Izraelsko-palestinski sukob za neupućene

1907742_10203779511346131_5077486256339463612_nUkoliko se o ovom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija[1], kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.

Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu.[2]Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsednika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti“ ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku“).

Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete.

Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije većim delom reč je o električnoj ogradi, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog tlačenja i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik“ za veru. [3]

Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć.[4] I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi“, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.“ (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).

Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama Turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine[5], pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.

Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen“. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra“ piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli“.

Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3.700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo nekoliko puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?

Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha[6] iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.

Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja“ Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.

Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.

Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop).[7] Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima, istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine“. Svi znamo koje je to metoda u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak“. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine. [8]

U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji“, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja“.

Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas“ (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti“. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.

Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?

Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se tako očigledno čita u uverenju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

 

 

[1]Na zapadu u anti-izraelskoj propagandi prednjače norveški i švedski mediji (u Britaniji list Guardian). Stepen neobjektivnosti norveških i švedskih medija u jednom od svojih klipova Kondel s pravom naziva „skoro islamski antisemitskim“. U februaru 2013. nepoznati napadač pokušao je atentan na danskog istoričara i novinara Larsa Hegedarda, urednika Dispatch International. Mnogi svetski mediji izvestili su o tome nazivajući Hegedarda u svojim izveštajima „kritičarem islama“ ili „prominentnim kritičarem silama“. Švedski mediji su ga uporno nazivali „neprijateljem islama“ i „rasistom“. Hedegard je odlučio da švedske medije tuži za klevetu.

[2] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[3] Džihad se odnosi na ceo svet koji još uvek nije pod muslimanskom vlašću, ali posebno na one njegove delove koji su nekad bili pod muslimanskom vlašću. To je slučaj sa Izraelom. Ali ne samo. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan u julu 2012. izjavio je da mu je bivši lider bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, „pred smrt ostavio u amanet Bosnu“ rekavši mu da je Bosna „ostavšina Osmanlija“. Takođe izjavljuje da bi turska vojska bila u obavezi da pomogne Albancima u stvaranju Velike Albanije.

[4] Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela – iz povelje Hamasa. U povelji se traži „oslobađanje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

[5] Iste godine, osnivač Muslimanskog bratstva, Hasan al-Bana, izjavljuje – „Ako zaista dođe do stvaranja jevrejske države, Arapi će Jevreji koji među njima žive podaviti u moru“.

[6] Hezbolah – partija boga. Osnivač i vođa ove „partije boga“, Hasan Nazralah o Jevrejima govori kao o „kanceru koji se svakog trenutka može proširiti, a rešenje izraelsko-palestinskog sukoba vidi „isključivo u nestanku Izraela“ za koji kaže da je dobar samo „zbog toga što su se Jevreji u njemu okupili na jednom mestu tako da ne moraju da ih ganjaju širom sveta“.

[7] Obaveza nošenja žutih platnenih oznaka (ili drugih sličnih detalja u svrhu razlikovanja nemuslimana, kao što su pojasevi, pokrivala za glavu ili lanci) uvedena je u devetom veku u Bagdadskom kalifatu (deveti vek je, inače, čuveni „zlatni vek“ islama) za Jevreje i hrišćane. Odatle se proširio u srednjevekovnu Evropu gde se, prirodno, odnosio samo na Jevreje. I Hindusi u Indiji pod muslimanskom vlašću morali su nositi oznake za raspoznavanje. Ta praksa obnovljena je u Avganistanu pod talibanskom vlašću.

[8] Porodica Huseini nastavila je da igra važnu ulogu u palestinskom političkom životu. Fajsan Huseini, čiji je otac bio nećak velikog jerusalimskog muftije, do svoje smrti 2001. Smatran je za jednog od vodećih glasnogovornika na teritorijama.

Advertisements

Bajka o umerenim muslimanima

229945_477350738958699_719702289_nKoliko ste puta čuli političare kako govore da su većina muslimana na Zapadu umereni i vredni ljudi koji poštuju zakone? Koliko ste ih puta čuli kako govore da umereni muslimani predstavljaju odgovor na islamski ekstremizam?

Ove otrcane frazetine bi trebalo da nas ubede. Evo deset razloga zbog kojih ostajemo neubeđeni.

1. Umereni  muslimani poseduju zabrinjavajući kapacitet da stvaraju teroristički podmladak

Otac jednog od čuvenih propovednika mržnje, Abu Hamze, bio je oficir egipatske vojske. On potiče iz ugledne porodice srednje klase.

Umar Farouk Abdulmutallab, zloglasni „bombaš u vešu“ potiče iz ugledne porodice srednje klase. Njegov otac bio je oficir egipatske vojske.

Omar Hammami je napustio dom u Alabami u SAD da bi postao vođa islamističke terorističke organizacije u Shabaabu.  Njegov otac, penzionisani civilni inžinjer, jednom je izjavio – „dao sam sve od sebe, kao i moja žena, da ga podignemo najbolje što smo mogli“.

Nenametljivi i vredni roditelji Hasib Hussaina, bili su očajni kad su saznali da je njihov sin bombaš koji je u  jednom londonskom autobusu 7. jula 2005. ubio 13 osoba.

2. Umereni muslimani su prestravljeni od muslimanskih ekstremista

Implicitna, sveprisutna pretnja ostrakizmom ili nasiljem drži umerene muslimane pod kontrolom, što znači da oni radikalni obično isteraju svoje. Kao što John Hawkins primećuje – „Zamislite koliko zastrašujuće mora biti da osudite džihadiste kada u svom komšiluku ili džamiji, redovno nalećete na ljude koji razmišljaju ko džihadisti“.

3. Umerenjaci mogu da se pretvore u ekstremiste

Čak i muslimani za koje se čini da su u miru sa zapadnim društvom, mogu da flipnu.

Osamdesetih godina prošlog veka Andy Choudary je bio „party animal“ koji je živeo za pijanke i seks. Pretvorio se u Anjem Choudarya, proroka mržnje koji mobiliše ološ, i suosnivač al-Muhajiroun grupe koja spaljuje mak.

Kao tinejdžer iz Leedsa, Mohammad Sidique Khan bio je, po svim merilima, potpuno pozapadnjačen, čak toliko da je samog sebe zvao „Sid“. U julu 2005. Sid je uzeo ranac pun eksploziva i aktivirao ga u londonskom metrou. Usmrtio je sedam osoba.

4. Umereni muslimani kolju životinje koje su pri punoj svesti

Postoje neki običaji u muslimanskom svetu koje su umerenim muslimanima prihvatljivi ali su većini zapadnjaka gadni. Među njima je i ritualno klanje životinja, poznato kao „halal“ (koje se u pojedinim muslimanskim zajednicima vidi kao sveporodična zabava).

Umereni muslimani kupuju halal meso. Takođe plaćaju i zakat. Postoje dokazi da se prihodi od prodaje halala i zakata koriste za finasiranje terorizma. Razmislite dva puta pre kupovine kebaba. Moguće je da finansirate terorizam.

