Berninijev kod ili hrišćanska kodifikacija seksa

Bernini-St-TeresaU rimskoj crkvi Santa Marija dela Vitorija nalazi se jedno remek delo barokne umetnosti, skulptura velikog umetnika te epohe, Đanlorenca Berninija. Reč je o „Zanosu svete Tereze“. Vredi je pogledati. Ne morate, naravno, znati ništa o svetoj Terezi Avilskoj i njenom životu da biste uživali u ovoj skulpturi. U mermeru kome je, kroz oblak na kome sveta Tereza lebdi, zavijorenoj draperiji njene haljine, kovrdže anđela, smešak na njegovom i izraz zanosa na Terezinom licu, Bernini uspeo da udahne toplotu i život, stvarajući delo vanvremenske lepote. Ali, užitak bude još veći kad na delo, uz pomoć nekoliko detalja biografije ove velike katoličke svetiteljke[1], padne dodatna svetlost, pored one nebeske koju je vajar, kroz zlatne nebeske zrake, predstavio kako isijava odozgo na skulpturu.

Sv. Tereza Avilska je bila ubeđena da joj se Isus ukazao u svom telesnom, mada nevidljivom obliku (ma šta to značilo). Te su vizije trajale gotovo dve godine. Potom joj se ukazao anđeo koji ju je proburazio zlatnom strelom pravo u srce, što je trenutak koji je Bernini odabrao kao nadahnuće za svoje veliko delo. Kako je Tereza opisala tu viziju? Evo tog odlomka:

„Videla sam mu u ruci dugo zlatno koplje na čijem je vrhu goreo plamičak. Zario mi ga je u srce nekoliko puta, probijajući mi samu utrobu. Kada ga je izvukao, kao da je i nju izvukao ostavljajući me u vatri velike ljubavi prema Bogu. Bol je bio tako veliki da sam zastenjala. A opet, slast je nadmašivala bol, ne dopuštajući mi da poželim da ga se rešim …“

Berninija nije zavarala ova vizija ocvale device. Pažljiviji pogled otkriva da je anđeo zapravo više Kupidon ili Eros nego hrišćansko bestelesno i bespolno mitsko stvorenje. I osmeh mu je pomalo demonski. Bogata zakovitlana draperija kao da sugeriše tu unutrašnju slast i vatru koju Tereza opisuje. Telo je od nje malaksalo, opušteno, kao što se vidi po njenoj ruci i stopalu, koje kao da upravo napušta grč. Iznad svega, njene poluzatvorene oči i poluotvorena usta. I poslednji detalj, lako previdiv jer zavisi od ugla posmatranja – strela nije uperena u srce. „Anđeo“ cilja niže. Gde strela, shvatimo li je kao metaforu, obično i cilja.[2]

Bernini je, zapravo, predstavio ženu u orgazmičkoj ekstazi. On ovim delom genijalno anticipira Frojda i njegovu teoriju o Erosu i Tanatosu, tim dvema glavnim psihičkim silama i ljudskih nagona, tri i po veka ranije. Religije oba eksploatišu i preko krajnjih granica.

80731116b0f118ac95cf25f9a6e1ca73Hrišćanstvo je, pored upornosti osnivača, uspelo zahvaljujući sinergiji dve fenomenalne ideje – institucionalizovanje krivice, tj. greha i eksploatacija seksualnog nagona. Pre hrišćanstva krivica se takoreći amaterski koristila u organizovanoj propagandi. Utemeljivači hrišćanstva su shvatili pun značaj i moć eksploatacije krivice koju su ugradili u svoj statut. Svi su od početka krivi i božijem predstavništvu, tj. crkvi, potrebno je dokazati suprotno a proces dokazivanja je osnovni izvor prihoda. Seksualni nagon, jedan od najjačih koji posedujemo, ugrađen je u mehanizam krivice. Imaš seksualni život – kriv si.

Stvar je do te mere jednostavna. I, deluje. Religijskoj tanatofiliji najveći neprijatelj je Eros. I religije nigde ne ulažu toliki napor za diskreditovanje života, imanentnog, čulnog, radosnog, kao kod seksa. Moramo se zapitati o prirodi Boga koji nas je obdario tako jakim nagonom samo da bi nas njime posle beskonačno kinjio. Štaviše, najveći od svih grehova kroz generacije i vreme prenosi se upravo seksualnim putem.

Bezbožnici su, podrazumevano, seksualni pervertidi čija pobuna protiv Boga nije intelektualna već najprizemnije hedonistička. Sa repertoara životnih radosti koje sveštenstvo zbirno i s gađanjem naziva „svetskim strastima“ ili jednostavno hedonizmom, seks je najgadnija. Sa zastrašivanjem i psihičkom kastracijom kreće se što je moguće ranije. Dečacima u pubertetu govori se da samozadovoljavanje izaziva bolesti, pre svega psihičke poremećaje, ali često i telesne. Devojčicama se učitava da čitava vrednost njihovog bića počiva na očuvanom himenu. Od netaknutog himena ne samo da zavisi njena čast, već i čast porodice i nacije, uzlaznom linijom patrijarhata sve do Boga. Ona je dužna da ga čuva za jednog, jedinog muškarca s kojim će biti spojena pred Bogom u svetoj tajni braka. Religije vole genitalno sakaćenje. Jevreji i muslimani svoje dečake obrezuju. Ta simbolična kastracija je simbol zaveta s Bogom, ali ujedno i način da se odraslom muškarcu smanji seksualni užitak. Obrezuju se i devojčice, u psihopataološki mizogenim kulturama kakva je islamska.[3] Crkva je protiv kontracepcije jer ona omogućuje odsutstvo straha od neželjene trudnoće što će reći seksualnost zadovoljstva radi. Ona glorifikuje i brak, nazivajući ga „svetom tajnom“ jer brak podrazumeva monogamiju, rutinu, naviku, dosadu, što će reći odumiranje Erosa. Porodica, sveta ćelija društva, sa svojim ubistvenim svakodnevnim ritmom, takođe potpomaže njegovo odumiranje. Crkva je i protiv razvoda. Usud mora biti konačan i neopoziv. Pogibelj duha vodi kroz zadovoljstvo tela. Seks mora da ima posledicu. Pre svega, krivicu i greh, od kojih religije i žive. A zatim i ostale, biološku ispred svih. Roditeljstvo je efikasno sredstvo za umrtljivanje Erosa. Posebno ženskog jer je moćniji i strašniji od muškog. Brojno potomstvo način je da mu se oduzme snaga. Mora postojati i zaloga ljubavi, i to one platonistički fatalne, u kom slučaju seks ima svoje opravdanje jer će neizbežno dovesti do bede uzrokovane kulturološkim fantazmom o večnoj ljubavi. Tu je i glorifikacija fantazma vernosti. Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka. Ako već mora da postoji, seks onda mora da porobljava, a ne da oslobađa.

Sprovodi se temeljna kodifikacija seksa koja ne ostavlja mnogo prostora za radost življenja iza sebe. Perverzija je sve što nije heteroseksualni genitalni seks u okviru bračne zajednice.

1379532_254780654669076_1934431914_nNema erotske radosti pobeđenog paganstva. Lepota žene je đavolovo sredstvo za navođenje u pogibelj. Mit o propasti paganskog sveta zbog seksualne dekadencije i perverzije, jedan je od najupornije negovanih hrišćanskih laži (Poslanica Solunjanima 4:4-5). Ubuduće, ustrojstvo ne samo društva već i univerzuma zavisi od ispravnosti seksualnog ponašanja. Setimo se, Sodoma je uništena zbog homoseksualnosti njenih stanovnika. Pre uništenja Lot, koji je zbog svoje „pravednosti“ upozoren o predstojećem razaranju, na silovanje raspomamljenoj rulji nudi svoje dve nevine kćeri, koje ga nakon uništenja Sodome, opijaju u pećini i obe spavaju sa njim i ostaju trudne (zaista, proučite svoju „svetu“ knjigu!). Ta hrišćanska kosmologija na snazi je i danas. Uragani, cunamiji, zemljotresi, suše, poplave … bog je ljut na nas zbog naših seksualnih izopačenosti. (Zbog čega je ljut kad izaziva prirodne katastrofe na nenaseljenim planetama?) Žena Starog zaveta nije mnogo više od običnog roblja i rasplodne stoke. Nju možete prodati, silovati, vratiti. Stari zavet pun je silovanja, kamenovanja i gađenja prema telu žene. Ona je prljava, njen mesečni ciklus znak je božijeg prezira prema njoj.

Da stvar bude potpuno zapečaćena ljudsko telo proglašava se „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19). Tako, ma koliko čedni bili nikada nećete dostići ideal potpune seksualne neporočnosti. Ovo udara temelje šizofrenije, lakših i težih neuroza i sveopšte ljudske bede. Muškarac hrišćanin mora biti evnuh. Mateja to preporučuje (19:12), kao i Pavle koji nas podseća da su „telesa naša udovi Hristovi“ (Prva poslanica Korinćanima 6:18). „Hoćemo li, dakle, uzeti ude Hristove i od njih načinite ude kurvine“, pita nas on. Ako je celibat previše, najviše dokle može da se ode jeste sveta tajna braka, objašnjava Pavle, u kojoj se ženina pokornost podrazumeva.

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

1377164_10152257133207977_976502592_nRezultat – sistem koji održava psihozu čovečanstva i uzrokuje njegovu neprestanu bedu. Zli, neuki, impotentni i nevini straci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Još gore, zli starci čiji se libido od represije izopačuje i izliva dvostruko jačom žestinom na one koji ne mogu da se brane. Mizoginija oličena u mržnji prema predmetu želje – ženi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

I, vrhunac bogomoljačke perverzije – postaviti ovo kastriranje na pijedestal ideala i još ga nazvati „životodarnim“.

