Vučićizam – od dijagnoze do umetničkog pravca

Serbie-triomphe-legislatif-pour-Vucic-le-pro-EuropeenOd sad je vučićizam ne samo dijagnoza, već i umetnički pravac.
Koje su odlike stila, možete se zapitati? Najpre, on je monumentalan. Zaboravite na egipatske piramide i rimski Koloseum. To je smešno. Pomislite radije na land art. To su vam one gigantske intervencije na zemlji ili prirodi, kako naziv pravca i sugeriše, koje su toliko obimne i monumentalne da se uglavnom ne daju sagledati drugačije nego iz vazduha. E sad, po ovom ključu, zamislite Srbiju u kojoj su svi stanovnici pretrpeli intervenciju koja je od njih napravila teletabise. A od čitave zemlje EU kloaku.

Dalje, ovaj stil krasi meta apsurd. Zaboravite na Kamija i njegov odblesak sunca na nožu koje su dovele do zločina i slične tričarije. Kami apsurd nije dogurao ni do trećine granice pucanja do koje ga je doterao Vučić, a dobio je Nobela. Ako možete sebi da predstavite toliku genijalnost. To je apsurd koji ne može da se prokomentariše, koji ne može da se ismeje ni parodira, to je suprematizam beznađa u odnosu na koji Maljevičev crni kvadrat na crnom izgleda kao vizija raja. Dalje, stil odlikuje smelost. Nikad nijedan umetnik u istoriji nije bio toliko smeo. Nijedna tema, nijedna tehnička prepreka, ni kupola Svete Sofije ni čelična Ajfelova konstrukcija, ni Hrist u pišaći Andresa Serana, ni Umetnikovo govno u konzervi Pjera Manconija, ni simulacija samokastracije Rudolfa Švarckoglera, ništa, aposlutno ništa, ne može da se, u svojoj smelosti, poredi sa bezobrazlukom Aleksandra Vučića koji nas, u tradicijama konceptualizma (zamislili smo, dakle ostvarili smo i realizacija je suvišna) spasio finansijske propasti, istovremeno sekući vrpcu da se u rad pusti ulična kanta za đubre, što je meta performans par excellence kakav, po mnogim kritičarima najuticajnija umetnica današnjice, Marina Abramović, ne može da osmisli ni u najvećem delirijumu. Ovde, dakle, imamo i neverovatan fjužn, simbiozu nespojivog, koncepta i performansa, u odnosu na koji „i EU i Kosovo“ deluje kao hiperrealizam.

Dišan, koji je pisoar uneo u galeriju i proglasio ga fontanom? Ma dajte, molim vas. Vučić je čitavu raspalu, očerupanu i gladnu zemlju proglasio za bogatu i naprednu, raj na zemlji takoreći, a mi svi to treba aklamacijom da potvrdimo, dovoljno glasno da se ne čuju creva koja krče.

 
Vučićizam pokreće i krupna filozofsko egzistencijalna pitanja. Sasvim je izvesno da ćete se zapitati i duboko nad tim zamisliti – da li ste vi još uvek uopšte normalni? Ili ste poludeli odavno ali toga niste svesni? Što je duboko i nerešivo (jer, zaista, kako ćete tu dilemu razrešiti a da budete sigurni) koliko i teorija struna.

 
Vučićizam, dalje, kao i svaka velika umetnost, odražava i duh epohe. Ako je barok bio stil katoličke kontrareformacije, onda je vučićizam stil srpskih evroatlanskih bezalternativnih integracija. I kao i svaka velika umetnost, vučićizam donosu katarzu. Ne verujem u umetnost bez katarze, dakle bez efekta ličnog preobražaja. Najmanje što možete da očekujete je da se kroz dijareju i povraćanje pročistite i povratite narušeni duhovno-fizički balans. Mini egzorcizam, preciznije. Ispovraćaćete sotonu i milion trešnjinih koštica. Neki će doživeti šok ili potres mozga koji će im izazvati prijatnu otupljujuću, takoreći zen amneziju. A dovoljno umetnički senzibilni mogu da polude, a svi znamo da ko na vreme poludi ostatak života mu prođe u veselju. Ludilo kao ultimativna katarza. Nijednom umetniku pre Vučića to nije pošlo za rukom.

