Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

Odavno se spremam da napišem blog na ovu temu i konačno evo, povod je dobar – ovaj blog prešao je brojku od 100.000 poseta!

1521911_737017752982836_1875458801_nVerujem u moć knjiga. Verujem da su u stanju da izazovu lični i društveni preobražaj. I mislim da ne postoji dovoljna mera i odgovarajuća količina literature. Nikad nije dosta. Istovremeno, ljudi koji sebe vole da nazivaju „ljudima jedne knjige“ za koju veruju da sadrži svu mudrost sveta i nikad ne čitaju ništa što bi moglo da uzdrma njihove stavove, verovanja i zamisli, za mene su mentalni kastrati. Sasvim uzgred, činjenica da je tim takozvanim „svetim“ spisima potrebna zaštita autoriteta i pretnje silom od kritike i ismejavanja, kazuje sve što se ima reći kako o njihovim tvorcima tako i o njihovom čitalačkom klubu. Koran, na primer, i njegovi učenici. Ili Biblija. U romanu „Ime ruže“ (eto prve preporuke!) Umberto Eko divno pripoveda o važnosti knjiga. Čitav uzbudljiv zaplet vrti se oko monaha koji u manastiru ubija ostale monahe, prepisivače i ilustratore, koji su došli u dodir sa, kako iz pozicije svoje suverene hrišćanske istine smatra, jednom potencijalnom vrlo opasnom i subverzivnom knjigom – Aristotelovom Poetikom, u kojoj on govori o važnosti – humora i ismevanja!

A bacite pogled i na Index knjiga koja je zabranila katolička crkva.

S obzirom na kratkoću života i raznolikost sveta, dobre preporuke mogu mnogo da znače. Ko što reče Ralph Waldo Emerson – „ako sretnemo čoveka retkog intelekta, trebamo ga pitati koje to knjige čita“. Ne mislim da je moj redak, recimo da nije mainstream, ali me mnogi pitaju šta čitam. Pa evo, za sve one koje zanima koji su pisci i koje knjige uticale na mene i obrazovanje mojih anti teističkih stavova:

1. Zabluda o bogu (Ričard Dokins)

Ne postoji način da opišem u kom su stepenu ova knjiga, a i Dokins kao ličnost, uticali na mene. Recimo da svoj intelektualni život mogu da podelim na dve faze – pre i posle Dokinsa. Nikad ranije nisam bio čuo za njega, niko mi ga nije preporučio, niti sam imao bilo kakvu predstavu o njegovoj reputaciji kao vođi onoga što po medijima zovu „novi ateizam“. Nabasao sam na njega slučajno, ako slučajnosti postoje. Jedan od malobrojnih „magijskih“ rituala kojima se u životu prepuštam je odlazak u knjižaru i biblioteku bez prethodne ideje šta tačno tražim. Ono kad duboko udahneš miris knjiga i kažeš sebi – „negde na ovim policama čeka te neka važna poruka da je pronađeš“, a onda zaroniš ko u okean i provedeš sate listajući i ko iskusan lovac dešifrujući lažne marketinško dizajnerske tragove korica i uobičajenih hvalospeva na poleđini knjiga. Ime autora, naslov i preporuka „svetski bestseler“ koja meni uobičajeno malo znači, na jednostavnoj srebrnkasto sivoj pozadini odavali su utisak, pa, nekako trezvenog izdanja. Valjda je naslov presudio, ne sećam se. Tad sam bio u onoj skeptičnoj i agnostičkoj fazi u kojoj se većina nas doživotno zaglibi, uveren da niko „ne zna i ne može da zna“.

Fizička senzacija koju sam imao po završteku čitanja jeste ko da  mi je operisan tumor na mozgu. Gutao sam je s uzbuđenjem i zanimanjem kakve ni u ludilu ne bih zamislio da je moguće da ih izazove naučno popularna literatura. Da sam u detinjstvu imao nekog nastavnika nalik Dokinsu, možda bih danas bio astronom. Sve me je vreme pratio osećaj da mi nekakva izmaglica napušta glavu i do kraja knjige imao sam osećaj da mi je uklonjena katarakta s očiju za koju nisam ni znao da je imam. Svet je pred mojim očima iskrsao u jednom potpuno novom svetlu. Shvatio sam da je mnogo čudesniji nego što sam to ikada zamišljao a iz mozga sam raščistio tone onoga što ja zovem „platonističko-judeohrišćansko“ smeće. Ova me je knjiga pretvorila u ateistu. I odškrinula vrata ka mom aktivnom anti teizmu. Dokins me je, samo ovo jednom knjigom, naučio šta znači intelektualno poštenje. Pojam koji je danas, s napretkom relativizma, gotovo pa odumro.

Da se ja pitam bila bi na spisku obavezne literature u sva četiri razreda srednje škole.

2. Najveća predstava na Zemlji (Ričard Dokins)

Opet Dokins koji čitavu ovu knjigu posvećuje jednoj temi – teoriji evolucije. Teorija evolucije je naučna teorija baš kao i teorija gravitacije. I dok je malo verovatno da ćete sresti nekoga ko će ponuditi alternativnu teoriju onoj o gravitaciji – recimo, „Zemlja visi na koncu koji drži neko božanstvo ili je podupire Atlas svojim plećima“, gotovo je redovna pojava da ćete raspravljajući se s vernicima, pa i onim relativno obrazovanim, pa čak i sa agnosticima, čuti kako je evolucija „samo teorija“ za koju nema čvrstih dokaza i da je verovatna koliko i ideja o kreacionizmu. Spadam u one koji se s teškoćom kreću kroz polja nauke i potreban mi je vrlo popularan pristup da bih uspeo da se zainteresujem za prirodnjačko naučnu temu. Učinite sebi uslugu i pročitajte ovu zanimljivu knjigu o najvećem „spornom“ pitanju nauke – evoluciji. Ostaćete zapanjeni da se u 21. veku u javnom diskursu na ovu temu još uvek vode rasprave, pored toga što ćete je konačno zaista i razumeti.

