog se postara da mu se boja kože promeni iz crne u belu, tako da čitaoci ne moraju više da se brinu oko teoloških komplikacija kada je u pitanju brak dvoje ljudi različite boje kože.

Reformacija je sa sobom donela nova pravila. S jedne strane, postalo je opšte pravilo da princeze koje se udaju za prestolonaslednike druge crkvene provinijencije moraju da promene veru. Ovakvi brakovi nisu bili podjednako prihvaćeni i među običnim narodom. Gradski savet Strazbura je 1631. godine doneo uredbu da muškarci moraju plaćati kaznu ako se ožene kalvinistkinjom. Luteranka koja bi se udala za kalvinistu je gubila državljanstvo.

Elementarnija zabrana braka između hrišćana i nehrišćana je preneta i u hispansku Ameriku, analogno Španiji, gde se hrišćani nisu smeli venčavati sa Jevrejima ili muslimanima. Međutim, ni ovde religija nije bila jedini problem. Evropska kolonijalna ekspanzija je dovela do čestih seksualnih odnosa između belih muškaraca i ne-belih žena, ali su mnogi hrišćanski misionari to osuđivali i pokušavali da, koliko je bilo u njihovoj moći, navedu kolonijalne vlasti da ovu pojavu zabrane.

Hrišćanske vlasti su, uostalom, vrlo vešto donosile ovakve zakone i bez pomoći misionara. Holandske vlasti su 1685. zabranile brak između osoba različite boje kože u Južnoj Africi, a u Brazilu su katoličke vlasti uvele sličnu zabranu 1726. U dansko-norveškoj koloniji Trankebar u Indiji, luteranska crkva je pokušala da spreči odnose između belaca i Indijki tako što je odbijala da im krsti decu. Ovo je rezultiralo time što su majke umesto protestantske krštavale decu u katoličkoj crkvi u istoj ulici.

Nemački misionari u kolonijama u jugozapadnoj Africi su oko 1900. godine bili podeljeni po pitanju teološkog značaja seksualnog rasizma. Dok su neki tvrdili da je brak između crnaca i belaca „greh prema rasnoj svesti“, drugi su bili pragmatičniji i držali da je brak bolji nego uobičajeni vanbračni seks između belaca i crnkinja. U Australiji su hrišćanski misionari složno osuđivali svaki seks između Aboridžina i belaca.

Najsveobuhvatniji i najdugotrajniji hrišćanski seksualni rasizam nalazimo u SAD-u. Prvi severnoamerički zakoni protiv međurasnog seksa doneti su u Virdžiniji 1662. Većina američkih crkvenih zajednica je podržavala zabranu braka između osoba različite boje kože. Ipak, robovlasnici su u praksi imali pravo da svoje crne robinje koriste za seks, na šta ni vlasti ni verske institucije nisu reagovale. Silovanje crnih robinja od strane belih robovlasnika nije bilo regulisano zakonom, i stoga nije bilo kažnjivo. Veliki broj robova s krvlju belaca u venama bili su živi dokaz ove prakse. Svetliji robovi su, inače, postizali bolju cenu na tržištu, a robovlasnički zakoni u Virdžiniji su podržavali ovu ekonomski isplativu praksu veleposednika da prave sopstvenu decu-robove. Deca crnkinje i belca su mogla biti „rob ili slobodnjak, samo prema statusu majke“.

Rašireni otpor hrišćana prema seksu između osoba različite boje kože pre ukidanja ropstva moramo posmatrati u istom kontekstu kao i argumente u odbranu robovlasništva uopšte, kao zasnovane na podršci koju ropstvo kao institucija ima i u Starom i u Novom zavetu. Pored toga, mnogi hrišćani su isticali kako su crnci navodno potomci Kaina, koga je Bog prokleo (1. Moj. 4, 11–15), ili Hama, koga je otac Noje osudio da večno bude rob svojoj braći (1. Moj. 9, 24–27).

