Арсинојин цвет

OLYMPUS DIGITAL CAMERAСпустила се спиралним степеницама са горњег спрата, у купаћем костиму и са великом шареном марамом обавијеном око струка. Поздравила ме пољупцем у образ као да смо се последњи пут видели јуче а не пре више од две године. Мирисала је на лаванду. Наручила је да нам донесу ледени чај и предложила да ручамо на крову крај базена, у сенци лимунова и хибискуса.

– „Алекс, да ли си срећан?“ – упитала ме је забацивши косу на бели фротирски наслон опружајући ноге на сто.

– „Да ли сам срећан?“ – понових, потпуно затечен оваквим питањем и посебно ноншаланцијом с којом је постављено. То је, барем што се ње тиче, уједно био и одговор. Чињеница да на то питање нисам био у стању да одговорим с подједнаком лакоћом којом је и постављено, те да је управо она била сведоком моје лажне дилеме, навукла је облак туге и зловоље у мој поглед.

– „Ах, немој ми говорити о новцу, то је тако … бесмислено! Новац је као енергија. Кружи и има своје токове. Треба се само укључити. Баш као што се повезујеш с енергијом универзума и скрећеш њено кретање у своје биће, тако се повезујеш и с материјалним токовима. Проблем је недостатак воље и јасно изражене жеље. Али, поставити животу захтеве је, чини се, врло распрострањен проблем данас код људи. Зар не мислиш тако? Свет је данас тако лако заплашити. Људе још по рођењу престраве свим злима и недаћама које ће их у животу снаћи, укључујући и неизбежно разочарење у љубав. Већина их одлучи да одустане од свега и пре него што почне да живи. То је тако тужно.“

Било ми је тешко да се усредсредим на ово ненадано филозофско излагање и истовремено држим поглед на њеним ножним чланцима. Не слажем се с њеном теоријом о новцу али сам одустао од расправљања. Има ли уопште смисла о томе расправљати с неким ко је рођен богат?

– „Хоћу да кажем“, продужила је након гутљаја леденог чаја, „за срећу је потребно снаге колико и за тугу. Понекад и више. А нарочито постојаније.“

Ручак је био спреман и ми се преместисмо на кров њене резиденције. Сто је био постављен поред базена који се пресијавао од сунца које се одбијало о мозаичке коцкице на његовом дну. Јели смо пилетину с крушкама и пили бело вино са Самоса. С муком сам делио своју пажњу између њених груди, изврсног вина, погледа на град, светлуцаву прозирну воду базена и наш разговор.

– „То искуство рата, код вас у Србији, мислим да те чини врло привилегованим.“

– „Ја сам из рата побегао. Поново бих учинио исто. Овог пута побегао бих и из земље“ – рекох без трунке срама и помало увређен оваквим филозофским приступом тој теми.

– „Ах, па наравно! То је просто дужност сваког мислећег човека! Ратови су данас толико усавршени и безидејни да су потпуно одвратни. Нема авантуре, нема идеала, личног подвига, ни визије ни маније, сем маније убијања. Не може се бити Ахил данас, нити ће ово доба родити новог Епаминонду. Нисам мислила да будем цинична. Хтела сам рећи да таква једна трагедија човека или потпуно сломи или учини мудрим. Мора се доживети крхкост живота да би се он заволео. Када Петрос није желео да се врати за време бомбардовања, упркос очајању наших родитеља, ја сам га потпуно разумела. Била бих и сама дошла да сам знала да то неће убити наше родитеље.“

– „Мислим да постоје ствари у животу за које је права срећа не искусити их. Али, рецимо да наслућујем твоју поенту.“

– „Друга ствар потребна да се живот заволи је неузвраћена љубав. Живимо верујући да волимо живот док заправо највећи део живота проводимо борећи се с грижом савести. Јеси ли волео некада несрећно Алекс?“