Pošto sam kao neizostavne preporučio ova dva Dokinsova naslova, sledi preporuka za sve što je ovaj autor objavio. Želim još samo da izdvojim „Magiju stvarnosti“, knjigu koja ju napisao za decu. Nek vam deca budu pametna.

3. Ateološka rasprava (Mišel Onfre)

Dokins je pokrenuo intelektualnu lavinu koju je potom niz autora dalje zakotrljalo. Iako je Onfre moje najmlađe otkriće, po dubini uticaja koji je na mene ostavio, dolazi odmah iza Dokinsa. Onfre je filozof. Imam refleksivni otklon prema toj feli. A on mi je otkrio i zašto. Čitav život bavio sam se samo filozofijom sa spiska njene zvanične istoriografije. A on je, ispostavlja se, vrlo kontrolisan i pažljivo cenzurisan i drži se samo jedne prave, idealističke linije – platonizam-hrišćanstvo-nemački idealizam …

„Jer, školsko ustrojstvo“, kako veli Onfre, „radi za ciljeve drugačije od onih koje obznanjuje. Ono tvrdi da obrazuje pojedinca, ličnost, građanina, muškarca i ženu. Ustvari, ono proizvodi učene majmune, potrošače, poslušne podanike, glupake vične korisnim lukavstvima radi zadobijanja mesta u društvu i održavanja u njemu. Otuda njegova ljubav prema prepunim glavama, a nema ništa praznije od prepune glave. Tolikim ljudima je u interesu da očuvaju tu mračnu i elitističku disciplinu da bi uživali u aristokratskim počastima koje ona dopušta – a najmanje nije, putem zastrašivanja, vlast nad drugim koji omogućavaju sofizmi upućenih, bujice reči pretrpane neologizmima, prazni i šuplji lirski zanosi – dok je kralj veoma često razgolićen …“

Druga, suzbijana, klevetana, cenzurisana, skrivena, proganjana linija je nominalistička, čiji je duhovni začetnik čovek koji je prezirao Platona – Diogen …. Vredi povući nit a „Ateološka rasprava“ je odlična uvod:

„Dekonstruisati monoteizme, demistifikovati judeo-hrišćanstvo i islam, zatim demontirati teokratiju, eto tri početna polja rada za ateologiju. Potom raditi na novom etičkom odnosu suprostavljenih snaga i stvoriti na Zapadu uslove za istinski posthrišćanski moral u kome telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žena zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo“.

4. Moć postojanja – hedonistički manifest (Mišel Onfre)

Ako ste ikada imali osećaj nelagodnosti zbog kulture u kojoj živite, slikovito izražen kroz onu „il sam lud ja a svi drugi su normalni, ili su svi ludi a samo sam ja normalan“, onda je ovo knjiga za pročitati. Ona će vam rasvetliti sve simptome te nelagodnosti.

„Dvadeset vekova judeohrišćanstva ostavilo je tragove u oblikovanju zapadnog tela. Recikliranje pitagorejske, ali pre svega platonovske tradicije, ostavilo je hrišćanskoj Evropi u nasleđe šizofreno telo koje mrzi sebe, u sebi čuva jedino fikciju o nekoj navodnoj nematerijalnoj i besmrtnoj duši, da bi na kraju uživalo u nagonu smrti koji vladajuća ideologija gaji ad nauseam.“

Knjiga koja pomaže da zavolite sebe i život.

5. Pismo hrišćanskoj naciji (Sem Haris)

Čudno je da je upravo ovaj autor, inače neurolog ili već nešto specijalizovano iz tog naučnog polja, čeličnih nerava i nepomućenog filozofskog mira (valja na internetu pogledati neku od debata u kojoj je učesnik) taj koji je potpalio vatru mog aktivizma za koji često dobijam epitet „militantni“ iako ja za sada samo pišem, i to potpuno nezavisno i još uvek sebi nisam prokrčio put do izdavača.

„Pismo hrišćanskoj naciji“ nema ni stotinak strana, i to manji format i krupna slova, ali je hiruški precizna i zgusnuto ubojita kad je politička religija u pitanju. O da, religija nas sve lupa po glavi, to u bezazlenijim oblicima svog manifestovanja, a doslovno ubija, u svom sveobuhvatnijem dejstvu.

6. Kraj vere (Sem Haris)

Još jedna, ovaj put znatno obimnija, Harisova knjiga koja će vas ubediti u smrtonosne opasnosti političke religije. Mene do stupnja neophodnosti delovanja. Nadam se možda i još nekog na taj način. Ono što ovu knjigu, meni barem, čini posebno dragocenom, jeste razobličavanje politički korektnih takozvanih verskih umerenjaka, tobož pomirljivih i naizgled razumnih apologeta religijskih govnarija najšireg mogućeg spektra – od onih prividno bezazenih do doslovno ubilačkih. Iz ličnog iskustva, na osnovu kritika i poruka koje dobijam, mogu da posvedočim da su u mnogim ključnim aspektima, ako ne i u svim, ovi takozvani „verski umerenjaci“ koji ne prestaju da legitimišu versko ludilo i njegove divljačke prakse istovremeno ućutkujući one koji o tome otvoreno govore, opasniji i od samih verskih fanatika.