Pošto je ropstvo ukinuto, fokus se malo pomerio. U odsustvu ropstva, nastala je veća pravna potreba da se spreči brak između crnaca i belaca; u robovlasničkom društvu robovi nisu imali pravo da se venčavaju. Posle malog opadanja u broju saveznih država koje su zabranjivale mešovite brakove neposledno posle građanskog rata, ovaj broj je ponovo porastao između 1897. i 1913, kada je ova zabrana postojala u 30 država. Američke vlasti su i dalje pretežno koristile teološke argumente u odbrani zabrane mešovitih brakova. Vrhovni sud Džordžije je 1869. ukazao da je brak između ljudi različite rase nemoguć iz božanskih razloga, i „nikakav ljudski zakon“ to ne može promeniti. Vrhovni sud Tenesija je 1871. spomenuo starozavetnu zabranu mešovitog braka, kako bi zadržao zabranu braka između osoba različite boje kože. Pošto je brak „društvena institucija stvorena od Boga“, ne može se dozvoliti da se ljudi različite boje kože venčavaju jedni sa drugima, argumentuje Vrhovni sud Teksasa 1877. „Prirodni zakon“ protiv mešovitih brakova „podjednako je božanski kao onaj koji im (rasama) je dodelio različite prirode“, jednoglasno je zaključio Vrhovni sud severne države Indijane 1871. godine.

Segregacija uopšte, naročito u školi, takođe je bila važna sa religijsko-seksualne tačke gledišta, kako bi se sprečilo da deca shvate da je odvajanje rasa čudno i pogrešno. U praksi je zabrana uglavnom bila usmerena protiv seksa između crnaca i belkinja, i protiv zakonskog priznavanja bilo kakvog odnosa između osoba različite boje kože. Kao što su beli robovlasnici imali slobodan pristup svojim crnim robinjama, belci su i dalje imali mogućnost za seks sa svojim crnim služavkama. Hrišćanska rasističko-seksualna ubeđenja su dakle podrazumevala i ne tako racionalna ograničenja.

Iako se argumentacija obično zasnivala na tvrdnji da za ljude svih boja kože nije dobro da imaju seksualne odnose koji te boje ne uzimaju u obzir, vidimo da su se hrišćanska rasistička seksualna pravila fokusirala na to da sačuvaju čistotu bele rase. I najmanji udeo crnačke krvi u venama je bio dovoljan da se neko definiše kao crnac, i sa hrišćanske i sa tačke gledišta pravosuđa, inspirisanog hrišćanstvom. Uprkos svemu, znak Božjeg prokletstva Kaina i Hama bila je crna, a ne bela boja kože.

Uverenje da Bog želi da se rase drže odvojeno opstajalo je sa nesmanjenom snagom. Godine 1958, 94% stanovnika Amerike je i dalje bilo protiv braka između osoba različite boje kože. Kada je 1961. godine na Havajima rođen Barak Obama, brak njegovih roditelja je i dalje bio ilegalan u 22 američke savezne države.

Crno-beli par, Mildred i Ričard Laving venčao se 1959, i iste godine osuđen na kaznu od godinu dana zatvora, ili 25-ogodišnje progonstvo iz Virdžinije. Sudija im je dao sledeće teološko objašnjenje: „Svemogući Bog je stvorio belu, crnu, žutu, malezijsku i crvenu rasu i smestio ih na različite kontinente. (…) Činjenica da je odvojio rase pokazuje da nije želeo da se one mešaju.“ Upravo je ovaj hrišćanski argument Vrhovni američki sud 1967. proglasio irelevantnim, kada je zaključio da je rasistička bračna zabrana koja je još uvek postojala u 16 saveznih država u sukobu sa ustavom. Ovo uopšte nije bila popularna odluka. Godinu dana pošto je Vrhovni sud SAD-a zabranio primenu ove zabrane, 1968, 73% Amerikanaca je i dalje bilo protiv zakonitosti ovakvih brakova. Otpor prema mešovitim brakovima je tek 16 godina nakon odluke vrhovnog suda spao na 50%, isti nivo na kom je bio otpor nacije prema istopolnim brakovima, kada su oni 2004. postali zakoniti u jednoj saveznoj državi. Otpor prema braku između osoba različite boje kože je i danas veliki: 1994. je 37% Amerikanaca bilo protiv toga da se crnci i belci venčavaju međusobno, dok 2009. ove brakove i dalje nije odobravalo 20% stanovnika.