 

[1] Ova katolička svetica je jedna od ukupno samo četiri koje su dobile titulu doktora crkve koja se dodeljuje posebno zaslužnim pojedincima za pitanja doktrine i teologije. Sve četiri su na ovaj prestižni crkveni spisak dodate tek posle 1970. godine. Crkva je teška na odavanju priznanja ženama za zasluge koje bi se mogle oceniti kao intelektualne, iako su u pitanju dela iz kategorije hrišćanskog misticizma.

[2] Sv. Sebastijan, svetac lepog tela koji se ikonografski predstavlja privezan uz stub ili drvo i proboden strelama, često s izrazom zanosa, predstavlja svojevrsnu ikonu među muškim pripadnicima gej populacije.

[3] Zanimljivo je da obrezivanje devojčica izaziva zaprepašćenost zapadnjaka, ali ne i obrezivanje dečaka. Reč je o odstranjivanju zdravog tela deteta, bez medicinskih razloga, koje za to nije dalo svoj pristanak. Dakle, svojevrsni oblik obogaljivanja. Prepucijum čini polovinu površinskog pokrivača muškog polnog organa i sadrži više od hiljadu nervnih završetaka.

odlomak iz poglavlja “Život pobeđuje” iz knjige BOG SE NIKAD NE SMEJE

slika 1. Berninijeva barokna skulptura “Ekstaza svete Tereze” (1647–52, crkva Santa Maria della Vittoria u Rimu

slika 2. Sv. Sebastijan, fotografija Pierre&Gilles

Advertisements

Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Seks i religija

Bogougodni seksualni rasizam i druge verski inspirisane podele

photo-Big-Tits-Blonde-Interracial-Sex-Erotic-572645312Hari S. Truman, koji je dok je bio predsednik između ostalog ukinuo rasnu diskriminaciju u američkoj vojsci, 1963. je dobio pitanje od novinara da li veruje da će brak između osoba različite boje kože postati uobičajen u SAD-u. „Nadam se da neće“, odgovorio je bivši predsednik. „Ne verujem u to. Da li biste Vi želeli da vam se ćerka uda za crnca?“ Trumanovo uverenje nije ostalo bez dubljeg obrazloženja; on je smatrao da je brak među osobama različite rase u sukobu sa biblijskim učenjem. Objasnio je: „Gospod je to tako uredio. Čitajte Bibliju, pa ćete videti.“

Većina ljudi je svesna toga da je rasizam raširen fenomen. Manji broj zna koliko važnu ulogu religije, naročito hrišćanstvo i hinduizam, igraju u istoriji rasizma. Međutim, isto kao religijsko rangiranje ljudi prema polu, podela ljudi na osnovu boje kože i etničke pripadnosti je važna u mnogim verskim slikama sveta. Ova verska podela je izuzetno mnogo uticala na to da se pojedini narodi smatraju „prirodno“ nadređenim drugima, slično tome što mnogi zbog svojih verskih ubeđenja veruju da homoseksualnost nije „prirodna“.

Seksualni rasizam, ubeđenje da ljudi različite boje kože ili etničke pripadnosti ne treba da imaju seksualne odnose jedni sa drugima, pokazao se kao jedan od najtrajnijih aspekata verskog rasizma. Pošto je seks najintimniji oblik ljudskog društvenog kontakta, jasno je zašto je ovaj tip rasizma najizdržljiviji. Bez pravila koja propisuju da neka etnička ili verska grupa treba da izbegava seks sa pripadnicima drugih etničkih grupa ili religija, putem razmnožavanja bi došlo do nepovratnog mešanja identiteta, koje bi za rasiste bilo katastrofalno. Ako smo svesni toga da je regulacija seksa jedan od najefikasnijih načina kontrole ljudskih zajednica, neće nas iznenaditi to što seks igra naročito važnu ulogu u verskom rasizmu.

Granice između verskog seksualnog rasizma i restrikcija koje se tiču seksa sa pripadnicima tuđih religija su ponekad nejasne. U drugim slučajevima, kao na primer u ranom islamu, restrikcije važe samo za versku pripadnost; ako neko promeni religiju, automatski prelazi u drugu kategoriju po pitanju toga sa kim sme da ima seksualne odnose.

Verski seksualni rasizam je danas oslabljen još više nego što je otpor religija prema homoseksualnosti umanjen povećanom tolerancijom prema homoseksualcima u društvu, zbog toga što se rasizam generalno ne prihvata. Svest o seksualnom rasizmu je takođe smanjena, jer su današnje religijsko-seksualne debate izuzetno koncentrisane na homoseksualnost. Međutim, ne možemo prevideti seksualni rasizam i njegov značaj i uticaj na milione ljudskih života.


Oni koje je Bog razdvojio ne smeju se spajati

interracial-erotic-7-2Iako se većina savremenih hrišćana verovatno ne slaže sa Trumanovim verskim uverenjem da rase ne treba da se mešaju, kada je on to izjavio, 1963. godine, velika većina američkih hrišćana je delila njegovo mišljenje (1958. je ovo važilo za 94% svih američkih građana). Verski rasizam igra ključnu ulogu u regulaciji seksualnog života već hiljadama godina, i još uvek je bitan faktor. Trumanova tvrdnja da se rasističke seksualne zabrane mogu naći u Bibliji ne odražavaju samo stavove hrišćana njegovog vremena, već je zaista zasnovama na samom Svetom pismu. U Bibliji Bog sve vreme zabranjuje pripadnicima naroda Izrailja da se venčavaju sa susednim narodima (2. Moj. 34, 15–16; 5. Moj. 7, 2–4; Isus N. 23, 12–13; 1. O car. 11, 2; Jezd. 9, 12; upor. Sud. 3, 6–7). Deca koja se rode iz mešovitih brakova i njihovi potomci do 10. kolena čak nemaju ni pristup pastvi Gospoda (5. Moj. 23, 2). Jasno je da ovo ima veze sa strahom da bi Jevreji mogli prihvatiti božanstva susednih naroda, ali ovde istovremeno postoji i jasan rasistički element, jer deca iz mešovitih brakova i njihovi potomci nemaju ni pravo da se klanjaju Jehovi. Ova zabrana takođe odražava zahtev da se „sveti rod“ mora sačuvati od mešanja sa tuđom krvlju (Jezd. 9, 2).

Za razliku od mnogih drugih zabrana iz Petoknjižja, seksualno-rasistička pravila se ponovo spominju na mnogim drugim mestima u Bibliji. Kada je prorok Nemija video „Judejce koji se bijahu oženili Azoćankama, Amonkama i Moavkama“ on ih je prekorio i prokleo, ali ne samo to: „i neke između njih bih i čupah“ (Nem. 13, 23–25). Nemija je prognao i jednog sveštenika čija žena nije bila Jevrejka, jer je „oskvrni(o) sveštenstvo i zavet sveštenički i levitski“ (Nem. 13, 28–29). Kada je prorok Jezdra čuo da se vavilonski Jevreji venčavaju sa ženama koje nisu Jevrejke, „te se pomiješa sveti rod s narodima zemaljskim“, bio je očajan: „I kad čuh to, razdrijeh haljinu svoju i plašt svoj, i skuboh kosu s glave svoje i bradu svoju“ (Jezd. 9, 2–3). Jezdra je imao razloga da bude van sebe, jer bi se u slučaju „prestupa(nja) zapovijesti“ Bog „razgnjevio na nas, dokle nas ne bi potro“ (Jezd. 9, 14). Ova tragedija se ipak rešila tako što su ovi muškarci rešili da „učin(e) sada zavijet Bogu svojemu, da otpust(e) sve žene i porod njihov“ (Jezd. 10, 3). Jezdra je zatim naredio svim Jevrejima koji su stupili u mešoviti brak da se „ispovjed(e) (…) Gospodu Bogu otaca svojih“ i bez odlaganja se razvedu od svojih tuđinskih žena (Jezd. 10, 11; upor. Jezd. 10, 16–44). Dakle, razvod ponekad nije samo mogućnost, već i verska obaveza.

Zanimljivo je da zabrana ovih mešovitih brakova izgleda relevantna samo kada se brak sklopi na uobičajen, miran način. „Kad otideš na vojsku na neprijatelje svoje“ važe potpuno drugačija pravila: ako muškarac tada ugleda „u roblju lijepu ženu i omili ti da bi je htio uzeti za ženu, odvedi je kući svojoj; i neka obrije glavu svoju i sreže nokte svoje; i neka skine sa sebe haljine svoje u kojima je zarobljena, i neka sjedi u kući tvojoj, i žali za ocem svojim i za materom svojom cio mjesec dana“. Ipak, možeš imati odnose sa njom za vreme žalosti. „Potom lezi s njom, i budi joj muž i ona nek ti bude žena“. Ako ti ratni plen u međuvremenu dosadi, treba samo da je pustiš na slobodu i da je ne prodaješ „jer si je osramotio“ (5. Moj. 21, 10–14).