7. Apostate islama (ibn Warraq, Ajan Hirsi Ali, Wafa Sultan)

Jedna od mojih najčešćih tema je islam. Ujedno to je i tema koja kod mojih kritičara izaziva najviše reakcija. Većina tih komentara sa repertoara politički korektne liberalne evropske levice do te mere su uporni i retardirani i otporni na svaku količinu i jačinu argumenata da je to doslovno depresivno. Morate biti i gluvi i slepi ili barem imati master političkih nauka na nekom od zapadnih univerziteta pa da ostanete u toj meri neobavešteni i, dozvolite mi da budem direktan, glupi.

Ova tri autora, od kojih su dve žene, su bivši muslimani koji su rasli i vaspitavani kao muslimani a koji su islam kasnije napustili (apostate) zašta se, inače, u islamu propisuje smrtna kazna. Uprkos tome oni su se usudili da o užasima islama i svojim ličnim iskustvima progovore javno i čak, u slučaju Hirsi Ali i Wafe Sultan, politički deluju. Svima iz ove trojke je život u opasnosti i žive sa svodnevnim smrtnim pretnjama. Ibn Warraq se povukao u ilegalu i „nestao“ a Hirsi Ali i Wafa su i dalje aktivne uprkos svemu.

Zašto nisam musliman“ je ibn Warraqova knjiga koja strpljivo, delić po delić, dekonstruiše i u prah pretvara sve zapadnjačke fantazme vezane za islam. Knjiga je akademska, prepuna je referenci i ako zaista želite da saznate šta je i kakav je taj mitski „pravi“ islam, onda je ovo knjiga za vas. Ibn Warraq borbu protiv islama upoređuje s borbom protiv nacizma.

Nevernica“ je autobiografija Somalijke Ajan Hirsi Ali u kojoj opisuje svoje odrastanje u jednom društvu u potpunosti definisanom (ali i razorenom) verom, kao i teškoćama bekstva iz mentalnog zatvora jedne totalitarne religijsko-fašističke ideologije kakav islam jeste.

A „Bog koji mrzi“ Sirijke i lekara Wafe Sultan pruža kombinovani, čisto intelektualni ali i uvid iz ličnog ugla i životnog iskustva, u zlo islama. Ova hrabra žena prevalila je put od posvećene muslimanke do jednog od najvećih i najglasnijih boraca protiv islamofašizma danas. Jedan odlomak iz njene knjige koji sam preveo možete pročitati ovde.

8. bog nije Veliki (Kristofer Hičens)

Hičensa sam uvek višeo voleo da gledam, tj slušam, nego da čitam. Bio je poznat po tome što je u javnim debatama izlazio na crtu najvećim autoritetima iz teističkog tabora. Zadivljivalo me je njegovo strpljenje, smisao za humor, i intelekt koji je protivnike u tim raspravama doslovno mrvio u prah.

„Bog nije veliki“ je, verovatno, njegova najčuvenija knjiga. Meni je draža „The Missionary Position – Mother Teresa in Theory and Practise“ koju takođe, od sveg srca preporučujem za čitanje i u kojoj usputno, na nekoliko stranica, daje i kratku genezu građanskog rata u Bosni devedesetih, s kojom se načelno slažem.

U „Bog nije veliki“ piše – „Budući da se religija dokazala kao jedinstveno delikventna upravo na polju na kojem se moralni i etički autoritet može shvatiti kao univerzalan i apsolutan, mislim da imamo pravo da izvedemo barem tri zaključka. Prvo, religija i crkve su čovekov proizvod, i ta nepobitna činjenica isuviše je upadljiva da bi bila ignorisana. Drugo, etika i moralnost su potpuno nezavisne od vere i ne mogu iz nje biti izvedene. Treće, religija je – baš zato što tvrdi da za svoje običaje i verovanja ima opravdanje u božanskoj izuzetnosti – ne samo amoralna, već i nemoralna.“

9. Patrik Kondel

Jednom me je, neko od mojih čitalaca, nazvao srpskim Kondelom. Mislim da mi je to jedan od većih, ako ne i najveći, kompliment koji sam za svoje pisanje dobio. Kondel ne piše, on svoje klipove postuje na youtube. Neke od njih sam preveo i mogu se videti ovde. Živi dokaz koliko jedan čovek može da učini sam u buđenju svesti i odupiranju prečesto zlokobnom establišmentu.

10. Nadbiskup genocida“, „Bog je s nama“, „Okultni genocid – NDH 1941/45 (Marko Aurelio Riveli)

Ako sam u životu imao iskustvo koje bih bez preterivanja mogao da opišem kao traumatično, to je onda saznanje o srpskom holokaustu, tačnije o genocidu koji su nad Srbima počinili hrvatski nacisti. Prvi susret s tom temom bio je u sedmom razredu osnovne kad su nas odveli na izložbu fotografija iz Jasenovca i ostalih ustaških logora. Izleteo sam napolje posle dve ili tri fotografije, na ivici da se ispovraćam. U glavi mi je ostala neka mutna predstava o „okupatorima i njegovim domaćim saradnicima“.