5. Umereni nisu uopšte tako umereni

Još malo o životinjama. Evo navoda uglednom britanskog novinara Mehdi Hasana:

Kufari, nevernici, ateisti koji ostaju tvrdoglavi i gluvi za učenja islama, racionalnu poruku Kurana – u Kuranu su opisani kao ljudi ‘bez inteligencije’. Alah ih opisuje ne kao bića bez morala, ne kao bića bez verovanja, već kao ljude bez inteligencije, jer nisu sposobni za intelektualni napor koji je potreban da bi se odbacile ove slepe predrasude, ove lake pretpostavke o svetu, o postojanju Boga. U tom smislu Kuran ateiste opisuje kao „marvu“ onih koji gaje useve i koja ne razmišlja o prirodi ovog sveta“.

Inayet Bunglawala je medijski sekretar Britanskog muslimanskog saveta, koju je na taj položaj postavio vladin odel za borbu protiv ekstremizma i, kao Mehdi Hasan, miljenik je liberalnih medija. Godine 1993. Omara Abdela Rahmana, planera bombaškog napada na Svetski trgovinski centar te iste godine, opisao je kao „hrabrog“. Osamu bin Ladena nazivao je „borcem za slobodu“.

Ovakvi stavovi uopšte nisu retki među „umerenim“ muslimanima. Rezutati istraživanja Pew instituta iz 2007. godine diljem muslimanskog sveta pokazali su da 38% ispitanika smatra da su napadi bombaši samoubica i druge vrste nasilja protiv civila ponekad opravdani. Istraživanje koje je sproveo Daily Telegraph pokazalo je da 6% britanskih muslimana podržava londonski bombaški napad (7/7).

6. Ne postoji način da se zna da li je muslim zaista umeren

Islamski fanatici su odlično uvežbani u veštini takiyya i kitman (laganje i varanje u cilju širenja islama) kao što je to svojevremeno bio i sami njihov Prorok. Deo modusa operandi svakog ekstremiste je da naivčine među neprijateljem ubedi u sopstvenu bezopasnost.

7. Kada fanatik nije fanatik? Kada je na vladinom platnom spisku

Fondacija Quilliam je jedna anti ekstremistička organizacija koja predlaže takve stvari kao što su rehabilitacioni centri za buduće bombaše ili bivše islamiste. Njeni osnivači znaju sve o islamizmu: Maajid Nawaz je bivši čovek za regrutaciju islamista (i osuđenik) za grupu Hizb ut-Tahrir koja se zalaže za okončanje demokratije, uvođenje svetskog kalifata i uništenje države Izrael.

Gospodin Nawaz je sada preobraženi lik što, naravno, nema nikakve veze s njegovom godišnjom platom od 85.000 funti za mesto izvršnog direktora pomenute fondacije. Dobar posao, ako uspete da ga dobijete.

Čuje se mnogo komentara da je vladina preventivna strategija (čiji je cilj i borba protiv radikalizacije) suštinski, zapravo, javno reketiranje. Državna sekretarka Theresa May je 2011. godine javno priznala da se godišnje izdvaja nekih 63 miliona funti u okviru budžeta za borbu protiv ekstremizma koji se onda deli ekstremističkim organizacijama.

„Daj mi lovu i ja ću se ponašati – makar za sada“ je neizgovorena pretnja svakog „preobraženog“ ekstremiste ili simpatizera terorista koji traga za unosnom zamenom za socijlanu pomoć.

8. Mnogi umereni muslimani podržavaju šerijat

Šerijat je, kao što neki od vas i znaju, primitivni sistem nepravde koji je na snazi u mnogim islamskim zemljama i koji je diskriminatorski u odnosu na nemuslimane, žene i homoseksualce. Ako bi se ikada uveo u Britaniji (a delimično već jeste) osudio bi vaše unuke (hrišćane, Jevreje, Sike itd) na trajni status građana drugog reda i život im učinio, najblaže rečeno, vrlo neprijatnim.

Rezultati jednog istraživanja iz 2006. godine pokazali su da se 40% britanskih muslimana zalaže za šerijat u Britaniji. Rezultati sličnog istraživanja iz 2010. godine dali su približne rezultate i pokazali da jedna trećina britanskih muslimana misli da je ubijanje u ime islama opravdano.

9. Islam ima drugačije shvatanje „umerenosti“ od nas

Mnogi muslimani bi kamenovanje žene zbog preljube ili bičevanje homoseksualaca smatralo za „umereni“, čak i saosećajan čin. Što na neki način i jesu, ako se imaju u vidu kazne u nekim delovima islamskog sveta.

10. Čak su i umereni muslimani skloni prozelitizmu

Još umerenih muslimana znači još džamija, još džamija znači još islamizacije, što dalje znači još enklava što znači manje mesta u Britaniji na kojima se nemuslimani mogu osećati kao kod kuće. Rast islamskog prozelitizma u Britaniji znači još preobraćanja nemuslimana u islam, još ljudi poput Samanthe Lewthwaite, teroriste Richarda Darta, i uličnih ubica kao što je Michael Adebolajo.

umereni muslimani, pa još i u Norveškoj (obratite pažnju da su se sviizjasnili kao umereni):

Večita žrtva

25ztr9gNema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste.

Intervju koji se sa Nikolaiem Senelsom, danskim psihologom, obavio finski Homma Forum a na temu kulturnog obogaćivanja u Danskoj i drugim delovima Evrope.

 

 

Nikolai, daj nam kratku verziju svoje životne priče?

Rođen sam 1976. i rastao na danskom selu. Za vreme studija u Kopenhagenu radio sam kao socijalni radnik sa tinejdžerima. Takođe sam radio i kao poluprofesionalni rok muzičar nekoliko godina dok sam studirao psihologiju. Od početka karijere radim sa problematičnim tinejdžerima. Uvek mi je bilo lako da ih zavolim, povežem se sa njima i pomažem im. Razvio sam nove vrste terapija, posebno za muslimane, i moje su metode u pozitivnom svetlu pomenute u nekoliko profesionalnih časopisa, novina i na radiju.

Kada si počeo da se zanimaš za islam i problem integracije?

1451970_662696020441874_1786773578_nPre više od deset godina u Danskoj se odigrao jeziv slučaj. Četvorica muslimanskih mladića vukljali su za kosu mladu ženu niz glavnu trgovačku ulicu u Kopenhagenu (ulica Strøget) i pokušali da je siluju. Iako je vrištala i zapomagala, i bilo je savršeno jasno da nešto nije u redu, niko ništa nije učinio da to spreči. Zamislite samo: mlada žena koju vuku za kosu kroz najprometniju ulicu u Danskoj, s mnogo posmatrača, i niko da pokuša da to spreči. Ne pokušavati aktivno da se loše stvari spreče, čak i ako rizikujete da vas prijatelji, kolege i porodica kritikuju, ili da zaradite modricu na oku, verovatno je najgora stvar koju možete uraditi svom samopouzdanju, ličnoj etici i humanističkim vrednostima. Ako smo voljni da pomognemo samo kad to ne nosi nikakav rizik po nas, onda smo beskorisne kukavice. Danas ta pomoć često nije fizička – mada bi svi muškarci trebalo da nauče da se bore, bilo kroz borilačke veštine ili u vojsci – već intelektualna. Pisanje pisama novinama, blogova, izraziti iskreno ono što se misli kada je reč o islamu i imigraciji za vreme pauze za ručak na poslu, sve to pomaže. Biti pasivan dok se žene tretiraju loše a neuspela integracija preti da za sobom odnese naše kulturološke vrednosti i program socijalne zaštite, znači ne uspevati biti odgovaran kao ljudsko biće. Posebno bi muškarci morali veoma ozbiljno da shvate svoju ulogu zaštitnika žena.