Razni biblijski autori povremeno previđaju ove seksualne zabrane, i pišu kao da one nikad nisu ni postojale. U Knjizi o Ruti se Jevreji bez problema venčavaju sa Moavkama (Ruta 1, 4; 4, 10), a glavni lik, Moavka Ruta, čak postaje praroditeljka legendarnog cara Davida (Ruta 4, 13–22). Neki drugi mešoviti brakovi se spominju samo u prolazu (2. Sam. 11, 3; 1. O car. 7, 13–14; 1. Dnev. 2, 17). Moćnici su ionako postupali po sopstvenom nahođenju. Mojsije se oženio Kušitkom Seforom iz zemlje madijamske (2. Moj. 2, 15–21). Kada su Mojsija brat Aron i sestra Marija prekorili zbog ovog rasnog mešanja, sam Bog je odmah stao na Mojsijevu stranu, izgrdio ovo dvoje i učinio Mariju gubavom (4. Moj. 12, 1–15). David je takođe imao ženu koja nije bila Jevrejka (2. Sam. 3, 2–3), a njegov sin Solomon je sebi uzimao Egipćanke, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke (1. Car. 3, 1; 11, 1).

Jevreji su se tokom istorije uglavnom venčavali jedni sa drugima, ali hrišćanske i muslimanske zemlje u kojima su živeli im često nisu ni ostavljale druge mogućnosti. Jevreji nisu smeli da se venčavaju van vlastitih redova ni u Indiji, ali od 16. veka oni svakako imaju i sopstvena rasističko-seksualna ograničenja. Beloputi indijski Jevreji su odbijali da priznaju tamnopute Jevreje kao punopravne, i između ostalog nisu dozvoljavali brak sa njima.

Danas su Jevreji van Izraela verska grupa čiji se pripadnici možda najviše od svih venčavaju sa pripadnicima drugih religija, u SAD-u je brojka skoro 50%. Mnogi Jevreji u isto vreme imaju izuzetno negativan stav prema opštem prihvatanju ovih mešovitih brakova, naročito zato što je glavno pravilo da se samo deca čija je majka Jevrejka mogu računati u Jevreje po rođenju. Mnogi ortodoksni Jevreji i cionisti u Izraelu i SAD-u definišu veliku učestalost mešovitih brakova kao autogenocid i nazivaju ovu pojavu „tihim holokaustom“.

Malo toga se u Novom zavetu može protumačiti kao podrška starozavetnom božanskom seksualnom rasizmu, naprotiv, i Isus i apostoli podstiču na kontakt sa ljudima različite etničke pripadnosti. To ipak nije sprečilo mnoge hrišćane da veruju da Bog i dalje insistira na tome da se u seksu treba držati sopstvene boje kože, etničke pripadnosti, ili barem religije. Ipak, u Novom zavetu nema ničega što poništava starozavetne seksualno-rasističke zabrane. Podsticaj na kontakt sa drugim narodima ne prevazilazi uopštenu ljubaznost, pomoć i gostoprimstvo. Čak ni poruka apostola Pavla da „Nema više Judejca ni Jelina“, već su svi jedno „u Hristu Isusu“ se ne može smatrati ukidanjem starozavetnog seksualnog rasizma. Ako bi to bio slučaj, onda bismo tome paralelnu izjavu da „nema više muškog ni ženskog“ morali smatrati direktnim podsticajem na homoseksualnost, sa čime se praktično ni jedan hrišćanin ne bi složio (Gal. 4, 28).

U srednjem veku su kazne za seksualne odnose između hrišćana i nehrišćana često bile stroge. Mnoge hrišćanke i muslimani ili Jevreji sa kojima su one imale odnose su osuđivani na smrt. Hrišćani su ređe kažnjavani za seks sa nehrišćankama. Princip je, ipak, bio najvažniji, kao u engleskom zakonu s kraja 13. veka, u kom stoji da svakog ko ima seksualne „odnose sa Jevrejima ili Jevrejkama (…) treba živog sahraniti“. Ove zabrane opet imaju dublje razloge nego što je puki strah od mešanja religija. Papa Kliment IV je 1268. prekorio portugalskog kralja Alfonsa III što je dozvolio hrišćanima da se žene hrišćankama saracenskog (arapskog) porekla. U Aragonu je u 14. veku bila na snazi smrtna kazna za seks između hrišćana i Jevreja, čak i onih koji su primili hrišćanstvo. Srednjovekovni čitaoci romansi su u vezi s tim mogli čitati o nesvakidašnjem rasističkom čudu. U seriji engleskih romansi o kralju Tarsa, muslimanski sultan prima hrišćanstvo pošto se oženi hrišćanskom princezom. Pošto se krsti, Bog se postara da mu se boja kože promeni iz crne u belu, tako da čitaoci ne moraju više da se brinu oko teoloških komplikacija kada je u pitanju brak dvoje ljudi različite boje kože.

Reformacija je sa sobom donela nova pravila. S jedne strane, postalo je opšte pravilo da princeze koje se udaju za prestolonaslednike druge crkvene provinijencije moraju da promene veru. Ovakvi brakovi nisu bili podjednako prihvaćeni i među običnim narodom. Gradski savet Strazbura je 1631. godine doneo uredbu da muškarci moraju plaćati kaznu ako se ožene kalvinistkinjom. Luteranka koja bi se udala za kalvinistu je gubila državljanstvo.

Elementarnija zabrana braka između hrišćana i nehrišćana je preneta i u hispansku Ameriku, analogno Španiji, gde se hrišćani nisu smeli venčavati sa Jevrejima ili muslimanima. Međutim, ni ovde religija nije bila jedini problem. Evropska kolonijalna ekspanzija je dovela do čestih seksualnih odnosa između belih muškaraca i ne-belih žena, ali su mnogi hrišćanski misionari to osuđivali i pokušavali da, koliko je bilo u njihovoj moći, navedu kolonijalne vlasti da ovu pojavu zabrane.

Hrišćanske vlasti su, uostalom, vrlo vešto donosile ovakve zakone i bez pomoći misionara. Holandske vlasti su 1685. zabranile brak između osoba različite boje kože u Južnoj Africi, a u Brazilu su katoličke vlasti uvele sličnu zabranu 1726. U dansko-norveškoj koloniji Trankebar u Indiji, luteranska crkva je pokušala da spreči odnose između belaca i Indijki tako što je odbijala da im krsti decu. Ovo je rezultiralo time što su majke umesto protestantske krštavale decu u katoličkoj crkvi u istoj ulici.

Nemački misionari u kolonijama u jugozapadnoj Africi su oko 1900. godine bili podeljeni po pitanju teološkog značaja seksualnog rasizma. Dok su neki tvrdili da je brak između crnaca i belaca „greh prema rasnoj svesti“, drugi su bili pragmatičniji i držali da je brak bolji nego uobičajeni vanbračni seks između belaca i crnkinja. U Australiji su hrišćanski misionari složno osuđivali svaki seks između Aboridžina i belaca.

Najsveobuhvatniji i najdugotrajniji hrišćanski seksualni rasizam nalazimo u SAD-u. Prvi severnoamerički zakoni protiv međurasnog seksa doneti su u Virdžiniji 1662. Većina američkih crkvenih zajednica je podržavala zabranu braka između osoba različite boje kože. Ipak, robovlasnici su u praksi imali pravo da svoje crne robinje koriste za seks, na šta ni vlasti ni verske institucije nisu reagovale. Silovanje crnih robinja od strane belih robovlasnika nije bilo regulisano zakonom, i stoga nije bilo kažnjivo. Veliki broj robova s krvlju belaca u venama bili su živi dokaz ove prakse. Svetliji robovi su, inače, postizali bolju cenu na tržištu, a robovlasnički zakoni u Virdžiniji su podržavali ovu ekonomski isplativu praksu veleposednika da prave sopstvenu decu-robove. Deca crnkinje i belca su mogla biti „rob ili slobodnjak, samo prema statusu majke“.

Rašireni otpor hrišćana prema seksu između osoba različite boje kože pre ukidanja ropstva moramo posmatrati u istom kontekstu kao i argumente u odbranu robovlasništva uopšte, kao zasnovane na podršci koju ropstvo kao institucija ima i u Starom i u Novom zavetu. Pored toga, mnogi hrišćani su isticali kako su crnci navodno potomci Kaina, koga je Bog prokleo (1. Moj. 4, 11–15), ili Hama, koga je otac Noje osudio da večno bude rob svojoj braći (1. Moj. 9, 24–27).

Pošto je ropstvo ukinuto, fokus se malo pomerio. U odsustvu ropstva, nastala je veća pravna potreba da se spreči brak između crnaca i belaca; u robovlasničkom društvu robovi nisu imali pravo da se venčavaju. Posle malog opadanja u broju saveznih država koje su zabranjivale mešovite brakove neposledno posle građanskog rata, ovaj broj je ponovo porastao između 1897. i 1913, kada je ova zabrana postojala u 30 država. Američke vlasti su i dalje pretežno koristile teološke argumente u odbrani zabrane mešovitih brakova. Vrhovni sud Džordžije je 1869. ukazao da je brak između ljudi različite rase nemoguć iz božanskih razloga, i „nikakav ljudski zakon“ to ne može promeniti. Vrhovni sud Tenesija je 1871. spomenuo starozavetnu zabranu mešovitog braka, kako bi zadržao zabranu braka između osoba različite boje kože. Pošto je brak „društvena institucija stvorena od Boga“, ne može se dozvoliti da se ljudi različite boje kože venčavaju jedni sa drugima, argumentuje Vrhovni sud Teksasa 1877. „Prirodni zakon“ protiv mešovitih brakova „podjednako je božanski kao onaj koji im (rasama) je dodelio različite prirode“, jednoglasno je zaključio Vrhovni sud severne države Indijane 1871. godine.