Početkom devedesetih ponovo dolazim u dodir s ovom temom i s mukom i mnogo otpora (u početku sam jednostavno odbijao da poverujem u sve to) počinjem kroz nju da se probijam. Niko mi nije pomogao više od ovog italijanskog pisca, doktora političkih nauka, čija je glavna tema istraživanja genocid počinjen u NDH nad Srbima. Knjige koje je pisao, a koje dokazima upiru u Vatikan kao jednog od ključnih inspiratora pokolja nad Srbima, prvobitno nisu bile, zbog odbijanja i straha italijanskih izdavača, objavljene u Italiji već u Francuskoj. U Italiji su tek naknadno objavljene.

Ono što ove knjige čine posebno vrednim je to što se Riveli oslanja mahom na hrvatske, italijanske i nemačke izvore, što sužava, ako ne i sasvim ukida, prostor za bilo kakvu eventualnu manipulaciju dokazima.

Klica mog aktivnog antiteizma se, pored čisto intelektualne potrage motivisane radoznalošću o prirodi sveta, nalazi i u njegovim knjigama koje su mi pobudile odvratnost prema katoličanstvu, političkom Vatikanu i institucionalizovanoj religiji uopšte. Delove iz jedne od tih knjiga možete pročitati ovde (sa linkovima ka ostalim delovima na kraju teksta).

NAPOMENA: Knjige koje preporučujem prevedene su na srpski, osim: The End of Faith, Why I am not a Muslim, God Who Hates, Mother Teresa. Ko želi da ih pročita na engleskom u pdf formatu nek pošalje mail na alexandar.lambros@gmail.com i dobiće ih.

Želim ujedno i da se zahvalim svima onima koji me prate a posebno onima koji odvoje vreme da mi i napišu koji red hvale i podrške. Idemo na pola miliona poseta! HVALA!

 

Pulp Fiction

„Svi zakoni doneseni u svrhu da se čovek primora da poštuje Boga rođeni su iz istog duha koji je potpaljivao vatru Inkvizicije. Sve zakone koji definišu i kažnjavaju blasfemiju i kriminalizuju iskreno izražavanje mišljenja o Bibliji ili ismevanje neznanja drevnih Jevreja, uživanje na Sabat ili izražavanje mišljenja o Jehovi, doneli su bezobzirni licemeri i njih bi pošteni ljudi morali odmah da odbace. Beskonačni Bog bi morao biti u stanju da se zaštiti i bez pomoći državnog zakonodavstva. Svakako mu nisu potrebni zakoni koji bi sprečavali da bude ismejavan. Niko ne razmišlja o zabrani ismevanja Šekspira pod pretnjom kazne ili zatvora. Bog bi mogao napisati knjigu koja kod njegove dece ne bi izazivala podsmeh. Mislim da je bezbedno reći da bi pravi Bog bio u stanju stvoriti delo koje bi izazvalo divljenje čovečanstva. Svakako da političari imaju pametnija posla od donošenja zakona o zaštiti književne reputacije biblijskog Boga.“ (Robert Ingersol)

Image

Kako je biti ja ?

tumblr_lvwldqhdTP1r78bvto1_500U jednoj debati čija je tema bila „Religija, politika i kraj sveta“ Sam Haris, jedan od vodećih sekularističkih, racionalističkih i ateističkih aktivista današnjice (mada se taj aktivizam, neki bi rekli militantni čak, sastoji od pisanja knjiga i držanja predavanja) je, nakon razgovora gluvih s mnogoštovanim kolegom teistom, slikovito izrazio kako se oseća u takvim i sličnim debatama:

„Zamislimo da smo ovaj razgovor vodili pre 500 godina. Život je bio težak, ljudi očajni, žetve slabe, boleštine su se širile, ljudi su patili od trenutačnih i katastrofalnih udara sudbine i za sve to je postojao razlog, čak razlog koji su oni dobro razumeli  – veštičarenje. I srećom, crkva je imala energične ljude koji su znali kako da se nose s ovim problemom. I tako je svake godine na stotine, ili čak na hiljade žena, živo spaljeno zbog toga što su bacale zle čini na svoje susede. Zamislite kako li je bilo biti među pet, najviše deset odsto ljudi koji su razumeli da je samo verovanje u magiju, veštičarenje, belo ili crno, opasna fantazija. Da bele veštice koje pomažu ljudima s travkama i kao babice nisu na čvršćem tlu od crnih s urokljivim okom. Ceo sistem verovanja je bio pogrešan. Sad zamislite kritike koje ste mogli dobiti – ’ne, ne, ti imaš problem s fundamentalističkim veštičarenjem. Veštičarenje je mnogo više od toga, ne postoji sukob nauke i veštičarenja jer nauka se bavi fizičkim zakonima a veštičarenje se bavi činima i večnom vezom među stvarima’.“

E, pa tako nekako.

Gledam ovih dana euforiju oko novog pape. Dva cela dana kamere na skoro svim kanalima bile su uperene u dimnjak na Sikstinskoj kapeli. Toliki je očaj čovečanstva. Saznao sam sve – kako se dimnjak montira i demontira, kako se pravi crni a kako beli dim, neki monsinjor nam je, pun bogougodnog ushićenja, opisao atmosferu koja je vladala kad je konklava zaključana, sveti duh koji je ispunio kapelu, ozbiljnost kardinala pod Mikelanđelovim Strašnim sudom s kojom su pristupili izboru novog Hristovog namesnika na Zemlji.