Mnogi hrišćani vide seksualni rasizam kao veoma važan u sopstvenoj religiji. Savez južnih baptista (Southern Baptist Convention), najveća verska zajednica u SAD-u, osnovana je 1845. posle neslaganja sa baptistima u severnim državama oko toga koliko je rasizam važan u hrišćanskoj veri. Vođe južnih baptista su sve do 21. veka koristili teološke argumente u svojoj borbi da zadrže segregaciju u različitim sferama društva. Čak i inače liberalni baptisti i mnogi drugi hrišćani koji žele etničku ravnopravnost ipak smatraju da Bog ne želi odnose između crnaca i belaca. U jednom pismu uticajnog prezviterijanskog teologa Džona Edvardsa Ričardsa svim prezviterijanskim crkvama u SAD-u iz 1965. autor piše: „Neka se oni koji žele da izbrišu rasno mnoštvo u Božjem delu dozovu pameti, da posledice njihovog zla ne bi stigle njihovu decu.“ Kada je 1958. izašla dečja knjiga Zečje venčanje (The rabbits’ wedding) u kojoj je reč o venčanju jednog crnog i jednog belog zeca, to je takođe dovelo do protesta hrišćana protiv takvog nagrđivanja Božjeg dela.

Kako je zabrana mešovitih brakova bila tako važna za mnoge vernike, nekoliko saveznih država je zadržalo ove odredbe u svom zakonodavstvu i nakon odluke Vrhovnog suda iz 1967, iako više nisu imale pravo da ih primenjuju. Poslednja dva od ovih zakona ukinuta su tek posle referenduma 1998. i 2000, ali uz jak otpor. Godine 1998, 38% stanovnika Južne Karoline glasalo je da se zabrana zadrži, dok je 41% građana 2000. godine glasalo da se ista zadrži u Alabami. Ako uzmemo u obzir da obe ove države imaju veliki udeo afro-američkog stanovništva (redom 30% i 26%), i da su Afro-Amerikanci u mnogo većoj meri protivnici zakonskog seksualnog rasizma, otpor je dakle bio mnogo jači među belim glasačima u ovim južnim američkim državama.

Verska ubeđenja su još uvek jedan od osnovnih kriterijuma američkog seksualnog rasizma. Neki su toga svesniji od drugih. Poslanik državne skupštine Južne Karoline Leni Litldžon, koji je 1998. bio među pristalicama očuvanja zakonske zabrane, kaže sledeće o njenom ukidanju: „Bog to nije želeo kada je u vreme Vavilona razdvojio rase.“ On ovim, dakle, obrazlaže bračnu segregaciju pričom o tome kako je Bog razdvojio narode, pričom o vavilonskoj kuli iz Prve knjige Mojsijeve (1. Moj. 11, 1–9). Litldžon objašnjava i odakle njemu to mišljenje: „Vaspitan sam kao baptista (…) Porodica me je tome učila godinama.“ Kenet Vejn Hejgan, centralna figura američkog pokreta pentekostalaca i sin osnivača takozvanih biblijskih centara Rema u 15 zemalja, kaže sledeće o braku između ljudi različite boje kože: „Mi smo prijatelji. Igramo se. Idemo zajedno u grupi, ali ne izlazimo na ljubavne sastanke (…) Smatram da neke rase ne bi trebalo mešati.“ Hrišćanski fundamentalistički Univerzitet Bob Džons (Bob Jones University), najveći privatni univerzitet u Južnoj Karolini, dao je 1998. sledeći formalni odgovor jednom belom kandidatu koji je bio oženjen crnkinjom: „Univerzitet Bob Džons ima pravilo po kome zabranjuje studentima da se zabavljaju sa pripadnicima drugih rasa. (…) Iako nema ni jednog stiha u Bibliji koji dogmatski kaže da se pripadnici različitih rasa ne smeju međusobno venčavati, celokupni Božji plan, način na koji je on postupao prema različitim rasama kroz istoriju, ukazuje na to da međurasni brak nije dobar za čoveka.“ Univerzitet pod „istorijom“ smatra i biblijsku istoriju, i, kao i mnogi drugi, navodi priču o vavilonskoj kuli kao dobar primer Božjeg plana da se rase drže odvojeno.