Segregacija uopšte, naročito u školi, takođe je bila važna sa religijsko-seksualne tačke gledišta, kako bi se sprečilo da deca shvate da je odvajanje rasa čudno i pogrešno. U praksi je zabrana uglavnom bila usmerena protiv seksa između crnaca i belkinja, i protiv zakonskog priznavanja bilo kakvog odnosa između osoba različite boje kože. Kao što su beli robovlasnici imali slobodan pristup svojim crnim robinjama, belci su i dalje imali mogućnost za seks sa svojim crnim služavkama. Hrišćanska rasističko-seksualna ubeđenja su dakle podrazumevala i ne tako racionalna ograničenja.

Iako se argumentacija obično zasnivala na tvrdnji da za ljude svih boja kože nije dobro da imaju seksualne odnose koji te boje ne uzimaju u obzir, vidimo da su se hrišćanska rasistička seksualna pravila fokusirala na to da sačuvaju čistotu bele rase. I najmanji udeo crnačke krvi u venama je bio dovoljan da se neko definiše kao crnac, i sa hrišćanske i sa tačke gledišta pravosuđa, inspirisanog hrišćanstvom. Uprkos svemu, znak Božjeg prokletstva Kaina i Hama bila je crna, a ne bela boja kože.

Uverenje da Bog želi da se rase drže odvojeno opstajalo je sa nesmanjenom snagom. Godine 1958, 94% stanovnika Amerike je i dalje bilo protiv braka između osoba različite boje kože. Kada je 1961. godine na Havajima rođen Barak Obama, brak njegovih roditelja je i dalje bio ilegalan u 22 američke savezne države.

Crno-beli par, Mildred i Ričard Laving venčao se 1959, i iste godine osuđen na kaznu od godinu dana zatvora, ili 25-ogodišnje progonstvo iz Virdžinije. Sudija im je dao sledeće teološko objašnjenje: „Svemogući Bog je stvorio belu, crnu, žutu, malezijsku i crvenu rasu i smestio ih na različite kontinente. (…) Činjenica da je odvojio rase pokazuje da nije želeo da se one mešaju.“ Upravo je ovaj hrišćanski argument Vrhovni američki sud 1967. proglasio irelevantnim, kada je zaključio da je rasistička bračna zabrana koja je još uvek postojala u 16 saveznih država u sukobu sa ustavom. Ovo uopšte nije bila popularna odluka. Godinu dana pošto je Vrhovni sud SAD-a zabranio primenu ove zabrane, 1968, 73% Amerikanaca je i dalje bilo protiv zakonitosti ovakvih brakova. Otpor prema mešovitim brakovima je tek 16 godina nakon odluke vrhovnog suda spao na 50%, isti nivo na kom je bio otpor nacije prema istopolnim brakovima, kada su oni 2004. postali zakoniti u jednoj saveznoj državi. Otpor prema braku između osoba različite boje kože je i danas veliki: 1994. je 37% Amerikanaca bilo protiv toga da se crnci i belci venčavaju međusobno, dok 2009. ove brakove i dalje nije odobravalo 20% stanovnika.

Mnogi hrišćani vide seksualni rasizam kao veoma važan u sopstvenoj religiji. Savez južnih baptista (Southern Baptist Convention), najveća verska zajednica u SAD-u, osnovana je 1845. posle neslaganja sa baptistima u severnim državama oko toga koliko je rasizam važan u hrišćanskoj veri. Vođe južnih baptista su sve do 21. veka koristili teološke argumente u svojoj borbi da zadrže segregaciju u različitim sferama društva. Čak i inače liberalni baptisti i mnogi drugi hrišćani koji žele etničku ravnopravnost ipak smatraju da Bog ne želi odnose između crnaca i belaca. U jednom pismu uticajnog prezviterijanskog teologa Džona Edvardsa Ričardsa svim prezviterijanskim crkvama u SAD-u iz 1965. autor piše: „Neka se oni koji žele da izbrišu rasno mnoštvo u Božjem delu dozovu pameti, da posledice njihovog zla ne bi stigle njihovu decu.“ Kada je 1958. izašla dečja knjiga Zečje venčanje (The rabbits’ wedding) u kojoj je reč o venčanju jednog crnog i jednog belog zeca, to je takođe dovelo do protesta hrišćana protiv takvog nagrđivanja Božjeg dela.

Kako je zabrana mešovitih brakova bila tako važna za mnoge vernike, nekoliko saveznih država je zadržalo ove odredbe u svom zakonodavstvu i nakon odluke Vrhovnog suda iz 1967, iako više nisu imale pravo da ih primenjuju. Poslednja dva od ovih zakona ukinuta su tek posle referenduma 1998. i 2000, ali uz jak otpor. Godine 1998, 38% stanovnika Južne Karoline glasalo je da se zabrana zadrži, dok je 41% građana 2000. godine glasalo da se ista zadrži u Alabami. Ako uzmemo u obzir da obe ove države imaju veliki udeo afro-američkog stanovništva (redom 30% i 26%), i da su Afro-Amerikanci u mnogo većoj meri protivnici zakonskog seksualnog rasizma, otpor je dakle bio mnogo jači među belim glasačima u ovim južnim američkim državama.

Verska ubeđenja su još uvek jedan od osnovnih kriterijuma američkog seksualnog rasizma. Neki su toga svesniji od drugih. Poslanik državne skupštine Južne Karoline Leni Litldžon, koji je 1998. bio među pristalicama očuvanja zakonske zabrane, kaže sledeće o njenom ukidanju: „Bog to nije želeo kada je u vreme Vavilona razdvojio rase.“ On ovim, dakle, obrazlaže bračnu segregaciju pričom o tome kako je Bog razdvojio narode, pričom o vavilonskoj kuli iz Prve knjige Mojsijeve (1. Moj. 11, 1–9). Litldžon objašnjava i odakle njemu to mišljenje: „Vaspitan sam kao baptista (…) Porodica me je tome učila godinama.“ Kenet Vejn Hejgan, centralna figura američkog pokreta pentekostalaca i sin osnivača takozvanih biblijskih centara Rema u 15 zemalja, kaže sledeće o braku između ljudi različite boje kože: „Mi smo prijatelji. Igramo se. Idemo zajedno u grupi, ali ne izlazimo na ljubavne sastanke (…) Smatram da neke rase ne bi trebalo mešati.“ Hrišćanski fundamentalistički Univerzitet Bob Džons (Bob Jones University), najveći privatni univerzitet u Južnoj Karolini, dao je 1998. sledeći formalni odgovor jednom belom kandidatu koji je bio oženjen crnkinjom: „Univerzitet Bob Džons ima pravilo po kome zabranjuje studentima da se zabavljaju sa pripadnicima drugih rasa. (…) Iako nema ni jednog stiha u Bibliji koji dogmatski kaže da se pripadnici različitih rasa ne smeju međusobno venčavati, celokupni Božji plan, način na koji je on postupao prema različitim rasama kroz istoriju, ukazuje na to da međurasni brak nije dobar za čoveka.“ Univerzitet pod „istorijom“ smatra i biblijsku istoriju, i, kao i mnogi drugi, navodi priču o vavilonskoj kuli kao dobar primer Božjeg plana da se rase drže odvojeno.

Mormonska crkva, koja je nastala sredinom 19. veka, takođe je razmatrala hrišćanski rasizam svog vremena, i dala seksualnom rasizmu naročito važnu ulogu u svom učenju. Primera radi, mormonski prorok Brigam Jang je 1863. objasnio „Božji zakon o afričkoj rasi“: „Ako beli čovek koji pripada izabranom rodu pomeša svoju krv sa rodom Kainovim, kazna je, prema Božjem zakonu, da ostane na mestu mrtav.“ Kada je Jang, dok je 1847. bežao iz države Ilinois na zapad, čuo da se neki crni pripadnik crkve u državi Masačusets oženio belkinjom, istakao je da bi on ovaj par ubio, samo da su mu malo bliže. Pošto su mormoni sebe sami smatrali novim izabranim narodom, zabranu mešanja rasa su direktno povezivali sa biblijskom Božjom naredbom narodu Izrailja da održe seksualni rasizam. Za bele ljude seks sa crncima znači „duhovnu smrt“, smatrao je 1954. jedan od najistaknutijih poglavara ove crkve. Trebalo je biti na oprezu jer „crnac želi da se stopi sa belom rasom. On neće biti zadovoljan dok to ne postigne putem mešovitog braka.“ Tek kada je poglavar mormonske crkve, Spenser V. Kimbal 1978. doživeo božansko otkrovenje, fundamentalni rasizam ove crkve je konačno nestao.

Dok se antisemitizam Adolfa Hitlera zasnivao na stotinama godina progona Jevreja od strane hrišćana, njegove ideje o rasnoj čistoti su, između ostalog, bile direktno inspirisane američkim zakonodavstvom, koje je opet bilo proizvod rasizma američkih hrišćana. Mnogi nacisti su takođe smatrali da je zabrana seksa između ljudi različitog etničkog porekla u potpunosti u skladu sa hrišćanstvom, kao i zabrana razmnožavanja za hendikepirane, čak i kada je to podrazumevalo sistematska masovna ubistva. Nacisti hrišćani su tvrdili da Božji zakon podrazumeva da se ljudi moraju boriti protiv svih oblika mešanja rasa i vanbračnog razmnožavanja. Postarati se za to da oni koji su važili za manje vredna ljudska bića nemaju pravo da se razmnožavaju, smatralo se izrazom „najvišeg poštovanja prirodnih zakona datih od Boga“.

