Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

Advertisements

Berninijev kod ili hrišćanska kodifikacija seksa

Bernini-St-TeresaU rimskoj crkvi Santa Marija dela Vitorija nalazi se jedno remek delo barokne umetnosti, skulptura velikog umetnika te epohe, Đanlorenca Berninija. Reč je o „Zanosu svete Tereze“. Vredi je pogledati. Ne morate, naravno, znati ništa o svetoj Terezi Avilskoj i njenom životu da biste uživali u ovoj skulpturi. U mermeru kome je, kroz oblak na kome sveta Tereza lebdi, zavijorenoj draperiji njene haljine, kovrdže anđela, smešak na njegovom i izraz zanosa na Terezinom licu, Bernini uspeo da udahne toplotu i život, stvarajući delo vanvremenske lepote. Ali, užitak bude još veći kad na delo, uz pomoć nekoliko detalja biografije ove velike katoličke svetiteljke[1], padne dodatna svetlost, pored one nebeske koju je vajar, kroz zlatne nebeske zrake, predstavio kako isijava odozgo na skulpturu.

Sv. Tereza Avilska je bila ubeđena da joj se Isus ukazao u svom telesnom, mada nevidljivom obliku (ma šta to značilo). Te su vizije trajale gotovo dve godine. Potom joj se ukazao anđeo koji ju je proburazio zlatnom strelom pravo u srce, što je trenutak koji je Bernini odabrao kao nadahnuće za svoje veliko delo. Kako je Tereza opisala tu viziju? Evo tog odlomka:

„Videla sam mu u ruci dugo zlatno koplje na čijem je vrhu goreo plamičak. Zario mi ga je u srce nekoliko puta, probijajući mi samu utrobu. Kada ga je izvukao, kao da je i nju izvukao ostavljajući me u vatri velike ljubavi prema Bogu. Bol je bio tako veliki da sam zastenjala. A opet, slast je nadmašivala bol, ne dopuštajući mi da poželim da ga se rešim …“

Berninija nije zavarala ova vizija ocvale device. Pažljiviji pogled otkriva da je anđeo zapravo više Kupidon ili Eros nego hrišćansko bestelesno i bespolno mitsko stvorenje. I osmeh mu je pomalo demonski. Bogata zakovitlana draperija kao da sugeriše tu unutrašnju slast i vatru koju Tereza opisuje. Telo je od nje malaksalo, opušteno, kao što se vidi po njenoj ruci i stopalu, koje kao da upravo napušta grč. Iznad svega, njene poluzatvorene oči i poluotvorena usta. I poslednji detalj, lako previdiv jer zavisi od ugla posmatranja – strela nije uperena u srce. „Anđeo“ cilja niže. Gde strela, shvatimo li je kao metaforu, obično i cilja.[2]

Bernini je, zapravo, predstavio ženu u orgazmičkoj ekstazi. On ovim delom genijalno anticipira Frojda i njegovu teoriju o Erosu i Tanatosu, tim dvema glavnim psihičkim silama i ljudskih nagona, tri i po veka ranije. Religije oba eksploatišu i preko krajnjih granica.

80731116b0f118ac95cf25f9a6e1ca73Hrišćanstvo je, pored upornosti osnivača, uspelo zahvaljujući sinergiji dve fenomenalne ideje – institucionalizovanje krivice, tj. greha i eksploatacija seksualnog nagona. Pre hrišćanstva krivica se takoreći amaterski koristila u organizovanoj propagandi. Utemeljivači hrišćanstva su shvatili pun značaj i moć eksploatacije krivice koju su ugradili u svoj statut. Svi su od početka krivi i božijem predstavništvu, tj. crkvi, potrebno je dokazati suprotno a proces dokazivanja je osnovni izvor prihoda. Seksualni nagon, jedan od najjačih koji posedujemo, ugrađen je u mehanizam krivice. Imaš seksualni život – kriv si.

Stvar je do te mere jednostavna. I, deluje. Religijskoj tanatofiliji najveći neprijatelj je Eros. I religije nigde ne ulažu toliki napor za diskreditovanje života, imanentnog, čulnog, radosnog, kao kod seksa. Moramo se zapitati o prirodi Boga koji nas je obdario tako jakim nagonom samo da bi nas njime posle beskonačno kinjio. Štaviše, najveći od svih grehova kroz generacije i vreme prenosi se upravo seksualnim putem.

Bezbožnici su, podrazumevano, seksualni pervertidi čija pobuna protiv Boga nije intelektualna već najprizemnije hedonistička. Sa repertoara životnih radosti koje sveštenstvo zbirno i s gađanjem naziva „svetskim strastima“ ili jednostavno hedonizmom, seks je najgadnija. Sa zastrašivanjem i psihičkom kastracijom kreće se što je moguće ranije. Dečacima u pubertetu govori se da samozadovoljavanje izaziva bolesti, pre svega psihičke poremećaje, ali često i telesne. Devojčicama se učitava da čitava vrednost njihovog bića počiva na očuvanom himenu. Od netaknutog himena ne samo da zavisi njena čast, već i čast porodice i nacije, uzlaznom linijom patrijarhata sve do Boga. Ona je dužna da ga čuva za jednog, jedinog muškarca s kojim će biti spojena pred Bogom u svetoj tajni braka. Religije vole genitalno sakaćenje. Jevreji i muslimani svoje dečake obrezuju. Ta simbolična kastracija je simbol zaveta s Bogom, ali ujedno i način da se odraslom muškarcu smanji seksualni užitak. Obrezuju se i devojčice, u psihopataološki mizogenim kulturama kakva je islamska.[3] Crkva je protiv kontracepcije jer ona omogućuje odsutstvo straha od neželjene trudnoće što će reći seksualnost zadovoljstva radi. Ona glorifikuje i brak, nazivajući ga „svetom tajnom“ jer brak podrazumeva monogamiju, rutinu, naviku, dosadu, što će reći odumiranje Erosa. Porodica, sveta ćelija društva, sa svojim ubistvenim svakodnevnim ritmom, takođe potpomaže njegovo odumiranje. Crkva je i protiv razvoda. Usud mora biti konačan i neopoziv. Pogibelj duha vodi kroz zadovoljstvo tela. Seks mora da ima posledicu. Pre svega, krivicu i greh, od kojih religije i žive. A zatim i ostale, biološku ispred svih. Roditeljstvo je efikasno sredstvo za umrtljivanje Erosa. Posebno ženskog jer je moćniji i strašniji od muškog. Brojno potomstvo način je da mu se oduzme snaga. Mora postojati i zaloga ljubavi, i to one platonistički fatalne, u kom slučaju seks ima svoje opravdanje jer će neizbežno dovesti do bede uzrokovane kulturološkim fantazmom o večnoj ljubavi. Tu je i glorifikacija fantazma vernosti. Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka. Ako već mora da postoji, seks onda mora da porobljava, a ne da oslobađa.