Hristov namesnik na Zemlji. Princ crkve. Hristov vikar. Naslednik sv. Petra. Vrhunski pontif. Sluga božijih slugu …. Predsednik Severne Koreje ima isto tako neke titule – Superiorni, Briljantni, Jedinstveni, Otac nacije, Zrak Sunca koji vodi, Voljeni otac, Sunce naroda, Nebeski čovek, Nosilac nezamislivog rublja, Spasilac … ali na TV kažu da su Severnokoreanci indoktrinisani, pa mu ovo dođe čisto ludilo.

Onda se pojavio dim. Beli, naravno. Mada bi ružičasti bio prikladniji. Ne samo što će glavna tačka pontifikata novog pape biti borba protiv gej prava, već i zbog toga što je Vatikan pun pedera. Kladim se da je za vreme konklave poneki kardinal pogledavao u pravcu Mikelanđelovog Strašnog suda u donejm levom uglu, gde đavo fistuje sodomitu. Masa na trgu je počela da kliče i plače od radosti. Čak je i neka ptica sletela na dimnjak! Znamenje! Televizije su prenele i to. Nadam se da se makar posrala u njega.

I onda, novi papa na balkonu sv. Petra. Deus ex machina. Tako je makar delovalo na TV. Masa beše u transu. Izgledalo je kao da su problemi sveta odnešeni rukom. Onom kojom je novi papa mahao masi u ekstazi.

S kanala na kanal specijalne emisije sa specijalnim gostima. Sve neke sede, proćelave učene glave, bogougodnih izraza lica, sa mnogoštovanim titulama i diplomama – stručnjaci za religijska pitanja. Stručnjaci za islam/arapski svet/međunarodni terorizam, koji nam iz dana u dan neumorno drže predavanja o religiji mira nakon bloka vesti o najnovijim žrtvama iste, ovih dana imaju slobodno. Neplanirani odmor.

Bogte, koji entuzijazam! Kažu novi papa je revolucionar, oličenje skromnosti i … „blizak siromašnima“.

Skroman je jer ne živi u kardinalskoj palati već u običnom stanu, ponekad kuva i ne koristi službena kola. Ah, da, nije nazuo ni crvene, Doroti cipelice. Sve to zbog skromnosti. Oh, wow!

Revolucionar je … ne znam zbog čega, ne kažu, ali insistiraju da jeste.

Pa da vam kažem kako ja zamišljam revolucionarnog papu. Kao ženu (rodna jednakost), crnu (rasna jednakost), uz to i lezbejku (seksualna jednakost) … meni je to revolucionarno, vi kako hoćete.

Ali, ipak, od svega mi se „bliskost sa siromašnima“ najviše dojmi. Ja odma’ zamislio papu kako pretače zlatne putire i grebe pozlatu s korinstkih vatikanskih kapitela. Da nahrani gladne. You may say I am a dreamer … Ali, pre će biti da je neka metafora u pitanju. Kontam da se radi o duhovnoj bliskosti. Verovatno saoseća s patnjama siromašnih i moli se za njih. To će da im pomogne. To, u paketu s  borbom protiv kondoma.

I dok bliskost sa siromašnima ostaje duhovna, bliskost s moćnicima je i dalje opipljiva. Novi papa je, naime, kao i prethodni, malčice „kontroverzan“. Ima li ova reč, uopšte, još uvek nekakvo značenje? Kažu da je nešto bio umešan u argetinsku diktaturu. E, pa, to bi baš bilo iznenađenje. Mada, ne veće od članstva prethodnog pape u Hitlerovoj mladeži.

Novi papa je jezuita. Prvi papa jezuita u istoriji. Za one koji ne znaju, to su oni koji su obrnuli tok kontrareformacije tamo negde krajem 16. veka. Pa vi vidite. Osnivač reda, Ignacio Lojola, u 13. pravilu „Pravilnika za razmišljanje sa crkvom“ napisao je ovo – „ako Crkva nešto što našim očima deluje kao belo, proglasi za crno, mi takođe treba da potvrdimo da je ta stvar crna“.

Novi skromni papa revolucionar, imao je i ove revolucionarne izjave:

„Žene su prirodno neprikladne za političke poslove. Uređenje prirode i činjenice nas uče da je muškarac političko biće par ekselans, a sveto pismo nam pokazuje da je žena podrška muškarcu koji razmišlja i stvara, ali ništa više od toga.“

i

„Ne budimo naivni. Ovde se ne radi o nekoj običnoj političkoj borbi. Reč je o uništiteljskim namerama protiv božjeg plana. Ne radi se samo o običnom predlogu zakona (zakon koji dopušta skalapanje istopolnih brakova u Argentini) već o spletki Oca Laži koji traži načina da zbuni i prevari božju decu“

Suze, razdraganost, nada … zamišljam se na trgu svetog Petra s papom na balkonu u sred onog stada ovaca. Ne, nisam bezobrazan. Tako se kaže. Metaforički. Oni su ovce a papa je pastir. Zamišljam i spopada me osećaj blizak paranoji.

Osećam se kao Neo.

This is your last chance. After this, there is no turning back. You take the blue pill – the story ends, you wake up in your bed and believe whatever you want to believe. You take the red pill – you stay in Wonderland, and I show you how deep the rabbit hole goes.

Too late. Izabrao sam crvenu.

And, let me tell you. It goes very, very deep.