Holandska reformisana južnoafrička crkva je takođe koristila biblijske argumente kako bi odbranila i seksualnu segregaciju i aparthejd uopšte. Božansko razdvajanje rasa se poredilo sa tim što je Bog odvojio svetlost od mraka i vodu od kopna. Mešanje ljudi različite boje kože smatralo se protivnim samom postanju. Uostalom, Bog je razdvojio narode pošto su ljudi pokušali da izgrade vavilonsku kulu. Ipak, nisu južnoafrički rasisti dobijali moralnu podršku samo od Amerikanaca. Mnoge slobodne crkvene organizacije u Švedskoj su 60-ih godina 20. veka branile aparthejd uopšte, upravo zato što su smatrale seksualne odnose između crnaca i belaca nesrećom.

Religijski seksualni rasizam danas deluje kao prilično neobičan religijsko-seksualni fenomen, isključivo zbog toga što se rasizam u savremenom društvu uglavnom svuda osuđuje. U stvari, on je tipičan primer o tome kako se verska životna pravila formiraju na osnovu načina na koji religije dele i rangiraju ljude. Verska pravila u pogledu toga sa kim se sme, a sa kim ne sme imati seksualni odnos, sama po sebi predstavljaju jedan od najboljih načina potvrde različitih identiteta.

Seksualni rasizam hrišćana je ipak prilično jedinstven kao fenomen iz drugog razloga – od nečega suštinski značajnog i prirodnog, on je veoma brzo postao potpuno marginalizovan i gotovo zaboravljen. Za samo par decenija je došlo do tako sveobuhvatne promene da mnogi danas nisu ni svesni toga koliko su važne bile ove rasističke ideje stotinama godina, i da su to još uvek bile za veliki broj hrišćana pre manje od jedne generacije.

I hrišćani koji su seksualni rasisti i oni koji to nisu i dalje pripadaju istoj veri; oni zasnivaju svoje verske predstave na istim svetim spisima i istoj tradiciji. Baš kao što je to bio slučaj sa odnosom hrišćana prema istopolnom seksu, većina biblijskih citata koji se tiču seksa između osoba različite narodnosti sadrže osude, dok u isto vreme postoje i priče koje govore nešto potpuno suprotno. Ako pogledamo istoriju crkve, videćemo stalne oscilacije između više i manje homofobije i više i manje seksualnog rasizma, sa prilično negativnim razvojem od početka srednjeg veka na ovamo. Ako obratimo pažnju na to kako su i seksualni rasizam i homofobija postepeno gubili tlo pod nogama među hrišćanima, ipak ćemo uvideti da je hrišćanska homofobija znatno brže oslabila nego rasizam, od trenutka kada je prvi put ozbiljno postavljena kao predmet javne debate. Oba ova verska shvatanja su oduvek imala, i još uvek imaju, zagrižene pristalice, ali upravo ta brzina procesa u kome je homofobija izgubila svoju apsolutnu nesumnjivost među hrišćanima je možda dovela do toga da otpor baš tu bude posebno vidljiv. Međutim, odbrana stanovišta da ljudima različite boje kože i narodnosti treba zabraniti da imaju seksualne odnose jedni sa drugima ipak je bila jaka, principijelna i veoma izdržljiva.

 ODLOMAK IZ KNJIGE “SEKS I RELIGIJA – OD DEVIČANSKIH BALOVA DO BOGOUGODNE HOMOSEKSUALNOSTI”

autora Dag Ejstejn Endše

u prevodu sa norveškog Sofije Vuković

Živela blasfemija!

„Verujem u cenzuru“ – izjavila je svojevremeno legendarna Mae West. „Zahvaljujući njoj, imam karijeru!“

Zaista, čini se da za umetnika nema bolje reklame od cenzure i zabrane. Pokazalo se toliko puta do sada. Zahvaljujući njoj čak i dela za koje su šanse skoro pa ravne nuli da ih ikada vidite i pročitate (ili, da ih primetite iako ih vidite ili pročitate) dospeju do najšire moguće publike. Svet želi da vidi šta je to što je smatrano potencijalno toliko subverzivnim da je moralo biti zabranjeno. Jer, iza zabrane se, više od straha da se nečija osećanja ne povrede (kao što se uobičajeno od strane cenzora u takvim stvarima deklariše, pri čemu se na umu ima nekakav fantomski javni moral) krije strah od subverzije, tj. istine. Umetničke, što će reći, životne.

Delo mlade Danijele Tasić, nedavno jednostavno zabranjeno da bude izloženo u gradu Novom Sadu, „srpskoj Atini“, tobož najevropskijem komadu Srbije, leta gospodnjeg 2013, u tom smislu gađa cilj. Možda previše očigledno za moj ukus i senzibilitet, ali to ovde, nije tema. Niti su eventualni umetnički dometi u ovom slučaju od bilo kakve važnosti za raspravu. Nešto drugo je bitno.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj, tim povodom je na svom FB profilu stavio sledeći komentar, pozivajući na razmenu mišljenja. Prenosim ga u celosti:

Sporna-slika-Isus-sa-parama„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога. Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана. На то имам коментар. Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру. ПС Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.“

Odakle krenuti?

Najpre, čitava ova bogomoljačka dušebrižnička šarada odiše moralnom panikom, koja se dalje stihijski širila u komentarima, koja je tim dirljivija što dolazi od strane onih kojima popovi jebu decu.

Fajgelj je tražio mišljenje od svih autoriteta do kojih je stigao – autora, profesora, vernika i običnih građana. U redu autori i profesori (mada se to, valjda, radi pre postavke izložbe) ali kakve su kompetencije vernika u ocenjivanju umetničkih dela? I zašto je kategorija vernika posebna kategorija u odnosu na kategoriju „običnih građana“? Dalje, pominje se pravo na zaštitu verskih osećanja? Po strani sad to ko je Fajgelja ovlastio time da se bavi, i po strani to da zakon o blasfemiji u Srbiji ne postoji. Vernička osećanja su već zaštićena sekularnim (u nekim dronjavim ostacima) uređenjem republike Srbije. Sekularizam podrazumeva slobodu veroispovesti ali i slobodu OD vere. Dakle, vernici su imali pravo da ne odu na izložbu. Ako je nešto ostalo nezaštićeno onda je to ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja i Fajgelj bi, pošto je prekršio Ustav, morao da bude podhitno smenjen. Vernici mogu da odlučuju o kvalitetu freska i ikona po svojim bogomoljama i da tim povodom daju mišljenje koje za nekoga može biti obavezujuće. I nigde više. Bogomoljačka uvređenost apsolutno nikoga ne treba i ne mora da obavezuje. I, sasvim uzgred, zašto bogomoljačka uvređenost ima prioritet nad recimo mojom ateističkom uvređenošću? Mene vređa skoro apsolutno sve u hrišćanstvu. Vređa me pretpostavka da sam kompletni kreten (sama reč, inače, najverovatnije potiče od francuske za “hrišćanina”) pa da verujem da je Isusa rodila devica koga je začela svetim duhom, pa ostala devica, pa on umro, pa nije umro, već odleteo itd. Vređaju me antisemitizam koji već dva milenijuma generiše hrišćanstvo, rasizam, mizoginija, homofobija, anti intelektualizam, vređa me njihova sumanuta ideja da imaju bilo kakav oblik jurisdikcije nad bilo kojim oblikom mog bivstvovanja … i, šta sad?

Ova zabrana izlaganja odlično ilustruje vrtoglave ponore hrišćanske licemernosti. Čemu uvređenost, blasfemičari će ionako u pakao, zar ne? Zar večne paklene muke nisu dovoljna kompenzacija za njihovu duševnu bol? Zar je bogu potrebna njihova zaštita? Ja sam mislio da je omnipotentan. Tako bar sami vernici pričaju.

Fajgelj se poziva na zaštitu osećanja onih čijim se poreskim novcem finansira rad Kulturnog centra. Za ovoliki bezobrazluk zaista je neophodno da budete hrišćanin. Jer SPC je organizacija koja ne plaća nikakav porez, nema nikakvu finansijsku odgovornost, a kad smo već kod toga ni bilo kakvu drugu, prema bilo kome, a sveprisutna je u javnom i političkom životu. Evo rešenja, vernici nek plaćaju porez crkvi, crkva državi, pa nek onda lepo odlučuju o živopisu za svoje novce po svojim bogomoljama. Čak ni tada ne bi imali nikakvu nadležnost za sekularne insituticije sistema kakva je, pretpostavljam, i Kulturni centar Novog Sada.

Potom sledi jadikovka nad moralnom truleži društva koje je, verovatno nisam jedini koji to primećujem, sve truleženije što je teokratskije. Zatim daje savete koji se tiču prirode umetnosti i stvaralaštva, pozivajući se na njene klasične ideale, koji nehotice otkrivaju nameru i volju za disciplinovanjem i modelima poželjnosti. Nacisti su u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka proganjali umetnike ekspresioniste i palili njihove slike (koje su danas vredni eksponati svih većih muzeja u svetu). Te slike su vređala osećanja bogobojažljivih, porodičnih, nedekadentnih, nacionalno osvešćenih Nemaca. Ovo bi pametnom trebalo da bude dovoljno.

Fajgelj „iz ubeđenja“ nije hteo da promoviše „incidentnost“. A upravo je to učinio. Promovisao je incidentnost a usput i svoje ubeđenje, i to vrlo ubedljivo. Jer, incident nije blasfemično delo, incident je zabrana.

Direktor Kulturnog centra u jednom od svojih medijskih komentara kaže da „nije želeo da, kako je to kod nas prečesto slučaj, situacija bude ili-ili“. Otuda i naziv „Treća Srbija“ (kao alternative „prvoj“ i „drugoj“) njegove političke organizacije, kojoj sam, mahinalno upravo ja kumovao (blog Treća Srbija). Ali situacija je upravo takva: ili-ili. Ili je Srbija sekularna demokratija, ili je pravoslavna talibanija.