– „Зар има неког да није?“

– „Ох, и те како! Немају сви ту срећу! Волети неузвраћено значи сагледати космос. Неузвраћена љубав није реткост. Ретка је храброст, или лудост, да се не затвориш пред њом. Да се не окренеш да допливаш назад на обалу већ продужиш да пливаш до друге иако је не видиш од таласа. Пржити се на врелом сунцу сопственог ега, љубоморе и жеље за поседовањем. Напајати се сланом водом суза и чежње, видети живот у милион илузија и могућности од којих ниједна није твоја. Растопити сопствену огорченост убеђењем у смисао патње. И бити слободан на крају, бити заиста слободан.“

 *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *

Oдломак из мог, никад завршеног романа, “Арсинојин цвет” за који сам заборавио да сам га икад и писао, све док ме данас није подсетио пријатељ из Београда, цитирајући једну од реченица из овог одломка. Нисам је препознао. Прочитао сам га после више од пет година 🙂

Advertisements

Moj ženski rodoslov

indexJa vam nemam da pokažem nikakve sablje, medalje, povelje, nakit i nameštaj, koji bi posvedočili nešto o mojoj porodičnoj istoriji. Tako da, može se reći da nemam razvijen taj osećaj kontinuiteta i tradicije. I uopšte, to sa tradicijom mi slabo ide. Ipak sam, davno, u nekom porodičnom albumu pronašao dve fotografije koje sam svojevremeno voleo dugo da posmatram i proučavam. Na jednoj baba sa očeve, na drugoj baba sa majčine strane. Babu po majci video sam svega dva puta kao klinac, baba po ocu umrla je još dok je ćale bio tinejdžer. Što vam ovo uopšte pominjem? Pa, to su dve, ne može biti različitije babe.

Ćaletova majka je jedna od onih anonimnih heroina istorijskog balkanskog patrijarhata, boginja samopregora čiji je sav smisao i svrha postojanja žrtva do samoponištavanja. To je žena koja je izrodila šestoro dece, što na njivi, što u kući, što na senu. Ćale se recimo rodio na senu, kao peti u nizu, jednog vrelog avgustovskog dana u jeku poljskih radova, i uvek je tu pojedinost držao za posebno egzotičnu. Meni je taj podatak zaista imao polumitsku dimenziju a prema babi koju nikada nisam upoznao, osećao sam mešavinu divljenja i sažaljenja. Ta je žena živela u svakodnevnom vrtlogu dužnosti, između poljskih i kućnih poslova, začaranog kruga večno gladnih usta, prepravljanja i krpljenja istanjenih i iznosanih haljetaka i brižljivog čuvanja plamička tradicije, te mešavine seosko pravoslavnog osećaja za čestitost i valjanost i dobro porodično ime, a koji je tinjao i podrhtavao kao kandilo u skromnoj, što bi se reklo, pošteno siromašnoj kući, zaslugom njenog nemog autoriteta. Na fotografiji je vidim u svečanom izdanju – crna suknja najprostijeg kroja do kolena, čista bela košulja, pretpostavljam nove opanke, i marama čije šare ne vidim jer fotografija je crno bela ali je sve zamišljam u nijansama smeđe boje. Ni trunke elegancije u stavu, gde je to uopšte mogla i da vidi? Šake, čvorugave i sa iskočenim venama, nesrazmerno velike u odnosu na tanke i mršave ruke. Listovi sasušeni, bez mesa, prosto žile koje su se priljubile uz potkolenicu. Ramena malo spuštena i leđa blago pognuta. Uslikana u dvorištu ispred kuće. A gde bi drugo ova boginja ognjišta i mogla biti uslikana? Ima nečeg rodenovskog u čitavoj njenoj pojavi, nečeg spomeničkog. Lice uokvireno maramom, kako hrišćanski greh taštine i nalaže, naivno i nasmejano. Rekli biste da je to izraz srećne i zadovoljne žene. Ja bih tako dugo razmišljao u čemu se zapravo sastojala ta njena životna sreća? Ne čudi me što je ćale rastao s idejom o dve vrste žena: svetica i kurva. Kao najcrnja jeres učinilo mi se pitanje koje mi je u jednom trenutku iskrslo u glavi – je li ova žena ikada doživela orgazam?