Sprovodi se temeljna kodifikacija seksa koja ne ostavlja mnogo prostora za radost življenja iza sebe. Perverzija je sve što nije heteroseksualni genitalni seks u okviru bračne zajednice.

1379532_254780654669076_1934431914_nNema erotske radosti pobeđenog paganstva. Lepota žene je đavolovo sredstvo za navođenje u pogibelj. Mit o propasti paganskog sveta zbog seksualne dekadencije i perverzije, jedan je od najupornije negovanih hrišćanskih laži (Poslanica Solunjanima 4:4-5). Ubuduće, ustrojstvo ne samo društva već i univerzuma zavisi od ispravnosti seksualnog ponašanja. Setimo se, Sodoma je uništena zbog homoseksualnosti njenih stanovnika. Pre uništenja Lot, koji je zbog svoje „pravednosti“ upozoren o predstojećem razaranju, na silovanje raspomamljenoj rulji nudi svoje dve nevine kćeri, koje ga nakon uništenja Sodome, opijaju u pećini i obe spavaju sa njim i ostaju trudne (zaista, proučite svoju „svetu“ knjigu!). Ta hrišćanska kosmologija na snazi je i danas. Uragani, cunamiji, zemljotresi, suše, poplave … bog je ljut na nas zbog naših seksualnih izopačenosti. (Zbog čega je ljut kad izaziva prirodne katastrofe na nenaseljenim planetama?) Žena Starog zaveta nije mnogo više od običnog roblja i rasplodne stoke. Nju možete prodati, silovati, vratiti. Stari zavet pun je silovanja, kamenovanja i gađenja prema telu žene. Ona je prljava, njen mesečni ciklus znak je božijeg prezira prema njoj.

Da stvar bude potpuno zapečaćena ljudsko telo proglašava se „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19). Tako, ma koliko čedni bili nikada nećete dostići ideal potpune seksualne neporočnosti. Ovo udara temelje šizofrenije, lakših i težih neuroza i sveopšte ljudske bede. Muškarac hrišćanin mora biti evnuh. Mateja to preporučuje (19:12), kao i Pavle koji nas podseća da su „telesa naša udovi Hristovi“ (Prva poslanica Korinćanima 6:18). „Hoćemo li, dakle, uzeti ude Hristove i od njih načinite ude kurvine“, pita nas on. Ako je celibat previše, najviše dokle može da se ode jeste sveta tajna braka, objašnjava Pavle, u kojoj se ženina pokornost podrazumeva.

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

1377164_10152257133207977_976502592_nRezultat – sistem koji održava psihozu čovečanstva i uzrokuje njegovu neprestanu bedu. Zli, neuki, impotentni i nevini straci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Još gore, zli starci čiji se libido od represije izopačuje i izliva dvostruko jačom žestinom na one koji ne mogu da se brane. Mizoginija oličena u mržnji prema predmetu želje – ženi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

I, vrhunac bogomoljačke perverzije – postaviti ovo kastriranje na pijedestal ideala i još ga nazvati „životodarnim“.

 

[1] Ova katolička svetica je jedna od ukupno samo četiri koje su dobile titulu doktora crkve koja se dodeljuje posebno zaslužnim pojedincima za pitanja doktrine i teologije. Sve četiri su na ovaj prestižni crkveni spisak dodate tek posle 1970. godine. Crkva je teška na odavanju priznanja ženama za zasluge koje bi se mogle oceniti kao intelektualne, iako su u pitanju dela iz kategorije hrišćanskog misticizma.

[2] Sv. Sebastijan, svetac lepog tela koji se ikonografski predstavlja privezan uz stub ili drvo i proboden strelama, često s izrazom zanosa, predstavlja svojevrsnu ikonu među muškim pripadnicima gej populacije.

[3] Zanimljivo je da obrezivanje devojčica izaziva zaprepašćenost zapadnjaka, ali ne i obrezivanje dečaka. Reč je o odstranjivanju zdravog tela deteta, bez medicinskih razloga, koje za to nije dalo svoj pristanak. Dakle, svojevrsni oblik obogaljivanja. Prepucijum čini polovinu površinskog pokrivača muškog polnog organa i sadrži više od hiljadu nervnih završetaka.

odlomak iz poglavlja “Život pobeđuje” iz knjige BOG SE NIKAD NE SMEJE

slika 1. Berninijeva barokna skulptura “Ekstaza svete Tereze” (1647–52, crkva Santa Maria della Vittoria u Rimu

slika 2. Sv. Sebastijan, fotografija Pierre&Gilles

25 pitanja i odgovora o homoseksualnosti

tumblr_mzarnqOOa91s95lq0o1_12801. Homoseksualizam je ideologija koja dolazi sa Zapada (nameće se sa Zapada) u cilju razaranja srpstva i države.

Prvo, homoseksualnost a ne homoseksualizam. Jer to nije ideologija već varijetet ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a primećena je i kod brojnih životinjskih vrsta). Zabeležena je u svim kulturama, prošlim i sadašnjim,  i to svuda po zemljinom šaru. Logika po kojoj Zapad „natura“ homoseksualnost Srbiji u cilju njenog razaranja je potpuno iščašena jer bi to značilo da napredne zemlje zapada koje su svojim homoseksualcima omogućile sva građanska prava (uključujući i pravo na brak i usvajanje dece) rade na sopstvenom razaranju.

2. Kulture (društva) koje svojim homoseksualcima daju sva građanska prava propadaju i nalaze se u stanju teške dekadencije.

Pogledati političku kartu sveta i uporediti zemlje u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću i one u kojima je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije zabranjena. Ako vam Jemen izgleda kao moralno uzorito i zdravo društvo a Francuska kao zemlja koja propada, onda je dalja rasprava na ovu temu bespredmetna.

3. Pokret za emancipaciju homoseksualca je globalna zavera masona/Jevreja/vladara iz senke u cilju urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Popiti tabletu na vreme.

Emancipacija homoseksualaca nužno urušava judeohrišćansko shvatanje „morala“. Ali to su prethodno već učinili i pokret za ukidanje ropstva, antirasistički pokreti, feminizam, pokret za prava deteta, ekološki pokreti, prosvetiteljstvo, napredak nauke …

4. Broj (procenat) homoseksualaca u društvima koje ne dozvoljava njihovu diskriminaciju je veći i u stalnom je porastu.

Procenat homoseksualaca u svim društvima uvek je isti i on se kreće, po vrlo skromnim procenama do 8% (ukljućujući homoseksualce oba pola i biseksualce). Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega se stiče utisak da ih je procentualno više nego u konzervativnim društvima gde je njihova vidljivost ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.