Ukratko, kao i većina Danaca, i mene je zapanjila ova priča o silovanju. I njena brutalnost i činjenica da se nije našao niko da pomogne nesrećnoj ženi potpuno su me razorile. Pre ovog slučaja bio sam gluv za kritike islama i muslimanske imigracije ali sam od tada počeo pažljivije da slušam. U to vreme još sam uvek bio ubeđen da je uspešna integracija samo pitanje vremena i da je društvena nepravda glavni krivac za ove etničke napetosti. Takođe sam bio vrlo nervozan zbog kritika koje bih dobijao kada bih izražavao svoju zabrinutost. Stvari su danas drugačije: ne glasam više za socijaldemokrate, niti me više zanima šta ljudi misle o onome šta ja mislim o muslimanskoj kulturi. Takođe, više nisam pasivan – osećam odgovornost da branim potlačene muslimanke, našu slobodu i da ljudima pokažem da možemo da kažemo otvoreno šta mislimo o islamu i muslimanskoj imigraciji.

Uzgred, ispostavilo se da su trojica od ove četvorice muslimanskih mladića bili zatvoreni na izvesno vreme u instituciji u kojoj sam u to vreme radio. Zbunjeni, nesigurni mladići sa tipičnim muslimanskim šovinističkim ponašanjem i jako izraženim mentalitetom žrtve, bez ikakvih pravih vrednosti u životu sem da se dobije što je više moguće sa što manje napora moguće.

Ispričaj nam o svom sukobu sa gradskim vlastima Kopenhagena.

16614_421631977907966_693548813_nPošto sam nekoliko godina proveo radeći kako sa danskom tako i sa muslimanskom decom i tinejdžerima, postalo mi je savršeno jasno da postoje izvesne vrlo duboke psihološke razlike između ove dve kulture. Te razlike su, bez sumnje, toliko duboke da muslimani moraju napustiti mnoge svoje suštinske vrednosti ako žele da se integrišu u naša društva i osećaju se Dancem, Fincem, Nemcem itd.

Kao psiholog s posebnim uvidom u probleme kriminaliteta kod stranaca, gradonačelnik Kopenhagena me je pozvao da uzmem učešća na konferenciji gradske skupštine posvećenoj problemu integracije. Raspravljalo se o strancima kriminalcima, strancima i integraciji, strancima i teroru, strancima i paralelnim društvenim strukturama itd. Iritirao me je način na koji se diskusija odvijala jer su svi generalizovali, trpajući sve strance u isti koš, kao da svi oni dolaze iz iste kulture. Izneo sam mišljenje da su problematični stranci oni sa muslimanskim korenima i da bi trebalo da raspravljamo o značenju kulture u pokušajima da pronađemo uzroke problema i rešenja za njih. Ovo je bilo previše, kako za gradonačelnika tako i za učesnike konferencije. Druga stvar o kojoj se na konferenciji raspravljalo bila je da bi tim stranim kriminalcima trebalo pomoći da pronađu mir u životu tako što ćemo ih ohrabriti da budu religiozniji. Tu sam gradonačelnika i učesnike podsetio na mnoge stihove Kurana koji muslimane zapravo obavezuju na kriminalno ponašanje, kao i na to da je nekoliko džamija u Kopenhagenu poznato po svom ekstremizmu. I opet je to što sam izneo bilo više nego što su političari mogli da svare.

Kasnije sam raspravljao s gradonačelnikom Kopenhagena na svom blogu „Kulturološka pukotina“ na stranici lista Jyllands-Posten. U raspravu sam se upustio jer je obećao da pokrije troškove muslimanskih verskih praznika ukoliko mu muslimani pomognu da bude ponovo izabran na izborima 17. novembra (intervju je rađen u januaru 2010, izbori koje pominje održani su krajem 2005). Uzgred, nije prošao na izborima. Novi gradonačelnik, Klaus Bondam, je još gori izbor, pošto je homoseksualac koji se povremeno šminka, pretpostavljam da će imati problema u odnosima sa muslimanskom zajednicom.

Zbog čega je tako teško razgovarati sa muslimanima o visokoj stopi kriminaliteta i problemima integracije?

546190_466601340031965_153786011313501_1701616_916544677_nRazlog leži u kulturološkoj psihologiji. U muslimanskoj kulturi životi ljudi kontrolisani su spoljnim faktorima – islamom, Alahom, imamom, ocem, kulturološkim normama i tradicijama, društvom i, kada naiđu na probleme, posebno nemuslimanima i nemuslimanskim vlastima. U zapadnoj kulturi, skoro potpuno je drugačije. Ovde sebe doživljavamo kao odgovorne za sopstvene živote. Motivaciju, svetonazor, način razmišljanja, komunikacije i delovanja, vidimo kao najvažnije činioce koji odlučuju o našim životima. Zbog toga imamo tako mnogo psihologa i terapeuta, veliki broj društvenih nauka, na tone knjiga na temu samopomoći itd, što je sve usmereno na naš unutrašnji život i shvatanje da mi sami stvaramo i menjamo sopstvene živote. Toga nema u muslimanskoj kulturi. Ako kao musliman imate problem, niste vaspitavani da mislite – „šta činim kako ne valja pošto uvek završim u nevolji?“. U muslimanskoj kulturi se gleda spolja – „Ko mi je ovo uradio?“

S ovakvim načinom razmišljanja sebe uvek doživljavate kao žrtvu a nekoga ili nešto spolja kao uzrok vaših problema. Bernard Levis, čuveni profesor islamske istorije, posmatrao je iste kulturološke razlike. Njegovim rečima, zapadnjaci se pitaju „Gde sam pogrešio?“ a muslimani „Ko mi je ovo uradio?“.

Zbog toga mnogi muslimani ne smatraju da su oni ti koji stvaraju problem. I razgovarati o problemima s nekim ko misli da je sve krivica nekog drugog, nije uopšte lako.

Da li je vaspitanje u bilo kakvoj vezi sa kriminalnim ponašanjem?

601338_482701885090251_1573793587_nVaspitanje je u svakoj mogućoj vezi sa kriminalnim ponašanjem. Dobro vaspitani ljudi uopšteno imaju dobro samopouzdanje, uglavnom dobro raspoloženje i konstruktivan način za rešavanje problema. I lako im je da vole i da budu od koristi sebi i drugima.

Kao profesionalni psiholog s ikustvom upravo na ovom polju, mogu reći da većina kriminalaca pati od mnogo besa, nesigurnosti i umanjene empatije. Važno pitanje je – zašto je tako mnogo muslimana odgajano na način koji od njih kasnije stvara kriminalce?