Umrla je mlada, od bolesti. A između baba Ilijane i mene, unuka koga nikada nije videla, samo je jedna karika u lancu – moj ćale. Ta karika povezala je jedno selo na Kosovu, od Turaka oslobođeno pre manje od sto godina, i moj odlazak u britansku ambasadu da tražim vizu kako bih video Madonnin Reinvention.

S druge strane, baba po majci. Fotografija isto crno bela, ali u skladu sa ondašnjim fotošop mogućnostima pomalo zamagljena, kako bi dobila onaj marlenditrovski šmek. Prava lepotica holivudskog formata sa šeširom, uslikana iz profila na način koji je isticao njene savršene crte lica i delikatan beli vrat ukrašen dvostrukim redom bisera. Vi biste odmah videli da je to žena koja ne samo što je poznavala tajne putenih užitaka već ih je i zahtevala. Neupućeni bi pomislili da potiče iz propale posleratne buržoazije, iz staleža takozvanih narodnih izdajnika, jer teško da je u njenoj pojavi bilo nečeg narodskog. I lako biste pogrešno zaključili da ju je deda, mladi komunistički oficir, zaveo novostečenim položajem pobednika u ratu klasa. Međutim, baba je bila potpuno običnog, seoskog porekla, poticala je iz istih pasivnih južnih krajeva kao i deda. Bila je živi dokaz teze da je osećaj za stil nešto sa čim se čovek rađa – ili ga imaš ili nemaš, to se ne stiče. Imala je, za ovdašnje prilike, krajnje prozaično ime – Vera. Ali stajalo joj je onako kako je stajalo i Veri Ralston.

Odrastao sam s uverenjem da je baba Vera čudovište od žene. Priča je sledeća – kad je mojoj majci bilo nekih šest, sedam godina, a ujaku dve manje, njihova majka, a moja baba Vera, jednostavno je jednog jutra nestala. Danima nisu imali pojma gde je i šta je sa njom, da bi se ispostavilo da je pobegla sa jednim kamiondžijom. Deda je, pretpostavlja se, svoju najveću ljubav koju je inače držao u svili i kadifi, pokušao da povrati, ali uzalud. Baba je napustila oficira u usponu i svoje dvoje nejači i odlučila da započne novi život sa kamiondžijom. Njen odlazak čini se da je najteže pao ujaku koji je, prema svedočenju moje majke, dugo zadržao naviku da spava s jednom babinom spavaćicom. Kasnije je izrastao u problematičnog dečaka i kleptomana zbog čega se nadobijao batina od svog oca, to jest, mog dede, koji oficir nije bio samo po profesiji nego i po mentalnom sklopu. Bilo je potrebno da stručnjak na glasu sa VMA dedi objasni da su ujakovi kleptomanski ispadi zapravo posledica patnje za majkom. Ispostavilo se da deda zapravo nikada nije preboleo svoju prvu ženu lepoticu. Jednom je prilikom priznao da je obećao sebi da će se ponovo oženiti samo ako bude našao ženu koja će se isto zvati. Ne znam da li je deda, čija mi se priroda nikada nije činila nimalo poetičnom, u jednom trenutku sebe doživeo kao Petrarku, tek njegova druga žena zaista se zove Vera.

Kako sam rastao uz oca čije se poimanje očinstva zasnivalo na uverenju o dovoljnosti povremenog neangažovanog prisustva, prirodno je da sam bio užasno vezan za majku. Zbog čega mi je ova priča o baba Veri delovala kao vrhunac ljudske čudovišnosti. I, onda, jednog dana, kada sam imao sedam ili osam godina, upoznao sam je. Vraćao sam se sa letovanja sa školom, koja sam mrzeo i zbog toga što nisam bio previše društven a na njima si večito morao da budeš u grupi, i zbog toga što sam bio debeo a morao si na plaži da se skineš među vršnjacima i zbog toga što mi se još uvek dešavalo da se noću upišam u krevet. Moji su me sačekali na stanici i saopštili da kod kuće imamo gosta koji će me sigurno iznenaditi. Baba Vera. Sa svojim kamiondžijom baba je živela na moru u Crnoj Gori i desilo se da je te godine ljuljnuo jak zemljotres koji im je srušio kuću pa su se privremeno porasturali po rodbini u unutrašnjosti i tako je baba završila kod svoje ćerke, koja ju je, zvaničan stav je bio, prezirala i osudila na doživotni neoprost.