Naprotiv, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno represivnim društvima veći nego u onim vrlo liberalnim. Saudijska Arabija je vrlo verovatno zemlja sa najviše homoseksualaca na svetu, ujedno i najfomofobičnija.

5. Homoseksualna propaganda dovodi do porasta homoseksualaca u jednom društvu.

Reč je o pokretu za emancipaciju a ne o propagandi. Ali, ok, hajde nek bude i propaganda. Tom logikom znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije.

Onda ni homoseksualna propaganda ne može da dovede do porasta procenta homoseksualaca.

Pod „propagandom“ se u širokim i neobaveštenim narodnim masama često podrazumeva gay lifestyle ili čak gej estetika, o čemu bi se u ovim terminima i moglo raspravljati. Ako gej estetika može od strejtaša da napravi geja, onda bi i obrnuto moralo biti moguće. Ako strejt adolescent ode na koncert Kylie Minogue i postane gej, onda bi i gej adolescent odlaskom na fudbalski derbi trebalo da postane strejt. To se ne dešava.

6. Homoseksualci utiču na natalitet nacije (podrazumevano u negativnom smislu).

Ne utiču. Dati prava homoseksulacima ne znači zabraniti hetereseksualcima da se razmnožavaju. (Sem toga, koliki god da je natalitet, udeo gej beba u njemu ostaće isti). Mnogi heteroseksualni parovi ne mogu ili neće da imaju dece. Neki imaju samo jedno. U kakvoj je to vezi sa homoseksualcima (inače rođenim u hetero braku od, predpostavljano, strejt roditelja?). Takođe, mnogi homoseksualci imaju decu, što svoju, što usvojenu. Ne postoji apsolutno nikakva uzročno posledična veza između homoseksualnosti i nataliteta.

7. Ako homoseksualci ostvare pravo na brak, sledeći su pedofili, zoofili, nekrofili itd …

Još jednom  – homoseksualnost je varijetet ljudske seksualnosti a ne patologija ili devijacija. Ona podrazumeva odnos dve (ili više) odrasle, seksualno zrele i, iznad svega, voljne osobe. Još jednom, ODRASLE I VOLJNE OSOBE.

Pedofilija je odnos u kome odrasla osoba zloupotrebljava (ucenom, pretnjom, prinudom) seksualno nezrelu osobu, dakle, dete. Pedofilija NIJE isto što i homoseksualnost. I pedofili nisu nužno homoseksualci, većinom su heteroseksualci.

8. Ako može gay brak, zašto ne i legalizacija poligamije?

Pa, ako društvo evoluira u pravcu legalizacije hetereoseksualne poligamije, naravno rodno ravnopravne (zašto žena ne bi imala više muževa?), princip jednakosti onda podrazumeva i legalizaciju homoseksualne poligamije.

9. Ako u osetljivom formativnom dobu dete, adolescent, bude izloženo gej uticaju, ono će nužno prelomiti u pravcu homoseksualnosti.

Opet, adolescenti su nužno izloženi sveprisutnom heteroseksualnom uticaju pa su neki od njih opet gej. Homoseksualac se ne postaje, kao što se ne postaje ni heteroseksualac, niti se o tome odlučuje.

10. Homoseksualnost je pomodarstvo. To je moda koju forsiraju zapadni mediji i koju mladi ljudi prihvataju.

Pitanje za heteroseksualce je kako uspevaju da ostanu otporni na ovu modu?

11. Gej seks je neprirodan.

Ljudi su i seksualna i emotivna bića, ne samo biološka. Sa stanovišta biologije neprirodni su i analni i oralni seks, i zapravo svaki oblik seksualnosti koji izlazi iz okvira piša-pica mehanike u svrhu produžetka vrste.

12. Rimsko cartvo ( ili Grčka) su propali zbog rasprostranjene homoseksualnosti.

Nisu. Rim je, kao i svaka imperijalna sila u istoriji, propao zbog neodrživosti ekonomskog sistema. Grčka civilizacija je svoj vrhunac doživela u vreme Aleksandra Velikog, jednog od najvećih vojskovođa i osvajača u istoriji, koji je bio gej.

13. Biblija kaže ….

Šta Biblija kaže je potpuno nebitno jer je Biblija omašila u najjednostavnijem pitanju ljudske etike – ropstvu. Ono se u Bibliji dozvoljava.

Sem toga, Bibilija kaže  i da je Isus imao dvojicu tate i da je začet medicinskom asistencijom (Sv. Duha), drugim rečima, veštačkom oplodnjom. Zašto to preskačete?

14. Crkva je protiv

Crkva je slobodna da i dalje bude protiv i da svojim sledbenicima daje preporuke o tome kako će da žive. Mišljenje crkve relevantno je samo za vernike i ljude koji u crkvu idu i u boga veruju i ono nikako nije referentno za društvo u celini. Građanski brak crkvu ne obavezuje. Takođe, gej vernik je i dalje slobodan da bude vernik i ide u crkvu ako želi. Praksa pokazuje da mnogi ne samo da žele već i da postaju njeni visoki zvaničnici. Što mu dođe vrlo lako objašnjivo. Razmislite – da ste gej muškarac izložen pritisku društva, gde bi vam bilo najkomotnije? Em leb bez motike, em odličan cover up, em ste neprestano samo muškarcima okruženi (od kojih su mnogi tu gde i vi iz potpuno istih pobuda).

15. Smeta mi što toliko mnogo gejeva mrzi religiju.

Što je čudno odprilike koliko i crnci koji mrze Kju Kluks klan.

Ako vi možete da mrzite greh a volite grešnika, zbog čega neko ne bi mogao da mrzi religiju a voli vernike?

16. Deca gej roditelja i sama postaju gej.

Istraživanja sprovedena u zemljama koje homoseksualnim parovima dozvoljavaju usvajanje dece, pokazala su da je ova tvrdnja netačna. Deca gej roditelja postaju gej u istom onom procentu u kome i deca hetero roditelja.

17. Šta će postati deca gej roditelja kad porastu?

Pa mogućnosti su razne baš kao i kod dece hetero roditelja. Neko inžinjer, neko slikar, neko ubica, neko borac za delfine … sve zavisi. Ono što sigurno neće postati je homofob.

Istraživanja, takođe, pokazuju, da su homoseksualni parovi spremniji da usvajaju decu iz takozvanih neprivilegovanih ili manjinskih grupa (s posebnim potrebama, drugih rasa itd), pored toga što roditeljstvo kod homoseksualnih parova gotovo nikad nije stvar slučajnosti (dakle, deca su željena). Istraživanja pokazuju i da su deca homoseksualnih roditelja kasnije tolerantnija i otvorenija u odnosu na druge.