Na kraju, kao nekakav argument neizmerne težine navodi odgovor umetnice da ne bi predstavila Muhameda u nekom sličnom blasfemičnom kontekstu. Zbog čega ne bi, mene uopšte ne zanima.

Ali ovo odlično poentira na čitavu priču. Naime, postoji razlog što su muslimanska društva bedna, jadna, zaostala, intelektualno, naučno, stvaralački pustošna. A to je zabrana blasfemije pod pretnjom smrtne kazne.

Ismevanje religije je  verovatno najveća tekovina zapadne civilizacije. Počeci ljudske emancipacije su sposobnost da se smeje vlastima.

Završavam redovima, po mom mišljenju, jednim od najlepših, koji se tiču blasfemije i cenzure –

n8Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. (Patrik Kondel)

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.

Kita u oko, prst nije dovoljan!

518634960Na fejsu sam banovan (291727. put) zbog ove fotke. To će, naravno, baš da me ućutka. Dve stvari mogu manje više bezbedno da zaključim – neko je bio užasno ljubomoran na kitu ovog crnca, drugim rečima, mali mu je i, na FB listi mi se uvukao neki bogoMoljac sa namerom da proba da mi napakosti.

Banovali su me i za gluplje stvari, pa ajde, ako je kita against terms and conditions, ovaj put su imali i dug i debeo razlog za ban. Problem je što me cenzura slabo disciplinuje. Iskreno, ne bi ni gola sila hrišćanskih motki uspela, kamoli pišljivi ban. Štaviše, čim nanjušim truležni vonj hrišćanskog morala, dobijem napad, kao i Niče kad bi se rukovao sa bogoMoljcima, da operem ruke. Čuj, ruke. Istuširam se. I s oba uzdignuta srednjaka odmah pokažem šta o njemu mislim.

U međuvremenu … pišu mi bogoMoljci, da mi saopšte da sam uvredljiv. Stvarno? Odlično. Jer me baš mnogo zabole ovo što mi viri iz bermuda za vaša uvređena osećanja. Opet sam fin. Istina je da ne samo što me zabole za vaša uvređena osećanja, već me ona i neviđeno zabavljaju. A sudeći po porukama koje mi šalju izgleda mi odlično ide.

Osećanje koje religija, sa sve svojom administracijom i sledbenicima koji sebe ponosno nazivaju „stadom“ (što ono reče vaš čobanin „čega se pametan stidi … „) kod mene izaziva je zgađenost i krajnja odvratnost. Vaš bog moj je satana. On truje iskustvo postojanja na Zemlji i umesto bogatijim i lepšim čini ga tužnijim i ružnijim. Vređa me glupost koju širi uz aktivnu borbu protiv znanja, slobode, kreativnosti. Vređa me vaša morbidna opsednutost smrću, ta odvratna tanatofilija kojom biste sve da potopite. Vređaju me mizoginija, seksizam, rasizam, antisemitizam, homofobija. Vrlo sam netolerantan za sve to. Opet sam fin – zapravo sam agresivno neprijateljski raspoložen. Vređaju me vaše crne halje, dlake i brade, uopšte taj jurodiva look s početka Srednjeg veka, grobljanske krstače s kojima onako zombirano marširate gradom, mlateći granama koje umačete u lonce za sarmu. Ne postoje kožne tange ni ogrlice s nitnama ni vibrator niti kakva druga seks igračka koja bi vas mogla uvrediti toliko koliko mene vređa taj tanatofilski imidž kojim svuda neprestano paradirate, promovišući glupost i smrt. A najviše od svega, vređa me to što mislite da imate bilo kakvu vrstu jurisdikcije nad mojim zemaljskim bivstvovanjem te da sam u obavezi da dolazim kod vas po odobrenje po nizu pitanja od kojih su ključna koga ću da volim i s kim ću da se jebem. Ne postoji način da vam dočaram koliko me to vređa.

Tako da, poštovanje?! Maokaoksna kita!

Sve čemu možete da se nadate je sarkazam kad sam baš mnogo dobre volje, inače, aktivno nepoštovanje je jedino što zaslužujete. Te cmoljave, tobož prijateljske, savete o tome kako sam kontraproduktivan u svojim nastojanjima u odobrovoljavanju bogoMoljačkog stada koje će možda jednog milenijuma da ispolji milost da nas toleriše u nekom ograđenom prostoru, nabite ih sebi u dupe. Zabole me kurac i za to dal ste uvređeni a posebno za to da vama tražim dozvolu za nešto.

SLOBODA JE BITI ONO ŠTO JESI BEZ IČIJE DOZVOLE.

Ali, kako to objasniti nekome ko je ponosan da bude ovca i deo stada koga vodi zli dlakavi čobanin?

Što se tiče vašeg hrišćanskog dijagnostikovanja homoseksualnosti kao boleštije … Očekivao bi čovek malo skromnosti nakon dve hiljade godina duge istorije sve do jedne naučno dokazane besmislice. Zapravo, ne skromnosti, već potpunu sramotu i ćutanje. Ali, vi hrišćani jednostavno ste bestidni.

Naravno, upuštao bih se u argumentovanu raspravu sa vama, kada bi to imalo ikakvog smisla. Vi se pred argumentima „utvrđujete u veri“ što je jedan u nizu vaših genijalnih eufemizama za ostati retard uprkos svemu. Treba vam odati priznanje – u 21. veku i pri današnjoj dostupnosti znanja to je zaista epski napor.

Znate šta je stvarno bolest? Religioznost. Psihijatrija poznaje niz poremećaja izazvanih iluzornim poimanjem prirode stvarnosti (šizofrenija jedna od njih) a jednog dana SZO možda skupi hrabrosti da i religioznost uključi na listu mentalnih poremećaja, jer ona to i jeste. Ako je išta za četiri zida, to je onda religija … među zidove crkve ili džamije, mada bi zidovi ludnice i rešetke na prozoru bile mnogo primerenije. Ali, svakako ne u škole, vojsku i druge ustanove sekularne države.

Jer vi ste i opasni. Ne samo zbog vaše sklonosti da hrišćansku ljubav uterujete bejzbol palicama već zbog toga što ste ko metastazirale ćelije raka na tkivu društva. Vi ste ti koji razarate srpstvo vašim babskim mađijama i srednjevekovnim mentalitetom. A i đoku ćete vi da mi kenjate o rodoljublju i dal je Srbija moja il nije.

Kroz epsku poeziju na kojoj sam rastao, Obilića, Banović Strahinju, malog Radojicu, upio sam da je srpstvo imati muda, štititi slabijeg, ustati protiv nepravde. Baš ste vi, tako gmizavi, bezmudi i bezubi, dorasli tim junačkim idealima.

I, još jednom, kurac ću vas nešto da odobroljavam i prilagođavam vam taktiku aktivizma. Vas, tu famoznu većinu. Da ne kažem stado.

Nikome nije potrebna ni vaša dozvola ni vaš blagoslov. A možete da šizite koliko hoćete sloboda i život će da pobede.

Pulp Fiction

„Svi zakoni doneseni u svrhu da se čovek primora da poštuje Boga rođeni su iz istog duha koji je potpaljivao vatru Inkvizicije. Sve zakone koji definišu i kažnjavaju blasfemiju i kriminalizuju iskreno izražavanje mišljenja o Bibliji ili ismevanje neznanja drevnih Jevreja, uživanje na Sabat ili izražavanje mišljenja o Jehovi, doneli su bezobzirni licemeri i njih bi pošteni ljudi morali odmah da odbace. Beskonačni Bog bi morao biti u stanju da se zaštiti i bez pomoći državnog zakonodavstva. Svakako mu nisu potrebni zakoni koji bi sprečavali da bude ismejavan. Niko ne razmišlja o zabrani ismevanja Šekspira pod pretnjom kazne ili zatvora. Bog bi mogao napisati knjigu koja kod njegove dece ne bi izazivala podsmeh. Mislim da je bezbedno reći da bi pravi Bog bio u stanju stvoriti delo koje bi izazvalo divljenje čovečanstva. Svakako da političari imaju pametnija posla od donošenja zakona o zaštiti književne reputacije biblijskog Boga.“ (Robert Ingersol)

Image

Pravo na seks

251590_416917275033784_464252965_nVerujem da ste se naslušali svakakvih fantastičnih priča o gejevima. Za jednu mogu da vam potvrdim da je tačna. Gejevi su, naime, promiskuitetni. Da, jebu se ko štuke. Mislim, kad kažem promiskuitetni, ne mislim samo na onu jednostavnu definiciju promiskuitetne osobe kao one koja ima više seksa od vas, već na bahanalisanje rimskog formata. Na toliko seksa da daje za pravo bogomoljačkom strahu od urušavanja judeohrišćanskih temelja civilizacije.

Vremenom sam skontao da u religijsko-strejtaškoj homofobiji ima mnogo i proste ljudske ljubomore – gejevima je seks predostupan i oni bezobrazno mnogo i često uživaju u njemu. E pa, ne možeš! Imaš da jebeš jednom nedeljno u najboljem slučaju, ko sav normalan strejtaški svet. I to jednog te istog! Ko sav normalan strejtaški svet.