 
Vučićeva jedinstvenost ogleda se u tome što je on i umetnik i vladar. I potpuno lud. Što mu omogućuje da i sopstvenu vladavinu pretvori u umetnost po sebi. Neron, Kaligula i Kim Jong-un u jednoj osobi. Jer, šta su Neronove sonate na liri dok Rim gori u odnosu na Vučićeve koncepte i makete i imaginarne autoputeve dok Srbija tone u nadi da dno ipak negde postoji? Ništa, priznaćete. Šta je Kaligulin konj senator Inikitatus u odnosu na sastav srpske Vlade? Konj do svinje, poneki pacov i perpetualno mutirajući virusi, poput Dačića koji rastače imunološki sistem čitave nacije u odnosu na koji i HIV deluje ko lakša polenska kijavica. Ništa, priznaćete. Šta je Kim Jong-unova paranoja i jastuk od očerupanih vrabaca i kazna politički neposlušnih do trećeg porodičnog kolena u odnosu na Vučićevo pretvaranje srpskog državljanstva u trajno prokletstvo? Čist amaterizam.

Ovom složenom psihološkom portertu umetnika vladara, treba dodati ludilo reda veličine kineskog cara Zhengdea. Moguće je da niste čuli za njega, ali naučićete nešto. Živeo je u 16. veku i “vladao“ Kinom jedno deceniju i po. Bio je potpuno zviznut. Na primer, voleo je da pravi ogromne makete u dvorištu svoje palate (neka aoscijacija?) i da se pretvara da je to stvarno. Recimo, glumeo bi prodavca na jednom štandu, tako što bi poređao stvari a dvorjani dolazili da ih kobajagi razgledaju i kupuju. Kad bi mu to dojadilo, igrao bi se državnika i generala. Umesto da zaista vlada što se od njega kao cara i očekivalo, on je vodio kobajagi bitke i kobajagi bi razgovarao sa svojim ministrima koji su bili prinuđeni da se prave da je normalan.

 
Probajmo da osvetlamo ličnost umetnika dok smo još uvek svedoci. Potomstva radi. Jer nema dileme, vučićizam će se izučavati. Likovna kritika koju Vučić sa svojih parnosovsko-olimpskih visina gde sede božanstva kupljenih diploma i apsolutne moći, naziva „ološ elitom“, smatra da koren njegove umetnosti treba tražiti u njegovom mikro penisu. Čujte, nije nemoguće. Napoleon je jebo celu Evropu jer je bio nizak, kažu istorijski izvori. Možda zbog mikro penisa (a sise su mu sumnjivo velike, usitinu) ima neodoljivu psihološku potrebu da jebe čitavu naciju. I kako bi mikro organ plutao u vagini i/ili anusu on je odlučio da jebe nešto koenzistentnije a što ipak daje iluziju mekog i vlažnog tkiva – sivu moždanu masu. Pa nam ga je tako svima zabio u mozak, ko ekser. Ko će ga znati, samo nagađam … nisu li uostalom veliki umetnici i intrigantni?

Možda u nekom budućem stvaralačkom delirijumu Vučić odseće svoj mikro penis, ko Van Gog uvo. Pa ga sačuvamo u tegli i rastvoru ko Rusi mozak Ivana Turgenjeva. S druge strane mogao bi u formadelhidu da stavi kravlju pičku i guzicu ko Demijan Hirst svoje raspolovljene životinje izložimo u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. Sa slojevitom simbolikom da je retko koji mikropenis u istoriji istovario toliko govana. Između staviti video instalaciju Uvek držim svoju reč koja bi se vrtela neprestano. Sve to s pogledom na poljski wc i razvaljenu betonsku školjku Beograda na vodi na suprotnoj obali.

Remek delo.

Advertisements

Žizela sa budžetom

tina-beauty-jelena-karleusa-two-piece-setSpadam u one, nije nikakva tajna niti se trudim da to sakrijem, koji donose zaključke o nekome na osnovu toga koje knjige čitaju, kakvu muziku slušaju pa i na osnovu toga kako se oblače. Za pažljivog posmatrača i istrenirano oko, može mnogo toga da se zaključi. Prevashodno to s kakvim mentalnim sklopom imaš posla. Zaključke izvlačim i na osnovu izjava tipa „evolucija je samo teorija“ i „Sloboda za Palestince“. I držim da je to sasvim legitimno. Neko će ishitreno zaključiti da spadam u red onih tkz. akademskih elitista tipa „samo su ruski klasici književnost, a samo ozbiljna muzika je muzika“ … što je daleko od svake istine. Koliko volim, nazovimo to „ozbiljnom umetnošću“, toliko volim (a nekad i više) njene popularne, kemp ili kič manifestacije. Jer volim i da se zabavim a smrtnu ozbiljnost držim za pouzdani znak stvaralačke impotentnosti. Dakle, ne radi se o umišljenom akademizmu tipa „ja sam so above it“ (pa ne pratim Evroviziju na primer) već razumevanju umetnosti po sebi. E, a tu je catch. I stvarno je reč o višegodišnjem treningu, ali ne u teretani već u biblioteci. I odjednom samo skontaš da možeš 100kg iz benča, ili da možeš da razlikuješ dobru slikarsku apstrakciju od obične mazarije, što je možda problem nekome na keca prostim jezikom objasniti.