O, kako sam je odmah zavoleo! Majka nije dozvolila da baba sa sobom povede i pudlicu i nemam pojma gde ju je baba zbrinula pre nego što je došla ali sve vreme boravka sprdačini je izvrgavala mamina stroga pravila koja su se ticala higijene i kućnog reda a koja su, između ostalog, podrazumevala najstrožu zabranu pušenja, zbog čega su baba i ćale bili prinuđeni da malo malo izlaze ispred zgrade da udovolje svojim nikotinskim potrebama. Baba je, najkraće rečeno, bila jedan žestoki zajebant. Jedna raspoložena žena vrcavog duha za koju nikad ne biste rekli da joj je zemljotres upravo srušio kuću do temelja. Poluglasno se, nakon njenog odlaska, pominjala noć u kojoj je deda ostao sa njom u razgovoru do jutra, te kako se ne zna o čemu su zapravo raspredali čitavu noć. A o čemu su pa mogli? Taj celonoćni razgovor imao je auru tajnog sastanka na kome se raspravljalo nešto mnogo krupno, a kako je prećutna pretpostavka bila da je u pitanju bilo emocionalno raščišćavanje, ne iznenađuje što se taj samit na vrhu pominjao s posebnim pijetetom. Ima li uopšte ozbiljnijeg i težeg posla od raspakivanja i ratosiljanja od emotivnog prtljaga?

Život se ubrzo vratio u normalu, to jest, baba se vratila kući. Nedugo potom se razbolela od bubrega i nakon višegodišnjeg bolovanja, umrla vrlo mlada. Majka je danima neutešno plakala kao kiša. Nisam očekivao da neće imati nikakvu reakciju, ali opet. Mislim da koliko je plakala za njom da je toliko plakala i za sobom. Gadno je rasti bez majke. Verovatno još gadnije s majkom koja nije tu. Vremenom je baba za koju sam odrastajući verovao da je čudovište, u mojim očima takođe dobila status heroine. Koliko sam se divio stoicizmu babe po ocu i jednostavnosti, usuđujem se reći, prostoti njenog života i sreće, toliko sam počeo da se divim i hrabrosti baba Vere da podlegne iskušenju. Vajld je jednom napisao – “Da li odista smatrate da je slabost popuštanje pred iskušenjem? Ja vam kažem da postoje užasna iskušenja koja zahtevaju snagu, snagu i hrabrost, da bi im se čovek prepustio. Staviti čitav život na kocku zarad samo jednog trenutka, sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o užitku ili moći – ne, u tome nema nimalo slabosti.” I tako, iz te porodične galerije likova, čudnim obrtom, baba Vera mi je nekako postala najbliskija. I po svom narcizmu i po sklonosti padu.

Рођаци и странци

djzogНе знам тачно што (или знам ал нећу себи да признам) ал ових дана ми на памет долази једна моја рођака коју никада нисам упознао, за коју знам само из прича, маминих углавном, али која ме је увек интригирала и чинила се некако као лик из романа.

Биљана, ћерка бабине (по мајци) рођене сестре. Дође ми, ваљда, нека тетка.

Мајка кад је ишла у средњу школу, која је била у другом граду од оног где јој је живео ћале, живела је код те своје тетке и њене ћерке. Делиле су собу. Причала ми је како се једном пробудила усред ноћи и угледала непомичну Биљану на суседном кревету, широм отворених очију. Није трептала. Жива се испрепадала јер је мислила да је умрла па је кренула да цичи и дрмуса је. Ова се најнормалније пробудила и онако буновна и запањена је питала који јој је ђаво. Испоставило се да понекад спава отворених очију. Нисам имао појма да постоји и тај феномен. Касније ју је затицала још пар пута да спава отворених очију и мада је знала шта је, каже да јој је увек било помало језиво. Та ми слика остала живо у глави – лепа девојка, на кревету у мраку, спава отворених очију. Нешто као слика “Офелија”, Џона Еверета Милеа, коју је Кајли искористила за спот When the Wild Roses Grow.