Dozvolite mi da na ovo pitanje odgovorim jednim poređenjem. Neke porodice su zdrave za decu da u njima rastu. Razvijaju smisao odgovornosti, empatiju i uče da su destruktivne emocije kakve su bes, ljubomora, osvetoljubivost itd, negativne i moraju se kontrolisati i s njima izlaziti na kraj. Neke porodice su nezdrave za decu da u njima rastu. Ona postaju nefleksibilna i nesposobna da se prilagode društvenim pravilima, postaju nezainteresovana i za sebe i za druge itd. Na taj način sve porodice imaju sopstvenu kulturu, sopstvenu emocionalnu i kulturološku atmosferu koja oblikuje osobe koje u njoj rastu. Baš kao što porodice imaju različitu kulturu koja može biti zdrava ili nezdrava za ljudski razvoj, tako isto i čitave kulture.

Nema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste. Njeno divljenje prema besu, podjarmljivanju ženskih kvaliteta (u psihologiji poznatih kao femina), veoma nestabilan odnos prema časti, mentalitet žrtve i nedostatak usredsređenosti na lično promišljanje veze između sopstvenog ponašanja i problema koji iz njega proističu, veoma lako stvaraju nezrele i nasilne osobe niskog stepena samopouzdanja.

Da li se tvoja zapažanja vide kao politička umesto kao zapažanja profesionalnog psihologa?

15952Naravno, ja kao i moja knjiga, smo kritikovani. Kao što vidite, ja govorim vrlo otvoreno. Ali oni koji me kritikuju ili nemaju profesionalnog isksutva u radu s muslimanima ili su sami muslimani. Kada držim predavanja za školske nastavnike i socijalne radnike u školama s velikim brojem muslimana, oni se svi slože sa mnom. U tim prilikama uopšte se ne postavlja pitanje jesam li ja u pravi ili ne – jer oni imaju potpuno ista zapažanja kao i ja. Na tim predavanjima idemo direktno na rešenja. Danski časopis za profesionalne psihologe PsykologNyt objavio je kritiku moje knjige koja je bila vrlo pozitivna. Ocenili su je kao „provokativno, otrežnjavajuće i ubedljivo štivo, utemeljeno na mnogo primera iz prakse“. Nekoliko nacionalnih novina takođe je pozitivno pisalo o knjizi i čak je naš najpoznatiji muslimanski političar, Naser Khader,  koji je i sam napisao knjigu o muslimanskoj kulturi, imao reči pohvale. Napisao je da je „profesionalna ekspertiza Nikolaia Sennelsa izuzetna a izneti primeri knjigu čine nezaobilaznim štivom za sve nastavnike i socijalne radnike“.Oni koji imaju iskustva s muslimanima, vide me kao iskusnog profesionalnog psihologa.

Zašto izostaje reakcija medija i akademika? Da li je to zbog toga što bi novinari i akademici koji su toliko uložili u popuštanje muslimanima, rizikovali svoje karijere? Na kraju krajeva, ako se vratimo na asimilaciju, mnogo ljudi u medijima i na univerzitetima sa multikulturološkim karijerama bilo bi suočeno sa ličnom propašću.

Vladajuće uverenje u akademskim krugovima je da sistem uzroka i posledice kod muslimana ne funkcioniše. Kad kažem uzrok i posledica, mislim na to da ljudi sami oblikuju svoje živote. U akademskim krugovima se uči da je sudbina siromašnih i antisocijalnih ljudi u rukama nas ostalih. Ali savršeno je jasno da muslimani sami stvaraju svoje probleme tako što se ne integrišu, ne uče danski, ne obrazuju svoju decu, ne dozvoljavaju svojim ženama osnovna ljudska prava, ne rade, ne otvaraju se prema zapadnoj kulturi itd. Posebno je njihova opresija ženskih kvaliteta veoma štetna, kako za same žene, tako i za muškarce, decu, i za njihovu sposobnost da grade otvorena, slobodna, demokratska i humanistička društva. Jedini slučaj kad sistem uzroka i posledica, prema akademicima, deluje je onda kada su bogati depresivni ili neuspešni: to je onda njihova sopstvena greška. Besmileno. Ako nismo spremni da ljudima ukažemo na njihov udeo u problemima koje imaju, kako ćemo im onda ukazati na rešenja?

Čini se da se Britanija i Švedska uzajamno takmiče ko će biti evrospki lider u skrivanju problema pod tepih. Danska se ponekad vidi ka najotvorenija za slobodno raspravljanje, ali taj imidž Danske možda i nije baš najtačniji.

480938_520463067976074_986643085_nDanska je svetski poznata po otvorenošću u raspravama koje se tiču islama i muslimanske imigracije. I svakako da zaslužujemo pažnju. Naše su novine pune pisama čitalaca koji kritikuju islam. To je jednostavno deo danske kulture, da se otvoreno razgovara i ismeva svako ko besni i pogubi živce kada mu se upućuje kritika. Naravno, ima ljudi koji ne shvataju kakvu opasnost predstavljaju islam i etničke napetosti kao rezultat neuspele muslimanske integracije. Nema sumnje da će novine ekstremne levice, kakva je Politiken izgubiti čitaoce a samim tim i prihode, ako počnu da probleme tretiraju na realniji način. Ali oni već gube čitaoce a dve političke stranke, Enhedslisten i De Radikale Venstre, na putu su da izgube mesta u skupštini. Obični građani odlično vide šta se dešava. Oni se susreću s agresivnim muslimanima po diskotekama, u školama njihove dece, metrou itd. Najvažnije je da ljudi o tome razgovaraju. Svaka osoba koja pomene makar delić svoje zabrinutosti po pitanju muslimanske imigracije, na poslu primera radi, pomaže barem nekoliko svojih kolega da razmisle i slobodnije progovore o toj temi na poslu, porodičnim ručkovima i slično.

Kad bi bio u situaciji da odlučuješ, šta bi bila najvažnija promena u pogledu rešavanja problema s muslimanskim imigrantima?

Pozivanje ljudi iz potpuno drugačije kulture da žive u našim zemljama je najveći društveni eksperiment u istoriji ljudskog roda i očigledno je da ne ide kako treba. Praviti duboke demografske promene čitavog kontinenta je veoma opasno. Imigranti koji ne žele da se integrišu, što će reći prihvate našu kulturu i usvoje je postajući zapadnjaci, ne bi trebalo da budu ovde. Moramo pronaći mesta na planeti gde bi takvi ljudi mogli da žive bez pritiska integracije i gde njihovo okruženje ne trpi zbog njihovog antisocijalnog ponašanja, verskog fanatizma i nedoprinošenja ekonomiji.

Na internet forumima po kojima se kritički osvrće na problem imigracije, udovoljavanje muslimanima vidi se kao savršeno pogrešna politika. Posebno Danci i Šveđani koji su živeli u četvrtima s dosta muslimana tvrde da ustupci kod muslimana samo izazivaju nove zahteve. Može li biti da ovi ustupci imaju nekog efekta  na kriminalitet? Jesu li svi ustupci loši ili ima i dobrih primera?