18. A šta ja da kažem svom detetu kad vidi gej par na ulici kako se grli (ljubi, drži za ruke)?

Koga zabole? Kažite mu šta ‘oćete.

526328_385722598178781_1805731302_n19. Gej je ok, ali u 4 zida (privatnosti, intimnosti, diskreciji) itd …

Pod pretpostavkom da ne podrazumevate da iko razmišlja o tome da se jebe naočigled sveta na gradskom trgu (sem egzibicionista koje seksualno uzbuđuje mogućnost da budu uhvaćeni na delu, kakvih ima mnogo i kod heteroseksualaca) kod ljubavi ne postoji ništa što treba da se krije. Naprotiv, ljubav oplemenjuje svet. Postoji mesto gde su ispoljavanja nežnosti u javnosti zabranjena (i heteroseksualcima, ne samo homoseksualcima). Zove se Iran. Jako tužna zemlja.

20. Imam druga homoseksualca koji ne želi paradu (legalizaciju brakova, da bude otvoreno gej itd).

Ok. Pa?

21. Gej lobi je sve jači i svima nam kroji kapu.

Ne preskačite terapiju!

Gej lobi je zapravo prijateljska povezanost među homoseksualcima na osnovu sličnih interesovanja (za druge muškarce uglavnom) i izloženosti sličnim društvenim stresovima (ostrakizmu, diskriminaciji i prikrivenim i otvorenim pretnjama).

22. Homoseksualci su nerodoljubi koji ne vole svoju zemlju i jedva čekaju da izdaju svoj narod.

Pa sve zavisi kako ih rođena zemlja tretira. Zamišljam da u slučaju neke invazije srpski homoseksualci ne bi potrčali u prve borbene redove. Šta da brane? Društvo koje ih tuče po parkovima? Pametne zemlje koje svoje homoseksualce prihvataju i daju im sva prava, homoseksualce imaju čak i u vojci. I za nekoliko procenata su jače od onih koje svoje homoseksualce zlostavljaju. Braniti slobodu je već neki motiv.

23. Prava homoseksualaca idu na uštrb prava heteroseksualaca.

Aha. I prava crnaca idu na uštrb prava belaca, a prava žena na uštrb prava muškaraca.

24. Gej aktivisti zapravo odmažu čitavoj stvari i samo još više iritiraju društvo.

Pa isto su to govorili i za antirasističke aktiviste. Budite iskreni. Vi biste zapravo želeli da gej aktivizam ne postoji. Da homoseksualci budu potpuno nemi i nevidljivi. Sem toga, ako Obraz i ekipa nisu naškodili ideji rodoljublja, ne vidim kako će aktivista, ma koliki vrtiguz bio, naškoditi pokretu emancipacije homoseksualaca.

25. Priča o gej pravima je svima dozlogrdila.

A, ipak, nastavljate da je komentarišete. Pa u tome je kvaka. Tolerancija je stvar dosade, više nego prosvetljenja. Kad budete prestali da histerišete i priča će postati manje napadna, ili je više nećete toliko primećivati. A i sad možete da čitate druge stvari.

Imate li divnog prijatelja geja?

my_best_friend_is_gay_shirt-r4cbb17ac48714842950ee4563ec6563c_804gm_512Ne? Bože, uopšte niste moderni. Nabavite odmah. A najbolje bi bilo da imate mnogo gej prijatelja! Obavezno divnih. Ako nisu divni, to ne vrši posao. Loše je za imidž. Kako da znate dal je divan? Evo, sad ću da vam objasnim.

Divan gej je onaj što mrzi i prezire samog sebe. Poverio vam se u suzama i grcajima da voli kurac i konta da je to slabost i greh pred Bogom i odvratan je samom sebi, ali ćete ga vi, naravno, u svojoj neizmernoj hrišćanskoj veličini, razumeti ljubeći ga ko bližnjeg svog sve tapšući ga utešno po leđima. Divan gej najčešće je bogougodan. Posti, a ako je mnogo divan, posti na vodi. A kako je svestan toga da je gejnoća jedan užas i nacionalno zlo, on je i desničar. A da mu bude lakše što je tako nakaradan verovatno se i dubiozno konta u nešto. U pozorište recimo. Ili džez. Šta kažete? Moda? Kakva crna moda! To ni slučajno! Gej koji se konta u modu ne može da bude divan nikako. Taj se drogira po žurkama i circle jerk-uje po toaletima s drugim gejevima koji se, kao i on, kontaju u modu. Iznad svega divnog geja užasava gej aktivizam. Ako ga gej aktivizam ne zgražava, nedajte se prevariti. Onda nije divan. To obavezno proverite, ispitujući izokola.

Dok vam jeca u zagrljaju (što više jeca to je divniji, mali ali koristan savet, ko što treba znati da se fleka od vina sirćetom vadi!) vi ćete ga, čestitajući sebi na tome koliki ste nenadjebiv hrišćanski čovekoljubac da vam ni sam Isus ravan nije (jer, realno, aj kaži, šta je jedna penzionisana kurva naspram geja?!) izokola da ispitate – „Brate, za mene je bitno kakav si ti čovek“ … to je dobar opening

I onda, dok mu dolivate u čašu da se smiri ili otvarate novo pakovanje papirnih maramica, sve onako usput i baj d vej – „reci mi, života ti, oni gej likovi što se pojavljuju na TV ….“ sve zvučeći dobronamerno, jer kao dobar prijatelj, eto želite da saznate i zavirite u njegov svet.

Ako ne skoči smrtno uvređen pitajući vas iskolačenog, ali od suza zamućenog pogleda, za koga ga to, za boga miloga, smatrate, verovatnoća je ogromna da nije divan. Najpouzdaniji znak da je divan jeste da se odmah, tu na licu mesta, pri pomenu drugih gejeva, ispovraća. Potpuno spokojni možete biti tek ako izrazi želju, onako u očajanju od svog sopstvenog gejstva, da ih „najradije sve pomlati i poubija“. Recimo, na sledećoj paradi. Jer, od tih groznih gejeva on ne može da bude divan i ceo svet misli da su svi gejevi grozni, a to uopšte nije tačno, ima ih i divnih.