Тек много година касније, видео сам Биљанине фотке са венчања, не сећам се више посредством којих рођака, пошто се Биљана једном кад је напустила земљу више никада у њу вратила није, и на њима њене крупне плаве очи. И некако ми више није било чудно што је понекад спавала отворених очију, јер стварно су биле некако чудне, не бих умео да опишем, не продорне, не бистре, не миле, заводљиве, већ некако баш чудне, ко да су виделе нешто што нико други није, можда током тих ноћи, и сад знају нешто што нико други не зна.

Отишла је из земље у Немачку, код оца гастарбајтера, кад јој се мајка убила. Не могу ни да замислим како то изгледа кад дете ујутру у кухињи пронађе мајку са просвираном главом. Та баба тетка је, иначе, била нека вансеријска лепотица, сви причају, толика да су је мушкарци дословно прогонили, сачекивали којекуда, да изађе из куће (што је ретко чинила), прође улицом, тим пре што јој је муж био далеко па су се локални швалери надали да ће јој неко од њих бити утеха и замена. Мајка је причала да је имала држање балерине, да је седела право ко стрела, понекад и сатима док се занимала ручним радовима. Та ми је појединост била посебно упечатљива, то право седење, што се код нас не среће често ни код градских жена из бољих кућа, камоли код оних из скромних, сеоских породица. Па сам је тако замишљао као Ану Карењину, неку трагичну хероину из класичне руске књижевности. Мајка је још рекла да је била религиозна. Тачније, одлично се сећам да је употребила израз ‘замлаћена’ – “замлаћивала се тако свачим, у свакакве је будалаштине веровала”. Што је мени била живописна појединост у оштром контрасту с ликом моје бабе, њене рођене сестре, која је била рођени зајебант и, то никад нисам поуздано сазнао али убеђен сам да је тако, природни скептик а можда и циник.

Биљана је, тако, завршила код свог оца гастарбајтера у Немачкој, кога је моја мајка описивала као “невиђену простачину”. Живот је ишао својим током. У причи искрсава неколико година касније, када је неки заједнички рођак био у посети у Немачкој. Мајка је, наравно, била радознала да чује како је, шта ради и како живи њена сестра од тетке с којом је још и живела пар година. Рођак је одговорио да нема појма.

– “Како немаш појма? Ниси видео Биљану?”

– “Не, видео сам је.”

– “Па, како немаш појма?”

– “Па лепо. Видео сам је али нисмо причали. Биљана не прича српски.”

– “Шта лупаш? Како не прича српски, била је велика кад је отишла.”

– “Ма не бре, она НЕЋЕ да прича српски.”

– “Како неће? Не разумем.”

– “Па лепо, неће. Дошла је, поздравила се, ал на немачком. Шта год да сам је питао одговарала је на немачком а отац је преводио. Мислим да му је било мало непријатно. А ја сам био толико запањен да појма немам шта ми је рекао. Објаснио ми је да је престала да прича српски од како је проговорила немачки.”

– “Боже сачувај! И ова суманута фамилија!”

– “Е, да, али је питала за тебе и поздравила те је. На немачком.”

Још тада, када сам чуо ову причу, негде у тим пубертетским годинама, био сам потпуно фасциниран. Нисам себи умео да објасним зашто тачно, али ми је звучала потпуно невероватно …. престати да говориш сопствени језик! Одлучити да га више не говориш! Тада није било ни наговештаја од будућих срања која ће нас задесити, када смо мање више сви хтели негде да одемо и побегнемо. Али сам ја одувек знао да ћу бар део живота провести у неком иностранству. Било ми је незамисливо да читав живот проведем у једном граду и једној земљи. Наравно, нисам замишљао да ћу једном желети да побегнем, као што сам неких 15-ак година то очајно желео, већ једноставно да одем. Није ми посебно тешко да учим страни језик (досадно да, али не тешко, никад нисам разумео оне којима је трип да се грбе над граматикама и речницима) иако нисам претерано музикалан, али сам увек имао ту стрепњу да никад ниједан језик нећу знати онако као што знам српски који ми је матерњи, и кога сам, као што сама етимологија сугерише, посисао с мајчиним млеком, без иједног сата проведеног над граматиком и вежбанкама. И како ми је увек било од огромне важности да будем у стању да изразим себе што је најфиније и најпрецизније могуће, не толико због тога да ме други добро разумеју колико због тога да самог себе себи растумачим и покушам да схватим, мислио сам да ћу у иностранству увек бити некако некомплетан. Ко благо инвалидан.