Pogledam, dakle, ponekad i tako neverovatne stvari kao što su američka filmska sranja „White House Down“ ili „Air Force1“. I da, izvlačim iz njih geopolitičke zaključke, kao što je nivo brutalnosti američke imperije i stanje uma prosečnog američkog redneck glasača. Bacim oko i i na domaću scenu – američkom imperijalizmu, da bi bio uspešan, na srpskim etničkim prostorima makar, potreban je srpski kulturološki rijaliti mejnstrim, otuda su to komplementarne pojave – onako krijući se od sebe, jer svaki put imam utisak da evolucijski regresiram po vek na minut odgledanog rijaliti sadržaja. (Da preduhitrim mudre opaske kako je rijaliti globalan a ne srpski fenomen – jeste, al nigde nije državna kulturna politika, a ako negde i jeste, onda je ta država, smem da se kladim, u stanju sličnom srpskom).

Naletim ponekad i na poneku autentičnu pojavu, a tu se krije genij srpskog duha, i na tako malo verovatnim horizontima kakvi su rijaliti horizonti svakodnevnog horora. To je Žizela, jedno priprosto devojče sa sela iz okoline Svilajnca. Žizela joj je, zapravo, umetničko ime, pravo ime joj je Ivana. Šta je Žizelina umetnost, pitaćete me, i ja to, uprkos svojim kvalifikacijama, ne bih znao da vam kažem. Neka performerka možda, post Abramovićkinog tipa? Jer nagledao sam se njenih klipova, iz štale, s njive, s posla (radnica gradske čistoće), kuhinje, nekad uz muzičku pratnju, nekad uz filozofske opaske a nekad neme, dok recimo koncentrisano ljušti kupus ili čupa pile, nalik performansu „Umetnik je prisutan“. Bez trunke ironije, mogu da zamislim Žizelu kako ostavlja turšiju pod neonskim svetlima glavne dvorane njujorškog Muzeja savremene umetnosti dok Lejdi Gaga zadivljeno prolazi, posmatra i nadahnjuje se.

Žizela ima tešku govornu manu, zbog koje je ponekad potrebno doslovno rekonstruisati njene rečenice, na osnovu jedne ili dve „uhvaćene reči“. Nema, prirodno, ni neke škole, nema uzgred ni nekog vidljivog talenta, sem ako joj se redak antitalenat za pevanje ne uračuna kao talenat (jer, zaista, izuzetnost je u pitanju). Nema ni stas. Sve ide u prilog zaključku da joj je proviđenje, ako mi dozvolite metaforu, namenilo sudbinu seljančice iz okoline Svilajnca. Ali, Žizela ima snove i mobilni telefon.

Žizela sanja da jednog dana pobegne od motike i sumorne svilajnačke svakodnevnice. Sanja o belom ili velikom svetu, da bude voljena, prihvaćena i poznata. O princu na belom konju. O tome da joj njen težak rad zaista omogući samostalan i pristojan život. O lepoj garderobi, kao svaka normalna žena. Tako da nam u svojim živim uključenjima neprestano kenja, moralizatorskim tonom jednog Katona, o tome kako „ko hoće može pošteno da zaradi“ i isto tako „pošteno da živi“, čak i u Srbiji. Da bi nam dokazala, odlazi na ekskurziju preko Verone i Azurne obale sve do Barselone, gde se slika ispred kuće Grejs Keli i Salvadora Dalija za svoju vojsku fanova s disleksičnim hashtagovima. Takođe je i poštena, seksualno poštena, jer njeno poimanje poštenja ne može da iskoči iz svilajnačkog okruga, pa su sve devojke koje odbijaju da rade, makar i tako nisko rangirani posao kao što je njen, posutkinje (na Žizela jeziku, prostitutke). Ali je i feminista, pa puši reksona dezodorans u kameru. Ako je neki seoski džukac kompromituje s nekim njenim sms-om ili snimkom, onda taj želi da se proslavi preko njenog „imena“. Posutkinje su i sve učesnice rijalitija u koji ona sama ulazi da bi devojkama sličnim njoj dala pozitivan primer, dakle influenserka je. A ko sve ovo ne shvata, to je samo dokaz njene avangardnosti. A ako krenete da je sprdate onda je ona medijska žrtva a i majka joj je bolesna.