Zbog čega se priča o LGBT pravima mnogo vrti oko kuknjave za pravom na ljubav. To mi malo ide na nerve. Naravno, i pravo na ljubav. Ljubav ne bi smela biti stvar bilo čije dozvole ili odluke  (govorimo, podrazumevam, o odraslim, voljnim osobama). Ali ne samo ljubav. I seks. Ni to ne bi trebalo da je stvar bilo čije dozvole. Ne? Mislim, to što ljudi u krevetu rade može vam biti gadno ili ne, ali koga zabole? Rešenje je jednostavno. Ako ti se ne sviđa nemoj da radiš.

Ljubav se kod gejeva ne dešava ništa češće ili ređe nego kod strejtaša. Nemam rezultate nikakvih istraživanja da vam ovo podkrepim, ja to onako više zdravorazumski, na osnovu iskustva iz života. Mimo toga, sve se vrti oko kita i njihovih dimenzija, guza, mišića, dlaka. I nogu. Na ceni su fudbalerske.

Baš kao što se i kod strejtaša sve vrti oko dupenceta, sifona, pičića i bataka. I usta. Tebra, koja usta, stvorena da puše.

E sad, to što su religija i strejtaši stvorili sistem u kom je riba koja daje rva-ku, je drugi problem. Sami ste ga stvarali, sami ga i žvaćite. Ali to što vi retko umačete je vaš problem i ne znači da i ostali zbog toga treba da se suzdržavaju.

tumblr_llf1dpMDeM1qk56q5o1_500Tako da, ajd batalite to prenemaganje – „znaš, svi mi imamo pravo na ljubav“. Pa naravno da imamo. Meni je prilično bedasto kad to nekome moraš da objašnjavaš. Zapanji me stepen mentalne bede osobe kojoj to mora da se razjasni. Svako ima pravo na ljubav ali i pravo da preferira kitu u odnosu na cupi. I obrnuto.

Ljubav dođe il ne dođe. Al ne polazi od duše, to sigurno. Već od hemije i feromona.

Platon se mnogo proseravao sa svojim višim (duhovnim) i nižim (telesnim, čulnim) delovima bića. Nije ni čudo što je hrišćanima od celokupne antike jedino on bio prihvatljiv. Hrišćanstvo stvar zapečaćuje time što ljudsko telo proglašava „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19)

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

Rezultat?

377742_337930489624659_1852498197_nZli, neuki, impotentni i nevini starci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka.

A za sistem kontrole, to je već problem. Zar ne?

Kad ste već kod toga šta je prirodno il ne … čednost je najneprirodnija od svih perverzija, kako je to Oldus Haksli lepo, još onomad, primetio.

Kako je biti ja ?

tumblr_lvwldqhdTP1r78bvto1_500U jednoj debati čija je tema bila „Religija, politika i kraj sveta“ Sam Haris, jedan od vodećih sekularističkih, racionalističkih i ateističkih aktivista današnjice (mada se taj aktivizam, neki bi rekli militantni čak, sastoji od pisanja knjiga i držanja predavanja) je, nakon razgovora gluvih s mnogoštovanim kolegom teistom, slikovito izrazio kako se oseća u takvim i sličnim debatama:

„Zamislimo da smo ovaj razgovor vodili pre 500 godina. Život je bio težak, ljudi očajni, žetve slabe, boleštine su se širile, ljudi su patili od trenutačnih i katastrofalnih udara sudbine i za sve to je postojao razlog, čak razlog koji su oni dobro razumeli  – veštičarenje. I srećom, crkva je imala energične ljude koji su znali kako da se nose s ovim problemom. I tako je svake godine na stotine, ili čak na hiljade žena, živo spaljeno zbog toga što su bacale zle čini na svoje susede. Zamislite kako li je bilo biti među pet, najviše deset odsto ljudi koji su razumeli da je samo verovanje u magiju, veštičarenje, belo ili crno, opasna fantazija. Da bele veštice koje pomažu ljudima s travkama i kao babice nisu na čvršćem tlu od crnih s urokljivim okom. Ceo sistem verovanja je bio pogrešan. Sad zamislite kritike koje ste mogli dobiti – ’ne, ne, ti imaš problem s fundamentalističkim veštičarenjem. Veštičarenje je mnogo više od toga, ne postoji sukob nauke i veštičarenja jer nauka se bavi fizičkim zakonima a veštičarenje se bavi činima i večnom vezom među stvarima’.“

E, pa tako nekako.

Gledam ovih dana euforiju oko novog pape. Dva cela dana kamere na skoro svim kanalima bile su uperene u dimnjak na Sikstinskoj kapeli. Toliki je očaj čovečanstva. Saznao sam sve – kako se dimnjak montira i demontira, kako se pravi crni a kako beli dim, neki monsinjor nam je, pun bogougodnog ushićenja, opisao atmosferu koja je vladala kad je konklava zaključana, sveti duh koji je ispunio kapelu, ozbiljnost kardinala pod Mikelanđelovim Strašnim sudom s kojom su pristupili izboru novog Hristovog namesnika na Zemlji.

Hristov namesnik na Zemlji. Princ crkve. Hristov vikar. Naslednik sv. Petra. Vrhunski pontif. Sluga božijih slugu …. Predsednik Severne Koreje ima isto tako neke titule – Superiorni, Briljantni, Jedinstveni, Otac nacije, Zrak Sunca koji vodi, Voljeni otac, Sunce naroda, Nebeski čovek, Nosilac nezamislivog rublja, Spasilac … ali na TV kažu da su Severnokoreanci indoktrinisani, pa mu ovo dođe čisto ludilo.

Onda se pojavio dim. Beli, naravno. Mada bi ružičasti bio prikladniji. Ne samo što će glavna tačka pontifikata novog pape biti borba protiv gej prava, već i zbog toga što je Vatikan pun pedera. Kladim se da je za vreme konklave poneki kardinal pogledavao u pravcu Mikelanđelovog Strašnog suda u donejm levom uglu, gde đavo fistuje sodomitu. Masa na trgu je počela da kliče i plače od radosti. Čak je i neka ptica sletela na dimnjak! Znamenje! Televizije su prenele i to. Nadam se da se makar posrala u njega.

I onda, novi papa na balkonu sv. Petra. Deus ex machina. Tako je makar delovalo na TV. Masa beše u transu. Izgledalo je kao da su problemi sveta odnešeni rukom. Onom kojom je novi papa mahao masi u ekstazi.

S kanala na kanal specijalne emisije sa specijalnim gostima. Sve neke sede, proćelave učene glave, bogougodnih izraza lica, sa mnogoštovanim titulama i diplomama – stručnjaci za religijska pitanja. Stručnjaci za islam/arapski svet/međunarodni terorizam, koji nam iz dana u dan neumorno drže predavanja o religiji mira nakon bloka vesti o najnovijim žrtvama iste, ovih dana imaju slobodno. Neplanirani odmor.

Bogte, koji entuzijazam! Kažu novi papa je revolucionar, oličenje skromnosti i … „blizak siromašnima“.

Skroman je jer ne živi u kardinalskoj palati već u običnom stanu, ponekad kuva i ne koristi službena kola. Ah, da, nije nazuo ni crvene, Doroti cipelice. Sve to zbog skromnosti. Oh, wow!

Revolucionar je … ne znam zbog čega, ne kažu, ali insistiraju da jeste.

Pa da vam kažem kako ja zamišljam revolucionarnog papu. Kao ženu (rodna jednakost), crnu (rasna jednakost), uz to i lezbejku (seksualna jednakost) … meni je to revolucionarno, vi kako hoćete.

Ali, ipak, od svega mi se „bliskost sa siromašnima“ najviše dojmi. Ja odma’ zamislio papu kako pretače zlatne putire i grebe pozlatu s korinstkih vatikanskih kapitela. Da nahrani gladne. You may say I am a dreamer … Ali, pre će biti da je neka metafora u pitanju. Kontam da se radi o duhovnoj bliskosti. Verovatno saoseća s patnjama siromašnih i moli se za njih. To će da im pomogne. To, u paketu s  borbom protiv kondoma.

I dok bliskost sa siromašnima ostaje duhovna, bliskost s moćnicima je i dalje opipljiva. Novi papa je, naime, kao i prethodni, malčice „kontroverzan“. Ima li ova reč, uopšte, još uvek nekakvo značenje? Kažu da je nešto bio umešan u argetinsku diktaturu. E, pa, to bi baš bilo iznenađenje. Mada, ne veće od članstva prethodnog pape u Hitlerovoj mladeži.

Novi papa je jezuita. Prvi papa jezuita u istoriji. Za one koji ne znaju, to su oni koji su obrnuli tok kontrareformacije tamo negde krajem 16. veka. Pa vi vidite. Osnivač reda, Ignacio Lojola, u 13. pravilu „Pravilnika za razmišljanje sa crkvom“ napisao je ovo – „ako Crkva nešto što našim očima deluje kao belo, proglasi za crno, mi takođe treba da potvrdimo da je ta stvar crna“.

Novi skromni papa revolucionar, imao je i ove revolucionarne izjave:

„Žene su prirodno neprikladne za političke poslove. Uređenje prirode i činjenice nas uče da je muškarac političko biće par ekselans, a sveto pismo nam pokazuje da je žena podrška muškarcu koji razmišlja i stvara, ali ništa više od toga.“

i

„Ne budimo naivni. Ovde se ne radi o nekoj običnoj političkoj borbi. Reč je o uništiteljskim namerama protiv božjeg plana. Ne radi se samo o običnom predlogu zakona (zakon koji dopušta skalapanje istopolnih brakova u Argentini) već o spletki Oca Laži koji traži načina da zbuni i prevari božju decu“

Suze, razdraganost, nada … zamišljam se na trgu svetog Petra s papom na balkonu u sred onog stada ovaca. Ne, nisam bezobrazan. Tako se kaže. Metaforički. Oni su ovce a papa je pastir. Zamišljam i spopada me osećaj blizak paranoji.