И сада живим у “иностранству”. То је иностранство у односу на то одакле сам, али се заправо осећам као код куће (мени је увек, за осећај припадања, било неопходно да ми окружење „гађа“ естетски сензибилитет) па је та реч која сугерише неку врсту отуђења можда неодговарајућа. Отуђење је некако суштинскије од тога, и има везе с тим какав си ти, а не у каквом си окружењу. Тако сам ја увек помало отуђен где год да сам. И сад говорим и језик за који сам мислио да је несавладив. И неки дан ми је с мајком на телефону излетело “comment?” уместо “нисам те чуо”. И схватам да глупост одјекује исто, ма на ком језику, а мудрост исто вибрира. Ал осећам некако да ми се некакав замишљени, духовни ДНК мења. И кад претурам по књижарама и листам књиге и помислим “која штета што овде нисам рођен, до сад бих имао и каријеру а можда и богатство” или “ја пишем боље од овога али шта вреди“ осетим увек да се нека моја замишљена суштина своди на језик на коме могу најбоље да се изразим.

Непозната рођака Биљана се удала за Сицилијанца. То нам је други Сицилијанац у породици. Једног сам увео и ја. Тај је пљачко неке банке по Немачкој и на крају заглавио робију. Биљани је суђено за не знам шта, саучесништво ил нешто тако, и протерана је из Немачке. Заглавила је кућни притвор негде усред Сицилије код родбине мужа мафијаша. Ту се породила и убрзо и узгубила то дете. Не знам колико је тачно седела затворена у тој кући, али знам да је бекство било драматично. Филмско. У контејнеру за смеће доспела је до неке прве луке, ту је платила чамац да је пребаци до Туниса. Одатле ју је извукао отац који јој је купио лажна документа.

И последње што знамо, пре него што јој се изгубио сваки траг и прекинула свака веза, јесте да се удала за богатог Швајцарца аристократу. Ваљда и неку титулу има. Наводно живи у замку, мада родбини не треба веровати кад трача, јер у Србији је „замак“ свака површина већа од 100 квадратна метра у коме не живе три генерације. Слика на којој сам видео те њене чудесне очи је управо са тог венчања. Црква нека алпска, протестантска. Не могу да поднесем протестанстке цркве, дословно су ми одвратне. Делују ми ко луднице, што цркве за мене иначе и јесу, али оне у којима можеш само да лупаш главом о зид, где немаш неке шаре да се занимаш. Да се негде сретнемо, не бих никад помислио да имамо било шта заједничко.

Мени, тако, дође некад да заћутим. На свим језицима.

Today is the last day that I’m using words

They’ve gone out, lost their meaning

Don’t function anymore

Рекла би моја Богиња …

Words are useless, especiаlly sentences

They don’t stand for anything

How could they explain how I feel

И само посматрам свет … без потребе да разумем.

Отуд, ваљда, и непозната рођака у мојим мислима ових дана. Мислим да ме спопала потреба да нестанем за све који ме на било који начин знају. Баш као и она.

И како пишем, из нужде неке унутрашње, дословно из неког сврабежа који не престаје, а не јер немам паметнија посла и, што би се рекло, комуницирам с мноштвом, задивљује ме то чудесно својство језика, међу којима је и то да се уопште не разумеш с неким с којим га делиш. И супротно, да у неком етру, стварном ил виртуелном, ухватиш молекул разумевања, суштинског разумевања, с потпуним странцима.

Leaving logic and reason

Let’s get unconscious honey