946275_413433382088371_1360598731_nNema sumnje da udovoljavanje čini da se muslimani osećaju jačim i kako su u pravu. Takođe, u njihovim očima, ono čini da mi delujemo kao slabići. Njihov mentalitet žrtve potpuno podivlja svaki put kad oni koji im udovoljavaju progovore. Vidite, udovoljavanje je zapadnjačka tradicija. Ako učinimo kompromis ili smo fini prema nekome, mi očekujemo da taj neko bude zahvalan i učini šta može sa svoje strane da se problem razreši. Muslimani drugačije razmišljaju. U njihovoj kulturi pas koji najglasnije laje postaje šef.

U našoj kulturi se smatra da samo mali psi laju, veliki to ne moraju jer su veliki i rade šta hoće. Kada laju mi mislimo kako su nezreli i da im je potrebna pomoć. Kada neprestano udovoljavamo i pravimo kompromise sa našim vrednostima oni misle kako smo slabi i ranjivi i potreba da se prilagode našoj kulturi se smanjuje. Politika udovoljavanja je smrtnosna posledica nerazumevanja ove ključne razlike između zapadnjačke i muslimanske kulture.

Najgore je što su zagovornici udovoljavanja i politički korektna ekipa uspeli da zastraše mnogo ljudi da ne govore glasno ono što misle. Ljudi se plaše da ih zovu rasistima ili toga da drugi o njima loše misle. Moj savet je: „nemojte da vas bude briga!“ Ako vidite četiri mladića koji za kosu vukljaju preplašenu devojku, da li biste pokušali da ih sprečite? Ako vas ozbiljno brinu islam i muslimanska imigracija, da li biste to izgovorili?

intervju na engleskom

pogledati i ZAŠTO ISLAM STVARA ČUDOVIŠTA? od istog autora

 

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.

Psihologija – zašto islam stvara čudovišta?

Nicolai Sennels

preveo: AleXandar Lambros

20120729_terrorist_islamist_jpegPsihopate i psihopatološko ponašanje sreću se u svim kulturama i religijama. Ali jedna prevazilazi sve ostale – i to po svim parametrima. Svakodnevna masovna ubistva, teror, proganjanje i egzekucije čitavih porodica koja sprovode sledbenici islama izazivaju mučninu a maštoviti načini koji se pri tome primenjuju (uvek u potrazi za novim i učinkovitijim načinima za ubijanje i terorisanje) su zapanjujući: otmice putničkih aviona koji se potom zakucavaju u nebodere, lov granatama i automatskim puškama na nevine i nenaoružane ljude u tržnim centrima, obmotavanje bombama, korišćenje maketnih aviona kao avione bez pilota, pričvršćivanje rotirajućih sečiva na točkove kamioneta koji se potom koriste kao kosilice za ljude, ubijanje porodica kiselinom ili vatrom, javno vešanje ljudi na kranovima pred publikom koja klikće itd. Čovek ne može da se ne zapita: šta to stvara takav nedostatak empatije i takvu maštovitost za ubijanje zamišljenih neprijatelja?

Ovo je pitanje za psihologe kao što sam ja.

Proučavanje muslimanskog uma

iran_execution-of-gaysNiko se ne rodi kao masovni ubica, siledžija ili nasilni kriminalac. Šta je onda to u muslimanskoj kulturi što na njihovu decu utiče tako da je kasnije među njima toliko mnogo onih spremnih da povrede drugoga?

Kao psiholog u jednom danskom zatvoru za omladince bio sam u jedinstvenoj prilici da proučavam mentalitet muslimana. Među mladim prekršiocima zakona u Danskoj njih 70% su muslimani. Bio sam u prilici da ih poredim sa nemuslimanima iste životne dobi iz manje više istog društvenog miljea. Došao sam do zaključka da islam i muslimanska kultura raspolažu izvesnim psihološkim mehanizmima koji utiču na pojavu kriminalnog ponašanja i ometaju lični razvoj pojedinca.

Svestan sam, naravno, da su muslimani drugačiji i da se ne drže svi nasilnih i izopačenih poruka Kurana i sramnog primera njihovog proroka. Ali, kao što to čine i sve ostale religije, islam utiče na svoje sledbenike i kulturu u kojoj žive.

Može se govoriti o dve grupe psiholoških mehanizama koji, pojedinačno i zajedno, dovode do povećanja nasilnog ponašanja. Jedna je mahom povezana sa samom religijom, čiji je cilj najranija moguća indoktrinacija dece islamskim vrednostima po svaku cenu, uključujući i nasilje i zastrašivanje. Može se razumeti zabrinutost roditelja za versko opredeljenje potomstva ali šerijat za decu koja se opredele za neku drugu religiju propisuje smrtnu kaznu. Druga grupa mehanizama više je kulturološka i psihološka. Ovi kulturološko psihološki mehanizmi su prirodna posledica uticaja religije kakva je islam koja potiče iz 1.400 godina starog plemenskog društva sa vrlo ograničenim mogućnostima za razvoj preko onoga što religija propisuje.

Klasične metode ispiranja mozga u vaspitavanju

Isprati nekome mozak toliko da taj neko čini stvari protiv svoje ljudske prirode – kao što je mrzeti nekoga ili ubiti nevine ljude koje čak i ne poznajete – tradicionalno se postiže kombinacijom dve stvari: bola i ponavljanja. Namerno nanošenje psihičkih i fizičkih patnji slama otpor pojedinca na neprestano ponavljanje poruke.

Totalitarni režimi koriste se ovom metodom da preobrate političke disidente. Vojske u manje civilizovanim zemljama koriste se njome da bi stvorili nemilosrdne vojnike, a razne verske sekte širom sveta takođe je koriste za fanatizovanje svojih sledbenika.

Tokom brojnih razgovora sa više od sto muslimana zaključio sam da su nasilje i neprestano ponavljanje verske poruke preovlađuju u muslimanskim porodicama.

Muslimanska kultura jednostavno nema isti stepen shvatanja ljudskog razvoja koji postoji u civilizovanim društvima i fizičko nanošenje bola i pretnje često su sredstva kojima se daje prednost prilikom podizanja dece. Upravo zbog toga toliko mnogo muslimanskih devojčica kasnije prihvata bračno nasilje a muslimanski dečaci rastu sa idejom da je nasilje prihvatljivo. Ujedno to je i razlog zbog čega devet od desetoro dece koje vlasti u Kopenhagenu oduzmu roditeljima, dolazi iz imigrantskih porodica. Muslimanska tradicija korišćenja bola i zastrašivanja predstavlja deo procesa disciplinovanja dece i naširoko se primenjuje i u muslimanskim školama, čak i na zapadu.

Ovo u kombinaciji sa neprestanim ponavljanjem stihova iz Kurana u muslimanskim školama i porodicama čini decu gotovo nemoćnom da se odbrane od indoktrinacije Kuranom, čak i kad je to protivno sekularnim zakonim, logici i najprostijem razumevanju saosećajnosti.