Mormonska crkva, koja je nastala sredinom 19. veka, takođe je razmatrala hrišćanski rasizam svog vremena, i dala seksualnom rasizmu naročito važnu ulogu u svom učenju. Primera radi, mormonski prorok Brigam Jang je 1863. objasnio „Božji zakon o afričkoj rasi“: „Ako beli čovek koji pripada izabranom rodu pomeša svoju krv sa rodom Kainovim, kazna je, prema Božjem zakonu, da ostane na mestu mrtav.“ Kada je Jang, dok je 1847. bežao iz države Ilinois na zapad, čuo da se neki crni pripadnik crkve u državi Masačusets oženio belkinjom, istakao je da bi on ovaj par ubio, samo da su mu malo bliže. Pošto su mormoni sebe sami smatrali novim izabranim narodom, zabranu mešanja rasa su direktno povezivali sa biblijskom Božjom naredbom narodu Izrailja da održe seksualni rasizam. Za bele ljude seks sa crncima znači „duhovnu smrt“, smatrao je 1954. jedan od najistaknutijih poglavara ove crkve. Trebalo je biti na oprezu jer „crnac želi da se stopi sa belom rasom. On neće biti zadovoljan dok to ne postigne putem mešovitog braka.“ Tek kada je poglavar mormonske crkve, Spenser V. Kimbal 1978. doživeo božansko otkrovenje, fundamentalni rasizam ove crkve je konačno nestao.

Dok se antisemitizam Adolfa Hitlera zasnivao na stotinama godina progona Jevreja od strane hrišćana, njegove ideje o rasnoj čistoti su, između ostalog, bile direktno inspirisane američkim zakonodavstvom, koje je opet bilo proizvod rasizma američkih hrišćana. Mnogi nacisti su takođe smatrali da je zabrana seksa između ljudi različitog etničkog porekla u potpunosti u skladu sa hrišćanstvom, kao i zabrana razmnožavanja za hendikepirane, čak i kada je to podrazumevalo sistematska masovna ubistva. Nacisti hrišćani su tvrdili da Božji zakon podrazumeva da se ljudi moraju boriti protiv svih oblika mešanja rasa i vanbračnog razmnožavanja. Postarati se za to da oni koji su važili za manje vredna ljudska bića nemaju pravo da se razmnožavaju, smatralo se izrazom „najvišeg poštovanja prirodnih zakona datih od Boga“.

Holandska reformisana južnoafrička crkva je takođe koristila biblijske argumente kako bi odbranila i seksualnu segregaciju i aparthejd uopšte. Božansko razdvajanje rasa se poredilo sa tim što je Bog odvojio svetlost od mraka i vodu od kopna. Mešanje ljudi različite boje kože smatralo se protivnim samom postanju. Uostalom, Bog je razdvojio narode pošto su ljudi pokušali da izgrade vavilonsku kulu. Ipak, nisu južnoafrički rasisti dobijali moralnu podršku samo od Amerikanaca. Mnoge slobodne crkvene organizacije u Švedskoj su 60-ih godina 20. veka branile aparthejd uopšte, upravo zato što su smatrale seksualne odnose između crnaca i belaca nesrećom.

Religijski seksualni rasizam danas deluje kao prilično neobičan religijsko-seksualni fenomen, isključivo zbog toga što se rasizam u savremenom društvu uglavnom svuda osuđuje. U stvari, on je tipičan primer o tome kako se verska životna pravila formiraju na osnovu načina na koji religije dele i rangiraju ljude. Verska pravila u pogledu toga sa kim se sme, a sa kim ne sme imati seksualni odnos, sama po sebi predstavljaju jedan od najboljih načina potvrde različitih identiteta.

Seksualni rasizam hrišćana je ipak prilično jedinstven kao fenomen iz drugog razloga – od nečega suštinski značajnog i prirodnog, on je veoma brzo postao potpuno marginalizovan i gotovo zaboravljen. Za samo par decenija je došlo do tako sveobuhvatne promene da mnogi danas nisu ni svesni toga koliko su važne bile ove rasističke ideje stotinama godina, i da su to još uvek bile za veliki broj hrišćana pre manje od jedne generacije.

I hrišćani koji su seksualni rasisti i oni koji to nisu i dalje pripadaju istoj veri; oni zasnivaju svoje verske predstave na istim svetim spisima i istoj tradiciji. Baš kao što je to bio slučaj sa odnosom hrišćana prema istopolnom seksu, većina biblijskih citata koji se tiču seksa između osoba različite narodnosti sadrže osude, dok u isto vreme postoje i priče koje govore nešto potpuno suprotno. Ako pogledamo istoriju crkve, videćemo stalne oscilacije između više i manje homofobije i više i manje seksualnog rasizma, sa prilično negativnim razvojem od početka srednjeg veka na ovamo. Ako obratimo pažnju na to kako su i seksualni rasizam i homofobija postepeno gubili tlo pod nogama među hrišćanima, ipak ćemo uvideti da je hrišćanska homofobija znatno brže oslabila nego rasizam, od trenutka kada je prvi put ozbiljno postavljena kao predmet javne debate. Oba ova verska shvatanja su oduvek imala, i još uvek imaju, zagrižene pristalice, ali upravo ta brzina procesa u kome je homofobija izgubila svoju apsolutnu nesumnjivost među hrišćanima je možda dovela do toga da otpor baš tu bude posebno vidljiv. Međutim, odbrana stanovišta da ljudima različite boje kože i narodnosti treba zabraniti da imaju seksualne odnose jedni sa drugima ipak je bila jaka, principijelna i veoma izdržljiva.