TV stručnjaci se pitaju kako će novi papa da se nosi „sa izazovima budućnosti s kojima se katolička crkva suočava“. Ja se ne bih brinuo. Glupost je neuništiva.

https://www.youtube.com/watch?v=zQ1_IbFFbzA

Jedan čovek protiv celog sveta

Giordano_Bruno_Campo_dei_FioriĐordano Bruno, šesnaest godina pre Galileja, našao se pred Inkvizicijom zbog svojih učenja među kojima je bilo i to da je Sunce zvezda i da u univerzumu postoje i druge zvezde poput Sunca sa sopstvenim planetarnim sistemima u kojima možda ima i života. U „Katoličkoj enciklopediji“ piše da Bruno nije osuđen zbog svojih astronomskih već teoloških pogleda među kojima je i ono da Isus nije bio bog već neobično vešt mađioničar a da je Sveti duh zapravo Duša sveta u panteističkom smislu. Kao da to pravda njegovo slanje na lomaču.

Smrtnu presudu spaljivanjem na lomači, navodno je dočekao ovim rečima – „Sa većim strahom vi meni izričete presudu nego što je ja primam“. Dato mu je osam dana da se pokaje i odbaci sva svoja učenja. Spaljen je 17. februara 1600. godine na rimskom trgu Kampo de Fjori a njegova dela stavljena su na Index Librorum Prohibitorum.1

Kardinal Đovani Merkati, koji je u vatikanskim arhivama godine 1942. pronašao neke izgubljene zapise sa suđenja Đordanu Brunu, izjavio je da je crkva bila potpuno u pravu što ga je osudila. Pedesetosam godina kasnije, na četiristotu godišnjicu njegovog pogubljenja, kardinal Anđelo Sodano suđenje naziva „tužnom epizodom“ ali pravda Brunove sudije – „želeli su da služe slobodi i opštem dobru i učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da spasu njegov život“.

Bruno je govorio da „prava religija neće uništiti radost života na zemlji“ a sabraću dominikanske monahe pozivao – „Izađite iz svojih ćelija i podruma, izađite na vazduh i svetlost dana. Bacite brojanice i krstove. Berite cveće, družite se s ljudima, imajte žene i decu, sejte seme radosti. Bacite trnje i koprive vaše vere i uživajte u večnom čudu života“:

O njegovoj smrti engleski sekularista Džordž Vilijam Fut će napisati – „Stajao je na lomači u usamljenoj i jezivoj veličini. U velikoj masi okupljenog sveta nije bilo nijednog prijateljskog lica. Jedan čovek protiv celog sveta“.

================================================================  1 Spisak knjiga koja je Katolička crkva zabranila.

Vaša vera je najobičnija sprdnja

prevod: AleXandar Lambros

Ako ste od onih što kritikuju religiju svako malo neko će vam se s neodobravanjem obratiti – „Ok, ne veruješ u boga ali bi mogao da pokažeš malo više poštovanja za one koji veruju.” I možda ćete se zamisliti – „Hm, možda su u pravu. Ne može da škodi da pokažem malo više poštovanja, na kraju krajeva, niko ne voli da mu se bez uvijanja kaže da mu je religija najobičnija nebuloza koja generiše zlo u svetu. Da je ono što oni zovu verom najobičniji strah zaodenut u vrlinu i da su njihova detinjasta verovanja ludačka košulja čovečanstva.” To je stvarno udarac. Dakle, da, možda bih mogao da pokažem malo više poštovanja.

Problem je jedino u tome što ja zapravo ne osećam nikakvo poštovanje. Pokušao sam, nije da nisam, ali jednostavno – nema ga. Pretpostavljam da bih mogao da lažem samoga sebe i pretvaram se zarad ljudi i njihovih osećanja jer svi dobro znamo koliko preosetljivi mogu biti ovih dana. Ali, surova istina je da me zapravo uopšte nije briga za njihova osećanja. I, naravno, shvatam da je to teret za moju savest ali, srećom, moja savest zna kada je zlostavljana i manipulisana, tako da ni nju nije briga.

Moja savest zna da ne postoji nikakav razlog za bilo koga na ovoj planeti da na bilo koji način poštuje religiju. Zapravo, sama religija u neverovatnom obilju pruža razloge da joj se aktivno ukazuje nepoštovanje do tačke neuvijenog psovanja. I, iskreno, činjenicu da se religiji ukazuje tako malo nepoštovanja u odnosu na to koliko ga zaslužuje, mogu da pripišem samo neverovatnoj toleranciji, uzdržanosti i lepom vaspitanju ateista i sekularista širom sveta.

Tako da ako ste vernik i razmišljate o tome da zahtevate još više poštovanja za svoja verovanja molim vas da imate na umu da vi i vaša religija već dobijate daleko više poštovanja nego što zaslužujete. Vaša vera je najobičnija sprdnja. Vaš bog je sprdnja. Apsurdan i nepriličan čak i za one koji ne veruju u njega a još uvek je na njemu i vama da čitavu tu smejuriju dokažete. Za sada nema nikakvog dokaza na pomolu, a izgledi su da ih neće ni biti, kao što nam je to svima savršeno dobro jasno. Tako da poštovanje, bojim se, ne dolazi u obzir. Sve čemu možete da se nadate je duhovita skepsa i to onda kad sam dobre volje.

Ljudi kažu – „Religiju možeš razumeti jedino ako veruješ”. Drugim rečima onda kada suspenduješ svoje kritičke sposobnosti i samog sebe hipnotišeš kako bi poverovao u gomilu fašističkih besmislica o svojoj večnoj duši, onda ćeš razumeti veru. Pa, verujem da je to tako.