Normalnih, takoreći. Onih što su nenormalni isključivo u četiri zida. Bog vidi sve, ali četiri zida su solidan zaklon čak i od Boga koji lakše prašta kad se diskretnije greši – da ne zna levo mudo šta radi desno, ako kapirate parafrazu. Divan gej ni u ludilu drugog geja ne bi uhvatio za ruku negde u javnosti. Bože sačuvaj! Jer, pazi, ako bi taj pristao da ga drži za ruku, znači da nije divan i brate, šta onda on, onako divan ima da traži sa takvim nekim ološem?! Divan gej ne paradira sa svojom seksualnošću, jer je to privatna stvar. I da se ne bi ogrešio o svetu tajnu privatnosti, najstrože će voditi računa da nikad, podvlačim, NIKAD, ne stane u zaštitu bilo kog drugog geja koji paradira svojom seksualnošću, ili se, daleko bilo, zalaže za nekakva prava i jednakost sa vama koji ste potpuno normalni i isto tako divni zbog tog nenadjebivog čovekoljublja kojim ga prihvatate za ono što on jeste – divnog geja.

Divan gej biće vam odan i zahvalan kao pseto. Jer će njegova užasna tajna biti zalog vašeg prijateljstva, a vi ćete, konačno, imati nekoga u odnosu na koga ćete se osećati superiorno makar bili i najveći mediokritet na planeti.

article-2541879-1AC693BB00000578-298_634x619Ali, to nije sve. Prednosti koje divan gej prijatelj pruža su brojne. Imati divnog gej prijatelja je ultimativni šik. Njega, naravno, nikome živom imenom i prezimenom nećete predstaviti upravo zbog toga što je on divan i što on to ne bi želeo, ali ni u jednoj situaciji ne smete propustiti da pomenete da imate divnog gej prijatelja (više njih, još bolje). To je aristokratski i bolje nego imati originalnog Louis Vittona koga, ako ga imate, prosto morate da pokažete, jer ako ga ne pokažete niko vam neće verovati da ga zaista imate. S divnim gej prijateljem je drugačije. Od vas se očekuje da ga krijete. Ali ako kažete da ga imate u društvu ćete dobiti prestiž kao da vam iznad kreveta u spavaćoj visi redak Renoar. Sem toga, s divnim gej prijateljem moći ćete svuda i u svakoj prilici da se legitimišete kao ultimativna open minded osoba, liberal ispred svoga vremena, intelektualac bez premca i, što je najvažnije, kao pravi hrišćanin. Uz to, budući imate divnog gej prijatelja, možete biti homofobni, zli i glupi do mile volje, pozivati se na normalnost i normativnost, četiri zida i privatnost, braniti tradicionalne i ostale vrednosti, teoretisati o zaverama i razaranju nacionalnog bića, upirati mojsijevski i proročki na Zapad gde gejevi nisu divni … sve to braneći i zastupajući svog divnog gej prijatelja.

Fleš, a? Pa kažem vam …

Ja imam mnogo gej prijatelja. Avaj, nijedan nije divan. Zapravo, čim osetim da je gej divan, skontam odmah da ne možemo biti prijatelji. Jednog su skoro napali neki uličari dok je bio u kruzingu. Kruzing, to vam je potraga za brzim, anonimnim seksom. Poznajem dvojicu koji su bili drag queen-ovi. Umetnička imena Rubi i Kristal. Kristal se udao. Za advokata. Imaju sina. Imam jednog toliko feminiziranog da bi vas bilo sramota da s njim prođete kroz grad.

Imam čak i prijateljicu geja. Ni ona nije divna. Onomad bile neke demonstracije protiv gej brakova, neki bogomoljci s transparentima i balonima a ona dohvatila drugu lezbu, neku mačo ludaču s kožnom jaknom i moto kacigom, i stala ispred njih da se ljubi.

Znate koga nemam među prijateljima? Nemam nijednog Ciganina. Realno, šanse da se združim s nekim su mršave. Nije to moj svet. Ja sam vam više za glamur i te varijante. Ali, potpuno sam za svaku inicijativu koja će da im unapredi život. Moja filozofija je jednostavna – što više srećnog sveta, to bolja planeta. Jednom sam se u Beogradu vraćao noćnim busom iz provoda. Bilo je nekih Cigančića u busu i neki pijani mamlaz je krenuo da ih maltretira. Nešto kao – „brate, marš nazad u Indiju … „ i slično. Pun bus. Svi ćute. Svi kao nešto zauzeti razgovorom il čime već, ne vide i ne čuju scenu. Cigančići uplašeni, vidi im se u očima. Posmatram i ne reagujem. Behu one godine kad je svaka budala mogla da te nabode iz čista mira, zbog prekog pogleda. I tako sam ja, što se ono lepo kaže, „gledo svoja posla“. Ne rekoh ništa i ne učinih ništa. Još sam mislio, pa ovoliki autobus što baš ja da se busam?!

Što mi bilo loše posle. Nekoliko dana nisam mogao da prestanem da se navraćam na scenu.

Divni Cigani ne treba da se vide.

Gle gde odoh ja. Imate li divnog gej prijatelja? Nabavite …

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Kita u oko, prst nije dovoljan!

518634960Na fejsu sam banovan (291727. put) zbog ove fotke. To će, naravno, baš da me ućutka. Dve stvari mogu manje više bezbedno da zaključim – neko je bio užasno ljubomoran na kitu ovog crnca, drugim rečima, mali mu je i, na FB listi mi se uvukao neki bogoMoljac sa namerom da proba da mi napakosti.

Banovali su me i za gluplje stvari, pa ajde, ako je kita against terms and conditions, ovaj put su imali i dug i debeo razlog za ban. Problem je što me cenzura slabo disciplinuje. Iskreno, ne bi ni gola sila hrišćanskih motki uspela, kamoli pišljivi ban. Štaviše, čim nanjušim truležni vonj hrišćanskog morala, dobijem napad, kao i Niče kad bi se rukovao sa bogoMoljcima, da operem ruke. Čuj, ruke. Istuširam se. I s oba uzdignuta srednjaka odmah pokažem šta o njemu mislim.

U međuvremenu … pišu mi bogoMoljci, da mi saopšte da sam uvredljiv. Stvarno? Odlično. Jer me baš mnogo zabole ovo što mi viri iz bermuda za vaša uvređena osećanja. Opet sam fin. Istina je da ne samo što me zabole za vaša uvređena osećanja, već me ona i neviđeno zabavljaju. A sudeći po porukama koje mi šalju izgleda mi odlično ide.