 ODLOMAK IZ KNJIGE “SEKS I RELIGIJA – OD DEVIČANSKIH BALOVA DO BOGOUGODNE HOMOSEKSUALNOSTI”

autora Dag Ejstejn Endše

u prevodu sa norveškog Sofije Vuković

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.

Pravo na seks

251590_416917275033784_464252965_nVerujem da ste se naslušali svakakvih fantastičnih priča o gejevima. Za jednu mogu da vam potvrdim da je tačna. Gejevi su, naime, promiskuitetni. Da, jebu se ko štuke. Mislim, kad kažem promiskuitetni, ne mislim samo na onu jednostavnu definiciju promiskuitetne osobe kao one koja ima više seksa od vas, već na bahanalisanje rimskog formata. Na toliko seksa da daje za pravo bogomoljačkom strahu od urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Vremenom sam skontao da u religijsko-strejtaškoj homofobiji ima mnogo i proste ljudske ljubomore – gejevima je seks predostupan i oni bezobrazno mnogo i često uživaju u njemu. E pa, ne možeš! Imaš da jebeš jednom nedeljno u najboljem slučaju, ko sav normalan strejtaški svet. I to jednog te istog! Ko sav normalan strejtaški svet.

Zbog čega se priča o LGBT pravima mnogo vrti oko kuknjave za pravom na ljubav. To mi malo ide na nerve. Naravno, i pravo na ljubav. Ljubav ne bi smela biti stvar bilo čije dozvole ili odluke  (govorimo, podrazumevam, o odraslim, voljnim osobama). Ali ne samo ljubav. I seks. Ni to ne bi trebalo da je stvar bilo čije dozvole. Ne? Mislim, to što ljudi u krevetu rade može vam biti gadno ili ne, ali koga zabole? Rešenje je jednostavno. Ako ti se ne sviđa nemoj da radiš.

Ljubav se kod gejeva ne dešava ništa češće ili ređe nego kod strejtaša. Nemam rezultate nikakvih istraživanja da vam ovo podkrepim, ja to onako više zdravorazumski, na osnovu iskustva iz života. Mimo toga, sve se vrti oko kita i njihovih dimenzija, guza, mišića, dlaka. I nogu. Na ceni su fudbalerske.

Baš kao što se i kod strejtaša sve vrti oko dupenceta, sifona, pičića i bataka. I usta. Tebra, koja usta, stvorena da puše.

E sad, to što su religija i strejtaši stvorili sistem u kom je riba koja daje rva-ku, je drugi problem. Sami ste ga stvarali, sami ga i žvaćite. Ali to što vi retko umačete je vaš problem i ne znači da i ostali zbog toga treba da se suzdržavaju.

tumblr_llf1dpMDeM1qk56q5o1_500Tako da, ajd batalite to prenemaganje – „znaš, svi mi imamo pravo na ljubav“. Pa naravno da imamo. Meni je prilično bedasto kad to nekome moraš da objašnjavaš. Zapanji me stepen mentalne bede osobe kojoj to mora da se razjasni. Svako ima pravo na ljubav ali i pravo da preferira kitu u odnosu na cupi. I obrnuto.

Ljubav dođe il ne dođe. Al ne polazi od duše, to sigurno. Već od hemije i feromona.

Platon se mnogo proseravao sa svojim višim (duhovnim) i nižim (telesnim, čulnim) delovima bića. Nije ni čudo što je hrišćanima od celokupne antike jedino on bio prihvatljiv. Hrišćanstvo stvar zapečaćuje time što ljudsko telo proglašava „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19)

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

Rezultat?

377742_337930489624659_1852498197_nZli, neuki, impotentni i nevini starci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka.

A za sistem kontrole, to je već problem. Zar ne?

Kad ste već kod toga šta je prirodno il ne … čednost je najneprirodnija od svih perverzija, kako je to Oldus Haksli lepo, još onomad, primetio.