Verski torbari vole da sebe izuzmu od svakog ispitivanja tako što će tvrditi da njihova vera prevazilazi razum, što je, u najmanju ruku, vrlo zgodna stvar. Da, vera prevazilazi razum na način na koji kriminalac prevazilazi zakon. Reč prevazilazi vrlo je popularna među religijskim aktivistima jer nikad ne moraju da objasne šta tačno znači ta transcedencija sem nekog maglovitog, superiornog shvatanja dubljeg od razuma, što je prosto i pojednostavljeno do nivoa profinjenosti i dubina verovanja bez dokaza.

Ako čujete nekog sveštenika, a svakako hoćete, kako koristi izraz transcedencija kako bi objasnio besmislice u koje veruje, budite sigurni u dve stvari – kao prvo, nema pojma o čemu govori, i drugo, ne želi ni da vi znate o čemu govori. Vera uopšte ne prevazilazi razum. Vera izbegava razum. Beži od razuma jer je on ugrožava njenu udobnu iluziju, tako da vera diskvalifikuje razum na način na koji holandski sud diskvalifikuje istinu i svedoke iz u mnogome istog razloga.

Ukoliko ste vernik vera vam dopušta da usvojite niz verovanja koja nemaju apsolutno nikakvog smisla, pri čemu znate da se o njima neće suditi na osnovu njihove smislenosti već količine pobožnosti koju ispoljavate verujući u njih. Drugim rečima, spremnost da poričete stvarnost postaje mera vaše vrline. Nije ni čudo što je religija toliko popularna.

Ali, koja je cena te vaše vrline. Ubedili su vas da je verovanje u nemoguće vaša jedina nada. Kako se to dogodilo? I da je vam je svrha da obožavate nešto što prevazilazi vaše poimanje a koje je definisano i jedino pristupačno kroz samoproklamovanog posrednika. Vaše misli, reči i identitet nisu više isključivo vaši da o njima odlučujete već su predmet odobravanja (ili neodobravanja) onih koji su prigrabili vlast nad vama putem vere. Ljudi koji su vam rekli da od rođenja sa vama nešto nije u redu. Da ste rođeni, molim vas, ništa manje nego u grehu. Stanje koje se jedino može izlečiti potpunim podčinjavanjem i poslušnošću njima samima, gle iznenađenja, od trenutka rođenja pa do smrti.

I ako sve ovo baš i ne laska vašem egu, a i zašto bi, ne brinite, možemo tome nadenuti posebno ime i učiniti da se osećate bolje i ubediti vas u to da vam je još uvek preostalo nešto dostojanstva. Nazovimo to verom i smatrajmo je najvišom, najplemenitijom i najdubljom od svih vrlina. I pretvarajmo se da dolazi iznutra, iako svi znamo da ničemu u vezi vaše vere nije dozvoljeno da dođe iznutra, jer bi vam to dalo snagu i slobodu, dve stvari koje vaša religija želi da drži što je moguće dalje od vas.

Vera je okov kojim vas sveštenstvo drži na lancu. Ona je nevidljiv konopac oko vašeg vrata koji vas vuče po drumu kojim oni žele da putujete zarad njihove a ne vaše koristi. Ona je reč koja označava ćorsokak. Lance. Reč koja vas pušta da verujete u ono što su vam rekli da verujete bez da osećate da su vam rekli u šta da verujete, a rekli su vam. A možete prestati da se pretvarate kad god to odlučite. Ona nije nikakva vrlina, to je poslednja stvar da jeste. Ona je poricanje stvarnosti. Ona je tupav čin samohipnoze. Kukavičko odustajanje. Lakovernost na granici gluposti, a skrivanje iza nje je isto kao praviti se da ste invalid.

Tako da zapravo uopšte ne razumem šta je tu za poštovanje. Izgleda mi kao da je potrebno da budem čovek od gume u moralnom smislu da bih poštovao nešto tako štetno, nešto čije postojanje zavisi od zatvorenog uma i što očito čovečanstvo vuče u pogrešnom smeru, dajući nam pogrešne ideje o nama samima kao i o prirodi stvarnosti. Moj osećaj je da kad bih tako nešto poštovao da bih samo bespotrebno doprinosio gluposti i neznanju ljudske vrste. A to, bez uvrede, nešto što nikako ne bih hteo na svojoj savesti.
Mir.

Agresivni ateista? Baš tako

prevod: Alexandar Lambros
Mnogo je kuknjave, gunđanja i cmoljavljenja na račun agresivnog i netolerantnog ateizma po štampi u poslednje vreme, kao da je to nešto što je loše. Čini se da religija može da deli packe naokolo ali ne i da ih prima: kao ulični kriminalci koji zovu policiju ako žrtva pruži otpor. Agresivni ateizam je zaista odbrambeni ateizam jer trenutno nema ničeg agresivnijeg od političke religije. Biti ateista ili sekularista danas više nije stvar izbora već aktivne odbrane. Tako da kakav god udarac religija da dobije dobila ga je za nešto što je deset puta gore. Osim toga, mislim da je nemoguće biti previše agresivan u odbrani slobode govora, koja je, naravno, apsolutno sveta, kao što to svi znamo. Mnogo, mnogo više nego što to ikada može biti bilo koji bog, prorok ili spis, od sad pa do kraja veka – ili večnosti – šta god da traje duže.