I kao što nam je poznato iz brojnih psiholoških studija, kada se na ovakav način rano utiče na dete kasnije je potreban neverovatan lični napor da bi se ikakva promena ostvarila. Ne čudi onda što su muslimani uopšte, uprkos nehumanoj prirodi islama i njegovoj očitoj nesposobnosti da svoje sledbenike opremi humorom, saosećanjem i drugim privlačnim kvalitetima, čvršći u svojoj veri od sledbenika bilo koje druge religije.

Četiri psihološka faktora

Ne samo da tradicionalno islamsko vaspitanje dece po metodama liči na klasično ispiranje mozga, već i kultura koju stvara neguje četiri psihološke karakterstike koje dalje omogućavaju i utiču na rast nasilnog ponašanja.

Ta četiri faktora su sledeći: bes, samopouzdanje, odgovornost prema sebi i tolerancija.

Kada je bes u pitanju u zapadnom društvu opšti je konsenzus da on predstavlja odraz slabosti. Nekontrolisane eksplozije ovog neprijatnog osećanja možda su najbrži način da se izgubi ugled, posebno u severnim evropskim zemljama, i mada takvi ljudi mogu izazvati strah oni nikad ne dobijaju poštovanje. U muslimanskoj kulturi bes je mnogo prihvatljiviji i biti u stanju zastrašivati ljude vidi se kao snaga i izvor društvenog statusa. U prilici smo čak da vidimo kako u nekim muslimanskim etničkim grupama i zemljama ponosno proglašavaju čitave dane besa, koristeći se izrazima kakav je „sveti bes“ – izraz koji u miroljubivim kulturama zvuči kontradiktorno.

U zapadnim društvima sposobnost da se podnese konstruktivna kritika kad je ona opravdana ili da se ne reaguje burno kad nije, vidi se kao izraz samopouzdanja i integriteta. Kao što su svi primetili, to nije slučaj među muslimanima. Kod njih se kritika, ma koliko opravdana bila, vidi kao napad na čast i očekuje se da se ona povrati tako što će se protivnik ućutkati, pa ma kako. Muslimani skoro nikada ne pokušavaju da na kritiku odgovore argumentovano. Umesto toga pokušavaju da uguše kritiku pretvarajući se da su uvređeni ili etiketiranjem sagovornika ili pretnjama ili čak i ubistvom.

Treći psihološki faktor tiče se odgovornosti prema sebi i ovde psihološki fenomen poznat kao „mesto (locus) kontrole“ igra glavnu ulogu. Ljudi koji su vaspitavani po zapadnom modelu uglavnom poseduju unutrašnji locus kontrole što će reći da kroz život idu vođeni unutrašnjim faktorima, kao što su sopstveni životni izbori, svetonazori, način reagovanja na osećanja i različite životne situacije itd. Muslimani se vaspitavaju tako da život vide kao nešto što je kontrolisano spolja. Sve što se dogodi je „insha’ Allah“ – božja volja – i brojni verski zakoni, tradicije i moćni muški autoriteti ostavljaju malo prostora za individualnu odgovornost. Ovo je uzrok svetski čuvenom muslimanskom mentalitetu žrtve po kome su svi drugi krivi i trebaju biti kažnjeni za situaciju koju su inače sami stvorili.

Konačno, četvrti psihološki faktor koji muslimane čini tako prijemčivim za nasilne poruke Kurana tiče se tolerancije. Dok zapadna društva uopšteno dobru osobu opisuju kao otvorenu i tolerantnu, muslimanima je rečeno da su superiorniji u odnosu na nemuslimane, da su predodređeni da dominiraju nad nemuslimanima i da se društveno i emocionalno moraju distancirati od nemuslimana. Mnogi stihove mržnje i dehumanizovanja u Kuranu i haditima spram nemuslimana, vrlo nalikuju psihološkoj propagandi kojom se koriste vođe za mentalnu pripremu sopstvenog naroda za rat i ubijanje neprijatelja. Ubiti drugo ljudsko biće je lakše ako ga mrzite i ako ga ne vidite kao ljudsko biće u punoj meri.

Zašto islam stvara čudovišta?

Kulturološki i psihološki koktel besa, niskog stepena samopouzdanja, mentaliteta žrtve, volja da se bude slepo vođen spoljnim autoritetima, i agresivan i diskriminatorski pogled na nemuslimane, a koji im se nameće kroz bol, zastrašivanje i beskonačno ponavljanje (do stepena zatupljivanja) bezbrojnih kuranskih stihova mržnje i nasilja spram nemuslimana, je razlog zbog čega islam stvara čudovišta.

Psihološki problem unutar islama

Problem sa islamom i muslimanskom kulturom je taj što postoji toliko mnogo psiholoških faktora koji njegove sledbenike gura nasilničkom ponašanju prema nemuslimanima tako da je opšti nasilni sukob, barem iz psihološke perspektive, neizbežan. Sa tako jakim pritiskom i tako jakim osećanjima unutar tako velike grupe ljudi gde su svi napujdani protiv nas, suočićemo se sa žestokom olujom, i ne vidim mogućnost da se to predupredi. Da bi se ljudi promenili potrebno je da oni to žele, da im je to dozvoljeno, i da su u stanju da tu promenu izvedu. Samo sićušna manjima muslimana ima te srećne okolnosti.

Suviše mnogo ljudi podcenjuje moć psihološkog uslovljavanja religije i kulture. Kao što smo već videli, ne postoji ta vojska socijalnih radnika, količina socijalne pomoći, slatkorečivih političara, politički korektnih novinara, militantnih promotera demokratije koja bi mogla zaustaviti ove moćne sile. Osetljivi imigracioni i antiislamistički zakoni u našim zemljama mogu ograničiti količinu patnje ali, na osnovu svog obrazovanja i profesionalnog iskustva kao psihologa za muslimane, procenjujem da nećemo biti u stanju da odvratimo ili izbegnemo ovaj višestrani, agresivni pokret protiv naše kulture.

Verujem da mi, kao demokratsko i prosvećeno društvo možemo da se usredsredimo i organizujemo kad je u pitanju očuvanje naših vrednosti i da možemo pobediti u ovom sukobu koji već traje a koji su započeli često urođeni sledbenici šerijata. Veliko pitanje je koliko dostojanstva, građanskih prava, krvi, suza i novca ćemo u tom procesu izgubiti.

Nema rasiste do liberalnog rasiste

1005922_10151662334109194_1023203201_nJedna od nekoliko izvesnih stvari u ovom životu je, da ukoliko kritikujete religiju posebnih potreba, nazivaće vas rasistom i to ljudi koji savršeno dobro znaju da to niste, ali ih nije briga. To su takozvani „naprednjaci“. „Naprednjak“ je ono što se desi kad liberal omane. Omanu toliko i budu toliko očajni da će pretpostaviti da ste vi rasista i da ako ne mogu to činjenično da potkrepe optužiće vas i za to da svoj rasizam maskirate tako što izbegavate da o njemu govorite. Voleo bih da se šalim. Verujte mi, ne šalim se.