Osećanje koje religija, sa sve svojom administracijom i sledbenicima koji sebe ponosno nazivaju „stadom“ (što ono reče vaš čobanin „čega se pametan stidi … „) kod mene izaziva je zgađenost i krajnja odvratnost. Vaš bog moj je satana. On truje iskustvo postojanja na Zemlji i umesto bogatijim i lepšim čini ga tužnijim i ružnijim. Vređa me glupost koju širi uz aktivnu borbu protiv znanja, slobode, kreativnosti. Vređa me vaša morbidna opsednutost smrću, ta odvratna tanatofilija kojom biste sve da potopite. Vređaju me mizoginija, seksizam, rasizam, antisemitizam, homofobija. Vrlo sam netolerantan za sve to. Opet sam fin – zapravo sam agresivno neprijateljski raspoložen. Vređaju me vaše crne halje, dlake i brade, uopšte taj jurodiva look s početka Srednjeg veka, grobljanske krstače s kojima onako zombirano marširate gradom, mlateći granama koje umačete u lonce za sarmu. Ne postoje kožne tange ni ogrlice s nitnama ni vibrator niti kakva druga seks igračka koja bi vas mogla uvrediti toliko koliko mene vređa taj tanatofilski imidž kojim svuda neprestano paradirate, promovišući glupost i smrt. A najviše od svega, vređa me to što mislite da imate bilo kakvu vrstu jurisdikcije nad mojim zemaljskim bivstvovanjem te da sam u obavezi da dolazim kod vas po odobrenje po nizu pitanja od kojih su ključna koga ću da volim i s kim ću da se jebem. Ne postoji način da vam dočaram koliko me to vređa.

Tako da, poštovanje?! Maokaoksna kita!

Sve čemu možete da se nadate je sarkazam kad sam baš mnogo dobre volje, inače, aktivno nepoštovanje je jedino što zaslužujete. Te cmoljave, tobož prijateljske, savete o tome kako sam kontraproduktivan u svojim nastojanjima u odobrovoljavanju bogoMoljačkog stada koje će možda jednog milenijuma da ispolji milost da nas toleriše u nekom ograđenom prostoru, nabite ih sebi u dupe. Zabole me kurac i za to dal ste uvređeni a posebno za to da vama tražim dozvolu za nešto.

SLOBODA JE BITI ONO ŠTO JESI BEZ IČIJE DOZVOLE.

Ali, kako to objasniti nekome ko je ponosan da bude ovca i deo stada koga vodi zli dlakavi čobanin?

Što se tiče vašeg hrišćanskog dijagnostikovanja homoseksualnosti kao boleštije … Očekivao bi čovek malo skromnosti nakon dve hiljade godina duge istorije sve do jedne naučno dokazane besmislice. Zapravo, ne skromnosti, već potpunu sramotu i ćutanje. Ali, vi hrišćani jednostavno ste bestidni.

Naravno, upuštao bih se u argumentovanu raspravu sa vama, kada bi to imalo ikakvog smisla. Vi se pred argumentima „utvrđujete u veri“ što je jedan u nizu vaših genijalnih eufemizama za ostati retard uprkos svemu. Treba vam odati priznanje – u 21. veku i pri današnjoj dostupnosti znanja to je zaista epski napor.

Znate šta je stvarno bolest? Religioznost. Psihijatrija poznaje niz poremećaja izazvanih iluzornim poimanjem prirode stvarnosti (šizofrenija jedna od njih) a jednog dana SZO možda skupi hrabrosti da i religioznost uključi na listu mentalnih poremećaja, jer ona to i jeste. Ako je išta za četiri zida, to je onda religija … među zidove crkve ili džamije, mada bi zidovi ludnice i rešetke na prozoru bile mnogo primerenije. Ali, svakako ne u škole, vojsku i druge ustanove sekularne države.

Jer vi ste i opasni. Ne samo zbog vaše sklonosti da hrišćansku ljubav uterujete bejzbol palicama već zbog toga što ste ko metastazirale ćelije raka na tkivu društva. Vi ste ti koji razarate srpstvo vašim babskim mađijama i srednjevekovnim mentalitetom. A i đoku ćete vi da mi kenjate o rodoljublju i dal je Srbija moja il nije.

Kroz epsku poeziju na kojoj sam rastao, Obilića, Banović Strahinju, malog Radojicu, upio sam da je srpstvo imati muda, štititi slabijeg, ustati protiv nepravde. Baš ste vi, tako gmizavi, bezmudi i bezubi, dorasli tim junačkim idealima.

I, još jednom, kurac ću vas nešto da odobroljavam i prilagođavam vam taktiku aktivizma. Vas, tu famoznu većinu. Da ne kažem stado.

Nikome nije potrebna ni vaša dozvola ni vaš blagoslov. A možete da šizite koliko hoćete sloboda i život će da pobede.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

you better be prepared to fight what you believe in

Posvećeno onima koji su bili proganjani, proganjani su ili mogu biti proganjani.
Zbog boje kože,
verskih uverenja,
umetničke slobode,
pola,
seksualne orijentacije

Svima kojima se ljudska prava krše.

Predivna Madonna, kojoj najvećim delom imam da zahvalim za to što se danas glasno borim za ono u šta verujem i što me neprihvatanje drugih ne plaši. I magični Steven Klein.
Imam svega par zamerki na Secret Project: 1. “Prorok” Muhamed ne propoveda ljubav. (upadanje u zamku zapadnjačkog fantazma o islamu). 2. Ne pominje proganjanje onih koji nemaju verska uverenja, a koji su, kroz istoriju, kao i danas, žrtve onih koji ih imaju. (Madonna je vernica, sve ukazuje na to da je deista. Lično mislim da je, mimo te potrebe da versku, mahom katoličku ikonografiju eksploatiše za svoju umetnost, ona na korak od ateizma. Možda vremenom u svojim traganjima dospe i na taj teren, ja se nadam, s punom verom u njenu inteligenciju i njen umetnički genij koji doslovno obeležava epohu.
Ali, veliko joj hvala što joj je stalo i što pokušava i što ne prestaje da ljude nadahnjuje i pomera. Nadam se da će nadahnuti i vas onako kako mene ne prestaje da pomera već skoro 30 godina. Video je, i pored svoje očigledne angažovanosti, istinski dragulj savremene umetničke produkcije.

Srbija legalizuje istopolne brakove

lambr1Zapravo ih legalizuje, naslov nije zezanje. Samo još niste obavešteni. Francuska je juče postala 14-ta zemlja u svetu koja je u svim pravnim aspektima izjednačila brak između hetero i homo parova, uključujući i pravo na usvajanje dece i pomoć države pri veštačkoj oplodnji lezbo parovima. Katolici su jutros očekivali sumpornu oluju nad Francuskom i cunami duž mediteranske i atlantske obale, al’ osvanuo je divan i sunčan dan, koji će nekoliko miliona turista iskoristiti da ostavi nekoliko desetina miliona evra kojekuda po ovoj divnoj zemlji krcatoj znamenitostima.

Srbija bi mogla biti 15-ta država u svetu koja će to učiniti. Ili 215-ta. Učiniće to svejedno. Kad tad. Napredak niko nikad i nigde zaustavio nije. Ometao, kočio, zaustavljao, to da. Ali zaustavio, to ne. Slobodu ne možeš da sprečiš. Prevelika je to sila.