Ljudi mi ponekad kažu – „Znaš, podjednako si netolerantan kao i oni koje kritikuješ”.

Stvarno? Nadam se da je tako. Jer neko mora da bude. Postoje neke stvari na koje uopšte nisam tolerantan i nema svrhe da to poričem. Da vidimo … Tu su mizoginija i seksizam – užasno sam netolerantan prema tome (nadam se da to ne vređa), rasizam, antisemitizam … ne, bojim se da za to nema tolerancije. Žao mi je. Homofobija, možda? Ni trunka tolerancije opet. Baš sam u problemu, a? Okrutnost prema životinjama? Još jednom, apsolutno bez tolerancije. Ali, držte se, jer ovo nije još ni polovina stvari. Ne samo da sam otvoreno i drsko netolerantan prema ovim stvarima već ako se religija koristi kao izgovor za bilo koju od njih bojim se da postajem agresivno neprijateljski raspoložen i, štaviše, ne izvinjavam se za to jer nemam potrebu da se za to izvinjavam. A nemate ni vi.

Stalno mi se govori da treba da poštujem osećanja ljudi. Pa, ok. Ali, šta je sa mojim osećanjima? Šta je sa osećajem krajnje odvratnosti koji dobijem svaki put kad pomislim na pustinjskog boga i sve one grozote koje nadahnjuje? Taj bog je moj satana. Kad mu čujem ime osetim smrad sumpora. Kad čujem njegove reči namirišem smrt. Vidim kako je njegova prljava religija zagadila svet u kome moram da živim mnogo temeljnije nego što bi to moglo bilo kakvo fosilno gorivo. I vidim kako je sve u vezi tog boga namerno udešeno tako da truje naše iskustvo postojanja na Zemlji a ne da ga učini bogatijim i lepšim. Da nas drži u strahu. Da suzbije znanje. Da skreše slobodu i kreativnost. I da slavi smrt. Ništa manje nego zaglupljivanje čovečanstva. I, tražiti poštovanje za to je, da budem iskren, uvreda koja zaslužuje da joj se odgovori sa kamatom.

Religija ne zaslužuje nikakvo poštovanje zato što:

a) Ne nudi nikakvo poštovanje
b) Ne nudi nikakve dokaze

Dokazi zapravo nisu dobrodošli jer uklanjaju potrebu za verom. A to bi bio takav gubitak za svu tu lažnu vrlinu. Vera je jedna od tri lažne vrline. Ostale dve su pobožnost i pravednost. I nije neko trojstvo, kao tri ružne sestre. Za razliku od veštica iz „Magbeta” koje svet vide u kazanu, ove tri su dale sve od sebe da ga pretvore u kazan i još uvek im dobro ide. Među brojnim darovima ove tri divne muze imamo, za početak bliskoistočni sukob – dar koji nikako da presahne, da ne pominjem rak u njegovom srcu – Jerusalim. Taj pustinjski dragulj, taj nebeski pisoar u pesku iz koje se duhovna crna smrt bliskoistočne pustinje izlučila i proširila ovim svetom kao lepljiva sluz koja debelim slojem pobožnog neznanja oblaže i zagađuje sve čega se dotakne. Samo što to ne nazivamo neznanjem već verom.

Kakva grozna mala reč – vera. Odiše lažnom aurom čistote i vrline dok pronosi neke od najružnijih ideja koja je ova planeta ikada videla. Zatvrajući ljudska srca umesto da ih otvara. Čineći ih ponosnim na stvari kojih bi trebalo da se stide i da se stide stvari na koje bi trebalo da su ponosni.

Kad pogledamo nasilni varvarizam islamskog sveta vidimo da nema čina pravednosti koji je suviše izopačen za um koji tvrdi da je ovlašćen od strane vere. Ako tog boga uzmete za reč bićete baš kao i on – zlobno bezdušno čudovište, i da se pri tom uopšte ne osećate loše.

Čak i u civilizovanom svetu nema ničega što je suviše nečasno da ne bude dezinfikovano verom. Vera je bila ta, ne zaboravite, koja je gej ljude Kalifornije lišila njihovog osnovnog građanskog prava na isti dan kada je Amerika izabrala crnog predsednika. Vera je bila ta koja je ubedila crne hrišćane da gejeve pošalju u zadnji deo autobusa.

I sve bi ovo bilo dovoljno gadno ali, zahvaljujući propusnici koju dosledno dajemo lažnoj vrlini vere, religija je danas van svake kontrole. Već steže ruke oko grla UN pokušavajući da progura svetski zakon protiv blasfemije kako bi se ljudi zaštitili od toga da čuju reči koje bi mogle da njihove sićušne umove izvuku iz kamenog doba.

Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Sva je od pene i bez čvrstine. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. I ne postoji količina klerikalne trtljavine i koještarija koje i dalje mogu da zamaskiraju jednostavnu ogoljenu činjenicu da u religiji nema ničega.

Jedina istina o religiji je to da je ona laž. Njena tvrdnja da poseduje nekakva viša saznanja je urnebesno smešna. Jer ne poseduje čak ni ona niža. Nijedna od njenih smešnih tvrdnji o prirodi stvarnosti ne može da izdrži nikakvo rasuđivanje … i vreme je da prestanemo da ih prihvatamo na osnovu ničega. To je sve što tražimo.

I ko god da smatra da je to suviše agresivno zna šta mu je činiti. A ako ne zna, biće mi zadovoljstvo da mu to lično saopštim.