Lično, ne marim da me ljudi čije mišljenje ne poštujem nazivaju raznim ružnim imenima ali za žrtve istinskog rasizma mora da je teško da gledaju kako se jedna tako važna reč kalja i obezvređuje na ovaj način ali, to je „naprednjački“. Sada to znamo. Savladali smo, i to na teži način. Znamo da „naprednjaci“ zauzimaju moralne visine gde cilj uvek opravdava sredstvo i, kao što nam neprestano pokazuju, bukvalno ne postoji dno do kog su spremni da potonu kako bi potvrdili svoju blagorodnu moralnu uzvišenost. Nijedna laž nije dovoljno velika, nijedna kleveta dovoljno nečuvena i, da nema duplih standarda, ne bi imali nikakvih standarda.

Tako da, kada nišane rečju „rasista“ na nas koji kritikujemo islam, znamo da nema nikakve svrhe preganjati se s njima oko definicija jer znamo da ih ni izdaleka ne zanima to da li je ta reč primerena ili ne, već samo za to da li će se prilepiti na onoga na koga je odapeta, i koliko će mu štete naneti. Vidite, u „naprednjačkim“ rukama reč rasista postala je verbalni ekvivalent hemijskog oružja ili dum-dum metka koja se koristi s prezrenjem, neproporcionalno, kao prvo sredstvo i bez trunčice opravdanja.

Da sumiram „naprednjačku“ poziciju (bez maloletničkih uvreda): „Sve religije imaju svoje fundamentaliste, i sve podjednako zaslužuju kritiku. Izdavajati samo islam je isto kao napadati sve muslimane, a to je rasizam. Da, znamo da islam tehnički nije rasa ali sam odlučio da verujem da se iza tvojih stavova krije mržnja prema ljudima tamne boje kože, za šta nemam dokaze, ali naslućujem to iz tvog tona zašta držim da je nekorisno a samim tim i rasistički u nameri, tako da ti jesi rasista i trebalo bi te uhapsiti …. bla, bla, bla … i tako u tom stilu.“

Meni se, međutim, čini, da ljudi koji neprestano bez ikakvog razloga pominju nečiju boju kože, kao što to opsesivno čine „naprednjaci“, su zapravo ti koji imaju problem sa njom. Oni svuda vide rasizam jer su sami prožeti njime. Patronizirajući rasizam nižih očekivanja od onih koji nisu beli je vrlo „naprednjački“ i on je, kako kakav mulj, prožeo sve pore zapadnog društva. Nemožete uzeti primerak „Guardian-a“ a da vam se ne zalepi na prste. I upravo ova vrsta rasizma islamu daje zeleno svetlo (a sa njim i mizoginiji, homofobiji i antisemitizmu koji islam nedvosmisleno zagovara) samo i isključivo zato što je to religija čiji su sledbenici mahom ljudi tamne boje kože. U tamnoj koži je sva razlika. „Naprednjaci“ osobu ocenjuju najpre po njenoj boji kože i upravo je tamna koža ta koja islamu, od strane rasista, daje propusnicu koju ne zaslužuje. Pogledajte kako se „naprednjački“ rasisti odnose prema mormonima, recimo, čija su verovanja podjednako sumanuta. Ali, njih će osuđivati i ismejavati na način na koji se nikad ne bi usudili da osuđuju i ismevaju muslimane, a jedini razlog je boja kože kao što to kod pravih rasista uvek i jeste.

Vidite, „naprednjaci“ zapravo neveruju da su nebelci jednaki s belcima, ili da su sposobni da budu jednaki sopstvenom zaslugom, već samo na način na koji je hendikepirani golfer jednak – veštački. Oni ovaj rasizam pravdaju istorijskim okolnostima koje više ne postoje, osuđujući na taj način nebelce da zauvek nosaju teret vrednosti prošlosti i da uvek moraju da kompenzuju boju svoje kože koju „naprednjaci“ vide kao ostatke nekakvog invaliditeta, zato što su rasisti.

Tradicionalno osećanje liberalne krivice je nešto sa čime smo svi upoznati, pa čak i kada se ne slažemo sa njom, možemo je razumeti, možemo je poštovati, kao deo paketa biti civilizovan. Ali „naprednjaci“ su ovo uzdigli na jedan potpuno novi stupanj, na gotovo verski stupanj otrovne samomržnje, ideološkog samobičevanja, do nivoa da biti rođen u Prvom svetu predstavlja neku vrstu Prvobitnog greha koji „naprednjaci“ sebi, niti bilo kome drugom, ne mogu nikada da oproste.

Za „naprednjački“ mozak mi smo na Zapadu svi imperijalistički ugnjetavači, bilo da to želimo ili ne, i sve što nije u redu sa svetom naša je krivica koja se sama po sebi podrazumeva. Tako da kada gomila histeričnih muslimana krene da divlja jer su odlučili da se uvrede nekom potpunom besmislicom, tipična „naprednjačka“ reakcija je da potraži izgovore kako bi izbegli da nasilnike drži odgovornim za svoje ponašanje i pronađu nekoga koga će okriviti i nazvati ga rasistom zbog toga što ih je isprovocirao. „Naprednjački“ novinari izginuše da objasne muslimanske zločine političkim i ekonomskim terminima pažljivo ignorišući otrovna religijska ubeđenja koja su do zločina i dovela, jer ta otrovna verovanja čine da tamnokošci izgledaju loše a to je užasno rasistički. Islamski terorista može stajati natopljen krvlju na sred ulice citirajući Kuran kao opravdanje za svoje nedelo ali „naprednjaci“ ga neće čuti jer su oni odlučili da je njegov pravi motiv neprijateljsko raspoloženje prema zapadnjačkom imperijalizmu što zapravo znači da je krivica opet na nama, hvala bogu. Inače bismo bili rasisti.

Patroniziranje ljudi tamne boje kože na ovakav način je sve o čemu se kod „naprednjaka“ radi. U tome je fundamentalna razlika između „naprednjaka“ i istinskog liberala. To je ono što vino pretvara u sirće. Uvek sam imao vremena za istinske liberale jer mi je jasno da ih pokreće smisao za pristojnost tako da još uvek mogu da ih poštujem čak i onda kada se ne slažem sa njima. Ali kod „naprednjačkog“ mentaliteta nema ničeg ni pristojnog ni liberalnog. On se pokazao do te mere iskvarenim i smrdljivim i nečasnim da u onim retkim prilikama kada se uhvatim da se u nečemu slažem sa nekim od njih, osećaj je kao da se rukujem sa gubavcem. I toliko je prikladno da su ovi jadnici preuzeli vlasništvo nad rečju „rasista“, tj. nad onim što je od nje preostalo, jer nikome, ali nikome, ne stoji bolje nego njima.

original na engleskom:

Od islamofašizma gori su samo Borisi Dežulovići

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

LINK KA ČLANKU

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?

I žene kamenuju, zar ne?

Ima par nedelja kako je po mrežama osvanuo klip o psima u Kini. Klip je imao upozorenje o ekstremno mučnim scenama koje osobe slabog stomaka i srca treba da preskoče. Kliknuo sam. Nisam uspeo da odgledam do kraja. Psi kompresovani u kavezima u kojima ne mogu da mrdnu ni repom, verovatno ni da trepnu. Odakle ih dželati (kineski mesari) izvlače i batinjaju jer je meso premlaćenih psa ukusnije. Zatim ih žive deru. I onda tako premlaćene i žive odrane bacaju na gomilu gde ovi crkavaju u mukama koje ljudski um ne može ni da pojmi.