Tako da, u budućnosti bi se, pred istorijom i potomcima, mogli ponositi kao što danas volimo da se ponosimo Sretenjskim ustavom koji je bio ispred svog vremena i previše za ondašnje velike sile, Austriju, Tursku i Rusiju, ili možemo da čekamo da nas teraju i pritiskaju da to uradimo, da nam iznude, da nas mrcvare bespotrebnim objašnjenjima i ucenama, koje će da živciraju čitavu naciju i hrane klerofašizam koji se oteo svakoj kontroli. Jer, ne radi se o njima. Radi se o nama. Ne poričem interese svetskih sila i zle naume za njihovo ostvarivanje, ali u toliko mnogo stvari, u previše mnogo stvari, škodimo sebi samima.

Srpski gejevi nisu vatikanski instrument ni zapadnjački petokolonaši. To su vaša deca, sinovi i kćeri, ujaci i stričevi, komšije, kolege i prijatelji. Srbija, tako pustošna kao što jeste, mogla bi da ojača sa, pa ’ajd odokativno, minimum 250.000 mladih života koji bi osetili potrebu da na ljubav otadžbine uzvrate ljubavlju. Jer, izvinite što ću biti direktan, to nekrofilno, šatro nekakvo svetosavsko rodoljublje koje nudite, čist je mazohizam. Niko neće da brani i štiti mašineriju koja ga presuje po glavi. Ok, skoro niko.

Zašto im ne biste želeli srećan i lakši život?

Pitanje je retoričko, ne potežite Bibliju, znam vam odgovore. Isti repertoar su bogomoljci poput vas imali i pre samo nekoliko decenija kada je rasno mešoviti brak bio nelegalan. Bili su mnogo glasni i mnogo agresivni ti bogomoljci koji su mahali biblijom i tradicionalnim vrednostima. Tradicija je tada bila da crnci sede pozadi u autobusu. Crkva je uvek, pa i sada, na pogrešnoj, gubitničkoj strani.

Uvek.

Jasno mi je da su mnoge stvari, zbog ovih ili onih realnih okolnosti, teške za ostvariti. Ali, legalizacija istopolnih brakova je nešto što zahteva „samo“ malo hrabrosti i puno pameti. Je l’ ja to upravo rekoh malo hrabrosti i mnogo pameti?

Je l’ zvuči to još nekom ko domaća naučna fantastika? I je l’ ima još neko da je sanjar?

Pamet se razbežala il’ je anestezirana, a bogme i muda su kastrirana. Suprotno onome što volite o sebi da mislite, Srbija je jedna bezmudaška zemlja. Najviši zvaničnici „najmoralnije“ institucije u zemlji kupuju ćutanje za stotinak evra. Odprilike, to je tržišna cena vaše kuraži – sto evra.

Nisu Obilićevi potomci bezmozgaši po kladionicama sa brojanicama oko vrata. Spremni da išutiraju u vugla sve na šta padne sumnja nebogougodnosti. Pravi Obilićevi potomci su mladići ili devojke koji roditeljima, prijateljima i svetu obelodane da su zaljubljeni u drugara tj drugaricu. A vi mislili vežbaju matematiku za prijemni. To su muda. To je integritet. A u Srba integriteta ni za lek.

A bilo bi lekovito. Razmislite. U toj moralnoj truleži u kojoj se raspadate i u kojoj popovi jebu, inače strejt, a bogami i maloletne dečake, po ceni dopune za mobilni, a posle nataknu mitru da vam zbore o poštenju i propasti srpstva. Priznati nečije pravo na ljubav, sreću, slobodu najprostije rečeno, koji bi to melem na ranu bio nama tako izubijanima.

A koji bi PR to za celu zemlju bio, to da ne pominjem. Lider u regionu, al’ sad bez zezanja. A i da braća Rusi sada malo gledaju u nas. World wide news – Srbija je postala 15-ta (ok, ’ajd nek bude i 25-ta) zemlja na svetu koja je pravno izjednačila hetero i homo bračne zajednice.

To da ima pameti.

lambr2Mišljenja sam da moja nova domovina, Francuska, zemlja enciklopedista i prosvetitelja i krilatice liberté, égalité, fraternité, sramno kasni u punom pravnom izjednačavanju ispopolnih sa hetero brakovima. Zakon je izglasan juče (sa 331 poslaničkim glasom ZA i 225 poslaničkih glasova PROTIV). Dosta pre nje to je učinila katolička Španija. Kao olakšavajuću okolnost mogu da joj uračunam da su „građanska partnerstva“ ili, kako to ovde zovu, pacte civil de solidarité, moguća još od 1999-te. Ali, ovo prolazno vreme (14-ta zemlja na svetu) je prilično loše, i Francuska je pred istorijom, u tom smislu, obraz spasila u poslednjem trenutku.

Pratio sam debatu, pa da prenesem poneki lični utisak. Kako je sve to meni izgledalo.

Prvo, budale su iste svuda, u Francuskoj kao i u Srbiji. Govorim, o bogomoljcima, naravno, pardon my French. Iste gomile gluposti i budalaština, kojih ćete se vi tamo naslušati još dosta, sve dok pametnima (ako još ko pretekne) ne dopizdi. Doduše, finije je sve to zapakovano – otvorena homofobija je stvarno stvar prošlosti, izuzme li se muslimanska imigracija, al’ to računam da podrazumevate i sami. Ali, da, bilo je mnogo trućanja o tradicionalnim vrednostima, hrišćanskim, francuskim i civilizacijskim.

Trućanje je francuski nacionalni sport. U stanju su beskonačno da razglabaju na iste teme, ali zaista beskonačno. Objasnili su mi da je beskonačno čavrljanje po nebrojenim TV emisijama i talk show programima, temeljna vrednost demokratije. Ok, ’ajd nek bude. Ali, istraživanja javnog mnjenja su pokazivala (avgust 2012) da 65% stanovnika podržava istopolne brakove a 53% i pravo na usvajanje dece.

Iako je zakon laički i ni na koji način nit se crkve tiče nit je obavezuje, katolička udruženja bila su najglasniji i najagresivniji protivnici, združeni, gle iznenađenja, s desničarima i manje ili više maskiranim fašistima. Bilo je trenutaka kada se činilo da će čitava stvar propasti.

Ali, tu na scenu stupa lekcija o građanskoj akciji. Od borbe se ne odustaje. Mitinzi, razgovori, agitovanja, gostovanja, pisanja, objašnjavanja, svađanja, akcije i protiv akcije.