Osećam se kao Neo.

This is your last chance. After this, there is no turning back. You take the blue pill – the story ends, you wake up in your bed and believe whatever you want to believe. You take the red pill – you stay in Wonderland, and I show you how deep the rabbit hole goes.

Too late. Izabrao sam crvenu.

And, let me tell you. It goes very, very deep.

TV stručnjaci se pitaju kako će novi papa da se nosi „sa izazovima budućnosti s kojima se katolička crkva suočava“. Ja se ne bih brinuo. Glupost je neuništiva.

https://www.youtube.com/watch?v=zQ1_IbFFbzA

Habemus papam!

Časopis Esquire je 2007. Za pobednika u kategoriji Accessorizer of the Year izabrao odlazećeg papu Benedikta XVI. Pobedio je čak i Džastina Timberlejka, a to je, mora se priznati, dostignuće. Papa tako ovu laskavu titulu može dodati svom podugačkom spisku fensi titula, među kojima je i Hristov vikar, Vrhunski pontif, Sluga božijih slugu …

habemuspapumPoznavaoci prilika kažu da Benediktov pontifikat ostaje obeležen borbom protiv „moralnog relativizma“. Ne, nije zez. Borac protiv moralnog relativizma, bivši Hitlerov omladinac, za užase nacizma je, zadržite dah, optužio agresivni ateizam. I pored toga što Mein Kampf prosto pršti od Hitlerovog oduševljenja katoličanstvom i metodama katoličke crkve. I’ll give you a hint –

Kako ćemo ljude ispuniti slepom verom u ispravnost doktrine? I ovde možemo učiti na primeru katoličke crkve. U sukobu s naukom i istraživanjem nije voljna da žrtvuje ni slovca svoje doktrine. Samo takve dogme daju karakter vere.“ (Mein Kampf)

Borac protiv moralnog relativizma čitavu karijeru izgradio je na skrivanju serijskih silovatelja dece iz redova svoje organizacije, premeštajući ih iz parohije u parohiju gde su imali pristup novim žrtvama. Zasiti se čovek brzo. I razmazi. Posebno kad su stvari lako dostupne, kao što su to uplašeni dečačići iz crkvenih horova. Njegov lični saradnik „u borbi“ protiv pedofilije, Rikardo Sepia, uhvaćen je kako preko dilera droge „nabavlja“ dečake za seks. Presreten je telefonski razgovor u kome odbija ponudu da mu se podvedu šesnaestogodišnjaci, jer su prematori.

Upitan da prokomentariše serijsku pedofiliju u svojoj crkvi, borac protiv moralnog relativizma, izjavljuje u nenadjebivoj jezuitskoj tradiciji:

Crkva prolazi trenutak pokajanja, poniznosti i obnovljene iskrenosti“.

Ne znam koja me se od ove tri reči – pokajanje, poniznost ili obnovljena iskrenost – više dojmila.

U herkulovskom rvanju s moralnim relativizmom papa je mnogo zborio i o homoseksualcima. Naime, civilizaciji preti urušavanje zbog pedera. Dođe čoveku da se zapita, kad se sv. Petar urušio nije, što bi civilizacija? S obzirom na veličinu Vatikana, bezbedno je konstatovati da je to pederima najgušće naseljena teritorija na celom svetu. Saudijska Arabija bi mogla da konkuriše, da nije tako ogromna. 

Italijanska Republica piše da iza papine ostavke stoji ucena nekakvog gej vatikanskog lobija, o čemu se navodno govori u nekom tajanstvenom izveštaju na više od 300 strana, koji su sastavila trojica kardinala, a u kome se pominju „izvesne veze sa spoljnim svetom“ jednog broja visokih katoličkih sveštenika, koji su zbog njih bili ucenjeni. I sve tako nešto. Lično sam fan ove katoličke mistike i teorija zavere. „Izvesne veze“, dakle opasne, i slično. Papa je, kažu insajderski izvori, tim povodom prokomentarisao da su „u mrežu crkve uhvaćene i neke loše ribe“. Fan sam i ovih metafora.

Katoličanstvo je tako jebeni seksi. Mislim da ne postoji pornić više napaljiviji od raspeća na zidu iznad kreveta. Tanatos i Eros.

Zanosi i vizije, sv. Tereza, Rita i Katarina, Sebastijan proboden strelama, sacre coeur i ekstatični pogledi upereni u nebo. Oh my God, I am heartly sorry ….

Vajld, kralj dekadencije (I find it harder and harder every day to live up to my blue china) bio je opčinjen mračnim erotizmom katoličanstva, toliko da je godinama razmišljao o pokrštavanju. Otac je pretio da ga liši nasledstva. Na dan kad je trebalo i zvanično da se pokrsti, izvesnom ocu Baudenu poslao je buket oltarskih ljiljana, pošto se nije pojavio.

Pošto nasledstva nema, kod mene bi to išlo lakše. Seljačko-domaćinski erotizam Bogojavljanja mi nije dovoljno privlačan. A porodična zaštitnica Petka ni izdaleka ikonografski zanosna ko sv. Rita. Dekadentan sam. Da nisam toliko lajao, mogao sam ladno da doguram bar do kardinala. A možda i pape, što da ne? Ne bih bio ni prvi Srbin papa, a siguran sam ni prvi ateista na prestolu sv. Petra. Moja sklonost perverzijama već bi bila potpuno u duhu tradicije. A vežbao sam i pogled pun zanosa i puštao bradu da ličim na Isusa. 

Madonna, koja me je i uvela u tajne katoličke ikonografije nekoliko godina ranije pre nego što ću se s njom i zvanično na studijama sresti, govorila je da sveštenici moraju biti lepi. Ja se slažem. Zaista, zašto biraju ove pacolike zle starce kao što je Racinger (čak mu je i ime nekako pacovsko – Ratzinger) ili onog pre njega, s gerantološkog odeljenja obolelih od parkinsona? Gde su oni lepotani s Calendario Romano?! Zašto se oni drže iza kulisa?

Kao što je ona, paradokslalno, učinila više za katoličku crkvu od Julija II naovamo, sigurno bi i neki seksi papa neizmerno doprineo toliko željenoj obnovi vere kod ravnodušne pastve.

Više od svih špekulacija vezanih za izbor novog pape mene zanima hoće li novi papa nositi crvene cipelice. Obožavam papske Doroti cipelice. Uparene sa belom čipkanom haljom besedi o opasnostima homoseksualnosti daju jedno posebno, uzvišeno dostojanstvo. I ubedljivost.

Uzgred, cipelice nisu Pradine. Pravi ih izvesni obućar Adriano Stefaneli. Crvena simboliše krv Hristovih mučenika i vatru koja se pominje u Delima apostolskim. Crvena je bila boja rimske aristokratije, baš kao što je carska žuta bila rezervisana samo za kineske careve a purpurna za vizantijske.

U okviru svog programa vraćanja tradicijama i korenima crkve, Benedikt XVI ih uvodi ponovo u modu (prethodnik ih nije nosio). Doroti cipelice na simboličan način otkrivaju suštinu papine hard line agende.

Ne tako davno prilikom papske audijencije bili ste u obavezi da poljubite papinu cipelu. Preko nje je stajao fino izvezeni krst, valjda da označi mesto celivanja. Crvena je osetljiva, mogla bi se uprljati. Tek je Pavle VI (1963-78) ukinuo ovaj običaj. Sad se prilikom audijencije celiva prsten – ribarski prsten s likom sv. Petra koji zabacuje ribarsku mrežu (simbolično, crkva koja lovi duše) i koji se čekićem razbija kad papa umre. A kad papa umre, procedura je sledeća – lekar konstatuje smrt a onda kardinal kamerlengo (rizničar Apostolske komore) uzima posebni srebrni čekić kojim tri puta čukne papino čelo dozivajući ga po pravom imenu na njegovom maternjem jeziku.

Ja bih, kao papa, otišao još dalje u tradicionalizmu. Ja bih otišao do renesansnog Rima. Vajld, kad su ga jednom prilikom pitali u kojoj bi istorijskoj epohi, da može, izabrao da živi, odgovorio je da bi bio kardinal u renesansnom Rimu. Priređivao bih najbolje orgije na svetu i bio u potrazi za Mikelanđelom koji će ovekovečiti moj pontifikat.

Niste čestit peder ako ne znate za ovaj podatak – papske odore od 1798. godine kroji krojačka radnja Gammarelli TailorsSartoria Per Ecclesiastici. Pred izbor svakog pape pripreme tri odore u tri različite veličine – mala, srednja i velika ili S, M i L …

E pa, za mene bi se potrošili oko čipke. Pa kad se ogrnem u onaj fenomenalni svetlucavi papski plašt i stavim krunu s dijamantima i rubinima, a neki lepi kardinal, obavezno iz onog rimskog kalendara, izađe na balkon da me najavi – Habemus papam!

I pojavim se da blagosiljam okupljeni svet. A masa mi oduševljeno kliče. Pošto se već zovem kao papa Bordžija, uzeo bih onda ime Innocentius (Inoćentije). Like a Virgin. A trgom nek se prolomi, u deep groovingu – I detest all my sins!

It’s so hypnotic!

Samo da znate, ja bih vratio i običaj celivanja cipele. Fetišista sam, a i loži me potčinjavanje. Bio bi mi stalno dignut za vreme audijencija.