Ili može?

Danima me proganjalo ono nekoliko scena koje sam uspeo da odgledam. Oči jednog odranog psa proganjaju me i dalje.

stonLjudi nisu uspevali da pronađu odgovarajuće reči osude i gađenja. Bolesnici, divljaci, čudovišta … bile su neke od najčešće pominjanih reči. Kružila je peticija da se izvrši pritisak na Kineze da se ovo divljaštvo momentalno prekine. Inicijative da predstavnici domaćih diplomatija pokrenu ovo pitanje u kontaktima sa Kinezima.

Jedenje psećeg mesa (od same pomisli mi se povraća) je, očigledno, kineska TRADICIJA. Da pse pre toga treba zverski umlatiti a potom žive odrati da bi meso bilo ukusnije je, očigledno, kinesko VEROVANJE. Dakle, imamo jednu tradiciju i jedno verovanje.

Logikom koju ne prestajete da primenjujete na mene kad god zinem o islamu, ispada da ste vi u slučaju Kineza neki opaki fašisti, (kultur)rasisti, američki imperijalisti, cionistički plaćenici, kinezofobi i evrocentričari koji misle da je zapadna kultura superiornija u odnosu na istočnu.

U islamu žene se kamenuju, polivaju kiselinom, drže u džakovima, obrezuju kao devojčice (i to ne kod lekara i sa anestezijom), rutinski premlaćuju, ubijaju iz časti (?!?!?), prodaju i udaju (nekad i sa samo šest godina, koliko je imala Ajša kada je data pedofilu siledžiji Muhamedu), pojedinačno i grupno siluju … da se ne bavim sada sitnicama kao što su pravo glasa, pravo na obrazovanje, sloboda kretanja, vozačka dozvola i slično.

Da se izrazim najjednostavnije moguće – mene ne prestaje da zaprepašćuje činjenica da vas uznemirava pomisao na vašeg kućnog ljubimca u kontekstu kineske kulture ali ne i pomisao na vaše ćerke/sestre/bratanice u kontekstu islamske.

I ko je, onda, fašista? Jer vi, očigledno, mislite da su neki ljudi rođeni za to da budu kamenovani, polivani kiselinom, silovani, držani u džakovima (ali ne i psi).

Štaviše … vi to zlo pravdate i branite, i to vrlo biranim i nijansiranim frazama. A pojedince koji, poput mene, vapiju u pustinji ućutkujete i nazivate kojekakvim imenima.

I ne pomaže količina citata iz Kurana i hadita, ne pomaže nikakva argumentacija, ne pomaže nikakva statistika, krišom usnimljeni snimci iz džamija (nažalost i evropskih), svedočenja, ne pomaže ni ono što bi smelo da omaši – apel da zamislite nekog svog najbližeg u istoj situaciji. Ukratko, ne radi ni empatija.

Vi imate opravdanje – kultura, tradicija, vera … Ni naznake od osude, a kamoli pritiska na vlade u pitanju.

Vama je to normalno čak i u vašim kulturama. Pogledajte statistike o silovanjima u Švedskoj i Norveškoj.

Jednog paklenog vrelog letnjeg dana sedeo sam u bašti kafea. Pored mene je bila doterana gospođa s pudlom u rukama koja je prijateljici negodovala što konobar nije doneo čanče sa vodom za psića. Nekoliko metara dalje prošao je talibanski (salafistički ili jednostavno, muslimanski) bračni par. On u šorcu i majici, sa zaraslom bradom i šustiklom na glavi. Ona u …. šatoru. I to crn. Vidi se samo lice. Onoliko koliko je neophodni minimum u zemlji koja se ponosi da je zemlja ljudskih prava. Žedna pudla izaziva negodovanje zabrinute prijateljice. Za pokretnim crnim šatorom niko se ni osvrnuo nije.

Uspon nacizma i gasne komore dok nije bilo kasno nekada su me strašno čudili. Čerčilu svojevremeno nije bilo dozvoljeno gostovanje na BBC jer je bio „nacifob“. Danas, kad o ljudima znam mnogo više, to me ne čudi.

Dok vi ovo čitate, jedan pas u Kini je pretučen. I najmanje jedna žena je ili pretučena ili silovana, ili polivena kiselinom, ili kamenovana, ili bičevana, ili prodata, ili obrezana … zbog tradicije i verovanja.

A to izgleda ovako, ako možete da pogledate.

Vi beli, zapadni fašisti.

insert iz filma “Kamenovanje Soraje” (upozorenje: izuzetno mučna scena)

Javno bičevanje žene u Sudanu

Kratak dokumentarac o nasilju nad muslimankama

Oh, naravno, sve su to cionističke smicalice i propaganda a holokaust je samo mit.

Siluj me, ja sam nemoralna!

Način na koji se islam odnosi prema polovini svojih pripadnika – ženama, morao bi da zaprepasti današnje čovečanstvo onako kako ga je zaprepastila istina o holokaustu. Svedoci smo da u slobodnom delu sveta ne nailazimo ni na približne reakcije. Naprotiv, tom varvarstvu se povlađuje. Švedska kompanija nameštaja „Ikea“ je u oktobru 2012-te iz svog prodajnog kataloga za tržište Saudijske Arabije fotošopom izbrisala figuru žene koja je u katalogu za evropsko tržište bila u pidžami i pozi koju niko na Zapadu ne bi ocenio kao seksualno provokativnu. Suočena s kritikama iz rodno prilično osvešćene Švedske (i gotovo nikakvim reakcijama iz sveta) kompanija je izdala saopštenje u kome je izražila žaljenje zbog ovog poteza – „trebalo je da uvidimo da je isključivanje žena iz saudijske verzije kataloga u suprotnosti sa vrednostima „Ikea“ kompanije.

„Vrednosti Ikea kompanije“? Ali ne i univerzalne humanističke kakvim bi možda smeli da se nadamo u drugoj deceniji 21. veka?

Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju postupke koje bi on odlučno odbio da primeni na sebi …. (Cvetan Todorov)

Švedska je zemlja koja je prva u svetu po rodnoj jednakosti a druga po broju silovanja. U periodu od samo osam godina (od 2004. do 2012.) u Švedsku je emigriralo oko pola miliona ljudi, mahom iz zemalja kao što su Avganistan, Irak, Somalija. Broj zabeleženih silovanja u toj zemlji za 2008 na 100.000 ljudi iznosi 53.2 (taj broj za 2003. iznosio je 9.24, a za 2005. 36.8). Muškarci muslimani čine 77% siledžija. Broj silovanja nastavlja da raste kako raste i priliv muslimanske imigracije. U julu 2012. u Stokholmu, gde muslimani čine petinu stanovnika, silovano je u proseku pet žena dnevno (a u odnosu na leto pre toga zabeležen je porast silovanja devojčica mlađih od 15 godina).

Najrevolucionarniji čin jeste, i ostaje, zauvek – kazati glasno ono što jeste. (Roza Luksemburg)

Situacija je, danas, ovakva … mislite o tome.