Ukratko, Žizela je Jelena Karleuša bez budžeta, a ova joj je, gle iznenađenja, i jedan od uzora. Tako da ja, svaki put kad sretnem nekog ko se izjasni kao JK fan, izvedem zaključak da imam posla s osobom skromnih ili nikakvih talenata i intelektualnog kapaciteta ali je vrlo ambiciozna. Takve profile često ćete sresti u raznim srpskim NVO posebno onim koji se bave LGBT problematikom.

jelena-karleusadan-sert-cevap-4Ista seljačka dosetljivost kojom je pre više godina sugerisala novinaru nekog tabloida da objavi fotke Dare Bubamare u njenoj bundici, kako bi je ismejali kao copy cat (O, Isuse, daj mi lavlje srce da preživim JK originalnost). Isto ko i Žizelu kad priča i JK moraš da rekonstruišeš kad peva. Čovek nije načisto, jel bugarski, ukrajinski, rusinski il srpski il udara more o mramorje. Isti modni saveti kako se može biti elegantan i imati stila i s garderobom iz H&M ko i Žizelini za spremanje ajvara i pihtija. Isto moralisanje o jakoj i samostalnoj ženi koja je sama sebi prokrčila put dok su ostale metaforično posutkine iza kojih stoji ovaj ili onaj krimi lobi ili budža s kintom. Hashtagovi iz bazena u Dubaiju i šoping centra u Istambulu (tu mu Žizela dođe čak i kultur gerila). Isti selfiji iz lifta i ispred porodične garaže, ko Žizelini iz bašte, letnje kuhinje i ispred traktora. Isti feminizam koji dozvoljava čepenje rodnice u umetničke svrhe ali kad procure seksualne fantazije onda je majka dvoje dece. Istim kapacitetom kojim ne kapira problem forme i sadržaja, pa zajaukne tim turskim zurlukom uz deep techno melos, ne kapira ni da je feminizam pravo da se jebeš i/ili imaš seksualne fantazije i kad si majka. Kad se bumerang vrati il govno sleti na ventilator, Divna je bolesna. A ako ste sav ovaj umetničko-filozofsko-estetski zbrlj pravilno shvatili, tj da JK kao relevantnu i medijsku pojavu može da iznedri samo jedan ekonomsko društveni i politički košmar kakav je Srbija, onda je ona avangarda i pojava ispred svog vremena.

Tu i tamo čuje se ocena da je JK ikona građanske Srbije, neko ko ima muda da kaže ono što misli, u stvarnosti ono što misli eurostat il kakav drugi institut za hvatanje procenata mediokretskog okeana mnoštva.

I ja bih se tu složio da jeste. Što je i potvrdila svojom novom „kontroverzom“ u programu u kom Marija Šerifović verovatno po uslovima ugovora dolazi bez hormonalne terapije, a u kom „diva“ sernja s pozicija svoje „20 godina duge karijere“, kada je neukusno obučenu kandidatkinju koja očigledno nije ispratila ikonine savete o eleganciji po ceni Zare, upitala odakle je, a ova joj odgovorila da je iz Trebinja, našta je usledilo pitanje kruga dvojke o dostupnosti struje u hercegovačkom kraju. Drugosrbijanski džiberizam par ekselans u rangu Srbljanovićkine genocidne tvorevine, naime Republike Srpske, ili Sergejevog liderstva srpske opozicije nakon što je jednom pre mnogo godina u nekom filmu uspešno odglumio samog sebe, tj dripca.

U pitanju je jadnost formata Nikolićevog ili Vučićevog, ili kad smo već kod toga, Tadićevog predsedničkog mandata za koju bih možda, da je nešto manje radioaktivan, uspeo da iznedrim i trunku empatije ko za Džingis-kan frizuru Mariije Šerifović.