Dve su mi pojave posebno privukle pažnju. Trula desničarska priča o „lošem trenutku“. Naime, Francuska vam je u neviđenoj ekonomskoj krizi, bar tako kažu na TV. Nezaposlenost je rekordna a rekordno slaba je i kupovna moć. Ja nešto ne uspevam da se, niti zabrinem, niti zainteresujem za tu priču. Kad dolazite iz Srbije parametri krize su vam nešto drugačiji. Desničari su levičarsku vladu neprestano optuživali da pričom o Zakonu o braku za sve (Marriage pour tous) vlada beži od pravih problema. A upravo su je oni odugovlačili u nedogled. U paketu s tim ide i floskula o prioritetima. Ako ste gay, žao nam je, možda za 100, 200 godina, sad nije trenutak. Prvo beli hrišćani. Pa hrišćani. Desničarski lestvičnik.

Francuska je zemlja gde gejevi mogu da se drže za ruke, ljube, vrckaju dok hodaju, nose ženskaste torbe, roze patike, izlaze u specijalizovane diskoteke i seks klubove. I gde se manje više zna ko je gej među glumcima, sportistima, pevačima, piscima, čak i političarima (gradonačelnik Pariza, recimo). Debata je, ipak, na svom vrhuncu, dovela do nekoliko incidenata i napada iz mržnje. Sloboda košta.

Tabor podržavalaca zakona bio je šarenolik i daleko brojniji. Naravno, pojedinci su se u raspravi  isticali i bili posebno upečatljivi, ali su javne ličnosti uglavnom bile za. Ne sećam se imena nekog filozofa koji je u jednom TV gostovanju (pitanje ZA ili PROTIV, bilo je nezaobilazno i u emisijama koje se nisu bavile tom temom) na pitanje odgovorio – „Ja sam apsolutno za! Zbog čega bi samo strejt ljudi patili od užasa braka?!“

Jedna senatorka je na urlikanje svoje sagovornice u emisiji kako medicinska asistencija (lezbejskim parovima pri oplodnji) „nije prirodna“, odgovorila – „Madam, nije ni vakcina. Vaš bog je predvideo da umiremo od boginja.“

Duhoviti momenti koji su mi ostali u sećanju.

Nezaboravna će ostati i izvesna Frigide Barjot. Da vam lakše dočaram, francuska Aleksandra Janković. Ista grozna frizura i šminka, očajan trešerski stajling (ko mi ne veruje nek pogleda sliku) i iste biblijske nebuloze. A da, i gej prijatelj (u njenom slučaju smo ga i videli na TV) koji ne želi taj zakon. Ko da nekog zabole i ko da ga zakon obavezuje da se ženi ako neće.

Lično mislim da je brak konzervativna i prevaziđena insititucija. Ali neka pravo postoji, ne mora uopšte da bude upražnjavano. Jednakost je bitna.

Velika je pobeda odneta, ali bitka još traje. Spisak je sada već solidan … Argentina, Belgija, Kanada, Danska, Island, Holandija, Norveška, Portugalija, Španija, Južnoafrička Republika, Švedska, Urugvaj, Francuska, Novi Zeland, nekoliko saveznih američkih država, pojedini distrikti Meksika i Brazila …

Srbija? Slobodarska …

Pravo na seks

251590_416917275033784_464252965_nVerujem da ste se naslušali svakakvih fantastičnih priča o gejevima. Za jednu mogu da vam potvrdim da je tačna. Gejevi su, naime, promiskuitetni. Da, jebu se ko štuke. Mislim, kad kažem promiskuitetni, ne mislim samo na onu jednostavnu definiciju promiskuitetne osobe kao one koja ima više seksa od vas, već na bahanalisanje rimskog formata. Na toliko seksa da daje za pravo bogomoljačkom strahu od urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Vremenom sam skontao da u religijsko-strejtaškoj homofobiji ima mnogo i proste ljudske ljubomore – gejevima je seks predostupan i oni bezobrazno mnogo i često uživaju u njemu. E pa, ne možeš! Imaš da jebeš jednom nedeljno u najboljem slučaju, ko sav normalan strejtaški svet. I to jednog te istog! Ko sav normalan strejtaški svet.

Zbog čega se priča o LGBT pravima mnogo vrti oko kuknjave za pravom na ljubav. To mi malo ide na nerve. Naravno, i pravo na ljubav. Ljubav ne bi smela biti stvar bilo čije dozvole ili odluke  (govorimo, podrazumevam, o odraslim, voljnim osobama). Ali ne samo ljubav. I seks. Ni to ne bi trebalo da je stvar bilo čije dozvole. Ne? Mislim, to što ljudi u krevetu rade može vam biti gadno ili ne, ali koga zabole? Rešenje je jednostavno. Ako ti se ne sviđa nemoj da radiš.

Ljubav se kod gejeva ne dešava ništa češće ili ređe nego kod strejtaša. Nemam rezultate nikakvih istraživanja da vam ovo podkrepim, ja to onako više zdravorazumski, na osnovu iskustva iz života. Mimo toga, sve se vrti oko kita i njihovih dimenzija, guza, mišića, dlaka. I nogu. Na ceni su fudbalerske.

Baš kao što se i kod strejtaša sve vrti oko dupenceta, sifona, pičića i bataka. I usta. Tebra, koja usta, stvorena da puše.

E sad, to što su religija i strejtaši stvorili sistem u kom je riba koja daje rva-ku, je drugi problem. Sami ste ga stvarali, sami ga i žvaćite. Ali to što vi retko umačete je vaš problem i ne znači da i ostali zbog toga treba da se suzdržavaju.

tumblr_llf1dpMDeM1qk56q5o1_500Tako da, ajd batalite to prenemaganje – „znaš, svi mi imamo pravo na ljubav“. Pa naravno da imamo. Meni je prilično bedasto kad to nekome moraš da objašnjavaš. Zapanji me stepen mentalne bede osobe kojoj to mora da se razjasni. Svako ima pravo na ljubav ali i pravo da preferira kitu u odnosu na cupi. I obrnuto.

Ljubav dođe il ne dođe. Al ne polazi od duše, to sigurno. Već od hemije i feromona.

Platon se mnogo proseravao sa svojim višim (duhovnim) i nižim (telesnim, čulnim) delovima bića. Nije ni čudo što je hrišćanima od celokupne antike jedino on bio prihvatljiv. Hrišćanstvo stvar zapečaćuje time što ljudsko telo proglašava „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19)

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

Rezultat?

377742_337930489624659_1852498197_nZli, neuki, impotentni i nevini starci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka.

A za sistem kontrole, to je već problem. Zar ne?

Kad ste već kod toga šta je prirodno il ne … čednost je najneprirodnija od svih perverzija, kako je to Oldus Haksli lepo, još onomad, primetio.